MADEinMONTENEGRO.com
 

Go Back   MADEinMONTENEGRO.com > Umjetnost i kultura > Književnost i lingvistika

Notices

Književnost i lingvistika Malo o književnosti, kulturi jezika, govoru i svemu što nas zanima vezano za narječja.



Reply
 
Opcije Teme Način Prikaza
Old 21-07-12, 17:37   #1
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default Johan Volfgang Gete


(28. avgust 1749 - 22. mart 1832)

Smatraju ga najvećim piscem nemačkog govornog područja i poslednjom renesansnom ličnošću, jer se uspešno bavio različitim delatnostima. Bio je pesnik, romanopisac, dramski pisac, kritičar, slikar, teoretičar, državnik. Pisao je filozofska dela, ali i dela iz oblasti optike i morfologije bilja. Bitno je uticao na rađanje romantičarskog pokreta, kao i na širok dijapazon značajnih ličnosti, kao što su: Betoven, Mocart, Hegel, Šopenhauer, Darvin, Jung, Tesla...

Gete je rođen 18. avgusta 1749. godine u Frankfurtu na Majni, od oca Johana i majke Katarine, ćerke tadašnjeg gradonačelnika Frankfurta. Zahvaljujući njoj, od rane mladosti je imao značajne veze sa uglednim ličnostima u gradu. Od osmoro dece, preživeli su samo Gete i njegova sestra Kornelija.

U mladosti je, pored uobičajenih predmeta, Gete posebno učio latinski, grčki, francuski i engleski jezik, a takođe je imao i posebne časove plesa, jahanja i mačevanja. U ovom periodu, majka mu je usadila ljubav prema lutkarskom pozorištu.

Godine 1765. Gete se, po očevoj želji, upisao na studije prava u Lajpcigu. Studije su išle traljavao, a on je umesto prava „studirao život". Usled takvog načina života, u ovom periodu je nekoliko puta bolovao od polno prenosivih bolesti. Tako se i na jesen 1768. godine vratio na kućno lečenje, gde su ga negovale majka i sestra. Kao i obično, tokom oporavka padao je u samokritičko raspoloženje i zanimao se za religioznu mistiku. Sada se zainteresovao i za alhemiju, astrologiju i okultnu filozofiju, a svaka od ovih nauka ostaviće svoj upečatljiv trag u njegovom najpoznatijem delu - Faustu.

Godine 1770. otac gubi strpljenje i šalje ga u Strazbur da konačno dovrši svoje studije. Iste ove godine objavio je svoju prvu zbirku poezije, ali anonimno. Ovo je period kada mnogo stvara, ali većinu svojih dela spaljuje. U Strazburu se upoznao sa Johanom Herderom, koji je pobudio u njemu zanimanje za Šekspira, kao i za narodno stvaralaštvo. Francuska vlada Geteu nudi posao, ali on ga odbija, jer želi da ostane „originalni genije".

Godine 1771. je diplomirao, ali je njegova pravnička karijera potrajala svega nekoliko meseci. Ovo je period u kojem Gete piše pod uticajem gotskog nemačkog ideala, ali i dela drevne Grčke, posebno se diveći Pindaru, nazivajući ga najvećim lirskom pesnikom antike. Oseća da je rođen za velika dela, ali još uvek nije sasvim siguran u to.

Godine 1774. Gete je objavio prvi nemački ljubavni roman - „Jadi mladog Vertera".

Kao što je Evropa plakala nad Rusoovom „Novom Eloizom", sada su svi bili dirnuti nesrećnom Verterovom sudbinom. Gete uobličava osetljivog, bledog, melanholičnog mladića, kojem pripisuje sopstveni datum rođenja. Verter je razočaran u bučno i prazno društvo i želi da se povuče iz njega. Želi da živi bez laži i spletaka.

