MADEinMONTENEGRO.com
 

Go Back   MADEinMONTENEGRO.com > Umjetnost i kultura > Književnost i lingvistika

Notices

Književnost i lingvistika Malo o književnosti, kulturi jezika, govoru i svemu što nas zanima vezano za narječja.



Reply
 
Opcije Teme Način Prikaza
Old 09-12-08, 22:42   #1
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,022
Thanks (Received): 215
Likes (Received): 2455
Paramanand has disabled reputation
Default A. S. Puškin

F. M. Dostojevski

DIO GOVORA ODRŽAN PRILIKOM OTKRIVANJA SPOMENIKA A. S. PUŠKINU U MOSKVI, NA SVEČANOJ SJEDNICI DRUŠTVA PRIJATELJA RUSKE KNJIŽEVNOSTI - 8. JUNA, 1880 GODINE


„Puškin je isključiva, a možda i jedinstvena manifestacija ruskog duha“ - rekao je Gogolj. Ja ću sa svoje strane dodati još: i proročanska. Zaista, u njegovoj pojavi ima nečeg neosporno proročanskog za sve nas Ruse. Puškin dolazi baš u samom početku našega pravilnog samosaznanja, koje tek što se pojavilo i začelo u našem društvu čitav jedan vijek poslije Petrovskih reformi, i njegov dolazak snažno pomaže osvjetljavanju našeg tamnoga puta jednom novom svjetlošću, koja daje nove smjernice. U tom pogledu Puškin je proročanstvo i putokaz. Ja dijelim djelatnost našega velikog pjesnika na tri periode. Ne govorim sada kao književni kritičar: dotičući se Puškinovog stvaralačkog rada ja hoću da protumačim moju misao o njegovom proročanskom značaju za nas i da objasnim kako ja shvatam tu riječ. Napomenuću, uzgred, da po mom mišljenju ipak nema čvrstih granica izmedu pojedinih pe¬rioda Puškinove djelatnosti. Tako, na primjer, ja mislim da početak Onjegina spada u prvu periodu pjesnikovog rada, a da je Onjegin završen u drugoj periodi, pošto je Puškin već našao svo¬je ideale u svojoj zemlji, pošto ih je potpuno shvatio i zavolio svojom vidovitom dušom, koja je umjela da voli. Često kažu da je Puškin u prvoj periodi svoga rada podražavao evropske pjesnike -Parnia, Andrea Šenie i druge, a naročito Bajrona. Nema sumnje, evropski pjesnici uticali su znatno na razvitak njegovoga genija, i taj uticaj je djelovao kroz čitav njegov život. Pa ipak, čak ni najranije Puškinove poeme nijesu bile samo podražavanje, u njima se već izražavala vanredna samostalnost njegova genija. U podražavanjima se niđe ne može naći toliko samostalnosti patnje i to¬liko dubine samosvijesti, koliko ih je Puškin dao, na primjer, u Ciganima - poemi, koja po mom mišljenju spada čitava još u prvu periodu njegovoga stvaralačkog rada. A da već i ne govorim o stvaralačkoj snazi i zamahu, kojih ne bi bilo toliko da je on samo podražavao. U tipu Aleka, junaka poeme Cigani, nazire se već snažna i duboka, potpuno ruska misao, koja je kasnije izražena u tako harmoničnom savršenstvu u Onjeginu, đe se skoro taj isti Aleko javlja, ali ne više u fantastičnoj svjetlosti, već u opipljivo-realnom i razumljivom obliku. U Aleku Puškin je našao i genijalno ocrtao nesrećnog skitnicu koji se potuca po svojoj rođenoj zemlji, onoga istorijskog ruskog paćenika koji se po istorijskoj neophodnosti pojavio u našem društvu, odvojenom od naroda. On ga, naravno, nije našao samo kod Bajrona. Taj tip je vjeran i bez pogreške pogođen, on je stalan i trajno ukorijenjen u našoj ruskoj zemlji. Ti ruski beskućnici-skitnice potucaju se još i do danas i njihovo skitanje, izgleda, neće se tako skoro svršiti. Oni, istina, ne idu danas više u ciganske tabore, da u tom divljem i neobičnom ambijentu, kod Cigana, traže svoje svjetske ideale i da se u naručju prirode odmaraju od haotičnog i apsurdnog života našega ruskoga - inteligentnoga društva, ali zato udaraju u socijalizam, koga za Alekovo vrijeme još nije bilo, idu sa novom vjerom na drugu njivu i rade još na njoj revnosno, vjerujući - kao i Aleko - da će svojim fantastičnim radom postići svoje smjerove i sreću ne samo za sebe već i za čitavo čovječanstvo. Jer ruskoj skitnici je potrebna sreća čitavoga svijeta, da bi se mogao smiriti: od toga on ne popušta nikako, - razumije se, dok se radi samo po teoriji. To je uvijek onaj isti ruski čovjek, koji se javlja samo u raz¬nim epohama. Taj čovjek, ponavljam, začeo se baš početkom drugog vijeka poslije velike Petrovske reforme, u našem inteligentnom društvu, otrgnutom od naroda, od narodne snage. Aleko, narav¬no, još ne umije da pravilno izrazi svoju tugu: kod njega je sve to još nekako apstraktno, u njemu vidimo samo čežnju za prirodom, žalbu na velikosvjetsko društvo, svjetske težnje, plač za istinom, koju je neko neđe izgubio i koju on nikako ne može da nađe. Ima tu malo Žan-Žaka Rusoa. U čemu se sastoji ta istina, đe bi se i u čemu ona mogla manifestovati i kada je stvarno iz¬gubljena - on, razumije se, ne može ni sam da kaže, ali on pati, pati iskreno. Jasno je, žena, „divlja žena“, kako kaže jedan pjes¬nik, mogla mu je još ponajprije pružiti nadu na spasenje od nje¬gove patnje, i on se sa lakomislenom ali strasnom vjerom hvata za Zemfiru: „Evo, misli, đe je moj spas, evo đe je, možda, moja sreća, ođe u naručju prirode, daleko od svijeta, ođe kod ljudi koji nemaju civilizacije ni zakona!“ I šta se ispostavlja? - kod prvog sukoba sa uslovima te divlje prirode on ne izdržava i prlja krvlju svoje ruke. Nesrećni fantasta ne samo što nije valjao za svesvjetsku harmoniju, već nije bio potreban ni Ciganima i oni ga ćeraju - bez osvete, bez zlobe veličanstveno i prostodušno:

O, ostavi nas, gordi čovječe
Divljaci smo, za zakon mi ne znamo,
Mi ne mučimo i ne kažnjavamo.

Sve je to, razumije se, fantastično, ali „gordi čovjek“ je realan i vješto pogođen. Puškin ga je kod nas prvi pogodio, i to treba pamtiti. Ne, ta genijalna poema nije podražavanje. U njoj se već naslućuje rusko rješenje problema, „prokletoga problema“, u du¬hu narodne vjere i pravde: „Smiri se, gordi čovječe, i prije svega skrši svoju gordost. Smiri se, besposleni čovječe i pregni na posao najprije na svojoj njivi“, to je rješenje po narodnoj pravdi i po narodnom razumu. „Nije istina van tebe, već u tebi samom: nađi sebe u samom sebi, potčini se sam sebi, zagospodari sam sobom - i sagledaćeš istinu. Ta istina nije u stvarima, nije van tebe, nije tamo neđe iza mora, ona je prije svega u tvom sopstvenom radu na samom sebi: pobijediš li sam sebe, smirićeš se - i postaćeš slobodan, kako nikad nijesi mogao ni zamisliti, započećeš veliko djelo i oslobodićeš i druge, poznaćeš sreću, jer će se život tvoj ispuniti i razumjećeš najzad narod svoj i svetu istinu njegovu. Svesvjetske harmonije nema ni kod Cigana ni niđe na drugom mjestu, ako je ti prvi nisi dostojan, ako si zloban i gord i ako zahtijevaš „da ti se život dadne zabadava i ne pomišljajući da za njega treba platiti“. To rješenje problema je u Puškinovoj poemi snažno nagoviješteno. Ono je još jasnije izraženo u Evgeniju Onjeginu, poemi koja nije više fantastična več opipljiva, realna, u kojoj je pravi ruski život utjelovljen sa toliko stvaralačke snage i sa toliko savršenosti, kao nikad prije Puškina, a valjda ni poslije njega.
Onjegin dolazi iz Petrograda - obavezno iz Petrograda, to je u poemi bilo nesumnjivo neophodno, i Puškin nije mogao pre¬puštiti tako krupnu realnu crtu u biografiji svoga junaka. U početku poeme on je još napola đilkoš i svjetski čovek, još je i suviše malo živio, da bi mogao biti već razočaran životom. Ali ga već i tada počinje pohađati i uznemiravati

Dosade tajne plemeniti demon.
Paramanand is offline  
Reply With Quote
Old 09-12-08, 22:44   #2
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,022
Thanks (Received): 215
Likes (Received): 2455
Paramanand has disabled reputation
Default

...nastavak

U zabačenoj provinciji, u srcu svoje domovine, on se, na¬ravno, ne osjeća kod svoje kuće. On ne zna šta da radi tu, izgleda sam sebi kao gost u svojoj sopstvenoj kući. Kasnije, potucajući se od dosade po svojoj rođenoj zemlji i po inostranstvu, on - kao čovjek neosporno uraan i neosporno iskren - osjeća da je i u tuđini sam sebi tuđ. Istina, i on voli svoj zavičaj, ali nema prema njemu povjerenja. Slušao je on, naravno, i o domaćim idealima, ali im ne vjeruje. On vjeruje samo u potpunu nemogućnost bilo kakvog ra¬da na domaćoj njivi, a na sve koji vjeruju da je takav rad moguć - i kojih je i onda kao i danas bilo malo - on gleda sa tužnim podsmijehom. Lenskog je ubio prosto iz dosade, iz neke neodređene čežnje za nečim, ko zna, možda iz čeznje za svjetskim idealom, -to i suviše liči na nas, to je vjerovatno. Tatjana je sasvim drugačija: to je čvrst tip, koji stoji stabilno na svom podnožju. Ona je dublja od Onjegina, - i naravno - pametnija. Ona već samim svo¬jim plemenitim instinktom predosjeća đe je i u čemu je istina, što se i pokazalo u završetku poeme. Puškin bi, možda, bolje uradio, da je svojoj poemi dao Tatjanino ime, a ne Onjeginovo, jer ona je neosporno glavna junakinja poeme. Ona je tip pozitivan, a ne negativan, tip pozitivne ljepote, ona je apoteoza ruske žene i njoj je pjesnik odredio da iskaže misao poeme u znamenitoj sceni poslednjeg Tatjaninog susreta sa Onjeginom. Moglo bi se čak reći da se u ruskoj umjetničkoj literaturi nije skoro nikada više ponovio toliko lijep pozitivan tip ruske žene - izuzev, možda, lik Lize u Turgenjevljevom Plemićkom gnezdu. Ali Onjegin, vičan da gle¬da sa visine, nije uopšte nikako shvatio Tatjanu, kada ju je prvi put sreo u zabačenoj provinciji, u skromnom liku čiste nevine đevojke, koja je od samog početka osjetila pred njim neku strepnju. On nije bio u stanju da u sirotoj đevojci zapazi njenu završenost i savršenstvo, pa je možda nju zbilja smatrao za „moralni embrion“. Ona - embrion, i to još poslije njenog pisma Onjeginu! Ako je u toj poemi neko embrion, onda je to zacijelo samo on, Onjegin, to je neosporno. Ta on nju uopšte nije ni mogao shvatiti: zar je on poznavao čovječiju dušu? On je apstraktan čovjek, ne¬mirni fantasta kroz čitav svoj život. Nije on nju shvatio ni kasnije, u Petrogradu, u liku otmene dame, kada je, kako kaže u svom pismu Tatjani „razumijevao u duši sva njena savršenstva“. To su, međutim, samo prazne riječi: ona je prošla kroz njegov život - mi¬mo njega, on je nije shvatio ni ocijenio; u tome i jeste tragedija njihovog romana. O, da je nešto onda, na selu, kod prvog susreta s njom, stigao tamo iz Engleske Čajld-Harold ili da se nekako tu obreo sam lord Bajron, pa videći njenu skromnu i ustreptalo-zaplašenu ljepotu, da ga je upozorio na nju, - o! Onjegin bi smjesta bio poražen i zadivljen. Ali, to se nije dogodilo i on, koji je tražio svesvjetsku harmoniju, očitao joj je propovijed i postupio ipak sas¬vim pošteno, pa se onda, sa svojim vaseljenskim bolom i sa rukama okrvavljenim u glupoj srdžbi, puštio u skitnju po domovini, ne zapažajuči je, i klicao kletvu:

Ja pun sam snažnog života i mlad,
A šta da čekam - tugu, čežnju, jad!

