MADEinMONTENEGRO.com
 

Go Back   MADEinMONTENEGRO.com > Umjetnost i kultura > Književnost i lingvistika

Notices

Književnost i lingvistika Malo o književnosti, kulturi jezika, govoru i svemu što nas zanima vezano za narječja.



Reply
 
Opcije Teme Način Prikaza
Old 09-12-08, 22:42   #1
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default A. S. Puškin

F. M. Dostojevski

DIO GOVORA ODRŽAN PRILIKOM OTKRIVANJA SPOMENIKA A. S. PUŠKINU U MOSKVI, NA SVEČANOJ SJEDNICI DRUŠTVA PRIJATELJA RUSKE KNJIŽEVNOSTI - 8. JUNA, 1880 GODINE


„Puškin je isključiva, a možda i jedinstvena manifestacija ruskog duha“ - rekao je Gogolj. Ja ću sa svoje strane dodati još: i proročanska. Zaista, u njegovoj pojavi ima nečeg neosporno proročanskog za sve nas Ruse. Puškin dolazi baš u samom početku našega pravilnog samosaznanja, koje tek što se pojavilo i začelo u našem društvu čitav jedan vijek poslije Petrovskih reformi, i njegov dolazak snažno pomaže osvjetljavanju našeg tamnoga puta jednom novom svjetlošću, koja daje nove smjernice. U tom pogledu Puškin je proročanstvo i putokaz. Ja dijelim djelatnost našega velikog pjesnika na tri periode. Ne govorim sada kao književni kritičar: dotičući se Puškinovog stvaralačkog rada ja hoću da protumačim moju misao o njegovom proročanskom značaju za nas i da objasnim kako ja shvatam tu riječ. Napomenuću, uzgred, da po mom mišljenju ipak nema čvrstih granica izmedu pojedinih pe¬rioda Puškinove djelatnosti. Tako, na primjer, ja mislim da početak Onjegina spada u prvu periodu pjesnikovog rada, a da je Onjegin završen u drugoj periodi, pošto je Puškin već našao svo¬je ideale u svojoj zemlji, pošto ih je potpuno shvatio i zavolio svojom vidovitom dušom, koja je umjela da voli. Često kažu da je Puškin u prvoj periodi svoga rada podražavao evropske pjesnike -Parnia, Andrea Šenie i druge, a naročito Bajrona. Nema sumnje, evropski pjesnici uticali su znatno na razvitak njegovoga genija, i taj uticaj je djelovao kroz čitav njegov život. Pa ipak, čak ni najranije Puškinove poeme nijesu bile samo podražavanje, u njima se već izražavala vanredna samostalnost njegova genija. U podražavanjima se niđe ne može naći toliko samostalnosti patnje i to¬liko dubine samosvijesti, koliko ih je Puškin dao, na primjer, u Ciganima - poemi, koja po mom mišljenju spada čitava još u prvu periodu njegovoga stvaralačkog rada. A da već i ne govorim o stvaralačkoj snazi i zamahu, kojih ne bi bilo toliko da je on samo podražavao. U tipu Aleka, junaka poeme Cigani, nazire se već snažna i duboka, potpuno ruska misao, koja je kasnije izražena u tako harmoničnom savršenstvu u Onjeginu, đe se skoro taj isti Aleko javlja, ali ne više u fantastičnoj svjetlosti, već u opipljivo-realnom i razumljivom obliku. U Aleku Puškin je našao i genijalno ocrtao nesrećnog skitnicu koji se potuca po svojoj rođenoj zemlji, onoga istorijskog ruskog paćenika koji se po istorijskoj neophodnosti pojavio u našem društvu, odvojenom od naroda. On ga, naravno, nije našao samo kod Bajrona. Taj tip je vjeran i bez pogreške pogođen, on je stalan i trajno ukorijenjen u našoj ruskoj zemlji. Ti ruski beskućnici-skitnice potucaju se još i do danas i njihovo skitanje, izgleda, neće se tako skoro svršiti. Oni, istina, ne idu danas više u ciganske tabore, da u tom divljem i neobičnom ambijentu, kod Cigana, traže svoje svjetske ideale i da se u naručju prirode odmaraju od haotičnog i apsurdnog života našega ruskoga - inteligentnoga društva, ali zato udaraju u socijalizam, koga za Alekovo vrijeme još nije bilo, idu sa novom vjerom na drugu njivu i rade još na njoj revnosno, vjerujući - kao i Aleko - da će svojim fantastičnim radom postići svoje smjerove i sreću ne samo za sebe već i za čitavo čovječanstvo. Jer ruskoj skitnici je potrebna sreća čitavoga svijeta, da bi se mogao smiriti: od toga on ne popušta nikako, - razumije se, dok se radi samo po teoriji. To je uvijek onaj isti ruski čovjek, koji se javlja samo u raz¬nim epohama. Taj čovjek, ponavljam, začeo se baš početkom drugog vijeka poslije velike Petrovske reforme, u našem inteligentnom društvu, otrgnutom od naroda, od narodne snage. Aleko, narav¬no, još ne umije da pravilno izrazi svoju tugu: kod njega je sve to još nekako apstraktno, u njemu vidimo samo čežnju za prirodom, žalbu na velikosvjetsko društvo, svjetske težnje, plač za istinom, koju je neko neđe izgubio i koju on nikako ne može da nađe. Ima tu malo Žan-Žaka Rusoa. U čemu se sastoji ta istina, đe bi se i u čemu ona mogla manifestovati i kada je stvarno iz¬gubljena - on, razumije se, ne može ni sam da kaže, ali on pati, pati iskreno. Jasno je, žena, „divlja žena“, kako kaže jedan pjes¬nik, mogla mu je još ponajprije pružiti nadu na spasenje od nje¬gove patnje, i on se sa lakomislenom ali strasnom vjerom hvata za Zemfiru: „Evo, misli, đe je moj spas, evo đe je, možda, moja sreća, ođe u naručju prirode, daleko od svijeta, ođe kod ljudi koji nemaju civilizacije ni zakona!“ I šta se ispostavlja? - kod prvog sukoba sa uslovima te divlje prirode on ne izdržava i prlja krvlju svoje ruke. Nesrećni fantasta ne samo što nije valjao za svesvjetsku harmoniju, već nije bio potreban ni Ciganima i oni ga ćeraju - bez osvete, bez zlobe veličanstveno i prostodušno:

O, ostavi nas, gordi čovječe
Divljaci smo, za zakon mi ne znamo,
Mi ne mučimo i ne kažnjavamo.

Sve je to, razumije se, fantastično, ali „gordi čovjek“ je realan i vješto pogođen. Puškin ga je kod nas prvi pogodio, i to treba pamtiti. Ne, ta genijalna poema nije podražavanje. U njoj se već naslućuje rusko rješenje problema, „prokletoga problema“, u du¬hu narodne vjere i pravde: „Smiri se, gordi čovječe, i prije svega skrši svoju gordost. Smiri se, besposleni čovječe i pregni na posao najprije na svojoj njivi“, to je rješenje po narodnoj pravdi i po narodnom razumu. „Nije istina van tebe, već u tebi samom: nađi sebe u samom sebi, potčini se sam sebi, zagospodari sam sobom - i sagledaćeš istinu. Ta istina nije u stvarima, nije van tebe, nije tamo neđe iza mora, ona je prije svega u tvom sopstvenom radu na samom sebi: pobijediš li sam sebe, smirićeš se - i postaćeš slobodan, kako nikad nijesi mogao ni zamisliti, započećeš veliko djelo i oslobodićeš i druge, poznaćeš sreću, jer će se život tvoj ispuniti i razumjećeš najzad narod svoj i svetu istinu njegovu. Svesvjetske harmonije nema ni kod Cigana ni niđe na drugom mjestu, ako je ti prvi nisi dostojan, ako si zloban i gord i ako zahtijevaš „da ti se život dadne zabadava i ne pomišljajući da za njega treba platiti“. To rješenje problema je u Puškinovoj poemi snažno nagoviješteno. Ono je još jasnije izraženo u Evgeniju Onjeginu, poemi koja nije više fantastična več opipljiva, realna, u kojoj je pravi ruski život utjelovljen sa toliko stvaralačke snage i sa toliko savršenosti, kao nikad prije Puškina, a valjda ni poslije njega.
Onjegin dolazi iz Petrograda - obavezno iz Petrograda, to je u poemi bilo nesumnjivo neophodno, i Puškin nije mogao pre¬puštiti tako krupnu realnu crtu u biografiji svoga junaka. U početku poeme on je još napola đilkoš i svjetski čovek, još je i suviše malo živio, da bi mogao biti već razočaran životom. Ali ga već i tada počinje pohađati i uznemiravati

Dosade tajne plemeniti demon.
Paramanand is offline  
Reply With Quote
Old 09-12-08, 22:44   #2
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

...nastavak

U zabačenoj provinciji, u srcu svoje domovine, on se, na¬ravno, ne osjeća kod svoje kuće. On ne zna šta da radi tu, izgleda sam sebi kao gost u svojoj sopstvenoj kući. Kasnije, potucajući se od dosade po svojoj rođenoj zemlji i po inostranstvu, on - kao čovjek neosporno uraan i neosporno iskren - osjeća da je i u tuđini sam sebi tuđ. Istina, i on voli svoj zavičaj, ali nema prema njemu povjerenja. Slušao je on, naravno, i o domaćim idealima, ali im ne vjeruje. On vjeruje samo u potpunu nemogućnost bilo kakvog ra¬da na domaćoj njivi, a na sve koji vjeruju da je takav rad moguć - i kojih je i onda kao i danas bilo malo - on gleda sa tužnim podsmijehom. Lenskog je ubio prosto iz dosade, iz neke neodređene čežnje za nečim, ko zna, možda iz čeznje za svjetskim idealom, -to i suviše liči na nas, to je vjerovatno. Tatjana je sasvim drugačija: to je čvrst tip, koji stoji stabilno na svom podnožju. Ona je dublja od Onjegina, - i naravno - pametnija. Ona već samim svo¬jim plemenitim instinktom predosjeća đe je i u čemu je istina, što se i pokazalo u završetku poeme. Puškin bi, možda, bolje uradio, da je svojoj poemi dao Tatjanino ime, a ne Onjeginovo, jer ona je neosporno glavna junakinja poeme. Ona je tip pozitivan, a ne negativan, tip pozitivne ljepote, ona je apoteoza ruske žene i njoj je pjesnik odredio da iskaže misao poeme u znamenitoj sceni poslednjeg Tatjaninog susreta sa Onjeginom. Moglo bi se čak reći da se u ruskoj umjetničkoj literaturi nije skoro nikada više ponovio toliko lijep pozitivan tip ruske žene - izuzev, možda, lik Lize u Turgenjevljevom Plemićkom gnezdu. Ali Onjegin, vičan da gle¬da sa visine, nije uopšte nikako shvatio Tatjanu, kada ju je prvi put sreo u zabačenoj provinciji, u skromnom liku čiste nevine đevojke, koja je od samog početka osjetila pred njim neku strepnju. On nije bio u stanju da u sirotoj đevojci zapazi njenu završenost i savršenstvo, pa je možda nju zbilja smatrao za „moralni embrion“. Ona - embrion, i to još poslije njenog pisma Onjeginu! Ako je u toj poemi neko embrion, onda je to zacijelo samo on, Onjegin, to je neosporno. Ta on nju uopšte nije ni mogao shvatiti: zar je on poznavao čovječiju dušu? On je apstraktan čovjek, ne¬mirni fantasta kroz čitav svoj život. Nije on nju shvatio ni kasnije, u Petrogradu, u liku otmene dame, kada je, kako kaže u svom pismu Tatjani „razumijevao u duši sva njena savršenstva“. To su, međutim, samo prazne riječi: ona je prošla kroz njegov život - mi¬mo njega, on je nije shvatio ni ocijenio; u tome i jeste tragedija njihovog romana. O, da je nešto onda, na selu, kod prvog susreta s njom, stigao tamo iz Engleske Čajld-Harold ili da se nekako tu obreo sam lord Bajron, pa videći njenu skromnu i ustreptalo-zaplašenu ljepotu, da ga je upozorio na nju, - o! Onjegin bi smjesta bio poražen i zadivljen. Ali, to se nije dogodilo i on, koji je tražio svesvjetsku harmoniju, očitao joj je propovijed i postupio ipak sas¬vim pošteno, pa se onda, sa svojim vaseljenskim bolom i sa rukama okrvavljenim u glupoj srdžbi, puštio u skitnju po domovini, ne zapažajuči je, i klicao kletvu:

Ja pun sam snažnog života i mlad,
A šta da čekam - tugu, čežnju, jad!

Tatjana je to shvatila. U besmrtnim strofama svoga romana pjesnik je opisao kako je ona posjetila dom toga čovjeka, za nju još uvijek čudnovata i zagonetna, da ne govorim o umjetničkom savršenstvu, nedostižnoj ljepoti i dubini tih strofa. Vidimo je u njegovom kabinetu kako razgleda njegove knjige, stvari, predmete, kako se stara da iz njih odgonetne njegovu dušu, da riješi svoju zagonetku, pa najzad taj „moralni embrion“ zastaje zamišljeno, sa čudnovatim osmijehom, naslućujuči rješenje zagonetke i njene usne šapuču tiho:

Da nije on parodija tek jedna ?
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-12-08, 22:46   #3
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

EVGENIJE ONJEGIN

(odlomak)





XXV

Ona se, dakle, Tanja zvala;
Čar i svežinu sestre njene
Priroda Tanji nije dala,
Da tim na sebe pogled skrene,
Ćutljiva, divlja, seti rada,
Bojažljiva ko srna mlada,
Sred porodičnog toplog krila
Ko tuđinka je ona bila.
Da mazi se ne beše sklona
Kraj oca i kraj majke svoje;
Sa decom ko i sama što je
Da skače nije htela ona;
Često, u prozor zagledana,
Sanjarila je celog dana.


XXVI

Sanjarenje - njen znanac stari
Od mladosti je njene rane
Krasilo maštom punom čari
Dokone, duge selske dane.
Prsti joj iglu nisu znali;
Da ukrašava derdev mali
Svilenom šarom - nije ona
Nikada bila mnogo sklona.
Tanji je draže bilo tada
Da se sa dobrom lutkom malom,
Sprema u igri i sa šalom
Za zakon što u svetu vlada,
I da joj deli opomene
Od svoje mame naučene.


XXVII

Al' sad, u ovim godinama,
Za lutke više nije znala;
O vestima i modi dama
Sa njima nije raspravljala.
Nestašluci joj behu strani;
Strašnih su priča drevni dani,
U tami zimske noći snene,
Obuzimali misli njene.
A kad bi dadilja dovela
Na livadu iz okoline
Decu da Olgi društvo čine,
Tanja da igra nije htela,
I klonila se smeha zvučnog
I zabavljanja njinog bučnog.


XXVIII

Ona je rado na balkonu
Čekala kad će zora plava,
Kada na bledom nebosklonu
Sazvežda kolo iščezava
I svetlost se vidikom širi
I vesnik jutra, vetar piri,
I prikrada se dan polako.
Zimi, kad noći krilo lako
Nad zemnim krajem duže vlada,
I duže spava u tišini
Na magličastoj mesečini
Lenjivi istok - čak i tada,
Po navici u iste čase,
Pri sveći Tanja dizala se.


XXIX

Roman je bio radost njena
I naknada za sve, a ona
U varke beše zaljubljena,
U Rusoa i Ričardsona.
Njen otac beše čovek mali
U prošlom veku zaostali,
On knjige nije nikad čito,
I da 1' su štetne nije pito;
Smatro je da su igra prava
I njega nije bilo briga
Kakva kod ćerke tajna knjiga
Pod jastukom do jutra spava.
A mati? - bila je i ona
Bez pameti od Ričardsona.

---------------------------------


VI

Dolazak ovaj mog junaka,
Kod Larinih je (što bih krio?),
Stvorio mnogo utisaka,
A susede je zabavio.
Nagađanja su tekla kradom;
Svuda se o tom priča s nadom
I ne bez greške svako sudi;
Ženika Tanji našli ljudi,
A neki ni to nisu krili
Da će i svadba skoro njena,
Ali je, kažu, odložena,
Jer prsten nisu nabavili.
O svadbi Lenskog već se davno
Govorilo u društvu javno.

VII

S dosadom te je besposlice
Slušala Tanja, al' je kradom
Mislila o tom, nehotice,
Sa nejasnom i slatkom nadom.
Ta misao do srca prođe:
Zaljubi se - vreme dođe,
Proleće tako budi vrelo
U toploj zemlji zrno zrelo.
Davno je njena mašta budna
Kroz nežnu tugu neprestanu
Tražila svoju kobnu hranu;
I ljubavna je patnja čudna
Stezala mlade grudi stoga,
A duša čekala... ma koga.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-12-08, 22:47   #4
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

VIII

I dočekala; oku svanu;
Rekla: to je on! I sada,
Avaj, u noći i na danu,
I kad je retki san savlada,
Sve sada ovom srcu dragom
O njemu priča čudnom snagom,
I dosadne su joj i mučne
Nežnosti pune reči zvučne,
I brižne oči sluškinjine;
Utonula u tugu ona,
Ne sluša goste svog salona
I zaludice kune njine
Dolaske bučne, iznenadne,
Sedeljke duge i dosadne.


IX

Sa kakvom pažnjom sad Tatjana
Nad ljubavnim romanom bdije,
I kako živo očarana
Zavodljiv otrov njegov pije!
Maštanja snagom, snagom snova,
Oživljena stvorenja ova:
Malek-Adel uz De Linara,
I Verter, putnik taj pun čara,
Volmar kraj svoje ljubavnice,
I Grandison, taj uzor ljudi,
(Što sad u nama dremež budi)
Svi oni sad su isto lice
Za sanjalicu nežnu bili:
U Onjegina su se slili.

------------------------------


XVI

Ljubavna patnja Tanju goni
I pošla je u vrt da tuži;
Najednom zemlji oči kloni
Malaksala da put produži;
Nadimaju se prsa njena
I sva je vatrom oblivena;
Zamro joj dah i stao um,
U oku sjaj, u uhu šum...
Nastupa noć i mesec bdije;
Nadgleda neba daljni svod,
U granama slavuja rod
Izvija zvučne melodije;
U tami Tanja još ne spava,
I svoju dadu oslovljava:


XVII

„Ne spava mi se noćas, nano
Otvori prozor...“-„Hoću, rado,
Al' šta je to sa tobom, rano?“
„Dosada...hajde pričaj, dado!“-
„O čemu, Tanja? Pre sam znala
Zbijati bezbroj, mnogo šala
I gatki o zlim duhovima
I devojkama... sad o njima
Već nista ne znam... sve se, Tanja,
Poboravilo što se znalo;
Na zlo se mnogo štošta dalo
Izdaje razum...“ – „Pričaj, njanja,
U vaša minula vremena
Jesi li bila zaljubljena“-


XVIII

„Šta kažeš? Nisam ja ni znala
Za ljubav u tim godinama,
Jer bi me u grob oterala
Svekrva moja ili mama.“ –
„I udala si se? A kako?“
„Gospod je, kćeri, hteo tako;
Meni je trinaest bilo, Tanja,
Još mlađi bio je moj Vanja;
Dve nedelje je jedna snaha
U našu kuću navraćala
I blagoslov je svojta dala;
Gorko sam plakala od straha;
Uz plač su kosu mi raspleli,
Uz pesmu crkvi me poveli,


XIX

I u tuđ rod uveli, rano...
Ti ne slušaš?“- „Ah, dado, nije..
Tuguje moje srce, nano,
Rođena moja, sad da mi je
Da isplačem sve suze svoje!...“ -
„Ti nisi zdrava, dete moje.
Pomiluj, bože, i sahrani!
Šta hoćeš, čedo, kaži nani?...
Sva goriš... evo vode svete...“ –
„Ja nisam bolesna ni snena;
Znaš dado... ja sam... zaljubljena!“
„O, gospod bio s tobom, dete!“ -
I dadilja je, s nemim žarom,
Krstila Tanju rukom starom.



Tatjanino pismo Onjeginu

Pišem vam - šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
Prezrenje vaše da l' ću steći.
Al' ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da ćete opet k nama doći
I da ću bar i retko moći
U selu da vas vidim našem,
Da se veselim glasu vašem,
Da vam što kažem, pa da zatim
O istom mislim i da patim
Dane i noći duge sama
Dok ne dođete opet k nama.
Al' osobenjak vi ste, znamo,
I teška vam je selska čama,
A mi...mi ničim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

Što dođoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osećaje,
Možda bih jednom (ko će znati?)
Po srcu našla druga verna
I bila bih mu žena smerna,
A svojoj deci dobra mati.

Drugi!...A' ne, ja nikom ne bi'
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je...
Nebo je mene dalo tebi;
Moj život sav je jemstvo bio
Da ću te sresti izmeđ' ljudi;
Znam, bog je tebe uputio,
Moj zaštitnik do groba budi...
U snove si mi dolazio,
I neviđen si bio mio,
Tvoj pogled me je svud proganj'o,
U duši davno glas odzvanj'o...

