A. S. Puškin

[Paramanand]

POSVEĆENO*** (A. P. KERN)

Ja pamtim divno magnovenje,
Kad sretoh tebe na svom putu,
Ko svetlih snova ostvarenje,
Ko neba dah u zemnom kutu.

Kroz burni život hitrobrežni,
Kroz strasti, iskušenja mnoga
Ja dugo slušah glas tvoj nežni
O sanjah crte lica tvoga.

Al' korak leta neizbežni
Pogasio je mašte tajne,
Zaglušio je glas tvoj nežni
I otro lika crte sjajne.

Teko je život pun čeznuća,
Pun mraka, zla i ropskih uza,
Bez rajskog sna, bez nadahnuća,
I bez božanstva i bez suza.

Al' opet nasta otkrovenje,
I sad si opet na mom putu
Ko svetlih snova ostvarenje,
Ko neba dah u zemnom kutu.

I srce puno je pregnuća:
Ti vraćaš sve što vreme uze,
I rajske sne i nadahnuća,
Božanstva čar i žarke suze.

[Paramanand]

* * *

Ne poj, lepotice, kraj nas
Svoj napev gruzijski pun tuge,
Jer podseća me njegov glas
Na drugi kraj, na dane druge.

Seća me tvoje pesme moć
I nesputane reči njene
Ne mesečinu, stepu, noć,
Na lik daleke, jadne žene.

Taj dragi lik u društvu tvom
Kad zaboravu tamnom predam,
Ti zapevaš i, nošen snom,
Ponovo drage crte gledam.

Ne poj, lepotice, kraj nas,
Svoj napev gruzijski pun tuge,
Jer podseća me njegov glas
Na drugi kraj, na dane druge.


* * *

Šta ime moje za te znači?
Umreće ono, ko šum vala
Što tužno mije tuđa žala,
Ko žagor šumski kad se smrači.

Na listu tvoga spomenara
Ostaće poput traga sivog,
Ko grobni natpis, čudna šara
Nečitljiva za ikog živog.

Šta znači ono? Već odavno
Val novih nemira ga briše
I sećanje životodavno
Ne budi u tvom duhu više.

No reci ga u vreme čame,
Kaži u časovima sivim:
Postoji uspomena na me,
Postoji srce gde ja živim...

[Paramanand]

PESNIKU

Sonet

Ne precenjuj to što te narod voli,
Zanosnih pohvala proći će burni tren,
Čućeš tad podsmeh rulje i glupaka sud oholi,
Ali ti ostani čvrst, miran, zamišljen.

Car si. Sam živi. Upravi svoj hod
Slobodnim putem, slobodni um gde hita
Zamisli dragih usavršavaj plod,
Ne zahtevaj priznanje za dela plemenita.

Ono je u tebi. Ti si svoj pravi sud.
Najoštrije baš ti procenjuješ svoj trud.
Nezadovoljan si, prestrogi umetniče?

Zadovoljan? Tad neka grdi rulja,
Na žrtvenik nek' pljuje i nek' viče
I gurka presto tvoj dok nestašno baulja!

[Paramanand]

* * *

Sačuvaj bože da poludim;
Bolje da s torbom svetom bludim,
Bolja je muka, bolja glad,
Ne zato što ja iznad svega
Poštujem um, pa se od njega
Rastati ne bih bio rad:

Kad bi po volji meni bilo,
Kako bih rado i čilo
Lutao tamnom šumom ja,
Pevao u pijanstvu plamnom,
I lebdela bi magla sa mnom
Zbrkanog, čudesnog sna!

I, prepun sreće ustreptale,
Zanesen, slušao bih vale,
Dizao k nebu pogled lak;
Bio bih moć, sloboda sama,
Ko vihor koji granje slama
I rije polja, plah i jak.

No zlo je to što, kad poludiš,
Strah kao kuga ćeš da budiš,
I staviće te, znaj, pod ključ,
Okovaće te ko ludaka
I, s one strane rešetaka,
Bockati, da ti prospu žuč.

A noću slušati slavuje
Ja neću, niti će da huje
Krošnje nad mojim srećnim snom –
Slušaću kletve tamničara,
Lanaca zveku, zov drugara
I ljuti lelek nada mnom.

[Paramanand]

CIGANI


Svi književni kritičari su jedinstveni u jednom: najbolje što je Puškin napisao je roman u stihovima Evgenije Onjegin. Jedinstveni su i u tome da se taj roman može smatrati istinskim remek djelom svjetske književnosti.

Meni najdraže Puškinovo djelo je poema Cigani. I za razliku od književnih poslenika koji smatraju da je Aleko junak pomenute poeme, za mene je to stari Ciganin. Zašto? Onaj ko pročita, razumjeće, nadam se.

A evo šta o ovoj poemi kaže književni kritičar i prevodilac Miodrag Sibinović:

Junaci poeme nose tipične crte romantičarskih junaka. Svi su privrženici ideala slobodnog života. Glavni junak Aleko je u sukobu sa civilizovanom sredinom iz koje potiče i iz koje među Cigane dolazi.

Tipičnog romantičarskog junaka, koji je u psihološkom sukobu sa civilizovanim društvom, Puškin dovodi u sredinu koja maksimalno ostvaruje princip romantičarske slobode, kako na planu odnosa u društvu, tako i u domenu prijateljstva i ljubavi. Međutim, upravo u tako idealnim uslovima romatičarski zamišljen junak Aleko pada na ispitu koji mu priređuje život.

