MADEinMONTENEGRO.com
 

Go Back   MADEinMONTENEGRO.com > Nauka > Psihologija > Analitička psihologija i Karl Gustav Jung

Notices



Reply
 
Opcije Teme Način Prikaza
Old 09-05-08, 17:02   #1
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default Arhetipovi i kolektivno nesvjesno

STVARANJE SJENKE

Specifični sadržaji i kvaliteti koji učestvuju u stvaranju ove unutrašnje strukture, sjenke, biraju se u procesu razvoja ega. Ono što ego-svijest odbaci, postaje sjenka; ono što ona pozitivno prihvati i s čime se identifikuje, i ono što ona prihvata, postaje dio nje i persone. Sjenku karakterišu osobine i kvaliteti koji se neusaglašeni sa svjesnim egom i personom. Sjenka i persona su obje "osobe" strane egu koje naseljavaju psihu zajedno sa svjesnom ličnošću po kojoj smo sebi prepoznatljivi. Postoji zvanična ili "javna osoba", koju je Jung nazvao persona, i ona se manje-više identifikuje sa ego sviješću i čini psihosocijani identitet jednog pojedinca. A opet je ona, isto kao i sjenka, strana egu, iako je ego opušteniji s njom jer je ona usklađena s društvenim normama i običajima. Ličnost sjenke je sakrivena od pogleda i pojavljuje se samo u specijalnim prilikama. Svijet je manje-više nesvjestan te osobe. Persona je mnogo očiglednija. Ona svakodnevno igra zvaničnu ulogu prilagođavanja društvu. Sjenka i persona su kao dva brata (za muškarca) ili dvije sestre (za ženu); jedan je javan, a drugi je skriven i povučen. Oni su studija kontrasta. Ako je jedna plavokosa, druga je tamnokosa; ako je jedna racionalna, druga je emotivna. Narcis i Goldmund, doktor Džeki i mister Hajd, Kain i Avelj, Eva i Lilit, Afrodita i Hera - ove ličnosti su takvi parovi. Jedna nadopunjuje drugu - ili joj se, češće, suprotstavlja. Persona i sjenka su obično manje-više potpune međusobne suprotnosti, a ipak su bliske kao blizanci.
Persona je ona osoba kakva mi postajemo zahvaljujući prilagođavanju kulturi, obrazovanju i fizičkom i društvenom okruženju. Kao što je već napomenuto, Jung je ovaj termin pozajmio iz rimskog pozorišta, đe je persona bila glumčeva maska. Stavljanjem maske, glumac je preuzimao specifičnun ulogu i identitet u okviru drame, a glas se projektovao kroz izrezan otvor za usta na licu maske. Ako to pogledamo s psihološke strane, persona je funkcionalni kompleks čiji je zadatak i da skrije i da drugima otkrije svjesne misli i osjećanja nekog pojedinca. Kao kompleks, persona ima i znatnu autonomiju i nije pod potpunom kontrolom ega. Jednom kada uzme tu ulogu, glumac deklamuje tekst bez razmišljanja, a često i bez mnogo razumijevanja. "Kako ste?", pita neko jednog kišnog jutra, i dok trepnete, bez trenutka oklijevanja, vi kažete. "Dobro, a vi?". Persona čini da društveni odnosi teku glatko i ispravlja grubosti koje bi u suprotnom izazvale čuđenje i nelagodnosti u društvu.
Sjenka, komplementarno funkcionalan kompleks, jeste neka vrsta kontrapersone. Sjenka može da se zamisli kao podličnost koja želi ono što persona neće dozvoliti. Mefistofel u Geteovom Faustu je klasičan primjer ličnosti sjenke. Faust je intelektualac kome je sve dosadno, sve je vidio, pročitao sve važne knjige i naučio sve što želi da zna, i sada je ostao bez energije i želje da živi. On je depresivan i razmišlja o samoubistvu kada jedna mala pudla iznenada pretrči ispred njega, a zatim se pretvori u Mefistofela. Mefistofel namami Fausta da napušti studije i da ode u svijet zajedno sa njim, da iskusi svoju drugu stranu, svoju čulnost. On upoznaje Fausta s njegovim inferiornim funkcijama, čulima i osjećanjima, i sa uzbuđenjima do tada neproživljenog seksualnog života. To je strana ličnosti koju njegova persona profesora i intelektualca nije dozvoljavala. Pod vođstvom Mefistofela, Faust prolazi kroz ono što Jung naziva enantiodromija, preobraćanje karaktera u suprotni tip ličnosti. On prihvata sjenku i zaista se jedno vrijeme identifikuje s njenom energijom i kvalitetima.
Egu koji se identifikovao s personom i njenim usvojenim vrijednostima i kvalitetima, sjenka smrdi na trulež i zlo. Mefistofel je otjelotvorenje zla - čista, svjesna i namjerna destruktivnost. Ali susret sa sjenkom utiče i na Faustov preobražaj. On nalazi novu energiju, njegova dosada nestaje i on se upušta u pustolovine koje će mu na kraju pružiti potpunije životno iskustvo. Problem integrisanja sjenke jeste moralni i psihološki problem najteže vrste. Ako neka osoba u potpunosti izbjegava sjenku, život joj je prikladan ali užasno nepotpun. Otvaranjem prema iskustvima sjenke, međutim, osoba postaje iskvarena nemoralnošću, ali stiče veći stepen cjelovitosti. To je istinski pakt s đavolom. To je Faustova nedoumica i suštinski problem ljudskog postojanja. U Faustovom slučaju, njegova duša je sačuvana na kraju, ali samo božjom milošću.
Paramanand is offline  
Reply With Quote
Old 11-05-08, 09:20   #2
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default

ANIMA I ANIMUS

Jung u svojoj autobiografiji govori o otkriću Anime, piše da je, nakon raskida s Frojdom 1913, u godinama svog intenzivnog unutrašnjeg rada bio jedan period kada se pitao o prirodi i vrijednosti toga što radi. Pitao se: da li je to nauka? Ili je umjetnost? Bilježio je svoje snove, tumačeći ih, a ponekad ih je i oslikavao, pokušavajući da shvati značenje svojih spontanih fantazija. U jednom trenutku, čuo je ženski „glas“ kako govori: „To je umjetnost“. Iznenađen, započeo je razgovor s njom i postepeno je shvatio da liči na jednu njegovu pacijentkinju. Ona je bila neka vrsta unutrašnje figure, ali je, takođe, ispoljavala neke od njegovih nesvjesnih misli i vrijednosti. Jung je u svom egu i personi određen kao naučnik, a ne kao umjetnik. Ali ovaj glas je govorio s druge tačke gledišta. Zadržavajući svoju svjesnu poziciju ega, počeo je dijalog s ovom figurom, kao i njeno proučavanje. U njoj je bilo više od jednostavne internalizovane (pounutrene) predstave njegove pacijentkinje. Postepeno, kroz dijalog, dobila je oblik i zastupala potpuniju ličnost. „Pomalo mi je ulivala strah. Bio je to osjećaj nečijeg nevidljivog prisustva u prostoriji“, rekao je.
Za Junga je ovo bilo važno unutrašnje doživljavanje Anime i postalo je ključna referenca za manifestovanje Anime u kolektivnom sjećanju u analitičkoj psihologiji. Od kada je Jung to doživio, mnogi drugi ljudi, koji su se upuštili u aktivnu imaginaciju, otkrili su slične unutrašnje figure. Po pravilu, za muškarce je Anima figura ženskog roda, a za žene je ekvivalent unutrašnje figure – pod nazivom Animus – muškog roda. Anima i Animus su subjektivne ličnosti koje predstavljaju dublji nivo nesvjesnog od sjenke. U dobru i u zlu otkrivaju odlike duše i vode u carstvo kolektivnog nesvjesnog.
Kada se govori o unutrašnjoj strukturi Anime/Animusa, kao i sjenka, to je ličnost koja se ne uklapa u samoprezentaciju i samoidentitet koji se reflektuje pomoću persone. Međutim, razlikuje se od sjenke u tome što ne pripada egu na isti način: više od sjenke ima osobinu da je „ono drugo“. Ako je odnos između persone i sjenke „dobro nasuprot lošem“ – plus i minus, pozitivni i negativni aspekti ega – razlika između ega i Anime/Animusa označena je muško-ženskim polaritetom. To nije razlika poput one između Kaina i Avelja, već ona između Solomona i kraljice od Sabe.

Arhetipovi Anime i Animusa označavaju suprotne polove psihe – Anima je ženska strana muškarca, a Animus muška strana žene – i baš kao što obično svoju Sjenku doživljavamo kroz nekog drugog, tako i sopstvene atribute suprotnog pola doživljavamo kroz neku drugu osobu. Muškarac, na primjer, Animu prvi put susreće u majci (kao što žena Animus prvi put susreće u ocu) i kasnije projektuje svoju Animu na žene koje u njemu probude pozitivna ili negativna osjećanja. Dakle, žena koja će ga jako privući, predmet njegovih želja, uvijek će biti žena koja ima iste karakteristike kao njegova sopstvena slika Anime. Nasuprot tome, ako u njemu probudi antipatiju ili averziju, biće to zato što ima osobine u suprotnosti sa njegovom slikom Anime. Tako gledano, Anima i Animus nužni su za izbor partnera, pa samim tim i za opstanak vrste, ali kao kod svih psihičkih struktura, postoji mogućnost da dođe do neravnoteže; muškarac isticanjem svojih ženskih karakteristika postaje posesivniji i pokorniji, a žena naglašavanjem svojih muških karakteristika podstiče svoj takmičarski duh i agresivnost. Kao arhetipovi, Anima i Animus se pojavljuju kroz mnoštvo različitih slika. Anima, na primjer, može da uzme oblik čiste device, boginje ili zavodnice i da se pojavi u vidu mitoloških ličnosti kao što su Eva, Kundri i Andromeda ili književnih junakinja poput Jelene Trojanske i Dulčineje. Tipične predstave Animusa su Junak ili Mudrac, Dionis ili Leteći Holanđanin, ali i mnogo prizemnije: prijatelj ili zavodnik.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 14-05-08, 08:40   #3
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default

RAZVOJ ANIME/ANIMUSA

Nedostatak razvoja i inferiornost su ono što Animi/Animusu daju potencijal za dalji razvoj u psihi. Zato što se persona bazira na kolektivnim vrijednostima i osobinama – na svemu onome što je savremeno kada je riječ o muškom i ženskom ponašanju i stavovima u kulturi u datom trenutku – potencijal da se bude jedinstven povlači se, ne u personu, već neđe u psihu. Dokle god se ego svijest osobe identifikuje s personom i osjeća se kao jedno, nema mjesta za osobine ličnosti i izraz individualnosti koja bi stupila iz okvira kolektivnog. „Jedino kada je čovjek identičan svojoj personi, možemo biti sigurni da će njegove individualne osobine biti u vezi sa Animom“.

To je čovjek u sivom flanelskom odijelu, koji ide vozom na posao svakog jutra i tako je jako identifikovan sa svojom kolektivnom ulogom da kod njega i nema nikakve ličnosti izvan tog okvira. Njegova nerazdvojiva jedinstvenost pojaviće se u Animi: njega će (možda i u tajnosti) privući krajnje nekonvencionalne žene, jer one nose njegovu projekciju Anime, one daju portret njegove duše, one osvajaju njegov pustolovni duh i smjelost. Isto ovo važi i za žene: kada su kolektivno prihvatljive i konvencionalne u predstavljanju svoje persone, one primaju tajnog unutrašnjeg ljubavnika (često nesvjesno) koji je sve suprotno od portreta konvencionalnog prijatelja. Kada se on pojavi, hipnotiše ih i vodi u razuzdanost. Ovo osnovno pravilo psihe se može posmatrati kako funkcioniše u životu i opisano je u mnogobrojnim romanima, operama i filmovima. Ishod stvarnog susreta s nekim ko nosi projekciju Anime ili Animusa „često u snovima podstiče psihički simbol trudnoće, simbol koji se vraća na prvobitnu predstavu rođenja heroja. Dijete koje treba da se rodi označava individualnost, koja je prisutna, mada u njoj ne postoji svijest“. Stvarna psihička svrha veze konvencionalnog muškarca s veoma nekonvencionalnom Anima ženom jeste da stvori simbol đeteta, koje predstavlja spoj razlika u njegovoj ličnosti i stoga je simbol jastva.
To je susret ega i Anime/Animusa koji je Jung smatrao velikim potencijalom za psihološki razvoj. Susret Anime/Animusa predstavlja vezu s nesvjesnim, čak i dublju od one sa sjenkom. U slučaju sjenke, to je susret s prezrenim o odbačenim djelovima psihe, inferiornim i nepoželjnim osobinama. U susretu s Animom/Animusom, to je kontakt s nivoima psihe koji ima potencijal da odvede u najdublje i najviše (u svakom slučaju najudaljenije) djelove do kojih ego može da dopre.

