MADEinMONTENEGRO.com
 

Go Back   MADEinMONTENEGRO.com > Nauka > Psihologija

Notices

Psihologija Za one koji vole da analiziraju



Reply
 
Opcije Teme Način Prikaza
Old 24-08-06, 19:36  
Sigmund Frojd
Liv Liv is offline 24-08-06, 19:36

Da li je neko citao nesto od njegovih djela? Ja evo vec duze vrijeme citam njegovu knjigu Antropoloski ogledi, koja predstavlja neku vrstu zbornika njegovih djela.
Sta mislite o njegovoj psiholoskoj analizi i o njegovoj teoriji da je, uslovno receno, sex korijen svega?
__________________
“I’ve had a lot of worries in my life, most of which never happened.”

 
Liv's Avatar
Liv
Carpe Diem
Registrovan: Aug 2006
Lokacija: Nicija zemlja
Age: 29
Postovi: 6,806
Thanks (Received): 8
Likes (Received): 633
Pregledi: 14605
Reply With Quote
Old 09-01-10, 10:38   #41
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

KRITIKE

Nijedna druga psihološka teorija nije bila izložena tako ispitivačkoj i često tako ogorčenoj kritici kao psihoanaliza. Sa svih strana i u svakoj mogućoj prilici Frojd i njegova teorija bili su napadani, grđeni, ismijavani i klevetani. Jedini sličan slučaj tako vatrenog klevetanja u modernoj nauci, kako teorije tako i teoretičara, bio je slučaj Čarlsa Darvina, čija je evoluciona doktrina šokirala viktorijansku Englesku. Glavne uvrede upućivane Frojdu odnosile su se na njegovo pripisivanje pohotljivih i rušilačkih želja malom đetetu, pripisivanje rodoskrvnih i perverznih nagona svim ljudskim bićima, kao i objašnjavanju ljudskog ponašanja seksualnom motivacijom. »Pristojni« ljudi su bili razbiješnjeni Frojdovim shvatanjem jedinke i nazivali su ga sladostrasnikom i razvratnikom.

Posljednjih godina Frojdovska teorija je kritikovana za suviše blisku povezanost sa mehanističkim i determinističkim perspektivama nauke devetnaestog vijeka, usljed čega nije dovoljno humanistička. Danas mnogi smatraju da teorija daje suviše sumornu sliku ljudske prirode. Feministi su energično napadali Frojdove spekulacije o psihologiji žene, posebno pojam zavisti zbog penisa, mada je jedna od istaknutih ličnosti ženskog pokreta Mičel ustala u Frojdovu odbranu.

Jedna vrsta kritike tvrdi da empirijski postupci pomoću kojih je Frojd potvrđivao svoje hipoteze imaju ozbiljne nedostatke. Ukazuje se na to da je Frojd vršio svoja posmatranja u nekontrolisanim uslovima. Frojd je priznao da nije vršio doslovan zapis svega što su on i pacijent rekli i učinili za vrijeme terapijskih sastanaka, ali je koristio bilješke pravljene nekoliko sati kasnije. Nemoguće je reći koliko su vjerno ove bilješke odražavale ono što se stvarno događalo, ali ako se sudi po eksperimentima o pouzdanosti svjedočenja nije nemoguće da su se u bilješke potkrala razna iskrivljavanja i propusti. Frojdova pretpostavka da će značajan materijal biti zapamćen a beznačajni događaji zaboravljeni nikada nije bila dokazana i izgleda nevjerovatna.

Kritičari Frojdovih metoda prigovarali su takođe njegovom primanju zdravo za gotovo onog što je pacijent rekao bez nastojanja da se to potkrijepi nekim oblikom spoljašnjeg dokaza. Oni smatraju da je trebalo da on obezbijedi podatke od rođaka ili poznanika, dokumenta, testovne podatke, kao i medicinsku informaciju. Međutim, Frojd je ostao na tome da je za razumevanje ljudskog ponašanja važno temeljno poznavanje nesvjesnog, koje se može dobiti jedino iz slobodnih asocijacija i analize snova.

Vršeći sigurno nepotpun i više nego vjerovatno nesavršen zapis, Frojd je nastavio da izvlači zaključke na osnovu rasuđivanja koje je rijetko bilo eksplicitno. Ono što najvećim dijelom nalazimo u Frojdovim spisima jeste krajnji rezultat njegovog mišljenja - zaključci bez izvornih podataka na kojima su zasnovani, bez opisa njegovih metoda analize i bez ikakvog sistematskog prikaza, bilo kvalitativnog ili kvantitativnog, njegovih empirijskih nalaza. Opravdanost njegovih induktivnih i deduktivnih operacija prepuštena je povjerenju čitaoca. Usljed toga je praktično nemoguće ponoviti bilo koje Frojdovo istraživanje sa bilo kakvom sigurnošću da će se ono odvijati u saglasnosti sa originalnim nacrtom. Ovo bi moglo pomoći da se objasni zašto su drugi istraživaći dolazili do sasvim različitih zaključaka i zašto ima tako mnogo tumačenja očigledno iste pojave.

Frojd je izbjegavao svako kvantifikovanje svojih empirijskih podataka, što čini nemogućnim procjenjivanje statističke značajnosti i pouzdanosti njegovih posmatranja. Na primjer, u koliko je slučajeva našao vezu između paranoje i homoseksualnosti, između histerije i fiksacije za oralni stupanj, između želje i fobije, između prascene scene i nestabilnosti odraslog? Koliko je slučajeva posebne vrste on proučavao, kakvog su porijekla i kojim klasama ovi slučajevi pripadaju? Koje su mjere i kriterijumi korišćeni za pripisivanje slučaja određenoj kliničkoj kategoriji? Da li je Frojd ikad provjeravao svoja tumačenja koristeći tumačenje nekog drugog kompetentnog psihoanalitičara da bi utvrdio pouzdanost svoje procjene? Ova i brojna druga pitanja slične prirode uznemiravaju kvantitativno orijentisanog psihologa.

Frojdova nesklonost da se drži konvencija potpuno naučnog zapisivanja podataka ostavlja otvorena vrata mnogim sumnjama u naučni status psihoanalize. Da li je Frojd u svoje slučajeve unio ono što je šćeo tamo da nađe? Da li je na njegove zaključke više uticala njegova pristrasnost nego raspoloživi materijal? Da li je odabirao samo onaj dokaz koji se slagao sa njegovom hipotezom a izostavljao negativne primjere? Da li su slobodne asocijacije njegovih pacijenata bile zaista slobodne, ili su oni Frojdu govorili ono što je on šćeo da čuje? Da li je Frojd stvorio razrađenu teoriju ličnosti za koju je tvrdio da važi za sve ljude, na zaključcima izvedenim iz usmenih izjava relativno malog broja atipičnih pacijenata? Koliko je Frojd zaista imao solidnih dokaza za svoje bombaste spekulacije? Koje je mjere upotrijebio protiv skrivenog uticaja pristrasnosti? Pitanja ove vrste bacila su sumnju na opravdanost psihoanalitičke teorije.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 09-01-10, 10:55   #42
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

nastavak...


Lorens Kjubi, istaknuti psihoanalitičar, sažeo je ograničenja psihoanahze kao bazične nauke na sljedeći način. “Uopšteno govoreći, ona (ograničenja) se mogu sažeti tako što bi se reklo da osnovni nacrt procesa analize ima suštinsku naučnu vrijednost, ali da teškoće zapisivanja i reprodukovanja primarnih posmatranja, posljedična teškoća izvođenja osnovnog pojmovnog sklopa, teškoće jednako pogodnog ispitivanja cirkularne veze od nesvjesnog do svjesnog i od svjesnog do nesvjesnog, teškoće kvantitativnog ocjenjivanja raznovrsnosti promjenljivih, i konačno teškoća procjenjivanja stvari koje povećavaju i stvari koje smanjuju preciznost njenih hipoteza kao i tačnost predviđanja, jesu osnovni naučni problemi koji ostaju da budu riješeni”.

Druga vrsta kritike napada samu teoriju, u stvari kaže da je teorija »loša«, jer mnogi njeni djelovi nemaju i ne mogu imati empirijske posljedice. Na primjer, nemoguće je izvesti bilo kakvu empirijsku podlogu iz postavke o želji za smrću. Pošto je to tako, želja za smrću »ostaje obavijena metafizičkom tamom« i nema značaja za nauku. Iako se želja za smrću može koristiti za objašnjenje nekih pojava kao što su samoubistvo ili nesrećni slučajevi, takva naknadna objašnjenja znače veoma malo. To je kao klađenje na konja poslije završetka trke. S druge strane, dobra teorija je ona koja omogućava korisniku da unaprijed predvidi ono što će se dogoditi. Neki ljudi mogu više voljeti da sakupljaju i organizuju mnoštvo očigledno nepovezanih podataka pod jednim jedinim naslovom želje za smrću, ali sklonosti ove vrste ukazuju samo na interesovanje sistematizatora, a ne na »istinu« naslova. Korišćena na ovaj način, želja za smrću je jedva nešto više od parole.

