A. S. Puškin

[Paramanand]

F. M. Dostojevski

DIO GOVORA ODRŽAN PRILIKOM OTKRIVANJA SPOMENIKA A. S. PUŠKINU U MOSKVI, NA SVEČANOJ SJEDNICI DRUŠTVA PRIJATELJA RUSKE KNJIŽEVNOSTI - 8. JUNA, 1880 GODINE


„Puškin je isključiva, a možda i jedinstvena manifestacija ruskog duha“ - rekao je Gogolj. Ja ću sa svoje strane dodati još: i proročanska. Zaista, u njegovoj pojavi ima nečeg neosporno proročanskog za sve nas Ruse. Puškin dolazi baš u samom početku našega pravilnog samosaznanja, koje tek što se pojavilo i začelo u našem društvu čitav jedan vijek poslije Petrovskih reformi, i njegov dolazak snažno pomaže osvjetljavanju našeg tamnoga puta jednom novom svjetlošću, koja daje nove smjernice. U tom pogledu Puškin je proročanstvo i putokaz. Ja dijelim djelatnost našega velikog pjesnika na tri periode. Ne govorim sada kao književni kritičar: dotičući se Puškinovog stvaralačkog rada ja hoću da protumačim moju misao o njegovom proročanskom značaju za nas i da objasnim kako ja shvatam tu riječ. Napomenuću, uzgred, da po mom mišljenju ipak nema čvrstih granica izmedu pojedinih pe¬rioda Puškinove djelatnosti. Tako, na primjer, ja mislim da početak Onjegina spada u prvu periodu pjesnikovog rada, a da je Onjegin završen u drugoj periodi, pošto je Puškin već našao svo¬je ideale u svojoj zemlji, pošto ih je potpuno shvatio i zavolio svojom vidovitom dušom, koja je umjela da voli. Često kažu da je Puškin u prvoj periodi svoga rada podražavao evropske pjesnike -Parnia, Andrea Šenie i druge, a naročito Bajrona. Nema sumnje, evropski pjesnici uticali su znatno na razvitak njegovoga genija, i taj uticaj je djelovao kroz čitav njegov život. Pa ipak, čak ni najranije Puškinove poeme nijesu bile samo podražavanje, u njima se već izražavala vanredna samostalnost njegova genija. U podražavanjima se niđe ne može naći toliko samostalnosti patnje i to¬liko dubine samosvijesti, koliko ih je Puškin dao, na primjer, u Ciganima - poemi, koja po mom mišljenju spada čitava još u prvu periodu njegovoga stvaralačkog rada. A da već i ne govorim o stvaralačkoj snazi i zamahu, kojih ne bi bilo toliko da je on samo podražavao. U tipu Aleka, junaka poeme Cigani, nazire se već snažna i duboka, potpuno ruska misao, koja je kasnije izražena u tako harmoničnom savršenstvu u Onjeginu, đe se skoro taj isti Aleko javlja, ali ne više u fantastičnoj svjetlosti, već u opipljivo-realnom i razumljivom obliku. U Aleku Puškin je našao i genijalno ocrtao nesrećnog skitnicu koji se potuca po svojoj rođenoj zemlji, onoga istorijskog ruskog paćenika koji se po istorijskoj neophodnosti pojavio u našem društvu, odvojenom od naroda. On ga, naravno, nije našao samo kod Bajrona. Taj tip je vjeran i bez pogreške pogođen, on je stalan i trajno ukorijenjen u našoj ruskoj zemlji. Ti ruski beskućnici-skitnice potucaju se još i do danas i njihovo skitanje, izgleda, neće se tako skoro svršiti. Oni, istina, ne idu danas više u ciganske tabore, da u tom divljem i neobičnom ambijentu, kod Cigana, traže svoje svjetske ideale i da se u naručju prirode odmaraju od haotičnog i apsurdnog života našega ruskoga - inteligentnoga društva, ali zato udaraju u socijalizam, koga za Alekovo vrijeme još nije bilo, idu sa novom vjerom na drugu njivu i rade još na njoj revnosno, vjerujući - kao i Aleko - da će svojim fantastičnim radom postići svoje smjerove i sreću ne samo za sebe već i za čitavo čovječanstvo. Jer ruskoj skitnici je potrebna sreća čitavoga svijeta, da bi se mogao smiriti: od toga on ne popušta nikako, - razumije se, dok se radi samo po teoriji. To je uvijek onaj isti ruski čovjek, koji se javlja samo u raz¬nim epohama. Taj čovjek, ponavljam, začeo se baš početkom drugog vijeka poslije velike Petrovske reforme, u našem inteligentnom društvu, otrgnutom od naroda, od narodne snage. Aleko, narav¬no, još ne umije da pravilno izrazi svoju tugu: kod njega je sve to još nekako apstraktno, u njemu vidimo samo čežnju za prirodom, žalbu na velikosvjetsko društvo, svjetske težnje, plač za istinom, koju je neko neđe izgubio i koju on nikako ne može da nađe. Ima tu malo Žan-Žaka Rusoa. U čemu se sastoji ta istina, đe bi se i u čemu ona mogla manifestovati i kada je stvarno iz¬gubljena - on, razumije se, ne može ni sam da kaže, ali on pati, pati iskreno. Jasno je, žena, „divlja žena“, kako kaže jedan pjes¬nik, mogla mu je još ponajprije pružiti nadu na spasenje od nje¬gove patnje, i on se sa lakomislenom ali strasnom vjerom hvata za Zemfiru: „Evo, misli, đe je moj spas, evo đe je, možda, moja sreća, ođe u naručju prirode, daleko od svijeta, ođe kod ljudi koji nemaju civilizacije ni zakona!“ I šta se ispostavlja? - kod prvog sukoba sa uslovima te divlje prirode on ne izdržava i prlja krvlju svoje ruke. Nesrećni fantasta ne samo što nije valjao za svesvjetsku harmoniju, već nije bio potreban ni Ciganima i oni ga ćeraju - bez osvete, bez zlobe veličanstveno i prostodušno:

O, ostavi nas, gordi čovječe
Divljaci smo, za zakon mi ne znamo,
Mi ne mučimo i ne kažnjavamo.