Aleko, u razgovoru sa starim Ciganinom, u svoje shvatanje ljubavi uključuje zahtjev da Mariula, iz zahvalnosti što je muž voli, mora da ostane kraj njega i onda kad se u njoj ljubav prema njemu ugasila. A to je već zahtjev koji, kao moralni princip, nameće normu ponašanja za čije ostvarenje je neophodno ograničenje slobode jednog od učesnika u ljubavi. Kad je već to tako, postavlja se pitanje: s kojim onda pravom Aleko zamjera svojim sugrađanima iz civilizovanog svijeta zbog toga što se “stide ljubavi”; s kojim ptravom istupa protiv licemjerja tamošnjeg svijeta kad i sam od žene koju voli zahtijeva da bude licemjerna? Ako je Aleko zaista protiv zakona civilizovanog društva koji otuđuju čovjeka od prirode, zašto onda u svoje shvatanje ljubavi uključuje i pravo da kažnjava ženu što ne ostaje uz njega kad je prestala da ga voli?

Alekovo shvatanje ljubavi, dakle, zasnovano je, u suštini, na pravilima svojine koji vladaju u svijetu protiv koga on načelno ustaje.

Mariula je otišla ostavivši đevojčicu kojoj nije moglo biti više od godinu dana. Puškin i direktno (u sjećanju starog Ciganina) govori o plaču napuštenog đeteta. Zemfira je, bez trunke svoje krivice, rasla bez majke, pa nije teško shvatiti da zbog toga svakako nije mogla biti srećna.
Najzad, i Zemfira je, bacivši se u narućje mladog Ciganina, takođe bila na putu da napušti i ostavi u kolijevci svoje i Alekovo dijete. Dakle, i da se čovjek civilizacije nije umiješao sa zakonima koje je donio iz svog svijeta, njegovo i Zemfirino dijete bilo bi lišeno majke.

Ako je nekoliko decenija kasnije na patnji đece Dostojevski mjerio pravednost božijeg svijeta i Lav Tolstoj postupak Ane Karenjine procjenjivao nesrećom koju je ona donijela svojoj đeci – nije li, eto, i Aleksandar Puškin, posluživši se upravo tim postupkom još sredinom dvadesetih godina XIX vijeka, pokazao da je dotle ustaljena slika bliskog prirodi egzotičnog necivilizovanog svijeta, toliko isticanog u romantizmu kao ideal – zapravo idealizovana i netačna!

Stvarnim značenjem onoga što je naslikano u Ciganima Puškin je, posredno, postavio još jedno značajno pitanje i nagovijestio odgovor na njega: na šta se svodi ta slobodna ljubav u svijetu ciganskog tabora?

Mariula je provela sa svojim mužem samo jednu godinu, da bi, pošto je drugi ciganski tabor kraj njenog bio ulogoren svega dva dana – otišla sa drugim čovjekom. Zemfira je sa Alekom provela samo dvije godine, da bi onda zaključila kako joj je njegova ljubav dosadila (“Ta strast me više ne veseli / Slobodu hoću, neću s njime…”), da bi odmah našla mlađeg vatrenijeg ljubavnika, u čijem će se zagrljaju smijati sijedoj kosi svoga muža. Dakle, ta slobodna ljubav, koja bljesne za trenutak da bi se, kao zvijezda padalica, još brže ugasila, zaboravljajući u tami svoje najljepše plodove, đecu, ipak se svodi samo na površan zanos, u njoj vlada samo erotika, u njoj je gotovo potpuno zapostavljena duhovna veza između muškarca i žene. To znači da ni sa stanovišta romantičara, koji u ljubavi uvijek insistiraju baš na duhovnoj vezi, bjekstvo u prirodu ne može biti zadovoljavajuće rješenje.

Puškinova poema Cigani se može protumačiti i onako kako je to učinio najveći ruski književni kritičar Bjelinski. On je smatrao da je Puškin u svojoj poemi pisao o brbljivim hvalisavcima čiji postupci nijesu u skladu sa onim šta govore i da je predstavniku takvih ljudi, Aleku, pjesnik suprotstavio starog Ciganina, koji ima unutrašnje snage da svoje proklamovane principe i sprovodi na djelu.

Međutim, Aleko se, sa Dostojevskim, može shvatiti i kao onaj ukleti ruski intelektualac, vječiti putnik po svojoj zemlji koji se, u svom stalnom nezadovoljstvu, niđe ne zadržava i niđe ne nalazi put ka sreći. Jer, i Aleko, i Zemfira, i stari Ciganin, i Mariula – svi su oni u Puškinovoj poemi naslikani, takođe, kao ljudi koji čine ono što su vjekovima činili i njihovi preci, što do današnjih dana čine njihovi potomci – traže sreću u ljubavi.

U ljudskoj potrazi za srećom, unesrećen je, osim Aleka, i stari Ciganin. Zemfira, koja je zbog sreće svoje majke, ostala bez majčine ljubavi, tražeći sopstvenu sreću u ljubavi sa mladim Ciganinom – gubi i život. Mariula i njen ljubavnik su otišli.