Frojdovska teorija izrazito oskudijeva u odgovarajućim pravilima pomoću kojih bi se moglo precizno predviđeti ono što će se dogoditi ako se odigraju izvjesna zbivanja. Kakva je, u stvari, priroda veze između traumatskih doživljaja, osjećanja krivice, potiskivanja, oblikovanja simbola i sanjanja? Šta povezuje stvaranje nad-ja sa Edipovim kompleksom? Zbog zamršenosti Frojdovih pojmova i pretpostavki na ova i na hiljade drugih pitanja tek treba da bude odgovoreno.

Teorija ostaje nijema kad je riječ o teškom problemu kako treba kvantitativno mjeriti uzajamno djejstvo ulaganja i protivulaganja. . U stvari, nema uputstava o tome kako treba vršiti procjenjivanje razlika u kvalitetu, makar i u najgrubljem smislu. Kakvog intenziteta treba da bude jedan doživljaj da bi postao traumatski? Koliko slabo mora biti ja da bi ga preplavio instinktivni impuls? Na koje načine različiti kvantiteti djeluju jedan na drugog i proizvode određene rezultate? A u završnoj analizi sve zavisi upravo od ovakvih uputstava. Ako njih nema, ne može se izvesti nijedan zakon.

Ako se prizna da je psihoanalitička teorija kriva za najmanje dva ozbiljna nedostatka, prvo, da je »loša« teorija, a drugo, da nije zasnovana na postupcima koje nauka uvažava (imajući takođe u vidu činjenicu da se mogu navesti i mnoge druge kritike), postavlja se pitanje zašto se psihoanalitička teorija uopšte uzima ozbiljno i zašto nije već odavno potisnuta u zaborav. Kako da objasnimo njen današnji dominantni i uticajni položaj u svijetu?

Stvar je u tome što su sve teorije ponašanja prilično slabe teorije i što sve one ostavljaju mnogo toga da se poželi u pogledu naučnog dokazivanja. Psihologija ima da pređe dug put prije nego što bude mogla da se nazove egzaktnom naukom. Stoga psiholog mora odabrati teoriju koju namjerava da slijedi iz drugih razloga, a ne iz razloga formalne adekvatnosti i činjeničnih nalaza.

Šta ima da ponudi psihoanalitička teorija? Neki ljudi vole slikovit jezik kojim se Frojd služi za projektovanje svojih ideja. Njih privlači vještina kojom Frojd koristi literarne i mitološke aluzije za tumačenje prilično nejasnih pojmova, kao i njegov talenat za obrtanje rečenica ili stvaranje govornih figura radi rasvjetljavanja teških mjesta. Njegovi rukopisi odlikuju se uzbudljivim literarnim kvalitetom koji je rijedak kod naučnika. Stil je usklađen sa uzbudljivošću ideja. Mnogi ljudi nalaze da su Frojdovi pojmovi fascinantni i senzacionalni. Seks je svakako primamljiva tema i ima vrijednost senzacije čak i kad se razmatra u naučnim radovima. Agresija i rušilaštvo skoro isto tako apsorbuju kao i seks. Stoga je prirodno što Frojdova djela privlače ljude.

Ali dobar literarni stil i uzbudljiva tema nijesu glavni razlozi zbog kojih se Frojd visoko cijeni. On se cijeni zbog izazovnosti njegovih ideja, zbog širine i dubine njegovog shvatanja čovjeka i zbog toga što je njegova teorija relevantna za naše vrijeme. Frojd možda nije bio rigorozni naučnik i prvoklasni teoretičar, ali je bio strpljiv, precizan, pronicljiv posmatrač i istrajan, disciplinovan, hrabar, originalan mislilac. Povrh i iznad svih drugih, vrlina njegove teorije jeste da pokušava da predoči pojedinca kao biće koje živi dijelom u svijetu realnosti, a dijelom u svijetu iluzija, opsjednuto sukobima i unutrašnjim protivrječnostima, sposobno za racionalno mišljenje i akciju, pokretano silama o kojima malo zna i aspiracijama koje su izvan njegovog domašaja, naizmjenično pometene i bistre pameti, osujećeno i zadovoljno, puno nade i očajanja, sebično i čovjekoljubivo; ukratko, složeno ljudsko biće. Za mnoge ljude ova slika čovjeka ima bitnu vrijednost.


IZVOR:

K. Hol i G. Lindzi – Teorije ličnosti
Đ. Šušnjić – Sigmund Frojd ili dobrovoljna jednostranost
Lj. Žiropađa – Psihologija
S. Frojd – Psihopatalogija svakodnevnog života; Totem i tabu; Tumačenje snova
S. Radonjić – Uvod u psihologiju
D. Krstić – Psihološki rečnik
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 10-01-10, 09:38   #43
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

Karl Gustav Jung: SIGMUND FROJD

…Do našeg prvog susreta je došlo u Beču, marta 1907. godine. Sreli smo se u jedan sat posle podne i razgovarali smo punih trinaest časova bez pauze. Frojd je bio prvi uistinu značajan čovek kojeg sam upoznao; u mom dotadašnjem iskustvu niko nije mogao da se uporedi sa njim. U njegovom držanju nije bilo ničega trivijalnog. Otkrio sam da je izuzetno inteligentan, pronicljiv i u celini osobita ličnost. Pa ipak, moj prvi utisak o Frojdu ostao je na izvestan način neodređen; nisam mogao da donesem konačan sud o njemu.

Ono što mi je ispričao o svojoj teoriji seksualnosti, ostavilo je snažan utisak na mene. Njegove reči, medutim, nisu mogle da uklone moje otpore i sumnje. Pokušao sam da mu izložim te svoje ograde u više navrata, ali svaki put on bi ih pripisao mom nedostatku iskustva. Frojd je bio u pravu; u to vreme nisam imao dovoljno iskustva da bih mogao da odbranim sopstvene primedbe. Mogao sam da uočim da njegova teorija seksualnosti za njega ima ogroman značaj, kako u ličnom tako i u filozofskom pogledu. To me je impresioniralo, ali nisam mogao da odredim do kojeg stepena ovo snažno isticanje seksualnosti potiče od njegovih subjektivnih predrasuda, a do kojeg stepena počiva na iskustvima koja se mogu činjenicama dokazati.

Iznad svega, krajnje sumnjivo mi je delovao Frojdov stav prema duhu. Kad god bi, u nekoj ličnosti ili umetničkom delu, došla do izražaja duhovnost (u intelektualnom, a ne u natprirodnom smislu) on je pokazivao sumnju prema takvim tumačenjima, i davao do znanja da je reč o potisnutoj seksualnosti. Sve što nije moglo da se neposredno protumači kao seksualnost on je označavao "psihoseksualnošću". Usprotivio sam se sa obrazloženjem da bi takva hipoteza, izvedena do svojih krajnjih konsekvenci, dovela do poražavajućeg suda o kulturi. Kultura bi se tada ukazala kao puka farsa, kao morbidna posledica potisnute seksualnosti. "Da", potvrdio je on, "to je tačno, i to je upravo ono prokletstvo sudbine kome ne možemo da se suprotstavimo." Nisam ni u kom slučaju bio sklon da se složim sa njim, ili da pustim da stvar ostane na tome, ali se još uvek nisam osećao spremnim da o tom problemu raspravljam sa Frojdom.

Prilikom našeg prvog susreta još nešto mi se učinilo značajno o čemu sam mogao da razmišljam i što sam bio u stanju da razumem tek nakon raskida našeg prijateljstva. Frojd je besumnje u izrazito velikoj meri bio emocionalno vezan za svoju teoriju seksualnosti. Kada bi govorio o njoj, glas bi mu postao napet, gotovo anksiozan, i nestajali bi svi znaci njegovog uobičajenog kritičkog i skeptičkog ponašanja. Lice bi mu poprimilo čudan, duboko uzbuđen izraz, čiji uzrok nisam uspevao da protumačim. Imao sam čudnu intuiciju da za njega seksualnost predstavlja neku vrstu numinozuma. To je potvrdilo razgovor koji se odigrao otprilike tri godine kasnije (1910), ponovo u Beču. Još uvek se jasno sećam kako mi je Frojd rekao: "Dragi moj Jung, obećajte mi da nikada nećete napustiti teoriju seksualnosti. To je najbitnije od svega. Vidite, moramo da napravimo dogmu, jedan čvrst bedem od nje." To mi je rekao sa velikim uzbuđenjem, glasom kojim otac kaže: "Obećaj mi samo jedno, dragi sine: da ćeš svake nedelje ići u crkvu." Pomalo začuden, upitao sam ga: "Bedem - protiv čega?" Na to mi je on odgovorio: "Protiv mračne plime gliba", tu je za trenutak zastao, a potom dodao - "okultizma". Najviše su me uznemirile reči "bedem" i "dogma", jer se dogma, to jest, jedno neosporno ispovedanje vere slavi jedino onda kada se za cilj postavlja otklanjanje sumnje jednom za uvek. Ali, to onda nema više nikakve veze sa naučnim rasuđivanjem, već jedino sa težnjom da se nametne vlastita volja.