Sve je to, razumije se, fantastično, ali „gordi čovjek“ je realan i vješto pogođen. Puškin ga je kod nas prvi pogodio, i to treba pamtiti. Ne, ta genijalna poema nije podražavanje. U njoj se već naslućuje rusko rješenje problema, „prokletoga problema“, u du¬hu narodne vjere i pravde: „Smiri se, gordi čovječe, i prije svega skrši svoju gordost. Smiri se, besposleni čovječe i pregni na posao najprije na svojoj njivi“, to je rješenje po narodnoj pravdi i po narodnom razumu. „Nije istina van tebe, već u tebi samom: nađi sebe u samom sebi, potčini se sam sebi, zagospodari sam sobom - i sagledaćeš istinu. Ta istina nije u stvarima, nije van tebe, nije tamo neđe iza mora, ona je prije svega u tvom sopstvenom radu na samom sebi: pobijediš li sam sebe, smirićeš se - i postaćeš slobodan, kako nikad nijesi mogao ni zamisliti, započećeš veliko djelo i oslobodićeš i druge, poznaćeš sreću, jer će se život tvoj ispuniti i razumjećeš najzad narod svoj i svetu istinu njegovu. Svesvjetske harmonije nema ni kod Cigana ni niđe na drugom mjestu, ako je ti prvi nisi dostojan, ako si zloban i gord i ako zahtijevaš „da ti se život dadne zabadava i ne pomišljajući da za njega treba platiti“. To rješenje problema je u Puškinovoj poemi snažno nagoviješteno. Ono je još jasnije izraženo u Evgeniju Onjeginu, poemi koja nije više fantastična več opipljiva, realna, u kojoj je pravi ruski život utjelovljen sa toliko stvaralačke snage i sa toliko savršenosti, kao nikad prije Puškina, a valjda ni poslije njega.
Onjegin dolazi iz Petrograda - obavezno iz Petrograda, to je u poemi bilo nesumnjivo neophodno, i Puškin nije mogao pre¬puštiti tako krupnu realnu crtu u biografiji svoga junaka. U početku poeme on je još napola đilkoš i svjetski čovek, još je i suviše malo živio, da bi mogao biti već razočaran životom. Ali ga već i tada počinje pohađati i uznemiravati

Dosade tajne plemeniti demon.

[Paramanand]

...nastavak

U zabačenoj provinciji, u srcu svoje domovine, on se, na¬ravno, ne osjeća kod svoje kuće. On ne zna šta da radi tu, izgleda sam sebi kao gost u svojoj sopstvenoj kući. Kasnije, potucajući se od dosade po svojoj rođenoj zemlji i po inostranstvu, on - kao čovjek neosporno uraan i neosporno iskren - osjeća da je i u tuđini sam sebi tuđ. Istina, i on voli svoj zavičaj, ali nema prema njemu povjerenja. Slušao je on, naravno, i o domaćim idealima, ali im ne vjeruje. On vjeruje samo u potpunu nemogućnost bilo kakvog ra¬da na domaćoj njivi, a na sve koji vjeruju da je takav rad moguć - i kojih je i onda kao i danas bilo malo - on gleda sa tužnim podsmijehom. Lenskog je ubio prosto iz dosade, iz neke neodređene čežnje za nečim, ko zna, možda iz čeznje za svjetskim idealom, -to i suviše liči na nas, to je vjerovatno. Tatjana je sasvim drugačija: to je čvrst tip, koji stoji stabilno na svom podnožju. Ona je dublja od Onjegina, - i naravno - pametnija. Ona već samim svo¬jim plemenitim instinktom predosjeća đe je i u čemu je istina, što se i pokazalo u završetku poeme. Puškin bi, možda, bolje uradio, da je svojoj poemi dao Tatjanino ime, a ne Onjeginovo, jer ona je neosporno glavna junakinja poeme. Ona je tip pozitivan, a ne negativan, tip pozitivne ljepote, ona je apoteoza ruske žene i njoj je pjesnik odredio da iskaže misao poeme u znamenitoj sceni poslednjeg Tatjaninog susreta sa Onjeginom. Moglo bi se čak reći da se u ruskoj umjetničkoj literaturi nije skoro nikada više ponovio toliko lijep pozitivan tip ruske žene - izuzev, možda, lik Lize u Turgenjevljevom Plemićkom gnezdu. Ali Onjegin, vičan da gle¬da sa visine, nije uopšte nikako shvatio Tatjanu, kada ju je prvi put sreo u zabačenoj provinciji, u skromnom liku čiste nevine đevojke, koja je od samog početka osjetila pred njim neku strepnju. On nije bio u stanju da u sirotoj đevojci zapazi njenu završenost i savršenstvo, pa je možda nju zbilja smatrao za „moralni embrion“. Ona - embrion, i to još poslije njenog pisma Onjeginu! Ako je u toj poemi neko embrion, onda je to zacijelo samo on, Onjegin, to je neosporno. Ta on nju uopšte nije ni mogao shvatiti: zar je on poznavao čovječiju dušu? On je apstraktan čovjek, ne¬mirni fantasta kroz čitav svoj život. Nije on nju shvatio ni kasnije, u Petrogradu, u liku otmene dame, kada je, kako kaže u svom pismu Tatjani „razumijevao u duši sva njena savršenstva“. To su, međutim, samo prazne riječi: ona je prošla kroz njegov život - mi¬mo njega, on je nije shvatio ni ocijenio; u tome i jeste tragedija njihovog romana. O, da je nešto onda, na selu, kod prvog susreta s njom, stigao tamo iz Engleske Čajld-Harold ili da se nekako tu obreo sam lord Bajron, pa videći njenu skromnu i ustreptalo-zaplašenu ljepotu, da ga je upozorio na nju, - o! Onjegin bi smjesta bio poražen i zadivljen. Ali, to se nije dogodilo i on, koji je tražio svesvjetsku harmoniju, očitao joj je propovijed i postupio ipak sas¬vim pošteno, pa se onda, sa svojim vaseljenskim bolom i sa rukama okrvavljenim u glupoj srdžbi, puštio u skitnju po domovini, ne zapažajuči je, i klicao kletvu:

Ja pun sam snažnog života i mlad,
A šta da čekam - tugu, čežnju, jad!

Tatjana je to shvatila. U besmrtnim strofama svoga romana pjesnik je opisao kako je ona posjetila dom toga čovjeka, za nju još uvijek čudnovata i zagonetna, da ne govorim o umjetničkom savršenstvu, nedostižnoj ljepoti i dubini tih strofa. Vidimo je u njegovom kabinetu kako razgleda njegove knjige, stvari, predmete, kako se stara da iz njih odgonetne njegovu dušu, da riješi svoju zagonetku, pa najzad taj „moralni embrion“ zastaje zamišljeno, sa čudnovatim osmijehom, naslućujuči rješenje zagonetke i njene usne šapuču tiho:

Da nije on parodija tek jedna ?

[Paramanand]

EVGENIJE ONJEGIN

(odlomak)





XXV

Ona se, dakle, Tanja zvala;
Čar i svežinu sestre njene
Priroda Tanji nije dala,
Da tim na sebe pogled skrene,
Ćutljiva, divlja, seti rada,
Bojažljiva ko srna mlada,
Sred porodičnog toplog krila
Ko tuđinka je ona bila.
Da mazi se ne beše sklona
Kraj oca i kraj majke svoje;
Sa decom ko i sama što je
Da skače nije htela ona;
Često, u prozor zagledana,
Sanjarila je celog dana.


XXVI

Sanjarenje - njen znanac stari
Od mladosti je njene rane
Krasilo maštom punom čari
Dokone, duge selske dane.
Prsti joj iglu nisu znali;
Da ukrašava derdev mali
Svilenom šarom - nije ona
Nikada bila mnogo sklona.
Tanji je draže bilo tada
Da se sa dobrom lutkom malom,
Sprema u igri i sa šalom
Za zakon što u svetu vlada,
I da joj deli opomene
Od svoje mame naučene.


XXVII

Al' sad, u ovim godinama,
Za lutke više nije znala;
O vestima i modi dama
Sa njima nije raspravljala.
Nestašluci joj behu strani;
Strašnih su priča drevni dani,
U tami zimske noći snene,
Obuzimali misli njene.
A kad bi dadilja dovela
Na livadu iz okoline
Decu da Olgi društvo čine,
Tanja da igra nije htela,
I klonila se smeha zvučnog
I zabavljanja njinog bučnog.


XXVIII

Ona je rado na balkonu
Čekala kad će zora plava,
Kada na bledom nebosklonu
Sazvežda kolo iščezava
I svetlost se vidikom širi
I vesnik jutra, vetar piri,
I prikrada se dan polako.
Zimi, kad noći krilo lako
Nad zemnim krajem duže vlada,
I duže spava u tišini
Na magličastoj mesečini
Lenjivi istok - čak i tada,
Po navici u iste čase,
Pri sveći Tanja dizala se.


XXIX

Roman je bio radost njena
I naknada za sve, a ona
U varke beše zaljubljena,
U Rusoa i Ričardsona.
Njen otac beše čovek mali
U prošlom veku zaostali,
On knjige nije nikad čito,
I da 1' su štetne nije pito;
Smatro je da su igra prava
I njega nije bilo briga
Kakva kod ćerke tajna knjiga
Pod jastukom do jutra spava.
A mati? - bila je i ona
Bez pameti od Ričardsona.

---------------------------------


VI

Dolazak ovaj mog junaka,
Kod Larinih je (što bih krio?),
Stvorio mnogo utisaka,
A susede je zabavio.
Nagađanja su tekla kradom;
Svuda se o tom priča s nadom
I ne bez greške svako sudi;
Ženika Tanji našli ljudi,
A neki ni to nisu krili
Da će i svadba skoro njena,
Ali je, kažu, odložena,
Jer prsten nisu nabavili.
O svadbi Lenskog već se davno
Govorilo u društvu javno.

VII

S dosadom te je besposlice
Slušala Tanja, al' je kradom
Mislila o tom, nehotice,
Sa nejasnom i slatkom nadom.
Ta misao do srca prođe:
Zaljubi se - vreme dođe,
Proleće tako budi vrelo
U toploj zemlji zrno zrelo.
Davno je njena mašta budna
Kroz nežnu tugu neprestanu
Tražila svoju kobnu hranu;
I ljubavna je patnja čudna
Stezala mlade grudi stoga,
A duša čekala... ma koga.

[Paramanand]

VIII

I dočekala; oku svanu;
Rekla: to je on! I sada,
Avaj, u noći i na danu,
I kad je retki san savlada,
Sve sada ovom srcu dragom
O njemu priča čudnom snagom,
I dosadne su joj i mučne
Nežnosti pune reči zvučne,
I brižne oči sluškinjine;
Utonula u tugu ona,
Ne sluša goste svog salona
I zaludice kune njine
Dolaske bučne, iznenadne,
Sedeljke duge i dosadne.


