MADEinMONTENEGRO.com
 

Go Back   MADEinMONTENEGRO.com > Umjetnost i kultura > Književnost i lingvistika

Notices

Književnost i lingvistika Malo o književnosti, kulturi jezika, govoru i svemu što nas zanima vezano za narječja.



Reply
 
Opcije Teme Način Prikaza
Old 01-09-11, 03:26   #1
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default Biografije

MIROSLAV MIKA ANTIC (1932 – 1986)



Miroslav Antić o sebi:

"Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije...

Imam i neke nagrade i priznanja. Dve "Nevenove". Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uređivao list "Ritam" ili uređivao Zmajev "Neven"...

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.

Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam".

I u svim ostalim svojim pesmama."
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.

Last edited by Petar Matic; 01-09-11 at 03:31..
Petar Matic is offline  
Reply With Quote
Old 01-09-11, 03:29   #2
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

IVO ANDRIC (1892 – 1975)



Rođen je 1892 u Dolcu kraj Travnika. Studirao je filozofiju na fakultetima u Zagrebu,Beču Krakovu i Gracu, a završava nauke sa doktoratom u Gracu 1923. Još za vrijeme vladavine Austro – Ugarske Andrić se istakao kao jugoslovenski nacionalist, pa je bio zbog toga i hapšen. Poslije prvog svjetskog rata Andrić ulazi u diplomatsku službu te više godina vrši dužnost činovnika u jugoslovenskim konzulatima u Rimu, Bukureštu, Madridu i Ženevi.

Prije početka drugog svjetskog rata dobiva položaj poslanika u Berlinu. Sa slomom stare Jugoslavije izlazi iz diplomatske službe te vrijeme okupacije provodi u Beogradu, pokazujući svojim stavom negodovanje prema okupatoru. Poslije rata Andrić izbija kao pisac među vrhove jugoslovenske književnosti. Ivo Andrić je počeo pisati još prije prvog svjetskog rara. Njegovi prvi radovi objavljeni uomladinskim listovima i časopisima, kao što su Hrvatski đak, Bosanska vila itd., izraz su revolucionarnih, nacionalističkih težnji koje je gajio kao pripadnik napredne omladine. Međutim, početak njegova literarnog stvaranja označen je izlaskom knjige Ex Ponto u Zagrebu 1918. Iza nje se redaju ova djela: Nemiri, Put Alije Đerzeleza i Pripovetke. Pisao je i eseje o Njegošu, Goyi itd. Poslije drugog svjetskog rata Andrić objavljuje svoja najzrelija djela: Gospođica, Travnička kronika i Na Drini ćuprija te nekoliko knjiga pripovijedaka u kojima se pored starih i već objavljenih sukcesivno pojavljuju nove.

Ivo Andrić je pisac velikog zamaha. Iako je po osnovnoj koncepciji realist, on se ne zadovoljava isključivo realističkim slikanjem, nego mu ono služi samo kao sredstvo da mirno i kontorlirano istakne u naoko običnim zbivanjima njihovu fantastiku i simboliku. Prikazujući u svojim najboljim djelima život Bosne u davnim, historijskim vremenima, pored izvrsnih slika psihologije i mentaliteta bosanskog seljaka s jedne strane, a s druge njegovog ugnjetavača među kojima su se našli zajedno turski veziri i austrougarski namjesnici – pored, dakle, tih slika jednog objektivnog društveno – historijskog stanja, Andrić je dao ono što može samo pjesnik: golu ljudsku prirodu, njenu egzistencijalnu suštinu otjelovljenja u simbolima, među kojima se kao jedan od najljepših i najtrajnijih u našoj književnosti ističe most na Drini. Naročitu je pažnju svojom dubinom i izražajnošču privukla njegova dulja pripovijetka Prokleta avlija, koju mnogi smatraju i njegovim umjetničkim najboljim djelom. 'Za epsku snagu' kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andric je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu.




Ivo Andric o sebi:

“Ne spadam među ljude koji ne vole da rade; u očima lijenih ljudi izgledam čak i vrlo vrijedan čovjek. Ne, nisam od onih što gube dane u neradu, ali u mom radu ima jedan težak nedostatak. Ja ne umijem da rasporedim poslove po stepenu njihove važnosti i neću to, izgleda, nikad ni naučiti. Za jedno poslovno pismo ili kratak odgovor na neku nevažnu anketu meni je potreban isti napor, isti utrošak vremena, snage i živaca kao i za pet s trana jedne pripovijetke na kojoj radim već mjesecima.Svaki i najmanji događaj odvoji me od onog što je moj glavni posao, jer nemam dovoljno snage i odlučnosti da ostanem kraj njega i da se oduprem onom što je sporedno. Tako se svaki čas dešava da iznevjerim ono što je glavno za ono što je sporedno. Ponekad me grize savjest zbog toga, ali time stvar ne biva ni malo bolja, jer kod ljudi kao što sam ja, griža savjesti ma koliko da je bolna, nije dovoljno uvijek iskrena i duboka, i naročito ne povlači za sobom tvrde odluke i stvarne promjene na bolje. Vidim da to ne valja, ali ponavljam uvijek istu grešku i uvijek se u sebi jedem zbog nje. A škodi mi mnogo sve to zajedno.”
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 01-09-11, 03:30   #3
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

VITOMIR VITO NIKOLIC (1934 – 1994)



Život nije mazio pjesnika Vita Nikolića. Porijeklom Nikšićanin, rođen je 1934. godine u Mostaru, gdje mu je otac bio u vojnoj službi. Rat je presjekao njegovo djetinjstvo. U aprilu 1941. sa porodicom je izbjegao u Nikšić. Bio je svjedok dosad najstrašnijeg rata, stradalnik u godinama kada se uče slova. On i njegov drug Nikola našli su bombu. Vitov dvanaestogodišnji brat je dotrčao, uzeo bombu i bacio je. Ali, ona je udarila u neko drvo i eksplodirala. Vito je zadobio lakše povrede, a brat i drug su poginuli. Italijani su 1943. godine ubili Vitovog oca. Neko vrijeme Vito je živio kod tetke u Mostaru, pa je otuda opet morao bježati u Nikšić. A kad se rat završio, on i njegovi vršnjaci slične sudbine okupili su se u domovima za ratnu siročad. Kasnije će Vito u stihovima progovoriti o toj generaciji koja je morala da shvati - "u jednom dobu kad se teško šta shvata, kako nam niko ne može vratiti ni mrtvu majku, ni oca, ni brata".

Možemo li da shvatimo šta znači taj osjećaj o kome priča Vito, kako je najteže u domu bilo to kada drugovima stignu pisma, paketi ili posjeta, a njemu ništa, niko! Ili, kad kaže: "Ja nikada ne mogu imati velikih prohtjeva, većih od tri obroka dnevno i tople sobe!"

Siromaštvo je dostojanstveno podnosio. Pošto nije imao stan, jedno vrijeme je noćio pod stepeništem, zatim u željezničkom vagonu. U tako teškim životnim uslovima, razbolio se i postao česti gost sanatorijuma. Četiri godine bio je vezan za bolesničku postelju. Već od rođenja zadojen čemerom, nije se predavao. Sav u bolu, nadanjima i iščekivanjima, živio je ipak svoj život.

Prve zbirke pjesama "Drumovanja" i "Sunce, hladno mi je!" Vito je štampao o svom trošku. Iako u skromnoj opremi, bile su tražene i rado čitane. Najčešće su ih kupovali prijatelji sa kojima je provodio kafanski život.

Stalno je bio u sukobu s vlašću, odležao je neko vrijeme i u zatvoru, ali su ga pojedinci iz te vlasti i štitili. Vjera Kovačević, tadašnji sekretar Opštinskog komiteta u Nikšiću, obezbijedila mu je garsonjeru.

Iz Nikšića se preselio u Titograd (današnju Podgoricu) i zaposlio se u redakciji "Pobjeda". Njegove reportaže "Crnom Gorom putem i bespućem" su, u stvari, priče.

Ponekad je Vito priređivao književne večeri u kafanama, pred brojnom publikom koju je on znao da razgali i uzbudi svojim stihovima.
Pisao je i pjesme za djecu, od kojih su se neke našle u čitankama za osnovce.

Vitove pjesme često se recituju u kafanskom štimungu, jer su većinom nastale za kafanskim stolom. I danas je hit pjesma Mikija Jevremovića "Pijem". Vito Nikolić je otkrio da su to njegovi stihovi, presavio je tabak i podnio tužbu zbog plagijata. Suđenje je bilo interesantno za novinare i čitalačku publiku, ali su se njih dvojica brzo pomirili na sudu. Zahvaljujući njihovoj "koprodukciji" dugo vec pjevušimo pjesmu "Pijem".

Kad god pročitamo nevelik pjesnički opus Vita Nikolića ne možemo se oteti utisku da se radi o autentičnom pjesniku, liričaru sa spontanim izrazom, u čijim pjesmama ima puno sjete, gorčine, lične tragike i sugestivne slikovitosti.
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.

Last edited by Petar Matic; 01-09-11 at 03:32..
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 02-09-11, 02:41   #4
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

ZELJKO KRZNARIC (1946 - )



Željko Krznarić, pjesnik,tekstopisac,voditelj...rođen je 1946. godine u Varaždinu. S pravom ga zovu najboljim živućim piscem ljubavne poezije u Hrvatskoj. Malo ljudi zna da je "Uzalud vam trud svirači" za Prljavo kazalište, "Ruže i suze" za Indexe, "Da je moja mandolina znala" u izvedbi Kemala Montena...i druge pjesme koje rado pjevušimo, napisao upravo Željko Krznarić, mada ga podrugljivci nazivaju "piscem kuharica". On živi i radi u Zagrebu.

Napisao je i objavio desetak knjiga ljubavne poezije, za svoj pjesnički rad nagrađen je književnom nagradom "Zvonimir Golob" za najljepšu neobjavljenu ljubavnu pjesmu "Ti imaš oči koje sam nekad viđao"…
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.

Last edited by Petar Matic; 02-09-11 at 03:03..
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 03-09-11, 02:34   #5
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

ALEKSA SANTIC: (1868 – 1924)



Aleksa Šantić jedan je od najpoznatijih srpskih pjesnika, predstavnika novije lirike. Rođen je 27. maja 1868. godine, a najveći dio svog života proveo je u rodnom Mostaru.
Bio je i jedan od osnivača kulturnog lista "Zora", kao i predsjednik Srpskog pjevačkog društva "Gusle" u Mostaru, koje uzima za program njegovanja pjesme i razvijanje nacionalne svijesti. Tu se upoznao i družio sa poznatim pjesnicima tog doba Svetozarom Ćorovićem, Jovanom Dučićem, Osmanom Đikićem i drugima. Saradnik lista "Golub" postao je 1887. godine, a potom i "Bosanske vile", "Nove Zete", "Javora", "Otadžbine". Bio je izabran i za prvog potpredsjednika mostarskog pododbora "Prosvete".

Nakon što mu je otac umro, staranje o Aleksi Šantiću preuzeo je strogi stric. Imao je dva brata Peru i Jakova, te sestru Radojku, koja se udala za njegovog prijatelja Svetozara Ćorovića. Živio je u trgovačkoj porodici u kojoj nisu imali razumijevanja za njegov talenat. Poslije završetka trgovačke škole u Trstu i Ljubljani vratio se u rodni Mostar.

Vojislav Ilić i Jovan Jovanović - Zmaj, a od stranih pjesnika najvažniji uticaj je imao Hajnrih Hajne, koga je i prevodio s njemačkog jezika. Svoju najveću pjesničku zrelost Šantić dostiže između 1905. i 1910. godine, kada su i nastale njegove najljepše pjesme.
U Ženevu je otišao 1902. godine, ali je tamo jedva "izdržao tri sedmice; u naivnoj pjesmi "Ja ne mogu ovde" on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu. Mostar ga je 1907. godine izabrao "kao jednog od svoja četiri predstavnika" za prvu skupštinu Narodne organizacije.

Tokom 1908. je počeo da ozbiljno pobolijeva, najprije od kamena u bubrezima, a poslije, iza Prvog svjetskog rata, od toboparalize. Za vrijeme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebjegao u Italiju i stavio se na raspolaganje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata.

U toku Prvog svjetskog rata zatvoren je kao talac i u dva puta ponavljanoj parnici optuživan zbog svojih pjesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora.
Šantić se vrlo mlad zaljubljuje najprije u Slavonku Anku Tomlinović, kćerku siromašnog fotografa, došljaka, koju na kraju ostavlja pod pritiskom svoje pravoslavne porodice. Nešto kasnije pomalo rezignirani Šantić upoznaje i Zorku Šolina, mladu i bogatu Mostarku, koja zbog interesa svoje pragmatične porodice napušta pjesnika, ostavljajući mu još jednu ranu na srcu.

Šantićeva poezija puna je snažnih emocija i ljubavne tuge. Ona pokazuje pjesnika snažne emocije, elegičnog tona i melodičnog izraza, koji je ostvario niz pjesama duboke inspiracije i doživljenog tona. Ženski likovi koji se pojavljuju u Šantićevim pjesmama okićeni su đerdanima i izazovni su, ali ipak skrivene ljepote. Njegova poezija je bazirana na vjerodostojnom iskustvu u stvarnom životu.

Druga pjesnička tema imala je rodoljubni karakter. U nekim od svojih najpotresnijih pjesama Šantić pjeva o patnji onih koji zauvijek napuštaju otadžbinu i odlaze u tuđi svijet ("Ostajte ovdje", "Hljeb"), dok u drugim pjesmama naglašava patnju kao važan istorijski momenat ("Mi znamo sudbu"). Protest protiv mučne sadašnjosti nalazi se često u njegovim pjesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bijedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem - kao, na primjer, u pjesmi "O, klasje moje" iz 1910. godine.

Šantić je preminuo 1924. godine u rodnom Mostaru od tuberkuloze, tada neizlječive bolesti.
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.

Last edited by Petar Matic; 03-09-11 at 02:40..
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 04-09-11, 02:33   #6
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

VESNA KRMPOTIC (1932 - )



Rođena je 1932. u Dubrovniku. Školovala se u Splitu, Zagrebu, New Delhiju. U Zagrebu diplomirala psihologiju i engleski. U New Delhiju učila bengalski. Pjesnikinja, prozna spisateljica i prevoditeljica Vesna Krmpotić je karijeru započela kao zapažena pjesnikinja među prvima je u Hrvatskoj počela izučavati i prevoditi indijsku književnost. Sa suprugom, jugoslavenskim veleposlanikom, živjela je u Egiptu, SAD-u i Gani, a najveću je pozornost čitatelja privukla njezina knjiga “Brdo iznad oblaka”, originalna posveta njezinu sinu Igoru, koji je s četiri godine obolio od leukemije. Dok se u SAD-u borila za sinov život, upoznala je učenje Sai Babe, koje je presudno utjecalo na njezin život i pisanje. Posljednje dvije predstavljene antologije izdao je zagrebački Profil, a prve tri tiskane su u Beogradu gdje Vesna Krmpotić živi.


Vesna Krmpotic o sebi:

Pisanje je moj kontakt sa sobom. Drugim riječima, užitak. A ne smatram da sam posebno marljiva. Ja sebi svašta priuštim, nisam asket, često putujem, mnogo vremena provodim s ljudima, mnogo spavam. Ne pretrgnem se, dakle, od posla. Na pitanje koje mi često postavljaju, kad sve to stignem, obično kažem da se nađe vrijeme za ono što voliš. Ja pišem hitro, kao da prepisujem s table, ne vraćam se na “prepisano”, ne ispravljam.

Zasto sam upisala studije psihologije, nisam sigurna. Vjerojatno nisam dovoljno cijenila ono što mi je bilo dano, jer mi je to bilo lako. Kad netko nešto ima, misli da to nije tako vrijedno kao nešto oko čega se treba mučiti. Ali ono što je jako u vama kad-tad zatraži svoj prozor da pogleda u nebo. Jako sam se razočarala u psihologiji, misleći da ćemo proučavati psihu. U ono davno vrijeme vladao je tvrd socijalizam, nije se smjelo pričati ni o duši ni o duhu. Uza sve to, na psihologijskom institutu pročelnik profesor Zoran Bujas imao je striktno bihevioristički stav, sve se radilo izvana, mjerila se sposobnost razlikovanja intenziteta između podražaja i podražaja, između podražaja i osjeta, niz vrlo mjerničkih i laboratorijskih stvari, žabe i statistika, na kraju faktorska analiza. No fiziologija mi je bila uzbudljiva. Nakon ne znam koliko mjeseci profesor nas je pozvao, bilo nas je tridesetak, i pitao nas imamo li primjedbe i što bismo željeli pitati. Nitko nije ništa rekao, još smo svi bili malo ustrašeni, nesigurni. Na kraju sam ja izmucala svoje pitanje: “Svašta slušamo, profesore, statistiku, fiziologiju, povijest, ali kad ćemo nešto reći o psihi?” On me pogledao i rekao: “Kolegice, vi ste promašili fakultet. Trebate ići na teologiju.” Ipak sam završila psihologiju, ali potpuno svjesna da to što tražim nije tu, da mi je tražiti dalje i drugdje.

Otpočetka sam shvatila da se u Indiji nalazi ključ za mnoga naša vrata. Shvatila sam to dok sam još slušala statistiku i usput prevodila Tagorea. To je bilo prvo izdanje “Gitanjalija” u Jugoslaviji. Poslije sam radila u literarnoj redakciji Radija Zagreb tad još nije bilo televizije i jednog me dana telefonom pozvao profesor Ivo Hergešić. Bilo je to doba nesvrstanih, bilateralne koegzistencije, Tito-i-Nehru parade, pa je bilo stipendija za Indiju koje je malo tko koristio, dok su Indijci dolazili k nama studirati brodogradnju i razne druge znanosti. Profesor Hergešić je rekao da me dužnosti radi pita jesam li zainteresirana za stipendiju, a ja sam rekla da jesam. “Pa stani”, rekao je on, “nije to Inđija, nego Indija.” Pozvao me u dekanat, bio je tamo i profesor Rudi Filipović, pa je počelo ovako: “Imaš li neko radno mjesto?” “Imam.” “Je li dobro plaćeno?” “Odlično, zaradim još dvije plaće na novinarske bodove.” “Imaš li stan, gdje stanuješ?” “Imam lijep stan, odmah iza ugla, u Amruševoj.” “Pa što nije u redu?!” “Sve je u redu, ali ja hoću u Indiju.” “A znaš li što su amebe?” “Znam.” I tako sam otišla u Indiju 1962., i ostala nepune dvije godine. Uživala sam u bengalskom jeziku, zvuk je čudesan, pun onomatopeja, čujete vjetar, kišu, prelijep jezik, pomalo nazalan, pjevan. Podsjećao me na francuski, ali je imao čujnu vezu s prirodom, bilo mi ga lijepo slušati i pjevati.

Brak sa Radivojem Petkovićem, jugoslavenskim veleposlanikom je bilo pitanje biti ili ne biti, taj naš zabranjeni brak. Budući da nisam bila poćudna nadležnima, Radivoju je bio zabranjen brak sa mnom. Budući da je bio neposlušan, opozvali su ga u Beograd, a ja sam pošla s njim. I upravo kad se spremao drugi udar, Rankovića su smijenili. Pustili su nas tada na miru, ali ne sasvim. Ja nisam bila član Partije, niti mi je padalo na pamet da budem, kako se pristoji u tim strukturama. Dogodilo se da sam jednom na prijemu nosila križić. Podigla se frka oko križića. Danas je to smiješno, a onda je to bio šamar ulozi koju je igrao moj muž i svi oni. Nisam ja križić nosila da bih nekoga izazivala, to bi bila presitna priča. Nego nisam mogla shvatiti da je jedan tako bitan simbol prognan iz naših života. Ideologija koja poželi zasjesti na mjesto religije u najmanju je ruku nerazumna. Danas su mnogi revni protivnici ondašnjega križića isto tako revno crkvoljubivi, i nose ne križić nego križ.

Moj životopis ne nalazi se samo u knjizi "Dijamantni faraon". U knjizi o Ozirisu. Moj životopis ne nalazi se samo u knjizi "Brdo iznad oblaka". U knjizi "Bhagavatar". U knjizi "Put jednote". Moj se životopis čita u svakoj mojoj knjizi. U svakoj rečenici. U svakomu stihu. Sve ove godine, njih šezdesetak, sav moj napor bio je jedan jedini: kako otpustiti grč - kako pustiti stup duha svetoga da uzađe u svijest i riječ. To je sve što sam uistinu "radila" - pisanje je bilo tek brzometna posljedica opuštanja od nevjerice u nemoguće.
Moj suštinski životopis je priča o naporu kako se predati nečemu za što ne treba ni napor, ni trud, ni znanje.

Unatoč bezobzirnosti življenja, čini mi se i nadam se da ne sanjarim pusto kad kažem da se sve više nazire pravo mjesto naše čvrste točke u svemiru: to smo mi, naša nutrina, naš duh, naša autohtona čovječnost. Put u nju, život s njom, samoostvarenje, ne može ostvariti netko drugi umjesto nas, nikakvo društvo, nikakva ustanova, nikakav sustav. Drugi mogu olakšati, pomoći svojim iskustvom i primjerom. Možda je ovo crno doba dobra škola da se vratimo istini vlastitoga bića, u kojoj su svi odgovori i sva moć. Zato ove knjige, one su moja i pasija i misija. No knjige su oruđe, sredstvo, a do nas je hoćemo li ili nećemo.

Ako je duhovnost prava čovjekova priroda, onda je valja njegovati. Ako su religije izrazi te suštinske duhovnosti, onda ih valja poštovati i slijediti. Ne samo da istočnokršćani štuju zapadnokršćane, i obratno, kao i sve druge varijante kršćanstva, nego bi trebali štovati i poznavati druge daleko starije religije, kao što su hinduizam i budizam, i one mlađe od sebe, kao što je islam. U programu o kojemu cijelo vrijeme pričamo nijedna religija nije podcijenjena, kao što nijedna nije precijenjena. Sve su latice istoga cvijeta. A cvijet je cvijet zahvaljujući svim svojim laticama.
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.

Last edited by Petar Matic; 04-09-11 at 02:35..
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 05-09-11, 02:19   #7
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

ANA AHMATOVA (1889 – 1966)



Ana Ahmatova ( Ana Andrejevna Gorenko) rodila se 24.juna 1889.godine u Velikoj fontani-predgrađu Odese, ali se već u drugoj godini života obrela u Carskom Selu kod Peterburga ( Lenjingrada), gde je provela detinjstvo i mladost do 16.godine.

Njena majka-Ina Erazmova Stogova, lepotica iz Tverskog, pored divnog obličja, izražene čulnosti-ostavila je Ani u nasleđe mekoću i senzibilnost duše, trpkost i setu, koja nikada nije napuštala umiljato lice. Rodila joj je, uz to, još dve sestre i dva brata, jednog iz prvog braka. Otac-Andrej Antonovič Gorenko, naprotiv, bio je strog i bezosećajan. Sklonost ka poeziji koju je već u ranim godinama njene mladosti primećivao kod svoje ćerke za njega je bila porok, koji se ne može ničim pravdati. Možda je i zbog toga Ana, od svoje babe Tatarke, s majčine strane, uzela drugi deo svoga pesničkog imena-Ahmatova.

Uz bezosećajnog oca rasipnika, porodicu Gorenko pratile su i druge nedaće. Sestre Anine su bolovale i umrle od tuberkuloze, od koje je i Ane bolovala u 16. i 20 godini. Sve je to dovelo do brodoloma u kući, i roditelji su se razišli već 1905.godine. Ipak mladost Ane Ahmatove nije bila neinteresantna. U Carskom Selu, izletištu i letnjem prebivalištu carske gospode i velmoža najvišeg sloja ruskog društva, koje je baš tada neumitno počelo da silazi sa pozornice svetske istorije, u divnim parkovima raskošnog zelenila, uz zamišljene, tihe vode, pored hipodroma, između dugih i prekrasnih drvoreda-rasla je vitka crnooka devojčica, sanjarila i kradom pisala stihove. Leto je provodila na Krimu, na obalama Crnog mora, predajući se "žestoko" suncu i talasima. Oni koji su Ahmatovu poznavali iz tih dana, pisalu su da je to nežno, krhko stvorenje najviše ličilo na vilu iz narodnih predanja. Bele puti, poput snega, duge crne kose, sekla je oštre valove crnomorske upravo kao vila brodarica.

Ana Ahmatova je pisala pesme u gimnazijskim klupama u Peterburgu i u Kijevu, gde je završila gimnaziju 1907.godine i upisala pravne nauke, koje je baš nisu mnogo privlačile. Prva knjiga pesama izašla je 1912. pod nazivom Veče, a druga 1914.-Brojanice.

Veče i Brojanice već su donele Ahmatovoj simpatiju i slavu. Njen savremenik Čukovski pisao je" U rusku poeziju ušla je retka po svojoj lepoti, uverljiva za čitaoca, lapidarna, dragocena, zategnuta ženska nota."

U 1910.godini Ahmatova se udala za Nikolaja Gumiljeva, jednog od predstavnika kružoka Akmeista čiji su članovi bili još Osip Mendeljštam, Vladimir Arbut i Mihail Zenkejevič. Ta petrogradska grupa pesnika, mada je , u krajnjoj liniji pripadala simbolistima, nastojala da prevlada njihovi mističnu i mračnu narav, njihovu književnu čistotu, cehovsku uslovljenost i nadsocijalnu zainteresovanost...

Putujući s mužem u Pariz, zatim u Švjacarsku i vrativši se ponovo u Petrograd, Ahmatova je sazrevala kao pesnikinja, širila svoje književne vidike studirajući istoriju književne nauke,posebno proučavajući Homera, grčku tragediju, zatim Vergilija, Katula i Dantea, Šekspira. Istočni spevovi i Biblija, takođe je privlače kao i francuska poezija. Puškina detaljno proučava.
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 06-09-11, 02:04   #8
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

RABINDRANT TAGORE (1861 – 1941)



Rabindrant Tagore je rodjen 6. maja 1861. godine u Kalkuti u Indiji. Prve stihove napisao je sa svega osam godina, da bi mu već u sedamnaestoj, jedan od prijatelja štampao mu je knjigu sabranih pesama. Do 17. godine zivota se obrazovao kuci, a zatim je poslat u Englesku da bi stekao formalno obrazovanje. Na bengalskoj Akademiji studirao je istoriju i kulturu, dok je Pravni fakultet u Londonu napustio nakon samo godinu dana, jer mu se nije dopadala ostrvska klima. 1913. godine je dobio Nobelovu Nagradu za knjizevnost. Britanski dvor mu 1915. dodelio titulu viteza, koju je vratio četiri godine kasnije u znak protesta zbog masakra u Amristaru, kad su kolonijalne trupe ubile oko 400 indijskih demonstranata.

Studije u Engleskoj nije dovrsio, vec se vratio u Indiju. Ubrzo je postao uspesan i poznat pisac u Bengalu. Posle prevodjenja nekih njegovih pesama, postaje poznat i na Zapadu. Osnovao je eksperimentalnu skolu u Shantiniketanu, zasnovanu na Upandisanskim idealima obrazovanja. Povremeno je ucestvovao u Indijskom nacionalistickom pokretu. Tu se sprijateljio sa Gandijem.

Tagore je pored pesama pisao price, romane, pozorisne komade, eseje, mjuzikle, putpise i memoare.
Takodje, bavio se i slikanjem i komponovanjem. Tagorin deda je izgradio ogromno finansijsko carstvo i pomogao mnoge javne indijske ustanove, poput Medicinskog fakulteta u Kalkuti. Dosledno vaspitavan u duhu bengalske kulture Rabindranat u svojim ”Sećanjima" navodi kako je prvi put obuo čarape i cipele tek u 10. godini.

Pored Kalkute je osnovao prvu školu u Indiji koja je negovala prožimanje zapadne i indijske filozofije, a koja je 1921. prerasla u univerzitet. Kad je već imao punih 70 godina predano se posvetio i slikarstvu.
Komponovao je muziku za nekoliko stotina svojih pesama, a Tagorin ”Naš zlatni Bengal" je postao nacionalna himna Bangladeša. Samo nekoliko sati pre smrti 7. avgusta 1941. izdiktirao je svoju poslednju pesmu.
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 07-09-11, 02:09   #9
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

PABLO NERUDA (1904 - 1973)



Pablo Neruda (12. jul 1904. - 23. septembar 1973) kome je pravo ime “Neftali Ricardo Reyes Basoalto” se rodio u gradu Parral u Cileu. Njegov otac je bio zeleznicar a njegova majka, koja je umrla kratko posle njegovog rodjenja, je bila uciteljica. Nekoliko godina kasnije njegov otac, koji se tada preselio u Temuco, se nanovo ozenio.