Međutim, da bi pratio svoju intuiciju, Jung je morao da promijeni pravac i počne ponovo da definiše prirodu Anime/Animusa. Sjenka obično ne vodi u oblasti psihe odbačene od strane persone, osim ako to ne dovodi do susreta sa suštinskim zlom. Struktura Anime i Animusa, s druge strane, ima potencijal za povezivanje sa jastvom, što je mnogo veći korak. Anima/animus moraju mnogo dublje da budu uvriježeni u kolektivnoj svijesti i u strukturi arhetipa i arhetipske predstave. Njihov korjen mora da ide mnogo dublje nego korjen sjenke. Jung kaže: „Na isti način kao što je persona sredstvo adaptacije na okolinu, pod jakim uticajem uslova sredine, anima se oblikuje pomoću nesvjesnog i njegovih osobina“. Ođe se koncept Anime mijenja u maloj, ali značajnoj mjeri. Umjesto da bude jednostavna dopuna personi, i stoga kritički oblikovana i obojena onim što je u personi, Anima se sada smatra oblikovana od strane nesvjesnog i njegovih osobina. Anima/Animus postaju izdržljivi oblici psihe, snaga koja oblikuje psihu isto toliko koliko ona oblikuje njih, dinamična sila koja može da slomi forme kulture i nametne svoj plan iznenađenom i ponekad nevoljnom egu“.
„Svaki muškarac ima u sebi vječnu predstavu žene, ne neke određene žene, već određenu predstavu ženskog“, govori Jung u svom eseju iz 1925. Ovo je postala manje-više standardna definicija Anime u analitičkoj psihologiji. Ođe Jung ukazuje na arhetipsku prirodu anime/animusa i napušta ideju po kojoj je ovaj unutrašnji stav dopuna personi. Kaže da je to „nasledni faktor prvobitnog porijekla“ i daje predstavu žene_kako ona izgleda muškarcu_ (boldovati), a ne kakva je ona sama po sebi. Slično je i kod žena kad je riječ o unutrašnjoj predstavi animusa o muškoj ličnosti. Predstave, misli i pretpostavke koje proizvode ove umutrašnje strukture jesu pozadina svih zabluda i nerazumijevanja između muškaraca i žena.

Mi, svakako, neprestano stvaramo projekcije i naši pogledi na život, na druge ljude i na način na koji je svijet izgrađen nastaju, u znatnoj mjeri, od nesvjesnih sadržaja koji se projektuju u okruženje i zadržavaju se kao apsolutne istine. Anima/animus su, kako Jung to kaže u svom djelu „Anion“, poput Maje, indijske boginje koja stvara svjetove iluzije, dok ego na kraju završi kao stanovnik koji naseljava jedan svijet u velikoj mjeri zasnovan na projekcijama. Jung nije ovo saznao primarno proučavajući istočnjačke religije, već iz svog ličnog iskustva kao psihijatar i analitičar. Zapanjujuće je koliko stvarno mogu da budu rastrzane ljudske misli. I podjednako je neobično da svi mi sasvim vjerujemo u svoje poglede, čak i kada uviđamo njihove ozboljne mane. Rijetko se dešava da ispitujemo postavku osnovnih vjerovanja.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 16-05-08, 12:33   #4
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default

ARHETIPOVI

Porijeklo Jungove ideje o arhetipovima može se naći u njegovim pisanim djelima iz razdoblja između 1909. i 1912. kad je, dok je još sarađivao s Frojdom, istraživao mitologiju i pisao „Psihologiju nesvjesnog“. U tom dijelu on je proučavao fantazije gospođice Frank Miler, koje su bile dostupne javnosti jer ih je u svojoj knjizi objavio njegov prijatelj i kolega iz Ženeve, Teodor Flurnoj. Proučavanje materijala koji su se odnosili na fantazije Frank Miler, Jungu je pružilo priliku da se jasno distancira od Frojdove teorije libida i da počne da raspravlja o opštim obrascima o onom što će kasnije nazvati kolektivno nesvjesno.
Po njegovoj autobiografiji, Jung je prve utiske o postojanju neličnih slojeva nesvjesnog dobio na osnovu sna koji je usnio dok je s Frojdom putovao po Americi 1909. Sanjao je o kući koja je imala mnogo nivoa. U snu on istražuje spratove kuće od prizemlja (sadašnjeg stanja) ka podrumu (skorašnja prošlost) i dalje kroz nekoliko podruma (drevna istorijska prošlost, poput grčke i rimske, i konačno do praistorije i paleloita). Ovaj san mu je pružio odgovor na pitanja koja je sebi postavljao tokom putovanja, naime: na kojim pretpostavkama se zasniva Frojdova psihologija, kojoj kategoriji ljudske misli ona pripada? Predstava iz sna, piše on, „za mene je postala predstava vodilja kako da osmislim strukturu psihe. To je bio prvi nagovještaj da kolektivno apriori leži ispod lične psihe“.
Kada je prvi put proučio Flurnojeva djela, Jung nije mnogo znao o gospođici Miler i njenom ličnom životu. Možda je to bila prednost za teoriju, razmišljao je, pošto tako njegovo mišljenje ne može da bude kontaminirano ličnim asocijacijama i projekcijama. Pošto mu sitnice nijesu odvlačile pažnju, mogao je da sagleda cjelinu. Dok je posmatrao fantazije gospođice Miler, on je na osnovu ono malo činjenica koje su bile uključene u izvještaj zamišljao kakav je bio njen život: neudata mlada žena koja putuje sama po Evropi, privlačio ju je jedan mornar Italijan, ali nije mogla da slijedi svoj erotski instinkt, stvorila je branu oko neiskorišćenog seksualnog libida i zapala u duboku regresiju. Koristeći ono što je u to vrijeme znao o psihološkoj dinamici – a što je saznao uglavnom od Frojda i kolega psihoanalitičara – on se odvažio da proširi neka od tih shvatanja od tačke koja sugeriše da libido, sama seksualnost, ima dvojnu prirodu. S jedne strane, on traži ispunjenje u uključivanje seksa i zadovoljstva; s druge strane, on inhibira takvo uključivanje, pa čak traži i suprotnost, smrt. Jung se usudio da iznese ideju da je želja za smrću jednaka želji za životom, pri čemu je ova druga izraženija u drugoj polovini života kada se čovjek priprema da umre. Urođena ljudskoj psihi jeste sklonost da žrtvuje zadovoljstva, seksualna ili druge vrste, i da ispunjava neseksualne sklonosti i žudnje koje ne mogu da se zadovolje bilo kojom količinom seksualnih aktivnosti.
Dok je razmišljao o psihološkoj situaciji ove mlade žene, Jung je zaključio da je ona, s jedne strane, očigledno tražila erotski ispust u životu, a nije mogla da ga nađe. Otuda njene regresije i pokušaj sublimacije: vizije, pisanje poezije, sanjarenje, a sve to, osjećao je Jung, ukazivalo je na premorbidnost i moglo je na kraju da dovede do mentalnog oboljenja. S druge strane, možda su se seksualne inhibicije gospođice Miler odrazile na dublji sukob unutar njene psihe, sukob koji može da se posmatra kao opšteljudski i istinski arhetipski. Postojalo je tu i mnogo veće pitanje cijelog toka ljudske evolucije i razvoja, a Jung je teoretisao da se libido tokom eona čovjekove evolucije kanalisao kroz stare kulture isprva pomoću metafora i sličnosti, a zatim i dubljim preobražajima. Inhibicije pacijentkinje nijesu mogle da se definišu samo kao seksualne. Jung je stizao na potpuno novo područje kulture dok je slijedio fluktuacije libida gospođice Miler.
Dok je Jung istraživao čovjekovu evoluciju, povlačeći mnoge paralele između onoga što se dešavalo na neki morbidan način s gospođicom Miler i onoga što se dešavalo stotinama i hiljadama i stotinama hiljada godina unazad u prošlosti, istakao je konstelaciju mita o heroju, a heroju dodijelio ulogu stvaranja svijesti. Heroj je osnovni ljudski obrazac – karakterističan za žene isto koliko i za muškarce – koji zahtijeva žrtvovanje „majke“ usmislu pasivnog djetinjeg stava, i preuzimanje odgovornosti u životu i suočavanje s realnošću na način kako to čine odrasli.
Arhetip heroja zahtijeva napuštanje đetinje maštarije i instinkt da realnost uključujemo na aktivan način. Da ljudi nijesu mogli da se suoče s ovim izazovom, odavno bi bili osuđeni na propast. Stalno suočavanje sa stvarnošću zahtijeva žrtvovanje želje i čežnje za uljuljkanim djetinjstvom. Nedoumica gospođice Miler je bila sljedeća: bila je suočena sa zadatkom odrastanja i suočavanja s ulogama koje treba da ima kao odrasla osoba, a ona se povlačila pred izazovom. Nije ostavljala fantazije iza sebe, i gubila se u morbidnom nestvarnom svijetu koji je bio relativno nepovezan s njenom stvarnošću. Bila je u ogromnoj regresiji prema „majci“, a pitanje je glasilo: da li će ona ostati zaglavljena, kao Tezej u Hadu, da se nika dviše ne vrati? Jung nije bio tako siguran, ali je nagađao da bi mogla upasti u psihozu.
Dok je radio na fantazijama Frank Miler, Jung je spojio gomilu povezanih mitova, bajki i religijskih motiva iz udaljenih djelova svijeta da bi protumačio njene predstave. Bio je zapanjen začuđujućim paralelama, a njegov um je tumarao u potrazi za objašnjenjem zašto je ova žena spontano proizvela predstave i teme koje liče na one iz egipatske mitologije, ili mitova abordžinskih plemena iz Australije i američkih urođenika. Zašto se u ljudskom umu javljaju tako očigledne paralele bez nekog velikog napora? Šta to znači? On je ove činjenice povezao sa svojim snom o silasku u podrume i tako je počeo uviđati da je otkrio dokaz da postoji kolektivni nivo nesvjesnog. To bi značilo da postoji nešto materijalno u nesvjesnom što tamo nije stiglo potiskivanjem iz svijesti. Ono je tamo postojalo u početku.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 03-10-08, 21:00   #5
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default Septem Sermones Ad Mortuos (1916)

Jung je pristao da se Septem Sermones od Mortuos (Sedam propovedi mrtvima) pojava u privatnom izdanju kao brošura. Primerke ove knjižice povremeno je delio prijateljima; sama brošura, inače, nikada nije mogla da se nabavi u knjižarama. Jung je kasnije izjavio da se radi o njegovom mladalačkom grehu zbog kojeg se ka¬jao.

Jezik ove brošure u većoj ili manjoj meri odgovara stilu Crve¬ne Knjige. Ali, u poredenju sa beskrajnim razgovorima sa unutarnjim figurama iz Crvene Knjige, Sedam propovedi predstavljaju samostal¬nu celinu. One prenose, iako samo delimično, utisak o onome što se Jungu dešavalo u periodu od 1913. do 1917. godine, kao i o spozna¬jama do kojih će ga ova dešavanja dovesti.

Propovedi obuhvataju nagoveštaje ili anticipacije ideja koje će se, uobličene, javiti kasnije u njegovim naučnim delima, a koje se u najvećoj meri odnose na oprečnu prirodu psihe, života u celini i svih psiholoških iskaza. Upravo njihovo razmišljanje u parakodsima bilo je ono što je Junga privuklo gnostičarima. Zbog toga se on u ovom delu poistovećuje sa gnostičkim piscem Vasilidom (Vasilides, poč. II v. n. e.) i čak preuzima deo njegove terminologije - kao, na primer, kada Boga naziva Abraksasom (Abraxas). Radilo se o smišljenoj igri mistifikacije.

Jung je, nakon kolebanja i jedino "istine radi", dao dozvolu da se u okviru njegovih Sećanja objave i Sedam propovedi. Nikada nije hteo da otkrije tajnu anagrama na kraju knjige.

