MADEinMONTENEGRO.com
 

Go Back   MADEinMONTENEGRO.com > Umjetnost i kultura > Književnost i lingvistika

Notices

Književnost i lingvistika Malo o književnosti, kulturi jezika, govoru i svemu što nas zanima vezano za narječja.



Reply
 
Opcije Teme Način Prikaza
Old 04-01-09, 14:31   #21
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

PEVAČ

Čuste l' u svitanje, za šumom, noćni glas
Pevača ljubavi, pevača setne slutnje?
Zvuk prosti svirale u polju punom ćutnje,
Tu pesmu jadanja za tihi, rani čas,
Jeste li čuli vi?

Spaziste l' ikada, kroz gusti šumski mrak
Pevača ljubavi, pevača setnih sanja?
Taj lik, i suza trag, il' osmeh tugovanja,
Il' pogled bolno tih – duboke patnje znak,
Spaziste l' ikad vi?

Uzdahnuste li vi, uz jedva čujni poj,
Pevača ljubavi, pevača sete strasne?
Kad vam pri susretu, a pogledmo što gasne
Sve otkri jadnik mlad o svojoj sudbi zloj,
Uzdahnuste li vi?
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 04-01-09, 21:19   #22
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

KOZAK

Usred tihe noći neke
Kroz maglu i mrak,
Jahao je pokraj reke
Delija kozak

Crna kapa nakrivljena,
Prašnjav plašt bećara,
Kubure mu do kolena,
Sablja zemlju para.

Verni konjic lako kasa,
Puštenih dizgina,
Dugu grivu zatalasa
Vetar iz daljina.

Iskrsuše dve-tri kuće,
Slomljen plot se stvori;
Nabasaše na raspuće –
Selu ili gori?

Misli đida: »Mladih moma
Čarna gora nema.
Lepojka se svaka doma
Na počinak sprema«

Cimnu uzdu i put sela
Obode svog ata,
Leti ždrebac kao strela,
Drum pod noge hvata.

Oblak srebri mesec bledi
Ko pramen uvojka.
Pod prozorom tužna sedi
Lepota devojka.

Bajnu nju je junak spazi,
Srce besno tuče,
Konj lagano gazi, gazi –
Sve nalevo vuče.

»Tavna nojca već je skrila
Mesec vitorog.
Čuj, poteci amo, mila,
Napoj konja mog«.

»Ne mogu ti... Momku mladom
Ne smem ni da priđem,
Da napojim konja kradom –
Strah me da iziđem«.

»Ta ne boj se, o, prekrasna,
Budi moja vila!«
»Za cure je noć opasna«.
»Ne plaši se mila.

Strah je laža, pusti trice,
Traćiš zlatne dane.
Veruj meni, devojčice,
Ne plaši se, lane!

Nek' konj vitez s nama krene
U daleki kraj,
Bićeš srećna pored mene:
S dragim svud je raj«.

Šta će moma? Hoće-neće –
Prista, svlada strah...
Kozak blista sav od sreće,
Leti konjic plah.

Dragi dragoj ljubi lice,
Voli je k'o niko...
Veran bi dve nedeljice,
Treće – zbogom, diko!
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 06-01-09, 15:20   #23
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

Pjesma »Bonaparta i Crnogorci« je nastala kao svojevrstan prijevod pjesme francuskog pjesnika Prospera Merimea. U odnosu na Merimea, Puškin se ponaša slobodno, stvaralčki uvodi više novina: mijenja naslov (u originalu, u Merimeovoj zbirci Gusle, pjesma ima naslov Crnogorci), umjesto dvadeset ističe stotinu poginulih Francuza i stvara stih s rimom u katrenima sa živim i brzim ritmom.

Inače, pjesma govori o pobjedi crnogorske vojske (pod zapovijedništvom vladike Petra I) nad francuskom vojskom u Boki Kotorskoj. Data je u formi živog i šaljivog pričanja jednog Crnogorca, učesnika u toj borbi.


BONAPARTA I CRNOGORCI

Bonaparta pitao je:
»Crnogorci – šta je to?
Zar se zbilja sile moje
Ne boji to pleme zlo?

Kajaće se – objavite
Nek' vojvode puka tog
Pištolje i sablje vite
Kraj kolena bace mog«

I na nas on, evo, krete
Sto topova uz njin huk,
Oklopnika kršnih čete
I memluka svojih puk.

