MADEinMONTENEGRO.com
 

Go Back   MADEinMONTENEGRO.com > Umjetnost i kultura > Književnost i lingvistika

Notices

Književnost i lingvistika Malo o književnosti, kulturi jezika, govoru i svemu što nas zanima vezano za narječja.



Reply
 
Opcije Teme Način Prikaza
Old 19-01-09, 10:08   #31
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default


Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 19-01-09, 17:41   #32
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

MORU

Stihijo divlja, ostaj zdravo!
Poslednji put pred mojim okom
Talasaš vodom morskom plavom
I blistaš ponosnom lepotom.

Predelu želja moje duše!
Duž obale ti, često, hučne
Omagljen lutah, tih i skrušen,
Namerom svetom svojom mučen!

Odjeke kako voleh lene,
Bezdana zvuke, gluvog glasa,
Večeri rane muklog časa,
Porive tvoje osobene!

Ribarsko jedro zar da klone,
Sve tvoje želje ono sledi,
Talasi pod njim samo zvone:
Al' ti se diže, nepobediv,
Brodovlja jato opet tone.

Ne uspeh sasvim da ostavim
Obala tvojih sumor stari,
Razdragan tebi da se javim,
Na grebenima tvojim plavim
Pesničko bekstvo da ostvarim!

Ti si me zvao . . . okovana;
Zalud sam dušu rastrzao:
Očaran strašču svojih dana,
Na obali sam ja ostao . ...

Za čim da žalim? Stazi kojoj,
Moj okeanu, da se predam?
U pustoši bi mene tvojoj
Slomio sada predmet jedan.

Grobnica slave s jedne stene
Tu su zarasle, kao rane,
Sve uzvišene uspomene:
Tu Bonaparta skonča dane.

U luči umre, usred vode,
A za njim, poput bure šuma,
Genije drugi od nas ode,
Gospodar drugi našeg uma.

Nestade, žaljen od slobode,
Ostaviv svetu lovor svoj.
Šumite, vijte, nepogode:
O, more, on je pesnik tvoj.

Njemu je lik tvoj ravnoznačan,
Tvoj duh je bio u toj ploti:
Ko i ti, moćan, dubok, mračan,
Ko ti, on beše neukrotiv.

Sad je sve pusto...Kud bi mene
Poneo sada, okeanu?
Svuda se ista sudba krene:
Gde je trun sreće, tu ko stene
Prosveta ili tiran stanu.

Pa, zbogom, more! Ništa drugo
Neću da znam sem te lepote
I slušaću još dugo, dugo
Večernji tutanj tvoje vode.

U pustoši ću, šume neme,
Preneti dah sa tvojih žala,
Zalive tvoje, tvoje stene,
I sjaj, i senku, i reč vala.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 24-01-09, 15:38   #33
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

SUŽANJ

Za gvozdenom rešetkom tamnujem sad,
Ja – nekada slobodan orao mlad.
Kraj prozora sleće moj srećniji drug,
On razdire plen svoj i leti u krug.

On kljuje i baca i gleda u mrak,
I krikom i pogledom daje mi znak.
Ja tačno razumem šta hteo bi reć;
On poziva mene: »Hajd, vreme je već!

Mi slobodne ptice smo. Hajde i ti
Na mesto gde oblak nad urvinom spi,
Gde plavetno more na obzorju sja,
Gde lutamo...jedino vetar, i ja!«
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 27-01-09, 16:26   #34
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

* * *

Voleo sam vas; moja ljubav stara
Još uvek, možda, spi u srcu mome,
Al' zašto ona nemir da vam stvara,
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomorne boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno,
Nek Bog da tako drugi da vas voli
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 27-01-09, 21:45   #35
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

Zbog pjesme »Čaadajevu« Puškin je osuđen na progonstvo iz prijestonice na jug Rusije. Pjesma je bila veoma popularna, naročito među dekabristima, kojima je, širena u prepisima, služila i za propagiranje njihovih ideja.
Petar Jakovljevič Čaadajev je Puškinov bliski prijatelj. Kao mladi oficir, bio je član tajnog dekabrističkog društva »Savez dobročinstva«. Poznat je kao filozof, autor »filozofskih pisama« (poslije objavljivanja prvog od njih, 1836. godine, proglašen je ludim i izolovan od društva) u kojima je, sa prosvetiteljskih pozicija, kritikujući rusku društvenu stvarnost, davao negativnu ocjenu ukupne ruske pravoslavne kulturne tradicije.


ČAADAJEVU

Ljubavi, nade, tihe slave
Napustila nas brzo varka,
Prestale mladosti zabave,
K'o san, ko magla s jutra žarka.
Nikako želja da nas mine
Da, pritisnutim jarmom vlasti,
Prožetim žarom svetle strasti,
Stigne nam poziv otadžbine.
Sa nadom žudnoga čoveka,
Slobodu čekamo iz sene,
K'o ljubavnik što mladi čeka
Sastanka urečenog vreme.
Dok nas slobode žar jedini,
Dok nam čistota ne uvene,
Dragi moj, dajmo otadžbini
Duša nam divno ushićenje!
Drugaru, znaj: izvesno to je,
Sinuće zvezda, ima rašta,
Skočiće zemlja iz sna svojeg,
A na ruini samovlašća
Imena naša će da stoje!
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 29-01-09, 22:34   #36
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

Godine 1823. Puškin je bio premješten u Odesu. U Odesi u to vrijeme živi Srbin Jovan Riznić, direktor odeske opere, jedna od najuglednijih odeskih ličnosti, inače učenik Dositeja Obradovića. Riznićeva žena, mlada i lijepa Amalija, uvijek pomalo tužna zbog bolesti koja će je ubrzo savladati, bila je u središtu pažnje u odeskoj operi i društvu. Jedan od njenih obožavalaca bio je i Puškin. Alimpije Vasiljević, savremenik i poznanik Riznićev, veli o njoj: »Riznićev dom u Odesi često je pohodio i veliki ruski pjesnik Puškin. Žena Riznićeva bila je Srpkinja iz Vojvodine. Ona je bila veoma lijepa i njenu ljepotu je opjevao Puškin u jednoj divnoj pjesmi«-

Ne zna se na koju pjesmu se ođe misli, Puškin je Amaliji ispjevao nekoliko pjesama. Evo jedne pisane 1823. godine u Odesi:


Oprosti snove ljubomorne moje:
Ljubavi strasne nemir slepi, čudni,
Verna si mi, al' zašto reči tvoje
Vole da plaše moj um večno budni?
Sred pokolonika što za tobom lete,
Što želiš ti da draga budeš svima?
I prazne nade što daruje njima
Taj pogled tvoj, čes nežan, čas pun sete?
Zaslepivši mi um i misli moje,
U ljubav bolnu moju uverena,
Ne vidiš ti kad u toj pratnji strasnoj
Tuđ razgovoru, u večeri kasnoj,
Usamljen čamim izvan kruga njena.
Ni pogleda, ni reči nema tvoje:
Kad odlazim – sa strahom, s molbom mamnom,
Ne slede nikad tvoje oči za mnom:
Lepotica kad koja sa mnom staje
I dvosmislen povede govor svoj,
Mirna si ti, i šaljiv prekor tvoj
Ubija me jer ljubav ne odaje.
Kaži mi još: suparnik večni moj,
Zatekavši me s tobom usamljena,
Zbog čega tebe pozdravlja lukavo?
Ko ti je on, i kakvo ima pravo
Da tuguje i bdi pun ljubomore?
Bez matere i poluodevena,
Nasamo izmeđ' večeri i zore,
Što njega ti primaš u čase kasne?

No voljene sam i, kad si sa mnom sama,
Poljupci su ti tako puni plama,
I nežna si, a reči tvoje strasne
Tad iskreno su puni duše tvoje:
Tebi u, znam ja, smešne muke moje,
Al' voljen sam i mogu da te shvatim;
No ne muči me, mila, ja te molim,
O, ne znaš ti koliko silno volim,
I ne znaš kako ja duboko patim.


Daleko od Rusije i daleko od Puškina, Amalija Riznić je umrla tri godine kasnije, 1826. Puškina nije toliko pogodila vijest o njenoj smrti koliko saznanje da je tu vijest primio ravnodušno. Ipak, jedna tužna i topla pjesma bila je odgovor »Na smrt gospođe Riznić«:


Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom
Venula setna, zamišljena...
Na kraju uvela, i možda, nada mnom
Lebdela već je senka njena.

No neprestupna crta stoji izmeđ' nas;
Zalud sam staru ljubav zvao,
S ravnodušnih sam usta čuo smrtni glas,
Ravnodušno ga saslušao...

I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji, nada,
S toliko bolnoga tugovanja za njom,
S toliko bezumlja i jada!

Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj
Za senku koju smrt mi uze
Za sećanje na život nepovratni moj,
Ne nalazim ni bol ni suze.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 01-02-09, 22:54   #37
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default Mila Stojnić - Aleksandar S. Puškin

Odavno je potrošena fraza da je Puškin početak svih početaka ne samo u ruskoj književnosti, nego i u ruskoj umetnosti u celini, u ruskoj kulturi uopšte.