...

Tek kada čovjek na svom duhovnom razvoju postigne neke rezultate, on tada počne da shvata dubokoumnost Jungove misli. Prvo sviješću trebate osvijestiti neke nesvjesne dijelove svoga bića da bi shvatili o čemu, ponekada, Jung govori, jer ono što je iza praga svijesti jednostavno je nepojmljivo intelektu, pa bez obzira koliko bili inteligentni. U ovoj činjenici je bio razlog svog nesporazuma između Junga i njegovih kolega, takođe, tobože, vrhunskih stručnjaka za psihu. Oni su njega smatrali više mistikom nego naučnikom. S njihovog nivoa spoznatosti psihe, to jest sebe samih, a koji su bili u intelektu ili najdalje u podsvjesnom i lično nes¬vjesnom, on se, koji je bio prodro tako duboko - do dna ili vrha nesvjesne opsihe, do arhetipa Boga - morao doimati kao mistik, njiima koji su bili daleko iza njega, jer sve što je u nes¬vjesnom to je istovremeno i mistično za intelekt, dok to intelekt putem nauke - kako što to sjajno učini Jung - ne demistifikuje, i tako mističko stanje otkrije kao najprirodnije stanje psihe.

Jungovih Sedam propovjedi mrtvima na jezgrovit način govore sve bitno čime se on bavio u svom djelu. Očito je da znajući ko će ih čitati, koji tip čovjeka, on se trudio da svoje učenje iznese što razumljivijim jezikom, ali takve tajne o kojima on tu govori, ne mogu se izreći što se neće primjeniti koanski stil saopštavanja. Ako na takav stil niste navikli, biće vam on s početka vrlo neobičan, pa moguće i sadržaj Propovjedi neshvatljiv. (Ovakav tekst je bilo vrlo teško adekvatno prevesti). Jung je zapisao: "Ljudi zamišljaju kako mrtvi znaju daleko više od nas, pošto prema hrišćanskoj doktrini, u budućem životu doživljavamo susret 'licem u lice'. Očigledno je, međutim, da duše mrtvih poseduju jedino ono znanje koje imaju u času smrti, i ništa izvan toga. Otuda potiče njihov napor da prodru u život kako bi učestvovale u ljudskom znanju. Često imam utisak da mrtvi stoje tik iza nas, čekajući kakav ćemo odgovor da pružimo njima, a kakv sudbini. (...) Ima mnogo ljudi koji tokom svog života i u trenutku smrti zaostaju u pogledu sopstvenih skrivenih moći i - što je čak bitnije - u pogledu znanja koje su još za vreme njihovog života drugi ljudi priveli svesti. Otuda potiče njihov zahtev da u smrti dosegnu onaj deo svesti koji su propustili da steknu tokom života". Bilo da su Jungove Pro¬povjedi... namijenjene mrtvima ili nama (a sjetite se kako Isus učenicima kojima je umro otac, na njihov zahtjev da ih pusti da ga sahrane, odgovori da se ne obaziru na to i da ostave mrtvima da sahranjuju mrtve, jer za prosvetljenog su mrtvi i slijepci sinonim za čovjekovo nor¬malno stanje prije prosvetljenja). Jung u Propovjedima uzima lik gnostičkog pisca Vasilida i čak preuzima i dio njegove terminologije, kao na primjer za Boga uzima ime Abraksas kao i Vasilid.

Last edited by Airbender; 04-10-08 at 08:17..
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 03-10-08, 21:05   #6
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default

Sedam propovedi mrtvima što ih zapisa Vasilid u Aleksandriji, gradu u kome Istok doticaše Zapad.

Prva propoved

Mrtvi se vratiše iz Jerusalima, gde ne nađoše ono za čim su tragali. Preklinjahu me da ih pustim unutra kako bi čuli moju reč, te je započeh pouku.

Počujte: od ništavila počinjem. Ništavilo je isto što i punoća. U odnosu na beskraj, puno ne znači ništa više od praznog. Ništavilo je istovremeno i prazno i puno. A opet, moglo bi se o ništavilu i sve drugo reći, kao, na primer, da je belo i crno ili pak, da ono to nije ili da jeste. Ono što je beskrajno i večno nema nikakva svojstva zato što ima sva svojstva.

To ništavilo ili punoću nazivamo PLIROMA. Kako večno i beskrajno ne poseduju nikakva svojstva, time prestaju i mišljenje i biće. U tome nema bića, jer bi se ono tada razlikovalo od plirome i imalo svojstva po kojima bi se izdvajalo kao nešto zasebno od pliro¬me.

U pliromi je ništa i sve. Potpuno je beskorisno razmišljati o pliromi, jer bi to dovelo do samouništenja.

STVORENJE nije u pliromi, već u samom sebi. Pliroma je istovremeno početak i kraj stvorenih bića. Ona ih prožima poput Sunčeve svetlosti koja ispunjava čitav vazduh. Iako ga pliroma pot¬puno proziva, stvoreno biće ipak u tome nema nikakvog udela, baš kao što ni sasvim prozračno telo ne postaje ni svetio ni tamno preko svetlosti koja ga prožima. Pa ipak, mi smo samo pliroma, jer smo deo beskrajnog i večnog. Ali nemamo udela u tome, pošto smo od plirome beskrajno udaljeni: i to ne duhovno ili vremenski, već suštinski, jer se od plirome razlikujemo po svojoj biti stvorenja, koje je vremenski i prostorno ograničeno.

Jedino stoga što smo delovi plirome, ona je takode u nama. Čak i u najmanjoj tački pliroma je beskonačna, večna i potpuna jer su i malo i veliko deo njenih svojstava. Jedino je ništavilo svuda pot¬puno i trajno. Zborim, stoga, tek slikovito o stvorenom biću kao delu plirome. Zato što, uistinu, pliroma nije nigde deljiva budući da je ništavilo. Mi smo, takode, u potpunosti pliroma jer, slikovito kaza¬no, pliroma je najmanja tačka (zamišljena, ali ne i postojeća) u na¬ma i beskrajni svod koji nas okružuje. Ali, čemu, onda, uopšte zboriti o pliromi, kada je ona i sve i ništa?

Govorim o njoj tek da bih negde započeo, kao i da bih vas oslobodiio zablude kako igde, bilo spolja ili iznutra, postoji nešto utvrđeno ili donekle ustaljeno od samog početka. Utvrđeno je i izvesno jedino ono što je podložno promeni.

Ono, pak, što je promenljivo, jeste stvorenje. Ono dakle pred¬stavlja jedinu utvrđenu i izvesnu stvar; stoga što poseduje svojstva: ono je, čak, i samo po sebi nekakvo svojstvo.

Sada se postavlja pitanje: kako je nastalo stvorenje? Stvorena bića su prolazna, ali ne i stvorenje: zato što stvoreno biće predsta¬vlja samo svojstvo plirome, u jednakoj meri u kojoj to čini i nestvoreno biće, koje je večna smrt. U svim vremenima i na svim mestima zbiva se stvaranje, u svim vremenima i na svim mestima zbiva se smrt. U pliromi je sve: i različitost i nerazličitost.

Različitost je stvorenje. Ono je različito. Različitost je njego¬va bit, pa otuda i ono razlikuje. Tako i čovek razlučuje, jer razliko¬vanje je u njegovoj prirodi. Razlikuje on, stoga, i ona svojstva plirome kojih ona nema. Razlikuje ih prema sopstvenoj prirodi. Zbog toga mora govoriti i o onim svojstvima plirome kojih nema.

Čemu, reći ćete, zboriti o svemu tome? Ne reče li ti sam sebi da nema svrhe razmišljati o pliromi?

To vam rekoh, kako bih vas oslobodio zablude da je o pliromi moguće razmišljati. Kada razlikujemo svojstva plirome, govorimo sa stanovišta naše sopstvene različitosti i polazeći od te vlastite ra¬zličitosti. Ali, o samoj pliromi nije rečeno ništa. S obzirom na našu sopstvenu različitost nužno je ipak, o tome govoriti kako bismo u dovoljnoj meri sami sebe odredili. Različitost je suština naše priro¬de. Ako nismo verni ovoj prirodi, ne razlikujemo sami sebe koliko je potrebno. Moramo, stoga, istaći razlike u svojstvima.

Čega ima lepšeg u tome, pitate, da se ne pravi razlika? Ako ne razlučujemo, izneveravamo našu vlastitu prirodu, udaljujući se od stvorenja. Upadamo u nerazličitost, koja je drugo svojstvo pliro¬me. Upadamo u samu pliromu i prestajemo da budemo stvorenja. Prepušteni smo nestanku u ništavilu. A to je smrt stvorenja. Umire¬mo, dakle, u onoj meri u kojoj ne pravimo razliku. Otuda stvorenje instiktivno nastoji da dosegne različitost, boreći se protiv iskonske, opasne istovetnosti. To se zove PRINCIPIUM INDTVIDUATIONIS. Ovaj princip čini suštinu stvorenja. Iz ovog možete shvatiti zašto su nerazličitost i nerazlikovanje velika opasnost po stvorenje.

Moramo, stoga, izdvojiti svojstva plirome. Ta svojstva su PAROVI SUPROTNOSTI, kao što su –

Delotvornost i Nedelotvornost.
Punoća i Praznina.
Živo i mrtvo.
Različitost i Istovetnost.
Svetlost i Tama.
Toplota i Hladnoća.
Sila i Tvar.
Vreme i Prostor.
Dobro i Zlo.
Lepota i Ružnoća.
Jedno i Mnoštvo.
I tako dalje.

Parovi suprotnosti jesu svojstva plirome koja to i nisu, pošto su jedno s drugim u ravnoteži. Kako smo i mi sami pliroma, sva ta svojstva i mi posedujemo. Pošto različitost čini pravu osnovu naše prirode, posedujemo ova svojstva kao ime i obeležje osobenosti, od¬nosno –

1.Ta svojstva su različita i u nama međusobno razdvojena; ona stoga nisu uravnotežena i uzaludna, već su delotvorna. Tako smo mi žrtve parova suprotnosti. Pliroma je raskol u nama.

2.Svojstva pripadaju pliromi, i mi ih jedino po imenu i obeležju različitosti možemo i moramo posedovati ili proživeti. Moramo se razlikovati od svojstva. U pliromi ona su uravnotežena i poništena; ali ne i u nama. Razlikovanje od njih čini nas osobenima.

Kada težimo dobru ili lepoti, izneveravamo svoju vlastitu osobenu prirodu, prepuštajući se iznova svojstvima plirome, što ih čine parovi suprotnosti. Trudimo se da dosegnemo dobro i lepotu, čime se, istovremeno, prepuštamo zlu i ružnoći, pošto sii oni u pliromi istovetni sa dobrim i lepotom. Kada, pak, ostajemo dosledni svojoj vlastitoj prirodi, koja je osobenost, razlikujemo se od dobra i lepote, te stoga, u isti mah, i od zla i ružnoće. Tek tada ne upadamo u pliromu, odnosno u ništavilo i iščeznuće.

Veliš, prigovarate mi, da su i različitost i istovetnost svojstva plirome. Šta, dakle, biva ako samo različitost težimo? Da li, čineći tako, izneveravamo našu sopstvenu prirodu? I moramo li, dok ra¬zličitosti težimo, biti prepušteni ni manje ni više nego istovetnosti?

Ne smete zaboraviti da pliroma nema nikakvih svojstava. Mi ih stvaramo putem razmišljanja. Ukoliko, dakle, težite različitosti ili istovetnosti, ili ma kom drugom svojstvu, samo sledite misli koje vam pristižu iz plirome; one, naime misli, koje se tiču nepostojećih odlika plirome. Ukoliko sledite ovakve misli, ponovo upadate u pliromu, dosežući, istovremeno, različitost i istovetnost. Različitost ni¬je vaše mišljenje, već vaše biće. Ne smete, stoga, kao što mislite da treba da činite, težiti različitosti - već svom SOPSTVENOM BIĆU. Konačno, dakle, preostaje samo jedan cilj, to jest, borba za vaše vla¬stito biće. Posedujete li taj cilj, ne morate ništa znati o pliromi i nje¬nim svojstvima, pa ćete, ipak, vrlinom vašeg sopstvenog bića, doseći svoj pravi cilj. Kako se, pak, misao otuđuje od bića, moram vas upu¬titi u ono znanje pomoću koga ćete biti kadri da suspregnete sopstvene misli.