Ne, nije mi se san to snio,
Jer čim si uš'o, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blažih molitvama
Buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
O priviđenje moje drago,
Promak'o kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sag'o
I šapnuo mi reči nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
Il' kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je...
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe...
Pomisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati,
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
Bar pogledom oživi jednim,
Ili iz teškog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim.

Završih! Da pročitam strepim...
Od stida više nemam daha...
Al' vaša čast mi jemči lepim
I predajem se njoj bez straha...
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-12-08, 22:48   #5
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

I, II, III, IV, V, VI, VII

Što čovek manje voli ženu,
Tim lakše on se svidi njoj,
I pre zaplete dušu njenu
U sablazni i laži roj.
Razvrat je hladan i naduven
Nekada bio jako čuven
Zbog ljubavne veštine svoje:
Bez ljubavi uživao je.
Al' zabava pristoji ova
Majmunskom soju ljudi slavnih
Iz dedovskih vremena davnih.
Sad bledi slava Lovlasova
Sa slavom žutih potpetica
I vlasulja sa gordih lica.

VIII

Jer ko na svetu sada mari
Da uvek glumi jedno isto,
Da uverava u te stvari
Sa kojima su svi načisto,
Da iste priče sluša svuda
I ruši bezbroj predrasuda,
Al' predrasuda takvih koje
Čak ni kod dece ne postoje!
Kome sad neće da dosade
Zakletve, molbe svakog dana,
»Pisamca«, na desetak strana,
Prstenje, lažni strah i nade,
Obmane, suze, pretnje, spletke,
Muževi, matere i tetke?


IX

Tako je junak moj mislio.
Zabluda burnih predan vlasti,
U mladosti je i on bio
Žrtva žestokih, divljih strasti.
Al' razmažen životom sjajnim
I navikama svojim trajnim,
Očaran jednim ne za dugo,
Razočaran u nešto drugo,
Mučen i željom i uspehom,
Moro je večno on da guši
Roptanja glas u svojoj duši
I zevanje da davi smehom.
Tako je prošo leta mnoga
Straćivši cvet života svoga.


X

U lepe žene što zanose
Više se nije zaljubljivo;
Iznevere - odmarao se,
Odbiju - njemu nije krivo.
Napušto ih je sve bez tuge
I tražio bez želje druge.
Mržnju i ljubav njinu nije
Ni pamtio moj Evgenije.
I gost se tako kreće kasni
Na vist - i kad igra prođe,
On ravnodušno natrag pođe
Da kod kuće na miru zasni,
A sutra ni sam ne zna reći
Gde će ga nova noć zateći.


XI

Ali je pismo od Tatjane
Uspelo živo da ga trone.
Nevinih snova reč ga zane,
I vihorom mu misli pone
I setio se lika setnog,
Bledila njenog neprimetnog,
I u san sladak, čist i čedan,
Utonuo svom dušom predan.
U njemu možda vaskrsnuše
Negdašnja vatra, strast i rane,
Al' nije hteo da obmane
Iskrenost ove čedne duše.
Hajdemo u vrt pored sela
Gde se sa njime Tanja srela.

XII

Trenutak-dva su nemi bili.
Al' Onjegin je pred nju stao:
»Pisali ste mi; što bi krili?
I ja sam, evo, pročitao
Ispovest čiste duše jedne,
Ljubavi vaše reči čedne;
Ta iskrenost je meni draga;
Oživela je njena snaga
Roj davno mrtvih osećaja;
Al' da vas hvalim za to neću;
Odužiću se za tu sreću
Iskreno, prosto i bez sjaja:
Sa iskrenim priznanjem svojim
Sad ja pred vašim sudom stojim!


XIII

Kada bih mirnim, kućnim krugom
Ograničiti život smeo,
Da budem ocem i suprugom
Prijatni udes kad bi hteo,
Kad bi me krilu sreće slične
Mamile slike porodične,
Srce u meni tad, zacelo,
Nevestu drugu ne bi htelo.
Bez lažnog sjaja ću vam reći:
Našavši svoj ideal stari,
Poželeo bih vas u stvari
Za druga mojoj hudoj sreći,
A svemu lepom u zalogu.
I bio srećan... ako mogu.


XIV

»Al nisam stvoren ja za sreću,
I duša moja njoj je strana;
Vrlina vaših nikad neću
Dostojan biti ja, Tatjana.
Verujte (savest jemstvo daje),
Da brak će muka da nas staje.
Mada ste dragi sada meni,
Navika ljubav iskoreni;
Počeće plač i vaše suze...
Al' mene neće to da trone;
Razgneviće me samo one.
Zar takvo cveće, takve uze,
Bogovi braka da nam spreme
Možda na dugo, dugo vreme?


XV

»Šta goru sliku da nam pruži
Od kuće, gde sirota žena
Za nedostojnim mužem tuži
Danju i noću usamljena,
Gde muž, iako zna joj cenu,
Sudbinu kune svoju, njenu,
I vazda ćuti, sav sumoran,
Ljutit i hladno ljubomoran?
A ja sam takav. Zar ste o tom
Sanjali u dnu duše čiste
Dok ono pismo pisali ste
Sa takvim umom i čistotom?
Zar takav udes celog veka
Po volji sudbe da vas čeka?«
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-12-08, 22:49   #6
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

XVI

»Povratka nema godinama
I dušu neću obnoviti...
Ja gajim ljubav prema vama
Ko brat, il' veću, može biti.
Pa čujte me bez svakog gneva:
Vaša će duša još da sneva
I snom da smeni stare snove;
Listove drvo stiče nove
S prolećem novim, s novim dobom
Takva je, valjda, volja neba:
Zavolećete još, al' treba
Da vladate od sada sobom;
Svako vas neće razumeti,
A neiskusnost često šteti«.


XVII

I tako je on propovedo.
Od suza slepa, nema hladna,
Krijući svoje lice bledo,
Slušala ga je Tanja jadna.
On joj je ruku dao tada;
Pognute glave, puna jada,
U nesvesnom se nekom stanju
Oslonila Tatjana na nju.
Pošli su oko povrtnjaka
I skupa stigli. Da ih kori,
Niko ni reč ne progovori;
Jer seoska sloboda svaka
Ima po neka prava svoja
Kao i gorda Moskva moja.


--------------------------------


XIII

Savladalo ga nespokojstvo
I žeđ da menja mesta mnoga
(Veoma mučno jedno svojstvo,
Krst dobrovoljni retko koga).
On ostavi dolinu nemu
I mirno selo gde se njemu
Javlja skoro svakog dana
Krvava sena dobro znana,
I putovanje poče dugo
Bez cilja, istih osećanja;
Al' njemu su i putovanja
Dosadila ko i sve drugo,
Te vrati se i odmah zađe
Ko Čacki pravo na bal s lađe.


XIV

Al' sva se sala uzburkala
I šaptanja su skup obišla;
Kraj nekog važnog generala
Domaćici je dama prišla;
Neužurbana, skromna, skladna,
Ni brbljiva, ni mnogo hladna,
Bez pogleda što lete svima,
Bez ciljanja da uspeh ima,
Sva prirodna i vedrog lika,
Bez podražavanih manira,
Sva jednostavna, puna mira,
Ona je bila verna slika
Du comme il faut... (Oprosti slogu,
Prevesti, Šiškove, ne mogu...)


XV

Dame su htele do nje bliže,
Starice slale osmeh mali,
A klanjali se ljudi niže
I poglede joj ugrabijali,
Devojke kraj nje išle tiše,
I od svih drugih ljudi više
Ramena i svoj nos je digo
General što je sa njom stigo.
U njoj i njenim pokretima
Lepote ne bi našli mnogo,
Al' u njoj niko ne bi mogo
Naći ni ono, za šta ima
Londonska moda rečcu strogu:
Vulgar. (Izvini, al' ne mogu...


XVI

Meni se dopada reč ova,
Al' ne znam da prevedem šta je;
Kod nas, međutim, još je nova
I retko joj se počast daje,
A išla bi u epigramu...)
Al' vraćam se na našu damu.
U bezbrižnoj lepoti mila,
Za istim stolom tu je bila
Sa Voronskom, sa Ninom sjajnom,
S tom Kleopatrom Neve čiste,
I vi zacelo rekli biste,
Da Nina svom lepotom bajnom,
Iako slepi sve i pleni,
Nju nije mogla da zaseni.


XVII

»Zar ona - misli Evgenije: -
Zar ona tu? - Da, zbilja... znači...
Iz stepskog sela? Valjda nije!...«
I sada lornjet on privlači
I obraća ga pored sveća,
Na onu, čiji lik ga seća,
Zaboravljenih crta, draži...
»Čuj, kneze, da l' znaš, hajde, kaži,
Ko to sa crvenom beretom
Kraj poslanika španskog seda?«
Knez Onjegina nemo gleda.
»Uh! Dugo nisi već sa svetom.
Upoznaću te ovog trena.« -
»Pa ko je ona?« - »Moja žena.« -


XVIII

»Ženjen si! Novost s prvim danom!
Da l' dugo?« - »Već dve zime ima«
»A kojom?« - »Larinom.« -Tatjanom »
Ti znaš nju?« - »Ja sam sused njima.«
»O, pa hajdemo onda, hodi!«
I ide knez i ženi vodi
Svog srodnika i druga svoga;
Kneginja gleda gosta toga...
Ma šta se njoj u duši krilo,
Ma kako beše toga trena
Iznenađena, začuđena,
Promene na njoj nije bilo:
Njen ton i dalje osta biran,
Ko pre njen pozdrav beše miran.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-12-08, 22:49   #7
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

XIX

Bar da se trgla kad ga srete,
Da posta bleda il' rumena...
Na njoj se ništa ne pokrete;
Ni obrva, ni usna njena;
Mada je gledo najbudnije,
Ni traga stare Tanje nije
Mogao naći. Barem htede
Razgovor sa njom da povede
I - ne uspe! Upitala ga kad,
I iz kog je došo kraja?
Ide l' iz njenog zavičaja?
Zatim je pogled oka blaga
Prenela na svog muža s gosta,
Izašla... i on ko kip osta.


XX

Je l' ovo ista ta Tatjana,
Kojoj je on u pustom gaju
Još u početku mog romana,
U divljem i dalekom kraju,
Pažljivo, da je ne uvredi,
Moralne držo propovedi?
On i sad čuva pismo njeno
Gde srce leži izliveno,
Gde iskrenost, sloboda vlada...
Je l' ona to, il' san je bio?...
Ta koju on je ostavio
Sudbini skromnoj njenoj tada,
Zar se sa njime sada srela...
Ravnodušna i tako smela?


XXI

Na počinak on kući krete
I ostavi taj raut bučan.
Snevo je san pun čudne sete,
Čas pun vedrine, a čas mučan.
Al' evo, i probudio se;
Od kneza N. mu pismo nose;
Večeras zovu... bože, bože!
Ići će k njoj! I što pre može
Odgovor učtiv on mu daje.
U kakvom čudnom snu on bludi?
Šta je to s njim i šta se budi
U hladnoj, lenjoj duši? Šta je?
Dosada? Gordost? Ili snova
Mladosti briga - ljubav nova?


.........................................

XXVIII

Promenila se mnogo Tanja!
U ulozi se snašla ovoj
I navike svog teškog zvanja
Stekla u toj sredini novoj.
Devojku tihu ko da traži
U ovoj hladnoj, punoj draži
Zakonodavki sjajnih sala?
A nekad mu je srce dala,
I nekad je u mraku noći
Dok Morfej do nje ne dobludi
Čeznula za njim puna žudi,
I držala na mesec oči
Želeći da ko žena verna
S njim prođe put života smerna.


XXX

Bez sumnje, naš je Evgenije
Ko dete zaljubljen u Tanju.
Ljubavnim snom zanesen bdije;
Sanjari stalno, noću danju;
Glas razuma ne slušajući,
On svakog dana njenoj kući
Odlazi, luta oko trema,
I prati je ko senka nema,
Sav srećan kad joj zaogrne
Ramena sjajna mekim plaštom,
Kada je takne rukom taštom,
Il' razmakne livreje crne
Pred njome, ili ako stigne
Ispušten rubac da joj digne.


XXXI

A ona – ne primećuje ga;
Ne zapaža bledoću setnu,
Kod kuće mirno prima njega,
Reč-dve mu kaže kad se sretnu,
Pozdravom ga se katkad seti,
A neki put ga ne primeti:
Ne liči ona na koketu;
Ne trpe to u višem svetu.
Da bledi junak naš je stao:
Ne vidi ona il' ne mari;
Onjegin vene i u stvari
U sušicu je skoro pao.
I svi ga šalju u tom stanju
Lekaru, a on, gde? – U banju.


XXXII

A on ne ide; pradedima
Svoj dolazak da javi hoće,
Al' Tanja sve to mirno prima
(Njen pol je takav; pun hladnoće!).
Al' uporne je i on ćudi
I još se nada, još se trudi;
Smeliji no zdrav, s teškom mukom
On bolestan i slabom rukom
Kneginji jedno pismo piše.
Mada je smatro (s puno prava)
Da pošta ništa ne rešava,-
Al’ eto, nije mogo više
Da trpi jade lica svoga.
Evo vam pisma njegovoga.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-12-08, 22:51   #8
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

Pismo
Onjegina Tatjani


Znam, razjašnjenje tužne tajne
Duboko će vas uvrediti.
Kakav će prezir plemeniti
Izreći vaše oči sjajne!
Šta hoću? S kakvom željom kobnom
Otvoriću vam srce svoje?
Kakvom će sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje.

Kada je u vašem srcu čednom
Nežnosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun čudnog straha.
Još jedno nas je rastavilo…
Nesrećni Lenski tad je pao…
Od svega što je srcu milo
Srce sam tada otrgao;
Nevezan ničim, ja sam zatim
Mislio da sloboda može
Da nadoknadi sreću: Bože!
Kako pogreših, kako patim!
Ne, da vas vidjam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vašem licu i da patim,
Vaš glas da slušam i da shvatim
Svom dušom svojom vaše čari
I savršenstva od svih veća.
Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim… to je sreća!

A ja sam lišen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je čas života moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Već ionako teške dane
Sudbinom gorkom odbrojane.
Moj vek će skoro da se skrati;
Al’ da bih bio živ, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da ću vas tokom dana sresti…

Bojim se da se plaše
Od moje molbe oči vaše
Ko od lukavstva koje kujem…
I gnevni prekor ja već čujem.
Da znate kako strašno boli
Ljubavnom žedji biti moren,
U mom srcu koje voli
Gušiti nemir strašću stvoren!
Ja žudim da kraj vaših nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve što krijem;
I sve sto još izreći mogu!
A mesto tog, hladnoćom lažnom
I reč i pogled ja oružam.
Govorim s vama o nevažnom
I veseo vam osmeh pružam!...

Da protivim sebi, strasti,
Više u moći nije mojoj.
Reših: u vašoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.


XL

Naš junak tako rano juri?
Pogodili ste već; dabome!
Moj neizlečiv čudak žuri
Tatjani svojoj, sudu svome!
Ko senka hita on sa trema
U predvorju ni duše nema;
U sali, nikog. S njenog praga
Otvara vrata... ali šta ga
Pogađa tako, ko bi reko?
Kneginju on pred sobom gleda;
Nedoterana sedi, bleda,
Sa tugom čita pismo neko,
Na hladnu ruku obraz kloni
I tiho potok suza roni.


XLI

Ko ne bi bio sad u stanju
Da odgonetne tugu njenu,
I da prepozna jadnu Tanju
U kneginji, u ovom trenu?
Pun sažaljenja i pun jada,
Njoj Onjegin pred noge pada,
A ona drhti, setna, bleda,
I Onjegina nemo gleda
Bez čudenja, bez svakog gneva...
Sve shvata: izraz koji moli,
Prekorni pogled prepun boli...
Devojka skromna koja sneva
S negdašnjim srcem, živih čula,
U njoj je opet vaskrsnula.

XLII

Ne podiže ga ona, ćuti.
Očiju s njega još ne skida
Premrlu ruku nežne puti
Od žudnih usta ne otkida.
O čemu Tanja misli sada?
Tišina dugo, dugo vlada
I tiho najzad ona veli:
Sad ustanite, ma šta hteli,
Ja hoću da se razumemo.
Da 1' pamtite još vrt kraj sela
Gde sam se nekad s vama srela
I slušala pred vama nemo
Sve predike i opomene?
Danas je, evo, red na mene.

XLIII

Mlađa i možda lepša ja sam
Bila u bednom selu našem,
I volela vas; i šta? šta sam
Našla u hladnom srcu vašem?
Odgovor beše strogost sama.
Ne, novi nisu bili vama
Devojke čedne ljubav, jadi...
I sada - bože! - krv se hladi
Kada se u snu setim tamnom
Pogleda onog, hladnog glasa...
Al' ne krivim vas: toga časa
Postupili ste časno sa mnom
I spasili me od mnogih zala...
Svom dušom vam na tome hvala.

XLIV

U pustinji, daleko, sama,
Van taština i dvorske svite
Nimalo se ne svidah vama...
Pa što me sada progonite?
Što sada vašu pažnju skrećem?
Da l' zato što se sada krećem
U višem društvu. što ga primam.
Što ugled i_bogatstvo imam,
Da l' što nas dvor sad pazi tako
Jer ranjavan je muž u boju,
I što bi sad sramotu moju
Primetili u društvu lako
I mogla bi u toj sredini
Sablažnjiv ugled da vam čini?


XLV

Ja plačem... Ako Tanju jadnu
Vi niste još zaboravili.
Uz gnev i vašu jetkost hladnu
Meni bi dani draži bili
- U mojoj kad bi bilo vlasti -
Od ove vaše sramne strasti
I pisma onog što ste slali.
Nekad ste barem poštovali
U meni mladost punu snova,
I štedeli ste srce vrelo.
A šta je sada: vas dovelo
Pred moje noge? Raskoš ova!
Zar s vašim srcem, s vašom časti
Da robujete takvoj atrasti?


XLV1

Sva raskoš ta je, Onjegine,
Pozlata mog života mučnog;
Jer čemu sve te svetkovine
I uspesi kod sveta hučnog?
Dala bih rado odmah sada
Sve, sve te krpe maskarada,
Sav ovaj blesak, dim i sjaj.
Za svoje knjige, divlji gaj,
Za boravište naše bedno.
Za mesta gde sam kraj mog sela
Vas, Onjegine, nekad srela
I za to groblje neugledno
Gde stoji krst i senka grana
Nad grobom gde je moja nana.


XLVII

A moguća je sreća bila...
No udes moj je rešen sada.
A možda i ja, što bih krila,
Nepažljivo postupih tada.
Zaklinjala me mati jadna,
A spremna beše duša hladna
Na svaku novu volju neba.
Udala sam se. Sada treba
Da odete, jer ja vas molim.
U srcu vašem pored strasti
Ponosa ima, ima časti;
Zašto da krijem? Još vas volim,
Al' drugom ja sam poverena
I ostaću mu verna žena.

Izašla je, i Evgenije,
Ko zgromljen još na mestu stoji.
Kakvih se misli vihor vije,
I šta se u tom srcu roji?
Al' mamuza se zveket čuo,
Tatjanin muž je iskrsnuo
I mog ćemo junaka sada,
U ovom crnom času jada,
Da ostavimo, možda s tugom,
Zanavek... Dosta leta, zime,
Lutasmo istim putem s njime!
Kliknimo sada jedan drugom
Ko pozdrav naše »ura!« slavno
Vreme je (zar ne?) već odavno
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-12-08, 22:52   #9
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

XLIX

Moj čitaoče, ma ko bio,
Da oprostim se s tobom želim
Ko prijatelj i sadrug mio...
Pa zbogom. Ma šta putem smelim
Tražio ti kroz strofe moje;
Da l' uspomene burne svoje,
Da 1' odmor što od truda leči,
Da 1' žive slike, jetke reči,
Il' pravopisne moje greške, -
Daj, bože, da bar jednu mrvu
Za maštanja, za radost prvu,
Za novinarske spletke teške
Nađeš nad mojim pognut slogom!
Raziđimo se s ovim. Zbogom!
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-12-08, 22:53   #10
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

Kako to kaže književnik Milorad Pavić, lik Onjegina sačinjavaju tri elementa. Prvo, autobiografski element koji je u taj lik unio pjesnik. Puškin je svom junaku dao svoju sredinu, svoje drugove, svoje probleme, a donekle i svoju sudbinu, čak i politička ubjeđenja. Ali pjesnik je taj autobiografski elemenat jasno ograničio nazvavši Onjegina svojim prijateljem i istaknuvši razlike između sebe i svog junaka.