IX

Sa kakvom pažnjom sad Tatjana
Nad ljubavnim romanom bdije,
I kako živo očarana
Zavodljiv otrov njegov pije!
Maštanja snagom, snagom snova,
Oživljena stvorenja ova:
Malek-Adel uz De Linara,
I Verter, putnik taj pun čara,
Volmar kraj svoje ljubavnice,
I Grandison, taj uzor ljudi,
(Što sad u nama dremež budi)
Svi oni sad su isto lice
Za sanjalicu nežnu bili:
U Onjegina su se slili.

------------------------------


XVI

Ljubavna patnja Tanju goni
I pošla je u vrt da tuži;
Najednom zemlji oči kloni
Malaksala da put produži;
Nadimaju se prsa njena
I sva je vatrom oblivena;
Zamro joj dah i stao um,
U oku sjaj, u uhu šum...
Nastupa noć i mesec bdije;
Nadgleda neba daljni svod,
U granama slavuja rod
Izvija zvučne melodije;
U tami Tanja još ne spava,
I svoju dadu oslovljava:


XVII

„Ne spava mi se noćas, nano
Otvori prozor...“-„Hoću, rado,
Al' šta je to sa tobom, rano?“
„Dosada...hajde pričaj, dado!“-
„O čemu, Tanja? Pre sam znala
Zbijati bezbroj, mnogo šala
I gatki o zlim duhovima
I devojkama... sad o njima
Već nista ne znam... sve se, Tanja,
Poboravilo što se znalo;
Na zlo se mnogo štošta dalo
Izdaje razum...“ – „Pričaj, njanja,
U vaša minula vremena
Jesi li bila zaljubljena“-


XVIII

„Šta kažeš? Nisam ja ni znala
Za ljubav u tim godinama,
Jer bi me u grob oterala
Svekrva moja ili mama.“ –
„I udala si se? A kako?“
„Gospod je, kćeri, hteo tako;
Meni je trinaest bilo, Tanja,
Još mlađi bio je moj Vanja;
Dve nedelje je jedna snaha
U našu kuću navraćala
I blagoslov je svojta dala;
Gorko sam plakala od straha;
Uz plač su kosu mi raspleli,
Uz pesmu crkvi me poveli,


XIX

I u tuđ rod uveli, rano...
Ti ne slušaš?“- „Ah, dado, nije..
Tuguje moje srce, nano,
Rođena moja, sad da mi je
Da isplačem sve suze svoje!...“ -
„Ti nisi zdrava, dete moje.
Pomiluj, bože, i sahrani!
Šta hoćeš, čedo, kaži nani?...
Sva goriš... evo vode svete...“ –
„Ja nisam bolesna ni snena;
Znaš dado... ja sam... zaljubljena!“
„O, gospod bio s tobom, dete!“ -
I dadilja je, s nemim žarom,
Krstila Tanju rukom starom.



Tatjanino pismo Onjeginu

Pišem vam - šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
Prezrenje vaše da l' ću steći.
Al' ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da ćete opet k nama doći
I da ću bar i retko moći
U selu da vas vidim našem,
Da se veselim glasu vašem,
Da vam što kažem, pa da zatim
O istom mislim i da patim
Dane i noći duge sama
Dok ne dođete opet k nama.
Al' osobenjak vi ste, znamo,
I teška vam je selska čama,
A mi...mi ničim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

Što dođoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osećaje,
Možda bih jednom (ko će znati?)
Po srcu našla druga verna
I bila bih mu žena smerna,
A svojoj deci dobra mati.

Drugi!...A' ne, ja nikom ne bi'
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je...
Nebo je mene dalo tebi;
Moj život sav je jemstvo bio
Da ću te sresti izmeđ' ljudi;
Znam, bog je tebe uputio,
Moj zaštitnik do groba budi...
U snove si mi dolazio,
I neviđen si bio mio,
Tvoj pogled me je svud proganj'o,
U duši davno glas odzvanj'o...

Ne, nije mi se san to snio,
Jer čim si uš'o, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blažih molitvama
Buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
O priviđenje moje drago,
Promak'o kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sag'o
I šapnuo mi reči nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
Il' kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je...
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe...
Pomisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati,
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
Bar pogledom oživi jednim,
Ili iz teškog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim.

Završih! Da pročitam strepim...
Od stida više nemam daha...
Al' vaša čast mi jemči lepim
I predajem se njoj bez straha...

[Paramanand]

I, II, III, IV, V, VI, VII

Što čovek manje voli ženu,
Tim lakše on se svidi njoj,
I pre zaplete dušu njenu
U sablazni i laži roj.
Razvrat je hladan i naduven
Nekada bio jako čuven
Zbog ljubavne veštine svoje:
Bez ljubavi uživao je.
Al' zabava pristoji ova
Majmunskom soju ljudi slavnih
Iz dedovskih vremena davnih.
Sad bledi slava Lovlasova
Sa slavom žutih potpetica
I vlasulja sa gordih lica.

VIII

Jer ko na svetu sada mari
Da uvek glumi jedno isto,
Da uverava u te stvari
Sa kojima su svi načisto,
Da iste priče sluša svuda
I ruši bezbroj predrasuda,
Al' predrasuda takvih koje
Čak ni kod dece ne postoje!
Kome sad neće da dosade
Zakletve, molbe svakog dana,
»Pisamca«, na desetak strana,
Prstenje, lažni strah i nade,
Obmane, suze, pretnje, spletke,
Muževi, matere i tetke?