Do predaje nama nije,
Crnogorska to je ćud;
Od konjice, pešadije,
Krš nas brani odasvud.

Zasesmo u stenje naše
Da vratimo gostu dug;
U planinu gost nam jaše
Pustošeći sve u krug
.

Pored stenja vojska ide,
Namah zbrka! Pršte stroj!
Francuzi nad sobom vide:
Crveni se kapa roj!

»Stoj i pali! Nek' ukloni
Crnogorca svaki svog.
Ne mole za milost oni,
Ne štedite ni jednog!«

Grunule su puške – spale
Kape s grana dignutih,
I u grmlje na nas pale
Pritajene ispod njih.

Plotunom smo uzvratili
Francuzima. »Šta je to?« -
Oni su se začudili:
»Nije l' eho?« - »Ne, već zlo!«

Pukovnik je njihov pao,
S njim sto ljudi i njin steg,
Puk se smeo sav i dao
Kako ko zna u lud beg.

Stog' Francuzi mrze tajno
Naš slobodni, kršni kraš,
I crvene kad slučajno
Crven kalpak vide naš.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 10-01-09, 12:04   #24
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

POZIV

O, ako zbilja, dok je mrak
Kad san utiša duše žive,
I s neba padne sjajni zrak
Na neme grobne ploče sive,

O, ako zbilja u taj čas
Opusti redom grob za grobom,
Ja čekam tad na susret s tobom,
Ja čekam tad tvoj lik, tvoj glas.

O, dođi mi, kroz noć, kroz san,
Onakva kao zadnjeg časa;
Ko led i sva ko zimski dan;
Od bola bleda i bez glasa . . .

O, dođi mi što pre, što pre
Ko vetra dah, ko zvuk, il' tajna.
Ko strašna sen, ko zvezda sjajna,
Svejedno je: što pre, što pre!

Ne zovem tebe ja zbog tog
Da korim ljude čija zloba
Učini kraj života tvog,
Ni da pročitam tajne groba,

I ne zbog tog što sumnji roj
U duši nosim: da prebolim,
Ne mogu ja; i sad te volim,
I još sam ja ko nekad tvoj.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 11-01-09, 14:23   #25
Sanuška
Tempus fugit
 
Sanuška's Avatar
 
Registrovan: Jul 2008
Lokacija: Moja Crna Gora
Postovi: 22,883
Thanks (Received): 417
Likes (Received): 4463
Sanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tunelu
Default

ZIMSKA VEČER

Bura maglom nebo krije,
vihor snježni fijuče,
to ko zvijer ona zavija
i ko dijete zaplače.
To krov od nje ostarjeli
slamom nama zašumi,
to ko putnik zakašnjeli
u okna nam udari.

Naša stara kolibica
tužna, tamna samo spi.
A što li mi, o starice,
uz okance šutiš ti?
Il od bure zavijanja
umorna si, druže moj,
il vretena tvog zujanja
opio te tihi poj?

Pijmo, dobra drugo naša,
za mladosti moje jad,
pij od boli, gdje je čaša?
Srcu bit će lakše tad.
Poj mi pjesmu kako j' ptica
preko mora živjela.
Poj kako je djevojčica
zorom vodu nosila.

Bura maglom nebo krije,
vihor snježni fijuče,
to ko zvijer ona zavija
i ko dijete zaplače.
Pijmo, dobra drugo naša
za mladosti moje jad,
pij od boli, gdje je čaša?
Srcu bit će lakše tad.
__________________
"Za tebe koji zaslužuješ sve(t)"
Sanuška is offline   Reply With Quote
Old 12-01-09, 17:19   #26
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

drugačiji prevod...

Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Čas ko ljuta zver zavije,
Zaplače ko dete čas.
Sad na trošnom krovu sveli
Uzvijori slame klas,
Sad ko putnik zakasneli
Doziva na prozor nas.

Tužno je i mračno tako
U ubogoj izbi toj...
A što si se, moja bako,
Snuždila uz prozor svoj?
Je l' te umor obrvao
Slušajući bure huk,
Il' je san na tebe pao
Uz vretena tvoga zvuk?