Tatjana je to shvatila. U besmrtnim strofama svoga romana pjesnik je opisao kako je ona posjetila dom toga čovjeka, za nju još uvijek čudnovata i zagonetna, da ne govorim o umjetničkom savršenstvu, nedostižnoj ljepoti i dubini tih strofa. Vidimo je u njegovom kabinetu kako razgleda njegove knjige, stvari, predmete, kako se stara da iz njih odgonetne njegovu dušu, da riješi svoju zagonetku, pa najzad taj „moralni embrion“ zastaje zamišljeno, sa čudnovatim osmijehom, naslućujuči rješenje zagonetke i njene usne šapuču tiho:

Da nije on parodija tek jedna ?
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-12-08, 22:46   #3
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,022
Thanks (Received): 215
Likes (Received): 2455
Paramanand has disabled reputation
Default

EVGENIJE ONJEGIN

(odlomak)





XXV

Ona se, dakle, Tanja zvala;
Čar i svežinu sestre njene
Priroda Tanji nije dala,
Da tim na sebe pogled skrene,
Ćutljiva, divlja, seti rada,
Bojažljiva ko srna mlada,
Sred porodičnog toplog krila
Ko tuđinka je ona bila.
Da mazi se ne beše sklona
Kraj oca i kraj majke svoje;
Sa decom ko i sama što je
Da skače nije htela ona;
Često, u prozor zagledana,
Sanjarila je celog dana.


XXVI

Sanjarenje - njen znanac stari
Od mladosti je njene rane
Krasilo maštom punom čari
Dokone, duge selske dane.
Prsti joj iglu nisu znali;
Da ukrašava derdev mali
Svilenom šarom - nije ona
Nikada bila mnogo sklona.
Tanji je draže bilo tada
Da se sa dobrom lutkom malom,
Sprema u igri i sa šalom
Za zakon što u svetu vlada,
I da joj deli opomene
Od svoje mame naučene.


XXVII

Al' sad, u ovim godinama,
Za lutke više nije znala;
O vestima i modi dama
Sa njima nije raspravljala.
Nestašluci joj behu strani;
Strašnih su priča drevni dani,
U tami zimske noći snene,
Obuzimali misli njene.
A kad bi dadilja dovela
Na livadu iz okoline
Decu da Olgi društvo čine,
Tanja da igra nije htela,
I klonila se smeha zvučnog
I zabavljanja njinog bučnog.


XXVIII

Ona je rado na balkonu
Čekala kad će zora plava,
Kada na bledom nebosklonu
Sazvežda kolo iščezava
I svetlost se vidikom širi
I vesnik jutra, vetar piri,
I prikrada se dan polako.
Zimi, kad noći krilo lako
Nad zemnim krajem duže vlada,
I duže spava u tišini
Na magličastoj mesečini
Lenjivi istok - čak i tada,
Po navici u iste čase,
Pri sveći Tanja dizala se.


XXIX

Roman je bio radost njena
I naknada za sve, a ona
U varke beše zaljubljena,
U Rusoa i Ričardsona.
Njen otac beše čovek mali
U prošlom veku zaostali,
On knjige nije nikad čito,
I da 1' su štetne nije pito;
Smatro je da su igra prava
I njega nije bilo briga
Kakva kod ćerke tajna knjiga
Pod jastukom do jutra spava.
A mati? - bila je i ona
Bez pameti od Ričardsona.

---------------------------------


VI

Dolazak ovaj mog junaka,
Kod Larinih je (što bih krio?),
Stvorio mnogo utisaka,
A susede je zabavio.
Nagađanja su tekla kradom;
Svuda se o tom priča s nadom
I ne bez greške svako sudi;
Ženika Tanji našli ljudi,
A neki ni to nisu krili
Da će i svadba skoro njena,
Ali je, kažu, odložena,
Jer prsten nisu nabavili.
O svadbi Lenskog već se davno
Govorilo u društvu javno.

VII

S dosadom te je besposlice
Slušala Tanja, al' je kradom
Mislila o tom, nehotice,
Sa nejasnom i slatkom nadom.
Ta misao do srca prođe:
Zaljubi se - vreme dođe,
Proleće tako budi vrelo
U toploj zemlji zrno zrelo.
Davno je njena mašta budna
Kroz nežnu tugu neprestanu
Tražila svoju kobnu hranu;
I ljubavna je patnja čudna
Stezala mlade grudi stoga,
A duša čekala... ma koga.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-12-08, 22:47   #4
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,022
Thanks (Received): 215
Likes (Received): 2455
Paramanand has disabled reputation
Default

VIII

I dočekala; oku svanu;
Rekla: to je on! I sada,
Avaj, u noći i na danu,
I kad je retki san savlada,
Sve sada ovom srcu dragom
O njemu priča čudnom snagom,
I dosadne su joj i mučne
Nežnosti pune reči zvučne,
I brižne oči sluškinjine;
Utonula u tugu ona,
Ne sluša goste svog salona
I zaludice kune njine
Dolaske bučne, iznenadne,
Sedeljke duge i dosadne.


IX

Sa kakvom pažnjom sad Tatjana
Nad ljubavnim romanom bdije,
I kako živo očarana
Zavodljiv otrov njegov pije!
Maštanja snagom, snagom snova,
Oživljena stvorenja ova:
Malek-Adel uz De Linara,
I Verter, putnik taj pun čara,
Volmar kraj svoje ljubavnice,
I Grandison, taj uzor ljudi,
(Što sad u nama dremež budi)
Svi oni sad su isto lice
Za sanjalicu nežnu bili:
U Onjegina su se slili.

------------------------------


XVI

Ljubavna patnja Tanju goni
I pošla je u vrt da tuži;
Najednom zemlji oči kloni
Malaksala da put produži;
Nadimaju se prsa njena
I sva je vatrom oblivena;
Zamro joj dah i stao um,
U oku sjaj, u uhu šum...
Nastupa noć i mesec bdije;
Nadgleda neba daljni svod,
U granama slavuja rod
Izvija zvučne melodije;
U tami Tanja još ne spava,
I svoju dadu oslovljava:


XVII

„Ne spava mi se noćas, nano
Otvori prozor...“-„Hoću, rado,
Al' šta je to sa tobom, rano?“
„Dosada...hajde pričaj, dado!“-
„O čemu, Tanja? Pre sam znala
Zbijati bezbroj, mnogo šala
I gatki o zlim duhovima
I devojkama... sad o njima
Već nista ne znam... sve se, Tanja,
Poboravilo što se znalo;
Na zlo se mnogo štošta dalo
Izdaje razum...“ – „Pričaj, njanja,
U vaša minula vremena
Jesi li bila zaljubljena“-


XVIII

„Šta kažeš? Nisam ja ni znala
Za ljubav u tim godinama,
Jer bi me u grob oterala
Svekrva moja ili mama.“ –
„I udala si se? A kako?“
„Gospod je, kćeri, hteo tako;
Meni je trinaest bilo, Tanja,
Još mlađi bio je moj Vanja;
Dve nedelje je jedna snaha
U našu kuću navraćala
I blagoslov je svojta dala;
Gorko sam plakala od straha;
Uz plač su kosu mi raspleli,
Uz pesmu crkvi me poveli,


XIX

I u tuđ rod uveli, rano...
Ti ne slušaš?“- „Ah, dado, nije..
Tuguje moje srce, nano,
Rođena moja, sad da mi je
Da isplačem sve suze svoje!...“ -
„Ti nisi zdrava, dete moje.
Pomiluj, bože, i sahrani!
Šta hoćeš, čedo, kaži nani?...
Sva goriš... evo vode svete...“ –
„Ja nisam bolesna ni snena;
Znaš dado... ja sam... zaljubljena!“
„O, gospod bio s tobom, dete!“ -
I dadilja je, s nemim žarom,
Krstila Tanju rukom starom.



Tatjanino pismo Onjeginu

Pišem vam - šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
Prezrenje vaše da l' ću steći.
Al' ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da ćete opet k nama doći
I da ću bar i retko moći
U selu da vas vidim našem,
Da se veselim glasu vašem,
Da vam što kažem, pa da zatim
O istom mislim i da patim
Dane i noći duge sama
Dok ne dođete opet k nama.
Al' osobenjak vi ste, znamo,
I teška vam je selska čama,
A mi...mi ničim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

Što dođoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osećaje,
Možda bih jednom (ko će znati?)
Po srcu našla druga verna
I bila bih mu žena smerna,
A svojoj deci dobra mati.

Drugi!...A' ne, ja nikom ne bi'
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je...
Nebo je mene dalo tebi;
Moj život sav je jemstvo bio
Da ću te sresti izmeđ' ljudi;
Znam, bog je tebe uputio,
Moj zaštitnik do groba budi...
U snove si mi dolazio,
I neviđen si bio mio,
Tvoj pogled me je svud proganj'o,
U duši davno glas odzvanj'o...

Ne, nije mi se san to snio,
Jer čim si uš'o, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blažih molitvama
Buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
O priviđenje moje drago,
Promak'o kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sag'o
I šapnuo mi reči nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
Il' kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je...
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe...
Pomisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati,
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
Bar pogledom oživi jednim,
Ili iz teškog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim.

Završih! Da pročitam strepim...
Od stida više nemam daha...
Al' vaša čast mi jemči lepim
I predajem se njoj bez straha...
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-12-08, 22:48   #5
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,022
Thanks (Received): 215
Likes (Received): 2455
Paramanand has disabled reputation
Default

I, II, III, IV, V, VI, VII

Što čovek manje voli ženu,
Tim lakše on se svidi njoj,
I pre zaplete dušu njenu
U sablazni i laži roj.
Razvrat je hladan i naduven
Nekada bio jako čuven
Zbog ljubavne veštine svoje:
Bez ljubavi uživao je.
Al' zabava pristoji ova
Majmunskom soju ljudi slavnih
Iz dedovskih vremena davnih.
Sad bledi slava Lovlasova
Sa slavom žutih potpetica
I vlasulja sa gordih lica.

VIII

Jer ko na svetu sada mari
Da uvek glumi jedno isto,
Da uverava u te stvari
Sa kojima su svi načisto,
Da iste priče sluša svuda
I ruši bezbroj predrasuda,
Al' predrasuda takvih koje
Čak ni kod dece ne postoje!
Kome sad neće da dosade
Zakletve, molbe svakog dana,
»Pisamca«, na desetak strana,
Prstenje, lažni strah i nade,
Obmane, suze, pretnje, spletke,
Muževi, matere i tetke?


IX

Tako je junak moj mislio.
Zabluda burnih predan vlasti,
U mladosti je i on bio
Žrtva žestokih, divljih strasti.
Al' razmažen životom sjajnim
I navikama svojim trajnim,
Očaran jednim ne za dugo,
Razočaran u nešto drugo,
Mučen i željom i uspehom,
Moro je večno on da guši
Roptanja glas u svojoj duši
I zevanje da davi smehom.
Tako je prošo leta mnoga
Straćivši cvet života svoga.


X

U lepe žene što zanose
Više se nije zaljubljivo;
Iznevere - odmarao se,
Odbiju - njemu nije krivo.
Napušto ih je sve bez tuge
I tražio bez želje druge.
Mržnju i ljubav njinu nije
Ni pamtio moj Evgenije.
I gost se tako kreće kasni
Na vist - i kad igra prođe,
On ravnodušno natrag pođe
Da kod kuće na miru zasni,
A sutra ni sam ne zna reći
Gde će ga nova noć zateći.


