MADEinMONTENEGRO.com
 

Go Back   MADEinMONTENEGRO.com > Umjetnost i kultura > Književnost i lingvistika

Notices

Književnost i lingvistika Malo o književnosti, kulturi jezika, govoru i svemu što nas zanima vezano za narječja.



Reply
 
Opcije Teme Način Prikaza
Old 12-01-09, 18:19   #26
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default

drugačiji prevod...

Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Čas ko ljuta zver zavije,
Zaplače ko dete čas.
Sad na trošnom krovu sveli
Uzvijori slame klas,
Sad ko putnik zakasneli
Doziva na prozor nas.

Tužno je i mračno tako
U ubogoj izbi toj...
A što si se, moja bako,
Snuždila uz prozor svoj?
Je l' te umor obrvao
Slušajući bure huk,
Il' je san na tebe pao
Uz vretena tvoga zvuk?

Pijmo, dobra, verna drugo,
Mladovanju bednom mom,
Kamo čaša? Pijmo, tugo,
Lakše srcu biće s njom.
Pesmicu mi poj o ptici
Što za morem gnezdo svi,
Pesmicu o nevestici
Što na vodu rano mni.

Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Čas ko ljuta zver zavije,
Zaplače ko dete čas.
Pijmo, dobra, verna drugo,
Mladovanju bednom mom,
Kamo čaša? Pijmo, tugo,
Lakše srcu biće s njom.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 12-01-09, 18:36   #27
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default

TALISMAN

Tamo gde se more žesti
Na nenastanjenu hrid,
Gde toplije mesec blešti
U maglama večernjim,
Gde u slasti lepotica
Vek provodi musliman,
Milijuć me, čarobnica
Dala mi je talisman.

Mazeći se govorila:
»Sačuvaj moj talisman:
U njemu je tajna sila!
S ljubavlju ti on je dan.
Od grobnice, od nemoći,
Kada besni uragan,
Glavu tvoju neće moći
Moj spasiti talisman.

Bogatstvima istočnjačkim
Neće te obdariti,
I prorokov narod zračni
Neće ti podjarmiti.
Nit će te na grudi druga
Iz tuđine, u blag dan,
Na rođeni sever s juga
Moj doneti talisman...

Al' kad neiskrene oči
Čarom te zaokupe,
Il' usta u mraku noći
Ne voleći, poljube –
Mili druže! Od zlodelstva,
Od rana srca, kad si sam,
Od zaborava, od neverstva,
Čuvaće moj talisman«
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 14-01-09, 13:45   #28
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default

PREPOROD

Umetnik-varvar tromim kistom
Sliku genija crni, eno,
I crtež svoj nezakoniti
Preko nje crta besmisleno.

Al' boje tuđe s godinama
S ljuskom trošnom spadaju s nje:
I delo genija pred nama
Sja od lepote negdašnje.

I zablude se tako smiču
Sa duše moje, pune rana,
I snovne slike u njoj niču
Prvobitnih čistih dana.



* * *

Preživeo sam želje svoje,
Napustio sam snova brod
I samo bol mi ostao je,
Pustoši u mom srcu plod.

Pod udarima sudbe rane
Mom cvetnom vencu prođe maj:
Usamljen, tužan tečem dane
I čekam: da l' će doći kraj?

Tako kad vihor duhne rani
Ubijen mrazom, suh i čist
Na obnaženoj crnoj grani
Zaostali treperi list.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 15-01-09, 23:24   #29
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default

* * *

Ko dar prazni, dar slučajni
Što si mi živote, dat?
I zašto te usud tajni
Osudi na smrtni sat?

Iz nebića čijom vlašću
Volšebni me dozva glas,
Ispuni mi dušu strašću
U um spusti sumnje klas?...

Nema cilja stazom dugom
Srce pusto, prazan um,
I zamara mene tugom
Dosadnog života šum.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 17-01-09, 18:15   #30
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default

PESNIK

Znaj, pesnika dok ne pozove
Na svetu žrtvu Apolon,
Brigama sitnim zemlje ove
Malodušno je predan on;
Zaćuti tad mu lira sveta;
Duša mu kuša sanak tih,
I među jadnom decom sveta
Možda je jadniji od svih.

Al’ čim božanski jekne glas
I penička ga čuje duša,
Ona se prene onaj čas
I poput ptice zaleprša.
On više nigde nema mira,
Sklanja se, izbegava javu,
Pred noge narodnog kumira
Ne svija svoju gordu glavu;
I juri, divalj sav i grub,
Dok stravični ga zvuci gone,
Tamo gde širi grane dub
I pusti vali zemlju rone…
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 19-01-09, 11:08   #31
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default


Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 19-01-09, 18:41   #32
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default

MORU

Stihijo divlja, ostaj zdravo!
Poslednji put pred mojim okom
Talasaš vodom morskom plavom
I blistaš ponosnom lepotom.

Predelu želja moje duše!
Duž obale ti, često, hučne
Omagljen lutah, tih i skrušen,
Namerom svetom svojom mučen!

Odjeke kako voleh lene,
Bezdana zvuke, gluvog glasa,
Večeri rane muklog časa,
Porive tvoje osobene!

Ribarsko jedro zar da klone,
Sve tvoje želje ono sledi,
Talasi pod njim samo zvone:
Al' ti se diže, nepobediv,
Brodovlja jato opet tone.

Ne uspeh sasvim da ostavim
Obala tvojih sumor stari,
Razdragan tebi da se javim,
Na grebenima tvojim plavim
Pesničko bekstvo da ostvarim!

Ti si me zvao . . . okovana;
Zalud sam dušu rastrzao:
Očaran strašču svojih dana,
Na obali sam ja ostao . ...

Za čim da žalim? Stazi kojoj,
Moj okeanu, da se predam?
U pustoši bi mene tvojoj
Slomio sada predmet jedan.

Grobnica slave s jedne stene
Tu su zarasle, kao rane,
Sve uzvišene uspomene:
Tu Bonaparta skonča dane.