Druga komponenta Onjeginovog lika je, po Miloradu Paviću, mnogo kompleksnija. Riječe je o onim osobinama koje Onjeginov lik čine tipičnom pojavom, opštim likom ruskog mladog čovjeka iz dvadesetih godina devetnaestog vijeka, sa tipičnim problemima i tipičnom sudbinom. Riječ je o opštim i zajedničkim društvenim pojavama izraženim kroz pojedinačan slučaj. To je tragedija čovjeka koji je prozreo besmislenost svoje sredine i života koji ona vodi, napuštio sve to, ali nikako nije uspio da uguši u sebi predrasude u kojima ga je ta sredina vaspitala. Iako je otišau u selo, Onjegin nikada nije shvatio kakvo je ogromno vrelo snage običan narod koji je živio pred njegovim očima. Odlično obrazovan i pametan čovjek, Onjegin lako odbacuje lažni sjaj visokog društva. Ali kada mu neiskusna palanačka gospođica, odgajana u porodici seoskih spahija, ponudi svoju ljubav i život, on je odbija, nesposoban da se oslobodi društvenih konvencija i da umjesto njenog društvenog položajan u njoj sagleda ženu koju će jednoga dana zavoljeti.
Tek pošto je Tatjanu sreo na visokom položaju prijestoničke hijerarhije, u sjaju i taštini velikosvjetskog života, koji je i sam toliko prezirao, Onjegin je uspio da u njoj otkrije onu vrijednost koju u palanačkoj gospođici nije bio u stanju da vidi. Tek tada se strasno i iskreno zaljubljuje u nju. Bolje od svih kritičara, kaže Pavić, tu protivrječnost u Onjeginovom karakteru istakao je Puškin Tatjaninim riječima u posljednjim strofama romana.

Tako izgrađen lik Onjegina Puškin je učinio još reljefnijim suprotstavljajući mu lik Lenskog, čovjeka obrazovanog u inostranstvu, oduševljenog filozofijom Kanta, pjesništvom Getea i Šilera. Lenski iz Njemačke donosi nebouzdane slobodarske ideje. Na tom polju Lenski je našao dodirne tačke sa Onjeginom i oni postaju prijatelji. Ali, samo iz društvenih obzira, Onjegin prihvata dvoboj sa Lenskim, ubija prijatelja i slomljen svojom nesposobnošću da se digne iznad društvenih okova sredine, pada u još dublje razočarenje, u prećeranu duhovnu mlitavost i odaje se sktitačkom životu.

Mnogobrojna umjetnička sredstva kojima je Puškin izvajao Tatjanin lik toliko ispunjava tkivo romana da u njima ranije već ocrtane ličnosti Onjegina i Lenskog dobijaju nova, cjelovitija značenja i tek u dodiru sa Tatjanom i njenom sudbinom stiču svoju životnu i umjetničku potpunost. Svom dušom prava ruska đevojka, Tatjana daje duboko nacionalno obilježje Puškonovom romanu. Ona je, kaže Pavić, jedino lice u Puškinovom romanu koja svoju nesreću prima dostojanstveno, ne gubeći ni u jednom trenutku ravnotežu zasnovanu na zdravoj podlozi ruske zemlje i ruske tradicije. Tatjanin lik prvi je u nizu divnih karaktera ruske žene koje je dala ruska književnost. Svi ti likovi, smatra Pavić, duguju svoj nastanak Puškinovoj junakinji.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 10-12-08, 15:00   #11
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

POSVEĆENO*** (A. P. KERN)

Ja pamtim divno magnovenje,
Kad sretoh tebe na svom putu,
Ko svetlih snova ostvarenje,
Ko neba dah u zemnom kutu.

Kroz burni život hitrobrežni,
Kroz strasti, iskušenja mnoga
Ja dugo slušah glas tvoj nežni
O sanjah crte lica tvoga.

Al' korak leta neizbežni
Pogasio je mašte tajne,
Zaglušio je glas tvoj nežni
I otro lika crte sjajne.

Teko je život pun čeznuća,
Pun mraka, zla i ropskih uza,
Bez rajskog sna, bez nadahnuća,
I bez božanstva i bez suza.

Al' opet nasta otkrovenje,
I sad si opet na mom putu
Ko svetlih snova ostvarenje,
Ko neba dah u zemnom kutu.

I srce puno je pregnuća:
Ti vraćaš sve što vreme uze,
I rajske sne i nadahnuća,
Božanstva čar i žarke suze.

Last edited by Paramanand; 10-12-08 at 15:04..
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 14-12-08, 14:44   #12
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

* * *

Ne poj, lepotice, kraj nas
Svoj napev gruzijski pun tuge,
Jer podseća me njegov glas
Na drugi kraj, na dane druge.

Seća me tvoje pesme moć
I nesputane reči njene
Ne mesečinu, stepu, noć,
Na lik daleke, jadne žene.

Taj dragi lik u društvu tvom
Kad zaboravu tamnom predam,
Ti zapevaš i, nošen snom,
Ponovo drage crte gledam.

Ne poj, lepotice, kraj nas,
Svoj napev gruzijski pun tuge,
Jer podseća me njegov glas
Na drugi kraj, na dane druge.


* * *

Šta ime moje za te znači?
Umreće ono, ko šum vala
Što tužno mije tuđa žala,
Ko žagor šumski kad se smrači.

Na listu tvoga spomenara
Ostaće poput traga sivog,
Ko grobni natpis, čudna šara
Nečitljiva za ikog živog.

Šta znači ono? Već odavno
Val novih nemira ga briše
I sećanje životodavno
Ne budi u tvom duhu više.

No reci ga u vreme čame,
Kaži u časovima sivim:
Postoji uspomena na me,
Postoji srce gde ja živim...
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 15-12-08, 17:03   #13
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

PESNIKU

Sonet

Ne precenjuj to što te narod voli,
Zanosnih pohvala proći će burni tren,
Čućeš tad podsmeh rulje i glupaka sud oholi,
Ali ti ostani čvrst, miran, zamišljen.

Car si. Sam živi. Upravi svoj hod
Slobodnim putem, slobodni um gde hita
Zamisli dragih usavršavaj plod,
Ne zahtevaj priznanje za dela plemenita.

Ono je u tebi. Ti si svoj pravi sud.
Najoštrije baš ti procenjuješ svoj trud.
Nezadovoljan si, prestrogi umetniče?

Zadovoljan? Tad neka grdi rulja,
Na žrtvenik nek' pljuje i nek' viče
I gurka presto tvoj dok nestašno baulja!
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 17-12-08, 20:53   #14
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

* * *

Sačuvaj bože da poludim;
Bolje da s torbom svetom bludim,
Bolja je muka, bolja glad,
Ne zato što ja iznad svega
Poštujem um, pa se od njega
Rastati ne bih bio rad:

Kad bi po volji meni bilo,
Kako bih rado i čilo
Lutao tamnom šumom ja,
Pevao u pijanstvu plamnom,
I lebdela bi magla sa mnom
Zbrkanog, čudesnog sna!

I, prepun sreće ustreptale,
Zanesen, slušao bih vale,
Dizao k nebu pogled lak;
Bio bih moć, sloboda sama,
Ko vihor koji granje slama
I rije polja, plah i jak.

No zlo je to što, kad poludiš,
Strah kao kuga ćeš da budiš,
I staviće te, znaj, pod ključ,
Okovaće te ko ludaka
I, s one strane rešetaka,
Bockati, da ti prospu žuč.

A noću slušati slavuje
Ja neću, niti će da huje
Krošnje nad mojim srećnim snom –
Slušaću kletve tamničara,
Lanaca zveku, zov drugara
I ljuti lelek nada mnom.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 21-12-08, 14:39   #15
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

CIGANI


Svi književni kritičari su jedinstveni u jednom: najbolje što je Puškin napisao je roman u stihovima Evgenije Onjegin. Jedinstveni su i u tome da se taj roman može smatrati istinskim remek djelom svjetske književnosti.

Meni najdraže Puškinovo djelo je poema Cigani. I za razliku od književnih poslenika koji smatraju da je Aleko junak pomenute poeme, za mene je to stari Ciganin. Zašto? Onaj ko pročita, razumjeće, nadam se.

A evo šta o ovoj poemi kaže književni kritičar i prevodilac Miodrag Sibinović:

Junaci poeme nose tipične crte romantičarskih junaka. Svi su privrženici ideala slobodnog života. Glavni junak Aleko je u sukobu sa civilizovanom sredinom iz koje potiče i iz koje među Cigane dolazi.

Tipičnog romantičarskog junaka, koji je u psihološkom sukobu sa civilizovanim društvom, Puškin dovodi u sredinu koja maksimalno ostvaruje princip romantičarske slobode, kako na planu odnosa u društvu, tako i u domenu prijateljstva i ljubavi. Međutim, upravo u tako idealnim uslovima romatičarski zamišljen junak Aleko pada na ispitu koji mu priređuje život.

Aleko, u razgovoru sa starim Ciganinom, u svoje shvatanje ljubavi uključuje zahtjev da Mariula, iz zahvalnosti što je muž voli, mora da ostane kraj njega i onda kad se u njoj ljubav prema njemu ugasila. A to je već zahtjev koji, kao moralni princip, nameće normu ponašanja za čije ostvarenje je neophodno ograničenje slobode jednog od učesnika u ljubavi. Kad je već to tako, postavlja se pitanje: s kojim onda pravom Aleko zamjera svojim sugrađanima iz civilizovanog svijeta zbog toga što se “stide ljubavi”; s kojim ptravom istupa protiv licemjerja tamošnjeg svijeta kad i sam od žene koju voli zahtijeva da bude licemjerna? Ako je Aleko zaista protiv zakona civilizovanog društva koji otuđuju čovjeka od prirode, zašto onda u svoje shvatanje ljubavi uključuje i pravo da kažnjava ženu što ne ostaje uz njega kad je prestala da ga voli?

Alekovo shvatanje ljubavi, dakle, zasnovano je, u suštini, na pravilima svojine koji vladaju u svijetu protiv koga on načelno ustaje.

Mariula je otišla ostavivši đevojčicu kojoj nije moglo biti više od godinu dana. Puškin i direktno (u sjećanju starog Ciganina) govori o plaču napuštenog đeteta. Zemfira je, bez trunke svoje krivice, rasla bez majke, pa nije teško shvatiti da zbog toga svakako nije mogla biti srećna.
Najzad, i Zemfira je, bacivši se u narućje mladog Ciganina, takođe bila na putu da napušti i ostavi u kolijevci svoje i Alekovo dijete. Dakle, i da se čovjek civilizacije nije umiješao sa zakonima koje je donio iz svog svijeta, njegovo i Zemfirino dijete bilo bi lišeno majke.

Ako je nekoliko decenija kasnije na patnji đece Dostojevski mjerio pravednost božijeg svijeta i Lav Tolstoj postupak Ane Karenjine procjenjivao nesrećom koju je ona donijela svojoj đeci – nije li, eto, i Aleksandar Puškin, posluživši se upravo tim postupkom još sredinom dvadesetih godina XIX vijeka, pokazao da je dotle ustaljena slika bliskog prirodi egzotičnog necivilizovanog svijeta, toliko isticanog u romantizmu kao ideal – zapravo idealizovana i netačna!

Stvarnim značenjem onoga što je naslikano u Ciganima Puškin je, posredno, postavio još jedno značajno pitanje i nagovijestio odgovor na njega: na šta se svodi ta slobodna ljubav u svijetu ciganskog tabora?

Mariula je provela sa svojim mužem samo jednu godinu, da bi, pošto je drugi ciganski tabor kraj njenog bio ulogoren svega dva dana – otišla sa drugim čovjekom. Zemfira je sa Alekom provela samo dvije godine, da bi onda zaključila kako joj je njegova ljubav dosadila (“Ta strast me više ne veseli / Slobodu hoću, neću s njime…”), da bi odmah našla mlađeg vatrenijeg ljubavnika, u čijem će se zagrljaju smijati sijedoj kosi svoga muža. Dakle, ta slobodna ljubav, koja bljesne za trenutak da bi se, kao zvijezda padalica, još brže ugasila, zaboravljajući u tami svoje najljepše plodove, đecu, ipak se svodi samo na površan zanos, u njoj vlada samo erotika, u njoj je gotovo potpuno zapostavljena duhovna veza između muškarca i žene. To znači da ni sa stanovišta romantičara, koji u ljubavi uvijek insistiraju baš na duhovnoj vezi, bjekstvo u prirodu ne može biti zadovoljavajuće rješenje.

Puškinova poema Cigani se može protumačiti i onako kako je to učinio najveći ruski književni kritičar Bjelinski. On je smatrao da je Puškin u svojoj poemi pisao o brbljivim hvalisavcima čiji postupci nijesu u skladu sa onim šta govore i da je predstavniku takvih ljudi, Aleku, pjesnik suprotstavio starog Ciganina, koji ima unutrašnje snage da svoje proklamovane principe i sprovodi na djelu.

Međutim, Aleko se, sa Dostojevskim, može shvatiti i kao onaj ukleti ruski intelektualac, vječiti putnik po svojoj zemlji koji se, u svom stalnom nezadovoljstvu, niđe ne zadržava i niđe ne nalazi put ka sreći. Jer, i Aleko, i Zemfira, i stari Ciganin, i Mariula – svi su oni u Puškinovoj poemi naslikani, takođe, kao ljudi koji čine ono što su vjekovima činili i njihovi preci, što do današnjih dana čine njihovi potomci – traže sreću u ljubavi.

U ljudskoj potrazi za srećom, unesrećen je, osim Aleka, i stari Ciganin. Zemfira, koja je zbog sreće svoje majke, ostala bez majčine ljubavi, tražeći sopstvenu sreću u ljubavi sa mladim Ciganinom – gubi i život. Mariula i njen ljubavnik su otišli.

Tako Puškinova poema izrasta u veoma upečatljivo poetsko djelo koje govori o vječitom čovjekovom traganju za ljudskom srećom. Konkretizacija te opšteljudske, te univerzalne teme, razumije se, nosi pečat vremena u kojem je nastala. Jedan od takvih tragova svakako je razmišljanje o rješenjima koja je nudio onda aktuelni romantizam. Lična kriza, pak, koju je Puškin tih godina doživljavao (poemu je započeo u svom progonstvu na jugu Rusije, a završio je na sjeveru, u izolaciji sela Mihajlovsko) uslovila je i opšti pesimistički ton sa završnom konstatacijom iz Epiloga Cigana da ljudske sreće nema niđe, da svuda vladaju “kobne strasti” i da čovjek od svoje sudbine ne može niđe da se skloni.

Mora se, međutim, reći da je Puškin u Ciganima postavio neka izuzetno značajna filozofska pitanja koja važe za sva vremena: ne samo pitanje moralne strane apsolutne čovjekove slobode u ljubavi, nego i pitanje kako je moguće razriješiti bez nasilja (bez zločina) protivurječnosti slobodne ljubavi (koja je izraz stihije ličnih osjećanja i želja dvaju različitih ljudskih bića), kad u jednom od zaljubljenih dođe do promjene osjećanja? Da li je rješenje u psihologiji čovjekovog mirenja sa sudbinom, koje, u suštini zastupa stari Ciganin?
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 21-12-08, 14:41   #16
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

Ciganski tabor spor i šuman
Po Besarabiji se seli.
Kod reke su, kraj starog druma
Uboge čerge razapeli.
San ko sloboda im je vedar
I spokojan pod nebom snenim.
Pod arnjem poluzastrvenim
Kraj točkova se oganj štedar
Svetluca. .. Obed svud se sprema,
U ravnom polju konji pasu,
Za šatorom na svome tasu
Nevezan medved mirno drema.
Celom se stepom živost rasu:
Posluju mirni poslenici
Pred novi put do bliskih stepa;
Čuju se pesme, deca, krici,
I s nakovanja putnih klepa.
No neće moći da se opre
Tabor spokojstvu noći sane;
Sad samo još u stepu dopre
Kad konj zanjišti, pas kad lane.
Zgasnule vatre, mirno sve je,
Samo s visine neba plava
Svetlošću svojom mesec veje
I tihi logor ozarava.
Starac pod jednom čergom starom
Pred ugljevljem još budan leži;
Greje ga vatra zadnjom jarom,
A pogled mu u stepu beži
Zaogrnutu noćnom parom.
Njegove mlade kćeri nema;
Svikla divljini i slobodi
Po pustoj stepi sama hodi...
Da, doći će .. . Al' noć se sprema
I ubrzo će mesec mladi
Iz oblaka izaći bledog .. .
Zemfire nema .. . vetar hladi
Ubogi obed starca sedog.
No evo je. Sakriven senom
Za njom se žurno mladić stvori
Nepoznat sasvim ocu njenom.
»Evo me, oče«, ona zbori,
»Dovodim gosta, nisam sama;
U stepi me je putnik sreo;
Na noćište ga pozvah k nama;
Da bude čergar, on bi hteo.
Zakon mu preti. Biću s njime,
Brigu o njemu ti povedi.
Aleko mu je, oče, ime,
I svud je gotov da me sledi.«

STARAC

Pristajem. Čerge nek ti pruže
Do jutra zaklon: tu počini,
Ili poživi s nama duže;
Šta hočeš, stranče, to i čini.
S tobom ću krov i hleb da delim.
Sa sudbinom se našom srodi;
Sa skitnjom, s bedom u slobodi,
I sutra ćemo putem belim
Krenuti skupa čim zarudi.
Ti radi što se tebi svidi;
Kuj željezo, il' pevač budi,
Il' s medvedom u sela idi. . .

ALEKO

Ja ostajem.

ZEMFIRA

O, moj će biti;
Od mene niko ga ne goni.
Al' polja su već sva u tami;
Sad će i mesec da se skloni,
I nehotice san me mami.. .
Već dan. Kraj čerge starac hudi
Luta i kćer i gosta zove:
»Zemfira, ustaj, jutro rudi!
Ostavi, stranče, svoje snove!
Sa ložnice se treba dići,
Na put nam, deco, valja ići.
« Sa svih se strana žure ljudi;
Svijaju čerge, svud se vide,
Sve je tu spremno već da ide,
I sve odjednom krenulo se:
Magarci korpe s decom nose,
Muževi, braća, žene, kćeri,
I star i mlad na put se tiska;
Ciganske pesme, buka, piska,
Zvek okova i urlik zveri
Nestrpljivo što lanac trese;
Šarene prnje i zavese,
Starci i deca naga stasa,
Zavijanje i lavež pasa,
Škripanje kola sa gajdašem —
Sve je to bedno, divlje, ružno,
No sve je živo, nikad tužno,
Tuđe mekuštvu tromom našem,
Tuđe životu praznom onom
Ko ropska pesma monotonom.
Opustele ravnice duge
Setnim je okom mladić sreo.
I tajni uzrok svoje tuge
Sam sebi nije reći smeo.
S njim crnooka je Zemfira,
Slobodan sad je, ima mira,
Veselo sunce put mu meri
I u lepoti južnoj gori,
Pa što mu srce još treperi,
I kakva briga njega mori?
Ptičica pod plavim svodom
Ne zna brigu, ne zna trud;
Drug je ona sa slobodom,
Ona gnezdo gradi svud.
Celu noć na grani snuje,
Kada zore dođe čas,
Ona zov sa neba čuje,
Prene se i pušta glas.
Proleće sa svom lepotom
Tada smeni leta dan,
Pozna jesen nosi potom
Magle, bure, snežni prah.
Ljudima je tad sve gore;
Ptičica u časak taj
Odleće za sinje more,
Traži drugi, topli kraj.
Ko ptica i u letu zvezda,
On, izgnanik što večno luta,
Bez navika, bez svoga gnezda,
Nikada nije našo puta.
Svuda mu beše drum i stan
I mir za san u svakom polju;
I svakog jutra nov je dan
Prepuštao na božju volju.
Svetlost daleke slave često
U njemu budila je želje;
Često su raskoš i veselje
U tom životu našli mesto.
Mada se grom sa strašnim treskom
Prolamao nad ovom glavom,
San mu ne beše mučen stravom,
Nit beše strašen munje bleskom,
I nisu mogle sve tegobe
I život s borbom uvek novom
Da unište u srcu ovom
Spokojstvo čisto i bez zlobe.
Nikad se nije dao vlasti
Sudbine slepe što sve ruši,
Al' vladale su strašne strasti
U ovoj burnoj, mračnoj duši!
Kako su divlje raspinjale
Te izmučene, jadne grudi!
Da l' davno su, na dugo stale?
Probudiće se - strpljiv budi.

ZEMFIRA

Kaži, Aleko, zar ne žališ
Za onim, s čim te prošlost spaja?

ALEKO

A šta je to?

ZEMFIRA

O, ti se šališ;
Gradovi, ljudi tvoga kraja.

ALEKO

Za čim da žalim? Kad bi znala,
O, kad bi mogla zamisliti
Koliko tamo ima zala;
Slobode tamo ne sme biti;
Ljudi su večno svi unutra;
Zagušljiv grad ih stalno steže;
Ne poznaju svežinu jutra,
Proleće za njih nije sveže,
Trguju voljom, misli gone,
Stide se kada stvarno vole,
Pred idolima glave klone,
Za novac i za lance mole.
Šta ja napustih? — Vrtlog čudni
Neverstva, mora, predrasuda,
Kovitlac gradski nerasudni
I blistavu sramotu svuda.

ZEMFIRA

Al' tu veselja bučnog ima,
Kuće su divne, pune tajni,
Prostirke šarene u njima,
A ženski ukrasi su sjajni.

ALEKO

Sve su to samo prazne stvari;
Bez ljubavi veselja nema.
A žene ... od njih više čari
Ti imaš i bez skupih sprema,
Bez dragog kamenja što blista.
Ostani uvek takva ista!
Ja takvu hoću da te imam
I samo jedno sada želim:
Ljubav, izgnanje koje primam,
I život s tobom svoj da delim.