XI

Ali je pismo od Tatjane
Uspelo živo da ga trone.
Nevinih snova reč ga zane,
I vihorom mu misli pone
I setio se lika setnog,
Bledila njenog neprimetnog,
I u san sladak, čist i čedan,
Utonuo svom dušom predan.
U njemu možda vaskrsnuše
Negdašnja vatra, strast i rane,
Al' nije hteo da obmane
Iskrenost ove čedne duše.
Hajdemo u vrt pored sela
Gde se sa njime Tanja srela.

XII

Trenutak-dva su nemi bili.
Al' Onjegin je pred nju stao:
»Pisali ste mi; što bi krili?
I ja sam, evo, pročitao
Ispovest čiste duše jedne,
Ljubavi vaše reči čedne;
Ta iskrenost je meni draga;
Oživela je njena snaga
Roj davno mrtvih osećaja;
Al' da vas hvalim za to neću;
Odužiću se za tu sreću
Iskreno, prosto i bez sjaja:
Sa iskrenim priznanjem svojim
Sad ja pred vašim sudom stojim!


XIII

Kada bih mirnim, kućnim krugom
Ograničiti život smeo,
Da budem ocem i suprugom
Prijatni udes kad bi hteo,
Kad bi me krilu sreće slične
Mamile slike porodične,
Srce u meni tad, zacelo,
Nevestu drugu ne bi htelo.
Bez lažnog sjaja ću vam reći:
Našavši svoj ideal stari,
Poželeo bih vas u stvari
Za druga mojoj hudoj sreći,
A svemu lepom u zalogu.
I bio srećan... ako mogu.


XIV

»Al nisam stvoren ja za sreću,
I duša moja njoj je strana;
Vrlina vaših nikad neću
Dostojan biti ja, Tatjana.
Verujte (savest jemstvo daje),
Da brak će muka da nas staje.
Mada ste dragi sada meni,
Navika ljubav iskoreni;
Počeće plač i vaše suze...
Al' mene neće to da trone;
Razgneviće me samo one.
Zar takvo cveće, takve uze,
Bogovi braka da nam spreme
Možda na dugo, dugo vreme?


XV

»Šta goru sliku da nam pruži
Od kuće, gde sirota žena
Za nedostojnim mužem tuži
Danju i noću usamljena,
Gde muž, iako zna joj cenu,
Sudbinu kune svoju, njenu,
I vazda ćuti, sav sumoran,
Ljutit i hladno ljubomoran?
A ja sam takav. Zar ste o tom
Sanjali u dnu duše čiste
Dok ono pismo pisali ste
Sa takvim umom i čistotom?
Zar takav udes celog veka
Po volji sudbe da vas čeka?«
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-12-08, 22:49   #6
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,022
Thanks (Received): 215
Likes (Received): 2455
Paramanand has disabled reputation
Default

XVI

»Povratka nema godinama
I dušu neću obnoviti...
Ja gajim ljubav prema vama
Ko brat, il' veću, može biti.
Pa čujte me bez svakog gneva:
Vaša će duša još da sneva
I snom da smeni stare snove;
Listove drvo stiče nove
S prolećem novim, s novim dobom
Takva je, valjda, volja neba:
Zavolećete još, al' treba
Da vladate od sada sobom;
Svako vas neće razumeti,
A neiskusnost često šteti«.


XVII

I tako je on propovedo.
Od suza slepa, nema hladna,
Krijući svoje lice bledo,
Slušala ga je Tanja jadna.
On joj je ruku dao tada;
Pognute glave, puna jada,
U nesvesnom se nekom stanju
Oslonila Tatjana na nju.
Pošli su oko povrtnjaka
I skupa stigli. Da ih kori,
Niko ni reč ne progovori;
Jer seoska sloboda svaka
Ima po neka prava svoja
Kao i gorda Moskva moja.


--------------------------------


XIII

Savladalo ga nespokojstvo
I žeđ da menja mesta mnoga
(Veoma mučno jedno svojstvo,
Krst dobrovoljni retko koga).
On ostavi dolinu nemu
I mirno selo gde se njemu
Javlja skoro svakog dana
Krvava sena dobro znana,
I putovanje poče dugo
Bez cilja, istih osećanja;
Al' njemu su i putovanja
Dosadila ko i sve drugo,
Te vrati se i odmah zađe
Ko Čacki pravo na bal s lađe.


XIV

Al' sva se sala uzburkala
I šaptanja su skup obišla;
Kraj nekog važnog generala
Domaćici je dama prišla;
Neužurbana, skromna, skladna,
Ni brbljiva, ni mnogo hladna,
Bez pogleda što lete svima,
Bez ciljanja da uspeh ima,
Sva prirodna i vedrog lika,
Bez podražavanih manira,
Sva jednostavna, puna mira,
Ona je bila verna slika
Du comme il faut... (Oprosti slogu,
Prevesti, Šiškove, ne mogu...)


XV

Dame su htele do nje bliže,
Starice slale osmeh mali,
A klanjali se ljudi niže
I poglede joj ugrabijali,
Devojke kraj nje išle tiše,
I od svih drugih ljudi više
Ramena i svoj nos je digo
General što je sa njom stigo.
U njoj i njenim pokretima
Lepote ne bi našli mnogo,
Al' u njoj niko ne bi mogo
Naći ni ono, za šta ima
Londonska moda rečcu strogu:
Vulgar. (Izvini, al' ne mogu...


XVI

Meni se dopada reč ova,
Al' ne znam da prevedem šta je;
Kod nas, međutim, još je nova
I retko joj se počast daje,
A išla bi u epigramu...)
Al' vraćam se na našu damu.
U bezbrižnoj lepoti mila,
Za istim stolom tu je bila
Sa Voronskom, sa Ninom sjajnom,
S tom Kleopatrom Neve čiste,
I vi zacelo rekli biste,
Da Nina svom lepotom bajnom,
Iako slepi sve i pleni,
Nju nije mogla da zaseni.


XVII

»Zar ona - misli Evgenije: -
Zar ona tu? - Da, zbilja... znači...
Iz stepskog sela? Valjda nije!...«
I sada lornjet on privlači
I obraća ga pored sveća,
Na onu, čiji lik ga seća,
Zaboravljenih crta, draži...
»Čuj, kneze, da l' znaš, hajde, kaži,
Ko to sa crvenom beretom
Kraj poslanika španskog seda?«
Knez Onjegina nemo gleda.
»Uh! Dugo nisi već sa svetom.
Upoznaću te ovog trena.« -
»Pa ko je ona?« - »Moja žena.« -


XVIII

»Ženjen si! Novost s prvim danom!
Da l' dugo?« - »Već dve zime ima«
»A kojom?« - »Larinom.« -Tatjanom »
Ti znaš nju?« - »Ja sam sused njima.«
»O, pa hajdemo onda, hodi!«
I ide knez i ženi vodi
Svog srodnika i druga svoga;
Kneginja gleda gosta toga...
Ma šta se njoj u duši krilo,
Ma kako beše toga trena
Iznenađena, začuđena,
Promene na njoj nije bilo:
Njen ton i dalje osta biran,
Ko pre njen pozdrav beše miran.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-12-08, 22:49   #7
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,022
Thanks (Received): 215
Likes (Received): 2455
Paramanand has disabled reputation
Default

XIX

Bar da se trgla kad ga srete,
Da posta bleda il' rumena...
Na njoj se ništa ne pokrete;
Ni obrva, ni usna njena;
Mada je gledo najbudnije,
Ni traga stare Tanje nije
Mogao naći. Barem htede
Razgovor sa njom da povede
I - ne uspe! Upitala ga kad,
I iz kog je došo kraja?
Ide l' iz njenog zavičaja?
Zatim je pogled oka blaga
Prenela na svog muža s gosta,
Izašla... i on ko kip osta.


XX

Je l' ovo ista ta Tatjana,
Kojoj je on u pustom gaju
Još u početku mog romana,
U divljem i dalekom kraju,
Pažljivo, da je ne uvredi,
Moralne držo propovedi?
On i sad čuva pismo njeno
Gde srce leži izliveno,
Gde iskrenost, sloboda vlada...
Je l' ona to, il' san je bio?...
Ta koju on je ostavio
Sudbini skromnoj njenoj tada,
Zar se sa njime sada srela...
Ravnodušna i tako smela?


XXI

Na počinak on kući krete
I ostavi taj raut bučan.
Snevo je san pun čudne sete,
Čas pun vedrine, a čas mučan.
Al' evo, i probudio se;
Od kneza N. mu pismo nose;
Večeras zovu... bože, bože!
Ići će k njoj! I što pre može
Odgovor učtiv on mu daje.
U kakvom čudnom snu on bludi?
Šta je to s njim i šta se budi
U hladnoj, lenjoj duši? Šta je?
Dosada? Gordost? Ili snova
Mladosti briga - ljubav nova?


.........................................

XXVIII

Promenila se mnogo Tanja!
U ulozi se snašla ovoj
I navike svog teškog zvanja
Stekla u toj sredini novoj.
Devojku tihu ko da traži
U ovoj hladnoj, punoj draži
Zakonodavki sjajnih sala?
A nekad mu je srce dala,
I nekad je u mraku noći
Dok Morfej do nje ne dobludi
Čeznula za njim puna žudi,
I držala na mesec oči
Želeći da ko žena verna
S njim prođe put života smerna.


XXX

Bez sumnje, naš je Evgenije
Ko dete zaljubljen u Tanju.
Ljubavnim snom zanesen bdije;
Sanjari stalno, noću danju;
Glas razuma ne slušajući,
On svakog dana njenoj kući
Odlazi, luta oko trema,
I prati je ko senka nema,
Sav srećan kad joj zaogrne
Ramena sjajna mekim plaštom,
Kada je takne rukom taštom,
Il' razmakne livreje crne
Pred njome, ili ako stigne
Ispušten rubac da joj digne.


XXXI

A ona – ne primećuje ga;
Ne zapaža bledoću setnu,
Kod kuće mirno prima njega,
Reč-dve mu kaže kad se sretnu,
Pozdravom ga se katkad seti,
A neki put ga ne primeti:
Ne liči ona na koketu;
Ne trpe to u višem svetu.
Da bledi junak naš je stao:
Ne vidi ona il' ne mari;
Onjegin vene i u stvari
U sušicu je skoro pao.
I svi ga šalju u tom stanju
Lekaru, a on, gde? – U banju.


XXXII

A on ne ide; pradedima
Svoj dolazak da javi hoće,
Al' Tanja sve to mirno prima
(Njen pol je takav; pun hladnoće!).
Al' uporne je i on ćudi
I još se nada, još se trudi;
Smeliji no zdrav, s teškom mukom
On bolestan i slabom rukom
Kneginji jedno pismo piše.
Mada je smatro (s puno prava)
Da pošta ništa ne rešava,-
Al’ eto, nije mogo više
Da trpi jade lica svoga.
Evo vam pisma njegovoga.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-12-08, 22:51   #8
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,022
Thanks (Received): 215
Likes (Received): 2455
Paramanand has disabled reputation
Default

Pismo
Onjegina Tatjani


Znam, razjašnjenje tužne tajne
Duboko će vas uvrediti.
Kakav će prezir plemeniti
Izreći vaše oči sjajne!
Šta hoću? S kakvom željom kobnom
Otvoriću vam srce svoje?
Kakvom će sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje.

Kada je u vašem srcu čednom
Nežnosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun čudnog straha.
Još jedno nas je rastavilo…
Nesrećni Lenski tad je pao…
Od svega što je srcu milo
Srce sam tada otrgao;
Nevezan ničim, ja sam zatim
Mislio da sloboda može
Da nadoknadi sreću: Bože!
Kako pogreših, kako patim!
Ne, da vas vidjam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vašem licu i da patim,
Vaš glas da slušam i da shvatim
Svom dušom svojom vaše čari
I savršenstva od svih veća.
Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim… to je sreća!

A ja sam lišen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je čas života moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Već ionako teške dane
Sudbinom gorkom odbrojane.
Moj vek će skoro da se skrati;
Al’ da bih bio živ, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da ću vas tokom dana sresti…

Bojim se da se plaše
Od moje molbe oči vaše
Ko od lukavstva koje kujem…
I gnevni prekor ja već čujem.
Da znate kako strašno boli
Ljubavnom žedji biti moren,
U mom srcu koje voli
Gušiti nemir strašću stvoren!
Ja žudim da kraj vaših nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve što krijem;
I sve sto još izreći mogu!
A mesto tog, hladnoćom lažnom
I reč i pogled ja oružam.
Govorim s vama o nevažnom
I veseo vam osmeh pružam!...