U luči umre, usred vode,
A za njim, poput bure šuma,
Genije drugi od nas ode,
Gospodar drugi našeg uma.

Nestade, žaljen od slobode,
Ostaviv svetu lovor svoj.
Šumite, vijte, nepogode:
O, more, on je pesnik tvoj.

Njemu je lik tvoj ravnoznačan,
Tvoj duh je bio u toj ploti:
Ko i ti, moćan, dubok, mračan,
Ko ti, on beše neukrotiv.

Sad je sve pusto...Kud bi mene
Poneo sada, okeanu?
Svuda se ista sudba krene:
Gde je trun sreće, tu ko stene
Prosveta ili tiran stanu.

Pa, zbogom, more! Ništa drugo
Neću da znam sem te lepote
I slušaću još dugo, dugo
Večernji tutanj tvoje vode.

U pustoši ću, šume neme,
Preneti dah sa tvojih žala,
Zalive tvoje, tvoje stene,
I sjaj, i senku, i reč vala.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 24-01-09, 16:38   #33
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default

SUŽANJ

Za gvozdenom rešetkom tamnujem sad,
Ja – nekada slobodan orao mlad.
Kraj prozora sleće moj srećniji drug,
On razdire plen svoj i leti u krug.

On kljuje i baca i gleda u mrak,
I krikom i pogledom daje mi znak.
Ja tačno razumem šta hteo bi reć;
On poziva mene: »Hajd, vreme je već!

Mi slobodne ptice smo. Hajde i ti
Na mesto gde oblak nad urvinom spi,
Gde plavetno more na obzorju sja,
Gde lutamo...jedino vetar, i ja!«
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 27-01-09, 17:26   #34
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default

* * *

Voleo sam vas; moja ljubav stara
Još uvek, možda, spi u srcu mome,
Al' zašto ona nemir da vam stvara,
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomorne boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno,
Nek Bog da tako drugi da vas voli
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 27-01-09, 22:45   #35
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default

Zbog pjesme »Čaadajevu« Puškin je osuđen na progonstvo iz prijestonice na jug Rusije. Pjesma je bila veoma popularna, naročito među dekabristima, kojima je, širena u prepisima, služila i za propagiranje njihovih ideja.
Petar Jakovljevič Čaadajev je Puškinov bliski prijatelj. Kao mladi oficir, bio je član tajnog dekabrističkog društva »Savez dobročinstva«. Poznat je kao filozof, autor »filozofskih pisama« (poslije objavljivanja prvog od njih, 1836. godine, proglašen je ludim i izolovan od društva) u kojima je, sa prosvetiteljskih pozicija, kritikujući rusku društvenu stvarnost, davao negativnu ocjenu ukupne ruske pravoslavne kulturne tradicije.


ČAADAJEVU

Ljubavi, nade, tihe slave
Napustila nas brzo varka,
Prestale mladosti zabave,
K'o san, ko magla s jutra žarka.
Nikako želja da nas mine
Da, pritisnutim jarmom vlasti,
Prožetim žarom svetle strasti,
Stigne nam poziv otadžbine.
Sa nadom žudnoga čoveka,
Slobodu čekamo iz sene,
K'o ljubavnik što mladi čeka
Sastanka urečenog vreme.
Dok nas slobode žar jedini,
Dok nam čistota ne uvene,
Dragi moj, dajmo otadžbini
Duša nam divno ushićenje!
Drugaru, znaj: izvesno to je,
Sinuće zvezda, ima rašta,
Skočiće zemlja iz sna svojeg,
A na ruini samovlašća
Imena naša će da stoje!
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 29-01-09, 23:34   #36
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default

Godine 1823. Puškin je bio premješten u Odesu. U Odesi u to vrijeme živi Srbin Jovan Riznić, direktor odeske opere, jedna od najuglednijih odeskih ličnosti, inače učenik Dositeja Obradovića. Riznićeva žena, mlada i lijepa Amalija, uvijek pomalo tužna zbog bolesti koja će je ubrzo savladati, bila je u središtu pažnje u odeskoj operi i društvu. Jedan od njenih obožavalaca bio je i Puškin. Alimpije Vasiljević, savremenik i poznanik Riznićev, veli o njoj: »Riznićev dom u Odesi često je pohodio i veliki ruski pjesnik Puškin. Žena Riznićeva bila je Srpkinja iz Vojvodine. Ona je bila veoma lijepa i njenu ljepotu je opjevao Puškin u jednoj divnoj pjesmi«-

Ne zna se na koju pjesmu se ođe misli, Puškin je Amaliji ispjevao nekoliko pjesama. Evo jedne pisane 1823. godine u Odesi:


Oprosti snove ljubomorne moje:
Ljubavi strasne nemir slepi, čudni,
Verna si mi, al' zašto reči tvoje
Vole da plaše moj um večno budni?
Sred pokolonika što za tobom lete,
Što želiš ti da draga budeš svima?
I prazne nade što daruje njima
Taj pogled tvoj, čes nežan, čas pun sete?
Zaslepivši mi um i misli moje,
U ljubav bolnu moju uverena,
Ne vidiš ti kad u toj pratnji strasnoj
Tuđ razgovoru, u večeri kasnoj,
Usamljen čamim izvan kruga njena.
Ni pogleda, ni reči nema tvoje:
Kad odlazim – sa strahom, s molbom mamnom,
Ne slede nikad tvoje oči za mnom:
Lepotica kad koja sa mnom staje
I dvosmislen povede govor svoj,
Mirna si ti, i šaljiv prekor tvoj
Ubija me jer ljubav ne odaje.
Kaži mi još: suparnik večni moj,
Zatekavši me s tobom usamljena,
Zbog čega tebe pozdravlja lukavo?
Ko ti je on, i kakvo ima pravo
Da tuguje i bdi pun ljubomore?
Bez matere i poluodevena,
Nasamo izmeđ' večeri i zore,
Što njega ti primaš u čase kasne?