Pijmo, dobra, verna drugo,
Mladovanju bednom mom,
Kamo čaša? Pijmo, tugo,
Lakše srcu biće s njom.
Pesmicu mi poj o ptici
Što za morem gnezdo svi,
Pesmicu o nevestici
Što na vodu rano mni.

Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Čas ko ljuta zver zavije,
Zaplače ko dete čas.
Pijmo, dobra, verna drugo,
Mladovanju bednom mom,
Kamo čaša? Pijmo, tugo,
Lakše srcu biće s njom.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 12-01-09, 17:36   #27
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

TALISMAN

Tamo gde se more žesti
Na nenastanjenu hrid,
Gde toplije mesec blešti
U maglama večernjim,
Gde u slasti lepotica
Vek provodi musliman,
Milijuć me, čarobnica
Dala mi je talisman.

Mazeći se govorila:
»Sačuvaj moj talisman:
U njemu je tajna sila!
S ljubavlju ti on je dan.
Od grobnice, od nemoći,
Kada besni uragan,
Glavu tvoju neće moći
Moj spasiti talisman.

Bogatstvima istočnjačkim
Neće te obdariti,
I prorokov narod zračni
Neće ti podjarmiti.
Nit će te na grudi druga
Iz tuđine, u blag dan,
Na rođeni sever s juga
Moj doneti talisman...

Al' kad neiskrene oči
Čarom te zaokupe,
Il' usta u mraku noći
Ne voleći, poljube –
Mili druže! Od zlodelstva,
Od rana srca, kad si sam,
Od zaborava, od neverstva,
Čuvaće moj talisman«
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 14-01-09, 12:45   #28
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

PREPOROD

Umetnik-varvar tromim kistom
Sliku genija crni, eno,
I crtež svoj nezakoniti
Preko nje crta besmisleno.

Al' boje tuđe s godinama
S ljuskom trošnom spadaju s nje:
I delo genija pred nama
Sja od lepote negdašnje.

I zablude se tako smiču
Sa duše moje, pune rana,
I snovne slike u njoj niču
Prvobitnih čistih dana.



* * *

Preživeo sam želje svoje,
Napustio sam snova brod
I samo bol mi ostao je,
Pustoši u mom srcu plod.

Pod udarima sudbe rane
Mom cvetnom vencu prođe maj:
Usamljen, tužan tečem dane
I čekam: da l' će doći kraj?

Tako kad vihor duhne rani
Ubijen mrazom, suh i čist
Na obnaženoj crnoj grani
Zaostali treperi list.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 15-01-09, 22:24   #29
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

* * *

Ko dar prazni, dar slučajni
Što si mi živote, dat?
I zašto te usud tajni
Osudi na smrtni sat?

Iz nebića čijom vlašću
Volšebni me dozva glas,
Ispuni mi dušu strašću
U um spusti sumnje klas?...

Nema cilja stazom dugom
Srce pusto, prazan um,
I zamara mene tugom
Dosadnog života šum.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 17-01-09, 17:15   #30
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

PESNIK

Znaj, pesnika dok ne pozove
Na svetu žrtvu Apolon,
Brigama sitnim zemlje ove
Malodušno je predan on;
Zaćuti tad mu lira sveta;
Duša mu kuša sanak tih,
I među jadnom decom sveta
Možda je jadniji od svih.

Al’ čim božanski jekne glas
I penička ga čuje duša,
Ona se prene onaj čas
I poput ptice zaleprša.
On više nigde nema mira,
Sklanja se, izbegava javu,
Pred noge narodnog kumira
Ne svija svoju gordu glavu;
I juri, divalj sav i grub,
Dok stravični ga zvuci gone,
Tamo gde širi grane dub
I pusti vali zemlju rone…
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 19-01-09, 10:08   #31
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default


Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 19-01-09, 17:41   #32
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

MORU

Stihijo divlja, ostaj zdravo!
Poslednji put pred mojim okom
Talasaš vodom morskom plavom
I blistaš ponosnom lepotom.

Predelu želja moje duše!
Duž obale ti, često, hučne
Omagljen lutah, tih i skrušen,
Namerom svetom svojom mučen!

Odjeke kako voleh lene,
Bezdana zvuke, gluvog glasa,
Večeri rane muklog časa,
Porive tvoje osobene!

Ribarsko jedro zar da klone,
Sve tvoje želje ono sledi,
Talasi pod njim samo zvone:
Al' ti se diže, nepobediv,
Brodovlja jato opet tone.