Da protivim sebi, strasti,
Više u moći nije mojoj.
Reših: u vašoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.


XL

Naš junak tako rano juri?
Pogodili ste već; dabome!
Moj neizlečiv čudak žuri
Tatjani svojoj, sudu svome!
Ko senka hita on sa trema
U predvorju ni duše nema;
U sali, nikog. S njenog praga
Otvara vrata... ali šta ga
Pogađa tako, ko bi reko?
Kneginju on pred sobom gleda;
Nedoterana sedi, bleda,
Sa tugom čita pismo neko,
Na hladnu ruku obraz kloni
I tiho potok suza roni.


XLI

Ko ne bi bio sad u stanju
Da odgonetne tugu njenu,
I da prepozna jadnu Tanju
U kneginji, u ovom trenu?
Pun sažaljenja i pun jada,
Njoj Onjegin pred noge pada,
A ona drhti, setna, bleda,
I Onjegina nemo gleda
Bez čudenja, bez svakog gneva...
Sve shvata: izraz koji moli,
Prekorni pogled prepun boli...
Devojka skromna koja sneva
S negdašnjim srcem, živih čula,
U njoj je opet vaskrsnula.

XLII

Ne podiže ga ona, ćuti.
Očiju s njega još ne skida
Premrlu ruku nežne puti
Od žudnih usta ne otkida.
O čemu Tanja misli sada?
Tišina dugo, dugo vlada
I tiho najzad ona veli:
Sad ustanite, ma šta hteli,
Ja hoću da se razumemo.
Da 1' pamtite još vrt kraj sela
Gde sam se nekad s vama srela
I slušala pred vama nemo
Sve predike i opomene?
Danas je, evo, red na mene.

XLIII

Mlađa i možda lepša ja sam
Bila u bednom selu našem,
I volela vas; i šta? šta sam
Našla u hladnom srcu vašem?
Odgovor beše strogost sama.
Ne, novi nisu bili vama
Devojke čedne ljubav, jadi...
I sada - bože! - krv se hladi
Kada se u snu setim tamnom
Pogleda onog, hladnog glasa...
Al' ne krivim vas: toga časa
Postupili ste časno sa mnom
I spasili me od mnogih zala...
Svom dušom vam na tome hvala.

XLIV

U pustinji, daleko, sama,
Van taština i dvorske svite
Nimalo se ne svidah vama...
Pa što me sada progonite?
Što sada vašu pažnju skrećem?
Da l' zato što se sada krećem
U višem društvu. što ga primam.
Što ugled i_bogatstvo imam,
Da l' što nas dvor sad pazi tako
Jer ranjavan je muž u boju,
I što bi sad sramotu moju
Primetili u društvu lako
I mogla bi u toj sredini
Sablažnjiv ugled da vam čini?


XLV

Ja plačem... Ako Tanju jadnu
Vi niste još zaboravili.
Uz gnev i vašu jetkost hladnu
Meni bi dani draži bili
- U mojoj kad bi bilo vlasti -
Od ove vaše sramne strasti
I pisma onog što ste slali.
Nekad ste barem poštovali
U meni mladost punu snova,
I štedeli ste srce vrelo.
A šta je sada: vas dovelo
Pred moje noge? Raskoš ova!
Zar s vašim srcem, s vašom časti
Da robujete takvoj atrasti?


XLV1

Sva raskoš ta je, Onjegine,
Pozlata mog života mučnog;
Jer čemu sve te svetkovine
I uspesi kod sveta hučnog?
Dala bih rado odmah sada
Sve, sve te krpe maskarada,
Sav ovaj blesak, dim i sjaj.
Za svoje knjige, divlji gaj,
Za boravište naše bedno.
Za mesta gde sam kraj mog sela
Vas, Onjegine, nekad srela
I za to groblje neugledno
Gde stoji krst i senka grana
Nad grobom gde je moja nana.


XLVII

A moguća je sreća bila...
No udes moj je rešen sada.
A možda i ja, što bih krila,
Nepažljivo postupih tada.
Zaklinjala me mati jadna,
A spremna beše duša hladna
Na svaku novu volju neba.
Udala sam se. Sada treba
Da odete, jer ja vas molim.
U srcu vašem pored strasti
Ponosa ima, ima časti;
Zašto da krijem? Još vas volim,
Al' drugom ja sam poverena
I ostaću mu verna žena.

Izašla je, i Evgenije,
Ko zgromljen još na mestu stoji.
Kakvih se misli vihor vije,
I šta se u tom srcu roji?
Al' mamuza se zveket čuo,
Tatjanin muž je iskrsnuo
I mog ćemo junaka sada,
U ovom crnom času jada,
Da ostavimo, možda s tugom,
Zanavek... Dosta leta, zime,
Lutasmo istim putem s njime!
Kliknimo sada jedan drugom
Ko pozdrav naše »ura!« slavno
Vreme je (zar ne?) već odavno
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-12-08, 22:52   #9
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,022
Thanks (Received): 215
Likes (Received): 2455
Paramanand has disabled reputation
Default

XLIX

Moj čitaoče, ma ko bio,
Da oprostim se s tobom želim
Ko prijatelj i sadrug mio...
Pa zbogom. Ma šta putem smelim
Tražio ti kroz strofe moje;
Da l' uspomene burne svoje,
Da 1' odmor što od truda leči,
Da 1' žive slike, jetke reči,
Il' pravopisne moje greške, -
Daj, bože, da bar jednu mrvu
Za maštanja, za radost prvu,
Za novinarske spletke teške
Nađeš nad mojim pognut slogom!
Raziđimo se s ovim. Zbogom!
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-12-08, 22:53   #10
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,022
Thanks (Received): 215
Likes (Received): 2455
Paramanand has disabled reputation
Default

Kako to kaže književnik Milorad Pavić, lik Onjegina sačinjavaju tri elementa. Prvo, autobiografski element koji je u taj lik unio pjesnik. Puškin je svom junaku dao svoju sredinu, svoje drugove, svoje probleme, a donekle i svoju sudbinu, čak i politička ubjeđenja. Ali pjesnik je taj autobiografski elemenat jasno ograničio nazvavši Onjegina svojim prijateljem i istaknuvši razlike između sebe i svog junaka.

Druga komponenta Onjeginovog lika je, po Miloradu Paviću, mnogo kompleksnija. Riječe je o onim osobinama koje Onjeginov lik čine tipičnom pojavom, opštim likom ruskog mladog čovjeka iz dvadesetih godina devetnaestog vijeka, sa tipičnim problemima i tipičnom sudbinom. Riječ je o opštim i zajedničkim društvenim pojavama izraženim kroz pojedinačan slučaj. To je tragedija čovjeka koji je prozreo besmislenost svoje sredine i života koji ona vodi, napuštio sve to, ali nikako nije uspio da uguši u sebi predrasude u kojima ga je ta sredina vaspitala. Iako je otišau u selo, Onjegin nikada nije shvatio kakvo je ogromno vrelo snage običan narod koji je živio pred njegovim očima. Odlično obrazovan i pametan čovjek, Onjegin lako odbacuje lažni sjaj visokog društva. Ali kada mu neiskusna palanačka gospođica, odgajana u porodici seoskih spahija, ponudi svoju ljubav i život, on je odbija, nesposoban da se oslobodi društvenih konvencija i da umjesto njenog društvenog položajan u njoj sagleda ženu koju će jednoga dana zavoljeti.
Tek pošto je Tatjanu sreo na visokom položaju prijestoničke hijerarhije, u sjaju i taštini velikosvjetskog života, koji je i sam toliko prezirao, Onjegin je uspio da u njoj otkrije onu vrijednost koju u palanačkoj gospođici nije bio u stanju da vidi. Tek tada se strasno i iskreno zaljubljuje u nju. Bolje od svih kritičara, kaže Pavić, tu protivrječnost u Onjeginovom karakteru istakao je Puškin Tatjaninim riječima u posljednjim strofama romana.

Tako izgrađen lik Onjegina Puškin je učinio još reljefnijim suprotstavljajući mu lik Lenskog, čovjeka obrazovanog u inostranstvu, oduševljenog filozofijom Kanta, pjesništvom Getea i Šilera. Lenski iz Njemačke donosi nebouzdane slobodarske ideje. Na tom polju Lenski je našao dodirne tačke sa Onjeginom i oni postaju prijatelji. Ali, samo iz društvenih obzira, Onjegin prihvata dvoboj sa Lenskim, ubija prijatelja i slomljen svojom nesposobnošću da se digne iznad društvenih okova sredine, pada u još dublje razočarenje, u prećeranu duhovnu mlitavost i odaje se sktitačkom životu.

Mnogobrojna umjetnička sredstva kojima je Puškin izvajao Tatjanin lik toliko ispunjava tkivo romana da u njima ranije već ocrtane ličnosti Onjegina i Lenskog dobijaju nova, cjelovitija značenja i tek u dodiru sa Tatjanom i njenom sudbinom stiču svoju životnu i umjetničku potpunost. Svom dušom prava ruska đevojka, Tatjana daje duboko nacionalno obilježje Puškonovom romanu. Ona je, kaže Pavić, jedino lice u Puškinovom romanu koja svoju nesreću prima dostojanstveno, ne gubeći ni u jednom trenutku ravnotežu zasnovanu na zdravoj podlozi ruske zemlje i ruske tradicije. Tatjanin lik prvi je u nizu divnih karaktera ruske žene koje je dala ruska književnost. Svi ti likovi, smatra Pavić, duguju svoj nastanak Puškinovoj junakinji.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 10-12-08, 15:00   #11
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,022
Thanks (Received): 215
Likes (Received): 2455
Paramanand has disabled reputation
Default

POSVEĆENO*** (A. P. KERN)

Ja pamtim divno magnovenje,
Kad sretoh tebe na svom putu,
Ko svetlih snova ostvarenje,
Ko neba dah u zemnom kutu.

Kroz burni život hitrobrežni,
Kroz strasti, iskušenja mnoga
Ja dugo slušah glas tvoj nežni
O sanjah crte lica tvoga.

Al' korak leta neizbežni
Pogasio je mašte tajne,
Zaglušio je glas tvoj nežni
I otro lika crte sjajne.

Teko je život pun čeznuća,
Pun mraka, zla i ropskih uza,
Bez rajskog sna, bez nadahnuća,
I bez božanstva i bez suza.

Al' opet nasta otkrovenje,
I sad si opet na mom putu
Ko svetlih snova ostvarenje,
Ko neba dah u zemnom kutu.

I srce puno je pregnuća:
Ti vraćaš sve što vreme uze,
I rajske sne i nadahnuća,
Božanstva čar i žarke suze.

Last edited by Paramanand; 10-12-08 at 15:04..
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 14-12-08, 14:44   #12
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,022
Thanks (Received): 215
Likes (Received): 2455
Paramanand has disabled reputation
Default

* * *

Ne poj, lepotice, kraj nas
Svoj napev gruzijski pun tuge,
Jer podseća me njegov glas
Na drugi kraj, na dane druge.

Seća me tvoje pesme moć
I nesputane reči njene
Ne mesečinu, stepu, noć,
Na lik daleke, jadne žene.

Taj dragi lik u društvu tvom
Kad zaboravu tamnom predam,
Ti zapevaš i, nošen snom,
Ponovo drage crte gledam.

Ne poj, lepotice, kraj nas,
Svoj napev gruzijski pun tuge,
Jer podseća me njegov glas
Na drugi kraj, na dane druge.


* * *

Šta ime moje za te znači?
Umreće ono, ko šum vala
Što tužno mije tuđa žala,
Ko žagor šumski kad se smrači.

Na listu tvoga spomenara
Ostaće poput traga sivog,
Ko grobni natpis, čudna šara
Nečitljiva za ikog živog.

Šta znači ono? Već odavno
Val novih nemira ga briše
I sećanje životodavno
Ne budi u tvom duhu više.