To je uzdrmalo temelje našeg prijateljstva. Znao sam da nikada neću moći da prihvatim takav stav. Ono što je Frojd podrazumevao pod "okultizmom" bilo je zapravo sve što su filozofija i religija, uključujući i savremenu parapsihološku nauku koja je sve više napredovala, učile o psihi. Prema mom mišljenju, teorija seksualnosti bila je u jednakoj meri okultna, to jest, takođe je predstavljala jednu nedokazanu hipotezu, poput mnogih drugih spekulativnih stanovišta. Naučna istina, kako sam je ja shvatao, predstavlja hipotezu koja može da odgovara jednom trenutku, ali ne treba da se sačuva za sva vremena kao neka verska odredba.

Iako tada nisam bio u stanju da je do kraja razumem, uočio sam Frojdovu provalu nesvesnih religijskih činilaca. Očigledno mu je bila potrebna moja podrška za podizanje barijere protiv tih zastrašujućih nesvesnih sadržaja.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 10-01-10, 09:39   #44
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

nastavak...

Utisak koji je taj razgovor ostavio na mene povećao je moju zbunjenost; do tada nisam smatrao da seksualnost predstavlja nestabilan i ugrožen koncept kome treba ostati veran. Seksualnost je Frojdu očigledno značila više nego ostalim ljudima. Za njega je ona bila nešto prema čemu se treba odnositi s religioznim poštovanjem. Suočen sa tako dubokim ubeđenjima čovek obično postaje uplašen i suzdržan. Nakon nekoliko nespretnih pokušaja da mu se suprostavim, razgovor se uskoro završio.

Bio sam pometen i zbunjen. Imao sam utisak da sam ugledao obrise nove, nepoznate zemlje iz koje mi doleće u susret čitav roj novih ideja. Jedino je bilo jasno: Frojd, koji je uvek naglašeno isticao svoju nereligioznost, sada je stvarao dogmu: ili, bolje rečeno, na mesto ljubomornog Boga kojeg je izgubio, on je postavio novu prinudnu predstavu - predstavu seksualnosti. Ona nije bila ništa manje nametljiva, stroga, nasilnička, preteća i moralno ambivalentna od prvobitne slike-Boga. Baš kao što se svakoj snažnijoj psihičkoj dejstvenosti pripisuju "božanska" ili "demonska" obeležja, tako je i "seksualni libido" preuzeo ulogu deus-a absconditus-a, skrivenog ili pritajenog Boga. Prednost ovakvog preobražaja za Frojda se očigledno sastojala u tome što mu je omogućavala da novo numinozno načelo smatra naučno besprekornim i oslobodenim svih religijskih mrlja. U samoj suštini, medutim, numinoznost, to jest, psihološke odlike ove dve racionalno neuporedive suprotnosti - Jehove i seksualnosti - ostale su iste. Promenjeno je jedino ime, a sa njim, naravno, i tačka gledišta: izgubljenog Boga sada je trebalo tražiti dole, ne gore. Ali, u čemu se, uostalom, sastoji razlika, ako snažniju psihičku dejstvenost jedanput nazivamo jednim, a drugi put drugačijim imenom? Kada psihologija ne bi postojala, već samo konkretni objekti, čovek bi doista bio uništen i zamenjen nečim drugim. Ali, u stvarnosti, to jest, u psihološkom iskustvu, ne postoji osoba koja je lišena naglih reakcija, strepnje, prinudnih radnji, i tako dalje. Još uvek ostaje problem: kako prevazići ili izbeći anksioznost, grižu savesti, krivice, prinudu, nesvesno i nagonsko. Ako nismo u stanju da se datom problemu približimo sa svetle, idealističke strane. onda ćemo možda biti bolje sreće ako mu priđemo sa one druge - mračne, biološke.

Ovakve misli su prosto sevale kroz moju svest nalik na iznenada razbuktale plamenove. Ali, tek mnogo kasnije, kada sam razmotrio Frojdov karakter, ukazalo mi se njihovo značenje. Jedna Frojdova odlika zaokupljala me je više od svega: njegova gorčina. Upala mi je u oči već prilikom našeg prvog susreta, ali mi je ostala nejasna sve dok nisam bio u stanju da je sagledam u vezi sa njegovim stavom prema seksualnosti. Iako je, za Frojda, seksualnost nesumnjivo predstavljala numinozum, njegova terminologija i teorija kao da su isključivo težile da seksualnost definišu kao bilošku funkciju. Tek na osnovu emocionalnosti s kojom je govorio o njoj mogli su da se uoče dublji slojevi koji su treperili u Frojdu. U suštini, on je želeo da kaže - ili se, makar, meni tako čini - kako, sagledana iznutra, seksualnost uključuje duhovnost i poseduje suštinsko značenje. Ali, njegova konkretistička terminologija bila je isuviše ograničena da bi izrazila ovu ideju. Stekao sam utisak da Frojd u suštini radi protiv sopstvenog cilja i protiv samoga sebe: a nema, uostalom ljuće gorčine od one koja obuzme osobu okrenutu protiv same sebe kao protiv najgoreg neprijatelja. Prema njegovim sopstvenim rečima, osećao se ugroženim od "mračne plime gliba" - on, koji je više od svakog drugog nastojao da svoja vedra spusti u te tamne dubine.

Frojd se nikada nije upitao zašto je bio primoran da neprekidno govori o seksu, zašto je toliko bio obuzet tom idejom. Ostao je nesvestan toga da njegova "monotonija tumačenja" izražava bežanje od samog sebe, ili od te druge njegove strane koja bi se možda mogla nazvati mističnom. Dokle god je odbijao da prihvati tu stranu, Frojd nikako nije mogao da se pomiri sa samim sobom. Bio je slep za paradoks i dvostrukost tumačenja sadržaja nesvesnog, i nije znao da sve što izvire iz nesvesnog ima svoj vrh i svoje dno, svoju unutrašnju i spoljnu stranu. Kada govorimo o spoljnjem - a upravo je to činio Frojd - imamo u vidu samo polovinu celine, a rezultat takvog stava jeste to da iz nesvesnog proizlazi protivno dejstvo.

Ništa nije moglo da se učini povodom te Frojdove jednostranosti. Možda je neko njegovo sopstveno unutarnje iskustvo moglo da mu otvori oči; ali, tada bi njegov intelekt svako takvo iskustvo sveo na "puku seksualnost" ili na "psihoseksualnost". Ostao je žrtva tog jednog jedinog aspekta koji je mogao da uoči, i stoga je on za mene tragična figura; jer on jeste bio veliki čovek i, što je još bitnije, čovek u kandžama sopstvenog diamona.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 27-01-10, 14:11   #45
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

VLADETA JEROTIĆ: »ZAVIST PREMA PENISU«

Tražeći uvek iznova prilike kako bi na ljudsko društvo primenio svoju teoriju nagona, još uvek u nedostatku perspektiva koje su bile omogućene tek kasnije poznavanjem uporedinih kultura, Frojd nije bio u stanju da proceni stvarni značaj kulturnih procesa. Iako genijalan, Frojd je ipak bio ograničen svojim dobom i idejama koje su u njemu vladale.

Prosto je neverovatno, piše dobar poznavalac psihoanalize Klara Tompson , kako je tako oštrouman čovek kakav je bio Frojd mogao da veruje da su roditelji najčešće savršeni, da vole svoju decu i da prema tome ne mogu oni da budu uzrok njihovim eškoćama. »Ako je neko dete osećalo neprijateljstvo prema svome ocu, to je imalo da se pripiše neurotičnim teškoćama u samom detetu. Pretpostavka da je otac mogao svojim neprijateljskim stavom da izazove ovakvo neprijateljstvo, nije uzimana u obzir. To je zapravo bio karakterističan stav epohe«. Na isti način Frojd se nikada nije oslobodio viktorijanskog stava svoga doba prema ženama. Dve glavne njegove ideje, kastracioni kompleks i zavist prema penisu, počivaju na postulatu o biološkoj inferiornosti žena. Frojd je, istina, shvatio da je osećanje inferiornosti koje je žena osećala vezano za ograničenja koja je tadašnja kultura nametala, ali on nikada nije postavio pitanje porekla ovakvog stava jedne kulture. Svaki kulturni stav bio mu je naprosto determinisan biološkom situacijom.

Ako je jednom usvojio ničim dokazanu tezu o biološkoj inferiornosti žene, onda nije čudnovato ni Frojdovo prihvatanje neke vrste prirodnog mazohizma kod žene, kojim on objašnjava prevremeni razvoj seksualnog sputavanja, sklonost ka potiskivanju i davanje prednosti pasivnim nagonskim ciljevima kod žena niti je čudnovato mišljenje psihoanalitičarke Helene Dojč koja još 1948. godine naglašava potrebu razlikovanja normalnog ženskog mazohizma od neurotičnog, nazivajući mazohizam osnovnom silom u mentalnom životu žene.

Evo, najpre, psihoanalitičkog objašnjenja ženskog mazohizma. Čim mala devojčica otkrije, u poređenju sa ocem i dečacima, nedostatak penisa kod sebe i time svoju organsku različitost od muškarca, ona to doživljava kao manju vrednost i zavist prema penisu, odnosno želi da i ona ima ono što drugi imaju, u krajnjoj liniji pokazuje želju da bude kao muškarac. »Otkriće o njenoj kastraciji predstavlja prekretnicu u životu devojčice«, veli Frojd u “Novim predavanjima za uvođenje u psihoanalizu”.