Poeticar je proveo njegovo djetinstvo i mladost u gradu Temuco, tamo se i upoznao sa Gabrijelom Mustralom, gazdaricom djevojacke srednje škole. Od trineaste godine je vec poceo pisati u listu «La Mańana» i u «Entusiasmo y Perseverancia». Tam je objavio svoje prve pesme. Godine 1920. je postao saradnik knjizevnog lista «Selva Austral» pod nadimkom «Pablo Neruda», koje je usvojio na uspomenu od Cehoslovackog poeticara Jan Neruda (1834-1891). Neke pjesme koje je Neruda tada napisao su publicirane u njegovoj prvoj publikaciji knjiga «Crepusculario» (1923). Sledece godine je bila publicirana «Veinte poemas de amor y una cancion desperada» koja sadrzi njegove najpoznatije iI najvise prevedene pesme.

Pored njegovih pisanja pjesama, Neruda je studirao francuski i pedagogiju na fakultetu u Santiagu. Izmedju 1927. i 1935. godine, bio je u konzlarnoj sluzubi, pa je imao priliku da posjeti mnogemlje, kao na primjer Burmu, Cejlon, Javu, Singapur, Spaniju i tako dalje. Njegove poeticne produckcije u tom periodu su pocetak njegove 'knjizevne pobjede'

Španski gradjanski rat i ubistvo Garcije Lorce, koji je bio najbolji drug Nerude, ga je pogodilo toliko jako, da se prikljucio republickom pokretu. Prvo u Španiji a posle u Francuskoj, gdje je pocela njegova kolekcija pjesama «Espańa el Corazon»(1937)

Iste godine, vratio se u svoju domovinu. Njegova poezija je karakterisana politickim i socijalnim predmjetima. Knjiga «Espańa el Corazon» je ostavila veliki utisak, pogotovo zato što je bilo štampano na frontu gradjanskog rata.

Godine 1939. Neruda je premesten u konzulat spanske emigracije u Parizu. A kratko vrijeme posle toga postao je konzul Meksika. U Meksiku je nanovo napisao «Canto general de Chile». Promijenio je originalne pjesme u epskoj pjesmi o citavom juznoamerickom kontinentu i njegovom narodu, prirodi i istoriskoj sudbini. Ova knjiga, nazvana «Canto general» je publicirana iste godine. Knjiga sadrzi oko 250 pjesama. Ubrzo posle publikacije, knjiga je prevedena na mnoge jezike.

Godine 1943. Neruda se ponovo vratio u Cile, a dve godine kasnije je izabran za senatora republike. Tako je pristupio u komunistickoj partiji u Cileu. U vrijeme protesta protiv predsjednika Gonzalesa Videla, on je morao 2 godie da zivi u podzemlju sve dok nije uspijo da pobjegne iz zemlje 1949. godine. Posle toga je ziveo u razlicitim Evropskim zemljama. 1952. godine, Neruda se ponovo vratio kuci, a 1954. godine je publicirana knjiga «Las Uvas y el Viento». Godine 1971. dodijeljena mu je Nobelova nagrada za književnost.
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 08-09-11, 04:23   #10
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

VESNA PARUN (1922 – 2010)



Vesna Parun rođena je 10. travnja 1922. na otoku Zlarinu blizu Šibenika, gdje joj je otac radio kao općinski činovnik koji je često bio premještan i ostajao bez posla, zbog čega je brojna obitelj (četvero djece) živjela u prilično teškim uvjetima. Zato je Vesna dobar dio djetinjstva i mladosti provela kod tete i tetka u Splitu, u Biogradu na moru i u Šibeniku.

Vesna Parun počela je pisati vrlo rano, svoju prvu pjesmu "Pramaljeće", napisanu na otoku Visu, objavila je već s deset godina (1932.) u listu "Anđeo čuvar". Slijedi pjesma "Zov" objavljena 1938. godine u časopisu "Sjeme", glasilu muške klasične gimnazije kojem su urednici bili Jure Kaštelan i Živko Jeličić. Već ta pjesma nosi u sebi dah temeljne ideje vodilje: himnu životu, radu i hrabrosti. Osim poezije, piše dječje i satiričke pjesme, prozu i drame. Njezina su djela prevođena na mnoge jezike.

Osnovnu školu je završila na Visu, a gimnaziju je pohađala u Šibeniku i Splitu gdje je 1940. maturirala. Bila je odličan učenik i već se od 14. godine uzdržavala podučavanjem. U jesen 1940. upisala je studij romanistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Onda je došao rat, bježanje u Split, povratak u Zagreb (1942.). Tada su živjeli u Sesvetama kod Zagreba gdje joj je otac radio u općini. Odatle joj je brat otišao u partizane i ubrzo poginuo. U to vrijeme često je obolijevala. Poslije završetka rata nastavila je studij na Filozofskom fakultetu, ali je tada upisala čistu filozofiju. 1947. radila je na pruzi Šamac - Sarajevo, oboljela je od tifusa, a u isto je vrijeme doživljavala krize zbog nesretne ljubavi koja je trajala od 1938. Sve su to bili razlozi prekida studija. Prevodila je Rilkea, Heinea, Goethea, prevodila je i s francuskog, bugarskog, slovenskog.

Njezin pjesnički opus koji stranci često uspoređuju s onim Ane Ahmatove preveden je na 14 jezika. Dobila je brojne nagrade, no bila je samo dopisna članica HAZU. Članove naše Akademije nije štedjela “otpora i prijekora”, baš kao ni vlastodršce, licemjere, čankolize i sve druge moralne nakaze kojima je bila napučena “njezina Hrvatska” o kojoj je pisala zadnjih dvadesetak godina u svojim brojnim zbirkama satirične poezije, što ih je sama opisala kao “SOS smrtnika u svemir, jer kome ćeš se drugom obratiti”. Istinski je voljela slabe, nemoćne, prosjake, studente, siromašne, nesretne...

Karakterisana je kao umna, duhovita, plemenita, zaigrana, ali istovremeno i gnjevna, mračna, paranoična pjesnikinja. Govorila je da nikoga više ne štedi jer “u mladosti duguješ mnogima, u starosti jedino sebi”. Tvrdila je: “najviše mrzim kad me zovu poetesa, kad patetično gnjave sa stvaranjem i poezijom”, jer o poetesama se pišu disertacije i održavaju seminari, one ne bi trebale živjeti na kraju grada, u stanu bez vode i grijanja.“
Zagreb je tad, posve lucidna, ali puna bijesa nazvala svojim mrtvozornikom, jer su je u tom gradu napadali i gazili svi moćni muškarci u svim ustanovama, od institucija vlasti do Društva književnika Hrvatske i HAZU: “Zagreb nije mjesto za ljude kao što sam ja, ljude sa sudbinama... Ovo je za pjesnikinje opasan grad.” Čitav život odlazila je u Beograd, Novi Sad, Sloveniju, Sofiju, no uvijek bi se vratila u Zagreb, možda i zato jer je živjela život hrvatskog jezika.

Sredinom šezdesetih bila je udana za Bugarina o kojem je uvijek najljepše pričala, iako je i s njime živjela veoma siromašno i bila žrtva političkih manipulacija.U to vrijeme nije ni pisala ni čitala, kako je sama rekla. Posle razvoda živjela je uglavnom u Zagrebu i radila kao slobodni književnik. No nakon pola stoljeća u Studentskom gradu, u zagrebačkoj Dubravi, Vesna Parun svoj je skromni dom 2000. godine, iz nevolje zauvijek napustila i, vjerujući da je riječ o privremenom smještaju iz zdravstvenih razloga, smjestila se u Stubičkim Toplicama. Ondje je još krajem 70-ih upoznala svoju najveću životnu učiteljicu, prosjakinju Magdicu. U Stubičkim Toplicama proslavila je zadnjih nekoliko rođendana i napisala nekoliko knjiga. Samoću i "otpadništvo" od sadašnje kulture izabrala je sama, ne želeći se nikome klanjati.

Vesna Parun u mladosti je bila lijepa, rasna Mediteranka. Kad je oboljela od tumora štitnjače, odbijala je operacije jer je svojim “trećim okom” osjećala da je upravo u njemu sva njezina kreativnost. Pjesnikinja kakvu poznajemo iz njezinih najljepših pjesama bila je izrazito putena, silno nesretna žena željna ljubavi.

Sjetimo se samo gotovo erotskih stihova, čistih poput Pjesme nad pjesmama, iz njezine najpoznatije pjesme “Ti koja imaš nevinije ruke”: “Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri neće ti učiniti zla. I žedne zmije koje ja ukrotih pred tobom će biti ponizne... Ja ne dočekah najljepše doba njegove muškosti. Njegovu plodnost ne primih u svoja njedra koja su pustošili pogledi goniča stoke na sajmovima i pohlepnih razbojnika...”

Njezinu najraniju mladost obilježila je velika i tragična životna priča koja je počela u Splitu, dok je bila učenica. O njoj je pisala, često se na nju vraćala. Puno kasnije, u starosti, inzistirala je da je Sirijac Adnan, student medicine kojeg je upoznala na ulici i primila u svoj dom kad je već bila u zrelim godinama, njezin jedini istinski duhovni dvojnik, muškarc kojeg je najviše voljela i koji joj je najviše dao. Pred kraj, ipak je lirski odredila svoj život u izjavi: ”Ljubav je zemljovid duše. Moj zemljovid. Bože, ne otimaj mi ga!”
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.

Last edited by Petar Matic; 08-09-11 at 04:25..
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 09-09-11, 04:23   #11
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

ANDREJ BELI (1880-1934)



Pravo ime mu je Boris Nikolajevič Bugajev. U porodici i među intimnim prijateljima zvali su ga prosto Borja, ali je to ime u ruskoj književnosti zabeleženo samo u njegovoj prepisci sa Aleksandrom Blokom i uspomenama Zinaide Gipius i Marine Cvetajeve. Pripadao je onoj generaciji za koju Marina Cvetajeva kaže da je prve pisane reči naučila po stihovima u to vreme popularnog pesnika Saše Crnog. Možda je iz kasnije pobune prema njegovoj sladunjavoj poeziji uzeo sebi pseudonim Beli. Andrej Beli. Prosto. Bez očeva imena. Možda zbog toga što je smatrao da njegov otac, profesor matematike na Moskovskom univerzitetu, nema nikakvog osnova da u bilo kom vidu uđe u lepu književnost.

Detinjstvo i prvu mladost proveo je u krugu porodica univerzitetskih profesora i u društvu njihove dece Aleksandra Bloka, Ljube Dmitrijevne Mendeljejeve, Solovjovih. Nekim čudom sva ta deca istaknutih pravnika, matematičara, hemičara, istoričara ušla su na velika vrata u rusku poeziju. Prve predstave o svetu dobio je, valjda zbog te domaće atmosfere-u matematičkim kategorijama. Neumoljiva logika brojeva i brojnih odnosa bila mu je prva opsesija. Kasnije se upisao na prirodnoslovni odsek Matematičko fakulteta u Moskvi. Tada se dugo i studiozno bavio izučavanjem filozofije prirode.Prvi mladalački književni pokušaji o kojima znamo samo iz sećanja onih kojima ih je čitao bili su inspirisani razmišljanjima o smislu prirodnih pojava. Presudan uticaj na njega i celu njegovu družinu pesnika imao je pesnik i filozof Vladimir Solovjov.

Andrej Beli je prvi teoretičar simbolizma u Rusiji. On se gotovo potpuno opredelio za jednu vrstu polifone poetske proze kojom je on, iracionalni sanjar iobožavalac apstraktnih i racionalnih šema, tehnički eksperimentator tipa Dzejmsa Dzojsa ( pre Dzejmsa Dzojsa). Sam Beli je pokušavao čitavog života da spoji nespojivo. Da poveže Šopenhauera, Kanta, Rikerta i Vladimira Solovjova sa marksizmom, a prirodne nauke sa okultizmom i mistikom.

Njegovi romani Petrograd, Kotik Letajev, Srebrni golub, Moskva i Moskva pod udarom(nedovršeni roman). Njihovi sadržaji, iako su se neposredno doticali revolucionarne teme i odlikavali agoniju i nezadrživo umiranje buržoaskog društva nisu još dobili svoju zasluženu ocenu i priznanje.

Od čitavog književnog nasleđa Andreja Belog, za razvitak ruske književnosti verovatno su od najvećeg značaja njegovi teoretski spisi objavljeni u zbornicima Simbolizam, Arabeske, Zelena livada, Ritam kao dijalektika, Bronzani konjanik i njegovi memoari objavljeni pod naslovom Na granici dvaju vekova, Početak veka i Između dveju revolucija. Te njegove rasprave su svedočanstvo jedne virtuozno razrađene misli koja i kad je na stranputicama, na mračnim bespućima mistike ume da zasvetli i zapanji čitaoca.
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 09-09-11, 13:20   #12
beskraj
MiM team Početnik
 
beskraj's Avatar
 
Registrovan: Sep 2011
Postovi: 103
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 0
beskraj na dobrome putu
Default

Mark Tven

Semjuel Leghorn Klemens, poznat u čitavom svetu kao Mark Tven, rodio se
30. XI 1835. godine. Tog meseca preko neba se kretala blistava Halajeva
kometa da bi se opet pojavila tek posle 74 godine. U vreme kad je ona
ponovo mogla da se vidi na nebu Mark Tven je, kao što je sam predskazao,
umro. Bilo je to u aprilu 1910. Jednom prilikom on je nekom svom
prijatelju kazao da je oba ta datuma odredio lično Svevišnji rekavši:
"Evo ova dva neodgovorna izroda (Halejeva kometa i ja) došla su zajedno
pa će zajedno morati i da se ugase".

Tven je došao na svet, kako
je sam napisao "u skoro nevidljivom seocetu... U selu je tada živelo sto
osoba tako da sam ja svojim dolaskom na svet uvećao broj njegovih
stanovnika za jedan procenat. To je više nego što su najbolji ljudi u
istoriji učini za svoj zavičaj. Možda nije skromno da o tome govorim,
ali to je – tačno".

Budući veliki humorist bio je bolešljivo dete
i svi su se rođaci čudili kako je uopšte preživeo prvu zimu. Kao
odrastao čovek jednom je upitao svoju majku da li se mnogo brinula zbog
njega kad je bio mali. "Sasvim ozbiljno mi je odgovorila:
- U početku sam se bojala da ćeš umreti. – a onda, kao da govori sama za sebe, dodala je – A posle sam se bojala da nećeš."

U
jesen 1839. godine porodica Klemens preselila se u gradić Hanibal. Već u
to vreme – mali Sem je imao tek četiri godine – njegova majka je
govorila da joj on zadaje više briga i muke od sve njene dece zajedno – a
imala ih je još četvoro.
"Dovodio me je do ludila kada je bio u
kući" – govorila je – "a kada je bio napolju, svakog trenutka sam
očekivala da ga donesu polumrtvog". Ubrzo po preselenju u Hanibal Sem je
doživeo prvo od svojih devet davljenja. Zagazio je u reku i krenuo u
dubinu iako nije znao da pliva. doneli su ga kući gotovo polumrtvog i
kad su ga povratili čajem od divizme (vučjeg repa) njegova majka je
kazala: "Mislim da i nije bio u velikoj opasnosti. Osobe rođene da budu
obešene bezbedne su u vodi.

Kada je Sem imao pet godina, majka ga
je, da bi se bar nekoliko časova dnevno odmorila od njega, dala u
privatnu školu i za to plaćala 25 centi nedeljno. Već prvog dana on je
prekršio dva od utvrđenih pravila ponašanja zbog čega je zaradio batine.
Učiteljica, gospođa Hor, poslala ga je u dvorište da sâm nađe prut
kojim će ga išibati.
"Našao sam u blatu jednu tanku grančicu...
Odmerila me je prekorno i nazvala me punim imenom: Semjuel Leghorn
Klemens. Kasnije sam shvatio da ne treba da očekujete ništa dobro kad
vas učiteljica nazove punim imenom. Rekla je da će poslati drugog
dečaka, nekog ko ume bolje da izabere. I sad se ražalostim kad se setim
koliko se lica ozarilo od nade da će im biti poveren taj zadatak. Dobio
ga je Džim Danlop i kad se vratio sa šibom, shvatio sam da je u tome
pravi stručnjak.

Imao je osam ili devet godina kada je počeo da
doživljava avanture o kojima je kasnije pisao. Tada je to bio već
očvrsnuo dečak, ne baš visok za svoje godine, ali jak i žilav. Imao je
čitavu đubu riđoplave kose, sivoplave oči i očaravajući osmeh zbog koga
je bio omiljen među decom.
Pišući o nastanku romana "Doživljaji Toma
Sojera" Tven kaže da su gotovo sve ličnosti iz knjige postojale u
njegovom životu kao što su i mnogi doživljaji u njoj istiniti. Tom
Sojer, to je on sâm
Sem je, kao i Tom Sojer, jednom vešto privoleo
druge dečake da umesto njega okreče ogradu. Lik Haklberi Fina rađen je
prema dečaku Tomu Blankenšipu, sinu gradskog pijanca. "Bio je neznalica,
neopran, pothranjen, nemiran, ali je imao dobro srce. Uživao je
neograničenu slobodu u svemu. On je bio jedina zaista nezavisna ličnost –
bilo da se radi o deci ili odraslim osobama – u našem gradu i stoga
stalno i nekako spokojno srećan na čemu smo mu svi ostali zavideli.
voleli smo ga i uživali u njegovom društvu."
Tetka Pola iz romana u
stvari je Semova majka. Tomov brat Sid je karikatura njegovog rođenog
brata Henrija. Beki Tačer, Tomova ljubav u romanu, bila je Semova
simpatija Lora Hokins. I tako redom.

Sem je imao 11 godina kada
mu je umro otac ostavljajući porodicu gotov bez ikakvih sredstava za
život. Dečak se ubrzo zaposlio kao štamparski šegrt u jednom lokalnom
listu. Kasnije je radio za svog najstarijeg brata Oriona koji je u
Hanibalu pokrenuo list koji nije dugo izlazio. Godine 1853. sem napušta
kuću i grad da bi uglavnom radio kao štamparski pomoćnik.
"Kada sam
bio dečak" – piše Mark Tven u svojoj "Autobiografiji" – "ja i moji
drugovi imali smo samo jednu želju: da postanemo lađari". Vođen tom
željom Sem je dospeo na rečni parobrod "Pol Džons" koji je krstario
Misisipijem. Za to je glavnom krmanošu morao da plati 500 dolara – sto
odmah, a "ostalo kad budem zaradio".
Tako je počelo višegodišnje
Semovo drugovanje s velikom, moćnom i voljenom rekom opisano u njegovoj
knjizi "Život na Misisipiju".

Sem i njegov brat Orion istovremeno
su oboleli od "srebrne groznice" pa su zajedno pošli da potraže sreću i
bogatstvo u novootkrivenim Humboltovim rudnicima. "Za mesec dana rada
stekli smo kolibu punu kamenja koje, pokazalo se, nije baš ništa
vredelo". Međutim, iz tog vremena i tih rudnika potiču prve Semove
novinske reportaže. Svoje dopise i humorističke crtice o životu u
rudarskim naseljima Sem je slao mnogim listovima. Honorari koje je
povremeno dobijao bili su jedva dovoljni za goli život. Najzad je, 1862.
godine, od "Enterprajza", najvećeg lista u državi Nevadi, stigla ponuda
da postane redovni dopisnik s platom od 25 dolara mesečno. Iako uplašen
da nije dovoljno dorastao tom poslu, Sem ga ipak prihvata jer prosto
nije bio u mogućnosti da ga odbije. O tome Mark Tven piše: "Sumnjam da
bih u to vreme odbio i da mi je neko ponudio novac da sa hebrejskog
originala prevedem Talmud".
Od tada pisanje postaje njegov život.

Mark Tven se zaljubio u
devojku
koja će mu kasnije postati žena, još pre no što ju je video. Dogodilo
se to za vreme krstarenja brodom "Kveker siti" kada mu je Čarls Langdon,
jedan mladi putnik, pokazao sliku – minijaturu svoje sestre Olivije.
"Bilo je to pre 40 godina" – napisao je Tven kasnije – "ali od tog dana ona je uvek bila u mojim mislima i mom srcu".
Februara
1870. Sem i Livi su se venčali. U novembru su dobili prvo dete, sina
Langdona, u martu 1872. kćerku Suzan, Suzi, dete puno mašte koje će otac
čitavog života obožavati. Tuga je zamenila radost kada im je sin umro
od difterije. Druga kćerka Klara rođena je u junu 1874. Bebi je bila
potrebna dojilja čija je ličnost zaprepašćivala Sema.
"Nikad nije
bilo dojilje kao što je ona" – pisao je – "U čarapama je bila visoka
preko metar i osamdeset. Držala je glavu visoko kao carica. Bila je
zdrava kao dren, imala je apetit krokodila, a njeno varenje bilo je kao
drobilica kremen-kamena. Proždirala je sve što bi joj došlo pod ruku,
ubacivala je u sebe najneverovatnije moguće kombinacije: svinjetinu,
pitu od limuna, kuvano povrće, sladoled, zelene jabuke, škembiće u
sirćetu, sirovu repu, spirajući sve to potocima kafe, čaja, rakije,
viskija... Pušila je cigare, cigarete, na lulu, kašljala ko magarac,
psovala ko kočijaš. Kada bi se popela na sprat nabokana kao što je gore
rečeno i sa zadahom koji bi i sa razdaljine od 15 metara usmrtio svako
dete, naše je bilo oduševljeno, srećno, debelo, zadovoljno i –
ošamućeno".
Treća kćerka Džin rođena je 1880. godine.

Istog
leta kad je Mark Tven počeo da piše "Doživljaje Toma Sojera" Klemensovi
su kupili imanje u Hartfordu, u državi Konektikatu, i prionuli da grade
kruću. Bila je još nedovršena i puna majstora kada se u septembru
porodica smestila na drugom spratu. Jedan novinar, ne Tven, ovako ju je
opisao: "To je najčudnija zgrada za stanovanje ikad podignuta". Kuća je
imala tri kule od kojih je najviša bila osmougaona i dizala se uvis
15
metara, pet balkona, prostranu verandu, pokriven prilaz za kočije i
čitavu šumu dimnjaka. To je jednim delom ličilo na parobrod, drugim na
srednjovekovno utvrđenje, trećim na časovnik s kukavicom.
U prizemlju
i na dva sprata kuće bilo je 19 soba i pet kupatila (s tekućom vodom,
što je u to vreme bila prava retkost). U trpezariji, iznad svakog
kamina, bio je prosečen prozor dok su dimnjaci bili izvedeni postrance,
sa obe strane ognjišta. "Klemens je voleo da istovremeno posmatra plamen
i snežne pahuljice", piše Džastin Kaplan u svojoj knjizi "Gospodin
Klemens i Mark Tven".
Keti Liri, koja je trideset godina radila kod
Klemensovih, kaže za kuću "Bila je zaista divna i nikad pre nje tako
nešto nije postojalo. Kada sam prvi put došla, primetila sam da se
kuhinja nalazi u prednjem delu kuće, što mi se učinilo čudno. Ali,
gospodin Klemens je imao običaj da kaže da su kuhinju smestili u
pročelje kako bi posluga iz nje mogla da posmatra parade i cirkuske
povorke a da ne istrčava u prednje dvorište".
Ova kuća Klemensovih u Hardfordu bila je poznata pod imenom "Neslana šala Marka Tvena".

Godine
1876. Mark Tven je počeo da piše "Doživljaje Haklberi Fina" da bi ih
dovršio tek 1883, a izdao 1885. Svi kritičari, s retkim izuzecima,
dočekali su knjigu neprijateljski. Gradska biblioteka u gradu Konkordu
proterala je "Haka" sa svojih polica jer je pružio "rđav primer
omladini". Kasnije je i narodna biblioteka u Bruklinu izbacila i "Toma
Sojera" i "Haklberi Fina".
Priznanja su kasnije ipak stigla. Tako je u
proleće 1907. Oksfordski univerzitet dodelio Tvenu titulu počasnog
doktora književnosti.

Nesreće su dolazile istovremeno sa
priznanjima. Godine 1896. umrla je u 24. godini njegova kći miljenica
Suzi. Osam godina kasnije Tven će izgubiti, posle 33 godine zajedničkog
života, i svoju ženu Livi. "Bila je moj život i otišla je, bila je moje
blago, a sad sam siromah" – napisao je kasnije. Poslednja tragedija u
Tvenovom životu dogodila se decembra 1909: izgubio je i kćerku Džin.
"Kako sam siromašan ja koji sam jednom bio tako bogat!" – jadikovao je.
Četiri
meseca kasnije hitno su pozvali njegovu kćerku Klaru, koja je s mužem
trenutno boravila u Evropi, da se vrati u Ameriku. Tven je ležao na
samrti.
"Zbogom, draga moja, ako se sretnemo..." Te njegove poslednje
reči bile su upućene Klari koja je kasnije ovako opisala taj trenutak:
"A Halejeva kometa opet je blistala na nebu kao što je blistala i
prilikom njegovog rođenja".
beskraj is offline   Reply With Quote
Old 10-09-11, 04:26   #13
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

GABRIEL JOSČ GARCIA MŔRQUEZ (1928 - )




Gabrijel Hose Garsija Markes je rodjen 6. marta 1928. godine u Arakataki u Kolumbiji.Bio je najstarije dijete od dvanaestoro djece,koliko su imali njegovi roditelji.Djetinjstvo je proveo kod bake i djeda sa majcine strane.Bio je izuzetno bistar ucenik i upornim radom i talentom je dobio stipendiju za srednju skolu u Colegio National(Bogota).Tu je otkrio ljubav prema knjizevnosti i poceo je da se divi grupi kolumbijskih pjesnika koje i danas zovu "piedra y sielo"("kamen i nebo"),a njihov uticaj na Markesa je i vise nego ocit. 1946. je upisao pravni fakultet na Nacionalnom Univerzitetu u Bogoti.Tu je i poceo da cita Kafku,i objavio je prvu knjigu pripovjedaka u libelarnim novinama. 9. aprila pristalice liberalnog predsjednickog kandidata su zapocele velike nerede u glavnom gradu Kolumbije,podmetali su pozate i tu je izgorio i pansion u kojem je zivio Markes,a u tom pozaru izgorjeli su svi njegovi dotadasnji rukopisi.Nacionalni Univerzitet je tada bio zatvoren i on je bio prinudjen da predje na univerzitet u Kartaginu,i tu se bavio novinarstvom da bi mogao da se izdrzava.

1950. godine prekinuo je studije i poceo je da pise kolumne i price u libelarnim listovima.1954. vraca se u Bogotu.Njegov prvi roman "Oharaska" je izasao iz stampe 1955. iste godine kada je on postao clan komunisticke partije i kada je otputovao u Evropu kao dopisnik casopisa Ekspektador.U Parizu ga je zatekla vijest da su novine ukinute i da je ostao bez posla. 1958. izlazi mu iz stampe djelo "Pukovniku neme ko da pise",a te iste godine vraca se u Kolumbiju i zeni se sa Mercedes Barha(tvrdio je da ju je zaprosio dok je jos imala dvanaes godina).1961. osvojio je nagradu za djelo "Sudnji cas",cije ja izdanje izaslo u Evropi,u Madridu 1962., pa je povuceno i 1965. konacno izlazi iz stampe. On je u periodu 1961.-1965. imao jednu inspirativnu blokadu, i u tom periodu posvetio se porodici. Na porodicnom putovanju za Akapulko naizad je dobio inspiraciju, okrenuo je auto i vratio se u Meksiko, gdje su tada zivjeli Markesovi.

Tada se zatvorio u sobu i tada je uz cigarete i nesto hrane, u periodu od petnaest mjeseci napisao svoje remek djelo "Sto goodina samoce". Odmah te iste, 1967. godine, djelo je proglaseno klasikom i te godine svake sedmice je dozivljavalo novo izdanje, a od 1970. dobijao je mnoge nagrade. 1973. odlucio je da se politicki aktivira, bio je clan opozicije, a kao pisac i javna licnost ukazuje na krsenje ludskih prava u Juznoj Americi. 1981. desila su mu se tri vazna dogadjaja: od Francuske je dobio Legiju casti, bio je optuzen da je saradjivao sa gerilcima pa je bio prinudjen da napusti Bogotu: i te godine izlazi mu djelo "Hronika jedne nenagovjestene ljubavi". 1980.-1990. zivio je u Meksiku i Kolumbiji.

Nastavio je politicku aktivnost, pisao je scenarije, drame, i dva romana "Ljubav u vrijeme kolere" i "General u lavirintu". Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1982. godine. Od 1999. zivi u Bogoti ali pod stalnim nadzorom licnog obezbjedjenja jer mu je vise puta prijeceno kidnapovanjem i ubistvom.
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.