No voljene sam i, kad si sa mnom sama,
Poljupci su ti tako puni plama,
I nežna si, a reči tvoje strasne
Tad iskreno su puni duše tvoje:
Tebi u, znam ja, smešne muke moje,
Al' voljen sam i mogu da te shvatim;
No ne muči me, mila, ja te molim,
O, ne znaš ti koliko silno volim,
I ne znaš kako ja duboko patim.


Daleko od Rusije i daleko od Puškina, Amalija Riznić je umrla tri godine kasnije, 1826. Puškina nije toliko pogodila vijest o njenoj smrti koliko saznanje da je tu vijest primio ravnodušno. Ipak, jedna tužna i topla pjesma bila je odgovor »Na smrt gospođe Riznić«:


Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom
Venula setna, zamišljena...
Na kraju uvela, i možda, nada mnom
Lebdela već je senka njena.

No neprestupna crta stoji izmeđ' nas;
Zalud sam staru ljubav zvao,
S ravnodušnih sam usta čuo smrtni glas,
Ravnodušno ga saslušao...

I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji, nada,
S toliko bolnoga tugovanja za njom,
S toliko bezumlja i jada!

Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj
Za senku koju smrt mi uze
Za sećanje na život nepovratni moj,
Ne nalazim ni bol ni suze.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 01-02-09, 23:54   #37
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default Mila Stojnić - Aleksandar S. Puškin

Odavno je potrošena fraza da je Puškin početak svih početaka ne samo u ruskoj književnosti, nego i u ruskoj umetnosti u celini, u ruskoj kulturi uopšte.

Njegova dela su svojom muzikalnošću nadahnula ruske kompozitore da ih uglazbe u poznate melodije ruskih romansi u kojima su prateći tonovi veoma slični kineskom i japanskom melosu pa smo tako počeli i u ruskom narodnom melosu da prepoznajemo odjeke Dalekog Istoka. Zato bi onoj definiciji o početku svih početaka valjalo dodati da je u Puškinovim delima ruski narod prvi put sagledao sebe samoga, svoju dušu sa svim njenim lepim i ružnim stranama. U njegovim delima je prepoznavao sve ruske predele kojima je Puškin prošao i osetio u njima onu lepotu koju neposredno posmatrajući ih nije video.

Te lično doživljene teme su ustvari univerzalne, opšteljudske. Među njima je Puškin sam najdublje doživeo i bol i radost ljubavi, razočaranje i prijateljstvo i prijateljsku vernost, porušene ideale, raspršeni san o slobodi i osuđenost čovekovu na umiranje. Mnogo puta je bio bolno ponižavan. Veoma stari i ugledni plemićki rod Puškinovih nije bio bogat. Po znamenitosti roda imao je pravo da se upiše u prvu generaciju vaspitanika Carskoselskog liceja, ali porodica njegove izabranice koju je strasno zavoleo, nije smatrala da joj on može obezbediti siguran život, a još manje da će doprineti dobrom udomljenju njenih pet sestara i nije se saglasila na njegov brak. Prosio ju je tri puta, svaki put sa boljim materijalnim mogućnostima, a njoj se na njegovu sreću nije javljala bolja prilika pa su mu je najzad dali. Svoju veliku ljubav prema Nataliji Gončarovoj svojoj supruzi, opevao je u svojim najlepšim pesmama ranog perioda. Ali na nju je bacio oko sam car Nikolaj I lično; proizveo je mladog pesnika u svog paža i obavezao ga da sa svojom suprugom bude na svim svečanostima i drugim primanjima u dvorcu. Ceo Peterburg, a naročito krug oko dvora, znao je zašto

Još jedna žena pred kojom mu je srce življe zaigralo, Amalija Riznić, supruga tršćanskog trgovca srpskog porekla, koja je u svom salonu u Odesi skupljala umetničku elitu toga crnomorskog grada i bila predmet opšteg njihovog obožavanja, sama je bila neizlečivo bolesna od tada romantične pesničke bolesti, tuberkuloze i rano je umrla.

Za Puškina, međutim, ljubav nije bila samo lični doživljaj, nego jedna od večitih pesničkih tema koju je on najčešće opevao kao neuzvraćeno, bolno, nesrećno ushićenje, kao otmenu prigušenu tugu koja se savlađuje. Ljubav je u njegovoj poeziji osećanje koje oplemenjuje, uzvisuje i zbog toga se patnja koju ona izaziva po pravilu prašta, čak čini neku vrstu zadovoljstva koje nikako nema karakter mazohizma, već je izraz poštovanja prema voljenoj ličnosti i priznavanja prava toj ličnosti na slobodan izbor. Takva je, na primer, Tatjanina ljubav u “Evgeniju Onjeginu”, ili ljubav Lenskog prema Olgi u istom romanu. Ona je dubok doživljaj koji suštinski menja ličnost.

Smrt, na primer, u njegovoj poeziji je završna činjenica života. Život, zapravo nije ništa drugo do umiranje i prvi krik deteta na izlasku iz utrobe materine je i prvi korak ka smrti.

“Spremamo se tek da živimo, a gle upravo mremo…” Pitanje koje se nalazi u njegovoj pesmi, pitanje koje je ispunilo celu tu pesmu na isti način kao i on postavljali su gotovo svi pesnici njegove generacije za koje su i život i smrt bili tajna, misterija. Lirski junak u prvoj pesmi bolno ne shvata činjenicu da je život osuđen na smrt, činjenicu da je Tanatos čovekov usud na rođenju i kad to naslućuje on se i života odriče: “Živote zašto si mi dat?” pita se. Lirski junak u drugoj pesmi smatra da je to čak dobro:

“Na svetu sreće nema, al’ ima mir i sloboda.
Odavno se umorni rob zaneo mišlju o bekstvu
U daleku obitelj rada i čistog blaženstva.”