STARAC

Ti voliš nas, iako niko
Bogatog ko ti nije roda.
No nije ugodna sloboda
Onom ko je na raskoš sviko.
Mi čuvamo predanje jedno:
Prognan je k nama ko zna kad
Stanovnik Juga, biće bedno ...
Znao sam pre, no ne znam sad
Njegovo ime pažnje vredno.
Po godinama beše star,
No mlad i krepak još u duši;
Imo je pesme divan dar
I glas ko voda kad se ruši.
Zavolesmo mu krotku ćud;
Kraj Dunava je dane duge
Provodio nezlobiv, hud,
Opčinjujuči pesmom druge.
Ko dete stidljiv, slab i mek,
I nevičan životu beše;
Čergari su mu celi vek
Lovili ribu da ga teše,
A kad bi vihor digo glas
I stegao se led nad rekom,
Odevali su kožom mekom
Svetoga starca slabi stas.
No on se nikad nije sviko
Na tegobe života tog;
Bio je bled i slab ko niko,
Govorio je: mene bog
To kažnjava za grehe moje.
Spasenje stalno čekao je,
Tumarao niz Dunav s tugom,
Oplakujući tu svoj jad,
I ronio je suze dugo
Pri pomisli na rodni grad.
Zaveštao je umirući
Da ga prenesu natrag, kući,
Da počinu na Jugu svom,
U miru najzad, i u pošti,
Mučene ovim tuđim tlom
Njegove hude, tužne mošti.

ALEKO

O, Rime, eto dece tvoje!
I ti si, grade, svetu glava!
Pevaču nežne strasti svoje,
Božanski pevce — šta je slava?
Pohvala kada grob te zatre,
Tvoj zvuk što sin od oca prima,
Ili u senci bedne šatre,
Ciganska priča puna dima?
Dve godine su prošle nove;
Ko pre se Cigani još sele
I gostoljublje, mir i snove
Nalaze svuda gde zažele.
Od gradskih okova daleko,
Ko oni uvek u slobodi,
Bez briga, žaljenja, Aleko
Nov, skitalački život vodi.
Isti je on, s njim isti ljudi,
U tom ga društvu već toliko
Ne podseća na prošlost ništa.
Na ciganski je život sviko,
I voli njina prenoćišta,
Lenjost i zvučni jezik hudi.
Odrođen medved, s njim što luta,
Njegove šatre gost je česti.
Po selima duž stepskog puta
U Moldaviji ćeš ga sresti
Gde s mumlanjem i igrom prođe,
Ili kraj kuća lanac glođe.
Stežuči putni štap u pesti
Starac u bubanj katkad lupi,
Sa pesmom vodi zver Aleko,
Zemfira selom novac kupi,
Ponešto uvek da poneko.
Nastane noć i tad sve troje
Uzvare zrno nežnjeveno.
Za starcem tad se uspokoje;
U čergi tiho je i sneno.
Prolećno sunce starcu zgreva
Krv što se već pomalo ledi;
Nad kolevkom Zemfira peva,
Aleko sluša glas i bledi
.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 21-12-08, 14:43   #17
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

ZEMFIRA

Imam starog muža,
Može da me reže;
Ne bojim se njega
Ni kad ognjem žeže.
Prezirem i mrzim
I njegovo ime,
Ja drugoga volim,
Umirem za njime.

ALEKO

Dosađuješ mi. Ćuti malo.
Ne volim divlje pesme tvoje.

ZEMFIRA

Ne voliš? Zar je meni stalo?
Za zadovoljstvo pevam svoje.
Stari, gadni mužu,
Možeš me i seći
Nećeš znati ko je,
Reči neću reći.
Mlađi je od vesne,
Strašniji od leta,
I voli me više
Od celoga sveta.
Ljubila sam njega
Ja u noćnoj rosi,
Smejala se s njime
Tvojoj sedoj kosi!

ALEKO

Zemfira, sad je dosta, ćuti!

ZEMFIRA

Sad shvataš da o drugom snevam!

ALEKO

Zemfira!

ZEMFIRA


Slobodno se ljuti!
0 tebi ja to pesmu pevam.
(Odlazi i peva: Imam starog muža itd.)

STARAC

Sećam se dobro: pesmu tu je
Spevao svet u daljnom kraju;
Već odavno se ona čuje;
I njom se ljudi zabavljaju. . .
U divljim stepama Kagula
Nekad je nju u tami šatre
Pevala moja Mariula
Uspavljuju'i kćer kraj vatre.
U umu mom ko senke snova
Mrače se prošli dani moji
Al' će do kraja pesma ova
U mojoj svesti da postoji.
Tišina. Noć je. Izdaleka
Ko ukras nebom mesec Mudi.
Zemfira tiho starca budi:
»Strah me je, oče, od Aleka!
Slušaj ga, ima strašne snove:
On jeca, uzdiše i zove.«

STARAC

Ne dotiči ga, mirna budi.
Čuo sam kako kažu ljudi
Da sad, u ovom času tamnom
Usnulom nosi strašnu moru
Domaći duh. No on pred zoru
Odlazi nekud. Sedi sa mnom.

ZEMFIRA

On, oče, šapuće: Zemfira!

STARAC

Da, i u snu on tebe želi;
Bez tebe njemu nema mira.


ZEMFIRA

Ta strast me više ne veseli,
Slobodu hoću, neću s njime . . .
I već sam . .. Čuješ? tiše, tiše!
On izgovara drugo ime.

STARAC

A čije?

ZEMFIRA

Čuješ? Sad sve više
Škrguče, rida . . . Strašni snovi.
Probudiću ga.

STARAC

Ne, ne zovi. Ne goni noćnog duha: đavo
Sam ode; trud je uzaludan . . .

ZEMFIRA

Diže se, zove . .. sad je budan!
Ja idem k njemu. — Spavaj. Zdravo.

ALEKO

Gde si to bila?


ZEMFIRA

S ocem svojim.
Neki je duh u tebi bio
I mučio te. Ja se bojim
I strašno si me uplašio . . .
U snu si jecao, Aleko,
I zvao ...

ALEKO

Stalno mi se snilo
Ko da je među nama neko. . .
To viđenje je strašno bilo.

ZEMFIRA

Ne veruj snima; to su gatke.

ALEKO

Ne, ničemu što vidim, čujem,
Ni snu, ni laži reči slatke,
Čak ni tvom srcu ne verujem.

STARAC

Kaži što uzdišeš toliko?
Ovde su divni nebo, stepe,
I ničim nije sputan niko;
Slobodni ljudi, žene lepe.
Ne tuguj. Škodi. Sta te boli?

ALEKO

Ah, oče; ona me ne voli!

STARAC

Ne tuguj, ona je još dete.
Ne vredi. Malo se razgali:
Ti voliš mučno, s puno sete,
A žensko srce ko u šali.
Gledaj, na tom dalekom svodu
Carica neba se veseli;
Svoj prirodi u svome hodu
Od svoga sjaja ona deli.
U oblak tu se zagledala,
I raskošnu mu svetlost šalje,
A sad je već pred drugim stala
I uskoro če poći dalje.
Ko da joj nađe pristanište,
Ko da je spreči da ne bludi,
Mladome srcu ko da ište:
Ne menjaj se i verno budi?
Ne tuguj.

ALEKO

Kakva je pre bila!
Kako je nežno iznad mene
U divljem miru noći snene
Često po cele čase bdila,
I često me je razgovorom
II' poljupcima punim slasti,
Vedrine puna kao dete,
Spasavala od kobne vlasti
Turobnih misli punih sete.
A sad se mirim s groznom morom:
U njoj za mene nema strasti!

STARAC

Slušaj me sad, ispričaću ti
0 mom životu povest pravu;
Zbilo se ovo, što češ čuti,
Davno, u vreme kad Dunavu
Još nisu pretili Moskovi.. .
(Moj duh u prošlost s bolom plovi. .)
Tad strepeli smo od sultana,
A Budžakom je paša vlado
S visokih kula Akermana.
Bio sam mlad, i srce mlado
Od radosti je silne vrilo;
A kosa mi je bila vrana,
Nijedne sede nije bilo.
Lepotice sam mnoge znao;
Al' najlepša je jedna bila,
Ko sunce me je zasenila,
I najzad sam je svojom zvao.

Brzo je prošla moja mladost
Ko pale zvezde svetlost kratka,
No ljubavna je moja radost
Još brže prošla bez povratka;
Godinu jednu Mariula
Beše u mom životu bednom.

Kraj kagulskih smo voda jednom
Tud tabor sreli. Vest se čula
Da ti čergari strani hoće
Kraj nas, u šumi da zanoće.
Čerge su svoje razapeli
I kraj nas noći dve proveli,
Pa otišli sa toga mesta.
I ostavivši kćer sa grudi,
I Mariula s njima nesta.
Počivam mirno; zora rudi.. .
Budim se, ali pored mene
Odavno nema moje žene;
Zovem i tražim . . . ne, ni glasa . . .
Zaplakala se Zemfira
I ja nad njome ... Od tog časa
Namrznuh žene, nemam mira,
I lice slično njenom licu
Moj pogled više nije sreo,
I usamljenu dokolicu
Da delim nisam ni s kim hteo.

ALEKO

A što se nisi u tom trenu
U poteru za njome dao
I grabljivca i bednu ženu
Kindžalom svojim isekao?
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 21-12-08, 14:44   #18
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

STARAC

Ko ptica slobodna je mladost.
Ko može ljubav još da sputa?
Svakom se redom daje radost,
Ne biva ništa po dva puta.

ALEKO

Ja nisam takav. Drage volje
Ne ustupam ja svoja prava.
Osvetiti se, to je bolje.
Svog dušmanina kako spava
Kada bih našo pored mora,
U talase bih svog zlotvora
Nezaštićenog odgurnuo . . .
I probudenog od užasa
Sa smehom bih ga ispratio
I dugo bi mi sladak bio
Zvuk toga pada i tog glasa,
Dogod bi se i odjek čuo!

---

MLADI CIGANIN

Poljubi me.

ZEMFIRA

Ne, ne smem više!
Vreme je! Muž je ljut i zao ...

MLADI CIGANIN

Ni zbogom još ti nisam dao . . .

ZEMFIRA

Idi, dok nije došo . .. Tiše!

MLADI CIGANIN

Sastanak kad je?

ZEMFIRA

Ove noći.
Za humkom, tamo, znaš, pred grobom.

MLADI CIGANIN

Obmanjuješ me, nećeš doći!

ZEMFIRA

Evo ga, beži! Biću s tobom!
Aleko spava. Teško grudi
Pritiska strašan prizor jedan.
Sa krikom se u tami budi.
Ljubomori još uvek predan,

Ruku pruža u mrak Aleko . . .
Ali Zemfira je daleko.
Pokrivač hladni samo tu je.
I skamenila mu se duša;
Uzdrhtao se diže, sluša,
Al' više nema šta da čuje.
Tišina . .. Nem je već od straha.
Ledi se, gori, bezbroj puta,
Iz čerge izlazi bez daha,
Kraj tihih kola strašan luta.
Svud vlada muk; i polja neme;
Po nebu tiho magle jezde,
Neobično i mračno vreme,
Tek varljivo trepere zvezde,
I sjajni trag u rosi samo
Što nekud u daljinu hodi.
Aleko nemo ide tamo
Kud zloslutna ga staža vodi.
Na kraju puta najzad vide:
Beli se grob pred njim u tami.
Klecaju noge, jedva ide,
Kolena drhte, usne bride,
Predosećanje strašno mami.
Ide ... najednom — da li snuje?
Dve senke vidi on pred sobom
I sasvim blizu šapat čuje
Nad oskrnavljenim grobom.

I GLAS

Vreme je . . .

II GLAS

Čekaj . . .

I GLAS

Moram, mili. . .

II GLAS

Ne, ne, još malo, bar dok svane!

I GLAS

Ne, već smo dugo ovde bili.

II GLAS

Kad poljubiš me, dah mi stane . . .

I GLAS

Uništavaš me . . . muž je čudan.

II GLAS

Još časak . . .

I GLAS

Ako se bez žene probudi sada?

ALEKO

Već sam budan. Ne žurite se!
Kud bez mene?
Biće vam dobro tu, kraj groba!


ZEMFIRA

Ah, beži!

ALEKO

Neće on daleko;
Pričekaj! Kud češ u to doba? Lezi!
(Udara ga nožem.)

MLADI CIGANIN

Ja umirem . ..

ZEMFIRA

Aleko!
Ne, ubićeš ga! Ne sa time!
Pogledaj, sav si već u krvi!
Šta činiš to?

ALEKO

Ja nisam prvi:
Sad uživaj ko pre sa njime.

ZEMFIRA

Ne, dosta, više se ne bojim!
I neću ništa da te molim:
Nad zločinom te kunem tvojim!

ALEKO

Umri! (Ubija je.)

ZEMFIRA

Ja umirem i volim.


Danicom zaren dan je sjao.
Na jednom grobu je Aleko
U krvi, koju nije sprao,
Sedeo s nožem. Nedaleko
Pred njim su bila mrtva tela.
Strašan je bio on u licu;
Ciganski tabor uz ubicu
Uznemireno već se zbio.
Iskopan jedan grob je bio,
I žene su još, pre opela
Celivale u oči mrtve . . .
Ne obzirući se na druge,
Bez reči, skamenjen od tuge,
Posmatrao je starac žrtve.
Digli su mladi par i skupa
Položili u zemlju krilo:
Sahranili su trup do trupa
I pred Alekom to je bilo . . .
A kada zatim zemlju neko
U hladni grob da baca poče,
Nemo se pognuo Aleko
I srušio na travu s ploče.. .
Starac je prišo tad i reko:
»Čoveče gordi, idi sada!
Kod nas vaš zakon ne postoji,
Od njega niko tu ne strada,
Šta će nam krv i jadi tvoji?
Ne kažnjavamo smrću ljude.
Ali s ubicom ko da bude?
Ne pristaje naš udes tebi,
Slobodu hoćeš samo sebi,
Od glasa tvog se kosa ježi;
Svi mi smo krotki, dobri ljudi,
Svirep i zao ti si. Beži!
Zbogom. I mir sa tobom budi.«

On reče to — i tabor nesta
U stepi, dalje od tog mesta
Izbravši opet put na volju ...
I sad su sama kola jedna
S ubogim platnom, čerga bedna,
Još stajala u kobnom polju.
Tako, pre no što zima stigne,
Poneki put u jutro tmurno,
Kada se s polja s krikom digne
Ždralova poznih jato žurno
I odleće u mesta mila -
Pogođen smrtno kobnim zrnom,
Ostaje jedan na tlu crnom
Opustivši bez moći krila.
Došla je noć: pod šatrom tamnom
Uz oganj niko nije bdeo;
Niko pod ovom čergom sramnom
Do jutra nije oči sveo.

EPILOG

Čarobnom snagom zvučnog sklada
U magli mojih uspomena
Oživljuje za scenom scena
Iz dana radosti i jada.
U kraju gde je mir sve ređe,
A ratni metež češče bio,
Tu, neprestupne gde je međe
Stambolu Rus obeležio,
Gde stari orao s dve glave
Još iznad prošle šumi slave,
Sreo sam idući kroz stepu,
Nad granicama drevnih hordi
Cigana mirnih tabor gordi —
Smerne slobode decu slepu.
Za njinim lenjim karavanom
Po pustinji ja lutah često;
Nasićen njinom prostom hranom,
Uz njihov oganj nađoh mesto.
Srećan kad bi se putem čule
Pesama njinih vedre rime,
Dugo sam drage Mariule
Ponavljao u sebi ime.
Al' malo sreće i tu ima,
Prirode deco, među vama;
I tu, pod bednim šatorima
Postoje more, boli srama,
Ni vaša huda utočišta
Divljina nije spasla jada;
Od kobnih strasti svud se strada,
I nas od njih ne štiti ništa.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 31-12-08, 11:08   #19
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

LJUBAV I SMRT KOD PUŠKINA

U svom eseju pod naslovom “Moj Puškin”, Marina Cvetajeva piše: “Puškin me je zarazio ljubavlju. Riječju – ljubav”.

U najranijiem djetinjstvu, šestogodišnja đevojčica Marina je u svojoj muzičkoj školi prisustvovala koncertu posvećenom Puškinu. Na koncertu su izvođene Puškinove bajke i čitani odlomci iz njegove poeme “Ruslan i Ljudmila”. Upitana šta joj se najviše dopalo, Marina Cvetajeva je odgovorila: “Tatjana i Onjegin”.

- Zašto, Musenjka, Tatjana i Onjegin – sa velikom blagošću upitao je direktor.

- Zato što je to ljubav… - odgovorila je.

Marina Cvetajevna kaže da nikad nijednu stvar poslije toga nije napisala dok se nije istovremeno zaljubila u njihovu ljubav… “Nikad nijesam voljela kad se sastaju, uvijek sam voljela scenu rastanka. Jer je prva ljubavna scena koju sam doživjela (Onjegina i Tatjane) bila neljubavna. On nije volio (to sam shvatila)…voljela je ona…oni ni trenutak nijesu proveli zajedno, ništa zajedno nijesu radili, zapravo radili su sve obrnuto: on nije volio, ona je voljela, on je otišao ona je ostala, tako da kad bi se podigla zavjesa na toj sceni – ona bi sama stajala, ili možda opet sjeđela, zato što je ona ustala samo zato što je on stajao, a zatim se sručila na klupu i tako će ostati dovijeka da sjedi. Ta prva ljubavna scena koju sam doživjela, predodredila je sve moje potonje, svu strast u meni nesrećne, neuzvraćene, nemoguće ljubavi. Od tog trenutka sam odbila da budem srećna i time sam sebe na neljubav uklela”.

U svom tekstu o Puškinu, Mila Stojnić kaže da većina Puškinovih pjesama ima elegičnu intonaciju. Neuzvraćena je ljubav i u “Poltavi” i u “Ciganima”, rastanak je karakterističan i za ljubav u “Kapetanovoj kćeri”, i u “Ruslanu i Ljudmili”, i u “Bronzanom konjaniku”, u gotovo svim njegovim ljubavnim pjesmama.

U tim Puškinovim pjesmama kodirano je uvjerenje da ljubavni odnos održava život. Dok on traje, traje i život. A kada se na kraju taj odnos raspada pa se ljudi koji su jedni drugima dragi – ljubavnici, prijatelji, rodbina, rastaju ili kad čovjek napušta voljeni kraj, svijet kojem je pripadao, ili u kome mu je bilo lijepo i prijatno, kad mu sa ljubavnim odnosom istekne vrijeme radosti, mladosti, kad sa dragim ljudima sahranjuje djelove sebe, ili kad djelove sebe ostavlja na dragim mjestima, drugim riječima kad se prekine ljubavni odnos bilo koje vrste – čovjek osjeti smrt u sebi. U Puškinovim pjesmama su združeni Eros i Tanatos, ljubav i smrt. Puškin je njihov zagrljaj u sebi duboko osjetio i tačno i ubitačno kao rijetko ko u svojoj poeziji transponovao.

Puškinovo osjećanje ljubavi, kaže Mila Stojnić, nije samo romantično, nije manir ni puka pjesnička figura, već iskren doživljaj ljubavi kao duševne patnje onako kako iz njegove biografije znamo da je on osjećao od svog najranijeg djetinjstva pod kompleksom nedovoljno voljenog đeteta, pa u mladosti više puta odbijanog od voljene žene prosca, pa kasnije čovjeka čiji je ponos povrijeđen statusom koji mu je u društvu dodijeljen. Imao je cijelog života uvjerenje da mu se ljubav ne uzvraća, ali i osjjećanje da patnja produbljuje njegovu ljubav, da je bol oplemjenjuje, da je njegova ljubav predavanje sebe bez ostatka voljenoj osobi, prijateljima, drugovima, privrženost bez ostatka i predanost poslu, prirodi, otadžbini, za razliku od mnogih drugih kod kojih je to isto osjećanje imalo samo posesivnosti koja je prema ljudima išla do njihovog postvarivanja, potpunog porobljavanja. On se, međutim, mirio sa neuzvraćenošću i nastavljao da se daje, predaje, posvećuje unaprijed spreman da mu žrtva neće biti uzvraćena. On je sam duboko osjetio i ispatio sve prepreke na koje nailazi najprije Tatjana, pa onda i Onjegin, pa Lenski, junaci poema “Cigani” i “Poltava”, povijesti “Kapetanove kći” i tako redom svi njegovi zaljubljenici i posvećenici. Pred njima su stajali ravnodušni i nijemi na njihov bol, bezosjećajni za njihove patnje i ljudi koje su voljeli i priroda u njenim kosmičkim razmjerama i društvo i ideje kojima su služili i otadžbina – svi i sve što su voljeli.