Last edited by Petar Matic; 10-09-11 at 04:28..
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 11-09-11, 03:45   #14
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

ZVONIMIR GOLOB (1927 – 1997)



Hrvatski pjesnik, rodjen u Koprivnici 1927.godine. Nakon studija u Zagrebu, jedan je od pokretača časopisa “Krugovi”, a uređivao je i druge publikacije. Učestvovao je u osnivanju grupe “Studio 64″, koja je stvorila i afirmisala “Zagrebačku školu šansone”. Golob je svoje pesme gradio asocijacijom metafora, a posebnu paznju davao je glazbenosti i čitkosti stiha. Objavljivao je i eseje, te prevodio sa više jezika. Kompozitor je i autor tekstova šansona snimljenih na dvadesetak ploča i kaseta a bavio se i umetničkom fotografijom.

Bio je pjesnik-partizan koji u ljeto 1945. putuje Istrom sa svojom partizanskom jedinicom i recitira stihove. Godine 1948. isključen je s Fakulteta jer se i suviše družio sa tada proskribiranim hrvatskim književnikom Tinom Ujevićem. Bio je veliki pjesnik ljubavne poezije, čije se ime vezivalo uz nadrealizam. Član je Fotokluba Zagreb od godine 1968. Neko kraće vrijeme iskušao se i u izložbenoj fotografiji. Iza njega je ostao nevelik, ali osebujan fotografski opus.

Umro je godine 1997. u Zagrebu. Njemu u čast se zove književna nagrada nagrada Zvonimir Golob koju se dodjeljuje od 2003. i Festival neobjavljene ljubavne poezije “Zvonimir Golob” koji se održava od lipnja 2009..
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.

Last edited by Petar Matic; 11-09-11 at 03:56..
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 12-09-11, 02:07   #15
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

ZAL KOPP (1956 - )



Zal Kopp, pravo ime mu je Boris Niksic, rodjen je 1956. godine u Osijeku. Iako je prva knjiga, "Pod mostom moga tijela", bila zbirka uzdaha i iščekivanja toliko željenog doživljaja cjelovite ljubavi, druga nas smireno i zadovoljno upoznaje s tim doživljajem i kroz njega vodi. Što reći o pjesmama pjesnika koji tako vješto veze i isprepliće nježnu ljubavnu liriku i finu erotiku?

Ništa u Zal Koppovim pjesmama neće zasmetati čitatelju. Njegove riječi teku skladno kao rijeka i djeluju gotovo iscjeliteljski. Pjesnik pak, iako stihove niže prvenstveno svojoj ženi, obraća se zapravo cijeloj ženskoj populaciji. On prvenstveno duboko cijeni ženski rod.

Da li bismo zbirku "Govorim poljupcem" zajedno s onom prvom mogli shvatiti gotovo kao "udžbenike" za odrasle, koji nam viču: "Ljudi!! Nešto ste zaboravili. Svatko neka o tome sudi sam. No, tražimo li zbirku himni ljubavi, onda to svakako ova zbirka jest.


Zal Kopp o sebi


Kako opisati svoj život? Rođen sam 1956. godine, u godini majmuna kako kažu Kinezi. Moje djetinjstvo bilo je ispunjeno lijepim trenutcima. Zato su sjećanja na te dane vrlo tiha i nježna. Uvijek sam se igrao sa svojim vršnjacima. Posebnost tome je što smo se svi voljeli igrati pokraj najdražeg prijatelja, rijeke Drave. Kad god se sjetim tih trenutaka moj osmjeh postane nekako djetinjast. Učini mi se da sunce zajedno s pticama u njemu pjeva.

Nakon djetinjstva i njegovog sanjanja stiglo je buđenje. Zakoračio sam u pravi život. Školovanje je bilo duže od mog djetinjstva, ali ne dovoljno za sve ono što sam želio učiniti. U međuvremenu stizala su i razmišljanja o budućnosti u kojoj su se nazirali posao i stvaranje vlastite obitelji. Danas znam da su mi sva ta iskustva pomogla bolje razumijeti sebe i uživati u svijetu koji me okružuje. Nakon svih godina shvatio sam zašto Kinezi govore kako je život kratak za učiniti mnoge stvari, i da nije važno jesmo li svinje ili ljudi u tom životu. Važno je znati kako otvoriti srce i dušu. Cijenim razmišljanja ljudi koji su oduvijek bili osjećajni.

U svom hodanju kroz život često sam primjećivao kako zajedno sa mnom hodaju riječi. Šetnje s njima ponekad su bile šutljive, ponekad glasne. Iz tih naših druženja nastajali su stihovi koje sam obznanio u svoje četiri knjige poezije i jednu knjigu proze. Najteži korak bio je započeti ispisivati te duge razgovore. Nakon uvjeravanja samog sebe kako to mogu, tiskao sam 2005. godine prvu knjigu poezije "Pod mostom moga tijela". Odmah, nepunu godinu dana nakon nje izašla 2006. godine druga knjiga poezije "Govorim poljupcem". Treća knjiga "Dragocjeno trajanje" izlazi 2007. godine, a na nju se nadovezuje Osijek, moj lega dnevnik mojih intimnih razgovora sa gradom u kojem sam odrastao, u kojem živim i koji me najbolje poznaje. Knjiga poezije "Otmjeno obnaženi" izlazi 2008. godine.
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.

Last edited by Petar Matic; 12-09-11 at 02:10..
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 13-09-11, 03:37   #16
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

DESANKA MAKSIMOVIC (1898 - 1993)




Desanka Maksimović je rođena 16.5. 1898. u Rabrovici kod Valjeva. Bila je najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. U Beograd je dosla 1919. godine, kada je upisala Filozofski fakultet na kome je studirala uporednu književnost i istoriju umetnosti. Diplomirala je četiri godine kasnije 1923. kod profesora Bogdana Popovića, koji joj je predložio i omogućio jednogodišnju stipendiju francuske vlade. Odlazi u Pariz, gde je provela godinu dana. Obilazi biblioteke, muzeje, prisustvuje naučnim predavanjima, posećuje izložbe... Oduševljava se Luvrom, Bogorodičnom crkvom, Jelisejskim poljima...

Po povratku u zemlju postaje suplent u Učiteljskoj školi u Dubrovniku, da bi potom dobila mesto profesora u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Piše pesme. Prve radove objavljuje u beogradskom književnom časopisu ,,Misao".
Udala se 1933. godine u Beogradu, gde je upoznala svog supruga Sergeja. Bio je ruski emigrant. Kao mladi kadet tokom Prvog svetskog rata je zarobljen od Turaka, da bi posle mnogih putešestvija stigao u Boku kotorsku, a kasnije u Beograd. Početkom avgusta 1933. godine udala se za njega. Nije imala dece.

Nakon što je od 3.9. 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.

Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Bila je pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.

Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21.10. 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ koja je objavljena tek posle rata.

Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima. Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu.

Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje. U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije

U četvrtak, 11.2. 1993. godine, u svojoj 95. godini, Maksimović je preminula u Beogradu. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.


Desanka Maksimovic o sebi

Nije lako živeti u realnosti. Ali za takvu vrstu rada potrebna je samoća. Svakako. Kada počinjem da pišem, prvi je uslov da budem sama. Jer, tada se dešava nešto, ne znam kako to da objasnim... Smišljanje nečeg novog što se u meni budi.

Sve stvari su bitne kod pesnika: intuicija, genijalnost, lucidnost, filozofija, dobrota, senzualnost... Ne može se reći: jedno treba, a drugo ne. Ponekad pišem i kako mislim! Pravom pesniku se misao lako pretače u reči. Međutim, to nije samo stvar talenta već i kraja iz kojeg sam. Nije svaki jezik, odnosno rečnik, tako bogat kao zapadnosrpski i hercegovački. Šta me je privuklo poeziji? Genetsko nasleđe. Talenat!

Detinjstvo nikada ne prolazi. U jednom pesniku ima mnogo od deteta. Stotinu puta mogu da gledam rađanje ili zalazak sunca i uvek osećam kao da to prvi put vidim... Jednom sam, šetajući parkom, ugledala uginulu vevericu u travi pored staze. Dok sam tri puta obišla park - „rodio" se sonet. Primetila sam da mu preti opasnost da „izvetri" dok stignem kući i zabeležim. Od tada stalno nosim u tašni olovku i papir...

Radost ili tugu koju osetim prilikom nekog događaja pretvaram u jedno drugačije viđenje... To je doživljeno, ali nije ispričano onako kako je i viđeno. Jer, tada to ne bi bila poezija. Knjiga „Nemam više vremena" nastala je kada sam u intervalu od jedne i po godine izgubila majku, brata i muža, stoga je i razumljivo što je u tim pesmama osnov – moja bol.

Svog muža sam upoznala kada sam kao već poznata pesnikinja, bila pozvana jednog dana da u ruskom klubu održim predavanje i pročitam nekoliko svojih pesama - priča Desanka Maksimović. - Tu sam upoznala Sergeja. Da li je to bila ljubav na prvi pogled? Verovatno! Ali, sigurno, moja prva ljubav i prvi muškarac s kojim sam se poljubila. Bila sam već zrela devojka. Kasnije smo se zbližili... Nisam mogla odmah da se udam, jer još je bilo dece (braće i sestara), koji nisu bili izvedeni na put... Sergeju sam objasnila da treba sačekati, jer moje nasleđene dužnosti moram do kraja ispuniti. Bio je plemenit čovek i shvatio me. Strpljivo je čekao dan kada smo se napokon venčali i zasnovali svoj dom.

Moja majka je rodila nas osmoro za dvadesetak godina. Kada je poslednje dete došlo na svet - izgubismo oca. Umro je od pegavog tifusa za vreme Prvog svetskog rata u Valjevu, gde smo tada živeli. Imao je tek četrdeset godina. Očajnoj majci sa brojnom decom pritekao je u pomoć deda (njen otac). Bio je sveštenik iz veoma stare i ugledne porodice koja je došla iz jednog kraja Hercegovine, koji je pripadao čas Crnoj Gori, a čas Srbiji. Posle očeve smrti, kao najstarija, morala sam da pomažem majci i brinem oko braće i sestara. Postala sam praktično njihova druga majka.

Kada sam se udala za mog (pokojnog) supruga, neki ljudi su bili iznenađeni. Govorili su: „Vi ste se, gospođo Desanka, mogli i bolje udati. Mnogi su vas tražili i za vama uzdisali..." Mogla sam, kažem. No, ja sam se udala za čoveka kojeg je moje srce tražilo, bez obzira na to što je bio siromašan. U njemu sam našla ono što sam želela...

Sergej je završio glumačku školu i dobio ponudu da ode u Skopski teatar. Međutim, zbog moje službe u Beogradu on je to odbio. Zaposlio se u izdavačkoj kući „Prosveta" kao prevodilac ruskog jezika. Za svog života preveo je četrnaest knjiga. Pisao je i pesme za decu, potpisujući se kao „Kalužanin". Bio je rodom iz Kaluge, šumovite oblasti blizu Moskve.

Mnogi su me pitali da li sam nekada pozalila sto nismo imali decu. Odgovarala sam im: Ja sam iživela svoje materinstvo. Kao najstarija u roditeljskoj kući odgajila sam brojnu braću i sestre: od rođenja, stavljanja na nošu, pranja pelena... Brinula o njima sve dok nisu postali svoji ljudi. A kasnije, u braku, moj stvaralački rad me celu ispunjavao. Kada bih napisala jednu pesmu, kao da sam tri deteta rodila. Toliko bih se istrošila. Ja sam se sva davala...

Šta mi se jednom desilo: sedim ja u parku sa prijateljima, kad prilazi jedan mladić, sav zajapuren u licu. „Gospođo Desanka", kaže, „kladio sam se sa svojim drugovima..." „Šta, pobogu" - pitam. „Koliko imate godina?" „Dvesta!" - rekoh. Kao što čujete, imam i ovakvih susreta. Ja ne krijem svoje godine, ali je osnovni red da je informaciju o mojim godinama potražio od nekog drugog, a ne upravo od mene. Francuzi su veoma lepo definisali životnu dob čoveka: svako je star onoliko koliko se oseća i kako izgleda...

Mlada generacija misli i rezonuje drugačije od nas starijih. I to je normalno! Bilo bi zaista tužno kada bi svaka generacija bila kopija prethodne. Čovečanstvo bi se zaustavilo u svom napredovanju. Ja to podržavam. Ali zameram kada ponekad čujem gde kažu: „Mi ćemo sve to drugačije..." Kada bi započeli bolje od starijih, meni bi bilo veoma drago, ali se događa (često) ne samo da nisu bolji - nego su i gori...

Ako zaključim da je neko pametan ili nekog cenim, odnosno uvažavam, i osetim da sam u pravu, onda to - ostaje... Moram nešto da vam otkrijem: Nisam iživela svoj slikarski, možda i vajarski talenat. Imam dosta slika i u vitrini malih porculanskih figura: konja, pataka, ptica... Tu stoje da ih gledam. Jednog dana začuh zvonce na vratima. Čovek u ruci drži poveći zamotak i kaže: „Hoćete li, gospođo Desanka, da kupite jednu sliku?" „Nisam nameravala" - kažem. „Vidite kako je ova lepa. Daću vam je ispod cene!" Međutim, to „ispod cene" ipak je bila i neka cena... Bilo mi ga je žao. I, da ne dužim, ja njemu novac - on meni sliku. Nisam se pokajala što sam je kupila. Bio je to Bijelić... A i još jednu sliku veoma volim. To je moj portret koji je uradio Pjer Križanić, kada sam bila kao stipendista francuske vlade u Parizu. Kako je nastao? Pjer i ja smo se zajedno zadesili u Francuskoj i jednog dana on mi kaže: .Desanka, ja bih želeo da upišem slikarsku školu u Parizu ali moram da pokažem jedan svoj rad. Nemam novca da platim neku ženu za poziranje, a kako ti lepo izgledaš, hoćeš li da mi poziraš?" Kako? - pitam. „Naslikaću tvoju glavu sa puštenom kosom..." Na nagovor njegove verenice (kasnije žene), pristala sam. Tako je ovaj portret nastao, a Pjer Križanić primljen u slikarsku školu.

Nekima je možda smešno što nosim muške šešire... Međutim, ja tako volim. Zašto? Smatram da mi dobro stoji. Pesnik Zekerija Međeti stalno je prevodio moje pesme na turski jezik. Kada je osetio da mu se bliži kraj (umro je u Skoplju 1988. godine), reče svojoj ženi: „Idi u radnju i kupi najlepši muški šešir sive boje. To je poklon za Desanku..." Prilikom mog boravka u Strugi na književnim večerima (Međeti je već umro), njegova žena mi je donela taj šešir rekavši: „Desanka, ovo je poklon od Međetija..." Zaplakala sam. Kad god stavim taj šešir na glavu, setim se meni dragog prijatelja i druga Zekerije.
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.

Last edited by Petar Matic; 13-09-11 at 04:17..
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 14-09-11, 03:13   #17
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

RAJNER MARIJA RILKE (1875 – 1926)




Rajner Marija Rilke je bio austrijski pesnik. Rođen je kao René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke, 4. decembra 1875. godine u Pragu. Nakon 1884. godine roditelji žive odvojeno. S majkom se seli u Beč. U ranom detinjstvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verojatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle kćeri. Od 1882. do 1884. pohađa nemačku pučku školu kod praških pijarista. Studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Prevodio je s francuskog, engleskog i italijanskog jezika.

U septembru 1886. godine, na očev zahtev, pohađa nižu vojnu realnu gimnaziju u St. Pöltenu. Te godine školovanja kasnije naziva ‚‚početkom odvratnosti". Plašljiv, povučen i tih, ne uspeva da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda mu u zavodu dopuštaju da se bavi i književnošću.

Na višu vojnu realnu gimnaziju u Mährisch-Weisskirchenu prelazi 1890. Već sledeće godine otpuštaju ga zbog ‚‚trajne bolešljivosti". U jesen se upisuje na trgovačku akademiju u Linzu, koju napušta u aprilu 1892. godine i vraća se u rodni Prag. Uticajni i imućni stric Jaroslav, advokat i zastupnik u parlamentu, preuzima na sebe brigu oko propaloga đaka, isposluje mu stalnu potporu te ga navodi na polaganje gimnazijskih ispita.

Zahvaljujući moralnoj i materijalnoj pomoći prve ljubavi Valerije von David-Rhonfeld, kćeri nekadašnjeg vojnog upravitelja Dalmacije, 1894. uspeva da objavi svoje prve stihove, zbirku pesama ‚‚Život i pesme".

Ispit zrelosti na praškoj državnoj nemačkoj gimnaziji polaže s odličnim uspehom 1895. Objavljuje svoju drugu, neoromantičku zbirku pesama: ‚‚Žrtva larima", u nasleđenim hajneovskim stihovima i pod uticajem Detleva von Liliencrona. Pretežito je zaokupljena praškim slikama. U jesen na praškom sveučilištu upisuje filozofiju, a potom pravo.

Godine 1896. pokreće povremenu publikaciju ‚‚Vodopije". Inspiriran Meterlinkom, osniva tzv. ‚‚intimni teatar" i počinje da piše drame. Objavljuje i treću zbirku lirike: ‚‚Okrunjen snom". Na jesen se seli u Minhen, upisuje na tamošnjem sveučilištu dva semestra, pretežno studira istoriju umetnosti.

U martu 1897. putuje u Veneciju. Izlazi mu četvrta zbirka lirike: ‚‚Advent", u kojoj zaokružuje dotadašnja iskustva i oblikuje se kao pesnik unutrašnjeg života. U maju se upoznaje s tada poznatom književnicom i intelektualkom Lou Andreas-Salomé, kćerkom ruskog generala, ranije Ničeovom, a kasnije i Frojdovom prijateljicom i saradnicom, autorkom knjige o Ničeu. Nastavlja studije u Berlinu, gde posredstvom Lou i njenog supruga, filologa Carla Andreasa upoznaje mnoge značajne pisce (Gerharta Hauptmanna, Carla Hauptmanna, Georga Simmela, Stefana Georgea).

U proleće 1898. polazi na studijsko putovanje po Italiji, baveći se posebno renesansnim slikarstvom. Godine 1899. izlazi zbirka pesama ‚‚Meni na slavu", koju u kasnijim godinama označuje kao pravi svoj početak; zatim ‚‚Pesma o ljubavi i smrti Corneta Christopha Rilkea", prva verzija; lirska drama ‚‚Bela kneginja", sasvim u duhu zahteva meterlinkovske scene; zatim prozno delo ‚‚Dve praške priče". Od aprila do jula u društvu Lou i njenog supruga putuje po Rusiji. Prima ih i Lav Nikolajevič Tolstoj. Upoznaje slikare Ilju Rjepina i Leonida Pasternaka, oca pesnika Borisa Pasternaka. Vrativši se u Nemačku, s najvećom marljivošću daje se na učenje ruskog jezika, književnosti i kulture, o čemu svedoči i osam pesama na ruskom, od kojih je šest posvećeno Lou. Prevodi Čehovljevog ‚‚Galeba", Drožinove pesme, odlomke ‚‚Bednih ljudi" Dostojevskoga.

Godine 1900. Lou i Rilke sami kreću na drugo putovanje po Rusiji, od jula do avgusta: Moskva, Tula, Jasnaja Poljana (ponovno ih prima Tolstoj), Kijev, duga putovanja Dnjeprom i Volgom, Nižnji Novgorod, Petrograd. Rilkeu će Rusija ostati u sećanju kao neizbrisiv doživljaj, koji će naći svoj izraz naročito u zbirci ‚‚Časoslov". Na dan prispeća u Berlin prihvata poziv prijatelja slikara Henriha Vogelera da poseti slikarsku koloniju Worpswede kod Bremena. Donjosaksonski krajolici bitno određuju njegovu liriku. Objavljuje prozno delo ‚‚O dragom Bogu i ostalo".

Ženi se Klarom Vesthof 28. aprila 1901. u Bremenu, a 12. decembra iste godine rađa se kći Rut. Bračni par se povlači, predan umjetnosti, u obližnje selo Westerwede. Rilke zarađuje pišući novinske članke o književnosti, likovnim umetnostima i pozorištu u ‚‚Bremer Tagebuchu".

Nastaju drama u dva čina ‚‚Dnevni život" i prozno delo ‚‚Poslednji". U julu 1902. izlazi ‚‚Slikovnica", prvi veliki Rilkeov pesnički uspeh, koji ga čini poznatim i značajnim. Početkom leta provodi mesec dana u pokrajini Holstein blizu Danske, u dvorcu Haseldorf. Napušta porodicu. Malu Rut uzimaju k sebi Vesthofovi u Bremenu, a Klara se privikava na sličnu egzistenciju - beskrajna putovanja u potrazi za umetničkim izrazom. Kasnije se Rilke i Klara susreću povremeno. Pesnik se u avgustu seli u Pariz, koji će tokom narednih dvanaest godina smatrati više ili manje stalnim boravištem.

Godine 1903. u Berlinu izlazi monografija ‚‚Rodin", kao i monografija ‚‚Worpswede". Narušenog zdravlja, od marta do aprila 1903. leči se od posledica gripa u Viareggiu. Za samo sedam dana napisao je 547 stihova ciklusa ‚‚O siromaštvu i smrti", zapravo poslednjeg dela ‚‚Časoslova", u kojima se već osećaju utisak pariskih krugova. Započinje duga epoha beskrajnih putovanja u traženju samoće. Uči danski da bi mogao čitati Jensa Petera Jakobsena i Kjerkegora.

Godine 1904. počinje da piše ‚‚Maltea", u kojem se pariska realističnost meša sa severnjačkim maštama i čežnjama. U junu odlazi u Kopenhagen, potom u Švedsku, gde ga poziva obožavateljka i propagator njegovog pesništva Elen Kej, švedski socijalista. U dodiru s njenim prijateljima (slikar Ernst Norlind, profesor Hans Larsson) ponovno stiče sigurnost čvrste povezanosti s prirodom. Tek u kasnu jesen napušta Švedsku, a u decembru posećuje porodicu u Nemačkoj.

Nova bolest, u martu i aprilu 1905, odvodi u sanatorijum Weisser Hirsch kod Drezdena. Tu upoznaje groficu Luise von Schwerin, čiji krug (prirodnjak i filozof Jacob Uexküll, književnik Karl von Heydt, gđa Alice Faehndrich) postaje i krug višegodišnjih Rilkeovih mecena. Heydtova studija o nedavno objavljenom ‚‚Časoslovu" skreće na pesnika pažnju cele Nemačke. U leto se s Uexküllom, nakon poseta Berlinu, Worpswedeu, Göttingenu, posvećuje izučavanju prirodnih nauka, što ga upućuje daljim, novim smerom. Dalja putovanja: Belgija i Nemačka. Po tihim dvorcima i imanjima uživa potporu mecena. U kasnu jesen poziva ga Alice Faehndrich u svoju vilu na Kapriju, posreduje mu ‚‚Portugalske sonete" Elizabeth Barrett-Browning, koje će Rilke prevesti. Za razliku od Rima, boravkom na Kapriju pesnik je očaran. Nastaje nova verzija ‚‚Korneta". U decembru izlazi i nova, konačna verzija ‚‚Slikovnice".

U Parizu se 1907. upoznaje s Verhaerenom, Židom, Rolandom, Vildracom, Annom de Noailles. Zahvaljujući poklonu berlinskog izdavača S. Fischera, novčano je nezavisan, pa može slobodno i mnogo da radi. Upoznaje Sezana i njegovo slikarstvo. U decembru izlazi prvi deo ‚‚Novih pesama", rezultat Rilkeovog učenja kod Rodina i Sezana: ‚‚pesma-stvar" i proizvodno načelo umetnosti u ‚‚iskušanoj samoći rada".

U Parizu 1908. piše dva rekvijema ‚‚Za jednu prijateljicu" i ‚‚Za grofa Karla von Kalckreutha". Izlazi i drugi deo ‚‚Novih pesama".

Tokom februara i marta 1910. boravi u Lajpcigu kod Kippenbergovih. ‚‚Zapisi Maltea Lauridsa Brigge", dorađeni tom prilikom, izlaze u leto. Neposredno potom upada u krizu stvaranja, koja će trajati dobre dve godine, ali će se zapravo produžiti sve do 1922, iako piše velik broj (objavljenih i neobjavljenih) pesama. Koncem novembra Rilke se s jednim društvom upućuje u Severnu Afriku: Alžir, Biskra, El Kantara, Kartaga, pa Tunis, Keruan, u kojem se u Rilkeu budi zanimanje za islam.

Godine 1911. u februaru se razboljeva u Kairu, a u martu se preko Venecije vraća u Pariz. Klara traži razvod, do kojeg ipak ne dolazi. Zahvaljujući Kippenbergovima, kod Rilkea se budi zanimanje za nemačku klasiku, počinje se diviti Klopstocku, Geteu, Kleistu. U oktobru započinje drugi boravak u Devinu, koji će potrajati punih sedam meseci. Krajem januara 1912. piše Prvu i Drugu Devinsku elegiju. Nastaje ciklus pjesama ‚‚Život Marijin", posvećen slikaru Henrihu Vogeleru. U oktobru preko Minhena putuje u Španiju, podstaknut El Grekovim Toledom. Posećuje Toledo, Kordobu, Sevilju, Rondu, pa Madrid. U Rondi piše fragment kasnije ‚‚Šeste Devinske elegije.''

Od februara 1913. opet je u Parizu. Jedan je od prvih koji upoznaju i ukazuju na Prustovu veličinu. Podupire Norberta von Hellingratha u radu na izdavanju Helderlinovog dela, koje ga je oduševilo i uputilo metafizici istorije. U oktobru u Parizu piše ‚‚Treću Devinsku elegiju''.

Godine 1914. prevodi Žideov ‚‚Povratak izgubljenog sina". U ratnim godinama, rasprodaće se na aukciji njegov imetak: knjige, slike, pisma, nešto pokućstva i garderoba. Spise uspeva spasiti Andre Žid, pa mu ih uručuje nakon rata.

Od 1915. živi u Minhenu po hotelskim sobama i pansionima. Duboko pati zbog rata. Evropa mu je postala ‚‚strašna rana". U decembru ga, sasvim neočekivano, pozivaju u austrijsku vojnu službu. Prolazi tri nedelje pešadijske obuke, potom sledi prekomanda u Ratni arhiv u Beču. Zahvaljujući prijateljskim intervencijama, otpuštaju ga u junu. U julu se vraća se u München.

U Nemačkoj više ne može da ostane, jer nove vlasti ne izdaju dozvole boravka doseljenicima. U julu zauvek napušta Minhen. Seli u Švajcarsku, boravi u Ženevi i Nionu. Tokom oktobra i novembra održava književne večeri u Cirihu, St. Galenu, Lucernu, Bernu, pa na kraju u Vinterturu.

Za pesnika se počinje zanimati i bazelska aristokracija, pa on u Lokarnu prima poziv iz porodice Carla J. Burckhardta, istoričara i kasnijeg ministra, pa biva ugošćen najpre u Bazelu, a potom na njihovom porodičnom imanju.

Oduševljen Valerijevim pesništvom, prevodi 1921. ‚‚Groblje pored mora". Početak je to jednog velikog prijateljstva i uzajamnog poštovanja. Rilke za samo tri nedelje, 1922. godine, dovršava ‚‚Devinske elegije", od kojih su samo prve četiri ranije bile završene i niz od 56 ‚‚Soneta Orfeju".

Od 1923. počinje osećati ozbiljne zdravstvene tegobe. U leto i jesen putuje po Švajcarskoj. Krajem godine odlazi u sanatorijum Valmont na Ženevskom jezeru. Do kraja života piše pesme na francuskom jeziku, čitava četiri velika ciklusa. Piše i niz pesama na nemačkom, od velikog značaja za novi smer u pesništvu. U Parizu 1925. uživa velike književničke počasti. U novembru piše testament. U njoj određuje i mesto sopstvenog groba.

Dijagnostifikuvana mu je akutna leukemija. 29. decembra 1926. godine umire u Valmontu u Švajcarskoj, napaćen i usamljen. Sahranjen je 2. januara 1927. na malom groblju u Raronu, prema vlastitoj želji i prema vlastitim estetičkim načelima.
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.