Ne uspeh sasvim da ostavim
Obala tvojih sumor stari,
Razdragan tebi da se javim,
Na grebenima tvojim plavim
Pesničko bekstvo da ostvarim!

Ti si me zvao . . . okovana;
Zalud sam dušu rastrzao:
Očaran strašču svojih dana,
Na obali sam ja ostao . ...

Za čim da žalim? Stazi kojoj,
Moj okeanu, da se predam?
U pustoši bi mene tvojoj
Slomio sada predmet jedan.

Grobnica slave s jedne stene
Tu su zarasle, kao rane,
Sve uzvišene uspomene:
Tu Bonaparta skonča dane.

U luči umre, usred vode,
A za njim, poput bure šuma,
Genije drugi od nas ode,
Gospodar drugi našeg uma.

Nestade, žaljen od slobode,
Ostaviv svetu lovor svoj.
Šumite, vijte, nepogode:
O, more, on je pesnik tvoj.

Njemu je lik tvoj ravnoznačan,
Tvoj duh je bio u toj ploti:
Ko i ti, moćan, dubok, mračan,
Ko ti, on beše neukrotiv.

Sad je sve pusto...Kud bi mene
Poneo sada, okeanu?
Svuda se ista sudba krene:
Gde je trun sreće, tu ko stene
Prosveta ili tiran stanu.

Pa, zbogom, more! Ništa drugo
Neću da znam sem te lepote
I slušaću još dugo, dugo
Večernji tutanj tvoje vode.

U pustoši ću, šume neme,
Preneti dah sa tvojih žala,
Zalive tvoje, tvoje stene,
I sjaj, i senku, i reč vala.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 24-01-09, 15:38   #33
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

SUŽANJ

Za gvozdenom rešetkom tamnujem sad,
Ja – nekada slobodan orao mlad.
Kraj prozora sleće moj srećniji drug,
On razdire plen svoj i leti u krug.

On kljuje i baca i gleda u mrak,
I krikom i pogledom daje mi znak.
Ja tačno razumem šta hteo bi reć;
On poziva mene: »Hajd, vreme je već!

Mi slobodne ptice smo. Hajde i ti
Na mesto gde oblak nad urvinom spi,
Gde plavetno more na obzorju sja,
Gde lutamo...jedino vetar, i ja!«
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 27-01-09, 16:26   #34
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

* * *

Voleo sam vas; moja ljubav stara
Još uvek, možda, spi u srcu mome,
Al' zašto ona nemir da vam stvara,
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomorne boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno,
Nek Bog da tako drugi da vas voli
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 27-01-09, 21:45   #35
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

Zbog pjesme »Čaadajevu« Puškin je osuđen na progonstvo iz prijestonice na jug Rusije. Pjesma je bila veoma popularna, naročito među dekabristima, kojima je, širena u prepisima, služila i za propagiranje njihovih ideja.
Petar Jakovljevič Čaadajev je Puškinov bliski prijatelj. Kao mladi oficir, bio je član tajnog dekabrističkog društva »Savez dobročinstva«. Poznat je kao filozof, autor »filozofskih pisama« (poslije objavljivanja prvog od njih, 1836. godine, proglašen je ludim i izolovan od društva) u kojima je, sa prosvetiteljskih pozicija, kritikujući rusku društvenu stvarnost, davao negativnu ocjenu ukupne ruske pravoslavne kulturne tradicije.


ČAADAJEVU

Ljubavi, nade, tihe slave
Napustila nas brzo varka,
Prestale mladosti zabave,
K'o san, ko magla s jutra žarka.
Nikako želja da nas mine
Da, pritisnutim jarmom vlasti,
Prožetim žarom svetle strasti,
Stigne nam poziv otadžbine.
Sa nadom žudnoga čoveka,
Slobodu čekamo iz sene,
K'o ljubavnik što mladi čeka
Sastanka urečenog vreme.
Dok nas slobode žar jedini,
Dok nam čistota ne uvene,
Dragi moj, dajmo otadžbini
Duša nam divno ushićenje!
Drugaru, znaj: izvesno to je,
Sinuće zvezda, ima rašta,
Skočiće zemlja iz sna svojeg,
A na ruini samovlašća
Imena naša će da stoje!
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 29-01-09, 22:34   #36
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