Mila Stojnić svoj tekst o Puškinu završava time da je Puškin jedan od rijetkih pjesnika u čijem se obimnom proznom i poetskom opusu ne nalazi nijedan stih, nijedan redak, posvećen majci. Nju je zamijenila njegova dadilja, obična ruska seljanka robinja Arina Radionovna. Njegova ljubav prema njoj je sjedinila rusku prirodu i svu prirodu u njenim kosmičkim razmjerama zemlju i nebo, između kojih su oblaci i bure, magle, ona je zagrijana toplinom domaćeg ognjišta, ozvučena ruskom narodnom pjesmom, očuđena ruskom bajkom. Za razliku od tih melodija, njegove pjesme voljenoj ženi Nataliji Gončaraovoj prati otmena tuga salonske romanse u dnu koje je nada da bi možda smrt mogla da izazove samilost kao zametak ljubavi. Na taj način počiva združenost ljubavi i smrti u Puškinovoj poeziji.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 02-01-09, 12:22   #20
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

CRNI VEO

Moldavska pesma


Kao mahnit zveram u crn veo sad
A ledenu dušu razdire mi jad.

U mladosti ludoj, lakoverju slepom
Ginulo mi srce za Grkinjom lepom.

Laskala mi ona, sretan bejah s njom,
Al’ naskoro, brate, udari me grom.

Pirujući jednom s nekoliko druga,
Prezreni me Židov izazva iz kruga.

“Ti piruješ (šapnu), braća t’ vreme krate,
A Grkinja tvoja izneverila te!”

“Ne bilo te!” – rekoh, pa mu prosuh zlata;
Rob dovede konje, jurnusmo na vrata.

Ogreznuše konji u krvavoj peni –
A kratka je žalost ćutala u meni.

A kad doro stade kod poznatog praga,
Zapade me tama, izdade me snaga…

Kad u sobu padoh, škrgućući zubi’ –
Nevernica moja s Jermenom se ljubi.

Smrče mi se oku, mač se diže…spusti –
Raskomada poljub na dušmanski’ usti.

Gazio sam telo krvlju obliveno,
Gledao sam dugo bledo lice njeno.

Oh, sećam se vriske nevernice mome –
Poginula ljuba, pa i ljubav s njome.

Skidoh crni veo s njene mrtve glave,
Da otarem maču oštrice krvave.

A kad nasta noćca posle dana vrela,
Rob je pobacao u Dunavo tela.

I od tad ne ljubim više čarne oči,
Od tad više ne znam za vesele noći.

Kao mahnit zveram u crn veo sad
I ledenu dušu razdire mi jad.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 04-01-09, 14:31   #21
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

PEVAČ

Čuste l' u svitanje, za šumom, noćni glas
Pevača ljubavi, pevača setne slutnje?
Zvuk prosti svirale u polju punom ćutnje,
Tu pesmu jadanja za tihi, rani čas,
Jeste li čuli vi?

Spaziste l' ikada, kroz gusti šumski mrak
Pevača ljubavi, pevača setnih sanja?
Taj lik, i suza trag, il' osmeh tugovanja,
Il' pogled bolno tih – duboke patnje znak,
Spaziste l' ikad vi?

Uzdahnuste li vi, uz jedva čujni poj,
Pevača ljubavi, pevača sete strasne?
Kad vam pri susretu, a pogledmo što gasne
Sve otkri jadnik mlad o svojoj sudbi zloj,
Uzdahnuste li vi?
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 04-01-09, 21:19   #22
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

KOZAK

Usred tihe noći neke
Kroz maglu i mrak,
Jahao je pokraj reke
Delija kozak

Crna kapa nakrivljena,
Prašnjav plašt bećara,
Kubure mu do kolena,
Sablja zemlju para.

Verni konjic lako kasa,
Puštenih dizgina,
Dugu grivu zatalasa
Vetar iz daljina.

Iskrsuše dve-tri kuće,
Slomljen plot se stvori;
Nabasaše na raspuće –
Selu ili gori?

Misli đida: »Mladih moma
Čarna gora nema.
Lepojka se svaka doma
Na počinak sprema«

Cimnu uzdu i put sela
Obode svog ata,
Leti ždrebac kao strela,
Drum pod noge hvata.

Oblak srebri mesec bledi
Ko pramen uvojka.
Pod prozorom tužna sedi
Lepota devojka.

Bajnu nju je junak spazi,
Srce besno tuče,
Konj lagano gazi, gazi –
Sve nalevo vuče.

»Tavna nojca već je skrila
Mesec vitorog.
Čuj, poteci amo, mila,
Napoj konja mog«.

»Ne mogu ti... Momku mladom
Ne smem ni da priđem,
Da napojim konja kradom –
Strah me da iziđem«.

»Ta ne boj se, o, prekrasna,
Budi moja vila!«
»Za cure je noć opasna«.
»Ne plaši se mila.

Strah je laža, pusti trice,
Traćiš zlatne dane.
Veruj meni, devojčice,
Ne plaši se, lane!

Nek' konj vitez s nama krene
U daleki kraj,
Bićeš srećna pored mene:
S dragim svud je raj«.

Šta će moma? Hoće-neće –
Prista, svlada strah...
Kozak blista sav od sreće,
Leti konjic plah.

Dragi dragoj ljubi lice,
Voli je k'o niko...
Veran bi dve nedeljice,
Treće – zbogom, diko!
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 06-01-09, 15:20   #23
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

Pjesma »Bonaparta i Crnogorci« je nastala kao svojevrstan prijevod pjesme francuskog pjesnika Prospera Merimea. U odnosu na Merimea, Puškin se ponaša slobodno, stvaralčki uvodi više novina: mijenja naslov (u originalu, u Merimeovoj zbirci Gusle, pjesma ima naslov Crnogorci), umjesto dvadeset ističe stotinu poginulih Francuza i stvara stih s rimom u katrenima sa živim i brzim ritmom.

Inače, pjesma govori o pobjedi crnogorske vojske (pod zapovijedništvom vladike Petra I) nad francuskom vojskom u Boki Kotorskoj. Data je u formi živog i šaljivog pričanja jednog Crnogorca, učesnika u toj borbi.


BONAPARTA I CRNOGORCI

Bonaparta pitao je:
»Crnogorci – šta je to?
Zar se zbilja sile moje
Ne boji to pleme zlo?

Kajaće se – objavite
Nek' vojvode puka tog
Pištolje i sablje vite
Kraj kolena bace mog«

I na nas on, evo, krete
Sto topova uz njin huk,
Oklopnika kršnih čete
I memluka svojih puk.

Do predaje nama nije,
Crnogorska to je ćud;
Od konjice, pešadije,
Krš nas brani odasvud.

Zasesmo u stenje naše
Da vratimo gostu dug;
U planinu gost nam jaše
Pustošeći sve u krug
.

Pored stenja vojska ide,
Namah zbrka! Pršte stroj!
Francuzi nad sobom vide:
Crveni se kapa roj!

»Stoj i pali! Nek' ukloni
Crnogorca svaki svog.
Ne mole za milost oni,
Ne štedite ni jednog!«

Grunule su puške – spale
Kape s grana dignutih,
I u grmlje na nas pale
Pritajene ispod njih.

Plotunom smo uzvratili
Francuzima. »Šta je to?« -
Oni su se začudili:
»Nije l' eho?« - »Ne, već zlo!«

Pukovnik je njihov pao,
S njim sto ljudi i njin steg,
Puk se smeo sav i dao
Kako ko zna u lud beg.

Stog' Francuzi mrze tajno
Naš slobodni, kršni kraš,
I crvene kad slučajno
Crven kalpak vide naš.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 10-01-09, 12:04   #24
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

POZIV

O, ako zbilja, dok je mrak
Kad san utiša duše žive,
I s neba padne sjajni zrak
Na neme grobne ploče sive,

O, ako zbilja u taj čas
Opusti redom grob za grobom,
Ja čekam tad na susret s tobom,
Ja čekam tad tvoj lik, tvoj glas.

O, dođi mi, kroz noć, kroz san,
Onakva kao zadnjeg časa;
Ko led i sva ko zimski dan;
Od bola bleda i bez glasa . . .

O, dođi mi što pre, što pre
Ko vetra dah, ko zvuk, il' tajna.
Ko strašna sen, ko zvezda sjajna,
Svejedno je: što pre, što pre!

Ne zovem tebe ja zbog tog
Da korim ljude čija zloba
Učini kraj života tvog,
Ni da pročitam tajne groba,

I ne zbog tog što sumnji roj
U duši nosim: da prebolim,
Ne mogu ja; i sad te volim,
I još sam ja ko nekad tvoj.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 11-01-09, 14:23   #25
Sanuška
Tempus fugit
 
Sanuška's Avatar
 
Registrovan: Jul 2008
Lokacija: Moja Crna Gora
Postovi: 22,853
Thanks (Received): 411
Likes (Received): 4433
Sanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tunelu
Default

ZIMSKA VEČER

Bura maglom nebo krije,
vihor snježni fijuče,
to ko zvijer ona zavija
i ko dijete zaplače.
To krov od nje ostarjeli
slamom nama zašumi,
to ko putnik zakašnjeli
u okna nam udari.

Naša stara kolibica
tužna, tamna samo spi.
A što li mi, o starice,
uz okance šutiš ti?
Il od bure zavijanja
umorna si, druže moj,
il vretena tvog zujanja
opio te tihi poj?

Pijmo, dobra drugo naša,
za mladosti moje jad,
pij od boli, gdje je čaša?
Srcu bit će lakše tad.
Poj mi pjesmu kako j' ptica
preko mora živjela.
Poj kako je djevojčica
zorom vodu nosila.

Bura maglom nebo krije,
vihor snježni fijuče,
to ko zvijer ona zavija
i ko dijete zaplače.
Pijmo, dobra drugo naša
za mladosti moje jad,
pij od boli, gdje je čaša?
Srcu bit će lakše tad.
__________________
"Za tebe koji zaslužuješ sve(t)"
Sanuška is offline   Reply With Quote
Old 12-01-09, 17:19   #26
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

drugačiji prevod...

Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Čas ko ljuta zver zavije,
Zaplače ko dete čas.
Sad na trošnom krovu sveli
Uzvijori slame klas,
Sad ko putnik zakasneli
Doziva na prozor nas.

Tužno je i mračno tako
U ubogoj izbi toj...
A što si se, moja bako,
Snuždila uz prozor svoj?
Je l' te umor obrvao
Slušajući bure huk,
Il' je san na tebe pao
Uz vretena tvoga zvuk?

Pijmo, dobra, verna drugo,
Mladovanju bednom mom,
Kamo čaša? Pijmo, tugo,
Lakše srcu biće s njom.
Pesmicu mi poj o ptici
Što za morem gnezdo svi,
Pesmicu o nevestici
Što na vodu rano mni.

Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Čas ko ljuta zver zavije,
Zaplače ko dete čas.
Pijmo, dobra, verna drugo,
Mladovanju bednom mom,
Kamo čaša? Pijmo, tugo,
Lakše srcu biće s njom.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 12-01-09, 17:36   #27
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

TALISMAN

Tamo gde se more žesti
Na nenastanjenu hrid,
Gde toplije mesec blešti
U maglama večernjim,
Gde u slasti lepotica
Vek provodi musliman,
Milijuć me, čarobnica
Dala mi je talisman.

Mazeći se govorila:
»Sačuvaj moj talisman:
U njemu je tajna sila!
S ljubavlju ti on je dan.
Od grobnice, od nemoći,
Kada besni uragan,
Glavu tvoju neće moći
Moj spasiti talisman.

Bogatstvima istočnjačkim
Neće te obdariti,
I prorokov narod zračni
Neće ti podjarmiti.
Nit će te na grudi druga
Iz tuđine, u blag dan,
Na rođeni sever s juga
Moj doneti talisman...

Al' kad neiskrene oči
Čarom te zaokupe,
Il' usta u mraku noći
Ne voleći, poljube –
Mili druže! Od zlodelstva,
Od rana srca, kad si sam,
Od zaborava, od neverstva,
Čuvaće moj talisman«
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 14-01-09, 12:45   #28
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

PREPOROD

Umetnik-varvar tromim kistom
Sliku genija crni, eno,
I crtež svoj nezakoniti
Preko nje crta besmisleno.

Al' boje tuđe s godinama
S ljuskom trošnom spadaju s nje:
I delo genija pred nama
Sja od lepote negdašnje.

I zablude se tako smiču
Sa duše moje, pune rana,
I snovne slike u njoj niču
Prvobitnih čistih dana.



* * *

Preživeo sam želje svoje,
Napustio sam snova brod
I samo bol mi ostao je,
Pustoši u mom srcu plod.

Pod udarima sudbe rane
Mom cvetnom vencu prođe maj:
Usamljen, tužan tečem dane
I čekam: da l' će doći kraj?

Tako kad vihor duhne rani
Ubijen mrazom, suh i čist
Na obnaženoj crnoj grani
Zaostali treperi list.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 15-01-09, 22:24   #29
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

* * *

Ko dar prazni, dar slučajni
Što si mi živote, dat?
I zašto te usud tajni
Osudi na smrtni sat?

Iz nebića čijom vlašću
Volšebni me dozva glas,
Ispuni mi dušu strašću
U um spusti sumnje klas?...

Nema cilja stazom dugom
Srce pusto, prazan um,
I zamara mene tugom
Dosadnog života šum.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 17-01-09, 17:15   #30
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

PESNIK

Znaj, pesnika dok ne pozove
Na svetu žrtvu Apolon,
Brigama sitnim zemlje ove
Malodušno je predan on;
Zaćuti tad mu lira sveta;
Duša mu kuša sanak tih,
I među jadnom decom sveta
Možda je jadniji od svih.

Al’ čim božanski jekne glas
I penička ga čuje duša,
Ona se prene onaj čas
I poput ptice zaleprša.
On više nigde nema mira,
Sklanja se, izbegava javu,
Pred noge narodnog kumira
Ne svija svoju gordu glavu;
I juri, divalj sav i grub,
Dok stravični ga zvuci gone,
Tamo gde širi grane dub
I pusti vali zemlju rone…
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 19-01-09, 10:08   #31
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default


Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 19-01-09, 17:41   #32
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

MORU

Stihijo divlja, ostaj zdravo!
Poslednji put pred mojim okom
Talasaš vodom morskom plavom
I blistaš ponosnom lepotom.

Predelu želja moje duše!
Duž obale ti, često, hučne
Omagljen lutah, tih i skrušen,
Namerom svetom svojom mučen!

Odjeke kako voleh lene,
Bezdana zvuke, gluvog glasa,
Večeri rane muklog časa,
Porive tvoje osobene!

Ribarsko jedro zar da klone,
Sve tvoje želje ono sledi,
Talasi pod njim samo zvone:
Al' ti se diže, nepobediv,
Brodovlja jato opet tone.

Ne uspeh sasvim da ostavim
Obala tvojih sumor stari,
Razdragan tebi da se javim,
Na grebenima tvojim plavim
Pesničko bekstvo da ostvarim!

Ti si me zvao . . . okovana;
Zalud sam dušu rastrzao:
Očaran strašču svojih dana,
Na obali sam ja ostao . ...

Za čim da žalim? Stazi kojoj,
Moj okeanu, da se predam?
U pustoši bi mene tvojoj
Slomio sada predmet jedan.

Grobnica slave s jedne stene
Tu su zarasle, kao rane,
Sve uzvišene uspomene:
Tu Bonaparta skonča dane.

U luči umre, usred vode,
A za njim, poput bure šuma,
Genije drugi od nas ode,
Gospodar drugi našeg uma.

Nestade, žaljen od slobode,
Ostaviv svetu lovor svoj.
Šumite, vijte, nepogode:
O, more, on je pesnik tvoj.

Njemu je lik tvoj ravnoznačan,
Tvoj duh je bio u toj ploti:
Ko i ti, moćan, dubok, mračan,
Ko ti, on beše neukrotiv.

Sad je sve pusto...Kud bi mene
Poneo sada, okeanu?
Svuda se ista sudba krene:
Gde je trun sreće, tu ko stene
Prosveta ili tiran stanu.

Pa, zbogom, more! Ništa drugo
Neću da znam sem te lepote
I slušaću još dugo, dugo
Večernji tutanj tvoje vode.

U pustoši ću, šume neme,
Preneti dah sa tvojih žala,
Zalive tvoje, tvoje stene,
I sjaj, i senku, i reč vala.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 24-01-09, 15:38   #33
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

SUŽANJ

Za gvozdenom rešetkom tamnujem sad,
Ja – nekada slobodan orao mlad.
Kraj prozora sleće moj srećniji drug,
On razdire plen svoj i leti u krug.

On kljuje i baca i gleda u mrak,
I krikom i pogledom daje mi znak.
Ja tačno razumem šta hteo bi reć;
On poziva mene: »Hajd, vreme je već!

Mi slobodne ptice smo. Hajde i ti
Na mesto gde oblak nad urvinom spi,
Gde plavetno more na obzorju sja,
Gde lutamo...jedino vetar, i ja!«
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 27-01-09, 16:26   #34
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

* * *

Voleo sam vas; moja ljubav stara
Još uvek, možda, spi u srcu mome,
Al' zašto ona nemir da vam stvara,
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomorne boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno,
Nek Bog da tako drugi da vas voli
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 27-01-09, 21:45   #35
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

Zbog pjesme »Čaadajevu« Puškin je osuđen na progonstvo iz prijestonice na jug Rusije. Pjesma je bila veoma popularna, naročito među dekabristima, kojima je, širena u prepisima, služila i za propagiranje njihovih ideja.
Petar Jakovljevič Čaadajev je Puškinov bliski prijatelj. Kao mladi oficir, bio je član tajnog dekabrističkog društva »Savez dobročinstva«. Poznat je kao filozof, autor »filozofskih pisama« (poslije objavljivanja prvog od njih, 1836. godine, proglašen je ludim i izolovan od društva) u kojima je, sa prosvetiteljskih pozicija, kritikujući rusku društvenu stvarnost, davao negativnu ocjenu ukupne ruske pravoslavne kulturne tradicije.


ČAADAJEVU

Ljubavi, nade, tihe slave
Napustila nas brzo varka,
Prestale mladosti zabave,
K'o san, ko magla s jutra žarka.
Nikako želja da nas mine
Da, pritisnutim jarmom vlasti,
Prožetim žarom svetle strasti,
Stigne nam poziv otadžbine.
Sa nadom žudnoga čoveka,
Slobodu čekamo iz sene,
K'o ljubavnik što mladi čeka
Sastanka urečenog vreme.
Dok nas slobode žar jedini,
Dok nam čistota ne uvene,
Dragi moj, dajmo otadžbini
Duša nam divno ushićenje!
Drugaru, znaj: izvesno to je,
Sinuće zvezda, ima rašta,
Skočiće zemlja iz sna svojeg,
A na ruini samovlašća
Imena naša će da stoje!
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 29-01-09, 22:34   #36
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

Godine 1823. Puškin je bio premješten u Odesu. U Odesi u to vrijeme živi Srbin Jovan Riznić, direktor odeske opere, jedna od najuglednijih odeskih ličnosti, inače učenik Dositeja Obradovića. Riznićeva žena, mlada i lijepa Amalija, uvijek pomalo tužna zbog bolesti koja će je ubrzo savladati, bila je u središtu pažnje u odeskoj operi i društvu. Jedan od njenih obožavalaca bio je i Puškin. Alimpije Vasiljević, savremenik i poznanik Riznićev, veli o njoj: »Riznićev dom u Odesi često je pohodio i veliki ruski pjesnik Puškin. Žena Riznićeva bila je Srpkinja iz Vojvodine. Ona je bila veoma lijepa i njenu ljepotu je opjevao Puškin u jednoj divnoj pjesmi«-

Ne zna se na koju pjesmu se ođe misli, Puškin je Amaliji ispjevao nekoliko pjesama. Evo jedne pisane 1823. godine u Odesi:


Oprosti snove ljubomorne moje:
Ljubavi strasne nemir slepi, čudni,
Verna si mi, al' zašto reči tvoje
Vole da plaše moj um večno budni?
Sred pokolonika što za tobom lete,
Što želiš ti da draga budeš svima?
I prazne nade što daruje njima
Taj pogled tvoj, čes nežan, čas pun sete?
Zaslepivši mi um i misli moje,
U ljubav bolnu moju uverena,
Ne vidiš ti kad u toj pratnji strasnoj
Tuđ razgovoru, u večeri kasnoj,
Usamljen čamim izvan kruga njena.
Ni pogleda, ni reči nema tvoje:
Kad odlazim – sa strahom, s molbom mamnom,
Ne slede nikad tvoje oči za mnom:
Lepotica kad koja sa mnom staje
I dvosmislen povede govor svoj,
Mirna si ti, i šaljiv prekor tvoj
Ubija me jer ljubav ne odaje.
Kaži mi još: suparnik večni moj,
Zatekavši me s tobom usamljena,
Zbog čega tebe pozdravlja lukavo?
Ko ti je on, i kakvo ima pravo
Da tuguje i bdi pun ljubomore?
Bez matere i poluodevena,
Nasamo izmeđ' večeri i zore,
Što njega ti primaš u čase kasne?

No voljene sam i, kad si sa mnom sama,
Poljupci su ti tako puni plama,
I nežna si, a reči tvoje strasne
Tad iskreno su puni duše tvoje:
Tebi u, znam ja, smešne muke moje,
Al' voljen sam i mogu da te shvatim;
No ne muči me, mila, ja te molim,
O, ne znaš ti koliko silno volim,
I ne znaš kako ja duboko patim.