Last edited by Petar Matic; 14-09-11 at 03:19..
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 14-09-11, 12:00   #18
beskraj
MiM team Početnik
 
beskraj's Avatar
 
Registrovan: Sep 2011
Postovi: 103
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 0
beskraj na dobrome putu
Default

Dzejn Ostin

Misteriozna žena pronicljivog pera



Neobičan
život, delo i zaveštanje jedne od najvećih književnica na engleskom
jeziku, Džejn Ostin (1775-1817), činile su srž izložbe u Muzeju i
biblioteci „Morgan“ u Njujorku koja je pobudila pažnju.
Omogućivši
pogled izbliza na ikonu britanske književnosti, izložba „Mudrost jedne
žene: Život i zaveštanje Džejn Ostin“ pružila je osećaj gotovo opipljive
intimnosti sa autorkom zahvaljujući izloženim rukopisima, ličnim
pismima i drugim sličnim eksponatima iz Džejninog života, koji
biblioteka „Morgan“ prethodno nije izlagala više od četvrt veka – stoji
između ostalog u ocenama ove izložbe koja je juče zatvorena.
Između
ostalog pažnju su izazvale prve ilustrovane edicije njenih romana, kao i
crteži i gravire ljudi, mesta i događaja iz tog perioda. Među stotinak
eksponata bile su i knjige koje su uticale na Džejn, poput dela Samjuela
Ričardsona, Lorensa Sterna, Fani Berni, Vilijama Kupera i Lorda
Bajrona. Gravira Vilijama Blejka, „Portret gospođe Q“, za koju je
književnica svojevremeno izjavljivala kako je „izuzetno podseća“ na
njenu junakinju Džejn Benet iz „Gordosti i predrasude“.

Ipak,
najintrigantniji bili su eksponati iz Džejninog života, uključujući i
nekih dvadesetak knjiga koje su preostale iz biblioteke njenog oca,
pisma i jedini sačuvani kompletan rukopis njenog romana – „Lejdi Suzan“.

-
Veličina pisanja Džejn Ostin vidi se u njenoj velikoj popularnosti sve
do današnjih dana, naročito tokom poslednje dve decenije kada je
ekranizovano mnogo njenih dela – kazao je Vilijam Grisvold, direktor
Biblioteke i muzeja „Morgan“. „Iako je ona pisala o životu i društvu u
Engleskoj pre dva veka, njen pronicljiv, satirični pristup temama i
likovima veoma je blizak savremenom čitaocu.“

Životna priča bez srećnog kraja

Džejn Ostin rođena je 1775. u seoskoj porodici srednjeg staleža.
Otac je bio rektor, a majka je poticala iz uvažene porodice. Džejn je
imala osmoro braće i jednu sestru, Kasandru. U jedanaestoj godini Džejn
je završila svoje formalno obrazovanje i vratila se kući. U takvom
okruženju počela je da piše pesme, priče i komade za svoju porodicu –
koja se sastojala od vrlo vrednih čitalaca – ali i za ličnu zabavu. Prvi
roman, „Lejdi Suzan“, najverovatnije je završila 1794-95, ali on nije
objavljen za njenog života. Prvi izdat roman, „Razum i osećajnost“,
objavljen je 1811, a usledili su „Gordost i predrasuda“ (1813),
„Mensfild park“ (1814), „Ema“ (1815) i posthumno izdati „Nortangerska
opatija“ i „Pod tuđim uticajem“ (1817). Iako je bila odlični poznavalac
društvenih prilika i tumač ljudskih karaktera, a mnoge svoje heroine
srećno je i udala, sama Džejn nije nikad stala pred oltar. Preminula je
od tuberkuloze 1817, u 41. godini života.

Međutim, teškoće
nastaju onda kad pokušamo da zamislimo karakter same književnice. Po
njegovim rečima, Džejn Ostin je bila suptilni tumač manira svojih
likova, upoznata do tančina sa njihovim vrlinama i manama, a opet sama
je bila nedokučiva i misteriozna da je teško zamisliti je kao osobu od
krvi i mesa.
Ostinova je tokom svog 41-godišnjeg života napisala
nekih tri hiljade pisama, najviše sestri Kasandri koja je mnoge spalila
verujući da ne ostavljaju dobar utisak o Džejn i njenoj porodici. Do
danas je sačuvano samo 160, od kojih „Morgan“ poseduje 51.

Ta
pisma su i danas dramatična, a prateći trag Džejnine ruke možemo da
osetimo njenu živahnost, tečnost i disciplinu; rukopis je pedantan i
čist, a ipak brz. U nekim pismima gotovo da možete da osetite ekstatičnu
govorljivost.
Iako su puna ogovaranja i trivijalnosti, pisana su sa
takvim osećajem za dramu da u njima možemo osetiti skoro fizičku
energiju pretvorenu u reči. Iako je Džejn bila vrlo povučena osoba –
svoje prve romane objavljivala je anonimno – u pismima se vidi trag
javnog sveta kome je skoro sasvim okrenula leđa, kao da bi on mogao
nespretno povrediti njen novelistički univerzum.
Njena pisma ispostavljaju se kao još jedno svedočanstvo da je s pravom prati glas da je bila pronicljivog pera.

Ostinova
je verovatno delovala zastrašujuće svakome ko bi je upoznao, ali sa
svojom sestrom je bila vrlo iskrena i otvorena. U jednom pismu nakon
Džejnine smrti 1817, Kasandra je napisala: „Izgubila sam blago; takvu
sestru i prijatelja kakvog niko nikad neće nadmašiti. Bila je sunce mog
života, pozlata svakog zadovoljstva i ublaživač svake tuge. Nijednu
misao nisam krila od nje i kao da sam izgubila deo sebe“.
beskraj is offline   Reply With Quote
Old 16-09-11, 03:07   #19
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

BRANKO MILJKOVIC (1934 - 1961)




Branko Miljković je rođen u Nišu 29. 01.1934. godine. Godine 1953. se preselio u Beograd, gde počinje da piše pesme i da se bori za njihovo objavljivanje. Njegove pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije . Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Dobio je Oktobarsku nagradu Beograda 1960. za zbirku Vatra i ništa. Krajem 1960. se preselio u Zagreb. Umro je 1961.godine. Usled geopolitičkih prilika u posleratnoj Evropi, ime Branka Miljkovića nije poznato širem auditorijumu zapadne Evrope. Niš je u vreme Drugog svetskog rata bio svedok masovnih pogubljenja, što se odrazilo na mladog Miljkovića i njegovu poeziju koja je sledila. Njegov talenat i lakoća sa kojom se koristio i igrao rečima nisu prošli nezapaženi. 1953. godine sa roditeljima se seli u Beograd, u koji Branko stiže sa stotinak već napisnaih pesama, i u kojem provodi narednih 8 godina pokušavajući da se istakne u poezijskim krugovima.

Ubrzo po dolasku upisuje se na Beogradski univerzitet, na Filozofski fakultet, i stvara prijatelje sa drugim pesnicima, Vaskom Popa i Ivanom Lalićem. Mladi Miljković odbija članstvo i asociranje sa partijom, što je rezultiralo u neobjavljivanju njegove poezije. Međutim, njegov uspeh kod mladih je bio očigledan i pet njegovih pesama je objavljeno u poznatom časopisu Delo, čiji je glavni i odgovorni urednik u to vreme bio niko drugi do Oskar Davičo. Ubrzo potom sledi njegova prva kolekcija pesama 1956. godine, pod nazivom Uzalud je budim, i bila je uspeh kod publike kao i kod kritičara. Pesma je postala klasik, i jedna od najpoznatijih njegovih pesama. Prema Miljkoviću, on je jednog dana posetio svog komšiju u Nišu i video na zidu sliku njegove preminule sestre. On se zaljubio u sliku sa devojkom, i u njeno ime napisao ovu pesmu, za koju je kasnije govorio da je trijumf pesnika i života. Često je viđen po kafanama Beograda, u kojem je Branko vodio boemski i bezbrižan život.

Međutim usled stalnog konzumiranja alkohola, umeo je da pokaže i svoju agresivnu stranu kada je bio u pijanom stanju, zbog kojih je stalno ulazio u tuče koje je skoro uvek gubio. Ovakvo ponašanje ga je često dovodilo u neprilike sa režimom koje nije želelo da toleriše slične ispade. Na sreću, imao je puno prijatelja, pisaca, koji su u to vreme bili veoma bliski režimu i koji su ga izbavljali iz raznih neprilika. Usled ovakvog ponašanja i neprilika u koje bi upao, uvek bi govorio, kuneći se, da više nikad neće pisati. 1958. godine njegova druga kolekcija pesama je objavnjena pod nazivom Smrću protiv Smrti. 1958. godine Žan Pol Sartr posećuje Beograd kao gost Srpske akademije nauka i umetnosti. Miljković prima posebno priznanje od francuskog filozofa, i njih dvojica su se nakon posete ubrzo sprijateljili.

Pesnicku nagradu „Branko Miljković“ dodeljuje Skupština grada od 1971. Dva dokumentarna filma do sada su snimljena o Branku Miljkoviću u niškoj produkciji i uz pomoć republike. „Vatra i ništa“ 1995, u režiji Marislava Radisavljevića, a pre nekoliko godina „Pesnikov uzlet“ u režiji Miomira - Mikija Stamenkovića, po knjizi Vidosava Petrovića iz 1986. godine „Pesnikov uzlet - Sećanja na Branka Miljkovića“.



UMESTO BIOGRAFIJE:

Rodio sam se odjutros, uprkos svim
podacima o meni,
a ipak stariji sam, od jutra i od sutra
i nisam zaboravio ništa što je bilo pre
moga rođenja
i sećam se svega što je bilo posle moje
smrti
i nisam kriv nizašta što se desilo juče...



RAZGOVOR s pesnikom Brankom Miljkovićem povodom njegove dve najnovije knjige pesama: „Poreklo nade i Vatra i ništa“


Ko je naš najveći savremeni pesnik?

■ Nesumnjivo Vasko Popa.

Postoji li za vas poetska formula sveta? Ako postoji recite je.

■ Sve istinske formule sveta su poetske. Cesto buljim u Ajnstajnove formule i verujem da se i one mogu prepevati. Savremena fizika bi mogla da uzme za epitaf Bodlerov stih: "Covekov put vodi kroz sumu simbola." Moja formula: "Reci su moci okvir sveta. Sve sto se desava, desava se na podrucju jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama."

Ima li pesnika koji pise onako kako biste vi zeleli da pisete?

■ Ne. Treba sve drukcije i ponovo reci. Poeziju treba procistiti. Nema pesnika koga ne bih ispravio. Ono sto mi kod najveceg broja pesnika smeta jeste nedovoljna sazetost. Vaska Popu, pored ostalog, cenim upravo zbog te sazetosti. Samo ono sto je sazeto, ne moze se ponovo opevati.

Da li je poezija "neprekidna svezina sveta"?

■ Usvajam valerijevsku definiciju: "Poezija je patetika uma."

Filosofija delegirana u poeziju, je li nuzna, funkcionalna?

■ Savremena refleksivna poezija pretpostavlja misao oslobodjenu racionalistickih ekssplikacija, misao u odsustvu razuma, cistu i slobodnu misao. Posle nadrealista, misao je istinski zapevala.

Kakve su vase veze sa nadrealizmom?

■ Rodbinske. Sebe smatram unukom nadrealista. Pokusavam da u svom pesnickom postupku izmirim simbolicku i nadrealisticku poetiku.

Da li po vasem misljenju literatura ide ispred kulture?

■ S obzirom da smo, ranije kao i danas, imali literarnih ostvarenja ciju punu vaznost ne shvatamo, kojima nismo dorasli, ja bih rekao da je kod nas literatura jos uvek iznad opsteg kulturnog nivoa. Medjutim, po pravilu, kultura bi trebalo da prethodi literaturi, kao visi oblik njene materijalne baze.

Vi u svojoj prvoj knjizi ("Uzalud je budim", 1957) imate stih koji, ako se tacno secam, glasi: "Sve sto imamo to su nase reci." Ako biste morali da budete lisenbi svih reci sem jedne, koju biste rec odabrali?

■ Odabra bih jednu prejaku rec, kadru da iz sebe ponovo stvori citav recnik.

Koja je to rec?

■ Vatra. Vatra priprema pticu. Ptica je poklon za nebo.

Znaci "Tako reci jedna drugu izmisljaju", kako to vi kazete u pesmi "Kritika metafora" (zbirka "Poreklo nade")

■ Da, upravo je tako.

Moze li se na nasem jeziku ispevati velika poezija?

■ Na svakom se jeziku moze pisati velika poezija. Ne postoje veliki i mali narodi, ne postoje veliki i mali jezici. Postoje veliki i mali poesnici.

Koje dve pesme u nasoj ranijoj poeziji smatrate najlepsim?

■ Santa Maria della Salute Laze Kostica i Mozda spava Vladislava Petkovica Disa.

Moze li poezija pomoci...?

■ Poezija ne pomaze, poezija miri.

Sta vas je, koji momenat iz zivota okrenuo ka poeziji?

■ Rano osecanje nemoci pred svetom nagnalo me je u poeziju. Covek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: ili da oseti svoju nistavnost ili da se divi. Divljanje nas izjednacuje sa onim cemu se divimo. Poeziju sam poceo da pisem iz straha.

Sta vas je navelo da knjizi date naslov "Vatra i nista"?

■ Mudra uspomena na mracnog pesnika iz Efesa. Zasnivajuci poeziju na heraklitovski shvacenom ontosu, pokusao sam da izbegnem eleacanski apsurdnu zamrznutost koja se, recimo, javlja u mojim "Tragicnim sonetima".

U kom okviru ste pokusali da otelotvorite heraklitovsko shvatanje pevanja i misljenja?

■ U okviru klasicnog mita o vatri i ptici: Zar-ptici.

Koji ciklus iz svoje posledje knjige "Vatra i nista" smatrate najboljim?

■ Ne samo ja, vec i drugi drze da je najuspeliji Utva zlatokrila. U tom ciklusu su ocigledna moja nastojanja da izgradim poeziju na nacionalnim simbolima.

U cemu je bila snaga tih simbola?

■ Njihova snaga bila bi u tome da odraze jedno procisceno narodno iskustvo i da svojom sugestivnoscu sudbinski preurede narodnu uobrazilju. Vlastiti sistem simbola moze se izgraditi samo na vlastitoj nacionalnoj masti. Ukoliko se to ne uradi, nikada se necemo moci osloboditi tutorstva helensko-rimske, romanske simbolike koja ne odgovara dublje paganskoj osnovi naseg senzibiliteta.

U knjizi "Poreklo nade" imate ciklus pesama koji se zove "Kritika poezije". Neuobicajeno, zar ne?

■ U tom ciklusu pokusao sam da pravim poeziju od njenih nedostataka.

Sta spremate u ovom trenutku?

■ Sa Misom Nikolicem prevodim stihove Mandelstama i Hlebnjikova. Pored toga, pripremam bibliofilsko izdanje svojih stihova s ilustracijama R.Stevica Rasa.

Mislite li da ce covekov prodor u kosmos naci odjeka u poeziji? I zasto ga vec nije nasao?

■ Verovatno. Samo, pesnici su jos uvek pod uticajem tragicnog Ikarovog leta.

Kakvo ste detinjstvo imali?

■ Tuzno, ratno...

Kada ste se najvise uplasili?

■ Samo jednom, kad mi se ucinilo da vise necu napisati ni jednu pesmu.

Sad jedno savremeno pitanje, ali izvan umetnosti: idete li na fudbalske utakmice?

■ Ne.

Da li ste nesto zaboravili u zivotu?

■ Zaboravio sam mnogo toga. Pisem pesme da bih se setio sta sam sve to imao.

Da li biste voleli da ponovo ucite da hodate i govorite?

■ Uvek se nanovo ucim uspravnom hodu i govoru.

Sta vas nervira u zivotu?

■ Sporost.

Kad bi na vama izvrsili takozvano biolosko smrzavanje i probudili vas kroz dvadeset godina, sta biste ucinili u tom trenutku?

■ Trazio bih da me ponovo zamrznu!

Vasa omiljena poslovica?

■ "Praznu glavu vetar nosi."

Sta mislite o vremenu-sudiji?

■ Vreme je lazno, ali sud njegov je istinit.

Da li biste hteli jos nesto da nam kazete o svojoj poeziji?

■ Mogao bih da kazem jos mnogo stosta, ali mislima da to nije potrebno. Svako objasnjenje je uslovno i nije jedino. Ono sto je pesnik zeleo reci u pesmi, ni priblizno ne iscrpljuje njen smisao. Svaki bi pesnik mogao da kaze za sebe: Ko sam ja da govorim o svojoj poeziji.

Zasto ste svoju knjigu "Vatra i nista" posvetili kriticaru Petru Dzadzicu?

■ Za svaki slucaj...

Kazite jedan svoj stih...

■ "Hoce li sloboda umeti da peva kao sto su suznji pevali o njoj."

Koja je umetnost, za vas, najveca?

■ Igra na trapezu.

Sta mislite o buducnosti poezije?

■ Sve sto je ljudsko ima svoju buducnost. Buducnost poezije je buducnost coveka. O propasti poezije govore oni koji se plase progresa.



BRANKOVO PISMO PRIJATELJU


"Dragi prijatelju,

Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji više oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje

Branko

P.S.

Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti.

Ponoć je. Dovidjenja.

Branko"



DVE NEDELJE PRE SMRTI, BRANKO JE NAPISAO OVO PISMO:

Pre svega zahvaljujem se "Dugi" i mome prijatelju Branku V. Radičeviću, koji mi omogućuju da na ovim stranicama oglasim ono što bi ostali smatrali, možda smatrali, za čistu ludost, duševnu pomućenost, ili, što je još gore, lažnu megalomansku skromnost i licemerje, glumu, neiskrenost, itd. Želim da se zna da sam ja rasčistio sa onim što sam naškrabao za ovo nekoliko godina. Odričem se:

1 knjige "Uzalud je budim"
2 zbirke: "Poreklo nade"
3 zbirke: "Vatra i ništa" (žao mi je što nisam u stanju da vratim nagradu) i
4 zajedničke zbirke: "Smrću protiv smrti"

27. I 1961.
Bgd.

Branko Miljković



VEST O SMRTI BRANKA MILJKOVICA

U hladnoj zimskoj zagrebačkoj noći između subote i nedelje, 11. i 12. februara 1961, pri ulazu u park iz Jandrićeve ulice 35, visilo je obešeno, o stub fenjera, jedva visok dva metra i nešto, telo beogradskog pesnika i studenta filozofije Branka Miljkovića, koji je već bio poznat u književnosti po mnogobrojnim pesmama, a naročito po stihu — "Ubi me prejaka reč".

Od tada o ovom poeti koji je, nasilno umro u 27. godini (rođen je u Nišu 1934), ne prestaju da se pišu tekstovi i knjige, štampaju njegove pesme. To se i danas čini u Rusiji kad su u pitanju tragične sudbine pesnika Sergeja Jesenjina i Vladimira Majakovskog.

A samo godinu dana ranije, u zbirci "Vatra i ništa", a u "Baladi" posvećenoj Ohridskim trubadurima, Miljković je pevao: "Mudrosti, neiskusno sviću zore. / Na obične reči više nemam pravo! / Moje se srce gasi, oči gore./ Pevajte, divni starci, dok nad glavom / Rasprskavaju se zvezde kao metafore! / Što je visoko, iščezne, što je nisko, istruli. / Ptico, dovešću te do reči. Al' vrati / Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli. / U tuđem smo srcu svoje srce čuli. / Isto je pevati i umirati."

Vest da pronađeno beživotno telo Miljkovića, preneli su tada uzdržano svi ondašnji jugoslovenski dnevnici, a zvanična "Borba" je objavila: "Mladi beogradski književnik i dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda za 1960. (za zbirku "Vatra i ništa", "Prosveta", Beograd) nađen je u nedelju mrtav. Posle uviđaja organa SUP, utvrđeno je da je Miljković izvršio samoubistvo. Istraga povodom ovog slučaja je u toku."

U "Pesmi za moj 27. rođendan" koju je napisao nekoliko meseci pre smrti, Branko Miljković je pevao: "Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme; / Vreme je da sunce kaže koliko je sati; / Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme; / Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Ali, vratimo se danu smrti Branka Miljkovića. Šta se tačno desilo 12. februara 1961. godine nikada nećemo saznati. Vest o samoubistvu bila je nejasna i štura. Ostao je jedino da svedoči grob na beogradskom Novom groblju, između humki Vojislava Ilića i Sime Matavulja. Pesnikinja Ljubica Miletić zato i kaže u eseju posvećenom ovom našem poeti: "Branko Miljković je bio i jeste velika nerazjašnjena tajna srpske poezije. Njegovo zaveštanje puno tragizma i lepote ne gubi ništa s godinama koje se talože jedna na drugu."

Miljković je u pesmi "Orfičko zaveštanje" (pronađene u njegovoj zaostavštini), inače, kazivao: "Ako hoćete pesmu /Siđite pod zemlju / Al' pripitomite životinju / Da vas propusti u povratku // Ako hoćete pesmu / Iskopajte je iz zemlje / Ali se čuvajte njenih navika / Njenog podzemnog znanja // Reči imaju dušu gomile / Raznežuje ih prostaštvo i gugutka / Ali opasnosti prevaziđene metaforom / Na drugom će mestu zapevati opasnije."

Zanimljiva je i vest objavljena u "Borbi" daleke 1954, kad je on imao samo 20 godina, a u kojoj se pod naslovom "Branko Miljković", kaže: "Samo godinu dana posle objavljivanja svoje prve zbirke pesama koja je štampana 1953. godine ("Uzalud je budim") Branko Miljković postaje član Udruženja književnika Srbije. Danas je on već stekao ugled priznatog pesnika i vrlo često se sa svojim radovima pojavljuje na stranicama većine naših časopisa i listova.

A u tim godinama, on je ispevao i pesmu "Grob prijatelja": "Ležiš u tamnoj i dubokoj /pukotini u vremenu / Prstima uzimam obalu / (nema te među prstima) // Drvo i njegova noć / čekaju te na obali dve zelene večnosti // Tvoj glas sanja nešto teško / u dnu kamena // Ležiš u tamnoj i dubokoj / pukotini u vremenu".

Nije možda zato ni čudno što se pesnikinja Miletić još pita kako je moguće da mladić u 23. godini uđe u književnost sa zbirkom pesama najviše, uglavnom antologijske vrednosti? Ili, kakva je to blagodet njemu data da stupi u carstvo poezije, 1957. "Tragičnim sonetima", sonetnim vencem visokog dometa? Kakva je to promisao navela živog da počne svoje delo zavetnim ciklusom "Sedam mrtvih pesnika"? Ili, još tajanstvenije, otkud Orfej i Euridika, silazak u podzemlje, u onostrano, kad pesnik počinje uspon u visine srpske poezije? Je li Miljković znao da se u njegovom početku krije kraj, a u kraju večnost...

Kada je okončan život mladog pesnika Branka Miljkovića (29. 1. 1934 — 12. 2. 1961), Broz je još držao poluge štampe. Zato nijedan list dugo godina nije se usuđivao da se pozabavi tragikom Miljkovićeve sudbine. Izuzeci su bili zagrebački nedeljnici "Vjesnik u srijedu" i "Telegram", list za zbivanja u oblasti kulture.

Deset dana posle njegove smrti VUS je objavio opsežan tekst Miodraga Ašanina "Porečeno odricanje?", koji je prepun insinuacija da su za Miljkovićev prerani odlazak krive "neke njegove bliske beogradske kolege!" Pre nego što će srpski pisac otići da radi u Radio Zagrebu, on je imao "teške okršaje sa izvesnim beogradskim prijateljima", navodi VUS.

Posle kraćeg rada u Radio Zagrebu, on se iznenada vraća u Beograd i počinje intenzivno druženje sa čašicom. Doživeo je i nekoliko oštrih sukoba. "Pa, šta predstavlja današnja poezija?", pitao se tada i sam odgovarao: "Ništa". Onda mu je prijatelj pesnik savetovao da se javno odrekne poezije, što je Miljković, u melanholičnom stanju i obećao. I već za nekoliko dana beogradski nedeljnik, VUS ne navodi koji, objavljuje Miljkovićevu poruku, u kojoj se, između ostalog, tvrdi:

"Želim da se zna da sam ja raščistio sa onim što sam naškrabao za ovo nekoliko godina. Odričem se: 1. Knjige "Uzalud je budim", 2. Zbirke "Poreklo nade", 3. Zbirke: "Vatra i ništa". Žao mi je što nisam u stanju da vratim nagradu (Oktobarsku) i 4. Zajedničke zbirke: "Smrti protiv smrti" (sa Blažom Šćepanovićem).

NEŠTO ranije Miljković će ispevati pesmu "Obale", u kojoj kaže: "Obale neme/ zapljuskuju vas rečima/ i umirem na pesku vašeg nemanja/ obale nema. // Obale crne/ osećam vas ko gorku brazdu/ suze na usnama/ obale crne. // Obale izdane/ osećam vas nemoćne u svojojkrvi/ osećam vas preplavljene u svojoj smrti/ obale izdane."

Posle odricanja od svojih stihova, slučaj "Miljković" nije pao u zaborav. Naprotiv, u sledećem broju beogradskog "ilustrovnog lista" (kojeg, opet, VUS ne pominje) objavljena je i anketa pesnika o tome da li podržavaju ili ne Miljkovićev stav o svom pesništvu. Stevan Raičković je tada rekao, tvrdi VUS 22. 2.1961, da "pesnik ima pravo u izvesnim trenucima da bude ili oduševljen sobom ili razočaran u sebe". I istaknuti kritičar Predrag Palavestra je rekao da je Miljković "postigao ono što je želeo". Dragan Kolundžija je dodao da se Miljković "trezno odricao": "Bio sam sa Brankom dok je bio u Beogradu i znam sa kakvim je nestrpljenjem očekivao izlazak svojih knjiga pesama 'Vatra i ništa' i 'Poreklo nade'."

U zaostavstini je pronađena Miljkovićeva pesma naslovljena "Stevan Raičković". Ona glasi: "Ljudi prozukli od praznog dana/ To što imaju da kažu nisu reči. / I čemu pesma koja će poreći/ Sve zbog čega je bila ispevana! // Da ih ne pokoleba reč neiskazana/ Svakom po zvezda da pred njome kleči/ Svakome patnja dok ima još dana/ Svakom svoj ponor da ga pticom leči. // O pustu senku tu, udomi!/ Čuše je cvetovi al' je ne ču java/ Kroz čudne se predele ona lomi/ Gde prah procveta i trijumfuje trava/ Gde nema sećanja al' ni zaborava/ Da dan izmišljen na dva dela lomi."

I, naravno, VUS zaključuje: "Tih dana, dok se u novinskim kioscima prodavao taj ilustrovani časopis, uoči samoubistva 11. februara, Miljković je izgledao vrlo neobično. Usne su mu bile stisnute, pokreti odsečni, nervozni i brzi. Na njegovom licu nije bilo više one vedrine, ni želje da bude kozer i zabavljač kao prethodnih dana. Nađen je 12. februara u jednom od najlepših delova Zagreba.



PESNIKOV PRIJATELJ TANASIJE MLADENOVIĆ O NJEGOVOJ SMRTI:

"Znao sam da je Branko veliki pesnik, od prvog susreta. A što se tiče njegove smrti, to sam utvrđivao na licu mesta, dva dana posle sahrane. Bio sam u Italiji kada se to dogodilo. Kada sam se vratio, uzeo sam automobil, uzeo sam njegove roditelje… Otišli smo u Zagreb, na lice mesta. Tražio sam od islednika da mi pokaže šta su uradili. Bio sam tad savezni poslanik, imao sam pravo i morali su to da mi daju. Istraga je bila aljkava. Ubeđen sam da je Branko Miljković bio zadavljen jastukom. Bio sam u toj strašnoj kafani… Mogli su kriminalci da ga ubiju. Nije moralo to da bude iz političkih razloga, ali on je ubijen. Videli smo službenu fotografiju Branka, sa šeširom na glavi, kraj "drvceta", kako kleči na jednom kolenu!!! Drvo je bilo više nego tanašno da izdrži ljudsko telo normalne težine... Posetio sam i porodicu koja je u blizini stanovala. Ti ljudi su mi rekli da su te noći između 11. i 12. februara, čuli veliku galamu, vrisku, zapomaganje, ali da nisu smeli da izađu iz kuće, jer je u tom kraju bilo opasno noću hodati"...
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.

Last edited by Petar Matic; 16-09-11 at 03:21..
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 16-09-11, 19:01   #20
beskraj
MiM team Početnik
 
beskraj's Avatar
 
Registrovan: Sep 2011
Postovi: 103
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 0
beskraj na dobrome putu
Default

ĐURA JAKSIC


Đura Jakšić (27. jul 1832, Srpska Crnja — 16.
novembar 1878, Beograd ) je bio srpski slikar, pesnik, pripovedač,
dramski pisac, učitelj i boem.