No reci ga u vreme čame,
Kaži u časovima sivim:
Postoji uspomena na me,
Postoji srce gde ja živim...
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 15-12-08, 17:03   #13
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,022
Thanks (Received): 215
Likes (Received): 2455
Paramanand has disabled reputation
Default

PESNIKU

Sonet

Ne precenjuj to što te narod voli,
Zanosnih pohvala proći će burni tren,
Čućeš tad podsmeh rulje i glupaka sud oholi,
Ali ti ostani čvrst, miran, zamišljen.

Car si. Sam živi. Upravi svoj hod
Slobodnim putem, slobodni um gde hita
Zamisli dragih usavršavaj plod,
Ne zahtevaj priznanje za dela plemenita.

Ono je u tebi. Ti si svoj pravi sud.
Najoštrije baš ti procenjuješ svoj trud.
Nezadovoljan si, prestrogi umetniče?

Zadovoljan? Tad neka grdi rulja,
Na žrtvenik nek' pljuje i nek' viče
I gurka presto tvoj dok nestašno baulja!
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 17-12-08, 20:53   #14
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,022
Thanks (Received): 215
Likes (Received): 2455
Paramanand has disabled reputation
Default

* * *

Sačuvaj bože da poludim;
Bolje da s torbom svetom bludim,
Bolja je muka, bolja glad,
Ne zato što ja iznad svega
Poštujem um, pa se od njega
Rastati ne bih bio rad:

Kad bi po volji meni bilo,
Kako bih rado i čilo
Lutao tamnom šumom ja,
Pevao u pijanstvu plamnom,
I lebdela bi magla sa mnom
Zbrkanog, čudesnog sna!

I, prepun sreće ustreptale,
Zanesen, slušao bih vale,
Dizao k nebu pogled lak;
Bio bih moć, sloboda sama,
Ko vihor koji granje slama
I rije polja, plah i jak.

No zlo je to što, kad poludiš,
Strah kao kuga ćeš da budiš,
I staviće te, znaj, pod ključ,
Okovaće te ko ludaka
I, s one strane rešetaka,
Bockati, da ti prospu žuč.

A noću slušati slavuje
Ja neću, niti će da huje
Krošnje nad mojim srećnim snom –
Slušaću kletve tamničara,
Lanaca zveku, zov drugara
I ljuti lelek nada mnom.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 21-12-08, 14:39   #15
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,022
Thanks (Received): 215
Likes (Received): 2455
Paramanand has disabled reputation
Default

CIGANI


Svi književni kritičari su jedinstveni u jednom: najbolje što je Puškin napisao je roman u stihovima Evgenije Onjegin. Jedinstveni su i u tome da se taj roman može smatrati istinskim remek djelom svjetske književnosti.

Meni najdraže Puškinovo djelo je poema Cigani. I za razliku od književnih poslenika koji smatraju da je Aleko junak pomenute poeme, za mene je to stari Ciganin. Zašto? Onaj ko pročita, razumjeće, nadam se.

A evo šta o ovoj poemi kaže književni kritičar i prevodilac Miodrag Sibinović:

Junaci poeme nose tipične crte romantičarskih junaka. Svi su privrženici ideala slobodnog života. Glavni junak Aleko je u sukobu sa civilizovanom sredinom iz koje potiče i iz koje među Cigane dolazi.

Tipičnog romantičarskog junaka, koji je u psihološkom sukobu sa civilizovanim društvom, Puškin dovodi u sredinu koja maksimalno ostvaruje princip romantičarske slobode, kako na planu odnosa u društvu, tako i u domenu prijateljstva i ljubavi. Međutim, upravo u tako idealnim uslovima romatičarski zamišljen junak Aleko pada na ispitu koji mu priređuje život.

Aleko, u razgovoru sa starim Ciganinom, u svoje shvatanje ljubavi uključuje zahtjev da Mariula, iz zahvalnosti što je muž voli, mora da ostane kraj njega i onda kad se u njoj ljubav prema njemu ugasila. A to je već zahtjev koji, kao moralni princip, nameće normu ponašanja za čije ostvarenje je neophodno ograničenje slobode jednog od učesnika u ljubavi. Kad je već to tako, postavlja se pitanje: s kojim onda pravom Aleko zamjera svojim sugrađanima iz civilizovanog svijeta zbog toga što se “stide ljubavi”; s kojim ptravom istupa protiv licemjerja tamošnjeg svijeta kad i sam od žene koju voli zahtijeva da bude licemjerna? Ako je Aleko zaista protiv zakona civilizovanog društva koji otuđuju čovjeka od prirode, zašto onda u svoje shvatanje ljubavi uključuje i pravo da kažnjava ženu što ne ostaje uz njega kad je prestala da ga voli?

Alekovo shvatanje ljubavi, dakle, zasnovano je, u suštini, na pravilima svojine koji vladaju u svijetu protiv koga on načelno ustaje.

Mariula je otišla ostavivši đevojčicu kojoj nije moglo biti više od godinu dana. Puškin i direktno (u sjećanju starog Ciganina) govori o plaču napuštenog đeteta. Zemfira je, bez trunke svoje krivice, rasla bez majke, pa nije teško shvatiti da zbog toga svakako nije mogla biti srećna.
Najzad, i Zemfira je, bacivši se u narućje mladog Ciganina, takođe bila na putu da napušti i ostavi u kolijevci svoje i Alekovo dijete. Dakle, i da se čovjek civilizacije nije umiješao sa zakonima koje je donio iz svog svijeta, njegovo i Zemfirino dijete bilo bi lišeno majke.

Ako je nekoliko decenija kasnije na patnji đece Dostojevski mjerio pravednost božijeg svijeta i Lav Tolstoj postupak Ane Karenjine procjenjivao nesrećom koju je ona donijela svojoj đeci – nije li, eto, i Aleksandar Puškin, posluživši se upravo tim postupkom još sredinom dvadesetih godina XIX vijeka, pokazao da je dotle ustaljena slika bliskog prirodi egzotičnog necivilizovanog svijeta, toliko isticanog u romantizmu kao ideal – zapravo idealizovana i netačna!

Stvarnim značenjem onoga što je naslikano u Ciganima Puškin je, posredno, postavio još jedno značajno pitanje i nagovijestio odgovor na njega: na šta se svodi ta slobodna ljubav u svijetu ciganskog tabora?

Mariula je provela sa svojim mužem samo jednu godinu, da bi, pošto je drugi ciganski tabor kraj njenog bio ulogoren svega dva dana – otišla sa drugim čovjekom. Zemfira je sa Alekom provela samo dvije godine, da bi onda zaključila kako joj je njegova ljubav dosadila (“Ta strast me više ne veseli / Slobodu hoću, neću s njime…”), da bi odmah našla mlađeg vatrenijeg ljubavnika, u čijem će se zagrljaju smijati sijedoj kosi svoga muža. Dakle, ta slobodna ljubav, koja bljesne za trenutak da bi se, kao zvijezda padalica, još brže ugasila, zaboravljajući u tami svoje najljepše plodove, đecu, ipak se svodi samo na površan zanos, u njoj vlada samo erotika, u njoj je gotovo potpuno zapostavljena duhovna veza između muškarca i žene. To znači da ni sa stanovišta romantičara, koji u ljubavi uvijek insistiraju baš na duhovnoj vezi, bjekstvo u prirodu ne može biti zadovoljavajuće rješenje.

Puškinova poema Cigani se može protumačiti i onako kako je to učinio najveći ruski književni kritičar Bjelinski. On je smatrao da je Puškin u svojoj poemi pisao o brbljivim hvalisavcima čiji postupci nijesu u skladu sa onim šta govore i da je predstavniku takvih ljudi, Aleku, pjesnik suprotstavio starog Ciganina, koji ima unutrašnje snage da svoje proklamovane principe i sprovodi na djelu.

Međutim, Aleko se, sa Dostojevskim, može shvatiti i kao onaj ukleti ruski intelektualac, vječiti putnik po svojoj zemlji koji se, u svom stalnom nezadovoljstvu, niđe ne zadržava i niđe ne nalazi put ka sreći. Jer, i Aleko, i Zemfira, i stari Ciganin, i Mariula – svi su oni u Puškinovoj poemi naslikani, takođe, kao ljudi koji čine ono što su vjekovima činili i njihovi preci, što do današnjih dana čine njihovi potomci – traže sreću u ljubavi.

U ljudskoj potrazi za srećom, unesrećen je, osim Aleka, i stari Ciganin. Zemfira, koja je zbog sreće svoje majke, ostala bez majčine ljubavi, tražeći sopstvenu sreću u ljubavi sa mladim Ciganinom – gubi i život. Mariula i njen ljubavnik su otišli.

Tako Puškinova poema izrasta u veoma upečatljivo poetsko djelo koje govori o vječitom čovjekovom traganju za ljudskom srećom. Konkretizacija te opšteljudske, te univerzalne teme, razumije se, nosi pečat vremena u kojem je nastala. Jedan od takvih tragova svakako je razmišljanje o rješenjima koja je nudio onda aktuelni romantizam. Lična kriza, pak, koju je Puškin tih godina doživljavao (poemu je započeo u svom progonstvu na jugu Rusije, a završio je na sjeveru, u izolaciji sela Mihajlovsko) uslovila je i opšti pesimistički ton sa završnom konstatacijom iz Epiloga Cigana da ljudske sreće nema niđe, da svuda vladaju “kobne strasti” i da čovjek od svoje sudbine ne može niđe da se skloni.

Mora se, međutim, reći da je Puškin u Ciganima postavio neka izuzetno značajna filozofska pitanja koja važe za sva vremena: ne samo pitanje moralne strane apsolutne čovjekove slobode u ljubavi, nego i pitanje kako je moguće razriješiti bez nasilja (bez zločina) protivurječnosti slobodne ljubavi (koja je izraz stihije ličnih osjećanja i želja dvaju različitih ljudskih bića), kad u jednom od zaljubljenih dođe do promjene osjećanja? Da li je rješenje u psihologiji čovjekovog mirenja sa sudbinom, koje, u suštini zastupa stari Ciganin?
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 21-12-08, 14:41   #16
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,022
Thanks (Received): 215
Likes (Received): 2455
Paramanand has disabled reputation
Default

Ciganski tabor spor i šuman
Po Besarabiji se seli.
Kod reke su, kraj starog druma
Uboge čerge razapeli.
San ko sloboda im je vedar
I spokojan pod nebom snenim.
Pod arnjem poluzastrvenim
Kraj točkova se oganj štedar
Svetluca. .. Obed svud se sprema,
U ravnom polju konji pasu,
Za šatorom na svome tasu
Nevezan medved mirno drema.
Celom se stepom živost rasu:
Posluju mirni poslenici
Pred novi put do bliskih stepa;
Čuju se pesme, deca, krici,
I s nakovanja putnih klepa.
No neće moći da se opre
Tabor spokojstvu noći sane;
Sad samo još u stepu dopre
Kad konj zanjišti, pas kad lane.
Zgasnule vatre, mirno sve je,
Samo s visine neba plava
Svetlošću svojom mesec veje
I tihi logor ozarava.
Starac pod jednom čergom starom
Pred ugljevljem još budan leži;
Greje ga vatra zadnjom jarom,
A pogled mu u stepu beži
Zaogrnutu noćnom parom.
Njegove mlade kćeri nema;
Svikla divljini i slobodi
Po pustoj stepi sama hodi...
Da, doći će .. . Al' noć se sprema
I ubrzo će mesec mladi
Iz oblaka izaći bledog .. .
Zemfire nema .. . vetar hladi
Ubogi obed starca sedog.
No evo je. Sakriven senom
Za njom se žurno mladić stvori
Nepoznat sasvim ocu njenom.
»Evo me, oče«, ona zbori,
»Dovodim gosta, nisam sama;
U stepi me je putnik sreo;
Na noćište ga pozvah k nama;
Da bude čergar, on bi hteo.
Zakon mu preti. Biću s njime,
Brigu o njemu ti povedi.
Aleko mu je, oče, ime,
I svud je gotov da me sledi.«

STARAC

Pristajem. Čerge nek ti pruže
Do jutra zaklon: tu počini,
Ili poživi s nama duže;
Šta hočeš, stranče, to i čini.
S tobom ću krov i hleb da delim.
Sa sudbinom se našom srodi;
Sa skitnjom, s bedom u slobodi,
I sutra ćemo putem belim
Krenuti skupa čim zarudi.
Ti radi što se tebi svidi;
Kuj željezo, il' pevač budi,
Il' s medvedom u sela idi. . .