IX

Tako je junak moj mislio.
Zabluda burnih predan vlasti,
U mladosti je i on bio
Žrtva žestokih, divljih strasti.
Al' razmažen životom sjajnim
I navikama svojim trajnim,
Očaran jednim ne za dugo,
Razočaran u nešto drugo,
Mučen i željom i uspehom,
Moro je večno on da guši
Roptanja glas u svojoj duši
I zevanje da davi smehom.
Tako je prošo leta mnoga
Straćivši cvet života svoga.


X

U lepe žene što zanose
Više se nije zaljubljivo;
Iznevere - odmarao se,
Odbiju - njemu nije krivo.
Napušto ih je sve bez tuge
I tražio bez želje druge.
Mržnju i ljubav njinu nije
Ni pamtio moj Evgenije.
I gost se tako kreće kasni
Na vist - i kad igra prođe,
On ravnodušno natrag pođe
Da kod kuće na miru zasni,
A sutra ni sam ne zna reći
Gde će ga nova noć zateći.


XI

Ali je pismo od Tatjane
Uspelo živo da ga trone.
Nevinih snova reč ga zane,
I vihorom mu misli pone
I setio se lika setnog,
Bledila njenog neprimetnog,
I u san sladak, čist i čedan,
Utonuo svom dušom predan.
U njemu možda vaskrsnuše
Negdašnja vatra, strast i rane,
Al' nije hteo da obmane
Iskrenost ove čedne duše.
Hajdemo u vrt pored sela
Gde se sa njime Tanja srela.

XII

Trenutak-dva su nemi bili.
Al' Onjegin je pred nju stao:
»Pisali ste mi; što bi krili?
I ja sam, evo, pročitao
Ispovest čiste duše jedne,
Ljubavi vaše reči čedne;
Ta iskrenost je meni draga;
Oživela je njena snaga
Roj davno mrtvih osećaja;
Al' da vas hvalim za to neću;
Odužiću se za tu sreću
Iskreno, prosto i bez sjaja:
Sa iskrenim priznanjem svojim
Sad ja pred vašim sudom stojim!


XIII

Kada bih mirnim, kućnim krugom
Ograničiti život smeo,
Da budem ocem i suprugom
Prijatni udes kad bi hteo,
Kad bi me krilu sreće slične
Mamile slike porodične,
Srce u meni tad, zacelo,
Nevestu drugu ne bi htelo.
Bez lažnog sjaja ću vam reći:
Našavši svoj ideal stari,
Poželeo bih vas u stvari
Za druga mojoj hudoj sreći,
A svemu lepom u zalogu.
I bio srećan... ako mogu.


XIV

»Al nisam stvoren ja za sreću,
I duša moja njoj je strana;
Vrlina vaših nikad neću
Dostojan biti ja, Tatjana.
Verujte (savest jemstvo daje),
Da brak će muka da nas staje.
Mada ste dragi sada meni,
Navika ljubav iskoreni;
Počeće plač i vaše suze...
Al' mene neće to da trone;
Razgneviće me samo one.
Zar takvo cveće, takve uze,
Bogovi braka da nam spreme
Možda na dugo, dugo vreme?


XV

»Šta goru sliku da nam pruži
Od kuće, gde sirota žena
Za nedostojnim mužem tuži
Danju i noću usamljena,
Gde muž, iako zna joj cenu,
Sudbinu kune svoju, njenu,
I vazda ćuti, sav sumoran,
Ljutit i hladno ljubomoran?
A ja sam takav. Zar ste o tom
Sanjali u dnu duše čiste
Dok ono pismo pisali ste
Sa takvim umom i čistotom?
Zar takav udes celog veka
Po volji sudbe da vas čeka?«

[Paramanand]

XVI

»Povratka nema godinama
I dušu neću obnoviti...
Ja gajim ljubav prema vama
Ko brat, il' veću, može biti.
Pa čujte me bez svakog gneva:
Vaša će duša još da sneva
I snom da smeni stare snove;
Listove drvo stiče nove
S prolećem novim, s novim dobom
Takva je, valjda, volja neba:
Zavolećete još, al' treba
Da vladate od sada sobom;
Svako vas neće razumeti,
A neiskusnost često šteti«.


XVII

I tako je on propovedo.
Od suza slepa, nema hladna,
Krijući svoje lice bledo,
Slušala ga je Tanja jadna.
On joj je ruku dao tada;
Pognute glave, puna jada,
U nesvesnom se nekom stanju
Oslonila Tatjana na nju.
Pošli su oko povrtnjaka
I skupa stigli. Da ih kori,
Niko ni reč ne progovori;
Jer seoska sloboda svaka
Ima po neka prava svoja
Kao i gorda Moskva moja.


--------------------------------


XIII

Savladalo ga nespokojstvo
I žeđ da menja mesta mnoga
(Veoma mučno jedno svojstvo,
Krst dobrovoljni retko koga).
On ostavi dolinu nemu
I mirno selo gde se njemu
Javlja skoro svakog dana
Krvava sena dobro znana,
I putovanje poče dugo
Bez cilja, istih osećanja;
Al' njemu su i putovanja
Dosadila ko i sve drugo,
Te vrati se i odmah zađe
Ko Čacki pravo na bal s lađe.


XIV

Al' sva se sala uzburkala
I šaptanja su skup obišla;
Kraj nekog važnog generala
Domaćici je dama prišla;
Neužurbana, skromna, skladna,
Ni brbljiva, ni mnogo hladna,
Bez pogleda što lete svima,
Bez ciljanja da uspeh ima,
Sva prirodna i vedrog lika,
Bez podražavanih manira,
Sva jednostavna, puna mira,
Ona je bila verna slika
Du comme il faut... (Oprosti slogu,
Prevesti, Šiškove, ne mogu...)