Rođen 1832. godine u Srpskoj
Crnji, u Banatu, u svešteničkoj porodici. Otac ga upisuje u trgovačku
školu iz koje beži tri puta i na kraju upisuje nižu gimnaziju u
Segedinu. Posle završene osnovne škole u Srpskoj Crnji i niže gimnazije u
Segedinu (danas Mađarska), odlazi u Temišvar (danas Rumunija) da uči
slikanje. Uoči revolucionarne 1848. godine bio je student umetničke
akademije u Pešti, ali je zbog revolucionarnih događaja morao da je
napusti. Vrativši se u rodni kraj produžio je da uči slikarstvo u
Bečkereku kod Konstantina Danila čuvenog slikara tog doba, tražeći
sopstveni umetnički izraz i produbljujući svoja znanja, pa i nemačkog
jezika.

U revoluciji od 1848—1849. iako šesnaestogodišnjak,
učestvuje kao dobrovoljac. Kada se revolucija završila porazom, napisao
je: „Ah, zašta ginusmo i stradasmo – a šta dobismo!” Ubrzo ga neimaština
primorava da prihvati razne poslove. Tih godina često menja mesta
boravka, odlazi u Beograd, ali se vrlo brzo upućuje u Beč da nastavi
studije slikarstva. U Beču se kreće u umetničkim krugovima sa Brankom
Radičevićem i Đurom Daničićem. Njegovi poetski prvenci ugledali su
svetlost dana u Serbskom letopisu 1853. godine. Besparica ga primorava
da se vrati kući, ali ubrzo zatim odlazi na Akademiju finih umetnosti u
Minhen.

Krajem 1855. nastanio se u Kikindi i živeo od slikarstva.
Piše i pesme i štampa ih u Sedmici pod pseudonimom Teorin. U Novi Sad
prelazi 1856. godine, podstaknut povratkom prijatelja sa kojima je
drugovao u Beču koji se okupljaju oko novosadskih listova Sedmica i
Dnevnik. Po povratku sa slikarskih studija, živi u Banatu do 1856.

Od
1857. prelazi u Srbiju, gde ostaje sve do smrti. U Srbiji radi kao
seoski učitelj (u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i
Požarevcu, u kome se i oženio) i kao gimnazijski učitelj crtanja (u
Kragujevcu, Beogradu i Jagodini).

Đura Jakšić je bio svestran
umetnik i rodoljub: pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar. Ali i
boem. Stvaralački i stradalački život tog obrazovanog i temperamentnog
čoveka često se odvijao u boemskom ambijentu skadarlijskih kafana Tri
šešira i Dva jelena. Boemska atmosfera bila je njegovo prirodno
okruženje u kome je dobijao stvaralačku inspiraciju, izazivao divljenje i
aplauze veselih gostiju i boemskih družbenika, ali i bes vlasti čijoj
se sirovosti i lakomosti rugao, originalno i starično.

Stalno je
živeo u oskudici, i teško je izdržavao svoju brojnu porodicu. Pritisnut
porodičnim obavezama i dugovima, sklon boemiji, bolestan, Đura Jakšić se
potucao kroz život. Razočaran u ljude i život, nalazio je utehu u
umetničkom stvaranju, pesničkom i slikarskom. Bio je nežan, iskren drug i
bolećiv otac, ali u mračnim raspoloženjima razdražljiv i jedak. Njegova
bolna i plahovita lirika veran je izraz njegove intimne ličnosti,
tragične i boemske.

Oboleo od tuberkuloze, u dugovima, gonjen je i
otpuštan (1871) iz državne službe. Uz pomoć Stojana Novakovića dobija
posao u Državnoj štampariji 1872. godine.

Smrt ga je zatekla na
položaju korektora Državne štamparije u Beogradu 16. novembra 1878.
godine (po julijanskom kalendaru). Sahranjen je na Novom groblju u
Beogradu.


KNJIŽEVNI RAD

Đura Jakšić najveći je liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih i najznačajnijih srpskih slikara 19. veka.

Strastven,
izuzetne imaginacije, snažne osećajnosti, buntovan i slobodarski, pisao
je za romantičarskim zanosom pesme o slobodi, protiv tiranije,
rodoljubivu liriku, ali i stihove lirskog posvećenja i dubokog bola.
Kontroverzan, posvetio je zbirku pozije Knezu Milanu Obrenoviću. Jakšić
je začetnik i najistaknutiji predstavnik anakreolske poezije kod Srba,
ali i autor brojnih dosetki, aforizama, poetskih minijatura.

U
duhu epohe u kojoj je živeo i stvarao, Đura Jakšić je imao svoje uzore,
među pesnicima Petefija i Bajrona, a među slikarima Rembranta.


Iako
uspešni pesnik i dramski pisac, Jakšić je za srpsku književnost važan i
kao pripovedač. Oglasio se u trenutku kada se kod nas javljaju
nagoveštaji realizma, posebno vidljivi u prodoru savremene tematike.

Pisao
je nekoliko vrsta pripovedaka. Najpre one u kojima je idealizovao naš
srednji vek, prikazujući nemanjićka vremena. Drugu grupu čine pripovetke
o životu banatskog sela, a među njima je najpoznatija ’Sirota
Banaćanka’, koja i govori o stradanju naroda tokom burnih događaja iz
1848, 1849. Treću grupu čine pripovetke inspirisane srpsko-turskim
ratom, i u njima je rodoljubiva tematika iz Jakšićevih pesama dobila
svoj prirodni produžetak.

Napisao je oko 40 pripovedaka, tri
drame u stihu: Stanoje Glavaš, Seoba Srbalja i Jelisaveta. Ostavio je
nezavršen istorijski roman Ratnici o srpsko-turskom ratu 1876-1878.

Jakšić
je stvarao lirsku, epsku i dramsku poeziju. Svoje lirske pesme
objavljuje skoro po svima srpskim časopisima. Za života je objavio
zbirku svoje lirike Pesme.


Najznačajnije epske pesme su: Bratoubica, Nevesta, Pivljanina Baja, Barjaktarovići, Mučenica i Pričest.

Napisao
je i tri drame u stihu: Seoba Srbalja, Jelisaveta i Stanoje Glavaš.
Njegov rad na drami je dvostruko obimniji nego na lirici i epu.

Jakšić
je jedan od najranijih i najplodnijih srpskih pripovedača. Najviše je
pisao u prozi: oko četrdeset pripovedaka i skica, od kojih nekoliko
nedovršenih.

Od drama, umetnički je najuspelija Jelisaveta
kneginja crnogorska, pisana u duhu šekspirovske dramaturgije, sa namerom
da se na istorijskoj osnovi prikaže i jedna politička drama, tako važna
za celokupnu našu istoriju, a vezana za vladarevu ženu, strankinju
poreklom. Mnogo sukoba, strasti, mržnje, oblikuju dramatičan odnos među
junacima, i zbog toga je logično što dva glavna junaka, Jelisaveta i
Radoš Orlović, na kraju tonu u ludilo.

Najmanje je radio na
lirici, pa ipak, Đura Jakšić je stvorio izvestan broj pesama od trajne i
klasične vrednosti. Neke od njih, kao Na Liparu, Mila, Koga da ljubim,
Put u Gornjak, Kroz ponoć nemu, spadaju u najbolje stihove srpske
poezije.


KRITIČKI OSVRT

Kad je reč o Jakšiću, onda se u prvom redu misli
na njegov lirski talent, i u pogledu temperamenta i u pogledu izražaja.
Jakšić je romantik u najpotpunijem smislu. On se razvio pod uticajem
Branka Radičevića, Zmaja, Bajrona i Petefija. Kao i svi veliki
romantičarski pesnici, i Jakšić je buntovna i strasna priroda,
neobuzdane i plahovite mašte i nadahnuća, ustreptao i bujan i u
osećanjima i u izražaju, nezadovoljan životom, sav u čežnji za uzvišenim
i nedokučivim. U lirskim pesmama, gde je neposredno i jednostavno
uobličavao raspoloženje, on je postigao velike uspehe, kad nije padao u
preteran zanos i verbalizam. U epu, drami i pripoveci, gde je potrebno
više mirnoće, sklada i mere u kompoziciji, on je stvarao samo osrednje.
Ukoliko ta njegova dela vrede, vrede gotovo isključivo zbog snažnih
lirskih mesta.

On je bio i slikarski talent, i celoga se života
bavio slikarstvom. Svoje prve pesme je potpisivao „Đura Jakšić, moler“. U
slikarstvu je njegov uzor bio Rembrant, iz čijih portreta, rađenih
isključivo kontrastnim bojama, izbija neka unutarnja vatra ispod same
boje, izvan kontura koje su izgubljene u boji. Tako je Jakšić shvatio
reč kao izražaj, — čisto slikarski. Burna i opojna emocija, ljuta „kao
vrh od handžara“, kako sam kaže, iskren je i spontan izraz njegove
ličnosti, ne nameštena poza i knjiška sentimentalnost. Iskreni, vatreni i
opojni zanos, to je odlika njegova romantičarskog temperamenta, koji on
kod nas najbolje pretstavlja, kao što Bajron pretstavlja engleski, ili
Viktor Igo francuski romantizam. Vatreni zanos svoga osećanja, ljubav
ili rodoljublje, setu ili pesimizam, on dočarava rečima koje gomila po
boji, po zvuku, po sposobnosti da potstaknu naročitu vrstu osećanja, ali
ne radi toga da izazove konkretnu sliku ili jasan pojam, već samo radi
toga da dočara svoje osnovno raspoloženje. On zna moć reči, nigda mu ih
nije dosta, nigda nije zadovoljan izborom; bira ih i raspoređuje, zatim
gomila i zasipa. To isto, kat-kada, radi i sa slikama i pojmovima.

Njegove
najlepše pesme („Na Liparu“, „Padajte, braćo“ i druge) uobličene su na
taj način. On više polaže na ritam nego na plastiku, zato su njegove
slike samo apstraktni nagoveštaji nečeg što se naslućuje. Kao što u
snažnim raspoloženjima prevlađuju burne orkestracije i gromki uzvici,
tako u nežnima prevlađuje prisan, topao ton, šapat i cvrkutanje. Ali taj
podignuti ton, igra sa osećanjima i jezikom, često je promašila i
prešla u bleštav stil. Jakšić je imao lepih uspeha, ali i mnogo
neuspeha. Još je Skerlić tačno primetio da je „reč bila njegova vrlina i
njegova mana“, rekavši da je Jakšić ’pesnik snage, ali bez mere i
sklada’
Jakšićeve drame u stihu prikazuju karaktere iz naše
prošlosti. Sentimentalne ljubavi, nameštena patetika i deklamatorski ton
prevlađuju svuda podjednako. „Seoba Srbalja“ je pisana narodnim
desetercem, a „Jelisaveta“ i „Stanoje Glavaš“ vrlo slikovitim i živim
jambom. Te su drame više za čitanje nego za gledanje; u njima vrede
snažna lirska mesta. Jakšićevi dramski karakteri su odveć naivni i
preterano idealisani; oni se ne uobličavaju kroz radnju, već kroz
neprirodne i duge monologe; radnja je uopšte oskudna i slabo motivisana.
Kao romantični repertoar za širu publiku, koja voli istorijske kostime i
deklamaciju, one su sve igrane u pozorištu; „Stanoje Glavaš“ se i danas
igra.
Iako je Jakšić najviše radio u prozi, taj deo njegova
književnog rada je najmanje značajan. On piše istorijske pripovetke i
pripovetke sa predmetom iz savremenog života, srbijanskog i banatskog,
savremene seoske pripovetke uglavnom. Najbolje su mu pripovetke u kojima
slika banatsko selo i seljaka. U svima pripovetkama izbija njegov
zanosni lirizam, ljubav prema nacionalnoj i ličnoj slobodi i pobuna
protiv društvene nepravde. On je jedan od začetnika socijalne
pripovetke, koja se razvila tek u doba realizma, i osnivač lirske priče.

NAGRADA " ĐURO JAKŠIC " !

U
Srpskoj Crnji se svake godine (2007. po 46. put) održavaju
manifestacije posvećene Đuri Jakšiću. Tom prilikom se dodeljuje nagrada
"Đura Jakšić" za najbolju zbirku poezije koja je izdata na srpskom
jeziku prošle godine.
beskraj is offline   Reply With Quote
Old 17-09-11, 04:49   #21
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

ARSEN DEDIC (1938 - )



Rodjen je u srpskoj porodici[1], ime je dobio po Arseniju III Crnojeviću.[2] U rodnom Šibeniku završio je gimnaziju i srednju muzičku školu, koju dolaskom u Zagreb još jedanput apsolvira. Neko vrijeme studira na Pravnom fakultetu u Zagrebu, kojeg napušta, da bi se 1959. prebacio na Muzičku akademiju, na kojoj diplomira u februaru 1964. Flautist je, koji svira u više ansambala i orkestara. Vodi vlastiti kvartet flauta A. Dedića. Objavljuje povremeno stihove. Prvi put je nagrađen u splitskom Vidiku. Objavljuje u Poletu, Prisutnostimama, Književnim novinama, Književniku. Osnovno određenje mu je muzika, ali spajajući te dvije sklonosti: muzičku u poetsku prirodno je stigao do vlastitog kantautorskog govora, koji ga je najviše i obilježio. Zbog stanovitih nedaća pri objavljivanju ranijih pjesama gotovo sasvim prestaje pisati.

Na nagovor poznavalaca i prijatelja počinje još jednom 1969. godine da bi već 1971. godine objavio prvu knjigu – “Brod u boci” u izdanju Croatia Concerta. Sastavljač je Zvonimir Golob, koji osniva biblioteku za poeziju takve vrste – GRIOT. Knjigu kasnije prihvaća Znanje, objavljuje osam izdanja i prodaje Brod u boci u oko 60.000 primjeraka. Slijede Narodne pjesme, Pjesnikov bratić (vlastita naklada), Zamišljeno pristanište (s Matijom Skurjenijem), Pjesnik opće prakse, Poesia e conto (Napulj), Čagalj, 101 pjesma (Sarajevo), Kiša – Rain (dvojezično; hrvatsko-engleski), Hladni rat. Objavio je dvije grafičko-poetske mape: Trebotić i Vejzović. Pisao je često i za djecu. Također je i snimao, a ne rijetko je bio i nagrađivan.

Pisao je za dalmatinske klape, s kojima je također imao velikoga uspjeha. Pisao je stihove i muziku i za velik broj ekonomskih, komercijalnih poruka. Svoj najopsežniji dio rada ostavio je u pozorištu i na televiziji. Napisao je partiture za više od stotinu kazališnih predstava (Shakespeare, Bulgakov, Ostrovski, Šenoa, Marinković, Brešan, Mujičić-Senker-Škrabe, Turgenjev, Nehajev, Goldoni, Ö. von Horvath…). Radio je često u pozorištima lutaka. Ukomponirao je i interpretirao velik broj naših pjesnika (I. G. Kovačić, Ujević, Ivanišević, Kaštelan, Paljetak, Krleža, Krklec, Šoljan, Sobol, Golob…). Prvi je otpočeo s ciklusom Pjevam pjesnike, koje i danas povremeno obnavlja. Napisao je muziku za više igranih, kratkih animiranih i propagandnih filmova (Glembajevi, Živa istina, Donator, Vlak u snijegu …).

Arsen Dedic o sebi

Ja sam došao u Zagreb 1957.godine, a pazite koliko sam star u Zagreb sam dolazio od 1946. jer sam tamo imao ujaka Matu. Ali od 1957. godine živim stalno u Zagrebu, završio sam pravo, studirao Akademiju. Htio sam na akademiju. Živio sam u jednoj maloj sobi sa dva metalna vojnička kreveta. Kolega je isto studirao Akademiju. Nisam bio u materijalnoj mogućnosti da studiram slikarstvo što mi je bila najveća ambicija. Onda su mi roditelji javili iz Šibenika daj studiraj nešto ozbiljno onda sam uzeo pravo. Studirao sam pravo, ali to nisam izdržao mada sam došao do kraja. Onda sam upisao Muzičku akademiju i nju diplomirao u februaru 1964.godine.

Pitaju me često, što mislim o muzičkoj sceni na bivšim jugoslavenskim prostorima. Ja im uvjek odgovaram: - Ne zanima me uopće. Osim toga ja sam uvijek bio u posebnom položaju. Ja sam kantautor, dakle ja sam samo uvjetno pripadao tom prostoru jer sam akademski muzičar koji je živio u tom svijetu. Mislim da nije nikad ni bolje ni gore. Mislim da je cijelo vrijeme neću reći ni loše ni dobro, nego je na sreću ili na žalost, jednako. Ja nemam potrebe da dajem ocjenu o nekom takozvanom kolegi ili o pravom kolegi. Neka svako radi svoj posao kao što ja radim svoj posao. Nikada u životu se nisam nametnuo ni ponudio. Nisam imao menadžera, nisam vidio sponzora, nego sam sa svojom ženom Gabi Novak i sa sinom radio taj posao i više dođemo ovako za frendove iz prijateljsva nego iz neke potrebe.

Ljudi misle da sam ja javno dobro, ja sam vam javno zlo. Ja ne znam koji mene vrag uopće drži. Bilo bi prirodno da me više nema, jel tako? Naši najbolji su otišli, šalim se. Šta znam, učinio sam u životu sve što je bilo u mojoj vlasti protiv sebe, sve sam učinio, živio sam krajnje neuredno, ali i uredno. Nisam se politizirao, živio sam u skladu sa svojim skromnim talentom i svojim obrazovanjem.

Ima mnogo mladih koji me slušaju i onih koji me ne fermaju. Mlade treba kočiti. Stare treba sokoliti. Ja imam jedan program koji kaže „vratimo osmjeh na lica naših starica“ jel tako? Tako treba ići. Prema tome treba malo uživati i primati to tako, ne praviti paniku oko svoje vlastite sudbine. Ja nikada nisam pravio paniku. Ja sam prošao sve mučno što čovjek može proći. Bio sam operiran na unutarnjim organima. Operirane ruke, presadio jetru u Padovi. Živio u drugoj zemlji liječeći se, pa nisam nikome pravio paniku, nikoga obavezao, nikoga povrijedio nisam, ako me ne takne, al ne diraj lava dok spava.

Političari se neprestano i s jedne i s druge strane izvinjavaju za prošlost, muzika i poezija to ne čine, ali prelaze sve granice i barijere i to vrlo uspješno. Dosta mi je tog življenja u prošlosti. Ja imam kćer od 48 godina godina, imam ženu u 75. godini, sina od 38 godina i imam iznad svega svog anđela koji ima 8 godina, unučicu Lu. Pa šta ću ja sad opteretiti se prošlošću, pa ne može se živjeti u prošlosti, kako to naši ljudi ne shvaćaju. Zašto je to stalno insistiranje na prošlosti.

Ja vrlo rijetko odlazim bilo gdje. Meni se više to ne da. Postoji u Šibeniku gdje sam ja rođen, jedan lijepi izraz koji kaže „on više nije za u polje, on je za oko kuće“ i ja sam tako još samo za u Zagrebu i tamo do Zaprešića i tamo gdje mi je blizu. Želim, u prvom redu, ne raditi, želim biti kući. Ja ću pisati i pišem još uvijek i pisaću i dalje mnogo. Ponuda ima daleko više nego što ih želim i za Gabi i za mene. Gabi najviše uživa biti prava naša majka i baka, kuhati i biti kući. Ima i ona ponuda koliko hoće, ali ne ide nigdje. Tu i tamo, ali to je rijetkost. To smo obavljali gotovo pola stoljeća, ali radiću još, pisaću, ali ne mogu više putovati, ne mogu biti više na usluzi, ne mogu biti onako za dnevnu upotrebu. Hoću imati neki svoj mir.
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 17-09-11, 11:42   #22
beskraj
MiM team Početnik
 
beskraj's Avatar
 
Registrovan: Sep 2011
Postovi: 103
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 0
beskraj na dobrome putu
Default

Efraim Kison


(1924– 2005)
pisac, satiricar, dramski pisac, scenarista i reziser.

Рођен
је у Будимпешти (Мађарска) као Ferenc Hoffmann. Студирао је ликовну
уметност, сликарство и скулптуру, а током студија је посао хумористичке
есеје и сценска дела. Преживљава холокауст током II светског рата и
након 1945. мења презиме у Кишонт. Емигрирао је у Израел 1949. где му је
имиграциони радник променио име у Ефраим Хишон.
Иако није знао
хебрејски, брзо га је савладао и постаје аутор сатиричке колумне у
дневнику на једноставном хебрејском , Омер (Omer), већ после две године.
Од 1952. је био аутор колумне Хад Гадја ("Had Gadya") у дневнику
Ма'арив (Ma'ariv). Посветио се писању политичке и социјалне сатире, али
је писао и дела чистог хумора, тако да је убрзо ова колумна постала
најпопуларнија у целој земљи. Његов изврсни смисао и за језик и за
ликове је применио и у бројним скечевима за позоришта. Своју супругу
(невезано коју) увек у делима ословљава са најбоља од свих жена.


"Pomozi svetu na svoju štetu"
"Kućna apoteku za zdrave".
Kako je nastala ova knjiga ili
Albert Ajnštajn je bio u pravu
Počećemo od stare mudrosti da svako želi da ga ljudi vole.Tako je,na
primer,rimski car Kaligula trošio šakom i kapom na klanje ljudi u areni
samo da bi zadovoljio rulju i da bi ga ona volela.
Na temu "kako steći prijatelje" ispisano je tone hartije,ali sve to meni lično nije bilo od velike koristi.
Učtiv sam kao francuski diplomata,taktičan,miran i sed - ali to niko ne zna da ceni.
Svojevremeno, kad bi me ljudi pitali kako sam,široko bih se nasmešio i
rekao da sam odlično,super,poslednja knjiga ima dobru prođu,sve bolje
igram golf, a na bilijaru sam zaradio dvadeset funti.I tako, umesto da
me vole, ljudi bi samo othuknuli i procedili:"Ma nemoj!"ili bi se
izvinili kako im se žuri,ili bi rekli kako je ipak vreme da prestanem
da jurim kao lud za lovom.
Ukratko,nisu hteli da imaju posla sa mnom.Naročito u poslednje vreme,to jest poslednjih trideset godina.
Dobro,zaključio sam,neću steći prijatelje,ali šta je sa poznanicima,s onima s kojima možeš da razmeniš reč-dve?
- Prati me luda sreća - rekao bih zadovoljno ljudima. - Upravo sam završio operu, a sad vodim porodicu na Tahiti.
- Ne preterujte s naprezanjem - odgovorili bi mi ledeno. -Znate,niste više tako mladi.
Pa bi se izgubili.I zaobilazili bi me u širokom luku.Više me niko nije
pitao za moje zdravlje.Škartirali su me.Da li sam bio usamljen?
Kao Izrael u Generalnoj Skupštini,eto kako.Ne bih rekao da su me bojkotovali,mada u stvari jesu.
Došlo je dotle da sam se ponekad pitao:"Efraime,kako si,kako ide?"samo da bih osetio kako je nekom stalo do mene.
Više mi nije priao ni uspeh jer nisam imao kome da pričam o njemu.
A onda sam vratima pričepio palac na nozi.
Što ti je sreća!Naime, vraćao sam se kući iz samoposluge,s punim naručjem flaša,pa sam onako muški udario nogom o ulazna vrata,
ali su mi vrata uzvratila udarac i spljeskala nožni palac između sebe i dovratka pretvorivši ga u plavo testo.
U tom trenutku je naišao moj komšija Feliks Zelig.Čitave dve godine nije sa mnom prozborio ni reči,ali je sad zastao.
-Šta ti je? -upita me. -Šta ti je,stari moj?
Nem od bola samo sam upro prstom.Feliks me malo vukao,malo nosio do
kauča,onda mi je pripremio piće,pa je ostao uz mene sve dok mi se žena
nije vratila.
Aha,rekao sam u sebi,tako je to znači.
Nedelju dana kasnije naletim u pošti na gospođu Blum koja me upita kako mi je palac i sve ostalo,a ja joj odovorim:
- Palac nije ništa.Izludeo sam od straha jer me nešto strašno probada u slabinama...
Gospođa Blum me doprati do samih kućnih vrata.
- Morate kod lekara - reče mi,a oči joj zablistaše.- To vam je sigurno
kamen u bubregu.Bože,pa ima da se provedete kao bos po trnju.
Proklinjaćete dan kad ste se rodili.
Od tada me zivkala svakog drugog dana raspitujući se za moje zdravlje.
Malo-pomalo,ljudi su opet obraćali pažnju na mene.Ali,više nisam čekao da me pitaju,odmah bi im rekao:
- Kakve paklene muke!Ubi me kamen.Ne mogu ni da pišem.Sutra moram na snimanje.
Brate,svakim danom sve više prijatelja!Iz puke znatiželje prelistao sam
sve one knjige o tome kako se to radi:niko i ne spominje kamen u
bubregu.Amateri!
Onda mi je sinula ideja da dnevnu naricaljku zaokružim još jednim
biserom: eto,govorio sam, zbog te operacije morao sam da odložim
snimanje filma.
Senzacionalan uspeh!Slatka ženica se požalila kako joj je dosta kuvanja kafe od jutra do sutra za sve moje prijatelje i
sapatnike.Odlučio sam da napišem knjigu o sticanju prijatelja pod naslovom "Šmrc-kuku-lele"
Tih dana obično bih pri kraju razgovora dodao:
- Potpuno sam propao.Imate li da mi pozajmite koji dinar?
Ljudi su vadili novčanike kao mutavi.Vratila mi se vera u čoveka.
- Znaš - rekao sam ženici - tek mi je sad jasno ono s Jovom.Znao je on šta radi sa svim onim svojim nevoljama i mukama!
Tako sam se ugledao na Jova i servirao pravi koktel čemera,te bol u leđima(krivi mi se kičma?),te pritegli me poreznici,
ubi me tvrda stolica,plus bankrotstvo,bilharzija i moj poslednji fijasko.
A lansirao sam glasine da mi je žena pobegla u Španiju sa našim porodičnim doktorom.
Bio sam popularan kao nikada do tada.Upravo sam u tom kratkom srećnom razdoblju svog života otkrio
"Prvo pravilo sendviča", po kome između dve debele propasti možeš da razmažeš tanak sloj sreće.
Uspeo sam da prošvercujem - između požara u kuhinji i upale slepog
creva - jednu značajnu književnu nagradu a da me nisu bojkotovali.
No,bilo je suviše dobro da bi potrajalo.
Tog petka - i sad mi pisaća mašina drhti pod prstima dok ovo pišem - tog crnog petka odjednom me spopade neki neobično
stvarni bol u krstima.Dođe lekar i objavi:kamen u bubregu.Eto što ti je Božja pravda!
- Slušaj,draga - rekao sam slatkoj ženici - biće najbolje da za sutra pozajmiš neku stolicu više i da odmah pristaviš kafu.
Navaliće ko mutavi.
Niko se nije pojavio.Ama baš niko.Zbog nekoliko kamenčića u bubregu izgubio sam sve svoje teško stečene prijatelje.
I tek onda, u bolesničkom krevetu, shvatio sam načelo:
rulja ne voli bolesne i nesrećne ljude,ona voli zdrave i srećne koji se žale na svoje tegobe.
beskraj is offline   Reply With Quote
Old 18-09-11, 04:10   #23
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

VINCENTE ALEIXANDRE (1898 – 1984)



Ovaj spanski pesnik, rodjen je 26. aprila 1898. godine u Seviji. Djetinjstvo je proveo u Malagi, a od 1909. godine je živio u Madridu. Studirao je prava na Univerzitetu u Madridu i na Madridskoj ekonomskoj školi. Od 1925. godine potpuno se posvetio književnosti. Njegova prva zbirka poezije – “Polje”, objavljena je 1928. godine. Nakon te godine napisao je i objavio mnoštvo knjiga. Godine 1933. dobio je Nacionalnu književnu nagradu za djelo “Razaranje ili ljubav”. Tokom Španskog građanskog rata (1936-1939) živio je u republikanskoj zoni. Razbolio se i ostao u Madridu po okončanju rata, ućutkan od novih vlasti četiri godine. Godine 1944. objavio je knjigu “Sjenka raja”, držeći se podalje od političkog establišmenta.

Godine 1950. postao je član Španske akademije. Njegove knjige i antologije se i dan-danas objavljuju. Švedska kraljevska akademija nagradila ga je Nobelovom nagradom za književnost za cjelokupno stvaralaštvo 1977. godine. Umro je u Madridu 14. decembra 1984. godine. Aleisandreova rana poezija, pisana slobodnim stihom, snažno je nadrealistička. Ona takođe slavi ljepotu prirode korišćenjem simbola koji predstavljaju zemlju i more. Većina Aleisandreovih ranih pesama je ispunjena tugom. One odslikavaju njegovo osećanje da su ljudi izgubili strast i slobodan duh koji je video u prirodi.