ALEKO

Ja ostajem.

ZEMFIRA

O, moj će biti;
Od mene niko ga ne goni.
Al' polja su već sva u tami;
Sad će i mesec da se skloni,
I nehotice san me mami.. .
Već dan. Kraj čerge starac hudi
Luta i kćer i gosta zove:
»Zemfira, ustaj, jutro rudi!
Ostavi, stranče, svoje snove!
Sa ložnice se treba dići,
Na put nam, deco, valja ići.
« Sa svih se strana žure ljudi;
Svijaju čerge, svud se vide,
Sve je tu spremno već da ide,
I sve odjednom krenulo se:
Magarci korpe s decom nose,
Muževi, braća, žene, kćeri,
I star i mlad na put se tiska;
Ciganske pesme, buka, piska,
Zvek okova i urlik zveri
Nestrpljivo što lanac trese;
Šarene prnje i zavese,
Starci i deca naga stasa,
Zavijanje i lavež pasa,
Škripanje kola sa gajdašem —
Sve je to bedno, divlje, ružno,
No sve je živo, nikad tužno,
Tuđe mekuštvu tromom našem,
Tuđe životu praznom onom
Ko ropska pesma monotonom.
Opustele ravnice duge
Setnim je okom mladić sreo.
I tajni uzrok svoje tuge
Sam sebi nije reći smeo.
S njim crnooka je Zemfira,
Slobodan sad je, ima mira,
Veselo sunce put mu meri
I u lepoti južnoj gori,
Pa što mu srce još treperi,
I kakva briga njega mori?
Ptičica pod plavim svodom
Ne zna brigu, ne zna trud;
Drug je ona sa slobodom,
Ona gnezdo gradi svud.
Celu noć na grani snuje,
Kada zore dođe čas,
Ona zov sa neba čuje,
Prene se i pušta glas.
Proleće sa svom lepotom
Tada smeni leta dan,
Pozna jesen nosi potom
Magle, bure, snežni prah.
Ljudima je tad sve gore;
Ptičica u časak taj
Odleće za sinje more,
Traži drugi, topli kraj.
Ko ptica i u letu zvezda,
On, izgnanik što večno luta,
Bez navika, bez svoga gnezda,
Nikada nije našo puta.
Svuda mu beše drum i stan
I mir za san u svakom polju;
I svakog jutra nov je dan
Prepuštao na božju volju.
Svetlost daleke slave često
U njemu budila je želje;
Često su raskoš i veselje
U tom životu našli mesto.
Mada se grom sa strašnim treskom
Prolamao nad ovom glavom,
San mu ne beše mučen stravom,
Nit beše strašen munje bleskom,
I nisu mogle sve tegobe
I život s borbom uvek novom
Da unište u srcu ovom
Spokojstvo čisto i bez zlobe.
Nikad se nije dao vlasti
Sudbine slepe što sve ruši,
Al' vladale su strašne strasti
U ovoj burnoj, mračnoj duši!
Kako su divlje raspinjale
Te izmučene, jadne grudi!
Da l' davno su, na dugo stale?
Probudiće se - strpljiv budi.

ZEMFIRA

Kaži, Aleko, zar ne žališ
Za onim, s čim te prošlost spaja?

ALEKO

A šta je to?

ZEMFIRA

O, ti se šališ;
Gradovi, ljudi tvoga kraja.

ALEKO

Za čim da žalim? Kad bi znala,
O, kad bi mogla zamisliti
Koliko tamo ima zala;
Slobode tamo ne sme biti;
Ljudi su večno svi unutra;
Zagušljiv grad ih stalno steže;
Ne poznaju svežinu jutra,
Proleće za njih nije sveže,
Trguju voljom, misli gone,
Stide se kada stvarno vole,
Pred idolima glave klone,
Za novac i za lance mole.
Šta ja napustih? — Vrtlog čudni
Neverstva, mora, predrasuda,
Kovitlac gradski nerasudni
I blistavu sramotu svuda.

ZEMFIRA

Al' tu veselja bučnog ima,
Kuće su divne, pune tajni,
Prostirke šarene u njima,
A ženski ukrasi su sjajni.

ALEKO

Sve su to samo prazne stvari;
Bez ljubavi veselja nema.
A žene ... od njih više čari
Ti imaš i bez skupih sprema,
Bez dragog kamenja što blista.
Ostani uvek takva ista!
Ja takvu hoću da te imam
I samo jedno sada želim:
Ljubav, izgnanje koje primam,
I život s tobom svoj da delim.

STARAC

Ti voliš nas, iako niko
Bogatog ko ti nije roda.
No nije ugodna sloboda
Onom ko je na raskoš sviko.
Mi čuvamo predanje jedno:
Prognan je k nama ko zna kad
Stanovnik Juga, biće bedno ...
Znao sam pre, no ne znam sad
Njegovo ime pažnje vredno.
Po godinama beše star,
No mlad i krepak još u duši;
Imo je pesme divan dar
I glas ko voda kad se ruši.
Zavolesmo mu krotku ćud;
Kraj Dunava je dane duge
Provodio nezlobiv, hud,
Opčinjujuči pesmom druge.
Ko dete stidljiv, slab i mek,
I nevičan životu beše;
Čergari su mu celi vek
Lovili ribu da ga teše,
A kad bi vihor digo glas
I stegao se led nad rekom,
Odevali su kožom mekom
Svetoga starca slabi stas.
No on se nikad nije sviko
Na tegobe života tog;
Bio je bled i slab ko niko,
Govorio je: mene bog
To kažnjava za grehe moje.
Spasenje stalno čekao je,
Tumarao niz Dunav s tugom,
Oplakujući tu svoj jad,
I ronio je suze dugo
Pri pomisli na rodni grad.
Zaveštao je umirući
Da ga prenesu natrag, kući,
Da počinu na Jugu svom,
U miru najzad, i u pošti,
Mučene ovim tuđim tlom
Njegove hude, tužne mošti.

ALEKO

O, Rime, eto dece tvoje!
I ti si, grade, svetu glava!
Pevaču nežne strasti svoje,
Božanski pevce — šta je slava?
Pohvala kada grob te zatre,
Tvoj zvuk što sin od oca prima,
Ili u senci bedne šatre,
Ciganska priča puna dima?
Dve godine su prošle nove;
Ko pre se Cigani još sele
I gostoljublje, mir i snove
Nalaze svuda gde zažele.
Od gradskih okova daleko,
Ko oni uvek u slobodi,
Bez briga, žaljenja, Aleko
Nov, skitalački život vodi.
Isti je on, s njim isti ljudi,
U tom ga društvu već toliko
Ne podseća na prošlost ništa.
Na ciganski je život sviko,
I voli njina prenoćišta,
Lenjost i zvučni jezik hudi.
Odrođen medved, s njim što luta,
Njegove šatre gost je česti.
Po selima duž stepskog puta
U Moldaviji ćeš ga sresti
Gde s mumlanjem i igrom prođe,
Ili kraj kuća lanac glođe.
Stežuči putni štap u pesti
Starac u bubanj katkad lupi,
Sa pesmom vodi zver Aleko,
Zemfira selom novac kupi,
Ponešto uvek da poneko.
Nastane noć i tad sve troje
Uzvare zrno nežnjeveno.
Za starcem tad se uspokoje;
U čergi tiho je i sneno.
Prolećno sunce starcu zgreva
Krv što se već pomalo ledi;
Nad kolevkom Zemfira peva,
Aleko sluša glas i bledi
.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 21-12-08, 14:43   #17
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,022
Thanks (Received): 215
Likes (Received): 2455
Paramanand has disabled reputation
Default

ZEMFIRA

Imam starog muža,
Može da me reže;
Ne bojim se njega
Ni kad ognjem žeže.
Prezirem i mrzim
I njegovo ime,
Ja drugoga volim,
Umirem za njime.

ALEKO

Dosađuješ mi. Ćuti malo.
Ne volim divlje pesme tvoje.

ZEMFIRA

Ne voliš? Zar je meni stalo?
Za zadovoljstvo pevam svoje.
Stari, gadni mužu,
Možeš me i seći
Nećeš znati ko je,
Reči neću reći.
Mlađi je od vesne,
Strašniji od leta,
I voli me više
Od celoga sveta.
Ljubila sam njega
Ja u noćnoj rosi,
Smejala se s njime
Tvojoj sedoj kosi!

ALEKO

Zemfira, sad je dosta, ćuti!

ZEMFIRA

Sad shvataš da o drugom snevam!

ALEKO

Zemfira!

ZEMFIRA


Slobodno se ljuti!
0 tebi ja to pesmu pevam.
(Odlazi i peva: Imam starog muža itd.)

STARAC

Sećam se dobro: pesmu tu je
Spevao svet u daljnom kraju;
Već odavno se ona čuje;
I njom se ljudi zabavljaju. . .
U divljim stepama Kagula
Nekad je nju u tami šatre
Pevala moja Mariula
Uspavljuju'i kćer kraj vatre.
U umu mom ko senke snova
Mrače se prošli dani moji
Al' će do kraja pesma ova
U mojoj svesti da postoji.
Tišina. Noć je. Izdaleka
Ko ukras nebom mesec Mudi.
Zemfira tiho starca budi:
»Strah me je, oče, od Aleka!
Slušaj ga, ima strašne snove:
On jeca, uzdiše i zove.«

STARAC

Ne dotiči ga, mirna budi.
Čuo sam kako kažu ljudi
Da sad, u ovom času tamnom
Usnulom nosi strašnu moru
Domaći duh. No on pred zoru
Odlazi nekud. Sedi sa mnom.

ZEMFIRA

On, oče, šapuće: Zemfira!

STARAC

Da, i u snu on tebe želi;
Bez tebe njemu nema mira.


ZEMFIRA

Ta strast me više ne veseli,
Slobodu hoću, neću s njime . . .
I već sam . .. Čuješ? tiše, tiše!
On izgovara drugo ime.

STARAC

A čije?

ZEMFIRA

Čuješ? Sad sve više
Škrguče, rida . . . Strašni snovi.
Probudiću ga.

STARAC

Ne, ne zovi. Ne goni noćnog duha: đavo
Sam ode; trud je uzaludan . . .

ZEMFIRA

Diže se, zove . .. sad je budan!
Ja idem k njemu. — Spavaj. Zdravo.

ALEKO

Gde si to bila?


ZEMFIRA

S ocem svojim.
Neki je duh u tebi bio
I mučio te. Ja se bojim
I strašno si me uplašio . . .
U snu si jecao, Aleko,
I zvao ...

ALEKO

Stalno mi se snilo
Ko da je među nama neko. . .
To viđenje je strašno bilo.

ZEMFIRA

Ne veruj snima; to su gatke.

ALEKO

Ne, ničemu što vidim, čujem,
Ni snu, ni laži reči slatke,
Čak ni tvom srcu ne verujem.

STARAC

Kaži što uzdišeš toliko?
Ovde su divni nebo, stepe,
I ničim nije sputan niko;
Slobodni ljudi, žene lepe.
Ne tuguj. Škodi. Sta te boli?

ALEKO

Ah, oče; ona me ne voli!

STARAC

Ne tuguj, ona je još dete.
Ne vredi. Malo se razgali:
Ti voliš mučno, s puno sete,
A žensko srce ko u šali.
Gledaj, na tom dalekom svodu
Carica neba se veseli;
Svoj prirodi u svome hodu
Od svoga sjaja ona deli.
U oblak tu se zagledala,
I raskošnu mu svetlost šalje,
A sad je već pred drugim stala
I uskoro če poći dalje.
Ko da joj nađe pristanište,
Ko da je spreči da ne bludi,
Mladome srcu ko da ište:
Ne menjaj se i verno budi?
Ne tuguj.

ALEKO

Kakva je pre bila!
Kako je nežno iznad mene
U divljem miru noći snene
Često po cele čase bdila,
I često me je razgovorom
II' poljupcima punim slasti,
Vedrine puna kao dete,
Spasavala od kobne vlasti
Turobnih misli punih sete.
A sad se mirim s groznom morom:
U njoj za mene nema strasti!