Narcistička uvreda izaziva ljutnju i bes i ova agresija koja ne može da nađe sebi dovoljno pražnjenja u spoljnjem svetu, okreće se sada prema unutra i biva utrošena kao mazohističko sticanje zadovoljstva. Okončanje Edipove situacije kod devojčice može, po Frojdu, da stvori tri tipa buduće žene: 1) normalan tip žene u kojoj je muška aktivnost tako srećno integrisana u celinu ličnosti da ne ugrožava ženstvenost, 2) odbijanje svake seksualnosti, kao i odricanje od muških aktivnosti na svim poljima. Žena ostaje infantilna, i 3) prkosno samopotvrđivanje žene koja zadržava sve falusne aktivnosti muškarca, pri čemu ili odbija druženje sa ženama ili jača u sebi latentne homoseksualne težnje.

Nastanak mazohističkih fantazija male devojčice, prema psihoanalitičarki Lampl-de-Grot, može biti izraz osećanja krivice zbog zabranjenih agresivnih i libidinoznih želja. (Ali zar ovakve mazohističke fantazije zbog istih osećanja krivice nema i mali dečak?).

Kada je reč o mazohizmu uopšte, a posebno onom kod žena, danas je prihvatljivija teorija francuskog psihoanalitičara S. Nahta o »primarnom organskom mazohizmu«. Po njemu, do mazohističkih i uopšte autodestruktivnih ispoljavanja u odraslom dobu, podjednako kod žena i muškaraea, dolazi usled ranog oštećenja u toku prvih 6 meseci posle rođenja, kada nezadovoljavajuća briga majke za odojče stvara u njemu rane mazohističke sklonosti, pošto je samo izvor i objekat agresije.

Sve ono, po našem mišljenju, što kasnije u odnosu na muškarca izgleda da kod žena preovladava kao mazohizam, pre će biti posledica socijalnog stava društva, odnosno njegovog zvaničnog ili nezvaničnog pogleda na prirodu žene i njena prava nego posledica neke prirodne sklonosti žene ka mazohizmu.

Već je Karen Hornaj smatrala da je Frojdova ideja o zavisti prema penisu kod žena preterana. Po njoj, zavist prema penisu samo je simboličan izraz želje da se imaju kvaliteti koji se u našoj kulturi smatraju muškim. O mazohizmu Hornajeva je takođe iznela značajne postavke. Nasuprot psihoanalitičkom stavu, po kome je mazohizam u suštini seksualna pojava, Hornajeva, u skladu sa čitavom svojom teorijom, i po ovom pitanju daje prednost kulturnim, a ne biološkim činiocima, i mazohizam pre smatra rezultatom izvesnih konflikata u interpersonalnim odnosima.

»Zavist prema penisu«, jedna od omiljenih Frojdovih ideja, široko korišćena među starijim psihoanalitičarima, zaista ne može da bude nikakva biološka datost. Ona čak ni sa društvenog gledišta ne može biti večita, pa je o njoj kao takvoj mogao da misli samo onaj koji nije video nikakvo kretanje i nikakve promene u društvu. Ne negirajući postojanje »zavisti prema penisu« kod žena u našoj civilizaciji, mada i tada posmatrajući je mnogo više kao znak neurotičnosti žene, mi u njoj vidimo jedino znak nesavladanog rivalstva sa muškarcem u izrazito patrijarhalnom društvu koje već stolećima vlada našom civilizacijom. Dovoljno je da se samo setimo Bahofenove ideje o nekadašnjem postojanju matrijarhata, ideje koja iako nije mogla biti do kraja dokazana, izgleda vrlo verovatna, i ponašanja žene u tome društvu, koje nije imalo ni traga od nekog kasnijeg ponašanja u patrijarhalnom društvu, pa da prihvatimo ne samo kao duhovitost primedbu nemačke analitičarke Lili Flek da je današnjoj »zavisti prema penisu« žene mogla da odgovara u matrijarhatu muškarčeva »zavist prema materici i grudima«.

Dalja Frojdova nesreća bio je njegov jednostrani stav prema seksualitetu. Čovek koji je prvi ukazao pažnju svojim savremenicima na nezdrav karakter čitavog stava epohe prema seksualitetu bio je do izvesne mere i sam žrtva toga otkrića. Uprkos smelim naučnim diskusijama koje je vodio o ovome problemu, ima dokaza da se sam Frojd nije mogao osloboditi osećanja da govori o »prljavom« predmetu, nečem najnižem u ljudskoj prirodi, čiju egzistenciju do izvesnog stepena treba na kraju samo žaliti. Seksualni akt shvaćen kao deo produktivne i stvaralačke ljubavi nikada se ne sreće u njegovim spisima. Seksualnost, prema Frojdu, duguje svoj izvanredni značaj prostoj činjenici da predstavlja olakšanje jedne tenzije.

Mi danas znamo da je ovakvo mišljenje i jednostrano i pogrešno. Dublja analiza ljubavnog osećanja kod čoveka pokazala je da je ovo osećanje složeno i da se sastoji iz najmanje tri paralelna toka. Jedan je onaj koji žudi za posedovanjem tela željenog objekta, dakle, seksualnost u užem smislu reči; druga je radost zbog duševne bliskosti sa partnerom, ovo je tek područje erotike, i treći je »u sebe primanje« drugog Sebe, pri čemu »ja jesam ti, a ti jesi ja«, što uistinu predstavlja ljubav.

Sposobnost žene za orgazam i muška polna potencija više nisu nikakvi pouzdani indikatori psihoseksualne zrelosti individue, kao što su to još bili za starije psihoanalitičare, pa i Frojda. Svakom psihijatru i psihoterapeutu je iz prakse poznato da postoje ozbiljni neurotični poremećaji kod individua oba pola, kod kojih je potpuno očuvana sposobnost polnog zadovoljavanja. I sam pojam »psihoseksualne zrelosti« rane psihoanalize, slično onom, ranije pomenutom pojmu narcizma, morao je pretrpeti značajne izmene. Umesto mišljenja o postizanju tzv. orgastičkog kapaciteta kao uslova psihoseksualne zrelosti, poznati psihoanalitičar Oto Fenihel govoreći o ljubavi kaže sledeće: »O ljubavi se može govoriti tek kada razmišljanje o objektu postigne toliki stepen da je vlastito zadovoljenje nemoguće ako se i objekt ne zadovolji«.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 28-01-10, 20:33   #46
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

VLADETA JEROTIĆ: RASPRAVE O EDIPOVOM KOMPLEKSU

Kako je Frojd uopšte došao na ideju o Edipovom kompleksu?

U periodu intenzivne razmene pisama sa svojim prijateljem Vilhelmom Flisom, između 1892. i 1900. godine, kada je Frojd bio gotovo potpuno sam i imao da se bori i sa teškoćama u intimnom životu, analizirajući svoje snove i svoj lični odnos prema ocu, on je otkrio, najpre u samome sebi, tzv. Edipov kompleks. Mali dečak, smatrao je Frojd, negde oko treće godine života oseća intenzivniju privlačnost prema svojoj majci nego do tada, devojčica prema svome ocu, razvijajući u isto vreme ljubomoru, rivalstvo, čak i mržnju prema roditelju istog pola. U ovoj privlačnosti ima puno elemenata seksualne prirode.

Ako se ovom fenomenu jednom pokloni dovoljno pažnje, obnavljanjem sećanja na sopstveno detinjstvo, smatra Frojd, onda više nije teško shvatiti silnu moć koju Sofoklova tragedija vrši na svakog čitaoca ili gledaoca već dve hiljade godina. Golo prikazivanje namere da se ubije otac pretrpelo je u grčkoj tragediji neizostavno ublažavanje, a tačno stanje stvari održano je tako što je herojev nesvesni motiv projiciran u realno, kao neka njemu tuđa prinuda sudbine. Heroj izvršava delo bez svesne namere, kaže Frojd, prividno bez ženinog uticaja, ali se o ovoj povezanosti ipak vodi računa tako što on može da zadobije kraljicu-majku tek posle ponavljanja dela na nemani koja simboliše oca. Pošto je njegova krivica otkrivena, ne sleduje nikakav pokušaj da se ona sa njega skine pozivanjem na pomoćnu konstrukciju sudbinske prinude, već ona biva priznata i kažnjena kao neka svesna, puna krivica, što kada se razmisli, može da izgleda nepravedno, ali što je psihološki potpuno opravdano.

Pronalazeći sličnosti otkrivenog Edipovog kompleksa u sebi sa univerzalnim trajanjem i snagom delovanja Sofoklovog Kralja Edipa, kao i otkrivanjem ovog kompleksa kod histerične, rano sazrele dece, Frojd je napravio neočekivan skok, prenoseći svoje iskustvo na celo čovečanstvo, tvrdeći da se Edipov kompleks nalazi normalno, kao prelazna faza, u detinjstvu svakog deteta. Iako će ovaj kompleks, po Frojdu, doživeti još jednom svoje buđenje u pubertetu, on se, u normalnim uslovima, već u detinjstvu gasi, pre svega zbog pretpostavljene pretnje kastracijom od strane oca, zatim i zbog ambivalentnog stava dečaka prema ocu i devojčice prema majci, prema kojima osećaju, osim suparništva i neprijateljstva, još i pozitivna osećanja ljubavi i poštovanja, osećanja tako neophodna za identifikaciju sa roditeljima istog pola, odnosno za izgrađivanje svoga Nad-ja.