Daleko od Rusije i daleko od Puškina, Amalija Riznić je umrla tri godine kasnije, 1826. Puškina nije toliko pogodila vijest o njenoj smrti koliko saznanje da je tu vijest primio ravnodušno. Ipak, jedna tužna i topla pjesma bila je odgovor »Na smrt gospođe Riznić«:


Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom
Venula setna, zamišljena...
Na kraju uvela, i možda, nada mnom
Lebdela već je senka njena.

No neprestupna crta stoji izmeđ' nas;
Zalud sam staru ljubav zvao,
S ravnodušnih sam usta čuo smrtni glas,
Ravnodušno ga saslušao...

I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji, nada,
S toliko bolnoga tugovanja za njom,
S toliko bezumlja i jada!

Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj
Za senku koju smrt mi uze
Za sećanje na život nepovratni moj,
Ne nalazim ni bol ni suze.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 01-02-09, 22:54   #37
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default Mila Stojnić - Aleksandar S. Puškin

Odavno je potrošena fraza da je Puškin početak svih početaka ne samo u ruskoj književnosti, nego i u ruskoj umetnosti u celini, u ruskoj kulturi uopšte.

Njegova dela su svojom muzikalnošću nadahnula ruske kompozitore da ih uglazbe u poznate melodije ruskih romansi u kojima su prateći tonovi veoma slični kineskom i japanskom melosu pa smo tako počeli i u ruskom narodnom melosu da prepoznajemo odjeke Dalekog Istoka. Zato bi onoj definiciji o početku svih početaka valjalo dodati da je u Puškinovim delima ruski narod prvi put sagledao sebe samoga, svoju dušu sa svim njenim lepim i ružnim stranama. U njegovim delima je prepoznavao sve ruske predele kojima je Puškin prošao i osetio u njima onu lepotu koju neposredno posmatrajući ih nije video.

Te lično doživljene teme su ustvari univerzalne, opšteljudske. Među njima je Puškin sam najdublje doživeo i bol i radost ljubavi, razočaranje i prijateljstvo i prijateljsku vernost, porušene ideale, raspršeni san o slobodi i osuđenost čovekovu na umiranje. Mnogo puta je bio bolno ponižavan. Veoma stari i ugledni plemićki rod Puškinovih nije bio bogat. Po znamenitosti roda imao je pravo da se upiše u prvu generaciju vaspitanika Carskoselskog liceja, ali porodica njegove izabranice koju je strasno zavoleo, nije smatrala da joj on može obezbediti siguran život, a još manje da će doprineti dobrom udomljenju njenih pet sestara i nije se saglasila na njegov brak. Prosio ju je tri puta, svaki put sa boljim materijalnim mogućnostima, a njoj se na njegovu sreću nije javljala bolja prilika pa su mu je najzad dali. Svoju veliku ljubav prema Nataliji Gončarovoj svojoj supruzi, opevao je u svojim najlepšim pesmama ranog perioda. Ali na nju je bacio oko sam car Nikolaj I lično; proizveo je mladog pesnika u svog paža i obavezao ga da sa svojom suprugom bude na svim svečanostima i drugim primanjima u dvorcu. Ceo Peterburg, a naročito krug oko dvora, znao je zašto

Još jedna žena pred kojom mu je srce življe zaigralo, Amalija Riznić, supruga tršćanskog trgovca srpskog porekla, koja je u svom salonu u Odesi skupljala umetničku elitu toga crnomorskog grada i bila predmet opšteg njihovog obožavanja, sama je bila neizlečivo bolesna od tada romantične pesničke bolesti, tuberkuloze i rano je umrla.

Za Puškina, međutim, ljubav nije bila samo lični doživljaj, nego jedna od večitih pesničkih tema koju je on najčešće opevao kao neuzvraćeno, bolno, nesrećno ushićenje, kao otmenu prigušenu tugu koja se savlađuje. Ljubav je u njegovoj poeziji osećanje koje oplemenjuje, uzvisuje i zbog toga se patnja koju ona izaziva po pravilu prašta, čak čini neku vrstu zadovoljstva koje nikako nema karakter mazohizma, već je izraz poštovanja prema voljenoj ličnosti i priznavanja prava toj ličnosti na slobodan izbor. Takva je, na primer, Tatjanina ljubav u “Evgeniju Onjeginu”, ili ljubav Lenskog prema Olgi u istom romanu. Ona je dubok doživljaj koji suštinski menja ličnost.

Smrt, na primer, u njegovoj poeziji je završna činjenica života. Život, zapravo nije ništa drugo do umiranje i prvi krik deteta na izlasku iz utrobe materine je i prvi korak ka smrti.

“Spremamo se tek da živimo, a gle upravo mremo…” Pitanje koje se nalazi u njegovoj pesmi, pitanje koje je ispunilo celu tu pesmu na isti način kao i on postavljali su gotovo svi pesnici njegove generacije za koje su i život i smrt bili tajna, misterija. Lirski junak u prvoj pesmi bolno ne shvata činjenicu da je život osuđen na smrt, činjenicu da je Tanatos čovekov usud na rođenju i kad to naslućuje on se i života odriče: “Živote zašto si mi dat?” pita se. Lirski junak u drugoj pesmi smatra da je to čak dobro:

“Na svetu sreće nema, al’ ima mir i sloboda.
Odavno se umorni rob zaneo mišlju o bekstvu
U daleku obitelj rada i čistog blaženstva.”

To jasno znači da smrt nije smrtna kazna kao što je u prvoj rečenici implicitno rečeno, nego je upravo suprotno: prelaz iz mukotrpnog života koji iscrpljuje snage čovekove u blaženstvo. On ignoriše i shvatanje da je život umiranje, tvrdnju apostola Pavla koja je sušta dijalektika: “Ja umirem svakog dana” tj. svaki tren koji prođe nikad se više neće ponoviti nikome, sve prolazi bespovratno. Ignoriše i tezu da je umiranje jednog oblika uslov nastajanja, rađanja novih. On život i smrt ne stavlja ni u kakav odnos.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 01-02-09, 22:55   #38
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

nastavak…


Smrt je jednostavno po njemu izlaz iz mukotrpnog života u blaženstvo i ako se te dve činjenice porede, iz njegovih formulacija izlazi da je smrt čoveku lakša od života. I ne samo da je lakša, nego je i lepša. Život je mukotrpan, iscrpljujući, nemiran, a smrt je spokoj, blaženstvo. Život i smrt su po njemu, dakle, suprotnosti. A pošto su sastavni deo istog fenomena one su sjedinjene suprotnosti koje jedna drugu ne isključuju, nego potvrđuju.

Kad postavlja ova večna pitanja i kada se o njima izjašnjava u svojim pesmama, Puškin ne razmišlja kao filozof, ne umuje apstraktno, nego izvodi zaključke iz svog ličnog iskustva, a ponekad i uopštava pojedinačne i posebne slučajeve. Njegove su misli utemeljene na osećanjima, njegovi zaključci počivaju na ličnim utiscima i doživljajima. Zato su njegove poetske slike sasvim konkretne, stvarne. Ali iz istih slika proizilaze pesnikovi zaključci koji nisu ograničeni samo na jednu konkretnu stvarnost, ni na jedno konkretno vreme. To su zaključci koji su postali univerzalne istine i izdržali proveru mnogih decenija tokom skoro dva veka. U odnosu na svoje vreme one su bile apsolutno nove i na nov način saopštene. U odnosu na potonje generacije ruskih pesnika one su bile podsticaj za nova traženja i nove odgovore u misaonoj sferi, nove oblike u formalnoj sferi. Iz njih je izašla Puškinska plejada pesnika, odjeci njegovih ritmova i melodija su sasvim prepoznatljivi i razgovetni u poeziji ruskih pesnika sredine veka: Feta, Tjutčeva, Polonskog, Majkova… Gogolja je neposredno podstakao da napiše “Mrtve duše”, Ljermontovu je njegova smrt bila povod za značajnu pesmu “Povodom Puškinove smrti”. U podtekst svojih dela utkali su ga ruski simbolisti na kraju XIX veka i početku XX veka i to ne samo u svoju poeziju, nego i u najbolja svoja prozna ostvarenja. Tako je, na primer, svet ostvaren u njegovoj poemi “Bronzani konjanik” koju je on nazvao “pripovetkom u stihovima”, dobio svoje potomke u romanu Andreja Belog “Peterburg”. Otmena stanovnica Carskog Sela, Ana Ahmatova je s dubokim pijetetom prema Puškinu opevala carskoselske parkove i statue u njima, skladnu gamu njihovih boja, u kojima preovlađuju sve nijanse zelenoga koje se tokom godina menjaju u žuto, mrko i rujevo. I možda najtačnije ga je u razvoju ruske književnosti obeležila Marina Cvetajeva u svojim “Stihovima Puškinu” gde čitamo da je Puškin:

“Na okretnici
Ruske sudbine:
Genije uzleta
Trka,
Borbe.”

Čak je i Majakovski koji je potpisao onaj famozni manifest futurista u kome su ovi pesnici izneli zahtev da se Puškin i sva klasična ruska književnost “zbace s parobroda savremenosti”, i on je konačno priznao da je Puškin za rusku kulturu isto toliko važan kao i futuristi, rekavši da će on (Majakovski) i Puškin u istoriji ruske književnosti ostati “jedan pored drugog, Vi na P, pod slovom P, a ja pod slovom M”.
I ne samo u poeziji. “Početak svih početaka” bio je on i u velikoj ruskoj prozi, u ruskoj dramskoj literaturi. Prvi je u ruskoj književnosti napisao dramu “Boris Godunov” kako je sam u jednom pismu rekao “po pravilima oca našeg Šekspira”. Razradio je tip “suvišnog čoveka” koji je kao književni junak kao crvena nit prošao kroz celu rusku književnost “zlatnog veka” (XIX) u delima Hercena, Turgenjeva, Ljermontova i dr. Predskazao je pojavu junaka Fjodora Mihailoviča Dostojevskog u svom Germanu, junaku pripovetke “Pikova dama” i udario temelje ruskoj socijalnoj i istorijskoj pripovetci u “Dubrovskom” i “Kapetanovoj kćeri”. Za ovu poslednju Marina Cvetajeva kaže: “Puškin je bio pesnik. Ali nigde kao pesnik nije bio tako snažan kao u “klasičnoj” prozi “Kapetanova kćer”!”

Tolstoj je u svojim dnevnicima zabeležio da je za nastanak romana “Ana Karanjina” bilo presudno ponovno čitanje Puškina i da su prve slike kojima se nadahnuo za taj roman bile iz Puškinovih dela. Dostojevski je na otkrivanju spomenika Puškinu u Moskvi održao svoj čuveni programski govor. I opet Marina Cvetajeva je to najtačnije rekla: “Puškin je sve njih zarazio ljubavlju. Rečju ljubav”.

I danas Rusi počinju život Puškinovim bajkama koje čitaju u detinjstvu, u njegovoj ljubavnoj poeziji traže pouke i savete u prvoj mladosti. a pesme o smrti i rezignaciji su im uteha u starosti. Tako ih Puškin prati celog života. I svaki novi susret sa Puškinom je praznik. Ne samo za Ruse, već za sve one koji razumeju i zavole njegovu poeziju.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 30-03-09, 12:35   #39
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

RUŽA

Gde nam je ruža,
Drugari moji?
Svela je ruža,
Već ne postoji.
Ne, ne govori:
Vene i mladost!
Ne, ne govori:
Životna radost!
A cvetu kaži:
U zdravlje, žalim!
I ljiljan mali
Nama pokaži.



NEREIDA

Sred bistrog valovlja što miluje Tvaridu
U svetli rođaj zore spazih Nereidu.
Ja gledah skriven i od strepnje skoro lud
Dok poluboginja nad čistom vlagom grud
Ko labud belu izdizaše meko,
Dok penast mlaz iz kose joj je teko.





* * *

Utonuću u muk. Al' ako u dan tuge
Mojih je struna bruj prostrujao kroz druge;
Ako mladića sluh moj vapaj kosnu tih,
Jer čudni lanac slih od ljubavi i muka;
Ako si, mila, ti treperila od zvuka,
Prebirajući dugo u tišini stih,
Jer jezik srca moga ču, pun strasne snage;
Ako sam voljen ja, dok ne skrije me muk,
Nek' lire potonji ovoploti se zvuk
Zavetnim imenom prekrasne moje drage.
I kad mi večni san života sklopi krug,
Nad mojom urnom ti tad reci sa ganućem:
Mom srcu beše drag, odužio je dug
Pesme i ljubavi poslednjim nadahnućem.



NOĆ

Sav čežnja, milošta, moj glas, čim se preda mnom,
Remeti ćutanje u noćnom času tamnom.
Kraj moje postelje, pri neveseloj sveći,
Promiču stihovi sliveni, žuboreći –
Bujice ljubavi što, pune tebe, huje.
Blistavi pogled tvoj s osmehom znanim tu je,
Za mene sija on. I čujem sad, u tmini:
- Moj mili...tvoja sam...da, tvoja sam jedini.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 31-03-09, 12:58   #40
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

* * *

Dah zefira
Noć bez mira
Struji,
Bruji
S Ggvadalkivira.

Izašao mesec mladi,
Plač gitare, sličan zvonu...
Kao cvetak na ogradi,
Španjolka je na balkonu.


Dah zefira
Noć bez mira
Struji,
Bruji
S Ggvadalkivira.

Zbaci plašt svoj, senko mala,
I noć sjajem ustalasaj!
Kroz ogradu od metala
Divnom nogom zatalasaj!

Dah zefira
Noć bez mira
Struji,
Bruji
S Ggvadalkivira.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 02-04-09, 08:49   #41
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

EX UNGUE LEONEM...

Nedavno odcvrkutah koji stih,
Al' svoje ime nisam ni spomeno.
Škrabalo neko stušti se na njih
Člančićem jednim, i on, bezimeno.
Šta bi? Ni ja ni ta budala prava
Podvalili nismo tek jedan drugom:
Prepoznao me on po šapi lava,
Njega, pak, ja – po smešnom uhu dugom!




* * *

Grade sjajan, grade bedan,
Radost oku, duhu tama!
Bledi svod nebesa ledan,
Tvrdi granit, stud i čama.

Ipak ja bez grada toga
Malko tužim; tužim zato
Jer tu hoda mala noga,
Uvojaka trepti zlato.





OBUĆAR
(parabola)

Jedanput obućar, gledajući sliku,
Grešku na obući otkri umetniku.
Ovaj, mahnuv kistom, stvar popravi smesta.
Ali, gle, podbočen, obućar ne presta:
»Lice je nekako krivo, čini mi se...
Da nisu previše ogoljene sise?...«
Ne izdrža Apel da ga čova kudi:
»Čuj, druškane, samo o obući sudi!«

Znam jednog kom svaka čast po mnogo čemu,
Sem što ne znam za šta, za kakvu je temu
On stručnjak, mada strog je naspram ljudi;
No đavo ga tera da sudi o svemu,
A nek' o čizmama pokuša da sudi!
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 03-04-09, 08:01   #42
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

KAVKAZ

Poda mnom – Kavkaz. Uz rub strme kose
Sam sam na vrhu; stojim iznad snega:
Orao, poletev s udaljenog brega
Tu, jednak meni, lebdeć, smirio se.
Rađanje bujica uočljivo tu je
I prapočeci vulkanske oluje.

Oblaci, niže, plove mirni, gluvi;
Kroz njih, vodopadi ruše se, na dole;
Gromade stenja pod njima su gole;
Još niže, paprat, žbun suvi;
A tamo – već šume, tremovi zeleni,
Gde ptice šušore, gde skaču jeleni. kržljava

Dalje su već ljudi, u gorama surim;
Ovce se veru po travnom prisoju
I pastir slazi u dolju, kroz koju
Aragva međ snenim obalama žuri,
I jadni jahač u klanac zamače;
Surovo radostan, tamo Terek skače;

Kao zver mlada on igra i stenje,
Zver što iz kaveza hranu namiriše;
U pustoj mržnji obali kidiše
I gladnim valima oblizuje stenje...
Uzalud! Tu nema ni sreće ni hrane:
Neme hridine stežu ga s dve strane.





* * *

Videlo dana već se skrilo;
Na sinje more pala sen večeri rane.
O, šumi, šumi, lađe belo krilo,
Lelujaj za me val, sumorni okeane.
Obalu vidim u daljini,
Čarobne zemlje juga izgubljeni raj,
Sa nemirom i tugom stremim u sna kraj,
Kud sećanja me nose čini. . .
I osećam: u oku opet suza sja,
Zamire duša puna sreće,
Negdašnjih sanja roj iz leta davnih sleće;
Bezumlje ljubavi iz tame prizvah ja,
I sve što zada jad, i što je srcu milo,
I nadanja i želja bolne varke znane . . .
O, šumi, šumi, lade belo krilo,
Lelujaj za me val, sumorni okeane.
Nosi me dalje, lađo, predelima južnim,
Nek' me u rodni kraj ne vuče mora ćud,
Na žalovima gde me tužnim
Pod velom magle čeka stud,
Gde prvi put mi buknu grud
Plamenom strasti neizbežne,
Gde osmeh su mi tajni slale muze nežne,
Gde je u buri i u suzi
Precvala rano moja mladost,
Lakokrila gde brzo odlete mi radost
I srce hladno preda stradanju i tuzi.
Pustolov, žedan uzbuđenja,
Napustih vas, mog zavičaja luzi,
Napustih vas, mezimci slatkih bdenja,
Trenutne mladosti trenutni moji druzi;
Poročne druge mojih tajnih sagrešenja,
Sto vam bez ljubavi u oskvrnjeni hram
Slobodu, slavu, mir i dušu prineh sam,
Zaboravio sam vas, nevernice mlade;
Mog premaleća zlatnog cveće vreme krade,
Zaboravio sam . .. Al' ljubavne je rane,
Nezaceljene, srce u dubini skrilo . ..
O, šumi, šumi, lađe belo krilo,
Lelujaj za me val, sumorni okeane .. .
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 03-04-09, 23:22   #43
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

BESI

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine, -
Mutno nebo, mutna noć.

Saonice stepom klize,
Zvonce zvoni cin - cilin,
Na tom putu mor'o bi se
Užasnuti svaki džin.

''Teraj momče!'' - ''Zalud muke;
Konj zaspao, kajas krut;
Mrzne mi se već i ruka,
A ne vidim nigde put.

Propašćemo, - zlo je, zlo je,
Kucnuo nam je zadnji čas.
Pred nama se hale roje,
Besi skaču oko nas.''

''Eno jedan zube kesi;
Drugi me je pljuno - hu!
To su besi, to su besi,
Raduju se našem zlu.

Sad je jedan trč'o levo,
Konje gur'o u prolom,
A drugi je okom sevo
Nakom vatrom paklenom.''

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine -
Mutno nebo. mutna noć.

Sad ni mači - jao, jao!
Opet zasta zvona zvuk.
''Šta je ono?'' - ''Bog bi znao -
Neka klada, - il' je vuk.''

Sikću, pište noćne strave,
U grud'ma ti hrabrost mre;
Konji ržu dižeć' glave -
Kakva j' ono avet, gle!

Lete konji k'o pomamni,
K'o da j' orkan odstrag;
Iza onih jela tamni'
Cereka se neki vrag.

Iz daljine nešto kulja,
Ne znam je li dim il' sen;
A urliče neka rulja
Vrteći se u vreten.

Čudna huka, čudna buka,
Ne znam uzrok, ne znam smer, -
Sahranjuju l' kakvog smuka,
Il' udaje daba kćer!

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg vitla sa visine -
Mutno nebo, mutna noć.

Razuzdani besi lete,
Raduju se našem zlu,
Krici njine pesme klete
Kroz srce mi prodiru.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 04-04-09, 12:35   #44
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

CVIJETAK

Uveli cvijetak bezmirisni
Pušten u knjizi gledam ja.
I gle, već mnoštvom čudnih misli
Duša se moja puni sva.

Kog proljeća je cvao cvatom
I čijom rukom skršen bi?
Da l' poznatom il nepoznatom?
Zašto ga ovdje ostavi?

Možda za spomen na poznanstvo
Il’ na rastanak možda dug?
Na kakvu šetnju kroz prostranstvo,
Kroz tiho polje, tamni lug?

Živi li on il’ona živi,
Gdje li je njihov kutak sad?
A možda su i uvenuli
Ko ovaj ovdje cvjetić mlad?
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 04-04-09, 22:04   #45
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

ELEGIJA

Ludo veselje mojih mladih ljeta
Kao mamurluk, sad mi samo smeta.
Al' kao vino-tuga davnog plača
U mojoj duši biva sve to jača.
Moj put je tmuran. A dane sve gore
Nosi mi burno budućnosti more.

Al' mrijeti mi se neće. Još se nadam.
Ja živjet' hoću, da mislim i stradam.
Međ nedaćama, jadima i zlima,
Ja znam da za me i naslada ima.
Ponekad opet zanijet ću se skladom,
Nad svojom sanjom zaplakati kradom
I tko zna, neće l' poslednji mi dani
Ljubavlju zadnjom biti obasjani.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 05-04-09, 12:21   #46
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

ZIMSKI PUT

Kroz valove magle sive
Probija se mesec bled
I na tužne, bele njive
Sliva svetlost kao led.