Njegova dela su svojom muzikalnošću nadahnula ruske kompozitore da ih uglazbe u poznate melodije ruskih romansi u kojima su prateći tonovi veoma slični kineskom i japanskom melosu pa smo tako počeli i u ruskom narodnom melosu da prepoznajemo odjeke Dalekog Istoka. Zato bi onoj definiciji o početku svih početaka valjalo dodati da je u Puškinovim delima ruski narod prvi put sagledao sebe samoga, svoju dušu sa svim njenim lepim i ružnim stranama. U njegovim delima je prepoznavao sve ruske predele kojima je Puškin prošao i osetio u njima onu lepotu koju neposredno posmatrajući ih nije video.

Te lično doživljene teme su ustvari univerzalne, opšteljudske. Među njima je Puškin sam najdublje doživeo i bol i radost ljubavi, razočaranje i prijateljstvo i prijateljsku vernost, porušene ideale, raspršeni san o slobodi i osuđenost čovekovu na umiranje. Mnogo puta je bio bolno ponižavan. Veoma stari i ugledni plemićki rod Puškinovih nije bio bogat. Po znamenitosti roda imao je pravo da se upiše u prvu generaciju vaspitanika Carskoselskog liceja, ali porodica njegove izabranice koju je strasno zavoleo, nije smatrala da joj on može obezbediti siguran život, a još manje da će doprineti dobrom udomljenju njenih pet sestara i nije se saglasila na njegov brak. Prosio ju je tri puta, svaki put sa boljim materijalnim mogućnostima, a njoj se na njegovu sreću nije javljala bolja prilika pa su mu je najzad dali. Svoju veliku ljubav prema Nataliji Gončarovoj svojoj supruzi, opevao je u svojim najlepšim pesmama ranog perioda. Ali na nju je bacio oko sam car Nikolaj I lično; proizveo je mladog pesnika u svog paža i obavezao ga da sa svojom suprugom bude na svim svečanostima i drugim primanjima u dvorcu. Ceo Peterburg, a naročito krug oko dvora, znao je zašto

Još jedna žena pred kojom mu je srce življe zaigralo, Amalija Riznić, supruga tršćanskog trgovca srpskog porekla, koja je u svom salonu u Odesi skupljala umetničku elitu toga crnomorskog grada i bila predmet opšteg njihovog obožavanja, sama je bila neizlečivo bolesna od tada romantične pesničke bolesti, tuberkuloze i rano je umrla.

Za Puškina, međutim, ljubav nije bila samo lični doživljaj, nego jedna od večitih pesničkih tema koju je on najčešće opevao kao neuzvraćeno, bolno, nesrećno ushićenje, kao otmenu prigušenu tugu koja se savlađuje. Ljubav je u njegovoj poeziji osećanje koje oplemenjuje, uzvisuje i zbog toga se patnja koju ona izaziva po pravilu prašta, čak čini neku vrstu zadovoljstva koje nikako nema karakter mazohizma, već je izraz poštovanja prema voljenoj ličnosti i priznavanja prava toj ličnosti na slobodan izbor. Takva je, na primer, Tatjanina ljubav u “Evgeniju Onjeginu”, ili ljubav Lenskog prema Olgi u istom romanu. Ona je dubok doživljaj koji suštinski menja ličnost.

Smrt, na primer, u njegovoj poeziji je završna činjenica života. Život, zapravo nije ništa drugo do umiranje i prvi krik deteta na izlasku iz utrobe materine je i prvi korak ka smrti.

“Spremamo se tek da živimo, a gle upravo mremo…” Pitanje koje se nalazi u njegovoj pesmi, pitanje koje je ispunilo celu tu pesmu na isti način kao i on postavljali su gotovo svi pesnici njegove generacije za koje su i život i smrt bili tajna, misterija. Lirski junak u prvoj pesmi bolno ne shvata činjenicu da je život osuđen na smrt, činjenicu da je Tanatos čovekov usud na rođenju i kad to naslućuje on se i života odriče: “Živote zašto si mi dat?” pita se. Lirski junak u drugoj pesmi smatra da je to čak dobro:

“Na svetu sreće nema, al’ ima mir i sloboda.
Odavno se umorni rob zaneo mišlju o bekstvu
U daleku obitelj rada i čistog blaženstva.”

To jasno znači da smrt nije smrtna kazna kao što je u prvoj rečenici implicitno rečeno, nego je upravo suprotno: prelaz iz mukotrpnog života koji iscrpljuje snage čovekove u blaženstvo. On ignoriše i shvatanje da je život umiranje, tvrdnju apostola Pavla koja je sušta dijalektika: “Ja umirem svakog dana” tj. svaki tren koji prođe nikad se više neće ponoviti nikome, sve prolazi bespovratno. Ignoriše i tezu da je umiranje jednog oblika uslov nastajanja, rađanja novih. On život i smrt ne stavlja ni u kakav odnos.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 01-02-09, 22:55   #38
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

nastavak…


Smrt je jednostavno po njemu izlaz iz mukotrpnog života u blaženstvo i ako se te dve činjenice porede, iz njegovih formulacija izlazi da je smrt čoveku lakša od života. I ne samo da je lakša, nego je i lepša. Život je mukotrpan, iscrpljujući, nemiran, a smrt je spokoj, blaženstvo. Život i smrt su po njemu, dakle, suprotnosti. A pošto su sastavni deo istog fenomena one su sjedinjene suprotnosti koje jedna drugu ne isključuju, nego potvrđuju.

Kad postavlja ova večna pitanja i kada se o njima izjašnjava u svojim pesmama, Puškin ne razmišlja kao filozof, ne umuje apstraktno, nego izvodi zaključke iz svog ličnog iskustva, a ponekad i uopštava pojedinačne i posebne slučajeve. Njegove su misli utemeljene na osećanjima, njegovi zaključci počivaju na ličnim utiscima i doživljajima. Zato su njegove poetske slike sasvim konkretne, stvarne. Ali iz istih slika proizilaze pesnikovi zaključci koji nisu ograničeni samo na jednu konkretnu stvarnost, ni na jedno konkretno vreme. To su zaključci koji su postali univerzalne istine i izdržali proveru mnogih decenija tokom skoro dva veka. U odnosu na svoje vreme one su bile apsolutno nove i na nov način saopštene. U odnosu na potonje generacije ruskih pesnika one su bile podsticaj za nova traženja i nove odgovore u misaonoj sferi, nove oblike u formalnoj sferi. Iz njih je izašla Puškinska plejada pesnika, odjeci njegovih ritmova i melodija su sasvim prepoznatljivi i razgovetni u poeziji ruskih pesnika sredine veka: Feta, Tjutčeva, Polonskog, Majkova… Gogolja je neposredno podstakao da napiše “Mrtve duše”, Ljermontovu je njegova smrt bila povod za značajnu pesmu “Povodom Puškinove smrti”. U podtekst svojih dela utkali su ga ruski simbolisti na kraju XIX veka i početku XX veka i to ne samo u svoju poeziju, nego i u najbolja svoja prozna ostvarenja. Tako je, na primer, svet ostvaren u njegovoj poemi “Bronzani konjanik” koju je on nazvao “pripovetkom u stihovima”, dobio svoje potomke u romanu Andreja Belog “Peterburg”. Otmena stanovnica Carskog Sela, Ana Ahmatova je s dubokim pijetetom prema Puškinu opevala carskoselske parkove i statue u njima, skladnu gamu njihovih boja, u kojima preovlađuju sve nijanse zelenoga koje se tokom godina menjaju u žuto, mrko i rujevo. I možda najtačnije ga je u razvoju ruske književnosti obeležila Marina Cvetajeva u svojim “Stihovima Puškinu” gde čitamo da je Puškin:

“Na okretnici
Ruske sudbine:
Genije uzleta
Trka,
Borbe.”

Čak je i Majakovski koji je potpisao onaj famozni manifest futurista u kome su ovi pesnici izneli zahtev da se Puškin i sva klasična ruska književnost “zbace s parobroda savremenosti”, i on je konačno priznao da je Puškin za rusku kulturu isto toliko važan kao i futuristi, rekavši da će on (Majakovski) i Puškin u istoriji ruske književnosti ostati “jedan pored drugog, Vi na P, pod slovom P, a ja pod slovom M”.
I ne samo u poeziji. “Početak svih početaka” bio je on i u velikoj ruskoj prozi, u ruskoj dramskoj literaturi. Prvi je u ruskoj književnosti napisao dramu “Boris Godunov” kako je sam u jednom pismu rekao “po pravilima oca našeg Šekspira”. Razradio je tip “suvišnog čoveka” koji je kao književni junak kao crvena nit prošao kroz celu rusku književnost “zlatnog veka” (XIX) u delima Hercena, Turgenjeva, Ljermontova i dr. Predskazao je pojavu junaka Fjodora Mihailoviča Dostojevskog u svom Germanu, junaku pripovetke “Pikova dama” i udario temelje ruskoj socijalnoj i istorijskoj pripovetci u “Dubrovskom” i “Kapetanovoj kćeri”. Za ovu poslednju Marina Cvetajeva kaže: “Puškin je bio pesnik. Ali nigde kao pesnik nije bio tako snažan kao u “klasičnoj” prozi “Kapetanova kćer”!”