U kasnijoj fazi svoga razvoja Frojd je pokušao da potkrepi i ojača univerzalnost Edipovog kompleksa izvlačeći njegovo poreklo iz pradavne težnje čovečanstva ka incestu i iz tabua koji je morao da bude postavljen na incestne odnose. Ovaj tabu imao je, navodno, svoj izvor u pobuni sinova u zamišljenoj prahordi protiv tiranskog oca, pri čemu je otac ubijen, a sinovi seksualno posedovali majke i sestre. Haotičan sukob nastao kao posledica ovog čina doveo je među braćom do sporazuma o zabrani incesta. Edipov kompleks tako treba, po Frojdu, da vuče koren iz mita o prahordi i iz tog udaljenog izvora on crpe i danas svoju neugusivu psihičku moć kao individualno otelotvorenje osobina rasno nesvesnog.
U poslednjem periodu života, kada je razvio svoju psihoanalitičku filozofiju istorije, Frojd je u Edipovom kompleksu tražio početke religije, morala, društva i umetnosti.
Ovakav teoretski stav, koji je uskoro postao jedan od stožera psihoanalitičkog učenja i široko bio primenjivan u psihoanalitičkoj terapiji, naišao je na rani otpor njegovih prvih učenika koji su se od Frojda ubrzo odvojili, Adlera i Junga.

Odbacujući ideju da se seksualni nagon nalazi u osnovi neuroza, za Adlera je i Edipov kompleks samo pokušaj malog deteta, i to naročito u porodicama u kojima su roditelji skloni preteranom maženju dece, da potčini sebi majku i na taj način uspešnije se bori sa ocem.

Jung je vrlo rano došao do zaključka da neurotične smetnje roditelja imaju veliki uticaj na teškoće kod dece. Jung je takođe bio među prvima koji su odlučno podvukli ulogu majke kao prvog objekta ljubavi, koja je i ranija i značajnija od Edipovog kompleksa. On je smatrao da interesovanje koje dete poklanja majci nije seksualne prirode, već je upravljeno na biće koje hrani. Prema tome, prvi kontakt deteta sa majkom nije seksualnost, već samoodržanje.

Najzad, američka kulturalistička škola, na čelu sa Karen Hornaj i Erihom Fromom, zadala je znatan udarac Frojdovoj postavci o Edipovom kompleksu i ozbiljno poljuljala pomenuti stožer na kome počiva ortodoksna psihoanaliza.

Dve ozbiljne primedbe koje Hornajeva upućuje Frojdu odnose se na činjenicu da kod većine zdravih osoba nema traga Edipovom kompleksu, dok je kod drugih nađena privrženost prema roditelju istog pola. Frojd je to i sam uočio i pokušao da nađe odgovor, samo što sa tim odgovorom Hornajeva nije bila zadovoljna. Kod osoba kod kojih nema Edipovog kompleksa Frojd je pretpostavio da je on uspešno potisnut, dok je u slučajevima gde glavna veza postoji između majke i kćerke ili oca i sina predložio dopunu po kojoj je homoseksualni, obrnuti Edipov kompleks, jednake važnosti kao i heteroseksualni, normalni. Podržavajući svoju instinktivističku teoriju libida, Frojd je morao, po Hornajevoj da podržava sveopšte svojstvo Edipovog kompleksa. Hornajeva, međutim, odbacuje teoriju kompleksa, tvrdeći da Edipov kompleks nije biološke prirode, a smatrati da jeste, znači gajiti »nepotvrđeno uverenje«.

U prilog tvrđenja Hornajeve govore i obimna ispitivanja vršena u velikom broju porodica, kao i eksperimentalno ispitivanje psihoanalitičkih postulata od strane akademske eksperimentalne psihologije, čije je rezultate ispitivanja objavio profesor dečje psihologije u Americi, Robert Sirz. On tvrdi da ne postoji nikakva podrška teoriji da je roditelj suprotnog pola favorizovan, a da se prema roditelju istog pola razvijaju reakcije snažne ljubomore. Podaci ispitivanja govore protiv bilo kakvog sveopšteg obrasca, dok je izbor objekta u suštini funkcija učenja, a ono što se uči funkcija sredine u kojoj se učenje obavlja. Svi dokazi ukazuju, dakle, na to da je pre sredina nego biološko nasleđe odlučujući činilac za unutrašnje porodične odnose.

Erih From samo dopunjava gore naznačene kritike Edipovog kompleksa odlučno se suprotstavljajući biološkoj prirodi kompleksa. On smatra da je Edipov kompleks izraz borbe deteta u patrijarhalnom društvu za oslobođenje od autoriteta roditelja koji žele da modeliraju njegov život prema svojim željama. U toku Edipovog perioda dete pokušava da se oslobodi infantilne zavisnosti i da postane individua. Seksualni vid ovog kompleksa može da igra izvesnu ulogu ili ne mora, ali u svakom slučaju on nije uzrok borbe protiv oca.

Ovakve zaključke Hornajeve, Sirza i Froma potkrepila su i obimna antropološka izučavanja porodičnih odnosa u sasvim različitim sredinama tzv. primitivnih naroda na raznim kontinentima. Nesumnjivo postojanje i drugog tipa društvenih odnosa osim patrijarhalnog, u dalekoj prošlosti, kao uostalom još i danas, uslovilo je i sasvim drugačije odnose između roditelja i dece. U ovakvim nepatrijarhalnim društvima izgleda da zaista nije bilo tragova Edipove situacije.

Ovako je ukratko tekao uspon i pad Edipovog kompleksa poslednjih sedamdeset godina. Mi danas možemo objektivno reći da je Frojd nesumnjivo precenio značaj Edipovog kompleksa, da mu je, polazeći sa stanovišta svoje biološke teorije nagona, pripisao univerzalnost koju ovaj kompleks nema. Ovo ipak ne znači da ga patrijarhalno društvo kao takvo nije uopšte imalo i da ga i danas nema. Još više, ovo ne znači da ga u psihoterapeutskom pristupu nekim bolesnim, neurotičnim stanjima u detinjstvu i kasnije ne otkrivamo i uspešno terapeutski razrešavamo, iako su ova stanja pre posledica bolesnih odnosa među roditeljima, kao i društvene sredine kojoj roditelji pripadaju nego nekog urođenog stanja.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 22-05-10, 18:24   #47
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

EDIPOV KOMPLEKS

…Saslušajte jedan mali događaj koji se desio u toku ovog rata. Jedan od valjanih sljedbenika psihoanalize nalazi se kao ljekar na njemačkom frontu neđe u Poljskoj i izaziva pažnju kolega time što pokatkad ima neočekivanog uticaja na nekog bolesnika. Na pitanje o tome, on je priznao da radi sredstvima psihoanalize i izjavio je svoju gotovost da kolegama izloži svoje znanje. Svako veče bi se skupili ljekari tog korpusa, kolege i pretpostavljeni, da slušaju tajanstveno učenje psihoanalize. To je neko vrijeme išlo dobro, ali kad je slušaocima govorio o Edipovom kompleksu, ustane jedan pretpostavljeni i izjavi da on to ne vjeruje, da je to nitkovluk od strane predavača da njima, čestitim ljudima koji se bore za svoju otadžbinu i očevima porodica, priča takve stvari i da on zabranjuje da se ta predavanja nastave. Time je bilo svršeno. Analitičar je morao tražiti premještaj na jedan drugi dio fronta. Ja pak držim da bi bilo zlo kad bi za njemačku pobjedu bila potrebna jedna takva „organizacija" nauke i držim da njemačka nauka ne bi lako podnijela tu organizaciju.

Vi ćete sad s napregnutom pažnjom očekivati da doznate šta sadrži taj strašni Edipov kompleks. Ime vam to kaže. Vi svi znate grčku bajku o kralju Edipu, kome je sudba dodijelila da ubije oca i svoju majku uzme za ženu, i koji je učinio sve da bi izbjegao predskazanje proročanstva, pa se poslije sam kaznio oslijepivši se kad je doznao da je u neznanju ipak učinio oba zločina. Držim da su mnogi od vas već na samim sebi osjetili potresno djejstvo tragedije u kojoj Sofokle obrađuje taj predmet. Djelo antičkog pjesnika prikazuje kako se Edipovo djelo, odavno prošlo, postepeno otkriva jednim istraživanjem koje je vještački odlagano a novim znacima neprestano raspirivano; ono ima izvjesne sličnosti sa tokom jedne psihoanalize. U toku dijaloga dešava se da se zaljubljena mati-supruga Jokasta protivi daljem istraživanju. Ona se poziva na to da je u snu mnogim ljudima palo u dio da žive s majkom, ali da snove treba prezirati. Mi ne preziremo snove, a najmanje tipične snove, one koji se javljaju kod mnogih ljudi, i ne sumnjamo u to da je san, pomenut od Jokaste, u prisnoj vezi sa čudnom i strašnom sadržinom bajke.