To jasno znači da smrt nije smrtna kazna kao što je u prvoj rečenici implicitno rečeno, nego je upravo suprotno: prelaz iz mukotrpnog života koji iscrpljuje snage čovekove u blaženstvo. On ignoriše i shvatanje da je život umiranje, tvrdnju apostola Pavla koja je sušta dijalektika: “Ja umirem svakog dana” tj. svaki tren koji prođe nikad se više neće ponoviti nikome, sve prolazi bespovratno. Ignoriše i tezu da je umiranje jednog oblika uslov nastajanja, rađanja novih. On život i smrt ne stavlja ni u kakav odnos.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 01-02-09, 23:55   #38
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default

nastavak…


Smrt je jednostavno po njemu izlaz iz mukotrpnog života u blaženstvo i ako se te dve činjenice porede, iz njegovih formulacija izlazi da je smrt čoveku lakša od života. I ne samo da je lakša, nego je i lepša. Život je mukotrpan, iscrpljujući, nemiran, a smrt je spokoj, blaženstvo. Život i smrt su po njemu, dakle, suprotnosti. A pošto su sastavni deo istog fenomena one su sjedinjene suprotnosti koje jedna drugu ne isključuju, nego potvrđuju.

Kad postavlja ova večna pitanja i kada se o njima izjašnjava u svojim pesmama, Puškin ne razmišlja kao filozof, ne umuje apstraktno, nego izvodi zaključke iz svog ličnog iskustva, a ponekad i uopštava pojedinačne i posebne slučajeve. Njegove su misli utemeljene na osećanjima, njegovi zaključci počivaju na ličnim utiscima i doživljajima. Zato su njegove poetske slike sasvim konkretne, stvarne. Ali iz istih slika proizilaze pesnikovi zaključci koji nisu ograničeni samo na jednu konkretnu stvarnost, ni na jedno konkretno vreme. To su zaključci koji su postali univerzalne istine i izdržali proveru mnogih decenija tokom skoro dva veka. U odnosu na svoje vreme one su bile apsolutno nove i na nov način saopštene. U odnosu na potonje generacije ruskih pesnika one su bile podsticaj za nova traženja i nove odgovore u misaonoj sferi, nove oblike u formalnoj sferi. Iz njih je izašla Puškinska plejada pesnika, odjeci njegovih ritmova i melodija su sasvim prepoznatljivi i razgovetni u poeziji ruskih pesnika sredine veka: Feta, Tjutčeva, Polonskog, Majkova… Gogolja je neposredno podstakao da napiše “Mrtve duše”, Ljermontovu je njegova smrt bila povod za značajnu pesmu “Povodom Puškinove smrti”. U podtekst svojih dela utkali su ga ruski simbolisti na kraju XIX veka i početku XX veka i to ne samo u svoju poeziju, nego i u najbolja svoja prozna ostvarenja. Tako je, na primer, svet ostvaren u njegovoj poemi “Bronzani konjanik” koju je on nazvao “pripovetkom u stihovima”, dobio svoje potomke u romanu Andreja Belog “Peterburg”. Otmena stanovnica Carskog Sela, Ana Ahmatova je s dubokim pijetetom prema Puškinu opevala carskoselske parkove i statue u njima, skladnu gamu njihovih boja, u kojima preovlađuju sve nijanse zelenoga koje se tokom godina menjaju u žuto, mrko i rujevo. I možda najtačnije ga je u razvoju ruske književnosti obeležila Marina Cvetajeva u svojim “Stihovima Puškinu” gde čitamo da je Puškin:

“Na okretnici
Ruske sudbine:
Genije uzleta
Trka,
Borbe.”

Čak je i Majakovski koji je potpisao onaj famozni manifest futurista u kome su ovi pesnici izneli zahtev da se Puškin i sva klasična ruska književnost “zbace s parobroda savremenosti”, i on je konačno priznao da je Puškin za rusku kulturu isto toliko važan kao i futuristi, rekavši da će on (Majakovski) i Puškin u istoriji ruske književnosti ostati “jedan pored drugog, Vi na P, pod slovom P, a ja pod slovom M”.
I ne samo u poeziji. “Početak svih početaka” bio je on i u velikoj ruskoj prozi, u ruskoj dramskoj literaturi. Prvi je u ruskoj književnosti napisao dramu “Boris Godunov” kako je sam u jednom pismu rekao “po pravilima oca našeg Šekspira”. Razradio je tip “suvišnog čoveka” koji je kao književni junak kao crvena nit prošao kroz celu rusku književnost “zlatnog veka” (XIX) u delima Hercena, Turgenjeva, Ljermontova i dr. Predskazao je pojavu junaka Fjodora Mihailoviča Dostojevskog u svom Germanu, junaku pripovetke “Pikova dama” i udario temelje ruskoj socijalnoj i istorijskoj pripovetci u “Dubrovskom” i “Kapetanovoj kćeri”. Za ovu poslednju Marina Cvetajeva kaže: “Puškin je bio pesnik. Ali nigde kao pesnik nije bio tako snažan kao u “klasičnoj” prozi “Kapetanova kćer”!”

Tolstoj je u svojim dnevnicima zabeležio da je za nastanak romana “Ana Karanjina” bilo presudno ponovno čitanje Puškina i da su prve slike kojima se nadahnuo za taj roman bile iz Puškinovih dela. Dostojevski je na otkrivanju spomenika Puškinu u Moskvi održao svoj čuveni programski govor. I opet Marina Cvetajeva je to najtačnije rekla: “Puškin je sve njih zarazio ljubavlju. Rečju ljubav”.

I danas Rusi počinju život Puškinovim bajkama koje čitaju u detinjstvu, u njegovoj ljubavnoj poeziji traže pouke i savete u prvoj mladosti. a pesme o smrti i rezignaciji su im uteha u starosti. Tako ih Puškin prati celog života. I svaki novi susret sa Puškinom je praznik. Ne samo za Ruse, već za sve one koji razumeju i zavole njegovu poeziju.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 30-03-09, 13:35   #39
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default

RUŽA

Gde nam je ruža,
Drugari moji?
Svela je ruža,
Već ne postoji.
Ne, ne govori:
Vene i mladost!
Ne, ne govori:
Životna radost!
A cvetu kaži:
U zdravlje, žalim!
I ljiljan mali
Nama pokaži.