Tolstoj je u svojim dnevnicima zabeležio da je za nastanak romana “Ana Karanjina” bilo presudno ponovno čitanje Puškina i da su prve slike kojima se nadahnuo za taj roman bile iz Puškinovih dela. Dostojevski je na otkrivanju spomenika Puškinu u Moskvi održao svoj čuveni programski govor. I opet Marina Cvetajeva je to najtačnije rekla: “Puškin je sve njih zarazio ljubavlju. Rečju ljubav”.

I danas Rusi počinju život Puškinovim bajkama koje čitaju u detinjstvu, u njegovoj ljubavnoj poeziji traže pouke i savete u prvoj mladosti. a pesme o smrti i rezignaciji su im uteha u starosti. Tako ih Puškin prati celog života. I svaki novi susret sa Puškinom je praznik. Ne samo za Ruse, već za sve one koji razumeju i zavole njegovu poeziju.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 30-03-09, 12:35   #39
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

RUŽA

Gde nam je ruža,
Drugari moji?
Svela je ruža,
Već ne postoji.
Ne, ne govori:
Vene i mladost!
Ne, ne govori:
Životna radost!
A cvetu kaži:
U zdravlje, žalim!
I ljiljan mali
Nama pokaži.



NEREIDA

Sred bistrog valovlja što miluje Tvaridu
U svetli rođaj zore spazih Nereidu.
Ja gledah skriven i od strepnje skoro lud
Dok poluboginja nad čistom vlagom grud
Ko labud belu izdizaše meko,
Dok penast mlaz iz kose joj je teko.





* * *

Utonuću u muk. Al' ako u dan tuge
Mojih je struna bruj prostrujao kroz druge;
Ako mladića sluh moj vapaj kosnu tih,
Jer čudni lanac slih od ljubavi i muka;
Ako si, mila, ti treperila od zvuka,
Prebirajući dugo u tišini stih,
Jer jezik srca moga ču, pun strasne snage;
Ako sam voljen ja, dok ne skrije me muk,
Nek' lire potonji ovoploti se zvuk
Zavetnim imenom prekrasne moje drage.
I kad mi večni san života sklopi krug,
Nad mojom urnom ti tad reci sa ganućem:
Mom srcu beše drag, odužio je dug
Pesme i ljubavi poslednjim nadahnućem.



NOĆ

Sav čežnja, milošta, moj glas, čim se preda mnom,
Remeti ćutanje u noćnom času tamnom.
Kraj moje postelje, pri neveseloj sveći,
Promiču stihovi sliveni, žuboreći –
Bujice ljubavi što, pune tebe, huje.
Blistavi pogled tvoj s osmehom znanim tu je,
Za mene sija on. I čujem sad, u tmini:
- Moj mili...tvoja sam...da, tvoja sam jedini.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 31-03-09, 12:58   #40
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

* * *

Dah zefira
Noć bez mira
Struji,
Bruji
S Ggvadalkivira.

Izašao mesec mladi,
Plač gitare, sličan zvonu...
Kao cvetak na ogradi,
Španjolka je na balkonu.


Dah zefira
Noć bez mira
Struji,
Bruji
S Ggvadalkivira.

Zbaci plašt svoj, senko mala,
I noć sjajem ustalasaj!
Kroz ogradu od metala
Divnom nogom zatalasaj!

Dah zefira
Noć bez mira
Struji,
Bruji
S Ggvadalkivira.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 02-04-09, 08:49   #41
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

EX UNGUE LEONEM...

Nedavno odcvrkutah koji stih,
Al' svoje ime nisam ni spomeno.
Škrabalo neko stušti se na njih
Člančićem jednim, i on, bezimeno.
Šta bi? Ni ja ni ta budala prava
Podvalili nismo tek jedan drugom:
Prepoznao me on po šapi lava,
Njega, pak, ja – po smešnom uhu dugom!




* * *

Grade sjajan, grade bedan,
Radost oku, duhu tama!
Bledi svod nebesa ledan,
Tvrdi granit, stud i čama.

Ipak ja bez grada toga
Malko tužim; tužim zato
Jer tu hoda mala noga,
Uvojaka trepti zlato.





OBUĆAR
(parabola)

Jedanput obućar, gledajući sliku,
Grešku na obući otkri umetniku.
Ovaj, mahnuv kistom, stvar popravi smesta.
Ali, gle, podbočen, obućar ne presta:
»Lice je nekako krivo, čini mi se...
Da nisu previše ogoljene sise?...«
Ne izdrža Apel da ga čova kudi:
»Čuj, druškane, samo o obući sudi!«

Znam jednog kom svaka čast po mnogo čemu,
Sem što ne znam za šta, za kakvu je temu
On stručnjak, mada strog je naspram ljudi;
No đavo ga tera da sudi o svemu,
A nek' o čizmama pokuša da sudi!
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 03-04-09, 08:01   #42
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

KAVKAZ

Poda mnom – Kavkaz. Uz rub strme kose
Sam sam na vrhu; stojim iznad snega:
Orao, poletev s udaljenog brega
Tu, jednak meni, lebdeć, smirio se.
Rađanje bujica uočljivo tu je
I prapočeci vulkanske oluje.

Oblaci, niže, plove mirni, gluvi;
Kroz njih, vodopadi ruše se, na dole;
Gromade stenja pod njima su gole;
Još niže, paprat, žbun suvi;
A tamo – već šume, tremovi zeleni,
Gde ptice šušore, gde skaču jeleni. kržljava

Dalje su već ljudi, u gorama surim;
Ovce se veru po travnom prisoju
I pastir slazi u dolju, kroz koju
Aragva međ snenim obalama žuri,
I jadni jahač u klanac zamače;
Surovo radostan, tamo Terek skače;

Kao zver mlada on igra i stenje,
Zver što iz kaveza hranu namiriše;
U pustoj mržnji obali kidiše
I gladnim valima oblizuje stenje...
Uzalud! Tu nema ni sreće ni hrane:
Neme hridine stežu ga s dve strane.





* * *

Videlo dana već se skrilo;
Na sinje more pala sen večeri rane.
O, šumi, šumi, lađe belo krilo,
Lelujaj za me val, sumorni okeane.
Obalu vidim u daljini,
Čarobne zemlje juga izgubljeni raj,
Sa nemirom i tugom stremim u sna kraj,
Kud sećanja me nose čini. . .
I osećam: u oku opet suza sja,
Zamire duša puna sreće,
Negdašnjih sanja roj iz leta davnih sleće;
Bezumlje ljubavi iz tame prizvah ja,
I sve što zada jad, i što je srcu milo,
I nadanja i želja bolne varke znane . . .
O, šumi, šumi, lade belo krilo,
Lelujaj za me val, sumorni okeane.
Nosi me dalje, lađo, predelima južnim,
Nek' me u rodni kraj ne vuče mora ćud,
Na žalovima gde me tužnim
Pod velom magle čeka stud,
Gde prvi put mi buknu grud
Plamenom strasti neizbežne,
Gde osmeh su mi tajni slale muze nežne,
Gde je u buri i u suzi
Precvala rano moja mladost,
Lakokrila gde brzo odlete mi radost
I srce hladno preda stradanju i tuzi.
Pustolov, žedan uzbuđenja,
Napustih vas, mog zavičaja luzi,
Napustih vas, mezimci slatkih bdenja,
Trenutne mladosti trenutni moji druzi;
Poročne druge mojih tajnih sagrešenja,
Sto vam bez ljubavi u oskvrnjeni hram
Slobodu, slavu, mir i dušu prineh sam,
Zaboravio sam vas, nevernice mlade;
Mog premaleća zlatnog cveće vreme krade,
Zaboravio sam . .. Al' ljubavne je rane,
Nezaceljene, srce u dubini skrilo . ..
O, šumi, šumi, lađe belo krilo,
Lelujaj za me val, sumorni okeane .. .
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 03-04-09, 23:22   #43
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

BESI

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine, -
Mutno nebo, mutna noć.

Saonice stepom klize,
Zvonce zvoni cin - cilin,
Na tom putu mor'o bi se
Užasnuti svaki džin.

''Teraj momče!'' - ''Zalud muke;
Konj zaspao, kajas krut;
Mrzne mi se već i ruka,
A ne vidim nigde put.

Propašćemo, - zlo je, zlo je,
Kucnuo nam je zadnji čas.
Pred nama se hale roje,
Besi skaču oko nas.''

''Eno jedan zube kesi;
Drugi me je pljuno - hu!
To su besi, to su besi,
Raduju se našem zlu.

Sad je jedan trč'o levo,
Konje gur'o u prolom,
A drugi je okom sevo
Nakom vatrom paklenom.''

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine -
Mutno nebo. mutna noć.