„Dok se drugi sa ono malo svoje snage i talenta predamnom ače i pendeče, u bezbrižnom samozadovoljstvu, ja, zar, da očajavam u svojoj snazi, u svojoj darovitosti? Bože blagi, koji si mi sve to poklonio, što nisi polovinu zadržao, a podario mi samopouzdanje i da se zadovoljim sa onim što imam?!" („Jadi mladog Vertera")

"Šta je na početku i kraju svakog pisanja: reprodukcija sveta oko mene kroz unutrašnji svet, koji sve grabi, povezuje, prerađuje, gnječi i na vlastiti način opet uspostavlja..."- („Jadi mladog Vertera") kaže Gete. On povezuje klasični humanizam sa realizmom, dodajući novu osećajnost i usavršavajući stare ideje. Gete smatra da je zadatak pesnika da opisuje stvarni svet, a ne izmišljeni, jer je pesnik „rodjen da gleda i stvoren da vidi".

„A najmiliji mi je onaj pisac u kome ja iznova pronalazim svoj rođeni svet; pisac kod koga se sve zbiva kao i oko mene, a čija mi je priča ipak zanimljiva i za srce mi prianja". („Jadi mladog Vertera")

Verter je zaljubljen u verenicu svog prijatelja, a ceo roman posmatramo iz čisto subjektivnog ugla, kroz misli i osećanja glavnog junaka, koji je suočen sa nametnutim moralnim i društvenim normama, ali čiju borbu posmatramo iznutra a ne spolja. On nema vidljivog protivnika, jer je protivnik u njemu samom, stvoren još od detinjstva, kada mu je vaspitanjem uobličena savest. Heroj romana se bori protiv sistema, protiv društvenih okova, ali u sebi. I gubi u toj borbi, nesposoban da uguši ljubav i nemoćan pred zahtevima sveta.
„Avaj, ta praznina, ta grozna praznina koju osećam ovde, u grudima! - Često pomišljam: nju da ti je samo jednom, jedan jedini put, da stegneš na ovo srce, ispunila bi se sva ta praznina!" („Jadi mladog Vertera")

Gete ovim romanom stiče ogromnu popularnost, a mladi širom Evrope slede Verterove stope. Zbog toga crkva optužuje Getea da opravdava i propagira samoubistvo, koje hrišćanska nauka zabranjuje i smatra jednim od najvećih grehova. Ali i veliki broj kritičara poriče umetničku vrednost njegovih radova. Kritikuju ga kao prostog podražavaoca grčke antike, kao propagatora nemorala, koji je potpuno ravnodušan prema opštim društvenim i političkim prilikama, a neki mu, čak , zameraju da ne zna ni sopstveni maternji jezik. I u godini koja prethodi Geteovoj smrti, K. Imerman u pismu Ludvigu Tiku, piše: "Moje je mišljenje da oblast prave poezije počinje tek tamo gde Gete (sa malim izuzecima) prestaje."

Godine 1775. Gete je postao lični savetnik vajmarskog vojvode, Karla Avgusta, a 1782. godine dobio je plemićku titulu i u skladu sa tim počeo da se potpisuje kao - Johan Volfgang fon Gete. Gete je pravdoljubiv u svojoj umetnosti, ali u dvorskom krugu se teško snalazi. On je podeljen između izazova visokog društva i umetničkog senzibiliteta. Voli uniformu, pa makar ona bila i lakejska, ali istovremeno stvara romantičarske heroje. Fridrih Engels, u svom članku o Geteu iz 1846. godine, primećuje da se u samom Geteu neprestano odvijala borba između ovih protivrečnosti, „neprekidna borba između genijalnog pesnika, koji se gadi mizerije svoje okoline, i opreznost frankfurtskog patricijskog sina, odnosno vajmarskog tajnog savetnika, koji se oseća prinuđen da s tom mizerijom sklapa primirje i privikava se na nju."

Svojim delima, Gete je značajno uticao na osnivanje nemačkog idealističkog pokreta „Sturm und Drang-Periode" - koji se borio protiv apsolutističke tiranije propagiranjem individualnosti i individualnih sloboda. Oni okreću leđa literaturi koja teži prosvećivanju i bave se strastima, osećanjima, instinktima. Njihove ideje prevazilaze vreme u kojem žive i u svojim delima stvaraju svet kakav bi on trebao da bude, a ne kakav zaista jeste, najavljujući skori dolazak romantizma.