NEREIDA

Sred bistrog valovlja što miluje Tvaridu
U svetli rođaj zore spazih Nereidu.
Ja gledah skriven i od strepnje skoro lud
Dok poluboginja nad čistom vlagom grud
Ko labud belu izdizaše meko,
Dok penast mlaz iz kose joj je teko.





* * *

Utonuću u muk. Al' ako u dan tuge
Mojih je struna bruj prostrujao kroz druge;
Ako mladića sluh moj vapaj kosnu tih,
Jer čudni lanac slih od ljubavi i muka;
Ako si, mila, ti treperila od zvuka,
Prebirajući dugo u tišini stih,
Jer jezik srca moga ču, pun strasne snage;
Ako sam voljen ja, dok ne skrije me muk,
Nek' lire potonji ovoploti se zvuk
Zavetnim imenom prekrasne moje drage.
I kad mi večni san života sklopi krug,
Nad mojom urnom ti tad reci sa ganućem:
Mom srcu beše drag, odužio je dug
Pesme i ljubavi poslednjim nadahnućem.



NOĆ

Sav čežnja, milošta, moj glas, čim se preda mnom,
Remeti ćutanje u noćnom času tamnom.
Kraj moje postelje, pri neveseloj sveći,
Promiču stihovi sliveni, žuboreći –
Bujice ljubavi što, pune tebe, huje.
Blistavi pogled tvoj s osmehom znanim tu je,
Za mene sija on. I čujem sad, u tmini:
- Moj mili...tvoja sam...da, tvoja sam jedini.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 31-03-09, 13:58   #40
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default

* * *

Dah zefira
Noć bez mira
Struji,
Bruji
S Ggvadalkivira.

Izašao mesec mladi,
Plač gitare, sličan zvonu...
Kao cvetak na ogradi,
Španjolka je na balkonu.


Dah zefira
Noć bez mira
Struji,
Bruji
S Ggvadalkivira.

Zbaci plašt svoj, senko mala,
I noć sjajem ustalasaj!
Kroz ogradu od metala
Divnom nogom zatalasaj!

Dah zefira
Noć bez mira
Struji,
Bruji
S Ggvadalkivira.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 02-04-09, 09:49   #41
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default

EX UNGUE LEONEM...

Nedavno odcvrkutah koji stih,
Al' svoje ime nisam ni spomeno.
Škrabalo neko stušti se na njih
Člančićem jednim, i on, bezimeno.
Šta bi? Ni ja ni ta budala prava
Podvalili nismo tek jedan drugom:
Prepoznao me on po šapi lava,
Njega, pak, ja – po smešnom uhu dugom!




* * *

Grade sjajan, grade bedan,
Radost oku, duhu tama!
Bledi svod nebesa ledan,
Tvrdi granit, stud i čama.

Ipak ja bez grada toga
Malko tužim; tužim zato
Jer tu hoda mala noga,
Uvojaka trepti zlato.





OBUĆAR
(parabola)

Jedanput obućar, gledajući sliku,
Grešku na obući otkri umetniku.
Ovaj, mahnuv kistom, stvar popravi smesta.
Ali, gle, podbočen, obućar ne presta:
»Lice je nekako krivo, čini mi se...
Da nisu previše ogoljene sise?...«
Ne izdrža Apel da ga čova kudi:
»Čuj, druškane, samo o obući sudi!«

Znam jednog kom svaka čast po mnogo čemu,
Sem što ne znam za šta, za kakvu je temu
On stručnjak, mada strog je naspram ljudi;
No đavo ga tera da sudi o svemu,
A nek' o čizmama pokuša da sudi!
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 03-04-09, 09:01   #42
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default

KAVKAZ

Poda mnom – Kavkaz. Uz rub strme kose
Sam sam na vrhu; stojim iznad snega:
Orao, poletev s udaljenog brega
Tu, jednak meni, lebdeć, smirio se.
Rađanje bujica uočljivo tu je
I prapočeci vulkanske oluje.

Oblaci, niže, plove mirni, gluvi;
Kroz njih, vodopadi ruše se, na dole;
Gromade stenja pod njima su gole;
Još niže, paprat, žbun suvi;
A tamo – već šume, tremovi zeleni,
Gde ptice šušore, gde skaču jeleni. kržljava

Dalje su već ljudi, u gorama surim;
Ovce se veru po travnom prisoju
I pastir slazi u dolju, kroz koju
Aragva međ snenim obalama žuri,
I jadni jahač u klanac zamače;
Surovo radostan, tamo Terek skače;

Kao zver mlada on igra i stenje,
Zver što iz kaveza hranu namiriše;
U pustoj mržnji obali kidiše
I gladnim valima oblizuje stenje...
Uzalud! Tu nema ni sreće ni hrane:
Neme hridine stežu ga s dve strane.