UNIDAD EN ELLA
Cuerpo feliz que fluye entre mis manos,
rostro amado donde contemplo el mundo,
donde graciosos pájaros se copian fugitivos,
volando a la región donde nada se olvida.
Tu forma externa, diamante o rubí duro,
brillo de un sol que entre mis manos deslumbra,
cráter que me convoca con su música íntima, con esa
indescifrable llamada de tus dientes.
Muero porque me arrojo, porque quiero morir,
porque quiero vivir en el fuego, porque este aire de fuera
no es mío, sino el caliente aliento
que si me acerco quema y dora mis labios desde un fondo.
Deja, deja que mire, teńido del amor,
enrojecido el rostro por tu purpúrea vida,
deja que mire el hondo clamor de tus entrańas
donde muero y renuncio a vivir para siempre.
Quiero amor o la muerte, quiero morir del todo,
quiero ser tú, tu sangre, esa lava rugiente
que regando encerrada bellos miembros extremos
siente así los hermosos límites de la vida.
Este beso en tus labios como una lenta espina,
como un mar que voló hecho un espejo,
como el brillo de un ala,
es todavía unas manos, un repasar de tu crujiente pelo,
un crepitar de la luz vengadora,
luz o espada mortal que sobre mi cuello amenaza,
pero que nunca podrá destruir la unidad de este mundo.



PREVOD:

Jedinstvo u njoj

Sretno tijelo što teče medu mojim rukama,
lice voljeno u kojem svijet promatram,
u kojem se drage ptice u bijegu ogledaju
leteći prema području gdje se ništa ne zaboravlja.
Tvoj vanjski oblik, dijamant ili tvrdi rubin,
sjaj sunca što blista medu mojim rukama,
krater koji me mami svojom prisnom glazbom,
onim zagonetnim dozivanjem tvojih zuba.
Umirem jer se predajem, jer hoću da umrem,
jer hoću da živim u ognju, jer ovaj zrak izvana
nije moj, već toplo disanje koje mi,
kad se približim, žeže i zlati usne iz dubine.
Pusti, pusti da gledam, obojen ljubavlju,
dok mi je lice rumeno od tvog grimizna života,
pusti da gledam posljednji kliktaj tvoje utrobe,
gdje umirem i gdje se odričem života zauvijek.
Hoću ljubav ili smrt, hoću potpuno umiranje,
hoću da budem ti, tvoja krv, ta lava što riče,
što, zatvorena, natapajući krajnje lijepe udove,
osjeća tako divne granice života.
Taj poljubac na tvojim usnama kao spori ubod,
kao more koje je poletjelo, pretvoreno u ogledalo,
kao svjetlucanje krila,
i još ruke, prelaženje tvojih šuštavih kosa,
praskanje osvetljive svjetlosti,
svjetlosti ili mača smrtonosna koji vreba nad mojim
vratom,
ali nikada neće razbiti jedinstvo ovog svijeta.
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 18-09-11, 04:10   #24
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

RADE SERBEDZIJA (1946 - )



Rođen je u mjestu Bunić kod Korenice u Hrvatskoj, 27. juli 1946. godine, filmski, televizijski i pozorišni je glumac, reditelj, pisac i muzičar. Gimnaziju je završio u Vinkovcima, a 1969. godine diplomirao na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu. Dobitnik je svih prestižnih nagrada za glumu u bivšoj Jugoslaviji. Oženjen je sa Lekom Udovički sa kojom ima ćerke Ninu, Milicu Almu, Vanju, Luciju i sina Danila.

Pošto je diplomirao ubrzo je angažiran u zagrebačkomu Dramskom teatru "Gavella". Nakon toga naizmjenično radi kao slobodni umjetnik, s angažmanom u HNK Zagreb, te ponovno u "Gavelli". Nadaren, iznimne glumačke tehnike, glumac i racija i temperamenta, sugestivan, vrsne dikcije, s lakoćom izvodeći i fizički najteže scene, pokazao se podjednako uvjerljiv u ulogama klasičnog (npr. Shakespeareovi Hamlet i Richard III) i modernog repertoara (npr. Ibsenov Peer Gynt) - u raznim žanrovima, i u pozitivnim i u negativnim likovima. Dobitnik je mnogih priznanja (triput nagrađen na Sterijinom pozorju, Nagrada "Vladimir Nazor", Nagrada "Dubravko Dujšin", Nagrada "Orlando" na Dubrovačkim ljetnim igrama).

Na filmu debitira sporednom ulogom u Iluziji (1967) K. Papića, dok prvu glavnu - mladića na životnoj prekretnici - tumači u Gravitaciji ili fantastičnoj mladosti činovnika Borisa Horvata (1968) B.Ivande.

Otada sve češće nastupa u glavnim ulogama dobijajući popularnost i ulazeći u krug najrespektiranijih jugoslavenskih glumaca - u filmovima raspona od ratnih drama do savremene tematike. Tako su početkom 70-ih godina zapažene njegove uloge komunističkog aktivista dezorijentiranog u privatnom životu u Crvenom klasju (1970) Ž. Pavlovića i seoskog mladića suočenog s nepravdom u Predstavi Hamleta u selu Mrduša Donja (1973) Krste Papića. U to vrijeme ističe se i u filmovima koji kritički oslikavaju jugoslavensku suvremenost: kao kompozitor kod kojeg prevladava karijerizam (što potvrđuje njegovu sposobnost karakterizacije moralno ambivalentnih osoba) u filmu Bravo maestro (1978) Rajka Grlića (Zlatna arena u Puli) i u naslovnoj ulozi u Novinaru (1979) Fadila Hadžića.

Najuspješnija filmska godina za Šerbedžiju je vjerovatno bila 1986. kada sa dvije uloge u filmovima dobijaju titulu najuspješnijih na pulskom festivalu: revolucionara koji se ne snalazi u poratnom vremenu u "Večernjim zvonima" Lordana Zafranovića (Zlatna arena) i radnika ogorčenog siromaštvom i životnim nedaćama u "Snu o ruži" Ž. Tadića (Velika povelja u Nišu). Velikog radnog potencijala, s uspjehom glumi i na televiziji: u tv-serijama "U registraturi", Nikola Tesla (u naslovnoj ulozi), Prosjaci i sinovi i Bombaški proces (kao Josip Broz Tito). Godine 1982. dobio je godišnju nagradu australske televizije Sammy za glavnu ulogu u australskoj televizijskoj ekranizaciji drame Oslobođenje Skoplja D. Jovanovića. Objavio je 2 zbirke pjesama: Promjenljivi i Crno, crveno. Bio je predavač scenskog govora i glume na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu te kao izvanredni profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Godine 1992. odlazi u svijet gdje se također probio kako sjajan glumac.

Unatoč tome što je već glumio u oko 80k filmova distribuiranih uglavnom na području bivše Jugoslavije, proboj u svjetske vode zadobio je filmom "Hanna's War" (1988) te filmom "Before the Rain" (1994) Milče Mančevskog. Godine 1996, Šerbedžija je igrao oca izbjeglice u filmu "Belma" te novozelandskog imigranta u filmu "Broken English". Potom su uslijedile uloge u vodećim hollywoodskim filmskim ostvarenjima u filmovima "Space Cowboys", "Mission: Impossible 2", "Mighty Joe Young", "Snatch" itd.
Rade je poznat i po čitanju poezije te pozorišnim predstavama. Pokrenuo je i novi teatar "Ullysses" u Puli koji je premijeru doživio s predstavom "Kralj Lear" na Brijunima pod režiserskom palicom njegove supruge Lenke.

Radio je sa mnogim velikim imenima kao što je Vanessa Redgrave, Phillip Noyce ili Tom Cruise. Radio je i sa slavnim Stanleyom Kubrickom te Clintom Eastwoodom no Rade je ostao dosljedan sebi izjavama kako su "dobri su režiseri jednako dobri svugdje na svijetu, a glumci se prepoznaju već pri prvom pogledu" sjećajući se glumaca s naših prostora kao što su Inge Apelt ili Miodrag Krivokapić. Uz porodicu Šovagović, Šerbedžija sa svojom djecom iz prvog braka, Danilom koji studira film u Americi i Lucijom, dobitnicom Zlatne arene za ulogu u filmu "Polagana predaja", na dobrom putu ostvariti još jednu jaku "porodičnu manufakturu" na ovim prostorima.


Rade Serbedzija o sebi:


Kako je to odjednom čudno i strano. Sjedam za kompjuter i počinjem pisati prijatelju u moju tuđinu. Pišem tamo gdje mi je postalo tuđe. Riječi polako izlaze iz mene i čine se trome i pospane, kao da nemaju što reći ili objasniti. A i nema se, zapravo, više ništa reći ni objasniti. Prijatelji to ionako razumiju, a bitange više ne uzimam za ozbiljno, jer ih, kad mi se pojave, odagnam od sebe ko dosadne muhe sa revera moga crnoga kaputa. Dragi Igor Mandić uvijek mi je govorio kako treba pisati, pisati i pisati, jer riječi dolaze do ljudi. Nađu svoj put. Odjek. Ipak, trebam li pisati o svemu tome što sam proživio ovih trinaest godina? Ima li smisla, i zašto, napokon? Ja sam se već odavna pomirio sa svojom sudbinom. Znam da sam, na neki način, gubitnik i da se vrijeme koje smo svi skupa proživjeli ovih trinaest godina, nije odviše nježno ponijelo prema ljudima poput mene, ali znam i to da sam izabrao put koji su mi nalagali moj moral i moja savjest
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.

Last edited by Petar Matic; 19-09-11 at 01:37..
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 21-09-11, 03:27   #25
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

ENES KISEVIC (1947 - )



Enes Kišević, bosanski pjesnik i dramski umjetnik. Rođen je 1. maja 1947. god. u Bosanskoj Krupi. Osnovnu školu i gimnaziju završio u Ključu. Glumačku karijeru započeo je u Narodnom pozorištu Bosanske krajine u Banja Luci, odakle odlazi u Zagreb, gdje je 1971. godine diplomirao na Akademiji dramskih umjetnosti.

U svojoj glumačkoj karijeri igrao je u predstavama najpoznatijih režisera, najviše na Dubrovačkim ljetnjim igrama i u zagrebačkom teatru ITD. Član je DHK-a, HDDU-a i DHHP-a. Igrao je u više kazališnih, filmskih i televizijskih drama. Pjesme su mu prevedene na engleski, arapski, njemački, slovenski, italijanski, turski, mađarski. Živi radi u Zagrebu. Profesionalni je glumac i književnik.


Enes Kisevic o sebi:

Pisanje sam odabrao još kao dječak, ono je u meni starije od glume. Ali, pisac se često mora spojiti s glumom. Kad pisac čita nešto svoje, mora glumiti. Ne može čitati preko volje. Znači, pisac jer je pisanje izazovnije i mirnije.

Najdraži su mi misteriji rađanja i umiranja, zašto smo tu, što je naš posao? Pohvale i pokude dragih ljudi su mi drage. Kad nagrada prosvjetljuje samoga sebe, a i druge, to je najveća nagrada.
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 22-09-11, 04:21   #26
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

DAVID ALBAHARI (1948 - )




David Albahari je knjizevnih i prevodilac jevrejskog porekla sa Kosova. Rodjen je u Peći 1948. godine.

Albahari piše uglavnom autobiografske romane i kratke priče. Godine 1973. objavljuje prvu zbirku priča "Porodično vreme". Široj publici postaje poznat 1982. kada objavljuje zbirku priča "Opis smrti" za koju dobija Andrićevu nagradu.

Do sada je objavio deset knjiga priča i dvanaest romana, kao i tri knjige eseja.

Knjiga priča Pelerina (1993) nagrađena je nagradama Stanislav Vinaver i Branko Ćopić.

Roman "Mamac" dobio je Ninovu nagradu za najbolji roman u 1996. godini, kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije, Balkaniku i Most-Berlin.

Roman "Pijavice" nagrađen je Nagradom grada Beograda (2006).

Preveo je veliki broj knjiga, priča, pesama i eseja mnogih američkih, britanskih, australijskih i kanadskih pisaca, uključujući Sola Beloua, Vladimira Nabokova, Margaret Etvud, Isaka Baševisa Singera i Tomasa Pinčona. Preveo je i dramske tekstove Sema Šeparda, Keril Čerčil i Džejsona Šermana.

U periodu između 1973. i 1994. godine radio je u redakcijama više beogradskih i novosadskih časopisa i izdavačkih kuća – Vidici, Književna reč, Pismo, Kulture Istoka, Politika, Mezuza, edicija Prva knjiga Matice srpske.

Knjige su mu prevedene na šesnaest jezika.

Godine 1991. postao je predsjednik Federacije jevrejskih zajednica Jugoslavije, a radio je i na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva. Godine 1994. preselio se sa porodicom u Calgary, Kanada, gdje i danas živi. I dalje piše i objavljuje na srpskom jeziku.

Kasnih osamdesetih, Albahari je započeo prvu formalnu peticiju za legalizaciju marihuane u Jugoslaviji.

Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman "Mamac" 1996. godine.


David Albahari o sebi:

Opsednut sam time šta u relaciji između dve osobe proizvodi određeni odnos ili ga ne proizvodi. Zanima me trenutak kada se između njih nešto uspostavlja ili ruši. To je za mene priča. Taj trenutak. Mogu, na primer, da napišem priču u kojoj će se oni pogledati i samo taj trenutak pogleda je to. Mnogi će reći da to nije ništa, oni koji misle da književnost treba da ima drugu vrstu poruke. Za mene je poruka taj jedan trenutak i ništa me van toga ne zanima.

Ako govorimo samo o zanatskom pitanju, odakle mi inspiracija ili zašto koristim određene teme, onda je na meni da pronađem način da na to odgovorim. Nema razloga da na takva pitanja ne odgovorim. Sve što se tiče pisanja jeste područje o kome sam uvek spreman da govorim. Mogao bih da govorim o svojoj inspiraciji ili o tome šta moja žena znači u mojoj prozi i ne vidim da to može da utiče na stvari izvan književnosti. Taj zanatski aspekt je za mene deo postmoderne igre u kojoj učestvujem kao pisac i kao čitalac. S tim što ja, da pojasnim, i kada govorim o tome, dajem prostora da ne govorim istinu. Ne kažem da ću namerno lagati, ali ako je sve to deo "postmoderne igre" onda bi sve moglo da bude interpretacija stvarnosti. Odnosno interpretacija interpretirane stvarnosti u delu. Tako da se pomeramo nekoliko nivoa od onoga što bi stvarnost zaista mogla da bude.

Čitaoci mi se javljaju i tu sam uvek u nekoj čudnoj situaciji. Često govorim da ne pišem za čitaoce i da me oni ne zanimaju, jer je to neka vrsta "postmodernističkog stava". Često govorim da pišem za samog sebe, da pišem o sebi, i dobrim delom o prelamanju svog iskustva kroz tu vrstu proze. Onda vam se dogodi da se pojavi čitalac koji vam se obrati, vidite da je veoma pažljivo pročitao to što ste napisali, kome to nešto znači, koji ima vrlo inteligentna pitanja, komentare, sugestije. Mene u takvim situacijama bude sramota, jer po nekom principu po kome pišem ne bi trebalo ni da pričam sa tom osobom, jer me navodno ne zanima šta ta osoba ima da kaže. U suštini, istina je drugačija. Čitaoci i te kako imaju šta da kažu i nekad, posle književnih večeri, vodim sa njima interesantne razgovore.

Nikada nisam bio siguran šta termin "angažovana književnost" doista označava, a sada je možda kasno da učim. Ako taj termin podrazumeva određeni politički angažman, onda toga nema ni u romanu ni u njegovom tvorcu. Ako podrazumeva bavljenje stvarnošću i aktuelnim problemima, onda toga ima u romanu, ali to za mene ima drugostepenu vrednost. Za mene je u prvom planu ono što sam od postmodernih vrednosti uneo u roman - poigravanje žanrom, neprekidno uključivanje referenci na moje ranije priče i romane, pisanje o pisanju, i napokon činjenica da je to još jedan moj roman koji zapravo ne postoji. Naime, ako je on kraju zakopan, onda čitalac čita nešto drugo, kao što u romanu "Mamac" ne čita priču o majci koju pripovedač želi da napiše. Naravno, postmoderni elementi u mojoj prozi nisu više u prvom planu kao u, recimo, pričama u zbirci "Jednostavnost" ili romanu "Cink", i većina čitalaca ih verovatno neće primetiti tokom čitanja "Pijavica". Tako je, i za njih i za mene, zapravo bolje.

Prevodilaštvo je sasvim druga priča. Uvek sam o sebi govorio kao o prevodiocu. Nikada nisam rekao da sam pisac koji prevodi, nego da sam prevodilac koji piše. Smatram da je prevodilaštvo profesija, a da je pisanje za mene jedan lep hobi. Kao sakupljanje poštanskih maraka. Čovek sakuplja marke i piše priče – to su dva lepa hobija. Dugo sam bio samo član Udruženja prevodilaca, a nisam bio član Udruženja književnika. U tom prevođenju, sebe ubrajam u grupu informativnih prevodilaca. Onih, dakle, prevodilaca koji prevođenje smatraju upravo načinom uvođenja nepoznatih elemenata književnosti u svoju kulturu. Katkad i po cenu kvaliteta prevoda, jer se prevodi sa manje prevodilačke strasti nego što to čine prevodioci tipa Vinavera, Kolje Mićevića, Baneta Živojinovića, prevodioci koje nazivam velikim jer su prevodili klasična dela, održavali jezik, oživljavali ga. Mene je uvek zanimala informacija. Kada sam počeo aktivnije da se bavim prevođenjem, shvatio sam da postoji veliki prazan prostor u oblasti kratke priče.

Zanimljivo je da su prevodi pesničkih knjiga pratili savremene tokove, ali je proza bila u zaostatku i ja sam tu našao svoj prostor koji nekoliko godina niko drugi nije popunjavao. Tako sam se odlučio za autore koji nisu ovde bili prisutni. Reagovao sam kao čitalac i prevodio sam one koji su se meni dopadali, i mislim da nisam uvek pogodio. Bilo je to prevođenje po srodnosti koju sam osećao. Cela generacija američkih postmodernista: Bartelmi, Bart, Kuver. Meni je kao čitaocu i kao piscu amateru njihovo delo bilo nešto u čemu sam uživao, a hteo sam da se vidi da postoji i nešto drugo naspram onoga što se prevodilo i što je tada bilo dominantno u srpskoj prozi. Bilo je to doba u kome je dominirala nekakva "stvarnosna proza". Nemam ništa protiv takve literature, to je prosto jedan istorijski trenutak. Ona nikada nije u potpunosti zatvarala celokupni književni prostor i uvek su postojali pisci drugačijih pripovedačkih orijentacija. Birao sam pisce koji su se, na moju sreću, docnije pokazali kao uspešni autori u svojim književnostima. Bio je to jedan srećan splet okolnosti.

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih otkrio sam postmodernizam koji je otvorio mesto za pozajmicu. Uostalom, cela diskusija koju je Danilo Kiš vodio ticala se statusa pozajmice i plagijata u literarnom tekstu. Kada se pojavila mogućnost pozajmice kao prihvaćenog postupka, to se kasnije nazivalo citat, onda se razbuktala neka moja pripovedačka zainteresovanost. Otvorio mi se prostor da slobodno krenem prema Bartelmiju ili Bartu i Kuveru, da nešto od njihove tehnike ili citat iz priče uzmem i da na tome pravim priču.

Uostalom, postmodernizam je, ili ga ja tako shvatam, reagovanje na svet posredstvom knjige, posredstvom bibilioteke, borhesovske ili neke naše, lične. U tom trenutku sve postaje dopušteno sem literarne krađe, plagijata. Dopušteno je samo ono što je "razigranost" postmodernizma dopuštala. Tu su nastala i ta prelivanja. Kada je reč o ovom specifičnom primeru, priča na koju mislite nije toliko nastala iz čitanja Šermana Aleksija koliko zbog činjenice da je Kalgari okružen indijanskim rezervatima i da u samom gradu živi dosta Indijanaca. Ponekad odlazim u te rezervate, na njihove tradicionalne svečanosti, viđam ih u gradu i otuda su oni ušli u tu priču. Meni je Aleksi zanimljiv kao pisac jer je pronašao posebnost koja ga odvaja od uobičajnog načina na koji se piše o američkim Indijancima. Podseća me, mada su sasvim stilski različiti, na japanskog pisca Murakamija. I on je od svoje japanske tradicije i od onoga što mu nudi "zapadna civilizacija" napravio novi glas, novu formu. Tako da su mi trenutno Murakami i Aleksi dva najzanimljivija imena.

Ja ovo vreme vidim kao vreme bez mitova. Pitanje je kojom brzinom nastaje mit? Čak i da ponudimo neki način za njegovo stvaranje, ne znači da će se taj mit održati, jer mit kao mit možemo da pročitamo tek kao nešto iz budućnosti što nastaje sada. Ja ne pišem tu književnost koja se bavi mitom i kada govorim o mitu, govorim o onome izvan književnosti. Čini mi se da se ono o čemu ja pišem najviše odvija na intimnom planu, na planu malih stvari, a od toga ne možete da napravite mit. Sve što smo pomenuli, ujedinjena Evropa, multikulturalizam, ja ne vidim kao mitove. Iako sumnjam u neke od tih stvari, ja u njih verujem zato što mi se čini da nude načine razrešenja nekih situacija u kojima se svet nalazi. Da li pisci stvaraju taj mit, ja to ne znam. Ono što mogu da uočim u književnosti u Severnoj Americi jeste nekakav mit o zaveri koji mi jedini deluje stvarno. Stalno insistiranje na zaveri, na mitu o zaveri u koju ja, na primer, uopšte ne verujem. I mislim da je to mit koji je prisutan ne samo danas nego poslednjih pedesetak godina.

Ja možda pišem neku tihu priču i nisam sigurno jedini koji to čini. Ne kažem da je to model koji bi svi trebalo da prihvate niti da je to vredan model. Moje najiskrenije mišljenje je da će ono što ja pišem vremenom biti istisnuto iz književnosti. Pričam o nekom budućem vremenu, u kome će to što radim, upravo zbog intimnosti zapisa, polako biti potisnuto negde u književnoj istoriji. Biće potisnuto delima autora koji govore o "bučnijim" temama. Kao što se i ja kao čovek povlačim, izgleda da će se i ta vrsta literature povući pred onom drugom. Ako je neko bude smatrao vrednom, neće joj odreći vrednost nego će jednostavno ona biti pomerena u stranu, jer ovo drugo nudi veću mogućnost tumačenja i značenja. Ne možete da uzmete neku moju zbirku priča i da iz nje čitate bilo šta drugo osim onih intimnih trenutaka. To u istoriji književnosti nikada neće biti dovoljno, ona traži veće zahvate, pisce "širokog pogleda i dugačkog daha", ne samo po obimu romana nego i po sposobnosti da sintetišu istoriju. Mislim na Andrića, Kiša, Mešu Selimovića u nekim delima. To će uvek biti ispred ovog intimnog. Mene ne zanima pisanje "debelih knjiga".

Najveći uzor mi je Tomas Bernhard koji piše u jednom pasusu, ali imate preteče kao što su Kafka i Beket sa "gustim" tekstom. Ima još pisaca kojima je to pošlo za rukom. Tekst je potrebno brusiti do kraja. Tu nema neke precizne mere. Svesno pišem sa tom idejom. I kada je gotova "prva verzija", bez obzira na broj strana, ja to onda čitam do besvesti. Čitam nekada i naglas dok ne osetim da je ritam svuda onakav kakav sam želeo da bude, što ne znači da sam uvek pogodio. Čitam to onoliko puta dok ne osetim da tekst krene, a on ide nekom svojom idealnom logikom koju želim da dosegnem. Možda je pravi uzor bio Fokner sa mamutskim rečenicama, ili Keruak sa svojim dugačkim pasusima. To je tekst koji teče. Mene, zapravo, zanima tekst u koji čitalac kada jednom uđe ne može da izađe. On ne sme da ima pukotinu kroz koju bi se ovaj izvukao, nego kada se jednom uvuče, mora da ide do kraja.
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.

Last edited by Petar Matic; 22-09-11 at 04:43..
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 23-09-11, 04:28   #27
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

JOSIP PUPAČIĆ (1928 – 1971)



Josip Pupačić je rođen 19. rujna 1928. u Slimenu pokraj Omiša. Nakon klasične gimnazije u Splitu odlazi na studij književnosti u Zagreb. Od 1959. asistent je pri Katedri za stariju hrvatsku književnost Filozofskog fakulteta, a u Lyonu i Londonu je lektor i profesor hrvatskog jezika. Pupačić je zajedno sa svojim naraštajem oko časopisa Krugovi tražio dublji, istinitiji životni realitet. Odmjerenom strukturom svojih refleksivnih metaforičkih pjesama očituje iskonsku vezanost uz podrijetlo i zavičaj.

Ne privlači ga pritom toliko egzotika mediteranskog krajolika koliko svijest o pripadnosti neprekinutom lancu što ga tvore preci i potomci, te svijest o ljudskom bivanju u jedinstvu sa zemljom kojoj pripadaju. U tu se bliskost uklapa i Pupačićeva vezanost uz more i njegovo vječno beskrajno bivstvo. Najbolji je lirski izraz te tematike antologijska pjesma More. Pesimističan osjećaj života prouzročen tragičnim događajima u obiteljskom i osobnom životu, primjerice u pjesmi Tri moja brata o smrti trojice braće, uzdiže Pupačićevo lirsko obzorje do svemirskih razmjera, do smisla vlastita i općeg opstanka.

Između prve Pupačićeve zbirke Cvijet izvan sebe 1958. i zadnje Moj križ svejedno gori 1971. stanovita kriza u pjesnikovu stvaralaštvu poklapa se s njegovim sukobima s nekim pojavama u društvu. No izvore produbljenosti svojega lirskoga izričaja Pupačić je uvijek, pa tako i u zadnjoj zbirci, iznova nalazio u čudesnoj zavičajnoj utemeljenosti, sjećanju na djetinjstvo i lirskom oblikovanju i očitovanju proživljenog, što njegovu poeziju uzdiže u same vrhove novije hrvatske književnosti.

Dana 23. juna 1971. godine sa suprugom Benkom i kćeri Rašeljkom, poginuo je u avionu koji se zapalio nakon slijetanja na aerodrome na ostrvu Krku.


Josip Pupacic o sebi:

Ja sam zapravo gotovo u djetinstvu pokušavao i uspjevao progovoriti kroz poeziju iz sebe, iz svog mraka, iz svoje svjetlosti, iz svog artističkog iskustva. Kulture se mjere po poletu stiha, po snazi poetskog znaka i meni se činilo da je taj izazov umjetnički, koji mi poezija postavlja, izuzetno podsticajan i ja govorim pjesnike i književnike koji definiraju geografiju moje duše iz kojeg mogu govoriti iz sebe, iz svog mraka, iz svoje svjetlosti, iz svog vlastotog iskustva.

Ja nemam neki uhodani proces, pokušavam u svaki nastup uključiti nešto što mi nudi taj trenutak. Znači, ni jedan nastup nije unaprjed do kraja organiziran. Svaki nastup je i u dodiru sa publikom jer je ona moje idealno ogledalo i sugovornik. Ja volim da su situacije izvanredne jer one u meni stvaraju podsticaj da progovorim drugačije nego što sam govorio, nego što sam planirao govoriti. Dobro je kada ljudi slušaju taj govor, da im se čini kao da ga slušaju prvi put i čuju ga prvi put, druga intonacija, drugi je otisak glasa, drugi je položaj tjela i zapravo, svaki je nastup drugačiji jer imam drugu publiku, drugo ogledalo.