Sad ni mači - jao, jao!
Opet zasta zvona zvuk.
''Šta je ono?'' - ''Bog bi znao -
Neka klada, - il' je vuk.''

Sikću, pište noćne strave,
U grud'ma ti hrabrost mre;
Konji ržu dižeć' glave -
Kakva j' ono avet, gle!

Lete konji k'o pomamni,
K'o da j' orkan odstrag;
Iza onih jela tamni'
Cereka se neki vrag.

Iz daljine nešto kulja,
Ne znam je li dim il' sen;
A urliče neka rulja
Vrteći se u vreten.

Čudna huka, čudna buka,
Ne znam uzrok, ne znam smer, -
Sahranjuju l' kakvog smuka,
Il' udaje daba kćer!

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg vitla sa visine -
Mutno nebo, mutna noć.

Razuzdani besi lete,
Raduju se našem zlu,
Krici njine pesme klete
Kroz srce mi prodiru.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 04-04-09, 12:35   #44
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

CVIJETAK

Uveli cvijetak bezmirisni
Pušten u knjizi gledam ja.
I gle, već mnoštvom čudnih misli
Duša se moja puni sva.

Kog proljeća je cvao cvatom
I čijom rukom skršen bi?
Da l' poznatom il nepoznatom?
Zašto ga ovdje ostavi?

Možda za spomen na poznanstvo
Il’ na rastanak možda dug?
Na kakvu šetnju kroz prostranstvo,
Kroz tiho polje, tamni lug?

Živi li on il’ona živi,
Gdje li je njihov kutak sad?
A možda su i uvenuli
Ko ovaj ovdje cvjetić mlad?
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 04-04-09, 22:04   #45
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

ELEGIJA

Ludo veselje mojih mladih ljeta
Kao mamurluk, sad mi samo smeta.
Al' kao vino-tuga davnog plača
U mojoj duši biva sve to jača.
Moj put je tmuran. A dane sve gore
Nosi mi burno budućnosti more.

Al' mrijeti mi se neće. Još se nadam.
Ja živjet' hoću, da mislim i stradam.
Međ nedaćama, jadima i zlima,
Ja znam da za me i naslada ima.
Ponekad opet zanijet ću se skladom,
Nad svojom sanjom zaplakati kradom
I tko zna, neće l' poslednji mi dani
Ljubavlju zadnjom biti obasjani.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 05-04-09, 12:21   #46
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

ZIMSKI PUT

Kroz valove magle sive
Probija se mesec bled
I na tužne, bele njive
Sliva svetlost kao led.

Niz put zimski, put dosadni,
Juri trojka kroz sneg mek,
S praporaca, ledom hladnim,
Monotoni grmi zvek.

Kočijaška pesma rana
Nešto drago nosi sad:
Čas sloboda razuzdana,
Čas duboki jeca jad...

Nigde ognja, kuće crne:
Pustoš, sneg... Kraj puta mog
Samo stub ko ptica prne
Kilometra pređenog...

Mučno, tužno... Sutra, Nino,
Kad kod drage budem skrit,
Zaneću se pred kaminom,
Gledaću je, nikad sit.

Kazaljka na satnoj kući,
Kad ponoćni kucne čas,
Dosadne udaljujući,
Rastaviti neće nas.

Tužno, Nino: put je mučan,
Kočijaša zamro klik,
Praporac je jednozvučan,
Zamagljen je lune lik.





J. N. USAKOVOJ

Kad bi se, vele, u vreme davno
Duh il' utvara javljali nekom,
Oterati se mogao đavo
Jednostavnom ovom izrekom:
»Raspi se, amin!« U naše dane
Zlodusi skoro iščeznuše
(Bog zna na koje odoše strane!)
Al' ti, moj zli il' dobri duše,
Tvoj profil, oči, zlatna vlas,
Kad mi se javi, kad me zapahne,
I kada tvoj začujem glas,
Te reči nestašne, i živahne,
Tad začaran sam, tada gorim,
U drhtavici tada sav sam,
I dok mi srce željom plamsa,
»Raspni se, amin, amin!« govorim.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 05-04-09, 12:54   #47
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

PROROK

Pun duhovne ja lutah žeđi
Pustinjom što mračna je bila
I serafim se sa šest krila
Ukaza meni na razmeđi.
On prstom lakim kao san
Zenica mojih kosnu dan,
Vidovitost mi prenu zene
Ko u orlice preplašene.
Moga se uha kosnu on
I ispuni ga šum i zvon;
Treptanje čuh u nebu sila,
I anđeoskih krila let,
Nemani morskih skriven svet
I klijanje pod zemljom žila.
On promiče kroz moje usne,
I jezika mi grehe gnusne,
Svu brbljivost i podlost smrvi.
I tada žalac mudre zmije
U obamrla usta mi je
Rinuo rukom punom krvi.
I zario u grudi mač
I ustraptalo srce trgo,
I šišku plamenu uz plač
U otvorene grudi vrgo,
Ko trup u pustinji sam pao
I Boga glas je mene zvao:
''Proroče ustaj, motri, vnemlji,
Ispunjen mojom voljom budi,
I hodeći po moru, zemlji,
Rečima žezi srca ljudi.''
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 06-04-09, 09:18   #48
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

Za vrijeme svog boravka na jugu, Puškin je preko srpskih izbjeglica, koji su se poslije propasti prvog srpskog ustanka sklonili u Rusiju, ostvario prve kontakte sa srpskom kulturom. O Karađorđu i njegovoj porodici, koja je živjela u gradu Hoćinu, oko trista vrsta udaljenom od Kišinjova, dosta je slušao od svojih poznanika.
Međutim, u pjesmi “Karađorđevoj kćeri” Puškin se nije bavio Karađorđem kao istorijskom ličnošću. Tipično romantičarski, on je zanemario jezgro istorijske istine i, zadržavajući se na samo nekim istorijskim detaljima, od Karađorđa stvorio romantičarskog junaka koji i oduševljava, ali i užasava. Strašnom Karađorđu, pak, suprotstavio je njegovu anđeoski dobru šćer koja je “skrušenim životom” iskupila “pred nebom” surova djela svoga oca i ostvario tipično romantičarsko viđenje života kao takvog jedinstva suprotnosti u kome je nježnost rođeno dijete surovosti, nevinost rođena u grijehu.

Predstavljajući Karađorđa kao čovjeka koji je poprskan “svetom krvlju” (pošto je ubio oca i brata), Puškin istovremeno ističe da je njegov junak ne samo strah i trepet za turski polumjesec, nego da je i “ratnik za slobodu”. Govoreći o njemu kao o čovjeku koji je sklon surovoj osveti, Puškin u isto vrijeme tom “užasnom” Karađorđu pripisuje očinsku nježnost i sposobnost da se raduje nad đečijom kolijevkom. Sve su to crte koje u tako stravičnom spoju samo još više izdižu nesvakidašnju, izuzetnu ličnost romantičarskog junaka.



KARAĐORĐEVOJ KĆERI

Strah meseca, slobode vojnik predan,
Divni i strašni otac tvoj,
Pokriven svetom krvlju, prestupnik i heroj,
I užasa je ljudi i slave bio vredan.
Nejaku te je milovao
Krvavom desnicom na srcu svojem vrelom,
Za igračku ti kindžal dao
Bratoubistva oštren delom.
I često je u sebi osvete budeć želju
Nad tvojom nevinom kolevkom bdeo nemo,
I novog ubistva udarac pripremo,
I gugut slušo tvoj, nimalo stran veselju.
Takav je bio on, do kraja mrk i tmuran.
Al’ ti si, prekrasna, svog oca život buran
Životom smirenim iskupila kod sveta;
Sa groba strašnog on se peo
Ko tamjan mirisan i vreo,
Ko čista molitva u nebo što odleta.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 06-04-09, 18:24   #49
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

Neđe prvih godina XVIII vijeka trgovci robljem ugrabili su na afričkim obalama i jednog osmogodišnjeg crnog dječaka koji se zvao Abram. Njegova sestra Lagan dugo je izdaleka plivala za brodom koji ga je odnosio na pijacu robova u Konstantinopolj. Srpski diplomat i pisac Sava Vladislavić otkupio ga je i ustupio ruskom poslaniku u Konstantinopolju, a ovaj je malog Abrama poslao na dar ruskom caru Petru Velikom.
Abram, kojem je Petar Veliki dao svoje ime, a prezime Hanibal, i oženio ga ruskom plemkinjom, bio je prađed po majci velikog ruskog pjesnika Puškina. Puškin je znao za ovu neobičnu istoriju i u romanu Arapin Petra Velikog opisao tužnu sudbinu svog prađeda. Na neki način on se za pažnju ukazanu svom pretku odužio i Savi Vladisaviću, interesujući se – može se slobodno reći – tokom cijelog svog plodnog života za južne Slovene (ili, kako ih je on nazivao polazeći od istočnog položaja svoje otadžbine, za “zapadne Slovene”), a interesovao se i za srpsku narodnu pjesmu, za srpske pisce, knjige, učeći srpski jezik, prevodeći s njega i ne propuštajući priliku da se upozna sa ljudima koji su u danima poslije sloma prvog srpskog ustanka u velikom broju prelazili kao izbjeglice u Rusiju.