* * *

Videlo dana već se skrilo;
Na sinje more pala sen večeri rane.
O, šumi, šumi, lađe belo krilo,
Lelujaj za me val, sumorni okeane.
Obalu vidim u daljini,
Čarobne zemlje juga izgubljeni raj,
Sa nemirom i tugom stremim u sna kraj,
Kud sećanja me nose čini. . .
I osećam: u oku opet suza sja,
Zamire duša puna sreće,
Negdašnjih sanja roj iz leta davnih sleće;
Bezumlje ljubavi iz tame prizvah ja,
I sve što zada jad, i što je srcu milo,
I nadanja i želja bolne varke znane . . .
O, šumi, šumi, lade belo krilo,
Lelujaj za me val, sumorni okeane.
Nosi me dalje, lađo, predelima južnim,
Nek' me u rodni kraj ne vuče mora ćud,
Na žalovima gde me tužnim
Pod velom magle čeka stud,
Gde prvi put mi buknu grud
Plamenom strasti neizbežne,
Gde osmeh su mi tajni slale muze nežne,
Gde je u buri i u suzi
Precvala rano moja mladost,
Lakokrila gde brzo odlete mi radost
I srce hladno preda stradanju i tuzi.
Pustolov, žedan uzbuđenja,
Napustih vas, mog zavičaja luzi,
Napustih vas, mezimci slatkih bdenja,
Trenutne mladosti trenutni moji druzi;
Poročne druge mojih tajnih sagrešenja,
Sto vam bez ljubavi u oskvrnjeni hram
Slobodu, slavu, mir i dušu prineh sam,
Zaboravio sam vas, nevernice mlade;
Mog premaleća zlatnog cveće vreme krade,
Zaboravio sam . .. Al' ljubavne je rane,
Nezaceljene, srce u dubini skrilo . ..
O, šumi, šumi, lađe belo krilo,
Lelujaj za me val, sumorni okeane .. .
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 04-04-09, 00:22   #43
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default

BESI

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine, -
Mutno nebo, mutna noć.

Saonice stepom klize,
Zvonce zvoni cin - cilin,
Na tom putu mor'o bi se
Užasnuti svaki džin.

''Teraj momče!'' - ''Zalud muke;
Konj zaspao, kajas krut;
Mrzne mi se već i ruka,
A ne vidim nigde put.

Propašćemo, - zlo je, zlo je,
Kucnuo nam je zadnji čas.
Pred nama se hale roje,
Besi skaču oko nas.''

''Eno jedan zube kesi;
Drugi me je pljuno - hu!
To su besi, to su besi,
Raduju se našem zlu.

Sad je jedan trč'o levo,
Konje gur'o u prolom,
A drugi je okom sevo
Nakom vatrom paklenom.''

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine -
Mutno nebo. mutna noć.

Sad ni mači - jao, jao!
Opet zasta zvona zvuk.
''Šta je ono?'' - ''Bog bi znao -
Neka klada, - il' je vuk.''

Sikću, pište noćne strave,
U grud'ma ti hrabrost mre;
Konji ržu dižeć' glave -
Kakva j' ono avet, gle!

Lete konji k'o pomamni,
K'o da j' orkan odstrag;
Iza onih jela tamni'
Cereka se neki vrag.

Iz daljine nešto kulja,
Ne znam je li dim il' sen;
A urliče neka rulja
Vrteći se u vreten.

Čudna huka, čudna buka,
Ne znam uzrok, ne znam smer, -
Sahranjuju l' kakvog smuka,
Il' udaje daba kćer!

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg vitla sa visine -
Mutno nebo, mutna noć.

Razuzdani besi lete,
Raduju se našem zlu,
Krici njine pesme klete
Kroz srce mi prodiru.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 04-04-09, 13:35   #44
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default

CVIJETAK

Uveli cvijetak bezmirisni
Pušten u knjizi gledam ja.
I gle, već mnoštvom čudnih misli
Duša se moja puni sva.

Kog proljeća je cvao cvatom
I čijom rukom skršen bi?
Da l' poznatom il nepoznatom?
Zašto ga ovdje ostavi?

Možda za spomen na poznanstvo
Il’ na rastanak možda dug?
Na kakvu šetnju kroz prostranstvo,
Kroz tiho polje, tamni lug?

Živi li on il’ona živi,
Gdje li je njihov kutak sad?
A možda su i uvenuli
Ko ovaj ovdje cvjetić mlad?
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 04-04-09, 23:04   #45
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default

ELEGIJA

Ludo veselje mojih mladih ljeta
Kao mamurluk, sad mi samo smeta.
Al' kao vino-tuga davnog plača
U mojoj duši biva sve to jača.
Moj put je tmuran. A dane sve gore
Nosi mi burno budućnosti more.

Al' mrijeti mi se neće. Još se nadam.
Ja živjet' hoću, da mislim i stradam.
Međ nedaćama, jadima i zlima,
Ja znam da za me i naslada ima.
Ponekad opet zanijet ću se skladom,
Nad svojom sanjom zaplakati kradom
I tko zna, neće l' poslednji mi dani
Ljubavlju zadnjom biti obasjani.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 05-04-09, 13:21   #46
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default

ZIMSKI PUT

Kroz valove magle sive
Probija se mesec bled
I na tužne, bele njive
Sliva svetlost kao led.

Niz put zimski, put dosadni,
Juri trojka kroz sneg mek,
S praporaca, ledom hladnim,
Monotoni grmi zvek.

Kočijaška pesma rana
Nešto drago nosi sad:
Čas sloboda razuzdana,
Čas duboki jeca jad...

Nigde ognja, kuće crne:
Pustoš, sneg... Kraj puta mog
Samo stub ko ptica prne
Kilometra pređenog...

Mučno, tužno... Sutra, Nino,
Kad kod drage budem skrit,
Zaneću se pred kaminom,
Gledaću je, nikad sit.

Kazaljka na satnoj kući,
Kad ponoćni kucne čas,
Dosadne udaljujući,
Rastaviti neće nas.

Tužno, Nino: put je mučan,
Kočijaša zamro klik,
Praporac je jednozvučan,
Zamagljen je lune lik.