Last edited by Airbender; 03-10-08 at 21:12..
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 30-10-08, 19:29   #7
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default C. G. Jung: Septem Sermones Ad Mortuos

Druga propoved

U toku noći, duž zida stojeći, uzvikivahu mrtvi: O Bogu bismo hteli da nas podučiš. Gde je bog? Da li je mrtav?

Bog nije mrtav. Živ je, kao i uvek. Bog je stvorenje, budući da je nedvosmisleno odredljiv, i stoga je različit od plirome. Bog je svojstvo plirome i sve što kazah o stvorenju odnosi se, takođe, na njega.

Bog se, međutim, razlikuje od stvorenih bića po tome što je neodređeniji i nejasniji od njih. On je manje određen od stvorenih bića, jer temelj njegovog bića čini delotvorna punoća. Utoliko što je određen i osoben bog je stvorenje, i u podjednakoj meri ispoljenje delotvorne punoće plirome.

Sve što ne izdvojim jasno gubi se u pliromi, i po svojoj suprotnosti, postaje uzaludna praznina. Ukoliko, dakle, ne razlikujemo Boga, delotvorna punoća za nas biva izgubljena.

Bog je, štaviše, sama pliroma, poput svake najmanje, kako stvorene tako i nestvorene, tačke.

Delotvorna praznina jeste priroda đavola. Bog i đavo jesu prva ispoljavanja ništavila koje nazivamo pliromom. Pošto je u svemu uravnotežena i prazna, svejedno je da li pliroma jeste ili nije. To ne važi za stvorenje. Utoliko što su i bog i đavo stvorenje, oni se ne poništavaju međusobno, već stoje jedan naspram drugog kao delotvorne suprotnosti. Nije nam potreban dokaz o njihovom postojanju. Dovoljno je što uvek moramo da govorimo o njima. Čak i da ih nema, stvorenje bi ih, svojom suštinskom odredenošću, uvek iznova izdvajalo iz plirome.

Sve što je razlikovanjem izdvojeno iz plirome jeste par suprotnosti. Bogu je, stoga, oduvek pripadao đavo.

Ta nedeljivost je skrivena i, kao što ste mogli da naučite iz života, nerazlučiva poput same plirome. Otuda oba stoje veoma blizu plirome u kojoj su sve suprotnosti istovremeno poništene i združene.

Bog i đavo razlikuju se po svojstvima punoće i praznine, stvaranja i uništenja. Obojici je zajednička DELOTVORNOST. Ona ih združuje. Delotvornost, stoga, obojicu prevazilazi; pošto svojim delovanjem sjedinjuje punoću i prazninu, delotvornost je bog iznad boga.

To je bog koga ne znate, jer ga je zaboravio ljudski rod. Nazovimo ga njegovim imenom, ABRAKSAS. On je čak neodređeniji od boga i đavola.

Boga koji se od njega jasno razlikuje nazivamo bog HELIOS ili Sunce. Abraksas je dejstvo. Osim nedelotvornosti, ništa mu se ne protivi; otuda njegova delotvorna priroda može da se slobodno razvija. Nedelotvornosti nema, te, stoga, ne opstaje. Abraksas prevazilazi i Sunce i đavola. On je nemoguća mogućnost, nerealna realnost. Kada bi pliroma posedovala biće, Abraksas bi predstavljao njegovo ispoljenje. On je delotvornost po sebi, ne nekakvo posebno dejstvo, već dejstvo uopšte.

Zbog toga što nema određeno dejstvo, on je nerealna realnost.

Zbog toga što se razlikuje od plirome, on je, takođe, stvorenje

Sunce ima određeno dejstvo, koje ima i đavo. Otuda nam oni izgledaju delotvornije od neodređenog Abraksasa.

On je sila, trajanje, promena.

Digoše mrtvi na to veliku graju, jer bejahu hrišćani.
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 15-11-08, 21:58   #8
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default C. G. Jung: Septem Sermones Ad Mortuos

Treća propoved

Nalik magli kada se širi iznad močvare, približiše se mrtvi i povikaše. Zbori nam još o vrhovnom bogu.
Teško je spoznati božanstvo Abraksasa. Njegova moć je naj¬veća zato što je, čovek ne opaža, Od Sunca crpe summum bonum; od đavola infinum malum; ali od Abraksasa crpe ŽIVOT, posve neodređen, majku dobra i zla.
Manji i slabiji čini se život taj negoli summum bonum, otuda je i teško zamisliti kako Abraksas svojom moći prevazilazi čak i Sun¬ce, koje je po sebi izvor što zrači svu životnu silu.
Abraksas je Sunce, a u isto vreme i nezasito ždrelo praznine, đavola koji ponižava i sakati.
Moć Abraksasova je dvostruka; ali vi je ne vidite, jer nepomir¬ljive suprotnosti ove sile ostaju skrivene za vaše oči.
Ono što zbori sunčani bog, jeste život.
Ono što zbori đavo, jeste smrt.
Ali Abraksas izgovara onu svetu i prokletu reč što istovreme¬no znači i život i smrt.
Abraksas rada istinu i laž, dobro i zlo, svetio i tamu, istom rečju i istim činom. Zato je Abraksas užasan.
Veličanstven je poput lava kad u trenu razdire svoju žrtvu.
Divan kao proletnji dan. To je lično veliki Pan, kao i onaj ma¬li. On je Prijap.
To je udovište podzemnog sveta, hiljadoruki polip, preplete¬no klupko krilatih zmija, bezumnik.
To je hermafrodit od pamtiveka.
To je gospodar žaba, koji žive u vodi i uspinju se na kopno, čiji hor gromko odjekuje u podne i u ponoć.
To je obilje što teži ujedinjenju s prazninom.
To je sveti tvorac.
To je ljubav i njen ubica.
To je svetac i njegov izdajnik.
To je najsjajnije svetio dana i najmrklija noć ludila.
U njega upreti pogled - znači oslepeti.
Spoznavati ga - znači oboleti.
Obožavati ga - znači smrt.
Pribojavati ga se znači mudrost.
Ne opirati mu se znači spasenje.
Bog obitava u blizini Sunca, đavo u blizini noći. Ono što Bog rada iz svetlosti, đavo usisava u tami. Ali Abraksas je i svet, njegovo nastojanje i prolaženje. Na svaki dar što potiče od sunčanog boga, đavo baca svoju kletvu.
Sve što izmolite od sunčanog boga, dobij a žig đavola.
Sve što stvorite sa sunčanim bogom, đavolu pruža delotvornu moc.
Takav je taj strašni Abraksas.
To je najmoćnije stvorenje u kojem se stvorenje plaši samog sebe.
To je očita suprotnost stvorenja prema pliromi i njenom ništa vilu.
To je užas koji sin oseća prema majci.
To je majčina ljubav prema sinu.
To je ushit zemlje i svirepost nebesa.
Pre njegove podrške čovek je nalikovao kamenu.
Pre njega nema nikakvih pitanja niti odgovora.
To je život stvorenja.
To je delovanje različitosti.
To je čovekova ljubav.
To je čovekov govor.
To je čovekova pojava i senka.
To je varljiva stvarnost.
Zaječaše i rasrdiše se tad mrtvi, jer bejahu nesavršeni.

Četvrta propoved

Mrmljajući, mrtvi ispuniše prostor, i rekoše:
Zbori nam o bogovima i davolima, prokletniče!
Sunčani bog je najviše dobro; đavo je njegova suprotnost. Ta¬ko imate dva boga. Ali mnogo uzvišenih i dobrih stvari kao i puno golemih zala. Njima pripadaju i dva bogođavola; jedan je PLAMTEĆI,a drugi NIČUCI.
Plamteći je EROS što ima oblik plamena. Plamen mu daje svetlost bez koje ne može.
Ničući je DRVO ŽIVOTA. Ono niče, jer rastom svojim održava živu tvar.
Eros bukne i umire. Ali drvo života lagano raste i neprekidno se razvija kroz beskonačnost.
Dobro i zlo sjedinjeni su u plamenu.
Dobro i zlo sjedinjeni su u rastu drveta. U njihovoj božanstve nosti suprotstavljeni su život i ljubav.
Poput zvezdanih skupina beskrajno je mnoštvo bogova i đavola.
Svaka zvezda jeste bog, a svaki prostor koji zvezda ispunjava jeste đavo. Ali prazna punoća celine jeste pliroma.
Delovanje celine jeste Abraksas, kome se jedino suprotstavlja nedejstvenost.
Četiri jeste broj glavnih bogova, jer četiri je broj kojim se određuju mere svetu.
Jedan jeste početak, sunčani bog.
Dva jeste Eros; jer on spaja dvoje i rasprostire se u svom sjaju.
Tri jeste Drvo Života, jer ispunjava prostor telesnim oblicima. Četiri jeste đavo, jer on otkriva sve što je skriveno. Sve što ima obličje telesne prirode đavo razlaže; on je razarač u kojem se sve svodi na ništa.
Za mene, kome bese dato znanje o mnoštvu i raznolikosti bo¬gova, to je dobro. Ali, teško vama koji ovo neskladno mnoštvo za menjujete jednim bogom. Jer, čineći tako, izazivate patnju što se iz vašeg nerazumevanja rada i skrnavite stvorenje čija priroda i cilj je¬ste različitost. Kako možete ostati verni svojoj vlastitoj prirodi kada pokušavate da mnoštvo preobrazite u jedno? Ono što činite bogovi¬ma na isti način se vraća vama. Svi postajete jednaki pa je vaša pri¬roda oskrnavljena.
Jednakost će prevladati jedino radi čoveka, ali ne i za boga. Jer bogova je mnogo, a ljudi malo. Bogovi su moćni i mogu podneti svoju mnogostrukost. Jer poput zvezda opstaju oni u samoći, neiz mernim prostranstvima međusobno razdvojeni. Ali ljudi su slabi i ne mogu podneti svoju mnogostruku prirodu. Zbog toga oni obitavaju zajedno i teže zajedništvu, kako bi podneli svoju izdvojenost. U ime spasenja predajem vam ovu odbačenu istinu, u čije ime sam i ja sam bio odbačen.
Mnoštvo bogova odgovara mnoštvu ljudi.
Bezbrojne bogove očekuje ljudsko stanje. Bezbrojni bogovi bejahu ljudi. Čovek deli prirodu bogova. Od bogova on potiče i vraća se bogu.
Pa tako kao što nije imalo svrhe razmišljati o pliromi, tako nije uputno štovati mnoštvo bogova. A, najmanje je uputno štovati prvog boga koji je delotvorno obilje i summum bonum. Molitvom našom tome ništa ne dodajemo, niti iz toga išta dobijamo: jer delot vorna praznina guta sve.
Svetli bogovi tvore nebeski svet. On je mnogostruk i raspro¬stire se i razvija beskrajno. Sunčani bog je vrhovni gospodar tog sve¬ta.
Tamni bogovi tvore zemaljski svet. Oni su jednostavni i be¬skrajno sitni i propadljivi. Đavo je najniži gospodar zemaljskog sve¬ta, duh Meseca, pratilac Zemlje, manji, hladniji i beživotniji od Zemlje.
Nema razlike u moći između nebeskih i zemaljskih bogova. Nebeski bogovi se uvećavaju, a zemaljski smanjuju. Nemerljivo je kretanje i jednih i drugih.
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 27-11-08, 23:42   #9
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default C. G. Jung: Septem Sermones Ad Mortuos