Godine 1823. Puškin je bio premješten u Odesu. U Odesi u to vrijeme živi Srbin Jovan Riznić, direktor odeske opere, jedna od najuglednijih odeskih ličnosti, inače učenik Dositeja Obradovića. Riznićeva žena, mlada i lijepa Amalija, uvijek pomalo tužna zbog bolesti koja će je ubrzo savladati, bila je u središtu pažnje u odeskoj operi i društvu. Jedan od njenih obožavalaca bio je i Puškin. Alimpije Vasiljević, savremenik i poznanik Riznićev, veli o njoj: »Riznićev dom u Odesi često je pohodio i veliki ruski pjesnik Puškin. Žena Riznićeva bila je Srpkinja iz Vojvodine. Ona je bila veoma lijepa i njenu ljepotu je opjevao Puškin u jednoj divnoj pjesmi«-

Ne zna se na koju pjesmu se ođe misli, Puškin je Amaliji ispjevao nekoliko pjesama. Evo jedne pisane 1823. godine u Odesi:


Oprosti snove ljubomorne moje:
Ljubavi strasne nemir slepi, čudni,
Verna si mi, al' zašto reči tvoje
Vole da plaše moj um večno budni?
Sred pokolonika što za tobom lete,
Što želiš ti da draga budeš svima?
I prazne nade što daruje njima
Taj pogled tvoj, čes nežan, čas pun sete?
Zaslepivši mi um i misli moje,
U ljubav bolnu moju uverena,
Ne vidiš ti kad u toj pratnji strasnoj
Tuđ razgovoru, u večeri kasnoj,
Usamljen čamim izvan kruga njena.
Ni pogleda, ni reči nema tvoje:
Kad odlazim – sa strahom, s molbom mamnom,
Ne slede nikad tvoje oči za mnom:
Lepotica kad koja sa mnom staje
I dvosmislen povede govor svoj,
Mirna si ti, i šaljiv prekor tvoj
Ubija me jer ljubav ne odaje.
Kaži mi još: suparnik večni moj,
Zatekavši me s tobom usamljena,
Zbog čega tebe pozdravlja lukavo?
Ko ti je on, i kakvo ima pravo
Da tuguje i bdi pun ljubomore?
Bez matere i poluodevena,
Nasamo izmeđ' večeri i zore,
Što njega ti primaš u čase kasne?

No voljene sam i, kad si sa mnom sama,
Poljupci su ti tako puni plama,
I nežna si, a reči tvoje strasne
Tad iskreno su puni duše tvoje:
Tebi u, znam ja, smešne muke moje,
Al' voljen sam i mogu da te shvatim;
No ne muči me, mila, ja te molim,
O, ne znaš ti koliko silno volim,
I ne znaš kako ja duboko patim.


Daleko od Rusije i daleko od Puškina, Amalija Riznić je umrla tri godine kasnije, 1826. Puškina nije toliko pogodila vijest o njenoj smrti koliko saznanje da je tu vijest primio ravnodušno. Ipak, jedna tužna i topla pjesma bila je odgovor »Na smrt gospođe Riznić«:


Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom
Venula setna, zamišljena...
Na kraju uvela, i možda, nada mnom
Lebdela već je senka njena.

No neprestupna crta stoji izmeđ' nas;
Zalud sam staru ljubav zvao,
S ravnodušnih sam usta čuo smrtni glas,
Ravnodušno ga saslušao...

I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji, nada,
S toliko bolnoga tugovanja za njom,
S toliko bezumlja i jada!

Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj
Za senku koju smrt mi uze
Za sećanje na život nepovratni moj,
Ne nalazim ni bol ni suze.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 01-02-09, 22:54   #37
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default Mila Stojnić - Aleksandar S. Puškin

Odavno je potrošena fraza da je Puškin početak svih početaka ne samo u ruskoj književnosti, nego i u ruskoj umetnosti u celini, u ruskoj kulturi uopšte.

Njegova dela su svojom muzikalnošću nadahnula ruske kompozitore da ih uglazbe u poznate melodije ruskih romansi u kojima su prateći tonovi veoma slični kineskom i japanskom melosu pa smo tako počeli i u ruskom narodnom melosu da prepoznajemo odjeke Dalekog Istoka. Zato bi onoj definiciji o početku svih početaka valjalo dodati da je u Puškinovim delima ruski narod prvi put sagledao sebe samoga, svoju dušu sa svim njenim lepim i ružnim stranama. U njegovim delima je prepoznavao sve ruske predele kojima je Puškin prošao i osetio u njima onu lepotu koju neposredno posmatrajući ih nije video.