Tako Puškinova poema izrasta u veoma upečatljivo poetsko djelo koje govori o vječitom čovjekovom traganju za ljudskom srećom. Konkretizacija te opšteljudske, te univerzalne teme, razumije se, nosi pečat vremena u kojem je nastala. Jedan od takvih tragova svakako je razmišljanje o rješenjima koja je nudio onda aktuelni romantizam. Lična kriza, pak, koju je Puškin tih godina doživljavao (poemu je započeo u svom progonstvu na jugu Rusije, a završio je na sjeveru, u izolaciji sela Mihajlovsko) uslovila je i opšti pesimistički ton sa završnom konstatacijom iz Epiloga Cigana da ljudske sreće nema niđe, da svuda vladaju “kobne strasti” i da čovjek od svoje sudbine ne može niđe da se skloni.

Mora se, međutim, reći da je Puškin u Ciganima postavio neka izuzetno značajna filozofska pitanja koja važe za sva vremena: ne samo pitanje moralne strane apsolutne čovjekove slobode u ljubavi, nego i pitanje kako je moguće razriješiti bez nasilja (bez zločina) protivurječnosti slobodne ljubavi (koja je izraz stihije ličnih osjećanja i želja dvaju različitih ljudskih bića), kad u jednom od zaljubljenih dođe do promjene osjećanja? Da li je rješenje u psihologiji čovjekovog mirenja sa sudbinom, koje, u suštini zastupa stari Ciganin?

[Paramanand]

Ciganski tabor spor i šuman
Po Besarabiji se seli.
Kod reke su, kraj starog druma
Uboge čerge razapeli.
San ko sloboda im je vedar
I spokojan pod nebom snenim.
Pod arnjem poluzastrvenim
Kraj točkova se oganj štedar
Svetluca. .. Obed svud se sprema,
U ravnom polju konji pasu,
Za šatorom na svome tasu
Nevezan medved mirno drema.
Celom se stepom živost rasu:
Posluju mirni poslenici
Pred novi put do bliskih stepa;
Čuju se pesme, deca, krici,
I s nakovanja putnih klepa.
No neće moći da se opre
Tabor spokojstvu noći sane;
Sad samo još u stepu dopre
Kad konj zanjišti, pas kad lane.
Zgasnule vatre, mirno sve je,
Samo s visine neba plava
Svetlošću svojom mesec veje
I tihi logor ozarava.
Starac pod jednom čergom starom
Pred ugljevljem još budan leži;
Greje ga vatra zadnjom jarom,
A pogled mu u stepu beži
Zaogrnutu noćnom parom.
Njegove mlade kćeri nema;
Svikla divljini i slobodi
Po pustoj stepi sama hodi...
Da, doći će .. . Al' noć se sprema
I ubrzo će mesec mladi
Iz oblaka izaći bledog .. .
Zemfire nema .. . vetar hladi
Ubogi obed starca sedog.
No evo je. Sakriven senom
Za njom se žurno mladić stvori
Nepoznat sasvim ocu njenom.
»Evo me, oče«, ona zbori,
»Dovodim gosta, nisam sama;
U stepi me je putnik sreo;
Na noćište ga pozvah k nama;
Da bude čergar, on bi hteo.
Zakon mu preti. Biću s njime,
Brigu o njemu ti povedi.
Aleko mu je, oče, ime,
I svud je gotov da me sledi.«

STARAC

Pristajem. Čerge nek ti pruže
Do jutra zaklon: tu počini,
Ili poživi s nama duže;
Šta hočeš, stranče, to i čini.
S tobom ću krov i hleb da delim.
Sa sudbinom se našom srodi;
Sa skitnjom, s bedom u slobodi,
I sutra ćemo putem belim
Krenuti skupa čim zarudi.
Ti radi što se tebi svidi;
Kuj željezo, il' pevač budi,
Il' s medvedom u sela idi. . .

ALEKO

Ja ostajem.

ZEMFIRA

O, moj će biti;
Od mene niko ga ne goni.
Al' polja su već sva u tami;
Sad će i mesec da se skloni,
I nehotice san me mami.. .
Već dan. Kraj čerge starac hudi
Luta i kćer i gosta zove:
»Zemfira, ustaj, jutro rudi!
Ostavi, stranče, svoje snove!
Sa ložnice se treba dići,
Na put nam, deco, valja ići.
« Sa svih se strana žure ljudi;
Svijaju čerge, svud se vide,
Sve je tu spremno već da ide,
I sve odjednom krenulo se:
Magarci korpe s decom nose,
Muževi, braća, žene, kćeri,
I star i mlad na put se tiska;
Ciganske pesme, buka, piska,
Zvek okova i urlik zveri
Nestrpljivo što lanac trese;
Šarene prnje i zavese,
Starci i deca naga stasa,
Zavijanje i lavež pasa,
Škripanje kola sa gajdašem —
Sve je to bedno, divlje, ružno,
No sve je živo, nikad tužno,
Tuđe mekuštvu tromom našem,
Tuđe životu praznom onom
Ko ropska pesma monotonom.
Opustele ravnice duge
Setnim je okom mladić sreo.
I tajni uzrok svoje tuge
Sam sebi nije reći smeo.
S njim crnooka je Zemfira,
Slobodan sad je, ima mira,
Veselo sunce put mu meri
I u lepoti južnoj gori,
Pa što mu srce još treperi,
I kakva briga njega mori?
Ptičica pod plavim svodom
Ne zna brigu, ne zna trud;
Drug je ona sa slobodom,
Ona gnezdo gradi svud.
Celu noć na grani snuje,
Kada zore dođe čas,
Ona zov sa neba čuje,
Prene se i pušta glas.
Proleće sa svom lepotom
Tada smeni leta dan,
Pozna jesen nosi potom
Magle, bure, snežni prah.
Ljudima je tad sve gore;
Ptičica u časak taj
Odleće za sinje more,
Traži drugi, topli kraj.
Ko ptica i u letu zvezda,
On, izgnanik što večno luta,
Bez navika, bez svoga gnezda,
Nikada nije našo puta.
Svuda mu beše drum i stan
I mir za san u svakom polju;
I svakog jutra nov je dan
Prepuštao na božju volju.
Svetlost daleke slave često
U njemu budila je želje;
Često su raskoš i veselje
U tom životu našli mesto.
Mada se grom sa strašnim treskom
Prolamao nad ovom glavom,
San mu ne beše mučen stravom,
Nit beše strašen munje bleskom,
I nisu mogle sve tegobe
I život s borbom uvek novom
Da unište u srcu ovom
Spokojstvo čisto i bez zlobe.
Nikad se nije dao vlasti
Sudbine slepe što sve ruši,
Al' vladale su strašne strasti
U ovoj burnoj, mračnoj duši!
Kako su divlje raspinjale
Te izmučene, jadne grudi!
Da l' davno su, na dugo stale?
Probudiće se - strpljiv budi.