Za čudo je da Sofoklova tragedija ne izaziva kod slušaoca ljutito odbijanje, neku sličnu i daleko opravdaniju reakciju nego što je reakcija našeg prostog vojnog ljekara. Jer ona je u osnovi jedan nemoralan komad, ona uništava moralnu odgovornost čovjekovu, pokazuje božanske sile kao reditelje zločina i nemoć moralnih težnji čovjekovih koje se zločinu opiru. Moglo bi se lako vjerovati da predmet te bajke hoće da bude optužba bogova i sudbine, a u rukama kritičkog, s bogovima zavađenog Euripida, to bi vjerovatno i postalo jednom takvom optužbom. Ali, kod religioznog Sofokla nema govora o takvoj upotrebi bajke; da pređe preko te teškoće pomaže mu pobožan sofizam: da je najviša moralnost pokoriti se volji bogova i kad ona naređuje nešto zločinačko. Ja ne nalazim da taj moral spada u jake strane tog komada, ali za njegovo djejstvo to je ravnodušno. Slušalac ne reaguje na taj moral već na potajni smisao i sadržinu bajke. On reaguje tako kao da je samoanalizom poznao u sebi Edipov kompleks i da je volju bogova i proročanstvo objelodanio kao uzvišujuća prerušavanja svoga vlastitog nesvjesnog. Reaguje kao kad bi se sjećao svojih želja da ukloni oca i da mjesto njega uzme majku za ženu i zbog njih se užasavao. On razumije i glas pjesnikov, kao da hoće da mu kaže: Ti se zalud opireš svojoj odgovornosti i uvjeravaš šta si učinio protiv tih zločinačkih namjera. Ti si ipak kriv, jer ih nijesi mogao uništiti; one još postoje u tebi nesvjesno. I u tome ima psihološke istine. I ako je čovjek svoje zle nagone potisnuo u nesvjesno i poslije želi sebi reći da za njih nije odgovoran, ipak mora da osjeti tu odgovornost kao osjećanje krivice koje ne umije da obrazloži.

Sasvim je nesumnjivo da u Edipovom kompleksu treba viđeti jedan od najvažnijih izvora svijesti o krivici koja tako često muči neurotične bolesnike. Ali, još više: u jednoj studiji o počecima ljudske religije i moralnosti, koju sam objavio 1913. pod naslovom Totem i tabu, meni je pala na um pretpostavka da je možda čovječanstvo, kao cjelina, u početku svoje istorije steklo preko Edipovog kompleksa svoju svijest o grijehu, posljednji izvor religije i morala. Želio bih vam više o tome reći, ali je bolje da to ne činim. Teško je prekinuti ovu temu kad se s njom počelo, a mi moramo da se vratimo individualnoj psihologiji.

Šta nam, dakle, od Edipovog kompleksa pokazuje direktno posmatranje đeteta u vrijeme izbora objekta prije doba latentnosti? Pa, lako je uviđeti da mali čovjek želi da ima majku sam za se, da očevo prisustvo osjeća kao remetilačko, negoduje kad otac dopušti sebi kakve nježnosti prema majci, a pokazuje svoje zadovoljstvo kad otac otputuje ili je odsutan. Često on svojim osjećanjima daje direktnog izražaja u riječima, obećavajući majci da će je uzeti za ženu. Pomisliće se da je to sitnica prema djelima Edipovim, ali stvarno to je dovoljno, to je u klici isto. To posmatranje zamračuje često ta okolnost što isto dijete pokazuje istovremeno u drugim prilikama veliku nježnost za oca; ali, takvi suprotni - bolje reći ambivalentni - osjećajni stavovi, koji bi kod odrasloga doveli do sukoba, kod đeteta se dugo vremena sasvim dobro slažu jedno s drugim, kao što docnije u nesvjesnome ostaju trajno jedno pokraj drugog. Možda biste još htjeli prigovoriti da ponašanje malog dječka potiče iz egoističnih motiva i ne daje prava da se pretpostavlja neki erotički kompleks. Majka se stara o svima potrebama đetinjim i zato dijete ima interesa da ona ne vodi brigu ni o kojem drugom licu. I to je tačno, ali se ubrzo uvidi da u toj, kao i u drugim sličnim situacijama, egoistični interes daje samo oslonac na koji se nadovezuje erotička težnja. Ako dijete pokazuje najotvoreniju seksualnu radoznalost za svoju majku, zahtijeva da noću spava kod nje, navaljuje da prisustvuje njenom oblačenju ili čak preduzima pokušaje zavođenja, kao što to majka tako često konstatuje i u smijehu kazuje, onda je erotička priroda vezivanja za majku utvrđena protiv svake sumnje. A ne smije se zaboraviti ni da majka pokazuje isto staranje za svoju šćerčicu, ne postižući isto djejstvo, i da se otac dosta često s njom takmiči u staranju oko dječka, pa mu ipak ne polazi za rukom da sebi pribavi istu važnost kao majka. Kratko rečeno, momenat seksualnog pretpostavljanja ne može se iz te situacije eliminisati nikakvom kritikom. Sa stanovišta egoističnog interesa bilo bi nepametno od malog čovjeka kad u svojoj službi ne bi radije trpeo dvije osobe nego samo jednu od njih.

Ja sam, kao što primjećujete, opisao samo odnos dječka prema ocu i majci. Sasvim slično se taj odnos, s nužnim izmjenama, stvara i kod male đevojčice.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 22-05-10, 18:24   #48
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

nastavak...

Nježna privrženost ocu, potreba da se majka kao izlišna ukloni i da se zauzme njeno mjesto, jedna kokoterija koja već radi sredstvima docnije ženskosti, daju baš kod male đevojčice jednu dražesnu sliku, koja čini da zaboravimo zbilju i mogućnc teške posljedice iza te infantilne situacije. Ne zaboravimo dodati da često sami roditelji vrše jedan presudan uticaj na buđenje edipovskog stava đetinjeg, sljedujući i sami seksualnoj privlačnosti, te đe ima više đece, otac u svojoj nježnosti na najjasniji način pretpostavlja šćerčicu, a mati sina. Ali, spontana priroda đetinjeg Edipovog kompleksa ne može ni tim momentom biti ozbiljno uzdrmana. Edipov kompleks proširuje se u porodični kompleks kad pridođu druga đeca. Taj kompleks, s novim naslonom na egoistično oštećenje, jeste motiv da se nova braća i sestre dočekuju s nenaklonošću i željom bez dvoumljenja odstranjuju. Tim osjećanjima mržnje daju čak đeca, po pravilu, daleko prije izražaja u riječima nego onima koja potiču iz roditeljskog kompleksa. Ako se jedna takva želja ispuni i smrt ubrzo odnese neželjeni priraštaj, onda se iz poznije analize može saznati kako je važan doživljaj bio za dijete taj smrtni slučaj, iako se nije morao zadržati u njegovom pamćenju. Rođenjem jednog brata ili sestre gurnuto u drugi red, i u prvo vrijeme od majke skoro odvojeno, dijete teško zaboravlja to zapostavljanje; kod njega se jave osjećanja koja bi se kod odrasloga nazvala teškim ogorčenjem i često postanu osnovom trajne otuđenosti. Već smo pomenuli da se obično na to životno iskustvo đetinje nadovezuje seksualno ispitivanje sa svima svojim posljedicama. Stav prema toj braći i sestrama, kad porastu, pretrpi najznačajnije promjene. Dječak može, u zamjenu za nevjernu majku, uzeti sestru za ljubavni objekat; između više braće koja se takmiče oko jedne mlađe sestrice nastaju već u dječijem dobu situacije neprijateljskog suparništva, značajne za docniji život. Malo đevojče nalazi u starijem bratu zamjenu za oca koji se više ne stara oko nje nježno kao u prvim godinama, ili joj je jedna mlađa sestra zamjena za dijete koje je zalud željela da od oca dobije.

To i još daleko više tome sličnih stvari pokazuje vam direktno posmatranje đece i dostojna ocjena njihovih jasno održanih uspomena iz godina djetinjstva, uspomena na koje analiza nije imala uticaja. Vi ćete, između ostaloga, iz toga izvući zaključak da je položaj koji jedno dijete ima među đecom jedan momenat veoma važan za stvaranje njegovog poznijeg života, momenat koji bi u svakom opisu života trebalo uzeti u obzir. Ali, što je važnije, pred tim razjašnjenjima koja je lako dobiti vi se nećete moći bez smješkanja sjetiti naučnih izjava kojima je cilj objašnjenje zabrane incesta. Šta tu sve nije izmišljano! Polna naklonost, vele, odvraćena je od članova iste porodice drugog pola usljed zajedničkog života od djetinjstva, ili se veli da izvjesna biološka težnja za izbjegavanjem plođenja među srodnicima ima svoju psihičku podlogu u urođenom strahu od incesta. Pri tom se još sasvim zaboravlja da ne bi bila potrebna tako neumoljiva zabrana preko zakona i običaja kad bi iole bilo pouzdanih prirodnih brana protiv rodoskvrnih iskušenja. Istina je u suprotnome. Prvi izbor objekta čovjekovog redovno je rodoskvrnilački, kod čovjeka upravljen na majku i sestru, te su potrebne najoštrije zabrane da se ta infantilna naklonost, koja neprestano djela, odvrati od stvarnosti. Kod primitivnih naroda koji još i danas žive, kod divljih naroda, zabrane incesta su još mnogo oštrije nego kod nas, a nedavno je Th. Reik u jednom sjajnom radu pokazao da kod divljaka obredi puberteta, koji predstavljaju ponovno rođenje, imaju taj smisao da otklone incestuoznu privezanost dječaka za majku i da uspostave njihovo izmirenje sa ocem.