Niz put zimski, put dosadni,
Juri trojka kroz sneg mek,
S praporaca, ledom hladnim,
Monotoni grmi zvek.

Kočijaška pesma rana
Nešto drago nosi sad:
Čas sloboda razuzdana,
Čas duboki jeca jad...

Nigde ognja, kuće crne:
Pustoš, sneg... Kraj puta mog
Samo stub ko ptica prne
Kilometra pređenog...

Mučno, tužno... Sutra, Nino,
Kad kod drage budem skrit,
Zaneću se pred kaminom,
Gledaću je, nikad sit.

Kazaljka na satnoj kući,
Kad ponoćni kucne čas,
Dosadne udaljujući,
Rastaviti neće nas.

Tužno, Nino: put je mučan,
Kočijaša zamro klik,
Praporac je jednozvučan,
Zamagljen je lune lik.





J. N. USAKOVOJ

Kad bi se, vele, u vreme davno
Duh il' utvara javljali nekom,
Oterati se mogao đavo
Jednostavnom ovom izrekom:
»Raspi se, amin!« U naše dane
Zlodusi skoro iščeznuše
(Bog zna na koje odoše strane!)
Al' ti, moj zli il' dobri duše,
Tvoj profil, oči, zlatna vlas,
Kad mi se javi, kad me zapahne,
I kada tvoj začujem glas,
Te reči nestašne, i živahne,
Tad začaran sam, tada gorim,
U drhtavici tada sav sam,
I dok mi srce željom plamsa,
»Raspni se, amin, amin!« govorim.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 05-04-09, 12:54   #47
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

PROROK

Pun duhovne ja lutah žeđi
Pustinjom što mračna je bila
I serafim se sa šest krila
Ukaza meni na razmeđi.
On prstom lakim kao san
Zenica mojih kosnu dan,
Vidovitost mi prenu zene
Ko u orlice preplašene.
Moga se uha kosnu on
I ispuni ga šum i zvon;
Treptanje čuh u nebu sila,
I anđeoskih krila let,
Nemani morskih skriven svet
I klijanje pod zemljom žila.
On promiče kroz moje usne,
I jezika mi grehe gnusne,
Svu brbljivost i podlost smrvi.
I tada žalac mudre zmije
U obamrla usta mi je
Rinuo rukom punom krvi.
I zario u grudi mač
I ustraptalo srce trgo,
I šišku plamenu uz plač
U otvorene grudi vrgo,
Ko trup u pustinji sam pao
I Boga glas je mene zvao:
''Proroče ustaj, motri, vnemlji,
Ispunjen mojom voljom budi,
I hodeći po moru, zemlji,
Rečima žezi srca ljudi.''
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 06-04-09, 09:18   #48
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

Za vrijeme svog boravka na jugu, Puškin je preko srpskih izbjeglica, koji su se poslije propasti prvog srpskog ustanka sklonili u Rusiju, ostvario prve kontakte sa srpskom kulturom. O Karađorđu i njegovoj porodici, koja je živjela u gradu Hoćinu, oko trista vrsta udaljenom od Kišinjova, dosta je slušao od svojih poznanika.
Međutim, u pjesmi “Karađorđevoj kćeri” Puškin se nije bavio Karađorđem kao istorijskom ličnošću. Tipično romantičarski, on je zanemario jezgro istorijske istine i, zadržavajući se na samo nekim istorijskim detaljima, od Karađorđa stvorio romantičarskog junaka koji i oduševljava, ali i užasava. Strašnom Karađorđu, pak, suprotstavio je njegovu anđeoski dobru šćer koja je “skrušenim životom” iskupila “pred nebom” surova djela svoga oca i ostvario tipično romantičarsko viđenje života kao takvog jedinstva suprotnosti u kome je nježnost rođeno dijete surovosti, nevinost rođena u grijehu.

Predstavljajući Karađorđa kao čovjeka koji je poprskan “svetom krvlju” (pošto je ubio oca i brata), Puškin istovremeno ističe da je njegov junak ne samo strah i trepet za turski polumjesec, nego da je i “ratnik za slobodu”. Govoreći o njemu kao o čovjeku koji je sklon surovoj osveti, Puškin u isto vrijeme tom “užasnom” Karađorđu pripisuje očinsku nježnost i sposobnost da se raduje nad đečijom kolijevkom. Sve su to crte koje u tako stravičnom spoju samo još više izdižu nesvakidašnju, izuzetnu ličnost romantičarskog junaka.



KARAĐORĐEVOJ KĆERI

Strah meseca, slobode vojnik predan,
Divni i strašni otac tvoj,
Pokriven svetom krvlju, prestupnik i heroj,
I užasa je ljudi i slave bio vredan.
Nejaku te je milovao
Krvavom desnicom na srcu svojem vrelom,
Za igračku ti kindžal dao
Bratoubistva oštren delom.
I često je u sebi osvete budeć želju
Nad tvojom nevinom kolevkom bdeo nemo,
I novog ubistva udarac pripremo,
I gugut slušo tvoj, nimalo stran veselju.
Takav je bio on, do kraja mrk i tmuran.
Al’ ti si, prekrasna, svog oca život buran
Životom smirenim iskupila kod sveta;
Sa groba strašnog on se peo
Ko tamjan mirisan i vreo,
Ko čista molitva u nebo što odleta.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 06-04-09, 18:24   #49
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

Neđe prvih godina XVIII vijeka trgovci robljem ugrabili su na afričkim obalama i jednog osmogodišnjeg crnog dječaka koji se zvao Abram. Njegova sestra Lagan dugo je izdaleka plivala za brodom koji ga je odnosio na pijacu robova u Konstantinopolj. Srpski diplomat i pisac Sava Vladislavić otkupio ga je i ustupio ruskom poslaniku u Konstantinopolju, a ovaj je malog Abrama poslao na dar ruskom caru Petru Velikom.
Abram, kojem je Petar Veliki dao svoje ime, a prezime Hanibal, i oženio ga ruskom plemkinjom, bio je prađed po majci velikog ruskog pjesnika Puškina. Puškin je znao za ovu neobičnu istoriju i u romanu Arapin Petra Velikog opisao tužnu sudbinu svog prađeda. Na neki način on se za pažnju ukazanu svom pretku odužio i Savi Vladisaviću, interesujući se – može se slobodno reći – tokom cijelog svog plodnog života za južne Slovene (ili, kako ih je on nazivao polazeći od istočnog položaja svoje otadžbine, za “zapadne Slovene”), a interesovao se i za srpsku narodnu pjesmu, za srpske pisce, knjige, učeći srpski jezik, prevodeći s njega i ne propuštajući priliku da se upozna sa ljudima koji su u danima poslije sloma prvog srpskog ustanka u velikom broju prelazili kao izbjeglice u Rusiju.

Puškin je čitao srpske narodne pjesme, a u njegovoj biblioteci nađene su tri zbirke Vukovih narodnih pjesama, “Vukov Rječnik”, “Novi Zavjet” u prevodu Atanasija Stojkovića…

Puškin je i sam ispjevao nekoliko pjesama po ugledu na srpsko epsko pjesništvo. Te pjesme su pisane u desetercu, a predmet im je I i II srpski ustanak. Kazivanje izbjeglih Srba bila su izvor Puškinove deseteračke “Pesme o Crnom Đorđu”.


PESMA O CRNOM ĐORĐU


Dva se vuka u jami ne grizu;
Sin sa ocem u špilji se gloži;
Sina kori Petar ostareli:
“Buntovniče, zlikovče prokleti.
Ne bojiš se ti Gospoda boga,
Sa sultanom zar zamećeš kavgu,
S beogradskim pašom da vojuješ?
Ili si se s dve rodio glave?
Sam propadni, mrski prokletniče,
Što Srbiju celu sahranjuješ?”
Mrgodno mu Đorđe odgovara:
“Jesi li se s umom oprostio
Kada laješ bez pameti reči?”
Još se gore Petar rasrdio –
Gore besni i još gore ruži;
U Beograd hoće da se krene.
Turkom da da nepokorna sina
I da javi gde se Srbi kriju;
Izlazi on iz pećine mračne.
Al’ je starca Đorđe dostigao:
“Povrati se, oče, povrati se.
Oprosti mi u ljutini reči”.
Petar njega ne sluša i preti:
“Biće tebi, proklet izdajniče!”
Pred njega je sin tad istrčao,
Do nogu se starcu poklonio.
No ne gleda Petar ostareli…
Opet ga je Đorđe pristigao,
Za kosu ga prihvatio sedu:
“Povrati se, Gospodom te kumim,
Ne teraj me na zlo ikušenje!”
Ljutito ga starac odgurnuo,
Krenuo se putem beogradskim
Gorko se je Đorđe zaplakao.
Potegao pištolj iza pasa,
Odapeo i odmah skresao.
Zavapio Petar posrćući:
“Pomozi mi ranjenome, Đorđe!”
I na drum se mrtav sropoštao.
Ode Đorđe trkom u pećinu;
Pred njega je majka istrčala:
“Šta je, sine, kamo oca tvoga?”
Surovo joj Đorđe odgovara:
“Za trpezom star se ponapio
Pa na drumu beogradskom spava”.
Ona se je jadu dosjetila:
“Da od boga proklet budeš crni,
Što pogubi roditelja svoga!”
Od to doba Petroviću Đorđe
Međ’ ljudima prozvao se crni.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 07-04-09, 08:13   #50
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

MOJE RODOSLOVLJE

Škrabala ruska, u svom lovu
Na sve s čim sprdati se može,
Aristokratom mene zovu.
Kakve li gluposti, o, bože!
Ne stekoh ja odlikovanje,
Činovnik nisam, nemam čin,
Nemam ni profesorsko zvanje —
Obični ja sam građanin.

Ja znam prevrtljivost vremena,
Uviđam smer tog naraštaja:
Plemstva su sad novopečena,
Što novija, to s više sjaja.
A moja loza je već stara
I uvela, jer ja sam sin
Nekakvih starinskih boljara:
Neznatni, dakle, građanin.

Moj ded prodavac pirožaka
Ne beše ni član dvorskog hora,
Ni knez, napravljen od seljaka,
Ni čistač obuće sa dvora,
Ni austrijska, pak, zamlata
Što kači ratni mač o klin.
Pa zar sam ja aristokrata?
Ne, ja sam, srećom, građanin.

Moj predak Rača mačem revno
Svetoga Nevskog služio je,
A Ivan Grozni, žezlo gnevno,
Poštedeo je pretke moje.
Car bese drug Puškinu svakom;
U boju svaki beše džin
Kad se natezaše s Poljakom
Njižegorodski građanin.

Smirivši bunu i izdajstvo
I ratnog ognja plamen zao,
Kad je Romanovima carstvo
Poveljom svojom narod dao,
I mi smo potpis za to dali —
Patnikov nagradi nas sin.
Naš ugled nije bio mali,
Nije .. . no ja sam — građanin.

Tvrdoglavost nam mnogo škodi:
Moj praded, sličan nama svima,
Htede sa Petrom spor da vodi,
Pa završi na vešalima.
Nek' nam to bude nauk večan:
Sa bundžijom car nije fin.
Knez Dolgoruki baš je srećan,
Uman je krotki građanin.

Moj ded, kad usred Petrograda
Ustanak dvorski je izbio,
Petru je trećem, posle pada,
Privržen, kao Minih, bio.
Rod Orlovih do vlasti stiže,
A ded — u zatvor, karantin,
I naš rod padaše sve niže,
I rodih se ko građanin.

Ja čuvam gomilu povelja
Pod žigom svojim; među nove
Plemiće ne mami me želja,
Zalud me častohleplje zove.
Ja pišem; stihove ja brusim,
Nišam bogataš, dvoranin;
Samo sam Puškin, a ne Musin;
Velik sam, jer sam — građanin.


Post scriptum

Voljom Bulazninovog uma,
Za moga dedu Hanibala,
(Inače, crnca), bocu ruma
Mornarčina je neka dala.

Taj mornar bio je kapetan
Što zemlji dade polet novi,
I otad brod naš, neometan,
Morima osvojenim plovi.

Arapin, kupljen bambadava,
Stekavši dobrog gospodara,
Rastao je ko vernost prava,
Ko miljenik, a ne rob cara.

On beše otac Hanibala
Pred kojim je, kad požar snađe
U zalivu kraj Češme lađe,
Utvrda navarinska pala.

Reče Bulaznin za me jasno:
Građanin sam u plemstvu svome. –
A on je u svom rodu časnom
Plemić u građanskom, dabome.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 08-04-09, 13:20   #51
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

Savremenici su smatrali da je Puškin u Demonu opisao svog prijatelja Aleksandra Rajevskog. Pjesnik je, međutim, u rukopisima ostavio zabilježeno svoje tumačenje pjesme Demon. Govoreći o sebi u trećem licu, Puškin 1825. godine, pored ostalog, piše: “Mnogi su takvog mišljenja, mnogi su čak ukazivali na lice koje sam ja tobože htio da naslikam u svojoj pjesmi. Čini mi se da oni nijesu u pravu, bar ja u Demonu imam drugi cilj, više etički… U najljepše doba života, srce je, još nerashlađeno iskustvom, otvoreno za ljepotu. Lakovjerno je i nježno. Vječne protivrječnosti života postepeno stvore u njemu sumnju, mučno ali kratkotrajno osjećanje. To osjećanje nestane, ali tek pošto zauvijek ubije najljepše nade i pjesnička predubjeđenja duše. Nije slučajno veliki Gete vječitog neprijatelja čovječanstva nazvao duhom koji negira. I zar Puškin nije u svom demonu želio da personifikuje taj duh negacije i sumnje, pa je u sažetoj slici označio karakteristične crte i žalostan uticaj njegov na moral našeg vijeka”.

Puškinov demon je u prvom redu duh sumnje. On nije izraz samo jednog stanja, nego i jedne komponente psihe zrelog, formiranog čovjeka. Ali Puškinov demon još uvijek nema razornu moć negacije koja svaku nadu, svaki optimizam još u zametku sprječava da se rodi. Puškinov demon je samo onaj duh koji otrežnjava, koji spušta na zemlju, ali duh koji nije potpuno I nadvladao Puškinovog lirskog junaka. Zato je Bjelinski, kad je imao već pred sobom Ljermontovljeve demone, s pravom tvrdio “da Puškinov demon ne spada u najopasnije, da je on prije đavolak nego đavo”.




DEMON

Kad svaki dojam postojanja
Još je za mene bio nov –
Pogledi moma, šumor granja,
U noćima slavujev zov;
I kad su težnje silne, sjajne,
Sloboda, ljubav, slave čar,
Dubokih nadahnuća tajne
U dušu unele mi žar –
Tad moje radosti i nade
Osenči tamom tužnog sna
Gost koji krišom doći znade,
Taj genije i glasnik zla.
Tako se poznah s tugom teškom:
Reč ruganja od njega čuh,
I on je rečju, okom, smeškom
Stao da meni truje duh.
Promislu, s besom što ne jenja,
On hitnu crnih laži roj,
Lepoti naziv taštog htenja,
A nadahnuću prezir svoj.
Pun podsmeha za život ceo,
Za ljubav i slobodu vrag,
On nikad nije reći hteo
Ničem na svetu pozdrav blag.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 08-04-09, 21:12   #52
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

Tih godina kada je sa juga opet prebačen u progonstvo, u selo Mihajlovsko 1825. godine, Puškin je bio izložen raznim udarcima. Sa tim iskustvima i u takvoj atmosferi on se ne odriče ranijih ideala, ali postaje realniji. Njegova pjesma »Razgovor izdavača sa pesnikom« svjedoči upravo o tome. Pjesnik se ne odriče romantičarskog odnosa prema književnom stvaralaštvu, ali, pritisnut životnim okolnostima, prihvata izdavačev sofizam da se »nadahnuće ne prodaje/ali rukopis se može prodati«.
Karakteristično je što to priklanjanje prozi života Puškin ne izriče u stihu i svoju pjesmu završava pjesnikovim pristankom iskazanim u prozi.





RAZGOVOR IZDAVAČA S PESNIKOM


Izdavač

Za vas su pesme razonoda:
Tu samo valja malo sesti,
A slava odmah tajnu oda,
Prijatne već se šire vesti –
Kažu, poema opet neka,
Novi plod uma, sve se prenu.
Rešite, dakle; ja vas čekam,
Odredite joj sami cenu.
Pesme ljubimca muze, gracija,
Za novce kupujemo naše,
U hrpu suvih asignacija
Listiće pretvaramo vaše.
Zašto me pogledaste preko,
Meže l' se znati?


Pesnik

Bejah daleko:
Spomenuh ono vreme davno,
Kad bezbrižan u svome jatu,
Gajeći nadu, pisah slavno
Iz nadahnuća, ne za platu.
Ka videh utočište stenja,
Samoće krov i tople suze,
Kad sam na piru sanjarenja
Nekada prizivao muze.
Tamo je pema slađa bila;
Tamo su jarka priviđenja
S lepotom nestvarnih stvorenja
Lebdela, nada mnom se vila
U časove ponoćnog bdenja.
Sve plenilo je nežni um:
Mesečev sjaj, u lugu cvanje,
U starom satu bure šum,
Starice čudesno predanje.
Neki je demon vladao
Igrama mojim, dokolicom;
Za mnom se on prikradao,
Umilne pesme skladao,
I teškom, mučnom nesanicom
Beše mi omamljena glava;
I rojile se misli bujne,
U zvuke sticale se strujne
Sve moje reči kao lava,
U rime kovale su brujne.
U harmoniji takmac moj
Šum gorja beše, vihor čujni,
Il' strnadice žarki poj,
Il' gluhi noćni mora boj,
Il' šapat reke tihostrujni.
Tada, uz truda blagostanje,
Ne bejah nikako u stanju
Da delim zanos s ruljom tamnom,
I muze slatko darovanje
Ne kaljah trgovinom sramnom;
Je bejah njihov čuvar glupi:
Baš tako, u gordosti tupoj
Od oka rulje licemerne,
Dar mlade ljubavnice skupi
Ljubavnik čuva sujeverni.


Izdavač

Al' slava vama ipak smeni
Utehu tajne mašte, nade
Publika traži vas i ceni,
Dok silne prašnjave gromade,
Bajata proza i poeme
Čekaju zalud svoje vreme
Varljive hvale i nagrade.


Pesnik

Blažen ko samo za se budi
Visoka duhovna saznanja
I, ko od grobova, od ljudi
Ne ište nikakva priznanja!
Blažen ko ćutke pesnik biva
I, neokrunjen vencem slave
Nečujno ode, gorde glave,
Dok rulja prezrena ga riva!
Varljivija od pustih snova
Šta je to slava? Dah čitača?
Vijanje ljudi niskog kova,
Ili glupaka radost jača?
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 08-04-09, 21:13   #53
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

Izdavač

Lord Bajron beše tog načela,
To isto reče i Žukovski;
Ali svet ipak primi svojski
Njihova milozvučna dela.
Vaš udes srećan je, zacelo:
Pesnik i šiba i venčava;
Zločince kišom večnih strela
Čak u potomstvu još kažnjava;
Heroje dične slavi on;
S Korinom na kiterski tron
On svoju ljubavnicu nosi.
Hvala za vas je mučni zvon,
Al' žensko srce hvalu prosi:
Pevajte za njih! Godi njima
Da čuju glas Anakreona:
U mladosti su ruže svima
Draže no lovor Helikona.


Pesnik

O, samoljublja sanje puke!
Utehe mladosti bezumne!
I sred života bure šumne
Lepote tražio sam ruke.
I čitale mi oči sjajne
Sa smeškom ljubavi, topline;
Šaptale tiho usne bajne
Čarobne zvuke od miline...
Al' dosta! Jer slobodu neće
Sanjar na žrtvu da prinese,
Neka ih momak mlad uznese,
Prirode dragan, dete sreće.
Bog s njima! Sad, u luci mira
Moj život u samoći teče;
Jek lire verne slabo peče
Njihovu dušu vetropira;
I mašta im je baš uboga:
Ona nas ništa ne razume,
A nadahnuće, simbol boga,
Za njih je tuđe, prazna gluma.
Ako mi katkad i nevoljno
Nametnu stih što im se svidi,
Planem i tada patim bolno,
Idola ja se svojih stidim.
Kud stremim, jadnik, šta mi treba?
Pred kime gordi um je skrušen?
Kog nisam vatrom čiste duše
U zvezde kovao do neba?


Izdavač

Volim gnev pisca. To je tema.
Za uzrok vaših ogorčenja
Ne znam; al' zbilja, za stvorenja
Divna, zar izuzetka nema?
Zar baš nijedna vredna nije
Ni nadahnuća, niti strasti,
I zar lepota nema vlasti
Da vašoj pesmi vence vije?
Ćutite, ha!