Peta propoved

Rugahu se i uzvikivahu mrtvi: pouči nas, lažljivče, o crkvi i svetoj zajednici.
Svet bogova obznanjuje se u duhovnosti i polnosti. Nebeske srećemo u duhovnosti, zemaljske bogove u polnosti.
Duhovnost poima i obuhvata. Ona ima ženski lik pa je stoga zovemo MATER CELESTIS, nebeska mati. Polnost rada i stvara. Ona je muškog lika, pa je stoga zovemo PHALLCE, zemaljski otac.
Polnost muška više je zemaljska, polnost ženska više je du¬hovna.
Duhovnost muška više je nebeska, i teži višem.
Duhovnost ženska više je zemaljska, i teži nižem.
Varljiva i đavolska je duhovnost muška što teži ka nižem.
Varljiva i đavolska je duhovnost ženska što teži ka višem.
Svaka mora da ostane na svom vlastitom mestu.
Ako ne razdvoje svoje duhovne puteve muškarac i žena uza¬jamno se pretvaraju u đavole, jer priroda stvorenja je u različitosti.
Polnost muška ima svoj zemaljski, polnost ženska svoj duhov¬ni tok. Ako ne razluče svoju polnost, muškarac i žena uzajamno po¬staju đavoli.
Muškarac spoznaje niže, žena ono više.
Čovek se razlikuje i od duhovnosti i od polnosti. Duhovnost naziva Majkom, koju postavlja između sebe i zemlje.
Polnost naziva Falusom, koji postavlja između sebe i zemlje. Majka i Falus jesu nadljudski demoni koji otkrivaju svet bogova. Oni su za nas delotvorniji od bogova zato što su tesno povezani s našom vlastitom prirodom. Ako se ne izdvojite od polnosti i duhov¬nosti, razlikujući ih kako po višoj tako i po nižoj prirodi, prepu stićete im se kao svojstva plirome. Duhovnost i polnost nisu vaša svojstva, nisu stvari koje posedujete i zadržavate. Ali, oni poseduju i obuhvataju vas; jer to su moćni demoni, božanske pojave, i, stoga su, budući da postoje u sebi, nešto što vas prevazilazi. Nijedan čovek nema duhovnost za sebe, niti polnost za sebe. Ali podređen je zako¬nu duhovnosti i polnosti.
Nijedan čovek, stoga, ne može da im umakne. U njima treba videti demone, zajednički zadatak i opasnost, zajednički teret koji vam život postavlja. Tako vam je život i zajednički zadatak i opa¬snost, kao što su to i bogovi, a među njima najpre užasni Abraksas.
Čovek je slab, pa je zajednica neophodna. Ako vaša zajednica nije pod znakom Majke, onda je pod znakom Falusa. Nedostatak zajednice izaziva patnju i bolest. Zajedništvo u svemu predstavlja bezobličnost i utapanje.
Različitost vodi izdvojenosti. Izdvojenost se suprotstavlja za¬jedništvu. Ali zajednica je nužna zbog ljudske slabosti spram bogova i demona i njihovog nesavladivog zakona. Ima, stoga, onoliko zajed¬ništva koliko je zarad bogova, a ne ljudi radi, potrebno. Bogovi vas prisiljavaju na zajedništvo. Onoliko koliko vas na nju prisiljavaju, to¬liko je zajednica neophodna, više od toga je zlo.
Neka se u zajednici svaki čovek podredi drugima, pa će zajed¬nica opstati, jer vam je potrebna.
U izdvojenosti jedan će čovek biti nadmoćan u odnosu na druge, kako bi svaki čovek mogao da spozna samoga sebe i da izbe gne ropstvo.
U zajednici će biti uzdržanosti.
U izdvojenosti će biti rasipništva.
Zajedništvo je dubina.
Izdvojenost je visina.
Prava mera zajednice pročišćava i čuva.
Prava mera izdvojenosti pročišćava i uvećava.
Zajednica nam pruža toplinu, izdvojenost - svetlost.

Šesta propoved

Demon polnosti poput zmije pristupa našoj duši. On je polul judski i obznanjuje se kao požudna misao.
Demon duhovnosti poput bele ptice spušta se u našu dušu. On je poluljudski i ukazuje se kao misaona žudnja.
Zmija je zemaljska, poludemonska duša, duh - i srodna je du¬hovima mrtvih. Zbog toga se, kao i oni, šunja medu zemaljskim stva¬rima, budeći u nama ili zebnju ili neumerenu žudnju. Zmijska priroda srodna je ženskoj. Ona večno traga za društvom mrtvih koji su u vlasti zemlje - onih što ne nalaze put što vodi izdvojenosti. Zmi¬ja je bludnica. Odaje se razvratu sa đavolom i zlim duhovima; ona je zli tiranin i mučitelj, koji se povodi uvek za najgorim društvom. Bela ptica je polunebeska duša čovečija. Ona živi s Majkom, spuštajući se tek povremeno. Ptica ima prirodu srodnu čovečijoj i predstavlja de lotvornu misao. Devičanski je čista i usamljena. Majčin je glasnik. Leti visoko iznad zemlje. Nalaže izdvojenost. Prenosi nam znanje dalekih i savršenih, što nekad postojaše. Čak do majke uznosi našu reč. A ova se zauzima, opominje, ali nad bogovima nema nikakvu moć. Ona je Sunčeva posuda. Zmija se podvlači niže i svojim lukav¬stvom sakati ili, pak, podbada falusnog demona. Isuviše podle ze¬maljske misli rada, takve misli koje se provlače kroz svaku pukotinu i uz svaku stvar se požudno lepe. Zelela to ili ne, zmija nam, svaka¬ko, mora biti od koristi. Ona podstice našu moć spoznaje, pomažući nam da pronađemo put koji, svojom ljudskom pameću, ne bismo mogli pronaći.
Pogledavši me s prezirom prozboriše mrtvi: Prekini tu besedu o bogovima, demonima i dušama. Sve nam je to odavno sasvim poznato

Sedma propoved

Tek što noć pade, opet priđoše mrtvi, tugaljiva lika, i rekoše: Još jednu stvar ne pomenusmo. Pouči nas o čoveku.
Čovek je kapija kroz koju prolazite iz spoljašnjeg sveta bogo¬va, demona i duša u unutarnji svet; iz višeg u niži svet. Malen je i prolazan čovek. Već je iza vas i ponovo se nalazite u beskrajnom prostoru, u manjoj ili najdubljoj beskonačnosti. U beskrajnoj daljini jedna usamljena Zvezda stoji u zenitu.
To je taj jedini bog tog jedinog čoveka. To je njegov svet, nje¬gova pliroma, njegovo božanstvo.
U ovom svetu čovek je Abraksas, tvorac i ništitelj svog sop stvenog sveta.
Ta Zvezda je čovekov bog i cilj.
To je njegov jedini bog predvodnik. U njemu čovek svoj spo¬koj nalazi. Prema njemu se odvija dugo putovanje duše nakon smrti. U njemu, poput svetlosti, naviše blista sve ono što čovek iz višega sveta donosi. Tom jedinom Bogu neka se moli čovek.
Molitvom, svetlost Zvezde se pojačava. Ona premošćuje smrt. Priprema život za niži svet i ublažava beznadežnu žudnju sa višim. Kad se viši svet zamrzne, zablista Zvezda.
Između čoveka i njegova Boga ništa se ne isprečava, sve dotle dok čovek može skrenuti svoj pogled sa plamtećeg prizora Abraksa sa.
Ovde čovek, tamo Bog.
Ovde slabost i ništavilo, tamo večna stvaralačka moć.
Ovde ništa, osim tame i jezive vlage.
Tamo Sunce u punom sjaju.
Na to mrtvi zamukoše i vaznesoše se nalik dimu s vatre pastira što noću bdi nad svojim stadom.

ANAGRAMIMA:
NAHTRINECCUNDE
GANINNEVERAHTUNIN
ZEHGESSURKLACH
ZUNUS
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 11-12-08, 22:11   #10
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default K.G. Jung: Votan (1936) - I dio

En Germanie naistront diverses secics,
S'lapprochant fort de l'heurcux paganisme:
Le coeur captif et petites receptes
Feront retour a payer la vrayc disme,

Propheties de Maistre Michel Nostradamus, 1555

Kada bacimo pogled unazad na vreme pre 1914, videćemo: da živimo u svetu događaja koji bi bili nezamislivi pre rata. Mi smo čak bili počeli da smatramo rat između civilizovanih nacija bajkom, misleći da bi jedan takav apsurd bio manje moguć u na¬šem racionalnom, internacionalno organizovanom svetu. A ono što je usledilo nakon rata bio je pravi veštičji sabat. Svugde fan¬tastične revolucije, divlje preinačenje mape, vraćanje u politici na srednjovekovne ili čak antičke prototipove, totalitarne države ko¬je gutaju svoje susede i prevazilaze sve prethodne teokratije u svojim apsolutističkim zahtevima, proganjanje hrišćana i Jevreja, masovno političko ubistvo, i, konačno, bili smo svedoci jednog lakodušnog susrrskog napada na miroljubiv, polucivilizovan na¬rod.

Uz takva dešavanja širom sveta nije ni najmanje iznenađu¬juće postojanje jednako čudnih manifestacija na manjoj skali u drugim sferama. U oblasti filozofije moraćemo da pričekamo izvesno vreme pre nego što iko bude u stanju da proceni vrstu veka u kome živimo. Ali u sferi religije već možemo videti da su se dogodile neke veoma značajne stvari. Ne treba da nas imalo izne¬nadi što je u Rusiji šaroliko blistanje istočnopravoslavne crkve zamenjeno pokretom bezbožnih - uistinu, odahnulo se kada se is¬plivalo iz izmaglice jedne pravoslavne crkve sa njenim mnoštvom svetiljki i kada se stupilo u pravu džamiju, gde uzvišeno i nevidljivo sveprisustvo Božije nije bilo opterećeno suviškom svetih ukrasa. Uz bezukusan i jadno neinteligentan, kakav jeste, i uza sve to žalosno nizak duhovni nivo "naučnog" reagovanja, bi¬lo je neminovno da „naučno" prosvetljenje XIX veka jednog da¬na osvane u Rusiji.

Ali ono što je više nego čudno - pikantno do izvesne mere, zapravo - jeste što se jedan drevni bog oluje i besnila, dugo vremena mirni Votan, probudio, poput nekog ugašenog vulkana, za novu aktivnost, u civilizovanoj zemlji za koju se dugo pretpostavljalo da je prerasla srednji vek. Videli smo ga kako oživljava u Nemačkom Pokretu Mladeži, a na samom početku prosuta je krv nekoliko ovaca u čast njegovog vaskrsa. Opremljeni ruksacima i lutnjama, plavokosi mladići, a ponekad i devojke, mogli su se videti kao uznemireni putnici na svakoj stazi od Nort Kejpa do Sicilije, odani posvećenici boga lutalice. Kasnije, kako se približa¬vao kraj Vajmarske republike, ulogu lutalica preuzele su hiljade nezaposlenih, koje su se mogle sresti svuda na besciljnim puto¬vanjima. Od 1933. godine one nisu više lutale, već su marširale u stotinama hiljada jedinki. Hitlerov pokret je bukvalno podigao na noge čitavu Nemačku, od petogodišnjaka do veterana, i stvorio spektakl seljenja naroda sa jednog na drugo mesto. Votan-lutalica bio je u pokretu. Mogao se, izgledajući prilično sramežljivo, videti u krekerskom hramu sekte običnog naroda u Severnoj Nemačkoj, prerušen kao Hristos koji sedi na belom konju. Ne znam da li su ovi ljudi bili svesni Votanove drevne veze sa figurama Dionisa i Hristosa, ali to nije mnogo verovatno.

Votan je nespokojna lutalica koja izaziva nemir i svađu čas ovde, čas onde, i koji obavlja magične radnje. Hrisćanstvo ga je uskoro promenilo u đavola, i on je nastavio da živi samo u nestajućim mesnim tradicijama, osuđenim na nestajanje, kao sablasni lovac koji je viđen sa svojom svitom svetlucajući poput divljeg ognja kroz olujnu noć. U srednjem veku ulogu nespokojnog put¬nika preuzeo je Ahasver, Jevrejin lutalica, što nije jevrejska već hrišćanska legenda. Motiv lutalice koji nije usvojio Hrista projektovan je na Jevrcje, na isti način na koji uvek ponovo otkrivamo naše nesvesne psihičke sadržaje u drugim ljudima. U svakom slu¬čaju koincidencija antisemitizma sa ponovnim buđenjem Votana jeste psihološka finesa koja je možda vredna pomena.

Nemačka mladež koja je žrtvenim ovcama slavila solsticij nije bila prva koje je čula šuškanje u prvobitnoj šumi nesvesnog. Nju su anticipirali Niče, Šiler, Stefan George i Ludvig Klages. Književna tradicija Rinelanda i zemlje južno od Majne ima klasi¬čan žig kojeg se ne može lako osloboditi; svako tumačenje opi¬janja i izobilja pogodno je za vraćanje na klasične modele, na Dionisa, na puer aeternus i kosmogonijski eros. Nema sumnje da akademskim ušima bolje zvuči tumačenje ovih stvari kroz figuru Dionisa, ali Votan bi mogao biti ispravnije tumačenje. On je bog oluje i besnila, oslobodilac strasti i žudnje za borbom; štaviše, on je najveći čarobnjak i umetnik u iluziji, i upućen je u sve tajne jedne okultne prirode.