Sigmund Frojd - Kompletan uvod u psihoanalizu
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 27-08-10, 13:14   #49
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

NEKOLIKO ELEMENTARNIH NAPOMENA O PSIIHOANALIZI

Psihoanaliza je deo nauke o duši - psihologije. Ona se naziva i „dubinska psihologija". Ako bi neko upitao šta je zapravo to psihičko, mogli bi lako da odgovorimo na taj način što bismo ukazali na njegove sadržaje. Naša zapažanja, naše predstave, naša sećanja, naša osećanja i naša ispoljavanja volje - sve to spada u delokrug psihičkog. Ako, pak, sa ovom konstatacijom nismo sasvim zadovoljni nego kažemo: a zar sve te pojave i sva ta zbivanja nemaju neki zajednički karakter koji bi nam omogućio da bliže zahvatimo prirodu ili bit psihičkog, onda će odgovor na to pitanje biti daleko teži.

Kada bi slično pitanje uputili fizičaru, recimo o suštini elektriciteta, njegov odgovor bi još do nedavna glasio: da bismo objasnili neke pojave, mi polazimo od električnih snaga koje su imanentne stvarima i od njih proishode. Mi te pojave izučavamo, utvrđujemo njihove zakone i onda ove praktično primenjujemo. To nam je za sada dovoljno. Mi bit elektriciteta ne poznajemo, možda ćemo je saznati kasnije tokom našeg rada. Priznajemo da se naše neznanje odnosi upravo na ono najvažnije i najzanimljivije u samom predmetu, ali nam to u prvi mah ne smeta. Stvari naprosto tako stoje u delokrugu prirodnih nauka.

I psihologija je jedna prirodna nauka. Šta bi mogla drugo da bude. Ali njen slučaj je malo drugačiji. Neće se baš svako usuditi da izrekne sud o pojavama iz delokruga fizike, ali svako - filozof, kao i čovek na ulici - ima svoje mišljenje o psihičkim stvarima, svako se ponaša u najmanju ruku kao psiholog-amater. A onda se dešava ono neobično da svi - gotovo svi - složno smatraju da psihičko stvamo poseduje jedan zajednički karakter u kojem se ispoljava njegovo biće. To je jedinstveni, neopisivi karakter svesnosti, koji ne zahteva da bude opisan. Sve što je svesno, to je psihičko, i sve što je psihičko, to je svesno. To se samo po sebi razume i bilo bi besmisleno da se to opovrgava. No, ne bi se baš moglo reći da je tim bačeno mnogo svetla na bit psihičkog, jer pred svesnošću, jednoj od temeljnih činjenica našeg života, nauka stoji kao pred kakvim zidom. Ona ne ume da pronađe put koji bi vodio nekuda dalje. Uz to je sa izjednačenjem duševnog sa svesnim povezana i nepoželjna posledica da su psihički procesi istrgnuti iz sklopa zbivanja sveta i suprotstavljeni svemu ostalom. To nije bilo celishodno, jer se ubrzo moralo uvideti da su psihički fenomeni u velikom stepenu zavisni od telesnih uticaja i da sa svoje strane snažno deluju na somatske procese. Ako je ljudsko mišljenje ikada zabasalo u ćorsokak, onda je to bilo ovde. Da bi se našao neki izlaz, morali su barem filozofi da pođu od pretpostavke da postoje organska zbivanja koja se odvijaju paralelno sa svesnim psihičkim zbivanjima, kojima su na teško objašnjiv način podređena, kao i da ta zbivanja posreduju uzajamno delovanje između „tela i duše" i psihičko ponovo treba da uključe u život. Ali to je rešenje ostalo nezadovoljavajuće.

Psihoanaliza je izbegla te teškoće na taj način što se energično suprotstavila izjednačenju psihičkog sa svesnim. Jer, svesnost ne može da bude bit psihičkog, ona je samo jedan kvalitet psihičkog i to inkonstantni kvalitet, koji mnogo češće nedostaje nego što postoji. Psihičko po sebi, štogod da je njegova priroda, jeste nesvesno, verovatno slične vrste kao i druga zbivanja u prirodi o kojima smo stekli uvid.

Psihoanaliza se u obrazloženju svojih stavova poziva na određen broj činjenica, od kojih ćemo ovde doneti samo jedan izbor. Zna se kada kažemo da nam je nešto palo na um: to su misli koje iznenada iskrsnu u svesti, a da ne znamo kako je do njih došlo, ali su ipak morali psihički biti pripremljeni. Da, moguće je da se na taj način može doći do rešenja jednog teškog intelektualnog problema, o kojem smo pre toga uzaludno dugo razmišljali. Sva ta komplikovana zbivanja oko izbora, odbacivanja i odlučivanja, koji su ispunili međuvreme, bili su izvan domašaja svesti. Mi ne stvaramo novu teoriju, ako kažemo da su bili nesvesni i da su možda i ostali nesvesni.
Drugo: iz nepregledne grupe pojava izdvojiću jedan jedini primer kao neku vrstu paradigme za sve ostale primere. Predsednik jednog skupa (Austrijskog parlamenta) otvorio je jednom sednicu sledećim rečima: „Konstatujem prisustvo toliko i toliko gospode i objavljujem da je time sednica zatvorena ". Bio je to primer očevidne omaške; nema sumnje da je predsednik hteo da kaže: otvorena. A zašto je rekao suprotno? Uobičajeni odgovor bi bio: bila je to slučajna greška koja se u raznim okolnostima lako dešava. Uz to će se reći: nije to od nekog posebnog značaja, a povrh toga se suprotnosti lako zamenjuju. Međutim, ako se ima u vidu situacija u kojoj je došlo do te omaške, bićemo spremni da prednost damo jednom drugom tumačenju. Veliki broj ranijih sednica protekao je u neprijatnoj i burnoj atmosferi pa se lako može razumeti da je predsednik u trenutku otvaranja sednice pomislio: „Kada bi ova sednica koju treba da otvorim već bila završena. Radije bih je zatvorio nego otvorio." On te želje dok je govorio zacelo nije bio svestan, ali je ona, nema sumnje, postojala, i na kraju je mimo namere govornika uspela da se nametne, pa ju je on i izgovorio, što se onda doimalo kao greška. U našem kolebanju između dva tako suprotna objašnjenja teško da jedan pojedinačni slučaj može da pruži uverljivo objašnjenje. Ali šta ako i svi ostali slučajevi omaški dopuštaju isto objašnjenje i ako stvari isto tako stoje sa sličnim greškama kod pisanja, čitanja ili kada nešto pogrešno čujemo? Kada bi se kod svih tih slučajeva - zapravo bez izuzetka - moglo dokazati da iza njih stoji neki psihički čin, neka želja, neka namera koja može da opravda tu grešku, a koja je u vreme kada se dogodila bila nesvesna, iako je možda pre toga bila svesna? Tada se sigumo više ne bi moglo poreći da postoje psihički činovi koji su nesvesni, štaviše da povremeno mogu da postanu aktivni dok su nesvesni i čak i da nadvladaju svesne namere. Individua prema takvim namerama može da se ponaša na različite načine. Ona može u potpunosti da ih previdi ili da ih zapazi, može da se zbuni ili da se zbog njih postidi; individua po pravilu sama ne može da nađe objašnjenje za grešku, pa joj je potrebna pomoć, a nije redak slučaj da će se odupirati saopštenom rešenju - barem za kratko vreme.
I na kraju i treće: na primeru hipnotisanih osoba može se eksperimentalno pokazati i dokazati da postoje nesvesni psihički činovi da svesnost nije nikakav neophodni preduslov aktivnosti. Ko je bio u prilici da posmatra jedan takav eksperiment, stekao je nezaboravan utisak i došao je do nepokolebljivog uverenja. Otprilike se sve odvija na sledeći način: lekar ulazi u bolesničku sobu, ostavlja svoj kišobran u uglu sobe, hipnotiše jednog pacijenta i kaže mu: Ja sada idem, a kada se budem vratio, krenućete mi u susret sa otvorenim kišobranom i držaćete ga iznad moje glave. Lekar i njegov pratilac napuštaju posle toga prostoriju. Kada se budu vratili, bolesnik koji je sada u budnom stanju uradiće upravo ono što mu je u hipnozi naloženo. Lekar ga na to upita: Šta to radite? Čemu ovo? Pacijent je očigledno zbunjen, promucaće nešto kao: Samo sam mislio, gospodine doktore, da napolju pada kiša, pa da biste već u sobi da otvorite kišobran. - To je jedan očevidno nezadovoljavajući odgovor, u jedan mah smišljen da na neki način opravda njegovo besmisleno ponašanje. Nama posmatračima je sasvim jasno da on ne zna za pravi motiv svog ponašanja. Mi znamo šta iza toga stoji, jer smo bili prisutni kada je dobio sugestiju koju je bespogovorno i poslušno izvršio, a da pri tome o njoj ništa nije znao.