J. N. USAKOVOJ

Kad bi se, vele, u vreme davno
Duh il' utvara javljali nekom,
Oterati se mogao đavo
Jednostavnom ovom izrekom:
»Raspi se, amin!« U naše dane
Zlodusi skoro iščeznuše
(Bog zna na koje odoše strane!)
Al' ti, moj zli il' dobri duše,
Tvoj profil, oči, zlatna vlas,
Kad mi se javi, kad me zapahne,
I kada tvoj začujem glas,
Te reči nestašne, i živahne,
Tad začaran sam, tada gorim,
U drhtavici tada sav sam,
I dok mi srce željom plamsa,
»Raspni se, amin, amin!« govorim.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 05-04-09, 13:54   #47
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default

PROROK

Pun duhovne ja lutah žeđi
Pustinjom što mračna je bila
I serafim se sa šest krila
Ukaza meni na razmeđi.
On prstom lakim kao san
Zenica mojih kosnu dan,
Vidovitost mi prenu zene
Ko u orlice preplašene.
Moga se uha kosnu on
I ispuni ga šum i zvon;
Treptanje čuh u nebu sila,
I anđeoskih krila let,
Nemani morskih skriven svet
I klijanje pod zemljom žila.
On promiče kroz moje usne,
I jezika mi grehe gnusne,
Svu brbljivost i podlost smrvi.
I tada žalac mudre zmije
U obamrla usta mi je
Rinuo rukom punom krvi.
I zario u grudi mač
I ustraptalo srce trgo,
I šišku plamenu uz plač
U otvorene grudi vrgo,
Ko trup u pustinji sam pao
I Boga glas je mene zvao:
''Proroče ustaj, motri, vnemlji,
Ispunjen mojom voljom budi,
I hodeći po moru, zemlji,
Rečima žezi srca ljudi.''
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 06-04-09, 10:18   #48
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default

Za vrijeme svog boravka na jugu, Puškin je preko srpskih izbjeglica, koji su se poslije propasti prvog srpskog ustanka sklonili u Rusiju, ostvario prve kontakte sa srpskom kulturom. O Karađorđu i njegovoj porodici, koja je živjela u gradu Hoćinu, oko trista vrsta udaljenom od Kišinjova, dosta je slušao od svojih poznanika.
Međutim, u pjesmi “Karađorđevoj kćeri” Puškin se nije bavio Karađorđem kao istorijskom ličnošću. Tipično romantičarski, on je zanemario jezgro istorijske istine i, zadržavajući se na samo nekim istorijskim detaljima, od Karađorđa stvorio romantičarskog junaka koji i oduševljava, ali i užasava. Strašnom Karađorđu, pak, suprotstavio je njegovu anđeoski dobru šćer koja je “skrušenim životom” iskupila “pred nebom” surova djela svoga oca i ostvario tipično romantičarsko viđenje života kao takvog jedinstva suprotnosti u kome je nježnost rođeno dijete surovosti, nevinost rođena u grijehu.

Predstavljajući Karađorđa kao čovjeka koji je poprskan “svetom krvlju” (pošto je ubio oca i brata), Puškin istovremeno ističe da je njegov junak ne samo strah i trepet za turski polumjesec, nego da je i “ratnik za slobodu”. Govoreći o njemu kao o čovjeku koji je sklon surovoj osveti, Puškin u isto vrijeme tom “užasnom” Karađorđu pripisuje očinsku nježnost i sposobnost da se raduje nad đečijom kolijevkom. Sve su to crte koje u tako stravičnom spoju samo još više izdižu nesvakidašnju, izuzetnu ličnost romantičarskog junaka.



KARAĐORĐEVOJ KĆERI

Strah meseca, slobode vojnik predan,
Divni i strašni otac tvoj,
Pokriven svetom krvlju, prestupnik i heroj,
I užasa je ljudi i slave bio vredan.
Nejaku te je milovao
Krvavom desnicom na srcu svojem vrelom,
Za igračku ti kindžal dao
Bratoubistva oštren delom.
I često je u sebi osvete budeć želju
Nad tvojom nevinom kolevkom bdeo nemo,
I novog ubistva udarac pripremo,
I gugut slušo tvoj, nimalo stran veselju.
Takav je bio on, do kraja mrk i tmuran.
Al’ ti si, prekrasna, svog oca život buran
Životom smirenim iskupila kod sveta;
Sa groba strašnog on se peo
Ko tamjan mirisan i vreo,
Ko čista molitva u nebo što odleta.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 06-04-09, 19:24   #49
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default

Neđe prvih godina XVIII vijeka trgovci robljem ugrabili su na afričkim obalama i jednog osmogodišnjeg crnog dječaka koji se zvao Abram. Njegova sestra Lagan dugo je izdaleka plivala za brodom koji ga je odnosio na pijacu robova u Konstantinopolj. Srpski diplomat i pisac Sava Vladislavić otkupio ga je i ustupio ruskom poslaniku u Konstantinopolju, a ovaj je malog Abrama poslao na dar ruskom caru Petru Velikom.
Abram, kojem je Petar Veliki dao svoje ime, a prezime Hanibal, i oženio ga ruskom plemkinjom, bio je prađed po majci velikog ruskog pjesnika Puškina. Puškin je znao za ovu neobičnu istoriju i u romanu Arapin Petra Velikog opisao tužnu sudbinu svog prađeda. Na neki način on se za pažnju ukazanu svom pretku odužio i Savi Vladisaviću, interesujući se – može se slobodno reći – tokom cijelog svog plodnog života za južne Slovene (ili, kako ih je on nazivao polazeći od istočnog položaja svoje otadžbine, za “zapadne Slovene”), a interesovao se i za srpsku narodnu pjesmu, za srpske pisce, knjige, učeći srpski jezik, prevodeći s njega i ne propuštajući priliku da se upozna sa ljudima koji su u danima poslije sloma prvog srpskog ustanka u velikom broju prelazili kao izbjeglice u Rusiju.

Puškin je čitao srpske narodne pjesme, a u njegovoj biblioteci nađene su tri zbirke Vukovih narodnih pjesama, “Vukov Rječnik”, “Novi Zavjet” u prevodu Atanasija Stojkovića…

Puškin je i sam ispjevao nekoliko pjesama po ugledu na srpsko epsko pjesništvo. Te pjesme su pisane u desetercu, a predmet im je I i II srpski ustanak. Kazivanje izbjeglih Srba bila su izvor Puškinove deseteračke “Pesme o Crnom Đorđu”.