Ničeov slučaj je svakako osoben. On nije imao nikakvoga: znanja o nemačkoj književnosti; otkrio je kulturnog Filistinjanina, a saopštenje daje Bog "mrtav" dovelo je do Zaratustrinog su¬sreta sa jednim nepoznatim bogom u neočekivanom obliku, koji mu se ponekad približavao kao neki neprijatelj a ponekad preru¬šen kao sam Zaratustra. Zaratrustra je, takodc, bio istinoljubiv ča¬robnjak, i olujni vetar: i kao vetar doći ću da duvam među njih, i sa mojim duhom ću odneti dah njihovog duha; tako moja buduć¬nost želi.

Uistinu, Zaratustra je snažan vetar za sve koji su nisko; a ovaj savet daje on svojim neprijateljima i svima koji pljuju i blju¬ju: „Čuvaj se pljuvanja uz vetar."
A kada je Zaratustra sanjao da je čuvar grobova u "pustoj: planinskoj tvrđavi mrtvih" i kada je ulagao snažan napor da otvo¬ri kapije, iznenada vetar što zavija razneo je na kraju kapije: zviždeći, urlajući i zavijajući, hitnuo je crni mrtvački sanduk ispred mene.
I usred zavijanja, zviždanja i urlanja mrtvački sanduk se otvorio i ispustio hiljadu urnebesnih smehova,
Učenik koji je tumačio san reče Zaratustri: zar nisi ti sam: mrtvački sanduk ispunjen životnom veselom zlobom i anđeoskim - grimasama'?

U 1863. ili 1864. u svojoj pesmi „Nepoznatom bogu", Nice je zapisao:
Ja ću upoznati tebe, Nepoznati, Jedini,
Koji istražuješ dubine moje duše, i duvaš kroz moj život poput oluje, Nepojmljivi, a ipak moj rođače! ću te upoznati, i služiću tebi.

Dvadeset godina kasnije, u svojoj „maestralnoj Pesmi", on zapisuje:
Maestralni vetre, goniču oblaka, Ubico tame, čistaču nebesa, Divlji olujni vetre, koliko te volim! Zar nismo boje prve - voćke Iste materice, zauvek predodređeni Na istu sudbinu?
U ditirambu poznatom kao „Arijadnina tužbalica", Niče je u potpunosti žrtva boga-lovca:
Ispružen, drhteći,
Nalik polumrtvoj stvari čija su stopala ugrejana,
Izmučen groznicom nepoznatog uzroka,
Treparcći s prodornim, ledenim, zamrzlim strelama,
Gonjen od tebe, o Promisli,
Neizrecivi! Koprenom skriveni! Užasni!
Ti lovce iza oblaka,
Oboren munjom,
Ti podrugljivo oko što buljiš u mene iz mraka!
Tako ja ležim,
Pišući, izmišljajući izmučen
Svim večnim torturama,
Pogođen
Od tebe, surovi lovce,
Ti, nepoznati bože!

Ova neobična slika boga-lovca nije puka ditirampska go¬vorna figura već se zasniva najednom iskustvu koje je Niče imao u Forti kada mu je bilo petnaest godina. Ona je opisana u knjizi Ničeove sestre, Elizabete Forester-Niče." Dok je lutao unaokolo
u mračnoj sumi po noći, prestrašio gaje "urlik iz bolnice za umo¬bolne u susedstvu od koga se ledila krv u žilama", i uskoro nakon toga našao se licem u lice sa lovcem čije su "crte lica" bile divlje i jezive". Namestivši usne za zvižduk "u dolini okruženoj divljom šikarom", lovac je "tako prodorno zazviždao" da je Niče izgubio svest - ali se probudio ponovo u Forti. Bila je to noćna mora. Zna¬čajno je da je u svome snu Niče, koji je u stvarnosti nameravao da ide u Ejsleben, Luterov grad, umesto toga raspravljao sa lov¬cem pitanje odlaska u "Teutsental" (Dolinu Nemaca). Niko ko ima uši da čuje ne može pogrešno razumeti prodorno zviždanje boga oluje u noćnoj šumi.
Da li je to uistinu bio samo klasični filolog u Ničcu koji je doveo do toga da se bog nazove Dionisom umesto Votanom - ili, je za ovo možda zaslužan njegov sudbonosti susret sa Vagnerom. U svojoj Reich ohne Raum, koja je prvi put štampana 1919. godine, Bruno Gec je video tajnu nastupajućih događaja u Nemačkoj u vidu veoma čudne vizije. Nisam nikada zaboravio ovu malu knjižicu, jer me je pogodila u to doba kao prognoza nemačkog vremena. Ona anticipira sukob između oblasti ideja i ži¬vota, između Votanove dvojne prirode kao boga oluje i boga taj¬nih sanjarenja. Votan je nestao kada su njegovi hrastovi pali i po¬novo se pojavio kada se hrišćanski bog pokazao suviše slabim da spase hrišćanstvo od bratoubilačkog pokolja. Kada je Sveti Otac u Rimu mogao jedino da nemoćno oplakuje pred Bogom sudbinu greh segregatus, jednooki stari lovac, na ivici nemačke šume, smejao se i sedlao Slejpnira.
Mi smo uvek ubeđeni daje savremeni svet i razuman svet, zasnivajući naše mišljenje na ekonomskim, političkim i psiholo¬škim činjenicama. Ali mi bismo za trenutak mogli da zaboravimo da živimo u gospodnjoj godini 1936-oj i, ostavljajući po strani našu dobronamernost, sveljudsko rezonovanje, mogli da optere¬timo boga ili bogove odgovornošću za savremene događaje ume¬sto čoveka, našli bismo da je Votan sasvim pogodan za uzročnu hipotezu. U stvari promišljam jeretičku pretpostavku da neizmerne dubine Votanovog karaktera objašnjavaju više nacionalsocijalizam od sva tri razumna činioca zajedno. Nema nikakve sumnje da svaki od ova tri činioca objašnjava jedan važan vid onoga što se dešava u Nemačkoj, ali Votan pruža još iscrpnije objašnjenje.

On je posebno prosvetljujući u pogledu opšte pojave koja je tako čudna za svakoga ko nije Nemac da ostaje nerazumljiva čak i na¬kon najdubljeg razmišljanja.
Možda možemo da rezimiramo ovu opštu pojavu kao „Ergriffenheit" - stanje obuzetosti ili zaposednutosti. Ovaj izraz ne pretpostavlja samo jednog Ergiffener-a, onaj koji je posednut ili obuzet, već isto tako jednog Ergreifer-a (onaj koji zaposeda).

...

Last edited by Airbender; 11-12-08 at 22:15..
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 11-12-08, 22:18   #11
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default K.G. Jung: Votan (1936) - II dio

...
Votan je jedan Ergrrifer ljudi, i, ukoliko neko ne želi da obogotvori Hitlera - što se zapravo u stvarnosti dogodilo - on je uistinu jedi¬no objašnjenje. Istina je da Votan deli ovu odluku sa svojim rođa¬kom Dionisom, ali čini se da Dionis vrši svoj uticaj poglavito na žene. Mcnade su bile vrsta ženskih olujnih konjanika, i, prema mitskim zapisima, bile su dovoljno opasne. Votan se ograničio na ubojice, koji su našli svoju vokaciju u Crnokošuljašima mitskih kraljeva.

Duh koji je još uvek detinjast misli o bogovima kao o me¬tafizičkim entitetima koji postoje po sopstvenom pravu, ili ih pak smatra za ironične ili praznoverne izmišljotine. S obe tačke gle¬dišta paralela između Votana redivivusa i društvene, političke i psihološke oluje koja potresa Nemačku mogla bi imati makar vrednost parabole. Ali budući da su bogovi bez sumnje personifi¬kacije psihičkih sila, dokazivati njihovo metafizičko postojanje u jednakoj je meri interlektualna uobraženost kao i mišljenje da su oni ikada mogli biti izmišljeni. Ne radi se o tome da "psihičke si¬le" imaju išta zajedničko sa svesnim umom, iako smo radi da se igramo sa idejom da su svest i psiha istovetni. To je samo drugi deo intelektualne uobraženosti. „Psihičke sile" imaju daleko više sličnosti sa oblašću nesvesnog. Naša manija za racionalnim obja¬šnjenjima očito ima svoje korene u našem strahu od metafizike jer su ovo dvoje uvek bili neprijateljska braća. Otuda se sve neo¬čekivano što nam se približava iz te tamne oblasti smatra bilo kao nešto što dolazi iz spoljašnosti i stoga kao stvarno, bilo kao neka halucinacija i stoga neistinito. Ideja da nešto može biti stvarno ili istinito što ne dolazi iz spoljašnosti jedva daje počela da sviće savremenom čoveku.

Radi boljeg razumevanja i da bismo izbegli predrasude mogli bismo, naravno, da izbegnemo ime „Votan" i da umesto toga govorimo o furor teutonicus. Ali samo bismo govorili istu stvar pa čak ni to, jer furor je u ovom slučaju puko psihologiziranje Votana i ne govori nam ništa više nego da su Nemci u stanju „pomame". Tako gubimo iz vida najosobitiju odliku ovog fenomena, naime, dramatični aspekt Ergreifer-a i Ergriffener-a. Ono što je impresivno povodom nemačkog fenomena jeste to da je jedan čovek, koji je očito „zaposednut" zarazio čitavu naciju do te mere da je sve stavljeno u pokret i da je započelo kotrljanje na svom putu ka propasti.

Meni se čini da Votan kao hipoteza pogađa srž stvari.
On je uistinu očito bio samo zaspao na planini Kifhauzer dok ga gavra¬ni nisu pozvali i najavili rađanje dana. On je osnovni atribut nemačke psihe, iracionalni psihički činilac koji dejstvuje pod viso¬kim pritiskom civilizacije poput ciklona, i kao takav prolazi. Uprkos njihove ekscentričnosti, čini se da su Votanovi obožavaoci prosuđivali stvari ispravnije od obožavalaca razuma. Očito da je svako bio zaboravio kako je Votan nemačka činjenica od najveće važnosti, najistinitiji izraz i neprevaziđena personifikacija osnov¬ne odlike koja je posebno karakteristična za Nemce. Hjuston Stjuart Čemberlen jeste simptom koji pobuđuje sumnju da i neki drugi bogovi prekriveni koprenom možda spavaju negde drugde. Naglasak na nemačkoj rasi, vulgarno nazvanoj „arijevskom", nemačkoj baštini, krvi i tlu, pesme Vagalavcja, jahanju Valkira, Isu¬su kao plavokosom i plavookom heroju, grčkoj majci Svetoga Pavla, đavolu kao jednom internacionalnom Albcrihu u jevrejskom ili masonskom obliku, nordijskoj aurora borealis kao svetu civi¬lizacije, inferiornoj mediteranskoj rasi - sve je to neizbežan scenario za dramu koja se odvija i u osnovi svi oni znače istu stvar: Bog je zaposeo Nemce i njihova je kuća ispunjena „moćnim rušilačkim vetrom". Bilo je to, ako se ne varam, neposredno pošto je Hitler zgrabio vlast da se pojavio crtani film o „Panču"-u, o lutajućem ubojici koji se oslobađa svojih okova. Oluja se podigla u Nemačkoj dok mi još uvek verujemo daje vreme lepo.

Stvari su u poređenju s prethodnim mirne u Švajcarskoj, mada povremeno dune vetar sa severa ili juga. On ponekad ima blagokoban prizvuk, ponekad šapuće tako bezopasno ili čak ide¬alistički tako da niko nije uznemiren. „Ne diraj lava dok spava" -mi uspevamo da živimo sasvim udobno sa ovom poslovičnom mudrošću. Ponekad se kaže da Švajcarci imaju posebnu averziju prema pravljenju problema od sebe samih. Moram da opovrgnem ovu optužbu: Švajcarci imaju svoje probleme ali oni to ne bi pri¬znali ni za šta na svetu, čak i ako vide u kojem smeru duva vetar. Mi tako plaćamo naš danak vremenu oluje i pritiska u Nemačkoj, ali to nikada ne pominjemo, i to nam omogućuje da se osećamo beskrajno superiorno.