ZEMFIRA

Kaži, Aleko, zar ne žališ
Za onim, s čim te prošlost spaja?

ALEKO

A šta je to?

ZEMFIRA

O, ti se šališ;
Gradovi, ljudi tvoga kraja.

ALEKO

Za čim da žalim? Kad bi znala,
O, kad bi mogla zamisliti
Koliko tamo ima zala;
Slobode tamo ne sme biti;
Ljudi su večno svi unutra;
Zagušljiv grad ih stalno steže;
Ne poznaju svežinu jutra,
Proleće za njih nije sveže,
Trguju voljom, misli gone,
Stide se kada stvarno vole,
Pred idolima glave klone,
Za novac i za lance mole.
Šta ja napustih? — Vrtlog čudni
Neverstva, mora, predrasuda,
Kovitlac gradski nerasudni
I blistavu sramotu svuda.

ZEMFIRA

Al' tu veselja bučnog ima,
Kuće su divne, pune tajni,
Prostirke šarene u njima,
A ženski ukrasi su sjajni.

ALEKO

Sve su to samo prazne stvari;
Bez ljubavi veselja nema.
A žene ... od njih više čari
Ti imaš i bez skupih sprema,
Bez dragog kamenja što blista.
Ostani uvek takva ista!
Ja takvu hoću da te imam
I samo jedno sada želim:
Ljubav, izgnanje koje primam,
I život s tobom svoj da delim.

STARAC

Ti voliš nas, iako niko
Bogatog ko ti nije roda.
No nije ugodna sloboda
Onom ko je na raskoš sviko.
Mi čuvamo predanje jedno:
Prognan je k nama ko zna kad
Stanovnik Juga, biće bedno ...
Znao sam pre, no ne znam sad
Njegovo ime pažnje vredno.
Po godinama beše star,
No mlad i krepak još u duši;
Imo je pesme divan dar
I glas ko voda kad se ruši.
Zavolesmo mu krotku ćud;
Kraj Dunava je dane duge
Provodio nezlobiv, hud,
Opčinjujuči pesmom druge.
Ko dete stidljiv, slab i mek,
I nevičan životu beše;
Čergari su mu celi vek
Lovili ribu da ga teše,
A kad bi vihor digo glas
I stegao se led nad rekom,
Odevali su kožom mekom
Svetoga starca slabi stas.
No on se nikad nije sviko
Na tegobe života tog;
Bio je bled i slab ko niko,
Govorio je: mene bog
To kažnjava za grehe moje.
Spasenje stalno čekao je,
Tumarao niz Dunav s tugom,
Oplakujući tu svoj jad,
I ronio je suze dugo
Pri pomisli na rodni grad.
Zaveštao je umirući
Da ga prenesu natrag, kući,
Da počinu na Jugu svom,
U miru najzad, i u pošti,
Mučene ovim tuđim tlom
Njegove hude, tužne mošti.

ALEKO

O, Rime, eto dece tvoje!
I ti si, grade, svetu glava!
Pevaču nežne strasti svoje,
Božanski pevce — šta je slava?
Pohvala kada grob te zatre,
Tvoj zvuk što sin od oca prima,
Ili u senci bedne šatre,
Ciganska priča puna dima?
Dve godine su prošle nove;
Ko pre se Cigani još sele
I gostoljublje, mir i snove
Nalaze svuda gde zažele.
Od gradskih okova daleko,
Ko oni uvek u slobodi,
Bez briga, žaljenja, Aleko
Nov, skitalački život vodi.
Isti je on, s njim isti ljudi,
U tom ga društvu već toliko
Ne podseća na prošlost ništa.
Na ciganski je život sviko,
I voli njina prenoćišta,
Lenjost i zvučni jezik hudi.
Odrođen medved, s njim što luta,
Njegove šatre gost je česti.
Po selima duž stepskog puta
U Moldaviji ćeš ga sresti
Gde s mumlanjem i igrom prođe,
Ili kraj kuća lanac glođe.
Stežuči putni štap u pesti
Starac u bubanj katkad lupi,
Sa pesmom vodi zver Aleko,
Zemfira selom novac kupi,
Ponešto uvek da poneko.
Nastane noć i tad sve troje
Uzvare zrno nežnjeveno.
Za starcem tad se uspokoje;
U čergi tiho je i sneno.
Prolećno sunce starcu zgreva
Krv što se već pomalo ledi;
Nad kolevkom Zemfira peva,
Aleko sluša glas i bledi
.