STARAC

Slušaj me sad, ispričaću ti
0 mom životu povest pravu;
Zbilo se ovo, što češ čuti,
Davno, u vreme kad Dunavu
Još nisu pretili Moskovi.. .
(Moj duh u prošlost s bolom plovi. .)
Tad strepeli smo od sultana,
A Budžakom je paša vlado
S visokih kula Akermana.
Bio sam mlad, i srce mlado
Od radosti je silne vrilo;
A kosa mi je bila vrana,
Nijedne sede nije bilo.
Lepotice sam mnoge znao;
Al' najlepša je jedna bila,
Ko sunce me je zasenila,
I najzad sam je svojom zvao.

Brzo je prošla moja mladost
Ko pale zvezde svetlost kratka,
No ljubavna je moja radost
Još brže prošla bez povratka;
Godinu jednu Mariula
Beše u mom životu bednom.

Kraj kagulskih smo voda jednom
Tud tabor sreli. Vest se čula
Da ti čergari strani hoće
Kraj nas, u šumi da zanoće.
Čerge su svoje razapeli
I kraj nas noći dve proveli,
Pa otišli sa toga mesta.
I ostavivši kćer sa grudi,
I Mariula s njima nesta.
Počivam mirno; zora rudi.. .
Budim se, ali pored mene
Odavno nema moje žene;
Zovem i tražim . . . ne, ni glasa . . .
Zaplakala se Zemfira
I ja nad njome ... Od tog časa
Namrznuh žene, nemam mira,
I lice slično njenom licu
Moj pogled više nije sreo,
I usamljenu dokolicu
Da delim nisam ni s kim hteo.

ALEKO

A što se nisi u tom trenu
U poteru za njome dao
I grabljivca i bednu ženu
Kindžalom svojim isekao?
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 21-12-08, 14:44   #18
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,022
Thanks (Received): 215
Likes (Received): 2455
Paramanand has disabled reputation
Default

STARAC

Ko ptica slobodna je mladost.
Ko može ljubav još da sputa?
Svakom se redom daje radost,
Ne biva ništa po dva puta.

ALEKO

Ja nisam takav. Drage volje
Ne ustupam ja svoja prava.
Osvetiti se, to je bolje.
Svog dušmanina kako spava
Kada bih našo pored mora,
U talase bih svog zlotvora
Nezaštićenog odgurnuo . . .
I probudenog od užasa
Sa smehom bih ga ispratio
I dugo bi mi sladak bio
Zvuk toga pada i tog glasa,
Dogod bi se i odjek čuo!

---

MLADI CIGANIN

Poljubi me.

ZEMFIRA

Ne, ne smem više!
Vreme je! Muž je ljut i zao ...

MLADI CIGANIN

Ni zbogom još ti nisam dao . . .

ZEMFIRA

Idi, dok nije došo . .. Tiše!

MLADI CIGANIN

Sastanak kad je?

ZEMFIRA

Ove noći.
Za humkom, tamo, znaš, pred grobom.

MLADI CIGANIN

Obmanjuješ me, nećeš doći!

ZEMFIRA

Evo ga, beži! Biću s tobom!
Aleko spava. Teško grudi
Pritiska strašan prizor jedan.
Sa krikom se u tami budi.
Ljubomori još uvek predan,

Ruku pruža u mrak Aleko . . .
Ali Zemfira je daleko.
Pokrivač hladni samo tu je.
I skamenila mu se duša;
Uzdrhtao se diže, sluša,
Al' više nema šta da čuje.
Tišina . .. Nem je već od straha.
Ledi se, gori, bezbroj puta,
Iz čerge izlazi bez daha,
Kraj tihih kola strašan luta.
Svud vlada muk; i polja neme;
Po nebu tiho magle jezde,
Neobično i mračno vreme,
Tek varljivo trepere zvezde,
I sjajni trag u rosi samo
Što nekud u daljinu hodi.
Aleko nemo ide tamo
Kud zloslutna ga staža vodi.
Na kraju puta najzad vide:
Beli se grob pred njim u tami.
Klecaju noge, jedva ide,
Kolena drhte, usne bride,
Predosećanje strašno mami.
Ide ... najednom — da li snuje?
Dve senke vidi on pred sobom
I sasvim blizu šapat čuje
Nad oskrnavljenim grobom.

I GLAS

Vreme je . . .

II GLAS

Čekaj . . .

I GLAS

Moram, mili. . .

II GLAS

Ne, ne, još malo, bar dok svane!

I GLAS

Ne, već smo dugo ovde bili.

II GLAS

Kad poljubiš me, dah mi stane . . .

I GLAS

Uništavaš me . . . muž je čudan.

II GLAS

Još časak . . .

I GLAS

Ako se bez žene probudi sada?

ALEKO

Već sam budan. Ne žurite se!
Kud bez mene?
Biće vam dobro tu, kraj groba!


ZEMFIRA

Ah, beži!

ALEKO

Neće on daleko;
Pričekaj! Kud češ u to doba? Lezi!
(Udara ga nožem.)

MLADI CIGANIN

Ja umirem . ..

ZEMFIRA

Aleko!
Ne, ubićeš ga! Ne sa time!
Pogledaj, sav si već u krvi!
Šta činiš to?

ALEKO

Ja nisam prvi:
Sad uživaj ko pre sa njime.

ZEMFIRA

Ne, dosta, više se ne bojim!
I neću ništa da te molim:
Nad zločinom te kunem tvojim!

ALEKO

Umri! (Ubija je.)

ZEMFIRA

Ja umirem i volim.


Danicom zaren dan je sjao.
Na jednom grobu je Aleko
U krvi, koju nije sprao,
Sedeo s nožem. Nedaleko
Pred njim su bila mrtva tela.
Strašan je bio on u licu;
Ciganski tabor uz ubicu
Uznemireno već se zbio.
Iskopan jedan grob je bio,
I žene su još, pre opela
Celivale u oči mrtve . . .
Ne obzirući se na druge,
Bez reči, skamenjen od tuge,
Posmatrao je starac žrtve.
Digli su mladi par i skupa
Položili u zemlju krilo:
Sahranili su trup do trupa
I pred Alekom to je bilo . . .
A kada zatim zemlju neko
U hladni grob da baca poče,
Nemo se pognuo Aleko
I srušio na travu s ploče.. .
Starac je prišo tad i reko:
»Čoveče gordi, idi sada!
Kod nas vaš zakon ne postoji,
Od njega niko tu ne strada,
Šta će nam krv i jadi tvoji?
Ne kažnjavamo smrću ljude.
Ali s ubicom ko da bude?
Ne pristaje naš udes tebi,
Slobodu hoćeš samo sebi,
Od glasa tvog se kosa ježi;
Svi mi smo krotki, dobri ljudi,
Svirep i zao ti si. Beži!
Zbogom. I mir sa tobom budi.«

On reče to — i tabor nesta
U stepi, dalje od tog mesta
Izbravši opet put na volju ...
I sad su sama kola jedna
S ubogim platnom, čerga bedna,
Još stajala u kobnom polju.
Tako, pre no što zima stigne,
Poneki put u jutro tmurno,
Kada se s polja s krikom digne
Ždralova poznih jato žurno
I odleće u mesta mila -
Pogođen smrtno kobnim zrnom,
Ostaje jedan na tlu crnom
Opustivši bez moći krila.
Došla je noć: pod šatrom tamnom
Uz oganj niko nije bdeo;
Niko pod ovom čergom sramnom
Do jutra nije oči sveo.

EPILOG

Čarobnom snagom zvučnog sklada
U magli mojih uspomena
Oživljuje za scenom scena
Iz dana radosti i jada.
U kraju gde je mir sve ređe,
A ratni metež češče bio,
Tu, neprestupne gde je međe
Stambolu Rus obeležio,
Gde stari orao s dve glave
Još iznad prošle šumi slave,
Sreo sam idući kroz stepu,
Nad granicama drevnih hordi
Cigana mirnih tabor gordi —
Smerne slobode decu slepu.
Za njinim lenjim karavanom
Po pustinji ja lutah često;
Nasićen njinom prostom hranom,
Uz njihov oganj nađoh mesto.
Srećan kad bi se putem čule
Pesama njinih vedre rime,
Dugo sam drage Mariule
Ponavljao u sebi ime.
Al' malo sreće i tu ima,
Prirode deco, među vama;
I tu, pod bednim šatorima
Postoje more, boli srama,
Ni vaša huda utočišta
Divljina nije spasla jada;
Od kobnih strasti svud se strada,
I nas od njih ne štiti ništa.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 31-12-08, 11:08   #19
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,022
Thanks (Received): 215
Likes (Received): 2455
Paramanand has disabled reputation
Default

LJUBAV I SMRT KOD PUŠKINA

U svom eseju pod naslovom “Moj Puškin”, Marina Cvetajeva piše: “Puškin me je zarazio ljubavlju. Riječju – ljubav”.

U najranijiem djetinjstvu, šestogodišnja đevojčica Marina je u svojoj muzičkoj školi prisustvovala koncertu posvećenom Puškinu. Na koncertu su izvođene Puškinove bajke i čitani odlomci iz njegove poeme “Ruslan i Ljudmila”. Upitana šta joj se najviše dopalo, Marina Cvetajeva je odgovorila: “Tatjana i Onjegin”.

- Zašto, Musenjka, Tatjana i Onjegin – sa velikom blagošću upitao je direktor.

- Zato što je to ljubav… - odgovorila je.

Marina Cvetajevna kaže da nikad nijednu stvar poslije toga nije napisala dok se nije istovremeno zaljubila u njihovu ljubav… “Nikad nijesam voljela kad se sastaju, uvijek sam voljela scenu rastanka. Jer je prva ljubavna scena koju sam doživjela (Onjegina i Tatjane) bila neljubavna. On nije volio (to sam shvatila)…voljela je ona…oni ni trenutak nijesu proveli zajedno, ništa zajedno nijesu radili, zapravo radili su sve obrnuto: on nije volio, ona je voljela, on je otišao ona je ostala, tako da kad bi se podigla zavjesa na toj sceni – ona bi sama stajala, ili možda opet sjeđela, zato što je ona ustala samo zato što je on stajao, a zatim se sručila na klupu i tako će ostati dovijeka da sjedi. Ta prva ljubavna scena koju sam doživjela, predodredila je sve moje potonje, svu strast u meni nesrećne, neuzvraćene, nemoguće ljubavi. Od tog trenutka sam odbila da budem srećna i time sam sebe na neljubav uklela”.

U svom tekstu o Puškinu, Mila Stojnić kaže da većina Puškinovih pjesama ima elegičnu intonaciju. Neuzvraćena je ljubav i u “Poltavi” i u “Ciganima”, rastanak je karakterističan i za ljubav u “Kapetanovoj kćeri”, i u “Ruslanu i Ljudmili”, i u “Bronzanom konjaniku”, u gotovo svim njegovim ljubavnim pjesmama.

U tim Puškinovim pjesmama kodirano je uvjerenje da ljubavni odnos održava život. Dok on traje, traje i život. A kada se na kraju taj odnos raspada pa se ljudi koji su jedni drugima dragi – ljubavnici, prijatelji, rodbina, rastaju ili kad čovjek napušta voljeni kraj, svijet kojem je pripadao, ili u kome mu je bilo lijepo i prijatno, kad mu sa ljubavnim odnosom istekne vrijeme radosti, mladosti, kad sa dragim ljudima sahranjuje djelove sebe, ili kad djelove sebe ostavlja na dragim mjestima, drugim riječima kad se prekine ljubavni odnos bilo koje vrste – čovjek osjeti smrt u sebi. U Puškinovim pjesmama su združeni Eros i Tanatos, ljubav i smrt. Puškin je njihov zagrljaj u sebi duboko osjetio i tačno i ubitačno kao rijetko ko u svojoj poeziji transponovao.