Smatramo da je time razrešeno pitanje o odnosu svesnog prema psihičkom: svest je samo jedan, i to nepostojan kvalitet (svojstvo) psihičkog. Moramo da se ogradimo od još jednog prigovora po kojem, bez obzira na pomenute činjenice, nije nužno odustati od identiteta svesnog sa psihičkim. Takozvani nesvesni psihički procesi su navodno već odavno prihvaćeni paralelni organski procesi duševnog. Ovakvo viđenje stvari bi naš problem, doduše, sveo na naizgled nevažno pitanje defmicije. Naš odgovor glasi: bilo bi neopravdano i veome necelishodno razbiti jedinstvo duševnog života u prilog jedne definicije, kada vidimo da svest može da nam pruži samo nepotpune i manjkave nizove pojava. Uz to, teško da je bilo slučajno da je tek posle promene u definiciji postalo moguće da se stvori jedna obuhvatna i celovita teorija duševnog života. Uostalom, nije reč o tome da ovo drugo shvatanje psihičkog predstavlja novinu koju zahvaljujemo psihoanalizi. Jedan nemački filozof, Teodor Lips, odlučno je zastupao stanovište da je psihičko po sebi nesvesno, da je nesvesno autentično psihičko. Pojam nesvesnog je već odavno kucao na vrata psihologije i tražio da bude pripušten, tj. prihvaćen. Filozofija i literatura su se dosta često s njime poigravali, ali nauka nije umela da ga na primeren način upotrebi.

Psihoanaliza je prihvatila taj pojam; ona ga je ozbiljno shvatila i ispunila novim sadržajem. Njena istraživanja urodila su značajnim saznanjima o do sada nepoznatim svojstvima nesvesno psihičkog i pri tome je otkrila nekoliko zakona koji u njemu vladaju. Ali sa svim tim nije rečeno da je kvalitet svesnosti za nas izgubio od svog značaja. Ona ostaje jedino svetlo koje nam svetli u tami duševnog života. Imajući u vidu posebnu prirodu našeg saznanja, naš naučni rad u delokrugu psihologije sastojaće se u tome da nesvesna dešavanja prevede u svesna i na taj način popuni pukotine u našem svesnom zapažanju.

Sigmund Frojd
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 01-12-10, 12:27   #50
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

ERIH FROM - Incest shvaćen u sferi društvenih odnosa

Frojd je tvrdio da je Edipov kompleks jezgro svake neuroze. Dete je, prema njegovoj pretpostavci, vezano za roditelja suprotnog pola, i ako ono ne prevlada tu infantilnu fiksaciju nastupa duševna bolest. Frojdu se činilo da ne može izbeći pretpostavku da su incestuozni porivi duboko ukorenjeni nagon u čoveku. Taj je utisak stekao proučavanjem kliničkih slučajeva, a dodatni dokaz tezi nalazio je u opštoj rasprostranjenosti zabrane incesta. Ipak, kao što je to često slučaj, puni značaj Frojdovog otkrića možemo razabrati samo ako ga prevedemo iz sfere seksa u područje međuljudskih odnosa. Seksualna žudnja prema članovima iste porodice nije suština incesta. Ta žudnja, u onoj meri u kojoj se nađe, samo je jedan od izraza mnogo dublje želje da se ostane dete vezano uz zaštitničke likove, od kojih je majka prva i najuticajnija. Zametak živi sa i posredstvom majke, i rođenje je samo jedan korak u smeru slobode i nezavisnosti. Dete posle rođenja još uvek je na mnogo načina sastavni deo majke, i njegovo potpuno rođenje kao nezavisne ličnosti je proces koji zahteva mnogo godina - koji zapravo traje čitav život. Prerezati pupčanu vrpcu, ne u fizičkom nego u psihološkom smislu, veliki je izazov čovekovom razvoju i njegov najteži zadatak. Čovek se oseća zaštićen i siguran dokle god je tim primarnim sponama vezan s majkom, ocem i porodicom. Neko drugi je odgovoran za njega, on je još uvek zametak. Izbegava uznemirujuće iskustvo da se doživi kao odvojeno biće, opterećeno odgovornošću za svoje delovanje, sa zadatkom da sam prosuđuje i "uzme svoj život u svoje ruke". Ostajući dete čovek ne samo da izbegava osnovnu teskobu, koja nužno proizilazi iz pune svesti o sebi kao odvojenoj jedinki, nego takođe uživa i zadovoljstvo zaštite, topline i bezuslovne pripadnosti koje je nekad uživao kao dete. Međutim, plaća visoku cenu, ne uspeva da postane celovito ljudsko biće, da razvije moć uma i ljubavi; ostaje zavisan i zadržava osećaj nesigurnosti, koji postaje vidljiv onog trenutka kad su ugrožene te primarne veze. Sve se duhovne i osećajne aktivnosti usklađuju s autoritetom njegove primarne grupe, otuda njegova verovanja i pogledi nisu njegovi sopstveni. On može osećati privrženost, ali to je animalna privrženost, toplina staje, a ne ljudska ljubav, za koju su nužni sloboda i samosvojnost.

Incestuozno usmerena osoba može se osećajno otvoriti samo prema onima koje dobro poznaje. Nesposobna je da se prisnije poveže sa "strancem", to jest s drugim ljudskim bićem kao takvim. U toj orijentaciji svi osećaji i ideje ne procenjuju se kao dobre i loše, odnosno istinite i lažne, nego kao dobro poznati i nepoznati. Kad Isus kaže: "Da, došao sam da rastavim čoveka od oca njegovog i kćer od majke njene i snahu od svekrve njene”, on time ne podučava mržnju prema roditeljima, nego na najnedvosmisleniji i najdrastičniji način izražava princip da čovek mora prekinuti incestuozne spone i osloboditi se da bi postao human.

Vezanost uz roditelje samo je jedan, premda najfundamentalniji, oblik incesta; u procesu društvenog razvitka delimično ga zamenjuju druge veze. Pleme, narod, rasa, država, društvena klasa, političke stranke i mnogi drugi oblici intitucija i organizacija postaju kuća i porodica. Tu su koreni nacionalizma i rasizma, koji su sa svoje strane simptomi čovekove nesposobnosti da doživi sebe i druge kao slobodna ljudska bića. Može se reći da je razvitak čovečanstva razvitak od incesta prema slobodi. Tu leži objašnjenje za opštu rasprostranjenost zabrana incesta. Ljudski rod ne bi mogao napredovati da ga nisu vodile i drugačije potrebe za zbližavanjem od onih s majkom, ocem i braćom. Ljubav prema ženi zavisi od nadrastanja incestuoznih težnji, "zato čovek neka napusti svoju majku i svoga oca i pristane uz svoju ženu". Ali značenje tabua incesta seže mnogo dalje od toga. I razvoj uma i svih racionalnih vrednosnih sudova zahteva da čovek prevlada incestuoznu fiksaciju s njenim kriterijumima dobra i zla, koji su utemeljeni na ustaljenoj prisnosti.

Bez zabrane incesta ne bi bila moguća integracija malih grupa u veće, sa svim biološkim posledicama. Zato ne čudi, da je jedan takav cilj, toliko neophodan sa stanovišta društvenog razvitka, bio sigurno zaštićen moćnim i opšteprihvaćenim tabuom. Ali prevaljujući dugi put prevladavanja incesta, čovečanstvo ga ni u kom slučaju nije uspelo do kraja pobediti. Grupe prema kojima se čovek oseća incestuozno vezan postaju sve veće, pa i područje slobode postaje sve veće, ali su još uvek jake i moćne spone sa tim većim jedinicama, koje su zamenile klan i rodnu grudu. Samo će potpuno iskorenjivanje incestuozne fiksacije omogućiti realizaciju bratstva među ljudima.

Da sumiramo: Frojdov stav da je Edipov kompleks - incestuozna fiksacija - "seme neuroze", jedan je od najvažnijih uvida u problem duševnog zdravlja, ako ga oslobodimo usko seksualne formulacije i shvatimo ga u širem smislu međuljudskih odnosa. I sam Frojd je dao naslutiti da ima na umu nešto izvan seksualnog područja.
__________________
Moj blog

Last edited by Paramanand; 01-12-10 at 12:31..
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 06-05-12, 22:05   #51
Sanjica
MiM team Početnik
 
Registrovan: May 2012
Postovi: 14
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 1
Sanjica nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

Preeepametan covek !
Sanjica is offline   Reply With Quote
Reply

Tags
frojd, sigmund

Opcije Teme
Način Prikaza

Posting Rules
You may not post new threads
You may not post replies
You may not post attachments
You may not edit your posts

BB code is On
Smilies are On
[IMG] code is On
HTML code is Off

Pređi Na


Vremenska Zona je GMT +1. Trenutno je 06:03 sati.


Powered by vBulletin® Version 3.8.5
Copyright ©2000 - 2015, Jelsoft Enterprises Ltd.
MADEinMONTENEGRO.COMAd Management plugin by RedTyger