[Paramanand]

ZEMFIRA

Imam starog muža,
Može da me reže;
Ne bojim se njega
Ni kad ognjem žeže.
Prezirem i mrzim
I njegovo ime,
Ja drugoga volim,
Umirem za njime.

ALEKO

Dosađuješ mi. Ćuti malo.
Ne volim divlje pesme tvoje.

ZEMFIRA

Ne voliš? Zar je meni stalo?
Za zadovoljstvo pevam svoje.
Stari, gadni mužu,
Možeš me i seći
Nećeš znati ko je,
Reči neću reći.
Mlađi je od vesne,
Strašniji od leta,
I voli me više
Od celoga sveta.
Ljubila sam njega
Ja u noćnoj rosi,
Smejala se s njime
Tvojoj sedoj kosi!

ALEKO

Zemfira, sad je dosta, ćuti!

ZEMFIRA

Sad shvataš da o drugom snevam!

ALEKO

Zemfira!

ZEMFIRA


Slobodno se ljuti!
0 tebi ja to pesmu pevam.
(Odlazi i peva: Imam starog muža itd.)

STARAC

Sećam se dobro: pesmu tu je
Spevao svet u daljnom kraju;
Već odavno se ona čuje;
I njom se ljudi zabavljaju. . .
U divljim stepama Kagula
Nekad je nju u tami šatre
Pevala moja Mariula
Uspavljuju'i kćer kraj vatre.
U umu mom ko senke snova
Mrače se prošli dani moji
Al' će do kraja pesma ova
U mojoj svesti da postoji.
Tišina. Noć je. Izdaleka
Ko ukras nebom mesec Mudi.
Zemfira tiho starca budi:
»Strah me je, oče, od Aleka!
Slušaj ga, ima strašne snove:
On jeca, uzdiše i zove.«

STARAC

Ne dotiči ga, mirna budi.
Čuo sam kako kažu ljudi
Da sad, u ovom času tamnom
Usnulom nosi strašnu moru
Domaći duh. No on pred zoru
Odlazi nekud. Sedi sa mnom.

ZEMFIRA

On, oče, šapuće: Zemfira!

STARAC

Da, i u snu on tebe želi;
Bez tebe njemu nema mira.


ZEMFIRA

Ta strast me više ne veseli,
Slobodu hoću, neću s njime . . .
I već sam . .. Čuješ? tiše, tiše!
On izgovara drugo ime.

STARAC

A čije?

ZEMFIRA

Čuješ? Sad sve više
Škrguče, rida . . . Strašni snovi.
Probudiću ga.

STARAC

Ne, ne zovi. Ne goni noćnog duha: đavo
Sam ode; trud je uzaludan . . .

ZEMFIRA

Diže se, zove . .. sad je budan!
Ja idem k njemu. — Spavaj. Zdravo.

ALEKO

Gde si to bila?


ZEMFIRA

S ocem svojim.
Neki je duh u tebi bio
I mučio te. Ja se bojim
I strašno si me uplašio . . .
U snu si jecao, Aleko,
I zvao ...

ALEKO

Stalno mi se snilo
Ko da je među nama neko. . .
To viđenje je strašno bilo.

ZEMFIRA

Ne veruj snima; to su gatke.

ALEKO

Ne, ničemu što vidim, čujem,
Ni snu, ni laži reči slatke,
Čak ni tvom srcu ne verujem.

STARAC

Kaži što uzdišeš toliko?
Ovde su divni nebo, stepe,
I ničim nije sputan niko;
Slobodni ljudi, žene lepe.
Ne tuguj. Škodi. Sta te boli?

ALEKO

Ah, oče; ona me ne voli!

STARAC

Ne tuguj, ona je još dete.
Ne vredi. Malo se razgali:
Ti voliš mučno, s puno sete,
A žensko srce ko u šali.
Gledaj, na tom dalekom svodu
Carica neba se veseli;
Svoj prirodi u svome hodu
Od svoga sjaja ona deli.
U oblak tu se zagledala,
I raskošnu mu svetlost šalje,
A sad je već pred drugim stala
I uskoro če poći dalje.
Ko da joj nađe pristanište,
Ko da je spreči da ne bludi,
Mladome srcu ko da ište:
Ne menjaj se i verno budi?
Ne tuguj.

ALEKO

Kakva je pre bila!
Kako je nežno iznad mene
U divljem miru noći snene
Često po cele čase bdila,
I često me je razgovorom
II' poljupcima punim slasti,
Vedrine puna kao dete,
Spasavala od kobne vlasti
Turobnih misli punih sete.
A sad se mirim s groznom morom:
U njoj za mene nema strasti!