Puškinovo osjećanje ljubavi, kaže Mila Stojnić, nije samo romantično, nije manir ni puka pjesnička figura, već iskren doživljaj ljubavi kao duševne patnje onako kako iz njegove biografije znamo da je on osjećao od svog najranijeg djetinjstva pod kompleksom nedovoljno voljenog đeteta, pa u mladosti više puta odbijanog od voljene žene prosca, pa kasnije čovjeka čiji je ponos povrijeđen statusom koji mu je u društvu dodijeljen. Imao je cijelog života uvjerenje da mu se ljubav ne uzvraća, ali i osjjećanje da patnja produbljuje njegovu ljubav, da je bol oplemjenjuje, da je njegova ljubav predavanje sebe bez ostatka voljenoj osobi, prijateljima, drugovima, privrženost bez ostatka i predanost poslu, prirodi, otadžbini, za razliku od mnogih drugih kod kojih je to isto osjećanje imalo samo posesivnosti koja je prema ljudima išla do njihovog postvarivanja, potpunog porobljavanja. On se, međutim, mirio sa neuzvraćenošću i nastavljao da se daje, predaje, posvećuje unaprijed spreman da mu žrtva neće biti uzvraćena. On je sam duboko osjetio i ispatio sve prepreke na koje nailazi najprije Tatjana, pa onda i Onjegin, pa Lenski, junaci poema “Cigani” i “Poltava”, povijesti “Kapetanove kći” i tako redom svi njegovi zaljubljenici i posvećenici. Pred njima su stajali ravnodušni i nijemi na njihov bol, bezosjećajni za njihove patnje i ljudi koje su voljeli i priroda u njenim kosmičkim razmjerama i društvo i ideje kojima su služili i otadžbina – svi i sve što su voljeli.

Mila Stojnić svoj tekst o Puškinu završava time da je Puškin jedan od rijetkih pjesnika u čijem se obimnom proznom i poetskom opusu ne nalazi nijedan stih, nijedan redak, posvećen majci. Nju je zamijenila njegova dadilja, obična ruska seljanka robinja Arina Radionovna. Njegova ljubav prema njoj je sjedinila rusku prirodu i svu prirodu u njenim kosmičkim razmjerama zemlju i nebo, između kojih su oblaci i bure, magle, ona je zagrijana toplinom domaćeg ognjišta, ozvučena ruskom narodnom pjesmom, očuđena ruskom bajkom. Za razliku od tih melodija, njegove pjesme voljenoj ženi Nataliji Gončaraovoj prati otmena tuga salonske romanse u dnu koje je nada da bi možda smrt mogla da izazove samilost kao zametak ljubavi. Na taj način počiva združenost ljubavi i smrti u Puškinovoj poeziji.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 02-01-09, 12:22   #20
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,022
Thanks (Received): 215
Likes (Received): 2455
Paramanand has disabled reputation
Default

CRNI VEO

Moldavska pesma


Kao mahnit zveram u crn veo sad
A ledenu dušu razdire mi jad.

U mladosti ludoj, lakoverju slepom
Ginulo mi srce za Grkinjom lepom.

Laskala mi ona, sretan bejah s njom,
Al’ naskoro, brate, udari me grom.

Pirujući jednom s nekoliko druga,
Prezreni me Židov izazva iz kruga.

“Ti piruješ (šapnu), braća t’ vreme krate,
A Grkinja tvoja izneverila te!”

“Ne bilo te!” – rekoh, pa mu prosuh zlata;
Rob dovede konje, jurnusmo na vrata.

Ogreznuše konji u krvavoj peni –
A kratka je žalost ćutala u meni.

A kad doro stade kod poznatog praga,
Zapade me tama, izdade me snaga…

Kad u sobu padoh, škrgućući zubi’ –
Nevernica moja s Jermenom se ljubi.

Smrče mi se oku, mač se diže…spusti –
Raskomada poljub na dušmanski’ usti.

Gazio sam telo krvlju obliveno,
Gledao sam dugo bledo lice njeno.

Oh, sećam se vriske nevernice mome –
Poginula ljuba, pa i ljubav s njome.

Skidoh crni veo s njene mrtve glave,
Da otarem maču oštrice krvave.

A kad nasta noćca posle dana vrela,
Rob je pobacao u Dunavo tela.

I od tad ne ljubim više čarne oči,
Od tad više ne znam za vesele noći.

Kao mahnit zveram u crn veo sad
I ledenu dušu razdire mi jad.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 04-01-09, 14:31   #21
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,022
Thanks (Received): 215
Likes (Received): 2455
Paramanand has disabled reputation
Default

PEVAČ

Čuste l' u svitanje, za šumom, noćni glas
Pevača ljubavi, pevača setne slutnje?
Zvuk prosti svirale u polju punom ćutnje,
Tu pesmu jadanja za tihi, rani čas,
Jeste li čuli vi?

Spaziste l' ikada, kroz gusti šumski mrak
Pevača ljubavi, pevača setnih sanja?
Taj lik, i suza trag, il' osmeh tugovanja,
Il' pogled bolno tih – duboke patnje znak,
Spaziste l' ikad vi?

Uzdahnuste li vi, uz jedva čujni poj,
Pevača ljubavi, pevača sete strasne?
Kad vam pri susretu, a pogledmo što gasne
Sve otkri jadnik mlad o svojoj sudbi zloj,
Uzdahnuste li vi?
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 04-01-09, 21:19   #22
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,022
Thanks (Received): 215
Likes (Received): 2455
Paramanand has disabled reputation
Default

KOZAK

Usred tihe noći neke
Kroz maglu i mrak,
Jahao je pokraj reke
Delija kozak

Crna kapa nakrivljena,
Prašnjav plašt bećara,
Kubure mu do kolena,
Sablja zemlju para.

Verni konjic lako kasa,
Puštenih dizgina,
Dugu grivu zatalasa
Vetar iz daljina.

Iskrsuše dve-tri kuće,
Slomljen plot se stvori;
Nabasaše na raspuće –
Selu ili gori?

Misli đida: »Mladih moma
Čarna gora nema.
Lepojka se svaka doma
Na počinak sprema«

Cimnu uzdu i put sela
Obode svog ata,
Leti ždrebac kao strela,
Drum pod noge hvata.

Oblak srebri mesec bledi
Ko pramen uvojka.
Pod prozorom tužna sedi
Lepota devojka.

Bajnu nju je junak spazi,
Srce besno tuče,
Konj lagano gazi, gazi –
Sve nalevo vuče.

»Tavna nojca već je skrila
Mesec vitorog.
Čuj, poteci amo, mila,
Napoj konja mog«.

»Ne mogu ti... Momku mladom
Ne smem ni da priđem,
Da napojim konja kradom –
Strah me da iziđem«.

»Ta ne boj se, o, prekrasna,
Budi moja vila!«
»Za cure je noć opasna«.
»Ne plaši se mila.

Strah je laža, pusti trice,
Traćiš zlatne dane.
Veruj meni, devojčice,
Ne plaši se, lane!

Nek' konj vitez s nama krene
U daleki kraj,
Bićeš srećna pored mene:
S dragim svud je raj«.

Šta će moma? Hoće-neće –
Prista, svlada strah...
Kozak blista sav od sreće,
Leti konjic plah.

Dragi dragoj ljubi lice,
Voli je k'o niko...
Veran bi dve nedeljice,
Treće – zbogom, diko!
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 06-01-09, 15:20   #23
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,022
Thanks (Received): 215
Likes (Received): 2455
Paramanand has disabled reputation
Default

Pjesma »Bonaparta i Crnogorci« je nastala kao svojevrstan prijevod pjesme francuskog pjesnika Prospera Merimea. U odnosu na Merimea, Puškin se ponaša slobodno, stvaralčki uvodi više novina: mijenja naslov (u originalu, u Merimeovoj zbirci Gusle, pjesma ima naslov Crnogorci), umjesto dvadeset ističe stotinu poginulih Francuza i stvara stih s rimom u katrenima sa živim i brzim ritmom.

Inače, pjesma govori o pobjedi crnogorske vojske (pod zapovijedništvom vladike Petra I) nad francuskom vojskom u Boki Kotorskoj. Data je u formi živog i šaljivog pričanja jednog Crnogorca, učesnika u toj borbi.


BONAPARTA I CRNOGORCI

Bonaparta pitao je:
»Crnogorci – šta je to?
Zar se zbilja sile moje
Ne boji to pleme zlo?

Kajaće se – objavite
Nek' vojvode puka tog
Pištolje i sablje vite
Kraj kolena bace mog«

I na nas on, evo, krete
Sto topova uz njin huk,
Oklopnika kršnih čete
I memluka svojih puk.

Do predaje nama nije,
Crnogorska to je ćud;
Od konjice, pešadije,
Krš nas brani odasvud.

Zasesmo u stenje naše
Da vratimo gostu dug;
U planinu gost nam jaše
Pustošeći sve u krug
.

Pored stenja vojska ide,
Namah zbrka! Pršte stroj!
Francuzi nad sobom vide:
Crveni se kapa roj!

»Stoj i pali! Nek' ukloni
Crnogorca svaki svog.
Ne mole za milost oni,
Ne štedite ni jednog!«

Grunule su puške – spale
Kape s grana dignutih,
I u grmlje na nas pale
Pritajene ispod njih.

Plotunom smo uzvratili
Francuzima. »Šta je to?« -
Oni su se začudili:
»Nije l' eho?« - »Ne, već zlo!«

Pukovnik je njihov pao,
S njim sto ljudi i njin steg,
Puk se smeo sav i dao
Kako ko zna u lud beg.

Stog' Francuzi mrze tajno
Naš slobodni, kršni kraš,
I crvene kad slučajno
Crven kalpak vide naš.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 10-01-09, 12:04   #24
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,022
Thanks (Received): 215
Likes (Received): 2455
Paramanand has disabled reputation
Default

POZIV

O, ako zbilja, dok je mrak
Kad san utiša duše žive,
I s neba padne sjajni zrak
Na neme grobne ploče sive,

O, ako zbilja u taj čas
Opusti redom grob za grobom,
Ja čekam tad na susret s tobom,
Ja čekam tad tvoj lik, tvoj glas.

O, dođi mi, kroz noć, kroz san,
Onakva kao zadnjeg časa;
Ko led i sva ko zimski dan;
Od bola bleda i bez glasa . . .

O, dođi mi što pre, što pre
Ko vetra dah, ko zvuk, il' tajna.
Ko strašna sen, ko zvezda sjajna,
Svejedno je: što pre, što pre!

Ne zovem tebe ja zbog tog
Da korim ljude čija zloba
Učini kraj života tvog,
Ni da pročitam tajne groba,

I ne zbog tog što sumnji roj
U duši nosim: da prebolim,
Ne mogu ja; i sad te volim,
I još sam ja ko nekad tvoj.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 11-01-09, 14:23   #25
Sanuška
Tempus fugit
 
Sanuška's Avatar
 
Registrovan: Jul 2008
Lokacija: Moja Crna Gora
Postovi: 21,219
Thanks (Received): 185
Likes (Received): 3126
Sanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tunelu
Default

ZIMSKA VEČER

Bura maglom nebo krije,
vihor snježni fijuče,
to ko zvijer ona zavija
i ko dijete zaplače.
To krov od nje ostarjeli
slamom nama zašumi,
to ko putnik zakašnjeli
u okna nam udari.

Naša stara kolibica
tužna, tamna samo spi.
A što li mi, o starice,
uz okance šutiš ti?
Il od bure zavijanja
umorna si, druže moj,
il vretena tvog zujanja
opio te tihi poj?

Pijmo, dobra drugo naša,
za mladosti moje jad,
pij od boli, gdje je čaša?
Srcu bit će lakše tad.
Poj mi pjesmu kako j' ptica
preko mora živjela.
Poj kako je djevojčica
zorom vodu nosila.

Bura maglom nebo krije,
vihor snježni fijuče,
to ko zvijer ona zavija
i ko dijete zaplače.
Pijmo, dobra drugo naša
za mladosti moje jad,
pij od boli, gdje je čaša?
Srcu bit će lakše tad.
__________________
Lelujam kroz svjetlost i tamu.
Charles Bukowski





Sanuška is offline   Reply With Quote
Reply

Tags
puškin

Opcije Teme
Način Prikaza

Posting Rules
You may not post new threads
You may not post replies
You may not post attachments
You may not edit your posts

BB code is On
Smilies are On
[IMG] code is On
HTML code is Off

Pređi Na


Vremenska Zona je GMT +1. Trenutno je 05:03 sati.


Powered by vBulletin® Version 3.8.5
Copyright ©2000 - 2014, Jelsoft Enterprises Ltd.
MADEinMONTENEGRO.COMAd Management plugin by RedTyger