Poezija je apsolutno elitna umjetnost. Poezija je sažimanje, poezija je sintetiziranje slogova na način dramaturške organizacije i čovjek treba imati refleks da poetski govori i djeluje. Ona nam nudi uvijek izazove jer, što je ta magija govora Tina Ujevića! Ja govorim Tina već 35 godina, 1400 predstava, garantirano ni jedna nije bila preslikana. Šta je u tom recimo Ujevićevom govoru? To je dovršenost i nedovršenost i teme koje on dotiče. On govori o sebi neprekidno ali po temama i motivima on stvara nešto što je govor prošlosti , sadašnjosti i govor bodućnosti

Podrška države prema sadašnjim okolnostima i prioritetima.Međutim, već je taj program tako snažno zaživio, svi resurci Vrgorca su mi na raspolaganju. Mi nikome ne podilazimo, radimo ono što hoćemo. Sada sam ostvario četiri velika projekta, četiri velike predstave o pjevačima hrvatske književnosti: Arsenu Dediću koji je bio problem svim režimima, Radovan Ivčić , Vesna Parun i Tin Ujević, kojeg su također svi protjerivali i svi pjesnici koje predstavljamo, bili su golemi problem državi. Arsenu Dedić je velikan u našoj književnosti i našoj glazbi. On je zapravo, kada se javio kao pjesnički glas, doprinio afirmaciji poezije , on je oslobodio riječi ropstva, knjige su bile zatvorene u knjige. Zahvaljujući njemu, njegovom pjevu , poezija je iskoračila iz kjnjiga i on je pokrenuo pravu revoluciju.
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 24-09-11, 11:15   #28
beskraj
MiM team Početnik
 
beskraj's Avatar
 
Registrovan: Sep 2011
Postovi: 103
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 0
beskraj na dobrome putu
Default

Ljiljana Habjanovic

TO SAM JA

Rodila sam se 6. septembra 1953. godine u Kruševcu. Potekla sam iz
porodice u kojoj su se izmešale srpska, hrvatska i crnogorska krv,
susrele različite vere. Živela sam i u Srbiji, i u Hrvatskoj. Još u
detinjstvu uvidela sam zlo nacionalne i verske mržnje. Istovremeno,
shvatila sam relativnost svih nacionalnih mitova, ali i njihov značaj za
opstanak nacionalne svesti i samoodržanje jednog naroda. Imala sam
nepunih osam godina kada je moj otac odlučio da započne novi život.
Majku i mene odbacio je kao nepotreban teret. Majka je umrla pet godina
kasnije. Siromašna, usamljena i nesrećna. Ta smrt me i danas boli, i sve
moje knjige o ženskom jadu ustvari su omaž mojoj majci.
Ostala
sam s bakom, štićena toplinom i mekotom njene ljubavi. Rasla sam uz
priče o njenim pretkinjama. Tim pričama baka me je vaspitavala. I da su
one bile drugačije, verovatno bih i ja bila drugačija.
Sa
četrnaest godina počela sam da vodim dnevnik. Na prvoj strani zapisala
sam misao Romana Rolana: Boriti se, tražiti; ne naći i ne klonuti!
Dakle, opredelila sam se za borbu kao način života, za hrabrost kao
životni stil, mada u tom trenutku nisam bila baš sasvim svesna šta sam
ustvari odabrala. Možda mi se zato u jednom periodu života činilo da je
moj simbol paunovo pero. Paun peva kada je nebo tamno i preteće. Paun
igra kada je najteže. Danas znam da čovek nikad nije sam. I da mi stoga
borba i traženje nisu uzaludni.
Od svoje sedme godine želela sam
da budem pisac. Bila sam veoma usamljena. Moje drugarice i drugovi su
izlazili i zabavljali se, a ja sam čitala, pisala i maštala. A onda je
došao dan kada sam morala da se suočim sa poraznom stvarnošću. Ja nisam
imala roditelje, nisam imala materijalnu sigurnost, i morala sam da se
opredelim za neko zanimanje u kojem je lako dobiti posao. Tako sam se
našla na Ekonomskom fakultetu. Pokradenih snova. I bez nade.
Kao
diplomirani ekonomista radila sam u banci, a zatim u turističkoj
agenciji. Tih godina napisala sam i objavila dva romana: Javna ptica i
Ana Marija me nije volela.
Krajem 1991. godine uspela sam da
promenim posao – postala sam novinar u "Dugi", u to vreme najboljem
jugoslovenskom magazinu. Posle dve godine postala sam urednik i član
uređivačkog kolegijuma. Pisala sam o kriminalu, zloupotrebama,
korupciji, koji su vidno obeleželili privredni i društveni život u
Srbiji izolovanoj sankcijama Ujedinjenih nacija. Otkrila sam finansijski
skandal decenije u kome se na jednoj strani našao politički i ekonomski
establišment, a na drugoj opljačkani narod. Zbog tih tekstova tužili su
me funkcioneri iz tri najmoćnije političke partije toga vremena –
Miloševićeve, Šešeljeve i Draškovićeve. Na sudu sam dokazala da sam
pisala istinu. Ipak, osuđena sam i od odlaska u zatvor spasla me je samo
činjenica da sam majka maloletnog deteta.
Budući da sam još iz
najranijeg detinjstva ponela otpor prema podelama ljudi po veri i
naciji, prema zlu verske i nacionalne mržnje, od početka sukoba u
nekadašnjoj Jugoslaviji pisala sam protiv rata i nasilja. Protiv onih
koji su žrtvovali tuđe živote za ostvarenje svojih ciljeva. Na isti
način govorim i u svojim romanima, i publici na književnim skupovima.
Zalažem se za mir i toleranciju. I priznajem da sanjam otvoren,
multikulturalan svet, u kome će sve različitosti biti slivene u sklad
kao boje paunovog pera.
Novinarstvo sam napustila krajem 1995.
godine i od tada sam se potpuno posvetila književnom radu. Na ovako
ozbiljan i pomalo rizičan korak nikako ne bih smela da se odlučim da
nisam imala podršku svoga muža. Od samog početka našeg braka, pa i naše
veze uopšte, on je znao da ja nikada neću biti srećna ako ne budem
pisac. I da ću biti nezadovoljna i gorka. Da mi ništa neće valjati, da
mi ničega neće biti dosta. Da samo pisanje može da ispuni ponor koji
zjapi u meni, i u koji bi se sigurno survalo i naše zajedništvo, i sav
moj život. Znao je to, a nije me napustio, i to njegovo ostajanje uz
mene bila mi je, zapravo, najvažnija podrška. Osim toga, prihvatio je i
moguću muku mog neuspeha, kao što danas srećan prihvata teret mog
deljenja izmedu porodice i rada. Važno mu je sve što je vezano za moje
stvaranje. I ponekad me brani od mene same. Zato što me razume. A ja
razumevanje smatram najvišim stepenom ljubavi.
"Oni me vole
onako kako meni treba!", kažem kada me pitaju o mome mužu i sinu. Moj
sin Aleksandar je roden 1988. godine, i od najranijeg detinjstva je
naučio da moju pažnju i vreme deli sa junacima mojih romana. Znam da mu
nije lako, i često se osećam krivom pred njim. Ali i pred sobom. Znam da
moj sin raste. Da svako doba nosi svoje radosti, a da su meni neke
njegove promakle. Da iz dana u dan otimam i sebi i njemu nešto važno i
dragoceno, što nikada neću moći da nadoknadim. I slaba mi je uteha što
znam da, bez obzira kojim se poslom bavi, nijedna majka nije kraj svoga
deteta uvek kada to treba i njoj i njemu.
Ipak, moj sin i ja
nekako uspevamo da ostanemo veoma bliski. Svakodnevno ukrademo neki samo
naš sat za razgovor. Najčešće je to uveče, kada on već legne. Ja sedim
pored njega na krevetu, a on mi priča o svemu važnom što mu se desilo
toga dana, ili mi poverava svoje tajne i snove.
Juna 2003.
godine ponovo, uz podršku i pomoć svoga muža i sina, odlučila sam se za
novu promenu: napustila sam dotadašnjeg izdavača i otvorila svoju
izdavačku kuću "Globosino ALEKSANDRIJA". U njoj sam, kao prvi naslov,
objavila svoj novi roman IGRA ANĐELA, a zatim ponovljena izdanja ostalih
svojih romana. Želja mi je da pored svih svojih knjiga objavljujem i
strane bestselere, ali i dela u kojima se čuva hrišđanska kulturna i
duhovna baština.
U svom književnom radu osećam podršku svojih
anđela čuvara i svetitelja. Kao devojčica bila sam uvereni ateista. I
dugo je vremena prošlo dok nisam postala sigurna i mirna vernica. Odavno
već živim s osećanjem da ono što je neuobičajeno nije i nemoguće.
Duboko verujem da mi, ljudska bića, nismo sami na svetu. Ponekad osećam
živo prisustvo onih koji mole Boga za nas, i živo prisustvo Boga samog.
Na promocijama svojih knjiga često kažem i ovo: "Sve velike ideje koje
su tokom istorije ljudska srca grejale nadom pokazale su se kao iluzija.
Bog nas jedini nije izneverio. Tu je. I čeka da mu se vratimo." Ja
verujem u Boga. Verujem u pravednost Božju, u smisao i smislenost
čovekovog postojanja. I nastojim da u svakom trenutku svoga života živim
poštujući deset Božjih zapovesti.
Ne znam da li je to dovoljno
kako bih opravdala milost koju sam zadobila kada mi je dato da napišem
roman PETKANA. Da pod svojim imenom objavim knjigu o najvoljenijoj
Svetiteljki pravoslavlja, Prepodobnoj Majci Paraskevi. Ta knjiga uveliko
prevazilazi ne samo moju karijeru, već i sav moj život. dok sam je
pisala dobijala sam odgovore na pitanja koja sam godinama postavljala
sebi. I na ona koja su se otvarala sa svakim novim odgovorom. Menjala
sam se. I mislim da sam postala bolja. I bliža Gospodu. A to i jeste
svrha ljudskog života.

intervju : LJiljana Habjanović - Đurović - književnik
Pisanje kao molitva
Pisac
sve crpi iz sebe, iz svog misaonog i emotivnog sveta. Pisanje je moje
moranje. Uslov postojanja. Ispunjava na najdublji i najpotpuniji način.
Ali, ne može se pisati svakoga dana po čitav dan. Usuđujem se da kažem
da je hrišćanstvo postojalo u mojim knjigama i dok toga nisam bila
svesna

LJiljana Habjanović-Đurović jedan je od malobrojnih
srpskih književnika koji zaslužno mogu poneti epitet -bestseler pisca.
To potvrđuju uspesi prethodnih romana, "Ženski rodoslov","Petkana","Igra
anđela". I najnoviji roman ove spisateljice o Presvetoj Bogorodici
"Svih žalosnih radost" sudeći po broju ponovljenih tiraža naišao je na
veliko zanimanje čitalačke publike, a za ovu knjigu LJiljana
Habjanović-Đurović dobila je više književnih nagrada i priznanja na
listi kojih je od juče još jedan orden Svetog Save. Poslednjih godinu
dana dela naše popularne književnice prevode se u Rusiji, Ukrajini,
Češkoj, Bugarskoj i Grčkoj...

Činjenica je da ste najčitaniji pisac na ovim prostorima. Šta za jednog srpskog pisca predstavlja taj beleg?

-
Saznanje da sam već godinama najčitaniji pisac u Srbiji, Crnoj Gori,
Republici Srpskoj i dijaspori, o čemu se uveravam ne samo kroz podatke
biblioteke, knjižara i Internet knjižara, već i kroz pisma koja mi stižu
iz svih krajeva sveta, mene beskrajno raduje I čini me zahvalnom.
Zahvalnom Gospodu Bogu, koji mi je sve dao. Talenat, fizičko i mentalno
zdravlje, koje mi omogućava da podnesem sve napore kako samog književnog
rada, tako i onoga što ga prati, promocija, putovanja. Sina i muža koji
veruju da je ovo što radim važno i stoga su uvek spremni da sve u našem
životu podrede mom pisanju. I čitaoce koji vole moje knjige, a ta mi
ljubav daje pravo da sebe nazivam piscem. Sve drugo, što je uglavnom
plod zavisti, zlobe, vanknjiževnih nedopadanja, ili ličnih interesa
raznih vrsta, malo je i beznačajno prema toj radosti i toj zahvalnosti.

Pravoslavlje
je kao primarna komponenta već od samog početka usađeno u same temelje
vašeg književnog stvaralaštva. Kako biste objasnili ulogu pravoslavlja u
vašoj literaturi?
- Još negde od petnaeste godine počela sam sebi da
postavljam pitanja koja muče sve misleće ljude otkad je sveta i veka:
Ko smo? Odakle smo došli? Kuda idemo? To su pitanja na koja su odgovore
ponudile literatura, filosofija i religija. I ja sam ih tražila tim
redosledom. Našla sam ih u veri. A moja je vera, po porodičnoj
tradiciji, po vaspitanju, po ličnom izboru, pravoslavna. Dok sam pisala
roman "Petkana", sanjala sam Svetiteljku kao mladu devojku, koja se
sprema da krene u Svetu zemlju i koja mi govori: "Ko smo? Deca reči, a
sve su velike istine izrečene običnim rečima dotakle samu suštinu mog
bića. One su srž moga života, a samim tim i mojih knjiga. Jer, pisac sve
crpi iz sebe, iz svog misaonog i emotivnog sveta. Ali, usuđujem se da
kažem da je hrišćanstvo postojalo u mojim knjigama (naravno sa izuzetkom
"Javne ptice") i kada toga nisam bila svesna. Na to mi je prošle godine
na promociji u Novom Kneževcu, ukazao moj tamošnji sveštenik, otac
Branko Popov. Javio se da govori baš na tu temu. A svoje je teze
potkrepio citatima iz mojih knjiga, koje je uredno prepisao i pročitao
nam. Izgleda da sam ja već slutila odgovore i dok mi se činilo da ih
samo tražim.

Vaš roman "Svih žalosnih radost" o Presvetoj
Bogorodici je, sudeći po rasprodatom tiražu, osvojio srca čitalačke
publike. Naišao je, takođe i na pozitivne kritike, ali i podršku i
pozitivnu reakciju sveštenih lica iz SPC...
- Imala sam sreću, i,
svakako, milost Božju, da već na prvom javnom predstavljanju romana
"Svih žalosnih radost" govori doktor bogoslovije i prodekan Bogoslovskog
fakulteta u Beogradu, Dragomir Sando. Citiraću samo deo njegove
nadahnute besede: "Knjiga je prirodni nastavak "Petkane " i "Igre
anđela". Kao što je Jovan preteča utirao put za dolazak Spasitelja, tako
će nova knjiga LJiljane Habjanović-Đurović stilom, mudrošću i
izvanrednim poznavanjem prilika u vreme zemaljskog života Bogorodice,
biti nastavak tako čitanih prethodnih romana. Kako mnoge pojedinosti
nisu zabeležene, a prepoznatljive su između stihova Novog zaveta, to
lucidno prepoznaje autorka i iznosi nam na videlo. Ona kao da se
saživela sa klimom, topografijom, načinom života i običajima, porodičnom
atmosferom novog Izrailja, poput apostola Mateja, pripoveda nam tako
snažno i nedvosmisleno...Spisateljka je potpuno doživela događaje iz
života Bogorodice... Autor ove knjige je izuzetno hrabra žena. O
Bogorodici, kakvim je načinom i pristupom pošla gospođa LJiljana, retko
da bi se osmelio da piše i najhrabriji teolog. Ovo je prepevano
Jevanđelje." Na Krstovdan, prošle godine, u konaku hrama Rođenja
Presvete Bogorodice u Prilipcu primila sam nagradu "Pečat Kneza Lazara",
koju dodeljuju Crkvena opština Prilipac i Likovna kolonija"Prilipac, za
najbolju knjigu objavljenu između dva praznika male Gospojine. U
obrazloženju je rečeno:"Roman "Svih žalosnih radost" je izuzetno delo,
koje svojom veličinom nadrasta i ovo vreme i ovaj prostor".

Koliko
su nagrade važne za jednog našeg pisca, koji živi i stvara u skučenom
jezičkom prostoru? U kojoj meri takva nagrada određuje sudbinu jedne
knjige ?
- Nagrade su važne jer skreću pažnju čitalačke publike na
manje čitane pisce i knjige. Ali važne su i čitanim piscima. Svoje
nagrade doživljavam kao priznanje čitaocima da su bili u pravu što su me
podržavali svih ovih godina. Ako su laureati odabrani slučajno, ili po
vanumetničkim kriterijumima, ako iza nagrađenog ne stoji vredno delo i
stvaralačka biografija dostojna priznanja, onda je nagrada na štetu i
darodavcu i dobitniku.

Kako uspevate da vodite izdavačku kuću "Globosino Aleksandrija" i da se bavite pisanjem?
-
Pisanje je moje unutrašnje moranje. Uslov postojanja. Neraskidivi deo
mog bića. Pisanje me ispunjava na najdublji i najpotpuniji način-kao
molitva. Ali, ne može se pisati svakog dana, po čitav dan. Taj preostali
deo vremena ja trošim na svoj paralelni život: posvećena porodici, radu
i svojoj izdavačkoj kući. Bilo mi je teško dok sam pisala knjige i
istovremeno radila kao službenica u banci, turizmu, novinama. Tada sam
bila rastrzana između dva daleka sveta. Kao izdavač, ja ostajem u svetu
književnosti i svetu koji volim. I u kome mi je lepo.

Na čemu trenutno radite i hoće li vaše sledeće delo korespondirati sa vašim prethodnim knjigama?
-
Ne volim da govorim o onome šta planiram, već o onome šta sam uradila.
Reći ću samo da se vraćam rukopisu koji sam započela u proleće
dvehiljadite i radu koji sam prekinula kada je, u toku molitve u crkvi
Svete Petke na Kalemegdanu, do mene doprla misao kao nalog da napišem
roman o najvoljenijoj svetiteljki pravoslavlja. Naravno, tema i ove moje
knjige biće ženska sudbina, a glavne ličnosti-žene. Ali, dok ne završim
ovaj roman, želim da skrenem pažnju čitalaca na knjigu u čijem sam
stvaranju učestvovala i sama. Reč je o knjizi "Teritorija čitanja", iz
ugledne kolekcije"Odgovori", Miloša Jeftića. Gospodin Jeftić me svojim
mudrim, inspirativnim i časnim pitanjima proveo kroz moj život. A zatim
me naveo da promislim o mnogim važnim temama od opšteg značaja. Govorili
smo o jeziku, o umetnosti, o nacionalnom i internacionalnom, o čoveku i
Bogu, o prošlosti i budućnosti. Sve ono što bi moji čitaoci želeli da
me pitaju, umesto njih je učinio Miloš Jeftić. Knjiga je ilustrovana sa
sedamdeset pet ličnih fotografija, koje predstavljaju neku vrstu moje
životne fotomonografije. Dakle, da ponovim još jednom, sve one koji vole
moje knjige čeka "Teritorija čitanja".

Uvek na strani žena

O sasvim običnom životu, o snovima i
božanskim porukama, o knjigama koje su već dugo najčitanije u zemlji
Srbiji i istinskoj veri koja je vodi u svemu što čini

Srele smo
se tog jutra, svega nekoliko sati posle njenog povratka sa koncerta
"Bijelog dugmeta", gde je bila sa mužem Milovanom i sinom Aleksandrom i,
kako kaže, zaista uživala, iako su neke njene omiljene pesme izostale.
Vidan umor odagnala je kao lošu misao i novi dan pun radnih obaveza je
počeo.

Ljiljana Habjanović-Đurović, najčitaniji i najtiražniji
srpski pisac, nedavno je u sopstvenoj izdavačkoj kući "Globosino
Aleksandrija" objavila svoj osmi roman "Svih žalosnih radost", koji
govori o zemaljskom životu presvete Bogorodice. Time je njena odanost
ženskim likovima dosegla svoj zenit.

- Tačno je da su glavne
junakinje mojih romana žene, a glavna tema ženske sudbine, i ja za to
imam nekoliko razloga. Prvo, zato što sam žena, žene su mi bliže i bolje
ih poznajem. S druge strane, moja majka je imala jako nesrećnu sudbinu i
ja sam bila svedok njene nesreće i zbog toga sam uvek na strani žena.
Osećam potrebu da iskažem, s jedne strane, svu veličinu ženske prirode,
a, s druge, svu tragiku njihovih sudbina. Žene su, uostalom, čvršća,
jača i kreativnija polovina čovečanstva i teže im je nego muškarcima (da
zadovolje i svoje ambicije i porodicu), pa su njihovi životi
dramatičniji, uzbudljiviji i bolja podloga za literaturu - kaže
Habjanovićka.

Tako je krenulo od prvog romana "Javna ptica" u
kojem je opisala sudbinu devojke koju je poznavala. Onda je napisala tri
romana svog ispovednog ciklusa "Ana Marija me nije volela", "Iva" i
"Ženski rodoslov" u kojima su glavne junakinje bile žene iz njene
porodice. Roman "Paunovo pero" je prelaz između tog ispovednog i onog
što će doći kasnije i što autorka naziva duhovnim ciklusom. Taj roman je
priča o sedam savremenih žena koje na njihovom putu prati pet mitskih
ženskih likova. Reč je o boginjama različitih naroda i Presvetoj
Bogorodici o kojoj je tada prvi put pisala. Onda je nastao roman
"Petkana", pa "Igra anđela" u kojem kroz sudbinu kneginje Milice
saznajemo "kako anđeli utiču na ljudske živote i mešaju se u našu
svakodnevicu i snove" što je duhovna dimenzija tog romana.

-
Logična stepenica je bila da posle toga dođe priča o Presvetoj
Bogorodici, a već davno sam dala zavet da ću svojim životom i radom
služiti širenju vere i meni je bitno da sile nebeske budu zadovoljne
onim što radim. Svoj život i rad sam posvetila veri.

Znak je stigao

Saznajemo
i da je u jednom trenutku imala dilemu da li je pravi čas da piše tu
zahtevnu knjigu i predano se molila Bogorodici da joj uputi neki znak
spolja. Onda je kroz nekoliko dana, na Veliku Gospojinu, dobila poruku
na mobilnom od jedne čitateljke iz Smederevske Palanke (još je čuva):
"Zašto ne napišete roman o Presvetoj Bogorodici?"

- Tog trenutka sam shvatila da sam dobila odgovor koji sam tražila i da smem da nastavim da pišem - kaže Habjanovićka.

Uostalom,
to je veliki, važan i težak poduhvat. Sam prodekan Bogoslovskog
fakulteta i doktor bogoslovije Dragomir Sando je rekao da bi se na
pisanje romana, kao što je "Svih žalosnih radost", teško odlučili i
učeni bogoslovi i da je autor romana vrlo hrabra žena.

Autorka
kazuje kako je pišući ovi knjigu čitala ''Stari'' i ''Novi zavet'' kao i
svetootačke knjige toliko puta dok nisu postale deo nje do mere da je
mogao da se obavi taj alhemijski proces i iznedri se priča. Inače, ni u
jednom trenutku ne dozvoljava sebi improvizaciju, ma o čemu pisala, jer
je odgovornost pisca pregolema. A kad je reč o najnovijoj knjizi
posebno:

- Mnogi nikad neće pročitati ''Novi zavet'' ali hoće
"Svih žalosnih radost". Osim što sam u toj knjizi govorila o stvaranju
nove vere želela sam da sve te novozavetne likove, čiji su životi i rad u
osnovi naše vere i naše kulture, približim kao ljudska bića. I sam
gospod Isus Hrist je bio čovek podoban ljudima u svemu, osim u grehu. A
tek Presveta Bogorodica, apostoli, žene mironosice, svi su oni bili
ljudska bića.

Kada je u pisanju stigla negde do polovine knjige,
otišla je sa porodicom na put u Svetu zemlju, u organizaciji agencije
Srpske pravoslavne crkve, i to smatra svojim najznačajnijim putovanjem
koje nije bilo turističko već pokloničko:

- Obišli smo celu Svetu
zemlju i sva ona mesta po kojima su se kretali Presveta Bogorodica i
gospod Isus Hrist u toku svog zemaljskog života. Takođe smo bili, vezano
za rad na ovoj knjizi, i u Efesu, u kući ukojoj su živeli presveta
Bogorodica i Jovan Bogoslov u izgnanstvu posle raspeća, a bili smo i u
Rusiji da vidimo i original čudotvorne ikone "Svih žalosnih radost" po
kojoj je knjiga dobila naziv. Što se tiče tog putovanja, u Svetu zemlju
to je potpuno neuporedivo sa bilo čim što sam doživela. Najuzbudljiviji
trenutak za mene bio je na grobu Presvete Bogorodice. Išli smo i
stradalnim putem i sve to me je ispunilo novom snagom i emocijama, a i
fizički sam videla te prostore. Dodirnuo me je duh i dah tih svetih
mesta i tih svetih ljudi.

Snovi i božanske poruke

Na naše
zapažanje da u njenim knjigama san ima značajno mesto kaže da su oni u
osnovi važni jer ih priznaje i crkva, a ljudi ponekad u snovima mogu
dobiti poruku najvišeg nivoa. Naravno, nisu svi podjednako značajni, ali
neke svoje snove se usudila da protumači da dolaze od božanskih sila. U
vreme kad je pisala roman "Petkana", dva puta je sanjala svetiteljku.
Jednom kao devojčicu sa naočarima što joj je dalo i odgovor na pitanje
od čega je bolovala, budući da se zna kako je bila bolešljiva. U spisima
nigde nema podatka kakve je prirode bila njena bolest, ali se zna da je
uticala da se zainteresuje za veru. San je dao odgovor da je to bila
bolest očiju. Kasnije, u literaturi je našla da se na mnogim izvorima
svete Petke leči bolest očiju. Drugi put je sanjala kao mladu devojku
koja odgovara na pitanje koje je oduvek mučilo i književnicu: ko smo,
odakle i kuda idemo?

- Ona je bila tu, čula sam njen glas i ona
mi je odgovorila na ta pitanja. Sanjala sam i situacije koje nemam u
ličnom iskustvu a koje treba da se dese junacima mojih knjiga. Tako sam u
snovima saznavala kakav je to osećaj i šta znači doživeti ovo ili ono i
to mi je pomagalo da pišem. Imala sam i snove u kojima sam prosto
videla budućnost i koji nemaju veze s pisanjem, ali su bili značajni za
moj život kada je trebalo da donesem neke važne odluke. Imala sam tu
sreću da sanjam. Mislim da nam se u stvari na taj način Bog obraća, jer
kad bi nam se svetitelj pojavio u stvarnom životu, na javi, nijedan
čovek, bez obzira što je vernik, ne bi mogao da podnese to sveto
zračenje i prisustvo takvog jednog bića. U snu je to moguće i zato te
božanske poruke dobijamo dok spavamo - kaže Habjanovićka.

Sasvim običan život

Nasuprot
snovima i prebogatom unutrašnjem životu naše najčitanije književnice,
prema njenim rečima, odvija je jedan sasvim običan život kakav vode sve
zaposlene žene. Kad piše, radi po osam do deset sati dnevno. Počinje
ujutru kad muž i sin izađu iz kuće i to traje sve do ručka. Onda popiju
kafu i ona nastavlja s pisanjem do devet ili deset sati uveče, u
zavisnosti gde se završava poglavlje knjige. Ako baš i ne piše popodne,
onda čita literaturu. Subotom i nedeljom kuva i tada se često dešava da
dok se nešto krčka ili peče u rerni sedi za stolom, čita literaturu i
podvlači ono što je značajno.

Ona koja je sa sedam godina
odlučila da piše knjige nikada, pa ni činjenicom da je postala supruga i
majka, nije došla u dilemu da prestane da se bavi pisanjem. Bila je to
stvar samo njene volje i energije i dobro je što su došla vremena kad
žene ne moraju da biraju između porodice i profesije, i to je najvažnija
stvar u životima žena. Inače, Habjanovićka je završila ekonomiju, kao i
njen suprug, i neko vreme je radila u toj profesiji.

- Ja nemam
roditelje, a nema ih ni moj muž Milovan. Dakle, nikakvu pomoć nismo
imali i sami smo čuvali dete. Velika je stvar što je moj muž uvek bio na
mojoj strani, što je recimo, dok sam radila u novinama (bila je novinar
"Duge"), znao da dođe s posla i izvede Aleksandra na tri, četiri sata
iz kuće u park ili da se negde igraju, kako bih ja za to vreme mogla da
pišem. Drugo, uvek sam imala privilegiju da kažem "danas ćemo da ručamo
paštetu jer nemam ništa drugo zato što sam pisala". To je velika
podrška. Upravo kod tih svakodnevnih stvari. Kod nas se u kući ne gleda
šta je čiji posao nego svi rade sve. Moj muž jedino ne kuva i ne pere
sudove, ali sve drugo da. Radi onaj ko u tom trenutku ima vremena.
Inače, nas dvoje smo potpuno delili brigu oko deteta.

Sin
Aleksandar ima sedamnaest godina i njegovim je rođenjem, kaže, postala
osetljivija i manje bezbrižna, a to je ono što se dešava svim majkama. I
danas ne može da zaspi dok se ne uveri da je ugasio svetlo ili je
zaspao pod upaljenom lampom i da li je skinuo slušalice pošto uveče voli
da sluša muziku. Kao i svaka majka brine, želi da ga zaštiti, boluje
ono što i njega boli i raduje se njegovim radostima.

- Rođenje
mog sina me je promenilo u smislu što sam se od sebe same okrenula još
nekome i podelila se još s nekim, ali tim deljenjem se nisam smanjila
nego sam se povećala - kaže razneženo.

- Ponavljam, živim kao sve
zaposlene žene. Ne idem na modne revije ni sve slične gradske
zanimacije i stvarno ne pripadam tom društvu koje se seli sa jednog
mesta u modi na drugo, iz večeri u veče, koje se pojavljuje da bi bilo
slikano. Mi kao porodica volimo da odemo u pozorište, na neki koncert
ili izložbu, i to radimo iz uživanja. Idemo kad ugrabimo vreme i osetimo
potrebu za tim. Ne idemo na premijere i na otvaranja da bismo bili
slikani i viđeni.