STARAC

Slušaj me sad, ispričaću ti
0 mom životu povest pravu;
Zbilo se ovo, što češ čuti,
Davno, u vreme kad Dunavu
Još nisu pretili Moskovi.. .
(Moj duh u prošlost s bolom plovi. .)
Tad strepeli smo od sultana,
A Budžakom je paša vlado
S visokih kula Akermana.
Bio sam mlad, i srce mlado
Od radosti je silne vrilo;
A kosa mi je bila vrana,
Nijedne sede nije bilo.
Lepotice sam mnoge znao;
Al' najlepša je jedna bila,
Ko sunce me je zasenila,
I najzad sam je svojom zvao.

Brzo je prošla moja mladost
Ko pale zvezde svetlost kratka,
No ljubavna je moja radost
Još brže prošla bez povratka;
Godinu jednu Mariula
Beše u mom životu bednom.

Kraj kagulskih smo voda jednom
Tud tabor sreli. Vest se čula
Da ti čergari strani hoće
Kraj nas, u šumi da zanoće.
Čerge su svoje razapeli
I kraj nas noći dve proveli,
Pa otišli sa toga mesta.
I ostavivši kćer sa grudi,
I Mariula s njima nesta.
Počivam mirno; zora rudi.. .
Budim se, ali pored mene
Odavno nema moje žene;
Zovem i tražim . . . ne, ni glasa . . .
Zaplakala se Zemfira
I ja nad njome ... Od tog časa
Namrznuh žene, nemam mira,
I lice slično njenom licu
Moj pogled više nije sreo,
I usamljenu dokolicu
Da delim nisam ni s kim hteo.

ALEKO

A što se nisi u tom trenu
U poteru za njome dao
I grabljivca i bednu ženu
Kindžalom svojim isekao?

[Paramanand]

STARAC

Ko ptica slobodna je mladost.
Ko može ljubav još da sputa?
Svakom se redom daje radost,
Ne biva ništa po dva puta.

ALEKO

Ja nisam takav. Drage volje
Ne ustupam ja svoja prava.
Osvetiti se, to je bolje.
Svog dušmanina kako spava
Kada bih našo pored mora,
U talase bih svog zlotvora
Nezaštićenog odgurnuo . . .
I probudenog od užasa
Sa smehom bih ga ispratio
I dugo bi mi sladak bio
Zvuk toga pada i tog glasa,
Dogod bi se i odjek čuo!

---

MLADI CIGANIN

Poljubi me.

ZEMFIRA

Ne, ne smem više!
Vreme je! Muž je ljut i zao ...

MLADI CIGANIN

Ni zbogom još ti nisam dao . . .

ZEMFIRA

Idi, dok nije došo . .. Tiše!

MLADI CIGANIN

Sastanak kad je?

ZEMFIRA

Ove noći.
Za humkom, tamo, znaš, pred grobom.

MLADI CIGANIN

Obmanjuješ me, nećeš doći!

ZEMFIRA

Evo ga, beži! Biću s tobom!
Aleko spava. Teško grudi
Pritiska strašan prizor jedan.
Sa krikom se u tami budi.
Ljubomori još uvek predan,

Ruku pruža u mrak Aleko . . .
Ali Zemfira je daleko.
Pokrivač hladni samo tu je.
I skamenila mu se duša;
Uzdrhtao se diže, sluša,
Al' više nema šta da čuje.
Tišina . .. Nem je već od straha.
Ledi se, gori, bezbroj puta,
Iz čerge izlazi bez daha,
Kraj tihih kola strašan luta.
Svud vlada muk; i polja neme;
Po nebu tiho magle jezde,
Neobično i mračno vreme,
Tek varljivo trepere zvezde,
I sjajni trag u rosi samo
Što nekud u daljinu hodi.
Aleko nemo ide tamo
Kud zloslutna ga staža vodi.
Na kraju puta najzad vide:
Beli se grob pred njim u tami.
Klecaju noge, jedva ide,
Kolena drhte, usne bride,
Predosećanje strašno mami.
Ide ... najednom — da li snuje?
Dve senke vidi on pred sobom
I sasvim blizu šapat čuje
Nad oskrnavljenim grobom.

I GLAS

Vreme je . . .

II GLAS

Čekaj . . .

I GLAS

Moram, mili. . .

II GLAS

Ne, ne, još malo, bar dok svane!

I GLAS

Ne, već smo dugo ovde bili.

II GLAS

Kad poljubiš me, dah mi stane . . .

I GLAS

Uništavaš me . . . muž je čudan.

II GLAS

Još časak . . .

I GLAS

Ako se bez žene probudi sada?

ALEKO

Već sam budan. Ne žurite se!
Kud bez mene?
Biće vam dobro tu, kraj groba!


ZEMFIRA

Ah, beži!

ALEKO

Neće on daleko;
Pričekaj! Kud češ u to doba? Lezi!
(Udara ga nožem.)

MLADI CIGANIN

Ja umirem . ..

ZEMFIRA

Aleko!
Ne, ubićeš ga! Ne sa time!
Pogledaj, sav si već u krvi!
Šta činiš to?

ALEKO

Ja nisam prvi:
Sad uživaj ko pre sa njime.

ZEMFIRA

Ne, dosta, više se ne bojim!
I neću ništa da te molim:
Nad zločinom te kunem tvojim!

ALEKO

Umri! (Ubija je.)

ZEMFIRA

Ja umirem i volim.