XV

Dame su htele do nje bliže,
Starice slale osmeh mali,
A klanjali se ljudi niže
I poglede joj ugrabijali,
Devojke kraj nje išle tiše,
I od svih drugih ljudi više
Ramena i svoj nos je digo
General što je sa njom stigo.
U njoj i njenim pokretima
Lepote ne bi našli mnogo,
Al' u njoj niko ne bi mogo
Naći ni ono, za šta ima
Londonska moda rečcu strogu:
Vulgar. (Izvini, al' ne mogu...


XVI

Meni se dopada reč ova,
Al' ne znam da prevedem šta je;
Kod nas, međutim, još je nova
I retko joj se počast daje,
A išla bi u epigramu...)
Al' vraćam se na našu damu.
U bezbrižnoj lepoti mila,
Za istim stolom tu je bila
Sa Voronskom, sa Ninom sjajnom,
S tom Kleopatrom Neve čiste,
I vi zacelo rekli biste,
Da Nina svom lepotom bajnom,
Iako slepi sve i pleni,
Nju nije mogla da zaseni.


XVII

»Zar ona - misli Evgenije: -
Zar ona tu? - Da, zbilja... znači...
Iz stepskog sela? Valjda nije!...«
I sada lornjet on privlači
I obraća ga pored sveća,
Na onu, čiji lik ga seća,
Zaboravljenih crta, draži...
»Čuj, kneze, da l' znaš, hajde, kaži,
Ko to sa crvenom beretom
Kraj poslanika španskog seda?«
Knez Onjegina nemo gleda.
»Uh! Dugo nisi već sa svetom.
Upoznaću te ovog trena.« -
»Pa ko je ona?« - »Moja žena.« -


XVIII

»Ženjen si! Novost s prvim danom!
Da l' dugo?« - »Već dve zime ima«
»A kojom?« - »Larinom.« -Tatjanom »
Ti znaš nju?« - »Ja sam sused njima.«
»O, pa hajdemo onda, hodi!«
I ide knez i ženi vodi
Svog srodnika i druga svoga;
Kneginja gleda gosta toga...
Ma šta se njoj u duši krilo,
Ma kako beše toga trena
Iznenađena, začuđena,
Promene na njoj nije bilo:
Njen ton i dalje osta biran,
Ko pre njen pozdrav beše miran.

[Paramanand]

XIX

Bar da se trgla kad ga srete,
Da posta bleda il' rumena...
Na njoj se ništa ne pokrete;
Ni obrva, ni usna njena;
Mada je gledo najbudnije,
Ni traga stare Tanje nije
Mogao naći. Barem htede
Razgovor sa njom da povede
I - ne uspe! Upitala ga kad,
I iz kog je došo kraja?
Ide l' iz njenog zavičaja?
Zatim je pogled oka blaga
Prenela na svog muža s gosta,
Izašla... i on ko kip osta.


XX

Je l' ovo ista ta Tatjana,
Kojoj je on u pustom gaju
Još u početku mog romana,
U divljem i dalekom kraju,
Pažljivo, da je ne uvredi,
Moralne držo propovedi?
On i sad čuva pismo njeno
Gde srce leži izliveno,
Gde iskrenost, sloboda vlada...
Je l' ona to, il' san je bio?...
Ta koju on je ostavio
Sudbini skromnoj njenoj tada,
Zar se sa njime sada srela...
Ravnodušna i tako smela?


XXI

Na počinak on kući krete
I ostavi taj raut bučan.
Snevo je san pun čudne sete,
Čas pun vedrine, a čas mučan.
Al' evo, i probudio se;
Od kneza N. mu pismo nose;
Večeras zovu... bože, bože!
Ići će k njoj! I što pre može
Odgovor učtiv on mu daje.
U kakvom čudnom snu on bludi?
Šta je to s njim i šta se budi
U hladnoj, lenjoj duši? Šta je?
Dosada? Gordost? Ili snova
Mladosti briga - ljubav nova?


.........................................

XXVIII

Promenila se mnogo Tanja!
U ulozi se snašla ovoj
I navike svog teškog zvanja
Stekla u toj sredini novoj.
Devojku tihu ko da traži
U ovoj hladnoj, punoj draži
Zakonodavki sjajnih sala?
A nekad mu je srce dala,
I nekad je u mraku noći
Dok Morfej do nje ne dobludi
Čeznula za njim puna žudi,
I držala na mesec oči
Želeći da ko žena verna
S njim prođe put života smerna.


XXX

Bez sumnje, naš je Evgenije
Ko dete zaljubljen u Tanju.
Ljubavnim snom zanesen bdije;
Sanjari stalno, noću danju;
Glas razuma ne slušajući,
On svakog dana njenoj kući
Odlazi, luta oko trema,
I prati je ko senka nema,
Sav srećan kad joj zaogrne
Ramena sjajna mekim plaštom,
Kada je takne rukom taštom,
Il' razmakne livreje crne
Pred njome, ili ako stigne
Ispušten rubac da joj digne.


XXXI

A ona – ne primećuje ga;
Ne zapaža bledoću setnu,
Kod kuće mirno prima njega,
Reč-dve mu kaže kad se sretnu,
Pozdravom ga se katkad seti,
A neki put ga ne primeti:
Ne liči ona na koketu;
Ne trpe to u višem svetu.
Da bledi junak naš je stao:
Ne vidi ona il' ne mari;
Onjegin vene i u stvari
U sušicu je skoro pao.
I svi ga šalju u tom stanju
Lekaru, a on, gde? – U banju.