Srećna je što su žene izborile ravnopravnost na
svim poljima u odnosu na svoje pretkinje. Danas dominiraju u
književnosti i kod nas i u svetu, dakle osvojile su i to najelitnije
zanimanje, a samo pre dva veka nisu smele ni da potpišu knjige svojim
imenom. Ipak, mesto gde se još nisu izborile za stvarnu ravnopravnost je
porodica.

- Tu još nosimo prtljage svojih baba zbog toga što je

našim
muškarcima zgodno da tako bude. Neke statistike pokazuju da u toku dana
prosečna žena provede četiri i po sata u kućnim poslovima, odnosno u
poslovima za porodicu, a prosečan muškarac samo petnaest minuta. Dok se
tih pet sati ne podeli na dva i po nema ravnopravnosti. Ženama je
potrebno da ih oni sa kojima žive (muževi, deca ili roditelji), vole ne
onako kako je to njima zgodno jer je takva ljubav sebična, nego onako
kako je to svakoj ženi potrebno - kaže Ljiljana Habjanović.

Nakaradna podela

Hrabro
se upustila u književnu konkurenciju i svakako da je nervira podela na
muško i žensko pismo, a tu veliku "podmetačinu" ženama nametnuo je u
teoriji još Rolan Bart, čime se ono što pišu žene smestilo u nekakvu
podvrstu. Uostalom, odrednica muško pismo ne može se naći nigde i
nikada. Primajući nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju
knjigu (jedina ih je dobila četiri), rekla je da u ovoj zemlji za to ne
postoji ni reč u srpskom jeziku. Dakle, žena - pisac bestselera. Onda je
njen tada jedanaestogodišnji sin Aleksandar predložio: "Ako su oni
pisci, ti si piskinja".

Osim one četvorostruke za najčitanije
knjige tri puta je imala po dve knjige među deset najčitanijih u
bibliotekama Srbije, a knjige su joj prevedene i objavljene i u Češkoj,
Italiji, Grčkoj, Francuskoj, Makedoniji, Hrvatskoj. U svojoj izdavačkoj
kući od 2003, kada ju je osnovala, objavila je najpre "Igru anđela", ali
i ponovila izdanja ostalih romana.


DELA LJILJANE HABJANOVIĆ ĐUROVIĆ


*JAVNA PTICA*

JAVNA PTICA je prvi verodostojni erotski roman ispisan ženskom rukom u istoriji naše književnosti.
Istovremeno
to je priča o usamljenosti mlade devojke, o njenoj neprestanoj i nikada
dostignutoj žudnji za pravom bliskošću i saglasjem duša. To je vapaj za
istinskom komunikacijom. Za razmenom misli i osećanja, a ne samo pukih
reči. Za slobodom umesto pokoravanja. Za višim smislom života u svetu
besmislenih i nametnutih klišea i praznine.
To je knjiga o odnosu
dece i roditelja. O istinama koje ljudi shvate dok su deca, a zaborave
kada postanu roditelji. A baš tada su im najpotrebnije.
JAVNA PTICA je i glas ženske pobune. Zahtev za pravednijim vrednovanjem polova i poštenijim odnosom među njima.
Erotske
scene u ovoj uzbudljivoj sagi o odrastanju, zrenju i gubljenju iluzija,
samo su mera dubine ponora strašne usamljenosti glavne junakinje. Jer
usamljenost onih koji fizički nisu sami najgorča je, najteža i
najporaznija.
JAVNA PTICA je roman koji mora da pročita svaka devojka
kada stupi na prvu veliku životnu raskrsnicu. To je knjiga iz koje se
uči zašto je jedini pravi let - let sopstvenim krilima.


*ANA MARIJA ME NIJE VOLELA*

"Ana
Marija me nije volela" je iskrena, potresna i istinita priča devojčice
Ive koja raste rastrzana između dve porodice - očeve i majčine. Između
dva grada - Zagreba i Kruševca. Između dva sveta - hrvatskog i srpskog.
Između dve vere - katoličke i pravoslavne.
Iva se odlučila na ovu
gorku samoispovest da izbaci otrov iz sebe, kako bi mogla da preživi.
Mora joj se verovati, čak i kada govori o najstrašnijem i neverovatnom.
Jer deca pamte istinito. Deca najbolje osećaju nepravdu.
"Ana Marija
me nije volela" je priča o (ne) ljubavi bratstva i jedinstva. O strahu i
nadi jugoslovenstva. O ponorima neljudskosti i nerazuma u koje čoveka
baca mržnja prema onima koji su drugačiji. O zloupotrebi Boga i čovekove
potrebe da veruje, za činjenje svega što je u suprotnosti sa svakom od
deset Božijih zapovesti.
To je i roman i opomena. Istovremeno knjiga dokaza da nas samo ljubav može spasiti.


*IVA*

IVA
je ljubavni i ezoterijski roman, ali i pokušaj traganja za suštinom
ljudskog bića i postojanja. Priča složena iz dva nivoa i ispričana kroz
dva života.
Iva je dubrovačka plemkinja, a Bogdan vitez na dvoru
kneza Lazara. Sreli su se i zavoleli najpre u snovima, pa u stvarnosti
srednjevekovnog Dubrovnika. Rastali su se kada je Bogdan odlučio da izda
voljenu devojku da ne bi izdao veru i otadžbinu.
Njihove ranjene
duše tražile su se kroz šest vekova. Našli su se ponovo kao Iva i Dane.
Opet u Dubrovniku i u Kruševcu. Ali u tom času oboje već zapleteni u
neke druge i drugačije ljubavi. Ipak, prepoznali su se i okončali svoju
priču. Vratili sve dugove sebi i drugima.
Šta je ljubav? Okrutno nadmetanje? Strast i strah pred porazom? Nežnost? Ili potpuno razumevanje?
Da
li otkrivanje segmenata naših prošlih života nudi odgovor na pitanje ko
smo i šta tražimo na zemlji? Da li može objasniti suštinu postojanja
svakog od nas?
Da li se duše sele iz tela u telo? Da li je grob, kako je govorio veliki Viktor Igo, samo nebeski garderober?
Odgovore na ova pitanja traže junaci romana IVA.
I ne samo oni.


*ŽENSKI RODOSLOV*

ŽENSKI
RODOSLOV je uzbudljiva porodična saga, krvava antologija ženskih
bolova, rečnik večite ženske sudbine. Neverovatne sudbine glavnih
junakinja liče na bajku: kroz dvesta godina samoće rađale su kao zečice i
živele kao vučice.
Tražile su i nalazile, volele i gubile. Bile su
sirotice i gazdarice, sluškinje i dame, skojevke i čeda samoupravnog
socijalizma u kostimima hipi devojčica. Moćne i nemoćne, odane i
lazljivice, kupale su se u šampanjcu i kuvale čorbu od suza.
ŽENSKI
RODOSLOV je sočna i žestoka proza nad kojom ćete se zamisliti, koja će
dotaći skrivene ćoškove vaše duše; proza u kojoj će svaki muškarac
pronaći ženu o kojoj sanja i svaka žena bar deo sebe.


*PAUNOVO PERO*

PAUNOVO PERO je uzbudljiva saga o generaciji koja je pevala "Daj nam sunca!" i verovala da je realno zahtevati nemoguće.
Želele
su da svoj život uzmu u svoje ruke i da postanu gospodarice sopstvenih
života i vlasnice sopstvenih duša, ma šta to značilo. I nikako nisu
pristajale da ponove sudbinu svojih majki.
Sedamdesetih su rekle
"Sloboda!". Osamdesetih su naporno radile da bi dokazale da mogu sve.
Primile su dvostruki teret dvostrukih života, kako bi zadržale dom, a
osvojile svet. Devedesetih su se suočile sa svojim izborima, ali i sa
svojim kćerima i, poražene saznanjem da je još jedna generacija
izneverila svoju mladost, pokušale da se sete kakve su nekada bile.
PAUNOVO
PERO je potresna knjiga o svim ženskim traženjima, od prve Adamove žene
Lilit, koja se pobunila protiv muške tiranije u Rajskoj bašti, do Ive,
koja na ulasku u XXI vek shvata da nas samo ljubav može spasiti.
PAUNOVO
PERO je knjiga dokaza da je ženska čežnja nepromenljiva. Da je ženska
muka uvek ista. Da od postanka sveta i boginje i smrtnice žive istu,
žensku sudbinu.


*PETKANA*

PETKANA je roman o
najpoštovanijoj i najdražoj Svetiteljki pravoslavlja, Prepodobnoj Majci
Paraskevi. O Njenoj ljubavi prema Gospodu i putu do Njega.
O svim
mukama Njenih traganja. O borbama koje je vodila sa Gospodarem ljudskih
slabosti. I sa sobom samom. U raskošnom svetu srednjovekovnog Carigrada,
i u pustinji s one strane Jordana.
PETKANA je roman o veri. O
traganjima za Bogom, od kada je u zemlju judejsku stigao Onaj koji je
došao da nas nauči ljubavi i praštanju, pa do današnjih dana.
PETKANA
je, istovremeno, i uzbudljiva i potresna priča o savremenoj ženi,
rođenoj u drugoj polovini dvadesetog veka, koju su učili da je priča o
Bogu laž, ali koja je osećala drugačije. Svetiteljka joj se javila u
snu, i ona je spoznala i zavolela taman na vreme da uz Njenu pomoć
razume i preživi svoju najveću nesreću.


*IGRA ANĐELA*

IGRA ANĐELA JE ROMAN KAKAV DO SADA NIJE NAPISAN!
IGRA ANĐELA je priča o kneginji Milici. Jedinoj ženi koja je vladala Srbijom u deset vekova njene istorije.
IGRA
ANĐELA je svedočanstvo o borbi žene da opstane uprkos svemu. Da sačuva
svojoj deci očevinu. I njih same. Da veliki poraz pretvori u pobedu.
IGRA ANĐELA je knjiga dokaza o trijumfu života nad smrću. Opstajanja nad
propadanjem. O mudrosti i snazi u vreme slabosti i sunovrata.
A nad
Milicom je, kao i nad svakim čovekom, bdeo njen Anđeo Čuvar. I Serafimi:
Mihailo. Gavrilo. Rafailo. Salatilo. Egudilo. Urilo. Varahilo. Sada nam
otkrivaju uzbudljivu i potresnu sagu njenog života. Istinu, a nalik na
bajku.
Kako anđeli, kao Božiji poslušnici, utiču na naše živote? Kako
nam se javljaju u svakodnevici i snovima? Šta je slobodna volja? Da li
je uopšte ima? Šta nam je u životu dato unapred, šta određeno? Šta, kada
i kako možemo da biramo? I gde su granice naših izbora?
Da li čovek bira? Ili se pokorava? Da li je ono što mu na izbor liči u stvari samo IGRA ANĐELA?


*SVIH ŽALOSNIH RADOST*

Prvi
put posle dve hiljade godina! Roman o zemaljskom životu Presvete
Bogorodice. Ovu potresnu i uzbudljivu povest o najvažnijem događaju od
postanka sveta pričaju nam dvoje Isusu najbližih. Sama Presveta
Bogorodica. I Jovan Bogoslov i jevanđelista.
Onaj ljubljeni učenik
Hristov kome i Gospod sa krsta poverio najmilije što ostavlja na zemlji -
Svoju Majku. Kako je izgledala njena svakodnevica? Čemu se radovala i
šta je bolelo? Čemu se nadala i šta je plašilo? Kako je živela sa
znanjem da je njeno dete Sin Božji, obećan ljudima pre svih vekova? Kako
je opstajala svesna da će njeno dete jednoga dana postradati? Da će
biti žrtvovano za spas ljudi? Kakvi su bili apostoli, a kakve žene
mironosice? Kako se rađala nova vera? Kako se menjala slika Starog
sveta? Kako je Reč Sina Božjeg i Sina Marijipog pala na duše ljudi kao
kiša na žednu zemlju?
Odgovore na ova pitanja nudi roman SVIH
ŽALOSNIH RADOST. O Mariji, kćeri Aninoj i Joakimovoj. O Mariji, Materi
Isusovoj. O Mariji, sluškinji Gospodnjoj. O Onoj čija je utroba bila
obitavalište, a naručje presto Boga živoga. O Onoj čije ime znači
Velika, Uzvišena, i koja je Svojim životom nadvisila nalog Svoga imena. O
Majci sviju nas.


*ZAPIS DUŠE*

Roman o poslednjoj
srpskoj despotici i svetiteljki. O vlastelinki koju je narod nazvao
majkom. Roman o putu duše po ishodu iz tela. O životu posle smrti.
"Zapis
duše" je dramatična ispovest jedne izuzetne žene. Časne i mudre. Živela
je u drugoj polovini petnaestog veka. U pet evropskih država u osam
gradova. Živela je u tuđoj milosti, ali u duhovnom gospodstvu. Znala je
da nije važan teret, već snaga onoga ko teret nosi. A njena snaga
poticala je iz ljubavi i vere. Iz dobrote. Bila je žena i majka srpskih
despota i svetitelja. U pesmi i srcu naroda ostala je zapamćena kao Mati
Angelina.
"Zapis duše" je priča o njemon zemaljskom životu. O grehu i
pokajanju. O borbi protiv kneza ovog sveta i njegovih slugu, koja se
nastavlja posle smrti.
Ali, "Zapis duše" je i svedočenje o putovanju
koje neizbežno predstoji svakome od nas. O iskušenjima duše u prvih
četrdeset dana pošto se preseli iz čulnog i telesnog sveta u duhovni.


Ljiljana
Habjanovic Djurovic je zavrsila pisanje svog novog romana, u toku je
dizajn korica i priprema za stampu. Roman ce kao sto je i planirano
izaci za oktobarski sajam knjiga u Beogradu 2009. godine. Ime romana je
"Voda Iz Kamena".

14.09.2009
beskraj is offline   Reply With Quote
Old 25-09-11, 03:38   #29
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

IRENA VRKLJAN (1930 - )



Irena Vrkljan pjesnikinja, prozaistica, radiodramatičarka, esejistica, prevoditeljica , djeluje na hrvatskoj književnoj sceni već više od pedeset godina. Rodjena 1930. godine u Beogradu, Irena Vrkljan seli sa roditeljima 40-tih godina proteklog stoljeća u Zagreb, gdje završava gimnaziju i diplomira na Filozofskom fakultetu. Željela je studirati slikarstvo, no diplomirala je arheologiju, jer se u to vrijeme umjetnost nije smatrala sigurnim poslom. Irena VrkljanPoznata i kao “hrvatska Virginia Wolf”, Irena Vrkljan je odrasla okružena umjetnošću, jer joj je otac bio strastveni kolekcionar. Čuvena hrvatska pjesnikinja, prevoditeljica i spisateljica, Irena Vrkljan najpoznatija je po inauguriranju ispovjedne ženske proze, izuzetno ime hrvatske knjizevnosti. Svoj uspješan književni i umjetnički put započela je poezijom, zbirke “Krik je samo tišina” (1954.) prva od desetak zbirki poezije; (sa Zvonimirom Golobom prevela 30 romana s njemačkog jezika,) potom “Doba prijateljstva” (1963.), te “Soba, taj strašni vrt” (1966.). Godine 1966. odlazi u Berlin te upisuje Odsjek režije na berlinskoj Akademiji za film i televiziju na kojoj diplomira 1970. godine. Osim poezije i proze napisala je mnoštvo radijskih drama i scenarija za dokumentarne filmove, drame, a prevodila je s njemačkoga. Do 1984. godine objavila je desetak zbirki poezije, no tek je s ispovjednom prozom “Svila, škare”, koja je proglašena jednom od najvećih inovacija u hrvatskoj književnosti, postala poznata široj javnosti. Uz prozu, sa suprugom Bennom Meyerom-Wehleckom, poznatim njemačkim piscem, autorom “Zagrebačkih bilježnica”, piše scenarije za radijske i televizijske drame. Uz prijevod njezine prve proze “Svila, škare” na engleski jezik i objavljivanje knjige u SAD-u, veže se jedna zanimljiva anegdota: javio se neki oduševljeni čitatelj iz Amerike i rekao joj da je ona najbolja književnica iz istočne Europe i da piše kao anđeo, pišu biografi.


Irena Vrkljan o sebi:

Kod kuće smo imali puno kvalitetnih slika, jer je tata bio strastveni kolekcionar i poznavao je neke austrijske slikare, primjerice, bio je prijatelj sa Sirovyjem. Odrasli smo okruženi umjetninama, a moja sestra kustosica Nada Križić-Vrkljan kasnije je organizirala Sirovyjevu izložbu. A ja sam htjela studirati slikarstvo, koje neizmjerno volim, ali nismo imali dovoljno novca jer mi se u to doba činilo da moram imati atelje, pa kupovati boje i platna što bi poskupjelo troškove studija. Tako sam upisala arheologiju. Sa slikarima sam se oduvijek družila, čak više nego s piscima.

Ne mogu pisati izolirana u zrakopraznom prostoru. Moram znati gdje se nalazi svijet, a gdje se nalazim ja. Zato gledam što se događa oko mene, kako nastaju i nestaju novi globalni trendovi, što uzrokuju društvene promjene, pitam se što me čeka, a što me ne čeka. No, ne zanima me politička nego osjećanje razina svijeta.

Pišući o sudbinama žena u mojim knjigama, nisam bila inspirirana osobnom biografijom. Moje je djetinjstvo bilo sretno, a moj se otac ponašao upravo obrnuto: bio je vrlo angažiran, čitao mi je priče i poeziju i često smo diskutirali o mnogim problemima. Moja je majka bila pomalo depresivna, ali ne kao majke opisane u knjizi tako da nisam opisala vlastiti život nego slučajeve prijatelja i poznanika, koji su mi prepričavali svoje sudbine. Saznala sam da su mnogi od njih imali teške odnose s roditeljima, bez puno emocija i bliskosti, a neki su bili i zlostavljani. Učinilo mi se važnim da se to opiše i objavi. No, ja sam kasnije rekla "doviđenja građanskom načinu životu" što sam i opisala u svojoj prvoj prozi "Svila, škare". Naime, kad je počeo rat i kad su se rodile moje deset godina mlađe sestre blizanke, brak roditelja je zbog cjelokupne situacije došao u krizu i oni više nisu znali ni koju školu pohađam. Preselili su se u Opatiju, a ja sam sa 17 godina ostala sama u Zagrebu. Živjela sam kao podstanarka, a odmah nakon što sam maturirala počela sam raditi. Život se naglo izmijenio, a i moj pogled na njega.

Ja sam se prvo nametnula u Hrvatskoj, a tek poslije je uspjeh uslijedio i na Zapadu. Moja proza "Svila, škare", objavljena 1984., zaintrigirala je i čitateljice i kritičare, a ubrzo je uslijedio trend ženske proze. Moje pisanje se poklopilo s duhom vremena. Danas je situacija drukčija, nitko ne čita više ni klasike ženskog pisma poput Simone de Beauvoir, kao da osviještena, ženska literatura nikad nije ni postojala. Chic lit to ne može zamijeniti. Danas se traže folklor i egzotika. To sam osjetila i na vlastitoj koži još za vrijeme stipendije u SAD-u. Oni su se jako iznenadili kad su vidjeli da se nisam pojavila u opancima!

Kao da je tada njihovo zanimanje za mene malo splasnulo, bez obzira na to što nisu znali gdje su Zagreb i Hrvatska. To sam osjetila i u Njemačkoj, a slična iskustva su imali i mnogi moji znanci, koji su pobjegli iz Čilea pred Pinochetovom diktaturom. Njemačka srednja klasa, djeca liječnika ili pravnika, znači, urbani i obrazovani čitatelji, žele čitati o egzotičnim sudbinama, bez obzira dolazile one iz Hrvatske ili Latinske Amerike. Postoji cijeli kontejner knjiga iz Latinske Amerike, koje se proizvode specijalno za zapadno tržište. Mislim da je s tim trendom povezan i uspjeh filmova Emira Kusturice. Mene to jako živcira, ali pretpostavljam da će i taj trend proći, kao i mnogi do sada.

Žene moje generacije pisale su poeziju, pa tako i ja, a ne prozu, jer im je to bilo bliže i prihvatljivije. Čak je i Vesna Krmpotić prozu počela pisati kasnije. U to doba socijalizma nije bilo ženske ispovjedne proze, čak niti literature koja je opisivala obiteljske probleme, odrastanje i sazrijevanje djevojaka, te njihovo oslobađanje od građanskih okova i normi. Te teme nije bilo u hrvatskoj literaturi. Ja sam tada već godinama živjela u Berlinu i ta mi je prostorna i kulturna distanca omogućila da sebe sagledam iz druge perspektive. Osim toga, tada sam puno čitala radove Virginije Wolf, koju obožavam, a cijela Europa je brujala o feminizmu i o emancipaciji.

No, to me nije toliko zaokupilo. Zanimao me pogled unatrag, evociranje sjećanja i oživljavanje dragih ljudi na papiru. Kad danas razmišljam o svojim proznim počecima, čini mi se da je za moju tematsku orijentaciju bila presudna ta geografska distanca, taj pogled na moju prošlost iz Berlina, grada udaljenog dvije tisuće kilometara od Zagreba. Pitanje je da li bih pisala upravo tim ispovjednim tonom da sam ostala u Zagrebu i živjela okružena prijateljima. Možda mi tada nitko od njih ne bi nedostajao pa ne bi bilo razloga za pripovijesti o mom životu. Iako su tema i ton mog pisanja u to vrijeme mogli biti pomalo rizični, nisam se bojala negativnih reakcija, jer sam o svojoj prošlosti pisala s puno ljubavi o, a ne iz kritičkog rakursa. Knjigu je još u rukopisu pročitao Zvonimir Golob, s kojim sam u tandemu prevela 30 romana s njemačkog jezika, rekavši mi da u njoj nema problematičnih mjesta i da se nitko ne može uvrijediti.
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 26-09-11, 05:30   #30
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Thanks (Received): 0
Likes (Received): 7
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

FEDERICO GARCIA LORCA (1898 – 1936)



Rođen u selu Fuente Vakueros kod Granade 5. juna 1898. godine, Lorka studira književnost i prava, a kasnije odlazi u Madrid gde upoznaje mnoge tadašnje španske intelektualce poput umetnika Luisa Bunjuela i Salvadora Dalija, što je imalo veliki uticaj na njega. Od prvog susreta sa Salvadorom Dalíjem 1923. godine, Lorca je bio fasciniran lepotom, ličnošću i talentom ovog osamnaestogodišnjeg mladića. Dalí je bio privučen Lorkinom harizmom i genijem, te su oni razvili jedan vatren, ali kratak odnos. 1925. godine, Lorca je upoznao osamnaestogodišnjeg Emilia Aladréna, vajara koji je obećavao i prema kome prijatelji Lorce nisu gajili simpatije, te su 1927. njih dvojica postala ljubavnici. Te iste godine, Lorca je upoznao dva homoseksualna pesnika, Vicentea Aleíxandrea i Luísa Cernudu, koji su kasnije postali njegovi veliki prijatelji. Lorca se veoma divio Cernudinoj hrabrosti da piše otvoreno o svojoj seksualnosti u reakcionarnoj Španiji. Ubrzo nakon toga, Lorca je pao u duboku depresiju zahvaljujući tome što je Aladrén, njegova velika ljubav, započeo ljubavnu aferu sa jednom ženom, kojom će se kasnije i oženiti.
Obzirom da je pokazivao veliku zainteresovanost za muziku, nju je studirao kod Manuela de Falje, koji mu je usadio ljubav prema narodnoj pesmi i usmerio ga ka skupljanju narodnog blaga. Prvu zbirku pesama ''Utisci i pejzaži'' izdao je 1918. godine. Ova zbirka je napisana tradicionalnim stilom deskriptivnog realizma.

Sledeća njegova zbirka ''Knjiga pesama'', koju je napisao 1921. godine počinje da odražava odlike Lorkine poezije: duboki osećaj za krajolik i rodnu zemlju, senzibilnost, smisao za muziku stiha, slikovitost, inventivnost metafora i smrt kao glavni motiv. Potom, 1927. godine, sledi zbirka ''Pesme'' koja obuhvata sve njegove stihove nastale od 1921. do 1924 godine.

Njegova najpoznatija zbirka ''Ciganski romansero” izlazi 1928., a do 1936. godine izlazi u čak šest izdanja. Ova zbirka sadrži 18 romansi o andaluzijskim Ciganima, o njihovim iskonskim strastima, verovanjima i slepom predavanju sudbini. Ona sjedinjuje lirske, dramske i narodne elemente pesničkog izraza. ''Ciganski romansero'' sadrži njegove najpoznatije pesme, iz kojih se izdvajaju poznati stihovi i lajtmotivi kao što su: ,,Povedoh je do reke misleći da devojka je, al' udata ona beše..„ ili ,,Zeleno, volim te zeleno”.

Krajem 1920-ih postaje veoma depresivan, najviše jer ga okolina i prijatelji nisu prihvatili zbog njegove homoseksualne orijentacije. U to vreme Bunjuel i Dali zajedno rade film ''Andaluzijski pas'', koji je Lorka protumačio kao direktan napad na njega.Od 1929. do 1930. godine boravi u Sjedinjenim Američkim Državama, najviše u Njujorku, a zatim se vraća u novoproglašenu Republiku Španiju.

Njegova naredna zbirka ''Pesnik u Njujorku'', nastaje za vreme njegovog boravka u SAD-u, a objavljena je tek nakon njegove smrti 1940. godine u Meksiku. Lorka u ovoj zbirci oslikava svoj doživljaj Amerike kao haos moderne civilizacije bez imalo čovečnosti u sebi. U ovoj zbirci se nalazi poznata oda pesniku Voltu Vitmanu.

Lorka postaje direktor pozorišne trupe La Baraka 1931. godine, koja obilazi sve španske pokrajine igrajući dela poznatih španskih pisaca, kao što su Lope de Vega, Pedro Kalderon de la Barka i Migel Servantes. U tom periodu posvećuje se pisanju drama u kojima opisuje patnju i ljudske strasti, pre svega žena. Vrhunac njegovog dramskog stvaranja predstavlja trilogija: ''Krvava svadba”, ''Jerma” i ''Dom Bernarde Albe”.

Lorka je pisao i elegije, a najpoznatije su ''Plač za Sančesom Ignasijem Mehijasom” iz 1935. godine, u kojoj je opevao tragičnu smrt svog prijatelja čuvenog toreadora i ''Šest galicijskih pesama” iz iste godine koje su pisane na galicijskom dijalektu.

Federiko Garsija Lorka je u poeziju uneo novi, moderniji izraz i dah istinskog lirizma. On je skladno spojio modernizam sa tradicijom. U vreme izbijanja španskog građanskog rata zatekao se u Viznaru u Granadi. Vojnici Frankove civilne garde 19. avgusta 1936. su ga uhapsili i streljali, a telo su mu bacili u neobeleženi grob. Frankova vlada je pokušala da uništi uspomenu na Lorku, tako što je uništila sva njegova dela, a spominjanje njegovog imena je bilo strogo zabranjeno. Kako je bio među prvim i najslavnijim žrtvama građanskog rata, Lorka je ubrzo postao simbol žrtve političke represije i fašističke tiranije.


F.G. Lorca o sebi:

Ali sta da kazem o poeziji? Tu je: pogledaj. Imam oganj u rukama. Osjecam ga i baratam njime savrseno, ali ne mogu da o njemu govorim a da ne upadnem u literaturu. Razumijem sve poetike; mogao bih o njima govoriti kada ne bih svako pet minuta mijenjao misljenje. Ne znam. Mozda ce mi se jednog dana veoma svidjati rdjava poezija, kao sto mi se danas svidja (kao sto nam se svidja), ludo svidja, rdjava muzika. Zapalio bih Partenon nocu da ga sutradan izjutra pocnem ponovo zidati i da ga nikad ne dozidam.

U svojim sam predavanjima katkada govorio o poeziji, ali jedina stvar o kojoj ne mogu da govorim je moja poezija. Ne zato, sto nisam svjestan onoga sto radim. Naprotiv, ako je istina da sam pjesnik po milosti božijij – ili vrazijoj, istina je i da sam pjesnik zahvaljujući tehnici i naporu, i sto hocu da sasvim spoznam sta je pjesma...
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.

Last edited by Petar Matic; 27-09-11 at 05:23..
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Reply

Opcije Teme
Način Prikaza

Posting Rules
You may not post new threads
You may not post replies
You may not post attachments
You may not edit your posts

BB code is On
Smilies are On
[IMG] code is On
HTML code is Off

Pređi Na


Vremenska Zona je GMT +1. Trenutno je 13:50 sati.


Powered by vBulletin® Version 3.8.5
Copyright ©2000 - 2015, Jelsoft Enterprises Ltd.
MADEinMONTENEGRO.COMAd Management plugin by RedTyger