Danicom zaren dan je sjao.
Na jednom grobu je Aleko
U krvi, koju nije sprao,
Sedeo s nožem. Nedaleko
Pred njim su bila mrtva tela.
Strašan je bio on u licu;
Ciganski tabor uz ubicu
Uznemireno već se zbio.
Iskopan jedan grob je bio,
I žene su još, pre opela
Celivale u oči mrtve . . .
Ne obzirući se na druge,
Bez reči, skamenjen od tuge,
Posmatrao je starac žrtve.
Digli su mladi par i skupa
Položili u zemlju krilo:
Sahranili su trup do trupa
I pred Alekom to je bilo . . .
A kada zatim zemlju neko
U hladni grob da baca poče,
Nemo se pognuo Aleko
I srušio na travu s ploče.. .
Starac je prišo tad i reko:
»Čoveče gordi, idi sada!
Kod nas vaš zakon ne postoji,
Od njega niko tu ne strada,
Šta će nam krv i jadi tvoji?
Ne kažnjavamo smrću ljude.
Ali s ubicom ko da bude?
Ne pristaje naš udes tebi,
Slobodu hoćeš samo sebi,
Od glasa tvog se kosa ježi;
Svi mi smo krotki, dobri ljudi,
Svirep i zao ti si. Beži!
Zbogom. I mir sa tobom budi.«

On reče to — i tabor nesta
U stepi, dalje od tog mesta
Izbravši opet put na volju ...
I sad su sama kola jedna
S ubogim platnom, čerga bedna,
Još stajala u kobnom polju.
Tako, pre no što zima stigne,
Poneki put u jutro tmurno,
Kada se s polja s krikom digne
Ždralova poznih jato žurno
I odleće u mesta mila -
Pogođen smrtno kobnim zrnom,
Ostaje jedan na tlu crnom
Opustivši bez moći krila.
Došla je noć: pod šatrom tamnom
Uz oganj niko nije bdeo;
Niko pod ovom čergom sramnom
Do jutra nije oči sveo.

EPILOG

Čarobnom snagom zvučnog sklada
U magli mojih uspomena
Oživljuje za scenom scena
Iz dana radosti i jada.
U kraju gde je mir sve ređe,
A ratni metež češče bio,
Tu, neprestupne gde je međe
Stambolu Rus obeležio,
Gde stari orao s dve glave
Još iznad prošle šumi slave,
Sreo sam idući kroz stepu,
Nad granicama drevnih hordi
Cigana mirnih tabor gordi —
Smerne slobode decu slepu.
Za njinim lenjim karavanom
Po pustinji ja lutah često;
Nasićen njinom prostom hranom,
Uz njihov oganj nađoh mesto.
Srećan kad bi se putem čule
Pesama njinih vedre rime,
Dugo sam drage Mariule
Ponavljao u sebi ime.
Al' malo sreće i tu ima,
Prirode deco, među vama;
I tu, pod bednim šatorima
Postoje more, boli srama,
Ni vaša huda utočišta
Divljina nije spasla jada;
Od kobnih strasti svud se strada,
I nas od njih ne štiti ništa.

[Paramanand]

LJUBAV I SMRT KOD PUŠKINA

U svom eseju pod naslovom “Moj Puškin”, Marina Cvetajeva piše: “Puškin me je zarazio ljubavlju. Riječju – ljubav”.

U najranijiem djetinjstvu, šestogodišnja đevojčica Marina je u svojoj muzičkoj školi prisustvovala koncertu posvećenom Puškinu. Na koncertu su izvođene Puškinove bajke i čitani odlomci iz njegove poeme “Ruslan i Ljudmila”. Upitana šta joj se najviše dopalo, Marina Cvetajeva je odgovorila: “Tatjana i Onjegin”.

- Zašto, Musenjka, Tatjana i Onjegin – sa velikom blagošću upitao je direktor.

- Zato što je to ljubav… - odgovorila je.

Marina Cvetajevna kaže da nikad nijednu stvar poslije toga nije napisala dok se nije istovremeno zaljubila u njihovu ljubav… “Nikad nijesam voljela kad se sastaju, uvijek sam voljela scenu rastanka. Jer je prva ljubavna scena koju sam doživjela (Onjegina i Tatjane) bila neljubavna. On nije volio (to sam shvatila)…voljela je ona…oni ni trenutak nijesu proveli zajedno, ništa zajedno nijesu radili, zapravo radili su sve obrnuto: on nije volio, ona je voljela, on je otišao ona je ostala, tako da kad bi se podigla zavjesa na toj sceni – ona bi sama stajala, ili možda opet sjeđela, zato što je ona ustala samo zato što je on stajao, a zatim se sručila na klupu i tako će ostati dovijeka da sjedi. Ta prva ljubavna scena koju sam doživjela, predodredila je sve moje potonje, svu strast u meni nesrećne, neuzvraćene, nemoguće ljubavi. Od tog trenutka sam odbila da budem srećna i time sam sebe na neljubav uklela”.

U svom tekstu o Puškinu, Mila Stojnić kaže da većina Puškinovih pjesama ima elegičnu intonaciju. Neuzvraćena je ljubav i u “Poltavi” i u “Ciganima”, rastanak je karakterističan i za ljubav u “Kapetanovoj kćeri”, i u “Ruslanu i Ljudmili”, i u “Bronzanom konjaniku”, u gotovo svim njegovim ljubavnim pjesmama.