Iznad svega Nemci su ti koji imaju priliku možda jedinstve¬nu u istoriji, da se zagledaju u svoje vlastite duše i da nauče koje su to opasnosti bile od kojih je hrišćanstvo pokušalo da izbavi čovečanstvo. Ncmačka je zemlja duhovnih katastrofa, gde priroda nikada ne čini više od lažne pomirenosti sa svetom - vladajućim razumom. Remetilac mira jeste vetar što duva u Evropu od azij¬skog prostranstva, obuhvatajući široki front od Trakije do Balti¬ka, razbacujući narode ispred sebe poput suvog lišća, ili pobuđu¬jući misli koje potresaju svet iz osnova. To je jedan elementarni Dionis što upada u apolinijski red. Pobuđivač ove oluje zove se Votan, i možemo mnogo naučiti o njemu iz političke konfuzije i duhovnog prevrata koje je prouzrokovao tokom istorije. Radi tačnijeg istraživanja njegovog karaktera moramo se, međutim, vra¬titi u doba mitova, koje nije objasnilo sve čovekovim izrazima i njegovim ograničenim moćima već je tragalo za dubljim uzro¬kom u psihi i njenim autonomnim silama. Ljudske najranije in¬tuicije personifikovale su ove sile kao bogove i opisale su ih u mi¬tovima sa velikom pažnjom i podrobnošću u skladu sa njihovim različitim karakterima. Ovo je moglo biti urađeno mnogo brže s obzirom na čvrsto utvrđene primordijalne tipove slika koje su urođene u nesvesnom mnogim rasa i vrše neposredan uticaj na njih.1" Budući da ponašanje rase preuzima svoj posebni karakter iz slika što leže u njenoj osnovi možemo govoriti o arhetipu „Vo¬lanu". Kao autonomni psihički činilac, Votan proizvodi efekte u kolektivnom životu ljudi i na taj način otkriva svoju vlastitu pri¬rodu - pošto Votan ima svoju sopstvenu, posebnu biologiju pot¬puno nezavisnu od prirode čoveka. Samo s vremena na vreme de¬šava se da pojedinci padnu pod neodoljivi uticaj ovog nesvesnog činioca. Kada je on miran čovek nije svestan arhetipa Votana ni¬malo više od latentne epilepsije. Da li su Nemci koji su bili zreli ljudi 1914. godine mogli predvideti šta će biti danas? Takvi za¬panjujući preobražaji jesu efekat boga vetra, što „duva kuda ho¬će i ti čuješ zvuk ali ne možeš reći odakle dolazi, niti kuda ide." On dohvata sve na svojoj stazi i ruši sve što nije čvrsto ukorenjeno. Kada duva vetar on potresa sve što je nesigurno, bilo spolja bilo iznutra.

Martin Nink nedavno je objavio monografiju koja je najdobrodošliji dodatak našem saznanju Votanovc prirode. Čitalac nema potrebe da se plaši da ova knjiga nije ništa do naučna stu¬dija pisana sa akademskom udaljenošću od predmeta. Svakako da je pravo na naučnu objektivnost u potpunosti sačuvano, a materi¬jal je sakupljen sa izuzetnom temeljitošću i predstavljen u neobič¬no čistom obliku. Ali povrh i iznad svega čovek oseća daje autor suštinski zainteresovan za to, da struna Votana vibrira u njemu takođe. Ovo nije nikakva kritika - naprotiv, to je jedna od poglavitih zasluga ove knjige, koja bi bez ovog entuzijazma mogla lako da se izrodi u dosadni katalog.

Nink skicira uistinu veličanstven portret nemačkog arhetipa Votana. On ga opisuje u deset poglavlja, koristeći sve dostup¬ne izvore, kao što su ubojica, bog oluje, lutalica, ratnik, bog Wunsch-a i Minne-a, božanstvo mrtvih i Einheriera-a, majstor tajnog znanja, čarobnjak i bog pesnika. Nisu zaboravljene niti Valkirc niti Filgija, pošto one tvore dco mitološkog zaleđa i ključ¬nog značenja Votana. Ninkovo istraživanje imena i njegovog po¬rekla je posebno instruktivno. On pokazuje da Votan nije samo bog besa i jarosti koji otelovljuje instinktivni i emocionalni vid nesvesnog. Intuitivna i nadahnjujuća strana nesvesnog takođe se ispoljava u njemu, budući da on razume rune i kadar je da tuma¬či sudbinu.

...

Last edited by Airbender; 07-01-09 at 17:52..
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 11-12-08, 22:21   #12
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default K.G. Jung: Votan (1936) - III dio

...
Rimljani su poistovetili Votana sa Merkurom, ali njegove karakter zapravo ne odgovara nijednom rimskom ili grčkom bo¬gu, iako postoje izvesne sličnosti. On je lutalica poput Merkura, naprimer, vlada mrtvima kao Pluto ili Kronos, i povezan je sa Dionisom preko svog emocionalnog besnila, pogotovu u svom pro¬ročkom vidu. Iznenađujuće je što Nink ne pominje Hermesa, bo¬ga otkrovenja, koji je kao pneuma i nous doveden u vezu sa vetrom. On bi bio vezivna karika sa hrisćanskom pneumom i čudom Trojstva. Kao Poimandres, duhovni vođa ljudi, Hermes je Ergrifer poput Votana. Nink ispravno ukazuje na to da su Dionis i dru¬gi grčki bogovi uvek ostajali pod vrhovnom vlašću Zevsa, što ukazuje na osnovnu razliku između grčkog i nemačkog tempera¬menta. Nink pretpostavlja jednu unutarnju srodnost između Vota¬na i Kronosa, a poraz ovog drugog možda može biti znak daje arhctip Votana jednom bio prevaziđen i uništen u praistorijskim vremenima. U svakom slučaju, nemački bog reprezentuje celovitost na vrlo primitivnom nivou, psihološko stanje u kojem je čovekova volja bila gotovo istovetna sa božjom voljom i potpuno prepuštena njegovoj milosti. Ali Grci su imali bogove koji poma¬žu čoveku protiv drugih bogova; uistinu, sam Sve-Otac Zevs ni¬je daleko od ideala milosrdnog, prosvećenog despota. Nije bilo u Votanovoj prirodi da se zadržava i pokazuje znake starosti. On je jednostavno nestao kada su se vremena okrenu¬la protiv njega, i ostao je nevidljiv za više od hiljadu godina, dclajući anonimno i posredno. Arhetipovi su poput rečnih korita koja presušuju kada vode nestane, ali koja ih može ponovo pronaći u bilo koje doba. Jedan arhetip je nalik nekom starom rečnom toku duž kojeg je voda života tekla vekovima, kopajući duboki kanal za sebe. Sto je duže tekla u ovom kanalu to je verovatnije da će se pre ili kasnije voda vratiti svom starom ležištu. Život pojed¬inca kao člana društva a pogotovu kao dela države može biti regulisan poput ovog kanala, ali život nacija jeste velika rcka što juri i koja je sasvim izvan ljudske kontrole, u rukama Jednog koji je uvek bio jači od ljudi. Ligu nacija, za koje se pretpostavlja da poseduje nadnacionalni autoritet, neki smatraju detetom koje ima potrebu za brigom i zaštitom, a drugi nedonošČetom. Tako se život nacija kotrlja nezaustavljen, bez vodstva, nesvestan toga gde ide, poput stene koja se ruši niza stranu brda sve dok je ne zaustavi neka prepreka jača od nje same. Politički događaji se kreću od jednog do drugog ćorsokaka, poput bujice, uhvaćeni u vododerine i močvare. Svekolika ljudska kontrola se završava kada je pojedinac uhvaćen u masovni pokret. Tada počinju da dejstvuju arhetipovi, kao što se dešava u životima pojedinaca kada su suočeni sa situacijama koje se ne mogu razrešiti ni na jedan od poznatih načina. Ali ono što tzv. Firer čini sa masovnim pokretom može se jasno videti ako skrenemo pogled na sever ili jug naše zemlje.

Vladajući arhetip ne ostaje isti zauvek, kao što je očito iz vremenskih ograničenja koja su postavljena suđenoj vladavini mira, "hiljadugodišnjem Rajhu". Mediteranski arhetip pravednog oca, koji voli red, dobronamernog vladaoca uništen je u čitavoj severnoj Evropi, kao što svedoči sadašnja sudbina hrišćanskih crkava. Fašizam u Italiji i građanski rat u Španiji pokazuju da je na jugu kataklizma takođe bila daleko veća nego što se očekiva¬lo. Čak ni katolička crkva ne može duže da podnosi iskušavanje snage.

Bog nacionalista pogodio je hrišćanstvo na širokom frontu.: U Rusiji on je nazvan tehnologija i nauka, u Italiji Duče, a u Nemačkoj, „Nemačka Vera", „Ncmačko Hrišćanstvo" ili Država. „Nemački hrišćani" jesu kontradikcija u izrazu i bolje bi učinili kada bi se pridružili Hauerovom „Nemačkom Verskom Pok¬retu".14 To su pristojni i dobronamerni ljudi koji pošteno odo¬bravaju svoj Ergriffeinheit i pokušavaju da se usaglase sa ovom novom i neospornom činjenicom. Oni se izlažu ogromnom broju nevolja da je učine da izgleda manje alarmantno oblačeći je u pomirljivu istorijsku odeću i pružajući nam utešne proplamsaje velikih figura kao stoje Majstor Ekhart, koji je takođe bio Nemac i isto lako Ergrifen. Na taj način izbegnuto je nezgodno pitanje ko je Ergrieifer. On je uvek bio "Bog". Ali ukoliko Hauer više svodi svetsku široku oblast indoevropske kulture na „nordijsku" u celinu i na Ede pojedinačno, i ukoliko ova vera postaje više „ne¬mačka" kao ispoljavanjc Ergriffenheita, utoliko je bolnije očig¬ledno da je „nemački" bog bog Nemaca.

Čovek ne može da čita Hauerovu knjigu bez emocije, uko¬liko je smatra za tragičan i uistinu herojski napor savremenog naučnika koji je, ne znajući kako mu se to dogodilo, bio silovito pozvan od nerazgovetnog glasa Ergrcifer-a, onoga koji postoji sada i koji sada pokušava iz sve snage, i sa svim svojim znanjem i sposobnošću, da sagradi most između tamnih i sila života i sja¬jnog sveta istorijskih ideja. Ali šta sve lepota prošlosti iz potpuno različitih nivoa kulture znače čoveku današnjice, kada se nađe suočen sa živim i neizmernim plemenskim bogom kakvog nika¬da ranije nije iskusio? One su usisane poput suvog lišća u razornom uraganu, a ritmičke aliteracije Eda postaju nerazmrsivo pomešane sa hrišćanskim mističnim tekstovima, nemačkom poezijom, i mudrošću Upanišade. Sam Hauer jeste Ergrifen po dubinama značenja u prvobitnim recima što leže u korenu nemačkih jezika u onoj meri za koju svakako nikad ranije nije znao. Za to ne treba kriviti Hauera indologa, niti čak Edc: to je pre greška Kairosa - sadašnji trenutak u vremenu - čije ime pri bližem istraživanju ispada Votan. Ja bih stoga savetovao Nemačkom Vcrskom Pokretu da ostavi po strani svoje nedoumice i skru¬pule. Inteligentni ljudi neće ih pomešati sa sirovim Votanovim obožavaocima čija je vera puko pretvaranje. Ima ljudi u Ncmačkom Verskom Pokretu koji su dovoljno inteligentni ne samo da veruju već i da znaju daje bog Ncmaca Votan a ne hrišćanski bog. To je tragično iskustvo i nikakva sramota. Uvek je bilo užasno pasti u ruke živoga boga. Jehova nije bio nikakav izuzetak od ovoga pravila, a Filistinci, Edomiti, Amoriti i ostali, koji su bili izvan Jehovinog iskustva mora da su svakako našli da je to veo¬ma nesaglasno. Semitsko iskustvo Alaha bilo je za dugo vremc jedna izuzetno bolna stvar za svekoliko hrišćanstvo. Mi koji sto¬jimo izvana sudimo Nemcima isuviše strogo kao da su oni bili odgovorni posrednici, ali možda bi bilo bliže istini smatrati ih takođe žrtvama.