Te lično doživljene teme su ustvari univerzalne, opšteljudske. Među njima je Puškin sam najdublje doživeo i bol i radost ljubavi, razočaranje i prijateljstvo i prijateljsku vernost, porušene ideale, raspršeni san o slobodi i osuđenost čovekovu na umiranje. Mnogo puta je bio bolno ponižavan. Veoma stari i ugledni plemićki rod Puškinovih nije bio bogat. Po znamenitosti roda imao je pravo da se upiše u prvu generaciju vaspitanika Carskoselskog liceja, ali porodica njegove izabranice koju je strasno zavoleo, nije smatrala da joj on može obezbediti siguran život, a još manje da će doprineti dobrom udomljenju njenih pet sestara i nije se saglasila na njegov brak. Prosio ju je tri puta, svaki put sa boljim materijalnim mogućnostima, a njoj se na njegovu sreću nije javljala bolja prilika pa su mu je najzad dali. Svoju veliku ljubav prema Nataliji Gončarovoj svojoj supruzi, opevao je u svojim najlepšim pesmama ranog perioda. Ali na nju je bacio oko sam car Nikolaj I lično; proizveo je mladog pesnika u svog paža i obavezao ga da sa svojom suprugom bude na svim svečanostima i drugim primanjima u dvorcu. Ceo Peterburg, a naročito krug oko dvora, znao je zašto

Još jedna žena pred kojom mu je srce življe zaigralo, Amalija Riznić, supruga tršćanskog trgovca srpskog porekla, koja je u svom salonu u Odesi skupljala umetničku elitu toga crnomorskog grada i bila predmet opšteg njihovog obožavanja, sama je bila neizlečivo bolesna od tada romantične pesničke bolesti, tuberkuloze i rano je umrla.

Za Puškina, međutim, ljubav nije bila samo lični doživljaj, nego jedna od večitih pesničkih tema koju je on najčešće opevao kao neuzvraćeno, bolno, nesrećno ushićenje, kao otmenu prigušenu tugu koja se savlađuje. Ljubav je u njegovoj poeziji osećanje koje oplemenjuje, uzvisuje i zbog toga se patnja koju ona izaziva po pravilu prašta, čak čini neku vrstu zadovoljstva koje nikako nema karakter mazohizma, već je izraz poštovanja prema voljenoj ličnosti i priznavanja prava toj ličnosti na slobodan izbor. Takva je, na primer, Tatjanina ljubav u “Evgeniju Onjeginu”, ili ljubav Lenskog prema Olgi u istom romanu. Ona je dubok doživljaj koji suštinski menja ličnost.

Smrt, na primer, u njegovoj poeziji je završna činjenica života. Život, zapravo nije ništa drugo do umiranje i prvi krik deteta na izlasku iz utrobe materine je i prvi korak ka smrti.

“Spremamo se tek da živimo, a gle upravo mremo…” Pitanje koje se nalazi u njegovoj pesmi, pitanje koje je ispunilo celu tu pesmu na isti način kao i on postavljali su gotovo svi pesnici njegove generacije za koje su i život i smrt bili tajna, misterija. Lirski junak u prvoj pesmi bolno ne shvata činjenicu da je život osuđen na smrt, činjenicu da je Tanatos čovekov usud na rođenju i kad to naslućuje on se i života odriče: “Živote zašto si mi dat?” pita se. Lirski junak u drugoj pesmi smatra da je to čak dobro:

“Na svetu sreće nema, al’ ima mir i sloboda.
Odavno se umorni rob zaneo mišlju o bekstvu
U daleku obitelj rada i čistog blaženstva.”