Puškin je čitao srpske narodne pjesme, a u njegovoj biblioteci nađene su tri zbirke Vukovih narodnih pjesama, “Vukov Rječnik”, “Novi Zavjet” u prevodu Atanasija Stojkovića…

Puškin je i sam ispjevao nekoliko pjesama po ugledu na srpsko epsko pjesništvo. Te pjesme su pisane u desetercu, a predmet im je I i II srpski ustanak. Kazivanje izbjeglih Srba bila su izvor Puškinove deseteračke “Pesme o Crnom Đorđu”.


PESMA O CRNOM ĐORĐU


Dva se vuka u jami ne grizu;
Sin sa ocem u špilji se gloži;
Sina kori Petar ostareli:
“Buntovniče, zlikovče prokleti.
Ne bojiš se ti Gospoda boga,
Sa sultanom zar zamećeš kavgu,
S beogradskim pašom da vojuješ?
Ili si se s dve rodio glave?
Sam propadni, mrski prokletniče,
Što Srbiju celu sahranjuješ?”
Mrgodno mu Đorđe odgovara:
“Jesi li se s umom oprostio
Kada laješ bez pameti reči?”
Još se gore Petar rasrdio –
Gore besni i još gore ruži;
U Beograd hoće da se krene.
Turkom da da nepokorna sina
I da javi gde se Srbi kriju;
Izlazi on iz pećine mračne.
Al’ je starca Đorđe dostigao:
“Povrati se, oče, povrati se.
Oprosti mi u ljutini reči”.
Petar njega ne sluša i preti:
“Biće tebi, proklet izdajniče!”
Pred njega je sin tad istrčao,
Do nogu se starcu poklonio.
No ne gleda Petar ostareli…
Opet ga je Đorđe pristigao,
Za kosu ga prihvatio sedu:
“Povrati se, Gospodom te kumim,
Ne teraj me na zlo ikušenje!”
Ljutito ga starac odgurnuo,
Krenuo se putem beogradskim
Gorko se je Đorđe zaplakao.
Potegao pištolj iza pasa,
Odapeo i odmah skresao.
Zavapio Petar posrćući:
“Pomozi mi ranjenome, Đorđe!”
I na drum se mrtav sropoštao.
Ode Đorđe trkom u pećinu;
Pred njega je majka istrčala:
“Šta je, sine, kamo oca tvoga?”
Surovo joj Đorđe odgovara:
“Za trpezom star se ponapio
Pa na drumu beogradskom spava”.
Ona se je jadu dosjetila:
“Da od boga proklet budeš crni,
Što pogubi roditelja svoga!”
Od to doba Petroviću Đorđe
Međ’ ljudima prozvao se crni.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 07-04-09, 08:13   #50
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

MOJE RODOSLOVLJE

Škrabala ruska, u svom lovu
Na sve s čim sprdati se može,
Aristokratom mene zovu.
Kakve li gluposti, o, bože!
Ne stekoh ja odlikovanje,
Činovnik nisam, nemam čin,
Nemam ni profesorsko zvanje —
Obični ja sam građanin.

Ja znam prevrtljivost vremena,
Uviđam smer tog naraštaja:
Plemstva su sad novopečena,
Što novija, to s više sjaja.
A moja loza je već stara
I uvela, jer ja sam sin
Nekakvih starinskih boljara:
Neznatni, dakle, građanin.

Moj ded prodavac pirožaka
Ne beše ni član dvorskog hora,
Ni knez, napravljen od seljaka,
Ni čistač obuće sa dvora,
Ni austrijska, pak, zamlata
Što kači ratni mač o klin.
Pa zar sam ja aristokrata?
Ne, ja sam, srećom, građanin.

Moj predak Rača mačem revno
Svetoga Nevskog služio je,
A Ivan Grozni, žezlo gnevno,
Poštedeo je pretke moje.
Car bese drug Puškinu svakom;
U boju svaki beše džin
Kad se natezaše s Poljakom
Njižegorodski građanin.

Smirivši bunu i izdajstvo
I ratnog ognja plamen zao,
Kad je Romanovima carstvo
Poveljom svojom narod dao,
I mi smo potpis za to dali —
Patnikov nagradi nas sin.
Naš ugled nije bio mali,
Nije .. . no ja sam — građanin.

Tvrdoglavost nam mnogo škodi:
Moj praded, sličan nama svima,
Htede sa Petrom spor da vodi,
Pa završi na vešalima.
Nek' nam to bude nauk večan:
Sa bundžijom car nije fin.
Knez Dolgoruki baš je srećan,
Uman je krotki građanin.

Moj ded, kad usred Petrograda
Ustanak dvorski je izbio,
Petru je trećem, posle pada,
Privržen, kao Minih, bio.
Rod Orlovih do vlasti stiže,
A ded — u zatvor, karantin,
I naš rod padaše sve niže,
I rodih se ko građanin.

Ja čuvam gomilu povelja
Pod žigom svojim; među nove
Plemiće ne mami me želja,
Zalud me častohleplje zove.
Ja pišem; stihove ja brusim,
Nišam bogataš, dvoranin;
Samo sam Puškin, a ne Musin;
Velik sam, jer sam — građanin.


Post scriptum

Voljom Bulazninovog uma,
Za moga dedu Hanibala,
(Inače, crnca), bocu ruma
Mornarčina je neka dala.

Taj mornar bio je kapetan
Što zemlji dade polet novi,
I otad brod naš, neometan,
Morima osvojenim plovi.

Arapin, kupljen bambadava,
Stekavši dobrog gospodara,
Rastao je ko vernost prava,
Ko miljenik, a ne rob cara.

On beše otac Hanibala
Pred kojim je, kad požar snađe
U zalivu kraj Češme lađe,
Utvrda navarinska pala.

Reče Bulaznin za me jasno:
Građanin sam u plemstvu svome. –
A on je u svom rodu časnom
Plemić u građanskom, dabome.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 08-04-09, 13:20   #51
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

Savremenici su smatrali da je Puškin u Demonu opisao svog prijatelja Aleksandra Rajevskog. Pjesnik je, međutim, u rukopisima ostavio zabilježeno svoje tumačenje pjesme Demon. Govoreći o sebi u trećem licu, Puškin 1825. godine, pored ostalog, piše: “Mnogi su takvog mišljenja, mnogi su čak ukazivali na lice koje sam ja tobože htio da naslikam u svojoj pjesmi. Čini mi se da oni nijesu u pravu, bar ja u Demonu imam drugi cilj, više etički… U najljepše doba života, srce je, još nerashlađeno iskustvom, otvoreno za ljepotu. Lakovjerno je i nježno. Vječne protivrječnosti života postepeno stvore u njemu sumnju, mučno ali kratkotrajno osjećanje. To osjećanje nestane, ali tek pošto zauvijek ubije najljepše nade i pjesnička predubjeđenja duše. Nije slučajno veliki Gete vječitog neprijatelja čovječanstva nazvao duhom koji negira. I zar Puškin nije u svom demonu želio da personifikuje taj duh negacije i sumnje, pa je u sažetoj slici označio karakteristične crte i žalostan uticaj njegov na moral našeg vijeka”.

Puškinov demon je u prvom redu duh sumnje. On nije izraz samo jednog stanja, nego i jedne komponente psihe zrelog, formiranog čovjeka. Ali Puškinov demon još uvijek nema razornu moć negacije koja svaku nadu, svaki optimizam još u zametku sprječava da se rodi. Puškinov demon je samo onaj duh koji otrežnjava, koji spušta na zemlju, ali duh koji nije potpuno I nadvladao Puškinovog lirskog junaka. Zato je Bjelinski, kad je imao već pred sobom Ljermontovljeve demone, s pravom tvrdio “da Puškinov demon ne spada u najopasnije, da je on prije đavolak nego đavo”.




DEMON

Kad svaki dojam postojanja
Još je za mene bio nov –
Pogledi moma, šumor granja,
U noćima slavujev zov;
I kad su težnje silne, sjajne,
Sloboda, ljubav, slave čar,
Dubokih nadahnuća tajne
U dušu unele mi žar –
Tad moje radosti i nade
Osenči tamom tužnog sna
Gost koji krišom doći znade,
Taj genije i glasnik zla.
Tako se poznah s tugom teškom:
Reč ruganja od njega čuh,
I on je rečju, okom, smeškom
Stao da meni truje duh.
Promislu, s besom što ne jenja,
On hitnu crnih laži roj,
Lepoti naziv taštog htenja,
A nadahnuću prezir svoj.
Pun podsmeha za život ceo,
Za ljubav i slobodu vrag,
On nikad nije reći hteo
Ničem na svetu pozdrav blag.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 08-04-09, 21:12   #52
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

Tih godina kada je sa juga opet prebačen u progonstvo, u selo Mihajlovsko 1825. godine, Puškin je bio izložen raznim udarcima. Sa tim iskustvima i u takvoj atmosferi on se ne odriče ranijih ideala, ali postaje realniji. Njegova pjesma »Razgovor izdavača sa pesnikom« svjedoči upravo o tome. Pjesnik se ne odriče romantičarskog odnosa prema književnom stvaralaštvu, ali, pritisnut životnim okolnostima, prihvata izdavačev sofizam da se »nadahnuće ne prodaje/ali rukopis se može prodati«.
Karakteristično je što to priklanjanje prozi života Puškin ne izriče u stihu i svoju pjesmu završava pjesnikovim pristankom iskazanim u prozi.