Ako konzistentno primenimo naše, kao što je svima pozna¬to osobito stanovište, dolazimo do zaključka da Votan mora, vre¬menom da razvije ne samo nemirnu, silovitu, olujnu stranu svo¬ga karaktera, već isto tako svoje estetske i proročke odlike - bu¬dući da poseduje veoma različite vidove vlastite prirode. Ako je ovaj zaključak ispravan, Nacionalisocijalizam ne mora biti poslednja reč. Stvari, koje ne možemo zamisliti sada, moraju biti skrivene u zaleđu, ali možemo očekivati da se one pojave u toku nekoliko sledećih godina ili decenija. Votanovo ponovno buđenje jeste stupanje nazad u prošlost; reka je bila zagađena i provalila je u svoj stari kanal. Ali opstrukcija neće trajati zauvek. Pre je reč o reculer pour mieux sauter, a voda će preskočiti prepreku. Onda ćemo makar znati šta Votan govori kada „šapuće s Mimirinom glavom".

Brzo pokreni sinove
Čuje se u noti
Glasno duva Hejmdal,
U strahu drhti sve
Jigdrasil se trese
Drevnih udova,
Votan šapuće
ali rođak Surtov
Kako žive bogovi?
Svi Jotunhejmi uzdišući
oh Mim, a sudbina
Gjalarhorna;
rog je visoko
što se nalazi na Paklenim putevima.
i treperi na visini
i dim je slobodan;
s Mimirinom glavom
uskoro će ga pogubiti.
kako žive kcpeei?
govore, bogovi su na savetovanju:
Glasno zavijaju patuljci
Gospodari stena:
Sada Garm glasno uzdiše
Okovi će prsnuti,
Mnogo znam, o sudbinama bogova,
Sa istoka dolazi Hrim
U džinovskom besu
Oerove talase on izvrće,
Glođe vrišteći leševe
Oer more sa severa
s ljudima Pakla,
Posle vuka
A sa njima brat
uz kamena vrata,
znaš li ti još više?
ispred Gnipahclira;
i vuk istrčati slobodan;
i više mogu videti
moćnih u borbi.
s visoko podignutim štitom;
previja se zmija od bolova;
a zlatasti orao
Noglfar je oslobođen
tamo plovi brod
na kaeigi stoji Loki;
doći će divlji ljudi,
ide Bileistov.

Last edited by Airbender; 19-01-11 at 23:12..
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 06-06-10, 01:20   #13
wawy
MiM team Guru
 
Registrovan: Apr 2008
Lokacija: Mafia's Montenegro
Postovi: 6,140
wawy nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

Kublai, nisam upotrijebio termin "slučajno" kao suprotnost od "determinisano", nego od "namjerno", znači u konkretnom slučaju - nisu pravili milje namjerno sa svastikama zato što su fašisti ili budisti, nego je tako ispalo preplijetanjem niti, tj na svakom umjetničkom djelu može nastati bilo koja od hiljade vrsta krstova jer je to simbol ukrštanja. Tako da ti kompletna priča suvišna što se ovoga tiče.

Čak nisam siguran da li se nešto može smatrati simbolom ako nije jasno izdvojeno, a u ovom slučaju nije.

Što se tiče nauke i naučnika, postoje jasni kriterijumi po kojima se definišu i jedno i drugo tako da tu nema mjesta sporenju, nije stvar vjerovanja ili nevjerovanja, nego definicija.

Formica, naravno da sve ono što ne spada u nauku itekako doprinosi razvoju nauke, ali ga jednostavno ne možemo svrstati u nauku. Primjer za to je umjetnost koja je odigrala fantastičnu ulogu u razvoju nauke, i slično.

Što se tiče arhetipa, Ma$a i Formica, možete li navesti koje to naučne kriterijume ispunjava teorija arhetipa da bi bila valjana i dokazana?

Sve ono što nauka ne može dokazati, posmatra sa izvjesnog "agnostičkog" stajališta da se tako izrazim, a ne apsolutnog negiranja, dakle, ne zna se da li nešto postoji ili funkcioniše ako se ne može dokazati, recimo Bog, vječni život, arhetip, i sl.

btw, mislim da je ova tema bolje da stoji na pdf filozofija
__________________
blog

Last edited by Airbender; 09-06-10 at 12:30.. Reason: Prebačeno sa teme Simboli i njihova značenja
wawy is offline   Reply With Quote
Old 06-06-10, 13:55   #14
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default

Ako se nešto ne može osporiti Jungu onda je to naučnost.

Njegove knjige su u dosta slučajeva njegovi objedinjeni naučni radovi, pa ti stoga za upoznavanje sa teorijom arhetipova i dokazivanjem njihovog postojanja preporučujem Jungovu knjigu "Arhetipovi i kolektivno nesvesno" koja je objavljena i kod nas.

Quote:
Originally Posted by wawy View Post
...btw, mislim da je ova tema bolje da stoji na pdf filozofija
Bolje na pdf Analitička psihologija

Last edited by Airbender; 06-06-10 at 15:42..
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 06-06-10, 14:41   #15
Arkhetren
MiM team Forumaš i po'
 
Arkhetren's Avatar
 
Registrovan: Apr 2009
Lokacija: putujem
Age: 40
Postovi: 1,611
Arkhetren na dobrome putu
Default

Na ime svega ovog od wawy-a, Masje, Kublai Khana i Formice, a uvezi arhetipa, pa i cijele psihologije...


Ništa se tu ne može dokazati kako smo navikli da se dokazi daju u Fizici, Hemiji, Matematici... Takvi dokazi su nemogući u Psihologiji. Otud neki naučnici ne priznaju teoriju arhetipa kako ju je Jung definisao. Ali on je tek počeo to raditi. Dosta će vremena proći dok se ne budu odredili utvrdjeni kriterijumi da bi se takva teorija dokazala u kontekstu već utvrdjenih kriterijuma dokaza samog po sebi. Ima psihologa koji ne priznaju teoriju arhetipa, upravo zato jer ne mogu uvjek da je primjene i time dokažu da ona ima uticaja. A opet, Jung je postojeću koncepciju koja pripada ezoteriji, uspeo artikulisati i nazvati teorijom arhetipa. Što je recimo Tarot nego zbirka arhetipova s odredjenim značenjem? Ili astrologija? Sve te pseudonaučne discipline, koje nam uglavnom služe za zabavu, nijesu ništa drugo do ostaci nauke kako je ona nekad definisana, u antička pa i mitska vremena.
Samim tim, svako doba ima svoje kriterijume i samo tako u tom odredjenju možemo pristupati determinisanju - a što je dokazivo i što se može tretirati takvim pristupom - s prefiskom - naučni.

Nauka podrazumjeva eksperimente te izvodjenje dokaza iz njih. U Psihologiji rezultati istovetnih eksperimenata se razlikuju od grupe do grupe, od kreatora i vodje eskperimenta do malog miliona odredjenja situacija.

Ja prihvatam teoriju arhetipa u cjelosti, ne zato jer ju je Jung objasnio pa sam ja to shvatio. Nijesam do kraja, priznajem, ali jesam primjenio mnoge njegove rezultate i provjerio ih u praksi na mnogo subjekata i u mnogo situacija pa sam došao do još nekih saznanja. Neke sam razmjenio s prijateljima, i istomišljenicima i neistomišljenicima. Izdvajam prijatelja, ( i istomišljenika ) s kojim sam u tim istraživanjima otišao još dalje.
http://www.kenwilber.com/home/landing/index.html
Ali da se razumijemo, ja nijesam psiholog niti bih se tim zvanjem bavio - preograničeno mi je. I veoma nezahvalno.
Junga uvažavam kao jednog od rijetkih magova koji je uspio uzdići to zvanje Maga na nivo da ne bude špekulant ili "zvijezdočitac" "augur" ili "druid", odnosno "šaman" nego je po meni, otišao dalje - usudio se reći neke stvari na matematički način - na savremen način pristupanja odredjenim temama. Da Jung nije to uradio Kastaneda nikad ne bi napisao jednu jedinu svoju knjigu. A o drugima da ne govorimo.
Arkhetren is offline   Reply With Quote
Old 06-06-10, 14:55   #16
FORMICA
MiM team Forumaš i po'
 
Registrovan: Feb 2007
Lokacija: MNE PG
Postovi: 1,855
FORMICA uskoro postaje slavan
Default

Quote:
Originally Posted by Masja View Post
To ti je upravo neka vrsta definicije kolektivnog nesvjesnog. I ono ostaje nesvjesno dok ga pojedinac ne osvijesti. Tada više nije nesvjesno

Mislim da nema potrebe da se sporimo oko riječi.
Da nešto kao biblioteka
FORMICA is offline   Reply With Quote
Old 06-06-10, 15:05   #17
FORMICA
MiM team Forumaš i po'
 
Registrovan: Feb 2007
Lokacija: MNE PG
Postovi: 1,855
FORMICA uskoro postaje slavan
Default

Arkhetrene sve si lijepo složio i rekao na razumljiv način. Svakako da ljucki rod i pojedinci negube vrijeme već se bez prekida razvijaju, pa čak i ako neko ide u pogrešnom pravcu i to otkrije je velika prednost za sve da znaju da ne treba ići tamo. I slažem se sa svim što si rekao.
FORMICA is offline   Reply With Quote
Old 06-06-10, 18:48   #18
Arkhetren
MiM team Forumaš i po'
 
Arkhetren's Avatar
 
Registrovan: Apr 2009
Lokacija: putujem
Age: 40
Postovi: 1,611
Arkhetren na dobrome putu
Default

Quote:
Originally Posted by FORMICA View Post
Arkhetrene sve si lijepo složio i rekao na razumljiv način. Svakako da ljucki rod i pojedinci negube vrijeme već se bez prekida razvijaju, pa čak i ako neko ide u pogrešnom pravcu i to otkrije je velika prednost za sve da znaju da ne treba ići tamo. I slažem se sa svim što si rekao.
http://www.youtube.com/watch?v=dfzEMZ5z9nQ

Arkhetren is offline   Reply With Quote
Old 06-06-10, 22:13   #19
wawy
MiM team Guru
 
Registrovan: Apr 2008
Lokacija: Mafia's Montenegro
Postovi: 6,140
wawy nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

Upravo tako Ma$a, Jung je zaista naučnik i ispunjava sve kriterijume, a za njegovu teoriju Arhetipa vidim da nemaš nijedan dokaz, kao što nije imao ni Jung. Nema tu ništa sporno. I naravno da se ne priznaje kao dokaz ako je staviš na svoj pdf u forumu nauke

Arhteren, tačno, neki naučnici priznaju teoriju Arhetipa iako ne ispunjava nijedan uslov da bude svrstana u nauku, što odlično odslikava koliko je to daleko od nauke.

Btw, zašto niko ne prokomentariše da se u USA izvode eksperimenti da bi se dokazalo kolektivno nesvjesno već godinama, i to - bezuspješno?
__________________
blog
wawy is offline   Reply With Quote
Old 06-06-10, 22:48   #20
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default

Najbolje što mogu uradim je da te ponovo uputim na Jungove knjige i naučne radove koje ti iz nekog razloga ne želiš da pročitaš iako tražiš argumente i dokaze.

Lako je biti logičan, ali je teško biti logičan do kraja.

Ajde reci iskreno, šta si pročitao od Junga sa kojim se toliko ne slažeš?

Pored toga što postoje dokazi, ako malo bolje pogledaš postojanje arhetipova je toliko očigledna stvar da je dovoljno samo malo bolje pogledati oko sebe. Otkud recimo kult velikog vođe svuda u socijalizmu? Otuda što je ispoljavanje religioznog osjećanja koje je prirodna čovjekova potreba zabranjivano, a energija arhetipa boga je toliko snažna da je on morao naći bilo koji način, makar i degenerativan, da se ispolji. Tako je i bilo. Kad arhetip ne može da ispolji svoju svijetlu stranu, on ispolji tamnu.

Last edited by Airbender; 06-06-10 at 23:11..
Airbender is offline   Reply With Quote
Reply

Tags
arhetipovi, kolektivno, nesvjesno

Opcije Teme
Način Prikaza

Posting Rules
You may not post new threads
You may not post replies
You may not post attachments
You may not edit your posts

BB code is On
Smilies are On
[IMG] code is On
HTML code is Off

Pređi Na


Vremenska Zona je GMT +1. Trenutno je 14:23 sati.


Powered by vBulletin® Version 3.8.5
Copyright ©2000 - 2019, Jelsoft Enterprises Ltd.
MADEinMONTENEGRO.COM