To jasno znači da smrt nije smrtna kazna kao što je u prvoj rečenici implicitno rečeno, nego je upravo suprotno: prelaz iz mukotrpnog života koji iscrpljuje snage čovekove u blaženstvo. On ignoriše i shvatanje da je život umiranje, tvrdnju apostola Pavla koja je sušta dijalektika: “Ja umirem svakog dana” tj. svaki tren koji prođe nikad se više neće ponoviti nikome, sve prolazi bespovratno. Ignoriše i tezu da je umiranje jednog oblika uslov nastajanja, rađanja novih. On život i smrt ne stavlja ni u kakav odnos.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 01-02-09, 22:55   #38
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

nastavak…


Smrt je jednostavno po njemu izlaz iz mukotrpnog života u blaženstvo i ako se te dve činjenice porede, iz njegovih formulacija izlazi da je smrt čoveku lakša od života. I ne samo da je lakša, nego je i lepša. Život je mukotrpan, iscrpljujući, nemiran, a smrt je spokoj, blaženstvo. Život i smrt su po njemu, dakle, suprotnosti. A pošto su sastavni deo istog fenomena one su sjedinjene suprotnosti koje jedna drugu ne isključuju, nego potvrđuju.

Kad postavlja ova večna pitanja i kada se o njima izjašnjava u svojim pesmama, Puškin ne razmišlja kao filozof, ne umuje apstraktno, nego izvodi zaključke iz svog ličnog iskustva, a ponekad i uopštava pojedinačne i posebne slučajeve. Njegove su misli utemeljene na osećanjima, njegovi zaključci počivaju na ličnim utiscima i doživljajima. Zato su njegove poetske slike sasvim konkretne, stvarne. Ali iz istih slika proizilaze pesnikovi zaključci koji nisu ograničeni samo na jednu konkretnu stvarnost, ni na jedno konkretno vreme. To su zaključci koji su postali univerzalne istine i izdržali proveru mnogih decenija tokom skoro dva veka. U odnosu na svoje vreme one su bile apsolutno nove i na nov način saopštene. U odnosu na potonje generacije ruskih pesnika one su bile podsticaj za nova traženja i nove odgovore u misaonoj sferi, nove oblike u formalnoj sferi. Iz njih je izašla Puškinska plejada pesnika, odjeci njegovih ritmova i melodija su sasvim prepoznatljivi i razgovetni u poeziji ruskih pesnika sredine veka: Feta, Tjutčeva, Polonskog, Majkova… Gogolja je neposredno podstakao da napiše “Mrtve duše”, Ljermontovu je njegova smrt bila povod za značajnu pesmu “Povodom Puškinove smrti”. U podtekst svojih dela utkali su ga ruski simbolisti na kraju XIX veka i početku XX veka i to ne samo u svoju poeziju, nego i u najbolja svoja prozna ostvarenja. Tako je, na primer, svet ostvaren u njegovoj poemi “Bronzani konjanik” koju je on nazvao “pripovetkom u stihovima”, dobio svoje potomke u romanu Andreja Belog “Peterburg”. Otmena stanovnica Carskog Sela, Ana Ahmatova je s dubokim pijetetom prema Puškinu opevala carskoselske parkove i statue u njima, skladnu gamu njihovih boja, u kojima preovlađuju sve nijanse zelenoga koje se tokom godina menjaju u žuto, mrko i rujevo. I možda najtačnije ga je u razvoju ruske književnosti obeležila Marina Cvetajeva u svojim “Stihovima Puškinu” gde čitamo da je Puškin:

“Na okretnici
Ruske sudbine:
Genije uzleta
Trka,
Borbe.”

Čak je i Majakovski koji je potpisao onaj famozni manifest futurista u kome su ovi pesnici izneli zahtev da se Puškin i sva klasična ruska književnost “zbace s parobroda savremenosti”, i on je konačno priznao da je Puškin za rusku kulturu isto toliko važan kao i futuristi, rekavši da će on (Majakovski) i Puškin u istoriji ruske književnosti ostati “jedan pored drugog, Vi na P, pod slovom P, a ja pod slovom M”.
I ne samo u poeziji. “Početak svih početaka” bio je on i u velikoj ruskoj prozi, u ruskoj dramskoj literaturi. Prvi je u ruskoj književnosti napisao dramu “Boris Godunov” kako je sam u jednom pismu rekao “po pravilima oca našeg Šekspira”. Razradio je tip “suvišnog čoveka” koji je kao književni junak kao crvena nit prošao kroz celu rusku književnost “zlatnog veka” (XIX) u delima Hercena, Turgenjeva, Ljermontova i dr. Predskazao je pojavu junaka Fjodora Mihailoviča Dostojevskog u svom Germanu, junaku pripovetke “Pikova dama” i udario temelje ruskoj socijalnoj i istorijskoj pripovetci u “Dubrovskom” i “Kapetanovoj kćeri”. Za ovu poslednju Marina Cvetajeva kaže: “Puškin je bio pesnik. Ali nigde kao pesnik nije bio tako snažan kao u “klasičnoj” prozi “Kapetanova kćer”!”