Pesnik

A što poeta
Da goni srca teški san?
Jalovo muči svest on sam.
I šta se sve to tiče sveta?
Svima sam tuđ. I da li duša
Nezaboravni lik još krije?
Da li mi srce ljubav kuša?
Znao sam ja da suze lijem
Tajno, dok tuga duga pleni.
Gde beše ona, čije oči
Ko nebo smejahu se meni?
Je l' život jedna, il' dve noći?
.............................................
I šta? Uzalud čovjek ječi;
Kad sve dodija, moje reči
Postanu prazno blebetanje.
Tek neko shvatiće ih biće,
Uz srca bolno trepetanje:
Što reši udes, tako biće.
Misao na tu dušu svelu
Mogla bi mladost da oživi
I poeziju staru, vrelu
Da spase snova mrtvih, sivih.
Samo bi ona mogla znati
Šta znače mutne pesme moje,
Samo bi ona mogla sjati
Ko žižak čista srca što je.
Avaj, uzalud želje, sanje!
Odbacila je zaklinjanje,
Molbe i tugu duše moje:
Zemaljskih strasti osećanja
Za nju, božanstvo, ne postoje.


Izdavač

Umoran, dakle, željan mira,
Sit ljubavi i javnog mnenja,
Odrekli ste se lepih htenja
I svoje nadahnute lire.
Sad, kada napuštate boj
I muze, i prolaznu modu,
Šta ćete izabrati vi?


Pesnik

Slobodu


Izdavač

Divno. A sada čujte savet moj.
Istinu čujte, zvuči šturo:
Naš vek je poslovan i surov,
Bez novca čovek nije svoj.
A slava? Zakrpa od zlata
Na staroj odori pevača.
Treba nam plata, plata, plata
Skupljajte sve do zadnjeg plača.
Unapred znam vaš protest nago;
Gospodo, ja vas dobro znam:
Vama je vaše delo drago
Dogod glavinja tuda plam
I kipi nadahnuće vrelo;
Ono se hladi kao kam
I sopstveno vam zgadi delo.
Dozvol'te da vam prosto dodam
Ne prodaje se dar, zacelo,
Al' napis može da se proda.
Ne oklevajte! Kupci stari
Nestrpljivo u dućan hrle,
Za njima pisci, novinari,
Poete gladne, ali vrle:
Jedni bi hranu za satire,
Drugi za dušu, il' za pero;
I priznajem – od vaše lire
Nadam se dobru s mnogo vere.


Pesnik

Imate pravo. Evo vam moga rukopisa.
Nagodićemo se.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-04-09, 07:22   #54
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

Ali za Puškina pisca još više je karakteristično što će to svoje psihičko stanje, tu krizu, ili, bolje reći, taj prelom u svom duhovnom razvoju pokušati da podigne na nivo životne filozofije, pa ga uobličiti u metaforu život-zahuktala trojka i život-dan sa svitanjem i zalaskom, na kojoj je komponovana njegova čuvena pjesma »Taljige života«.



TALJIGE ŽIVOTA

Iako voze teško breme,
Laka su hoda kola naša;
Kočijaš vični, sedo vreme,
Ne silazi sa svog unkaša.

Jutrom u kola sedajući,
U bezglavu se damo hajku;
Lenjost, udobnost prezirući,
Vičemo: pognaj, da ti ...

Odvažnosti u podne nesta;
Rastreslo nas i strah nas malo
Od jaruga i strmih mesta;
Vičemo: lakše sad, budalo!

Po starom kola i sad nose,
Svikli smo na njih do večera,
Noćištu dremni vozimo se,
A vreme dalje konja tera.

Last edited by Paramanand; 09-04-09 at 07:25..
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-04-09, 07:26   #55
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

Sva tumačenja Puškinove poezije, đe to nije drugačije navedeno, preuzeta su iz eseja koje je o Puškinu napisao Miodrag Sibinović.

Last edited by Paramanand; 09-04-09 at 07:30..
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-04-09, 13:52   #56
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

Novo raspoloženje će, inače uravnoteženog Puškina, podstaći da napiše i veoma oštru pjesmu »Slobode sejač usamljeni« u kojoj se narod proglašava za beslovjesno stado koje treba samo »klati i strići«, a napori da se kod naroda posije sjeme slobode – gubljenjem vremena. Ovaj cinizam je neoposredna reakcija na propast španskog ustanka i vješanje njegovog vođe generala Rijega.



* * *

Slobode sejač usamljeni,
Izađoh rano, još pre zore;
Nevinom rukom, čistom meni,
U potlačenih brazda more
Ja životvorno bacah seme –
Al' gubio sam samo vreme,
Preblage misli i napore...

Pokorno pasi, mirni rode!
Neće te prenut časti krici.
Što stadu vredi dar slobode?
To treba klati ili strići.
U nasledstvu se njemu vode
Kamdžija, jaram i zvončići.



Ali Puškin romantičarski borac ne može se potpuno predati pesimizmu. I uopšte, u Puškinovoj prirodi kao da nije bilo mjesta za jednosmjerna osjećanja. Zato će on upravo u isto vrijeme napisati i pjesmu »Ko vas je zadržo, slobodni vali«, u kojoj, dosljedan svojoj harmoničnoj prirodi, i u raspoloženju velikog razočarenja ostavlja otškrinuta vrata za bolje dane:


* * *

Ko vas je zadržo, slobodni vali,
Ko vam je skovao skokove?
Ko je u baru smeo da svali
Potoka živog tokove?

Vetrovi, bure, uzdižite vode,
Rušite pregrade tesne!
O, gde ste, munje, simboli slobode,
Da svetlost nad barom blesne.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-04-09, 14:14   #57
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

Pjesma 19. oktobar je napisana povodom godišnjice Liceja, 1825. godine i spada u red najljepših Puškinovih djela. Iz njenog tematskog sadržaja naročito se izdvaja impresivno izraženo osjećanje čovjekove usamljenosti. Posebno privlači na sebe pažnju tretman teme prolaznosti života. Puškin je svjestan toga da je, kao što se u Mihajlovskom, đe je živio u progonstvu, usamljenička čamotinja sa dolaskom licejskog druga Puščina (kome je i posvetio jednu pjesmu) pretvorila u njegovu jednodnevnu ushićenost, da bi potom usamljenost postala još dublja – isto tako prolazna i sreća koja ga očekuje poslije povratka iz progonstva. U epikurejskom oduševljenju on će nazdraviti čak i caru, jer i car je čovjek, i car je rob trenutnog raspoloženja, javnog mnjenja, strasti i kolebanja.

Ali sve njih vreba smrt. Međutim, Puškin ne bi bio ono što jeste kad u tuzi zbog toga što je vraćanje »početku svojem« neizbježno, što je neizbježan put »iz praha u prah« - ne bi dao i dublji filozofski smisao iz kojeg se može roditi ravnoteža između tuge zbog prolaznosti i radosti zbog života u okviru prirodnih ljudskih granica.





19. OKTOBAR

Šumama spada purpurno odelo,
Mrazevi srebre uvenulo polje,
Dan tek proviri, kao mimo volje,
I već se krije među vršje belo.
Bukti, kaminu, u ćeliji pustoj,
O, vino, druže svih jesenjih studi,
Opij me u toj čamotinji gustoj,
I daj mi načas zaborav u grudi.

Mnogo sam tužan: nema sa mnom druga,
S kim bih uz času potisnuo muku,
Kome od srca stegao bih ruku,
Srećna mu leta poželevši duga.
Sam pijem sada; zalud san mi snuje
Drugare koje zovem radi leka;
Ne čujem da se znano približuje,
I drage ovde ne mogu da čekam.

Sam pijem ovde, a kraj Neve bele,
Znam, prijatelji pominju i mene . . .
Ko je sve tamo došao na vreme?
Da li se mnogi na piru vesele?
Ko izneveri naš običaj krasni?
Koga svet hladni od drugova krije,
Ko li na bratsku prozivku sad kasni?
Ko se ne glasi, ko sve s vama nije?

Nije med vama, oka punog žara,
Kudravi pesnik sa gitarom mekom:
U Italiji on pod mirtom nekom
Sad mirno spava, a klesar ne para
Po spomeniku Rusa prijatelja
Par ruskih reči koje teško čita,
Da nekad tamo pozdrav lepih želja
Severnjak nade dok tuđinom skita.

Jesi l' u društvu prijatelja svoga,
Ti, ljubavniče tuđeg neba vedri,
Da l' opet preko tropskih voda jedriš,
II' si u ledu mora severnoga?
Srećni ti puti! ... S licejskog si praga
Kročio na brod koji odmah krete,
I od tog doba tebe more draga,
Vala i bura, o, voljeno dete!

Sačuvao si sred skitnji i zala
Najlepših dana stare običaje:
Licejske gozbe, šum licejske graje
Sve sanjao si usred burnih vala;
I pružao si ruke iz daljina,
U duši ti je naša slika bila,
Ponavljao si: »Tajna je sudbina
Rastanak dugi možda dosudila!«

O, prijatelji, naš je savez sjajan!
Duši je život nezamenljiv dao —
U seni muza on je izrastao,
Slobodan, stamen, pouzdan i trajan.
Ma kuda da nas odnese sudbina,
Ma kud nas vodi sreća i milina,
Uvek samo isti: sav svet je — tuđina,
A Carsko Selo nam je otadžbina.

Olujom gonjen kud god se okrenuh,
Sputan u mreži življenja surovog,
Dršćuć, u krilo prijateljstva novog
S ljubavlju spustih glavu napaćenu ...
S moljenjem svojim nemirnim i tužnim,
S detinjskom verom, ludom nadom praćen,
Druzima dragim nežnu dušu pružih,
Al' gorak beše pozdrav od nebraće.

I danas ovde, gde se zabit sili,
U porodici mećava i studi
Slatka me radost iz beznađa budi:
Trojicu od vas prijatelja milih
Grlim. U dom poete, moj dom kužni,
Puščine, ti mi kao prvi svrati;
Zasladio si dan progonstva tužni,
U licejsko ga slavlje preobrativ.

O, Gorčakove, srećniče moj čisti,
Na čast ti! hladan sjaj fortune nije
Slobodnu dušu mogo da ti skrije:
Za čast i druga ostao si isti.
Razne nam staze dade sudba ljuta;
Na razne strane život nas odneo:
Al' kad te sretoh kraj seoskog puta,
Zagrljaj bratski odmah nas je spleo.

Kada me stiže gnev sudbine slepi,
Kao siroče, svuda nepoželjno,
Ja u oluji glavu pognuh željno,
Čekajuč tebe, znance muza lepih,
I ti mi dođe, sine nadahnuća,
Deljvigu dragi: pesma ti je dala
Vatre u srcu novo vaskrsnuće,
I ja sudbini tada rekoh: hvala.

Duh pesama nas iz detinjstva kadi,
Upoznali smo čari toga plama;
Još tad dve muze sletale su k nama,
Njihova nežnost sudbu da nam sladi:
Ja tad več tražih aplauz što veći,
Dok ti si gordo pevao za sebe;
Svoj dar ko život traćih ne misleći,
Tvoj dar u miru rasto je kod tebe.

Služenje muzi brzinu ne trpi;
Sve lepo mora biti uzvišeno:
Al' mladost savet daje prepredeno
Da raduju nas bučni snovi glupi. . .
Kad trgnemo se — biće kasno jako!
O svem životu šta ćeš lepo reći!
Vilhelme, je l' da, mi prodosmo tako,
Rođeni brate po daru i sreći?

Vreme je, vreme! Šta nam taj svet pruža
Za ove muke; kraj zabludi lakoj,
Sakrijmo život, sklonjeni od svakog!
Ja čekam tebe, okasneli druže -
Dođi; oživi svojim novostima
Predanja draga, onaj život pravi;
Poprićačemo o kavkaskim dnima,
O Šileru, o ljubavi, o slavi.

Vreme je meni.. . Pijte, prijatelji!
Predosećam ja susret, vesnik sreće;
Pamtite dobro šta vam pesnik reče:
Ostvariće se ono što ja želim,
Kroz jedno leto opet ću ja tamo,
Doći ću k vama, posle dana ljutih!
Koliko suza i uzvika samo,
Koliko čaša k nebu podignutih!

Puniju prvu, punu, prijatelji!
Do dna ispijmo za drugarstvo trajno,
Nazdravi, muzo, svemoćna i sjajna,
Živeo licej —i ti nam poželi!
Učiteljima mladih dana naših,
Mrtvim i živim, po zasluzi svima,
Primaknuv usne blagodarnoj čaši,
Odajmo poštu kao najdražima.

Puniju, punu! I sa puno žara,
Opet naiskap, neka raste slavlje!
Al', druzi moji, kome sad za zdravlje?
Ura za cara! Ispijmo za cara.
I on je čovek! Tren i njime vlada,
Rob laži koga sumnja i strast mori;
Oprostimo mu za nepravde sada:
On Pariz svlada, on nam licej stvori.

Slavite sada, jer godine žure!
Sve manji biva onaj red naš dugi;
Jedni su mrtvi, u tuđini drugi;
Sudba nas motri, venemo, dni jure;
Dok neprimetno povijamo pleći,
To svoj početak naše telo sledi.. .
Ko li će od nas najduži put preći,
Na dan liceja usamljen da sedi?

Prijatelj crni naraštaju novom,
Gost nepotreban, tuđin dalek tako,
Spomenuće se nas na piru ovom,
Pokrivši oči uzdrhtalom šakom .. .
Radosno neka, makar i sa setom,
Taj dan uz času probdije on tada,
Ko sto vaš sužanj, ja ga danas, eto,
Provedoh ovde bez brige i jada.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-04-09, 14:15   #58
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

I. I. PUŠČINU

Moj prijatelju, prvi druže!
Blagoslovih dar sudbe svoje,
Kad ispred kuće moje tužne,
Gde snegom bejah ja zasužnjen,
Glasi se zvon sa trojke tvoje.

Sad proviđenje molim drago:
Nek' tvoju dušu moj zov glasni
Ispuni isto novom snagom,
I nek' ozari sjajem, blago,
Licejska svetlost dana jasnih.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 10-04-09, 10:44   #59
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

Pitanjem vrijednosti ljudskog života, vrijednosti čovjekove ličnosti, pitanjem čovjekovog prava na život i prava koje na njegov život ima drugi čovjek, odnosno drugi ljudi, Puškin se bavi u pjesmi »Ančar«.
U ovoj pjesmi je Puškin priču jednog holandskog istraživača 18.vijeka o otrovnom drvetu »upasu« čiji su sok domorodci sa Jave upotrebljavali za otrovne strijele, bitno izmijenio. Kod Puškina po opasni sok sa drveta, od koga na šest sati jahanja uokolo ne može živ ostati nijedan stvor, ne šalju kao na Javi zločince, nego nevinog čovjeka, šalju roba. Puškin insistira na ljudskoj tragediji, jer, kako je u literaturi već zapaženo, po sok sa opasnog drveta kome »ni ptica« ne smije da se približi šalje čovjek čovjeka samo »zapovjedničkim pogledom«; čovjek koga drugi čovjek šalje u sigurnu pogibiju to naređenje pokorno izvršava, a njegovom žrtvom zlo će biti samo uvećano jer donijeće otrov za strijele koje će posijati smrt na sve strane.




ANČAR


U pustoj zemlji, gde se kloni
Ka žarkom pesku vazduh grk,
Sam stoji – sam u vasioni –
Strahotni ančar, stražar mrk.

Priroda, gnevom istesana,
Za zlo ga stvori i za vred.
U mrtvu zelen mrtvih grana,
U koren mrk mu nali jed.

U podne otrov korom line
Kad ga istopi dnevni var;
A uveče se mirno stine
Od guste smole suzni žar.

Ne sleće na nj nijedna ptica,
Ne šeće k njemu tigar plah;
Oluja čak, i sama, zlica,
Nad njim otruje bujni dah.

I kada kiše – blagog dara –
Na žuhko lišće počne pad,
U pesak vruć ispod ančara
Sa grana otrov vrati tad.

Ali čoveka posla čovek,
Da otrov odmah bude zbran;
I ovaj, smerni sužanj dovek,
Sa kupom stiže sutradan.

On done meru smrtne smole
I lisnat šib – zadatak svoj.
Po bledom čelu, gaseć bole,
Sav leden strujaše mu znoj.

On done; mutan drem ga svara,
U šatri spusti se na lub
I pored nogu gospodara
Svog bednog žića pređe rub.

A knez u kupu jednog masla
Umoči mnoge strele zle,
I bespoštednu smrt razasla
U naokolne zemlje sve.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 10-04-09, 21:50   #60
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

Iako je u svom književnom radu već napuštao romantičarske pozicije, Puškin je i dalje osjećao sukob sa sredinom u kojoj stvara. Prije svega, nad njim je stalno bdila cenzura. Ali nijesu cenzura i vlast bili jedini Puškinovi protivnici. O atmosferi u kojoj je on krčio put ruskoj književnosti ka realizmu veoma informativno može biti pismo koje mu 1828. godine upućuje iz Moskve pjesnik Baratinski: »Kod nas su izašle dvije pjesme Onjegina (IV i V), ali većina čitalaca ih ne razumije. Uzvišena jednostavnost djela njima izgleda kao siromaštvo mašte. Oni ne primjećuju da pred njihove oči izlazi stara i nova Rusija, život sa svim njegovim promjenama. Ali neka ih đavo nosi i Bog blagoslovi! Mislim da se pjesnik kod nas u Rusiji može nadati velikom uspjehu jedino sa svojim prvim, nezrelim pokušajima; podržaće ga svi mladi ljudi koji kod njega otkrivaju skoro svoja osjećanja, skoro svoje misli, zaodenute blještavim bojama. Kad se razvije, pjesnik piše promišljenije, sa većom dubinom misli: ali oficirima postaje dosadan, a brigadni generali ga ne prihvataju jer stihovi ipak nijesu proza«.

Afirmišući nove principe u književnosti, Puškin je došao u sukob sa salonskom publikom. Karakteristično je da je svoju čuvenu pjesmu »Pesnik i svetina« prvi put i pročitao na skupu u jednom salonu.
Svjetina se može shvatiti kao izraz sukoba sa aristokratskom, modenskom, površnom publikom. Vjerovatno je najbliže istini tumačenje onih književnih istoričara koji u pjesmi »Pesnik i svetina« vide umjetnički izraz jedne od faza Puškinovog stvaralačkog razvoja. U objektivnom sukobu sa svojom sredinom, prije svega sa prijestoničkim visokim krugovima, Puškin je u izvjesnim trenucima odlazio u drugu krajnost i stavljao pjesnika na pijedestal iznad narodnih potreba i životne proze.



PESNIK I SVETINA

Na liri svojoj pesnik sklada,
Prebira setno strune bajne
Okupljen stoji narod jadan
I, neprosvećen, nadmen, hladan
Sluša baz reči zvuke tajne.

I zborila je rulja tupa:
»Zašto on peva s takvim miljem?
Samo nam zalud dušu čupa,
A ko će znati, s kakvim ciljem?
O čemu gudi? Čemu uči?
Zašto nam srce para, muči
Ko neki volšebnik. Zar ne,
Ko vetar pesma mu slobodna,
Ko vetar zato je besplodna,
Kakve nam koristi od nje?«


Pesnik

Narode beslovesni, ćuti!
Slugo i robe nužde, puti!
Roptanje tvoje san mi tera,
Ti si crv zemlje, ne sin neba,
Ti gledaš samo šta ti treba;
Ti meriš kumir Belvedera
Na gram, a kudiš vrednost znanu.
A taj je mramor – bog!... Ne laži –
Kuhinjski lonac ti je draži:
U njemu kuvaš hranu sebi.


Rulja

Ne, ako jesi izabranik,
Nebesa božjih izaslanik,
Svoj dar na dobrobit primeni,
Sabraće srca oplemeni.
Malodušni smo, mi smo kvarni,
Bestidni, zli, neblagodarni;
U duši sebičnjaci ružni,
Glupaci, klevetnici, sužnji;
U nama poroci se množe:
Ti, koji bližnjeg ljubiš, lako
Savete mudre dati možeš
I poslušaće tebe svako.


Pesnik

Idite k vragu – nije delo
Pesnika spokojnog za vas!
U razvrat ogreznite smelo,
Neće vas spasti lire glas!
Mrski ste duši kao groblje.
Za vaše zlobe, glupo roblje,
Oduvek imali ste plate:
Tamnice, stratišta, dželate.
Dosta već jednom, o, bezumni!
S ulica vaših mesta šumnih
Nosi se đubre – vredni vi ste!
Ali, napustiv bogosluženje,
Oltar i žrtve prinošenje,
Da l' žreci kod vas metlom čiste?
Za brige svakodnevne nismo,
Nismo za korist, ni za boj,
Za nadahnuće stvoreni smo,
Za molitve i slatki poj.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Reply

Tags
puškin

Opcije Teme
Način Prikaza

Posting Rules
You may not post new threads
You may not post replies
You may not post attachments
You may not edit your posts

BB code is On
Smilies are On
[IMG] code is On
HTML code is Off

Pređi Na


Vremenska Zona je GMT +1. Trenutno je 04:26 sati.


Powered by vBulletin® Version 3.8.5
Copyright ©2000 - 2015, Jelsoft Enterprises Ltd.
MADEinMONTENEGRO.COMAd Management plugin by RedTyger