U tim Puškinovim pjesmama kodirano je uvjerenje da ljubavni odnos održava život. Dok on traje, traje i život. A kada se na kraju taj odnos raspada pa se ljudi koji su jedni drugima dragi – ljubavnici, prijatelji, rodbina, rastaju ili kad čovjek napušta voljeni kraj, svijet kojem je pripadao, ili u kome mu je bilo lijepo i prijatno, kad mu sa ljubavnim odnosom istekne vrijeme radosti, mladosti, kad sa dragim ljudima sahranjuje djelove sebe, ili kad djelove sebe ostavlja na dragim mjestima, drugim riječima kad se prekine ljubavni odnos bilo koje vrste – čovjek osjeti smrt u sebi. U Puškinovim pjesmama su združeni Eros i Tanatos, ljubav i smrt. Puškin je njihov zagrljaj u sebi duboko osjetio i tačno i ubitačno kao rijetko ko u svojoj poeziji transponovao.

Puškinovo osjećanje ljubavi, kaže Mila Stojnić, nije samo romantično, nije manir ni puka pjesnička figura, već iskren doživljaj ljubavi kao duševne patnje onako kako iz njegove biografije znamo da je on osjećao od svog najranijeg djetinjstva pod kompleksom nedovoljno voljenog đeteta, pa u mladosti više puta odbijanog od voljene žene prosca, pa kasnije čovjeka čiji je ponos povrijeđen statusom koji mu je u društvu dodijeljen. Imao je cijelog života uvjerenje da mu se ljubav ne uzvraća, ali i osjjećanje da patnja produbljuje njegovu ljubav, da je bol oplemjenjuje, da je njegova ljubav predavanje sebe bez ostatka voljenoj osobi, prijateljima, drugovima, privrženost bez ostatka i predanost poslu, prirodi, otadžbini, za razliku od mnogih drugih kod kojih je to isto osjećanje imalo samo posesivnosti koja je prema ljudima išla do njihovog postvarivanja, potpunog porobljavanja. On se, međutim, mirio sa neuzvraćenošću i nastavljao da se daje, predaje, posvećuje unaprijed spreman da mu žrtva neće biti uzvraćena. On je sam duboko osjetio i ispatio sve prepreke na koje nailazi najprije Tatjana, pa onda i Onjegin, pa Lenski, junaci poema “Cigani” i “Poltava”, povijesti “Kapetanove kći” i tako redom svi njegovi zaljubljenici i posvećenici. Pred njima su stajali ravnodušni i nijemi na njihov bol, bezosjećajni za njihove patnje i ljudi koje su voljeli i priroda u njenim kosmičkim razmjerama i društvo i ideje kojima su služili i otadžbina – svi i sve što su voljeli.

Mila Stojnić svoj tekst o Puškinu završava time da je Puškin jedan od rijetkih pjesnika u čijem se obimnom proznom i poetskom opusu ne nalazi nijedan stih, nijedan redak, posvećen majci. Nju je zamijenila njegova dadilja, obična ruska seljanka robinja Arina Radionovna. Njegova ljubav prema njoj je sjedinila rusku prirodu i svu prirodu u njenim kosmičkim razmjerama zemlju i nebo, između kojih su oblaci i bure, magle, ona je zagrijana toplinom domaćeg ognjišta, ozvučena ruskom narodnom pjesmom, očuđena ruskom bajkom. Za razliku od tih melodija, njegove pjesme voljenoj ženi Nataliji Gončaraovoj prati otmena tuga salonske romanse u dnu koje je nada da bi možda smrt mogla da izazove samilost kao zametak ljubavi. Na taj način počiva združenost ljubavi i smrti u Puškinovoj poeziji.

[Paramanand]

CRNI VEO

Moldavska pesma


Kao mahnit zveram u crn veo sad
A ledenu dušu razdire mi jad.

U mladosti ludoj, lakoverju slepom
Ginulo mi srce za Grkinjom lepom.

Laskala mi ona, sretan bejah s njom,
Al’ naskoro, brate, udari me grom.

Pirujući jednom s nekoliko druga,
Prezreni me Židov izazva iz kruga.

“Ti piruješ (šapnu), braća t’ vreme krate,
A Grkinja tvoja izneverila te!”

“Ne bilo te!” – rekoh, pa mu prosuh zlata;
Rob dovede konje, jurnusmo na vrata.

Ogreznuše konji u krvavoj peni –
A kratka je žalost ćutala u meni.

A kad doro stade kod poznatog praga,
Zapade me tama, izdade me snaga…

Kad u sobu padoh, škrgućući zubi’ –
Nevernica moja s Jermenom se ljubi.

Smrče mi se oku, mač se diže…spusti –
Raskomada poljub na dušmanski’ usti.

Gazio sam telo krvlju obliveno,
Gledao sam dugo bledo lice njeno.

Oh, sećam se vriske nevernice mome –
Poginula ljuba, pa i ljubav s njome.

Skidoh crni veo s njene mrtve glave,
Da otarem maču oštrice krvave.

A kad nasta noćca posle dana vrela,
Rob je pobacao u Dunavo tela.

I od tad ne ljubim više čarne oči,
Od tad više ne znam za vesele noći.

Kao mahnit zveram u crn veo sad
I ledenu dušu razdire mi jad.