Tolstoj je u svojim dnevnicima zabeležio da je za nastanak romana “Ana Karanjina” bilo presudno ponovno čitanje Puškina i da su prve slike kojima se nadahnuo za taj roman bile iz Puškinovih dela. Dostojevski je na otkrivanju spomenika Puškinu u Moskvi održao svoj čuveni programski govor. I opet Marina Cvetajeva je to najtačnije rekla: “Puškin je sve njih zarazio ljubavlju. Rečju ljubav”.

I danas Rusi počinju život Puškinovim bajkama koje čitaju u detinjstvu, u njegovoj ljubavnoj poeziji traže pouke i savete u prvoj mladosti. a pesme o smrti i rezignaciji su im uteha u starosti. Tako ih Puškin prati celog života. I svaki novi susret sa Puškinom je praznik. Ne samo za Ruse, već za sve one koji razumeju i zavole njegovu poeziju.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 30-03-09, 12:35   #39
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

RUŽA

Gde nam je ruža,
Drugari moji?
Svela je ruža,
Već ne postoji.
Ne, ne govori:
Vene i mladost!
Ne, ne govori:
Životna radost!
A cvetu kaži:
U zdravlje, žalim!
I ljiljan mali
Nama pokaži.



NEREIDA

Sred bistrog valovlja što miluje Tvaridu
U svetli rođaj zore spazih Nereidu.
Ja gledah skriven i od strepnje skoro lud
Dok poluboginja nad čistom vlagom grud
Ko labud belu izdizaše meko,
Dok penast mlaz iz kose joj je teko.





* * *

Utonuću u muk. Al' ako u dan tuge
Mojih je struna bruj prostrujao kroz druge;
Ako mladića sluh moj vapaj kosnu tih,
Jer čudni lanac slih od ljubavi i muka;
Ako si, mila, ti treperila od zvuka,
Prebirajući dugo u tišini stih,
Jer jezik srca moga ču, pun strasne snage;
Ako sam voljen ja, dok ne skrije me muk,
Nek' lire potonji ovoploti se zvuk
Zavetnim imenom prekrasne moje drage.
I kad mi večni san života sklopi krug,
Nad mojom urnom ti tad reci sa ganućem:
Mom srcu beše drag, odužio je dug
Pesme i ljubavi poslednjim nadahnućem.



NOĆ

Sav čežnja, milošta, moj glas, čim se preda mnom,
Remeti ćutanje u noćnom času tamnom.
Kraj moje postelje, pri neveseloj sveći,
Promiču stihovi sliveni, žuboreći –
Bujice ljubavi što, pune tebe, huje.
Blistavi pogled tvoj s osmehom znanim tu je,
Za mene sija on. I čujem sad, u tmini:
- Moj mili...tvoja sam...da, tvoja sam jedini.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 31-03-09, 12:58   #40
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

* * *

Dah zefira
Noć bez mira
Struji,
Bruji
S Ggvadalkivira.

Izašao mesec mladi,
Plač gitare, sličan zvonu...
Kao cvetak na ogradi,
Španjolka je na balkonu.


Dah zefira
Noć bez mira
Struji,
Bruji
S Ggvadalkivira.

Zbaci plašt svoj, senko mala,
I noć sjajem ustalasaj!
Kroz ogradu od metala
Divnom nogom zatalasaj!

Dah zefira
Noć bez mira
Struji,
Bruji
S Ggvadalkivira.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Reply

Tags
puškin

Opcije Teme
Način Prikaza

Posting Rules
You may not post new threads
You may not post replies
You may not post attachments
You may not edit your posts

BB code is On
Smilies are On
[IMG] code is On
HTML code is Off

Pređi Na


Vremenska Zona je GMT +1. Trenutno je 02:28 sati.


Powered by vBulletin® Version 3.8.5
Copyright ©2000 - 2015, Jelsoft Enterprises Ltd.
MADEinMONTENEGRO.COMAd Management plugin by RedTyger