RAZGOVOR IZDAVAČA S PESNIKOM


Izdavač

Za vas su pesme razonoda:
Tu samo valja malo sesti,
A slava odmah tajnu oda,
Prijatne već se šire vesti –
Kažu, poema opet neka,
Novi plod uma, sve se prenu.
Rešite, dakle; ja vas čekam,
Odredite joj sami cenu.
Pesme ljubimca muze, gracija,
Za novce kupujemo naše,
U hrpu suvih asignacija
Listiće pretvaramo vaše.
Zašto me pogledaste preko,
Meže l' se znati?


Pesnik

Bejah daleko:
Spomenuh ono vreme davno,
Kad bezbrižan u svome jatu,
Gajeći nadu, pisah slavno
Iz nadahnuća, ne za platu.
Ka videh utočište stenja,
Samoće krov i tople suze,
Kad sam na piru sanjarenja
Nekada prizivao muze.
Tamo je pema slađa bila;
Tamo su jarka priviđenja
S lepotom nestvarnih stvorenja
Lebdela, nada mnom se vila
U časove ponoćnog bdenja.
Sve plenilo je nežni um:
Mesečev sjaj, u lugu cvanje,
U starom satu bure šum,
Starice čudesno predanje.
Neki je demon vladao
Igrama mojim, dokolicom;
Za mnom se on prikradao,
Umilne pesme skladao,
I teškom, mučnom nesanicom
Beše mi omamljena glava;
I rojile se misli bujne,
U zvuke sticale se strujne
Sve moje reči kao lava,
U rime kovale su brujne.
U harmoniji takmac moj
Šum gorja beše, vihor čujni,
Il' strnadice žarki poj,
Il' gluhi noćni mora boj,
Il' šapat reke tihostrujni.
Tada, uz truda blagostanje,
Ne bejah nikako u stanju
Da delim zanos s ruljom tamnom,
I muze slatko darovanje
Ne kaljah trgovinom sramnom;
Je bejah njihov čuvar glupi:
Baš tako, u gordosti tupoj
Od oka rulje licemerne,
Dar mlade ljubavnice skupi
Ljubavnik čuva sujeverni.


Izdavač

Al' slava vama ipak smeni
Utehu tajne mašte, nade
Publika traži vas i ceni,
Dok silne prašnjave gromade,
Bajata proza i poeme
Čekaju zalud svoje vreme
Varljive hvale i nagrade.


Pesnik

Blažen ko samo za se budi
Visoka duhovna saznanja
I, ko od grobova, od ljudi
Ne ište nikakva priznanja!
Blažen ko ćutke pesnik biva
I, neokrunjen vencem slave
Nečujno ode, gorde glave,
Dok rulja prezrena ga riva!
Varljivija od pustih snova
Šta je to slava? Dah čitača?
Vijanje ljudi niskog kova,
Ili glupaka radost jača?
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 08-04-09, 21:13   #53
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

Izdavač

Lord Bajron beše tog načela,
To isto reče i Žukovski;
Ali svet ipak primi svojski
Njihova milozvučna dela.
Vaš udes srećan je, zacelo:
Pesnik i šiba i venčava;
Zločince kišom večnih strela
Čak u potomstvu još kažnjava;
Heroje dične slavi on;
S Korinom na kiterski tron
On svoju ljubavnicu nosi.
Hvala za vas je mučni zvon,
Al' žensko srce hvalu prosi:
Pevajte za njih! Godi njima
Da čuju glas Anakreona:
U mladosti su ruže svima
Draže no lovor Helikona.


Pesnik

O, samoljublja sanje puke!
Utehe mladosti bezumne!
I sred života bure šumne
Lepote tražio sam ruke.
I čitale mi oči sjajne
Sa smeškom ljubavi, topline;
Šaptale tiho usne bajne
Čarobne zvuke od miline...
Al' dosta! Jer slobodu neće
Sanjar na žrtvu da prinese,
Neka ih momak mlad uznese,
Prirode dragan, dete sreće.
Bog s njima! Sad, u luci mira
Moj život u samoći teče;
Jek lire verne slabo peče
Njihovu dušu vetropira;
I mašta im je baš uboga:
Ona nas ništa ne razume,
A nadahnuće, simbol boga,
Za njih je tuđe, prazna gluma.
Ako mi katkad i nevoljno
Nametnu stih što im se svidi,
Planem i tada patim bolno,
Idola ja se svojih stidim.
Kud stremim, jadnik, šta mi treba?
Pred kime gordi um je skrušen?
Kog nisam vatrom čiste duše
U zvezde kovao do neba?


Izdavač

Volim gnev pisca. To je tema.
Za uzrok vaših ogorčenja
Ne znam; al' zbilja, za stvorenja
Divna, zar izuzetka nema?
Zar baš nijedna vredna nije
Ni nadahnuća, niti strasti,
I zar lepota nema vlasti
Da vašoj pesmi vence vije?
Ćutite, ha!


Pesnik

A što poeta
Da goni srca teški san?
Jalovo muči svest on sam.
I šta se sve to tiče sveta?
Svima sam tuđ. I da li duša
Nezaboravni lik još krije?
Da li mi srce ljubav kuša?
Znao sam ja da suze lijem
Tajno, dok tuga duga pleni.
Gde beše ona, čije oči
Ko nebo smejahu se meni?
Je l' život jedna, il' dve noći?
.............................................
I šta? Uzalud čovjek ječi;
Kad sve dodija, moje reči
Postanu prazno blebetanje.
Tek neko shvatiće ih biće,
Uz srca bolno trepetanje:
Što reši udes, tako biće.
Misao na tu dušu svelu
Mogla bi mladost da oživi
I poeziju staru, vrelu
Da spase snova mrtvih, sivih.
Samo bi ona mogla znati
Šta znače mutne pesme moje,
Samo bi ona mogla sjati
Ko žižak čista srca što je.
Avaj, uzalud želje, sanje!
Odbacila je zaklinjanje,
Molbe i tugu duše moje:
Zemaljskih strasti osećanja
Za nju, božanstvo, ne postoje.


Izdavač

Umoran, dakle, željan mira,
Sit ljubavi i javnog mnenja,
Odrekli ste se lepih htenja
I svoje nadahnute lire.
Sad, kada napuštate boj
I muze, i prolaznu modu,
Šta ćete izabrati vi?


Pesnik

Slobodu


Izdavač

Divno. A sada čujte savet moj.
Istinu čujte, zvuči šturo:
Naš vek je poslovan i surov,
Bez novca čovek nije svoj.
A slava? Zakrpa od zlata
Na staroj odori pevača.
Treba nam plata, plata, plata
Skupljajte sve do zadnjeg plača.
Unapred znam vaš protest nago;
Gospodo, ja vas dobro znam:
Vama je vaše delo drago
Dogod glavinja tuda plam
I kipi nadahnuće vrelo;
Ono se hladi kao kam
I sopstveno vam zgadi delo.
Dozvol'te da vam prosto dodam
Ne prodaje se dar, zacelo,
Al' napis može da se proda.
Ne oklevajte! Kupci stari
Nestrpljivo u dućan hrle,
Za njima pisci, novinari,
Poete gladne, ali vrle:
Jedni bi hranu za satire,
Drugi za dušu, il' za pero;
I priznajem – od vaše lire
Nadam se dobru s mnogo vere.


Pesnik

Imate pravo. Evo vam moga rukopisa.
Nagodićemo se.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-04-09, 07:22   #54
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

Ali za Puškina pisca još više je karakteristično što će to svoje psihičko stanje, tu krizu, ili, bolje reći, taj prelom u svom duhovnom razvoju pokušati da podigne na nivo životne filozofije, pa ga uobličiti u metaforu život-zahuktala trojka i život-dan sa svitanjem i zalaskom, na kojoj je komponovana njegova čuvena pjesma »Taljige života«.



TALJIGE ŽIVOTA

Iako voze teško breme,
Laka su hoda kola naša;
Kočijaš vični, sedo vreme,
Ne silazi sa svog unkaša.

Jutrom u kola sedajući,
U bezglavu se damo hajku;
Lenjost, udobnost prezirući,
Vičemo: pognaj, da ti ...

Odvažnosti u podne nesta;
Rastreslo nas i strah nas malo
Od jaruga i strmih mesta;
Vičemo: lakše sad, budalo!

Po starom kola i sad nose,
Svikli smo na njih do večera,
Noćištu dremni vozimo se,
A vreme dalje konja tera.