XXXII

A on ne ide; pradedima
Svoj dolazak da javi hoće,
Al' Tanja sve to mirno prima
(Njen pol je takav; pun hladnoće!).
Al' uporne je i on ćudi
I još se nada, još se trudi;
Smeliji no zdrav, s teškom mukom
On bolestan i slabom rukom
Kneginji jedno pismo piše.
Mada je smatro (s puno prava)
Da pošta ništa ne rešava,-
Al’ eto, nije mogo više
Da trpi jade lica svoga.
Evo vam pisma njegovoga.

[Paramanand]

Pismo
Onjegina Tatjani


Znam, razjašnjenje tužne tajne
Duboko će vas uvrediti.
Kakav će prezir plemeniti
Izreći vaše oči sjajne!
Šta hoću? S kakvom željom kobnom
Otvoriću vam srce svoje?
Kakvom će sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje.

Kada je u vašem srcu čednom
Nežnosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun čudnog straha.
Još jedno nas je rastavilo…
Nesrećni Lenski tad je pao…
Od svega što je srcu milo
Srce sam tada otrgao;
Nevezan ničim, ja sam zatim
Mislio da sloboda može
Da nadoknadi sreću: Bože!
Kako pogreših, kako patim!
Ne, da vas vidjam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vašem licu i da patim,
Vaš glas da slušam i da shvatim
Svom dušom svojom vaše čari
I savršenstva od svih veća.
Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim… to je sreća!

A ja sam lišen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je čas života moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Već ionako teške dane
Sudbinom gorkom odbrojane.
Moj vek će skoro da se skrati;
Al’ da bih bio živ, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da ću vas tokom dana sresti…

Bojim se da se plaše
Od moje molbe oči vaše
Ko od lukavstva koje kujem…
I gnevni prekor ja već čujem.
Da znate kako strašno boli
Ljubavnom žedji biti moren,
U mom srcu koje voli
Gušiti nemir strašću stvoren!
Ja žudim da kraj vaših nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve što krijem;
I sve sto još izreći mogu!
A mesto tog, hladnoćom lažnom
I reč i pogled ja oružam.
Govorim s vama o nevažnom
I veseo vam osmeh pružam!...

Da protivim sebi, strasti,
Više u moći nije mojoj.
Reših: u vašoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.


XL

Naš junak tako rano juri?
Pogodili ste već; dabome!
Moj neizlečiv čudak žuri
Tatjani svojoj, sudu svome!
Ko senka hita on sa trema
U predvorju ni duše nema;
U sali, nikog. S njenog praga
Otvara vrata... ali šta ga
Pogađa tako, ko bi reko?
Kneginju on pred sobom gleda;
Nedoterana sedi, bleda,
Sa tugom čita pismo neko,
Na hladnu ruku obraz kloni
I tiho potok suza roni.


XLI

Ko ne bi bio sad u stanju
Da odgonetne tugu njenu,
I da prepozna jadnu Tanju
U kneginji, u ovom trenu?
Pun sažaljenja i pun jada,
Njoj Onjegin pred noge pada,
A ona drhti, setna, bleda,
I Onjegina nemo gleda
Bez čudenja, bez svakog gneva...
Sve shvata: izraz koji moli,
Prekorni pogled prepun boli...
Devojka skromna koja sneva
S negdašnjim srcem, živih čula,
U njoj je opet vaskrsnula.

XLII

Ne podiže ga ona, ćuti.
Očiju s njega još ne skida
Premrlu ruku nežne puti
Od žudnih usta ne otkida.
O čemu Tanja misli sada?
Tišina dugo, dugo vlada
I tiho najzad ona veli:
Sad ustanite, ma šta hteli,
Ja hoću da se razumemo.
Da 1' pamtite još vrt kraj sela
Gde sam se nekad s vama srela
I slušala pred vama nemo
Sve predike i opomene?
Danas je, evo, red na mene.

XLIII

Mlađa i možda lepša ja sam
Bila u bednom selu našem,
I volela vas; i šta? šta sam
Našla u hladnom srcu vašem?
Odgovor beše strogost sama.
Ne, novi nisu bili vama
Devojke čedne ljubav, jadi...
I sada - bože! - krv se hladi
Kada se u snu setim tamnom
Pogleda onog, hladnog glasa...
Al' ne krivim vas: toga časa
Postupili ste časno sa mnom
I spasili me od mnogih zala...
Svom dušom vam na tome hvala.

XLIV

U pustinji, daleko, sama,
Van taština i dvorske svite
Nimalo se ne svidah vama...
Pa što me sada progonite?
Što sada vašu pažnju skrećem?
Da l' zato što se sada krećem
U višem društvu. što ga primam.
Što ugled i_bogatstvo imam,
Da l' što nas dvor sad pazi tako
Jer ranjavan je muž u boju,
I što bi sad sramotu moju
Primetili u društvu lako
I mogla bi u toj sredini
Sablažnjiv ugled da vam čini?


XLV

Ja plačem... Ako Tanju jadnu
Vi niste još zaboravili.
Uz gnev i vašu jetkost hladnu
Meni bi dani draži bili
- U mojoj kad bi bilo vlasti -
Od ove vaše sramne strasti
I pisma onog što ste slali.
Nekad ste barem poštovali
U meni mladost punu snova,
I štedeli ste srce vrelo.
A šta je sada: vas dovelo
Pred moje noge? Raskoš ova!
Zar s vašim srcem, s vašom časti
Da robujete takvoj atrasti?


XLV1

Sva raskoš ta je, Onjegine,
Pozlata mog života mučnog;
Jer čemu sve te svetkovine
I uspesi kod sveta hučnog?
Dala bih rado odmah sada
Sve, sve te krpe maskarada,
Sav ovaj blesak, dim i sjaj.
Za svoje knjige, divlji gaj,
Za boravište naše bedno.
Za mesta gde sam kraj mog sela
Vas, Onjegine, nekad srela
I za to groblje neugledno
Gde stoji krst i senka grana
Nad grobom gde je moja nana.