PESMA O CRNOM ĐORĐU


Dva se vuka u jami ne grizu;
Sin sa ocem u špilji se gloži;
Sina kori Petar ostareli:
“Buntovniče, zlikovče prokleti.
Ne bojiš se ti Gospoda boga,
Sa sultanom zar zamećeš kavgu,
S beogradskim pašom da vojuješ?
Ili si se s dve rodio glave?
Sam propadni, mrski prokletniče,
Što Srbiju celu sahranjuješ?”
Mrgodno mu Đorđe odgovara:
“Jesi li se s umom oprostio
Kada laješ bez pameti reči?”
Još se gore Petar rasrdio –
Gore besni i još gore ruži;
U Beograd hoće da se krene.
Turkom da da nepokorna sina
I da javi gde se Srbi kriju;
Izlazi on iz pećine mračne.
Al’ je starca Đorđe dostigao:
“Povrati se, oče, povrati se.
Oprosti mi u ljutini reči”.
Petar njega ne sluša i preti:
“Biće tebi, proklet izdajniče!”
Pred njega je sin tad istrčao,
Do nogu se starcu poklonio.
No ne gleda Petar ostareli…
Opet ga je Đorđe pristigao,
Za kosu ga prihvatio sedu:
“Povrati se, Gospodom te kumim,
Ne teraj me na zlo ikušenje!”
Ljutito ga starac odgurnuo,
Krenuo se putem beogradskim
Gorko se je Đorđe zaplakao.
Potegao pištolj iza pasa,
Odapeo i odmah skresao.
Zavapio Petar posrćući:
“Pomozi mi ranjenome, Đorđe!”
I na drum se mrtav sropoštao.
Ode Đorđe trkom u pećinu;
Pred njega je majka istrčala:
“Šta je, sine, kamo oca tvoga?”
Surovo joj Đorđe odgovara:
“Za trpezom star se ponapio
Pa na drumu beogradskom spava”.
Ona se je jadu dosjetila:
“Da od boga proklet budeš crni,
Što pogubi roditelja svoga!”
Od to doba Petroviću Đorđe
Međ’ ljudima prozvao se crni.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 07-04-09, 09:13   #50
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 226
Likes (Received): 2540
Paramanand has disabled reputation
Default

MOJE RODOSLOVLJE

Škrabala ruska, u svom lovu
Na sve s čim sprdati se može,
Aristokratom mene zovu.
Kakve li gluposti, o, bože!
Ne stekoh ja odlikovanje,
Činovnik nisam, nemam čin,
Nemam ni profesorsko zvanje —
Obični ja sam građanin.

Ja znam prevrtljivost vremena,
Uviđam smer tog naraštaja:
Plemstva su sad novopečena,
Što novija, to s više sjaja.
A moja loza je već stara
I uvela, jer ja sam sin
Nekakvih starinskih boljara:
Neznatni, dakle, građanin.

Moj ded prodavac pirožaka
Ne beše ni član dvorskog hora,
Ni knez, napravljen od seljaka,
Ni čistač obuće sa dvora,
Ni austrijska, pak, zamlata
Što kači ratni mač o klin.
Pa zar sam ja aristokrata?
Ne, ja sam, srećom, građanin.

Moj predak Rača mačem revno
Svetoga Nevskog služio je,
A Ivan Grozni, žezlo gnevno,
Poštedeo je pretke moje.
Car bese drug Puškinu svakom;
U boju svaki beše džin
Kad se natezaše s Poljakom
Njižegorodski građanin.

Smirivši bunu i izdajstvo
I ratnog ognja plamen zao,
Kad je Romanovima carstvo
Poveljom svojom narod dao,
I mi smo potpis za to dali —
Patnikov nagradi nas sin.
Naš ugled nije bio mali,
Nije .. . no ja sam — građanin.

Tvrdoglavost nam mnogo škodi:
Moj praded, sličan nama svima,
Htede sa Petrom spor da vodi,
Pa završi na vešalima.
Nek' nam to bude nauk večan:
Sa bundžijom car nije fin.
Knez Dolgoruki baš je srećan,
Uman je krotki građanin.

Moj ded, kad usred Petrograda
Ustanak dvorski je izbio,
Petru je trećem, posle pada,
Privržen, kao Minih, bio.
Rod Orlovih do vlasti stiže,
A ded — u zatvor, karantin,
I naš rod padaše sve niže,
I rodih se ko građanin.

Ja čuvam gomilu povelja
Pod žigom svojim; među nove
Plemiće ne mami me želja,
Zalud me častohleplje zove.
Ja pišem; stihove ja brusim,
Nišam bogataš, dvoranin;
Samo sam Puškin, a ne Musin;
Velik sam, jer sam — građanin.


Post scriptum

Voljom Bulazninovog uma,
Za moga dedu Hanibala,
(Inače, crnca), bocu ruma
Mornarčina je neka dala.

Taj mornar bio je kapetan
Što zemlji dade polet novi,
I otad brod naš, neometan,
Morima osvojenim plovi.

Arapin, kupljen bambadava,
Stekavši dobrog gospodara,
Rastao je ko vernost prava,
Ko miljenik, a ne rob cara.

On beše otac Hanibala
Pred kojim je, kad požar snađe
U zalivu kraj Češme lađe,
Utvrda navarinska pala.

Reče Bulaznin za me jasno:
Građanin sam u plemstvu svome. –
A on je u svom rodu časnom
Plemić u građanskom, dabome.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Reply

Tags
puškin

Opcije Teme
Način Prikaza

Posting Rules
You may not post new threads
You may not post replies
You may not post attachments
You may not edit your posts

BB code is On
Smilies are On
[IMG] code is On
HTML code is Off

Pređi Na


Vremenska Zona je GMT +1. Trenutno je 06:40 sati.


Powered by vBulletin® Version 3.8.5
Copyright ©2000 - 2014, Jelsoft Enterprises Ltd.
MADEinMONTENEGRO.COMAd Management plugin by RedTyger