Last edited by Paramanand; 09-04-09 at 07:25..
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-04-09, 07:26   #55
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

Sva tumačenja Puškinove poezije, đe to nije drugačije navedeno, preuzeta su iz eseja koje je o Puškinu napisao Miodrag Sibinović.

Last edited by Paramanand; 09-04-09 at 07:30..
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-04-09, 13:52   #56
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

Novo raspoloženje će, inače uravnoteženog Puškina, podstaći da napiše i veoma oštru pjesmu »Slobode sejač usamljeni« u kojoj se narod proglašava za beslovjesno stado koje treba samo »klati i strići«, a napori da se kod naroda posije sjeme slobode – gubljenjem vremena. Ovaj cinizam je neoposredna reakcija na propast španskog ustanka i vješanje njegovog vođe generala Rijega.



* * *

Slobode sejač usamljeni,
Izađoh rano, još pre zore;
Nevinom rukom, čistom meni,
U potlačenih brazda more
Ja životvorno bacah seme –
Al' gubio sam samo vreme,
Preblage misli i napore...

Pokorno pasi, mirni rode!
Neće te prenut časti krici.
Što stadu vredi dar slobode?
To treba klati ili strići.
U nasledstvu se njemu vode
Kamdžija, jaram i zvončići.



Ali Puškin romantičarski borac ne može se potpuno predati pesimizmu. I uopšte, u Puškinovoj prirodi kao da nije bilo mjesta za jednosmjerna osjećanja. Zato će on upravo u isto vrijeme napisati i pjesmu »Ko vas je zadržo, slobodni vali«, u kojoj, dosljedan svojoj harmoničnoj prirodi, i u raspoloženju velikog razočarenja ostavlja otškrinuta vrata za bolje dane:


* * *

Ko vas je zadržo, slobodni vali,
Ko vam je skovao skokove?
Ko je u baru smeo da svali
Potoka živog tokove?

Vetrovi, bure, uzdižite vode,
Rušite pregrade tesne!
O, gde ste, munje, simboli slobode,
Da svetlost nad barom blesne.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-04-09, 14:14   #57
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

Pjesma 19. oktobar je napisana povodom godišnjice Liceja, 1825. godine i spada u red najljepših Puškinovih djela. Iz njenog tematskog sadržaja naročito se izdvaja impresivno izraženo osjećanje čovjekove usamljenosti. Posebno privlači na sebe pažnju tretman teme prolaznosti života. Puškin je svjestan toga da je, kao što se u Mihajlovskom, đe je živio u progonstvu, usamljenička čamotinja sa dolaskom licejskog druga Puščina (kome je i posvetio jednu pjesmu) pretvorila u njegovu jednodnevnu ushićenost, da bi potom usamljenost postala još dublja – isto tako prolazna i sreća koja ga očekuje poslije povratka iz progonstva. U epikurejskom oduševljenju on će nazdraviti čak i caru, jer i car je čovjek, i car je rob trenutnog raspoloženja, javnog mnjenja, strasti i kolebanja.

Ali sve njih vreba smrt. Međutim, Puškin ne bi bio ono što jeste kad u tuzi zbog toga što je vraćanje »početku svojem« neizbježno, što je neizbježan put »iz praha u prah« - ne bi dao i dublji filozofski smisao iz kojeg se može roditi ravnoteža između tuge zbog prolaznosti i radosti zbog života u okviru prirodnih ljudskih granica.





19. OKTOBAR

Šumama spada purpurno odelo,
Mrazevi srebre uvenulo polje,
Dan tek proviri, kao mimo volje,
I već se krije među vršje belo.
Bukti, kaminu, u ćeliji pustoj,
O, vino, druže svih jesenjih studi,
Opij me u toj čamotinji gustoj,
I daj mi načas zaborav u grudi.

Mnogo sam tužan: nema sa mnom druga,
S kim bih uz času potisnuo muku,
Kome od srca stegao bih ruku,
Srećna mu leta poželevši duga.
Sam pijem sada; zalud san mi snuje
Drugare koje zovem radi leka;
Ne čujem da se znano približuje,
I drage ovde ne mogu da čekam.

Sam pijem ovde, a kraj Neve bele,
Znam, prijatelji pominju i mene . . .
Ko je sve tamo došao na vreme?
Da li se mnogi na piru vesele?
Ko izneveri naš običaj krasni?
Koga svet hladni od drugova krije,
Ko li na bratsku prozivku sad kasni?
Ko se ne glasi, ko sve s vama nije?

Nije med vama, oka punog žara,
Kudravi pesnik sa gitarom mekom:
U Italiji on pod mirtom nekom
Sad mirno spava, a klesar ne para
Po spomeniku Rusa prijatelja
Par ruskih reči koje teško čita,
Da nekad tamo pozdrav lepih želja
Severnjak nade dok tuđinom skita.

Jesi l' u društvu prijatelja svoga,
Ti, ljubavniče tuđeg neba vedri,
Da l' opet preko tropskih voda jedriš,
II' si u ledu mora severnoga?
Srećni ti puti! ... S licejskog si praga
Kročio na brod koji odmah krete,
I od tog doba tebe more draga,
Vala i bura, o, voljeno dete!

Sačuvao si sred skitnji i zala
Najlepših dana stare običaje:
Licejske gozbe, šum licejske graje
Sve sanjao si usred burnih vala;
I pružao si ruke iz daljina,
U duši ti je naša slika bila,
Ponavljao si: »Tajna je sudbina
Rastanak dugi možda dosudila!«

O, prijatelji, naš je savez sjajan!
Duši je život nezamenljiv dao —
U seni muza on je izrastao,
Slobodan, stamen, pouzdan i trajan.
Ma kuda da nas odnese sudbina,
Ma kud nas vodi sreća i milina,
Uvek samo isti: sav svet je — tuđina,
A Carsko Selo nam je otadžbina.

Olujom gonjen kud god se okrenuh,
Sputan u mreži življenja surovog,
Dršćuć, u krilo prijateljstva novog
S ljubavlju spustih glavu napaćenu ...
S moljenjem svojim nemirnim i tužnim,
S detinjskom verom, ludom nadom praćen,
Druzima dragim nežnu dušu pružih,
Al' gorak beše pozdrav od nebraće.

I danas ovde, gde se zabit sili,
U porodici mećava i studi
Slatka me radost iz beznađa budi:
Trojicu od vas prijatelja milih
Grlim. U dom poete, moj dom kužni,
Puščine, ti mi kao prvi svrati;
Zasladio si dan progonstva tužni,
U licejsko ga slavlje preobrativ.

O, Gorčakove, srećniče moj čisti,
Na čast ti! hladan sjaj fortune nije
Slobodnu dušu mogo da ti skrije:
Za čast i druga ostao si isti.
Razne nam staze dade sudba ljuta;
Na razne strane život nas odneo:
Al' kad te sretoh kraj seoskog puta,
Zagrljaj bratski odmah nas je spleo.

Kada me stiže gnev sudbine slepi,
Kao siroče, svuda nepoželjno,
Ja u oluji glavu pognuh željno,
Čekajuč tebe, znance muza lepih,
I ti mi dođe, sine nadahnuća,
Deljvigu dragi: pesma ti je dala
Vatre u srcu novo vaskrsnuće,
I ja sudbini tada rekoh: hvala.

Duh pesama nas iz detinjstva kadi,
Upoznali smo čari toga plama;
Još tad dve muze sletale su k nama,
Njihova nežnost sudbu da nam sladi:
Ja tad več tražih aplauz što veći,
Dok ti si gordo pevao za sebe;
Svoj dar ko život traćih ne misleći,
Tvoj dar u miru rasto je kod tebe.

Služenje muzi brzinu ne trpi;
Sve lepo mora biti uzvišeno:
Al' mladost savet daje prepredeno
Da raduju nas bučni snovi glupi. . .
Kad trgnemo se — biće kasno jako!
O svem životu šta ćeš lepo reći!
Vilhelme, je l' da, mi prodosmo tako,
Rođeni brate po daru i sreći?

Vreme je, vreme! Šta nam taj svet pruža
Za ove muke; kraj zabludi lakoj,
Sakrijmo život, sklonjeni od svakog!
Ja čekam tebe, okasneli druže -
Dođi; oživi svojim novostima
Predanja draga, onaj život pravi;
Poprićačemo o kavkaskim dnima,
O Šileru, o ljubavi, o slavi.

Vreme je meni.. . Pijte, prijatelji!
Predosećam ja susret, vesnik sreće;
Pamtite dobro šta vam pesnik reče:
Ostvariće se ono što ja želim,
Kroz jedno leto opet ću ja tamo,
Doći ću k vama, posle dana ljutih!
Koliko suza i uzvika samo,
Koliko čaša k nebu podignutih!

Puniju prvu, punu, prijatelji!
Do dna ispijmo za drugarstvo trajno,
Nazdravi, muzo, svemoćna i sjajna,
Živeo licej —i ti nam poželi!
Učiteljima mladih dana naših,
Mrtvim i živim, po zasluzi svima,
Primaknuv usne blagodarnoj čaši,
Odajmo poštu kao najdražima.