XLVII

A moguća je sreća bila...
No udes moj je rešen sada.
A možda i ja, što bih krila,
Nepažljivo postupih tada.
Zaklinjala me mati jadna,
A spremna beše duša hladna
Na svaku novu volju neba.
Udala sam se. Sada treba
Da odete, jer ja vas molim.
U srcu vašem pored strasti
Ponosa ima, ima časti;
Zašto da krijem? Još vas volim,
Al' drugom ja sam poverena
I ostaću mu verna žena.

Izašla je, i Evgenije,
Ko zgromljen još na mestu stoji.
Kakvih se misli vihor vije,
I šta se u tom srcu roji?
Al' mamuza se zveket čuo,
Tatjanin muž je iskrsnuo
I mog ćemo junaka sada,
U ovom crnom času jada,
Da ostavimo, možda s tugom,
Zanavek... Dosta leta, zime,
Lutasmo istim putem s njime!
Kliknimo sada jedan drugom
Ko pozdrav naše »ura!« slavno
Vreme je (zar ne?) već odavno

[Paramanand]

XLIX

Moj čitaoče, ma ko bio,
Da oprostim se s tobom želim
Ko prijatelj i sadrug mio...
Pa zbogom. Ma šta putem smelim
Tražio ti kroz strofe moje;
Da l' uspomene burne svoje,
Da 1' odmor što od truda leči,
Da 1' žive slike, jetke reči,
Il' pravopisne moje greške, -
Daj, bože, da bar jednu mrvu
Za maštanja, za radost prvu,
Za novinarske spletke teške
Nađeš nad mojim pognut slogom!
Raziđimo se s ovim. Zbogom!

[Paramanand]

Kako to kaže književnik Milorad Pavić, lik Onjegina sačinjavaju tri elementa. Prvo, autobiografski element koji je u taj lik unio pjesnik. Puškin je svom junaku dao svoju sredinu, svoje drugove, svoje probleme, a donekle i svoju sudbinu, čak i politička ubjeđenja. Ali pjesnik je taj autobiografski elemenat jasno ograničio nazvavši Onjegina svojim prijateljem i istaknuvši razlike između sebe i svog junaka.

Druga komponenta Onjeginovog lika je, po Miloradu Paviću, mnogo kompleksnija. Riječe je o onim osobinama koje Onjeginov lik čine tipičnom pojavom, opštim likom ruskog mladog čovjeka iz dvadesetih godina devetnaestog vijeka, sa tipičnim problemima i tipičnom sudbinom. Riječ je o opštim i zajedničkim društvenim pojavama izraženim kroz pojedinačan slučaj. To je tragedija čovjeka koji je prozreo besmislenost svoje sredine i života koji ona vodi, napuštio sve to, ali nikako nije uspio da uguši u sebi predrasude u kojima ga je ta sredina vaspitala. Iako je otišau u selo, Onjegin nikada nije shvatio kakvo je ogromno vrelo snage običan narod koji je živio pred njegovim očima. Odlično obrazovan i pametan čovjek, Onjegin lako odbacuje lažni sjaj visokog društva. Ali kada mu neiskusna palanačka gospođica, odgajana u porodici seoskih spahija, ponudi svoju ljubav i život, on je odbija, nesposoban da se oslobodi društvenih konvencija i da umjesto njenog društvenog položajan u njoj sagleda ženu koju će jednoga dana zavoljeti.
Tek pošto je Tatjanu sreo na visokom položaju prijestoničke hijerarhije, u sjaju i taštini velikosvjetskog života, koji je i sam toliko prezirao, Onjegin je uspio da u njoj otkrije onu vrijednost koju u palanačkoj gospođici nije bio u stanju da vidi. Tek tada se strasno i iskreno zaljubljuje u nju. Bolje od svih kritičara, kaže Pavić, tu protivrječnost u Onjeginovom karakteru istakao je Puškin Tatjaninim riječima u posljednjim strofama romana.

Tako izgrađen lik Onjegina Puškin je učinio još reljefnijim suprotstavljajući mu lik Lenskog, čovjeka obrazovanog u inostranstvu, oduševljenog filozofijom Kanta, pjesništvom Getea i Šilera. Lenski iz Njemačke donosi nebouzdane slobodarske ideje. Na tom polju Lenski je našao dodirne tačke sa Onjeginom i oni postaju prijatelji. Ali, samo iz društvenih obzira, Onjegin prihvata dvoboj sa Lenskim, ubija prijatelja i slomljen svojom nesposobnošću da se digne iznad društvenih okova sredine, pada u još dublje razočarenje, u prećeranu duhovnu mlitavost i odaje se sktitačkom životu.

Mnogobrojna umjetnička sredstva kojima je Puškin izvajao Tatjanin lik toliko ispunjava tkivo romana da u njima ranije već ocrtane ličnosti Onjegina i Lenskog dobijaju nova, cjelovitija značenja i tek u dodiru sa Tatjanom i njenom sudbinom stiču svoju životnu i umjetničku potpunost. Svom dušom prava ruska đevojka, Tatjana daje duboko nacionalno obilježje Puškonovom romanu. Ona je, kaže Pavić, jedino lice u Puškinovom romanu koja svoju nesreću prima dostojanstveno, ne gubeći ni u jednom trenutku ravnotežu zasnovanu na zdravoj podlozi ruske zemlje i ruske tradicije. Tatjanin lik prvi je u nizu divnih karaktera ruske žene koje je dala ruska književnost. Svi ti likovi, smatra Pavić, duguju svoj nastanak Puškinovoj junakinji.