Puniju, punu! I sa puno žara,
Opet naiskap, neka raste slavlje!
Al', druzi moji, kome sad za zdravlje?
Ura za cara! Ispijmo za cara.
I on je čovek! Tren i njime vlada,
Rob laži koga sumnja i strast mori;
Oprostimo mu za nepravde sada:
On Pariz svlada, on nam licej stvori.

Slavite sada, jer godine žure!
Sve manji biva onaj red naš dugi;
Jedni su mrtvi, u tuđini drugi;
Sudba nas motri, venemo, dni jure;
Dok neprimetno povijamo pleći,
To svoj početak naše telo sledi.. .
Ko li će od nas najduži put preći,
Na dan liceja usamljen da sedi?

Prijatelj crni naraštaju novom,
Gost nepotreban, tuđin dalek tako,
Spomenuće se nas na piru ovom,
Pokrivši oči uzdrhtalom šakom .. .
Radosno neka, makar i sa setom,
Taj dan uz času probdije on tada,
Ko sto vaš sužanj, ja ga danas, eto,
Provedoh ovde bez brige i jada.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-04-09, 14:15   #58
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

I. I. PUŠČINU

Moj prijatelju, prvi druže!
Blagoslovih dar sudbe svoje,
Kad ispred kuće moje tužne,
Gde snegom bejah ja zasužnjen,
Glasi se zvon sa trojke tvoje.

Sad proviđenje molim drago:
Nek' tvoju dušu moj zov glasni
Ispuni isto novom snagom,
I nek' ozari sjajem, blago,
Licejska svetlost dana jasnih.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 10-04-09, 10:44   #59
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

Pitanjem vrijednosti ljudskog života, vrijednosti čovjekove ličnosti, pitanjem čovjekovog prava na život i prava koje na njegov život ima drugi čovjek, odnosno drugi ljudi, Puškin se bavi u pjesmi »Ančar«.
U ovoj pjesmi je Puškin priču jednog holandskog istraživača 18.vijeka o otrovnom drvetu »upasu« čiji su sok domorodci sa Jave upotrebljavali za otrovne strijele, bitno izmijenio. Kod Puškina po opasni sok sa drveta, od koga na šest sati jahanja uokolo ne može živ ostati nijedan stvor, ne šalju kao na Javi zločince, nego nevinog čovjeka, šalju roba. Puškin insistira na ljudskoj tragediji, jer, kako je u literaturi već zapaženo, po sok sa opasnog drveta kome »ni ptica« ne smije da se približi šalje čovjek čovjeka samo »zapovjedničkim pogledom«; čovjek koga drugi čovjek šalje u sigurnu pogibiju to naređenje pokorno izvršava, a njegovom žrtvom zlo će biti samo uvećano jer donijeće otrov za strijele koje će posijati smrt na sve strane.




ANČAR


U pustoj zemlji, gde se kloni
Ka žarkom pesku vazduh grk,
Sam stoji – sam u vasioni –
Strahotni ančar, stražar mrk.

Priroda, gnevom istesana,
Za zlo ga stvori i za vred.
U mrtvu zelen mrtvih grana,
U koren mrk mu nali jed.

U podne otrov korom line
Kad ga istopi dnevni var;
A uveče se mirno stine
Od guste smole suzni žar.

Ne sleće na nj nijedna ptica,
Ne šeće k njemu tigar plah;
Oluja čak, i sama, zlica,
Nad njim otruje bujni dah.

I kada kiše – blagog dara –
Na žuhko lišće počne pad,
U pesak vruć ispod ančara
Sa grana otrov vrati tad.

Ali čoveka posla čovek,
Da otrov odmah bude zbran;
I ovaj, smerni sužanj dovek,
Sa kupom stiže sutradan.

On done meru smrtne smole
I lisnat šib – zadatak svoj.
Po bledom čelu, gaseć bole,
Sav leden strujaše mu znoj.

On done; mutan drem ga svara,
U šatri spusti se na lub
I pored nogu gospodara
Svog bednog žića pređe rub.

A knez u kupu jednog masla
Umoči mnoge strele zle,
I bespoštednu smrt razasla
U naokolne zemlje sve.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 10-04-09, 21:50   #60
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2607
Paramanand has disabled reputation
Default

Iako je u svom književnom radu već napuštao romantičarske pozicije, Puškin je i dalje osjećao sukob sa sredinom u kojoj stvara. Prije svega, nad njim je stalno bdila cenzura. Ali nijesu cenzura i vlast bili jedini Puškinovi protivnici. O atmosferi u kojoj je on krčio put ruskoj književnosti ka realizmu veoma informativno može biti pismo koje mu 1828. godine upućuje iz Moskve pjesnik Baratinski: »Kod nas su izašle dvije pjesme Onjegina (IV i V), ali većina čitalaca ih ne razumije. Uzvišena jednostavnost djela njima izgleda kao siromaštvo mašte. Oni ne primjećuju da pred njihove oči izlazi stara i nova Rusija, život sa svim njegovim promjenama. Ali neka ih đavo nosi i Bog blagoslovi! Mislim da se pjesnik kod nas u Rusiji može nadati velikom uspjehu jedino sa svojim prvim, nezrelim pokušajima; podržaće ga svi mladi ljudi koji kod njega otkrivaju skoro svoja osjećanja, skoro svoje misli, zaodenute blještavim bojama. Kad se razvije, pjesnik piše promišljenije, sa većom dubinom misli: ali oficirima postaje dosadan, a brigadni generali ga ne prihvataju jer stihovi ipak nijesu proza«.

Afirmišući nove principe u književnosti, Puškin je došao u sukob sa salonskom publikom. Karakteristično je da je svoju čuvenu pjesmu »Pesnik i svetina« prvi put i pročitao na skupu u jednom salonu.
Svjetina se može shvatiti kao izraz sukoba sa aristokratskom, modenskom, površnom publikom. Vjerovatno je najbliže istini tumačenje onih književnih istoričara koji u pjesmi »Pesnik i svetina« vide umjetnički izraz jedne od faza Puškinovog stvaralačkog razvoja. U objektivnom sukobu sa svojom sredinom, prije svega sa prijestoničkim visokim krugovima, Puškin je u izvjesnim trenucima odlazio u drugu krajnost i stavljao pjesnika na pijedestal iznad narodnih potreba i životne proze.



PESNIK I SVETINA

Na liri svojoj pesnik sklada,
Prebira setno strune bajne
Okupljen stoji narod jadan
I, neprosvećen, nadmen, hladan
Sluša baz reči zvuke tajne.

I zborila je rulja tupa:
»Zašto on peva s takvim miljem?
Samo nam zalud dušu čupa,
A ko će znati, s kakvim ciljem?
O čemu gudi? Čemu uči?
Zašto nam srce para, muči
Ko neki volšebnik. Zar ne,
Ko vetar pesma mu slobodna,
Ko vetar zato je besplodna,
Kakve nam koristi od nje?«


Pesnik

Narode beslovesni, ćuti!
Slugo i robe nužde, puti!
Roptanje tvoje san mi tera,
Ti si crv zemlje, ne sin neba,
Ti gledaš samo šta ti treba;
Ti meriš kumir Belvedera
Na gram, a kudiš vrednost znanu.
A taj je mramor – bog!... Ne laži –
Kuhinjski lonac ti je draži:
U njemu kuvaš hranu sebi.


Rulja

Ne, ako jesi izabranik,
Nebesa božjih izaslanik,
Svoj dar na dobrobit primeni,
Sabraće srca oplemeni.
Malodušni smo, mi smo kvarni,
Bestidni, zli, neblagodarni;
U duši sebičnjaci ružni,
Glupaci, klevetnici, sužnji;
U nama poroci se množe:
Ti, koji bližnjeg ljubiš, lako
Savete mudre dati možeš
I poslušaće tebe svako.


Pesnik

Idite k vragu – nije delo
Pesnika spokojnog za vas!
U razvrat ogreznite smelo,
Neće vas spasti lire glas!
Mrski ste duši kao groblje.
Za vaše zlobe, glupo roblje,
Oduvek imali ste plate:
Tamnice, stratišta, dželate.
Dosta već jednom, o, bezumni!
S ulica vaših mesta šumnih
Nosi se đubre – vredni vi ste!
Ali, napustiv bogosluženje,
Oltar i žrtve prinošenje,
Da l' žreci kod vas metlom čiste?
Za brige svakodnevne nismo,
Nismo za korist, ni za boj,
Za nadahnuće stvoreni smo,
Za molitve i slatki poj.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Reply

Tags
puškin

Opcije Teme
Način Prikaza

Posting Rules
You may not post new threads
You may not post replies
You may not post attachments
You may not edit your posts

BB code is On
Smilies are On
[IMG] code is On
HTML code is Off

Pređi Na


Vremenska Zona je GMT +1. Trenutno je 22:27 sati.


Powered by vBulletin® Version 3.8.5
Copyright ©2000 - 2015, Jelsoft Enterprises Ltd.
MADEinMONTENEGRO.COMAd Management plugin by RedTyger