Gete je gradio na temeljima svojih prethodnika, ali je i veoma dobro uviđao da se fokus umetničkog izraza premešta ka čulima, ka emocijama, mada se čuvao od viška osećanja. Trudio se da pronađe ravnotežu između starih i novih vrednosti, a svako preterivanje nazivao bolešću: „Ništa gore od mašte bez mere".

I periodu između 1786. i 1788. godine ispunjava svoj dugogodišnji san i putuje Italijom. 1794. on se sprijateljuje sa Šilerom i ovo prijateljstvo će potrajati sve do Šilerove smrti 1805. godine. U godini kada se rodio jedan od najvećih nemačkih liričara 19. veka, Hajnrih Hajne, Gete piše roman „Herman i Dorotea" (1797) u kojem opisuje idilu nemačkog gradića, u pozadini Francuske revolucije. Stare vrednosti su uništene, sva dotadašnja merila su pokolebana, a Gete nudi nove ideale koji se ogledaju u vraćanju praprirodnim vrednostima.

Francuske trupe 1806. godine prodiru na teritoriju Vajmara, a pijani vojnici upadaju u Geteovu kuću i dozivaju gazdu, ne znajući o kome je zapravo reč. Gete, koji se već bio raspremio, silazi u svojoj spavaćici. Njegov produhovljeni izgled, čak i kada je ovako odeven, ostavlja utisak na vojnike koji, za trenutak, odstupaju. Ali, malo potom, oni sa bajonetima upadaju u njegovu spavaću sobu. Gete je ukočen i ne progovara, ali je aktivna njegova tadašnja ljubavnica, Kristina Vulpius, koja zajedno sa ljudima koji su pronašli utočište u Geteovoj kući, izbacuje vojnike na ulicu i organizuje odbranu.

Narednog dana se venčao sa Kristinom, sa kojom dobiti sina, Karla.

Godine 1808. Gete je izazvao senzaciju objavljivanjem prvog dela Fausta - epske drame, koju je završavao u fazama, a koja je u potpunosti objavljena tek po njegovoj smrti. Istorijski doktor Faust, bio je beskrupulozni mag, renesansni alhemičar koga se njegov savremenik, Martin Luter odrekao. Gete je produbio početnu ideju, a celom komadu dao alhemičarsku formu. Podelio ga je u dva dela, sa mnoštvom epizoda i mnogobrojnim sporednim likova. Iskombinovao je klasičnu i hrišćansku kulturu. Pomešao je tragediju sa komedijom, epsko sa lirskim, idealnu lepotu sa grotesknom i opscenom. Faust je Gete, umetnik kao mag, baš kao što je i Mefisto Gete, umetnik kao neprijatelj Boga. I baš kao što se Faust nalazi između Grete, koja predstavlja naivnu osećajnost i Mefista, koji reprezentuje ciničnu prefinjenost, tako se i čitavo čovečanstvo nalazi između stvaralačkog i radnog života i mefistofelskog poricanja i uništenja i mora se odlučiti.

Pored pesničkih dela, Gete se bavio i teoretskim, prirodno-naučnim i praktičnim studijama iz raznih oblasti: zanimao se za geologiju, proučavao uporednu anatomiju radi predavanja na slikarskoj akademiji, zanimao se za botaničke studije, za poljoprivredu i probleme navodnjavanja, morfologiju, optiku i nauku o bojama, meteorologiju i mineralogiju.

Godine 1780. pronalazi intermaksilarnu kost. Govorio je da je klasicizam kontrolisao umetnost, ali da je romantizam bolest, pa je pisao pravila za nemačku poeziju.

Godine 1832. Gete se razboleo. Iako je dobio običnu prehladu, njegovo staračko telo nije imalo dovoljno snage da joj se odupre. Čovek koji se celoga života plašio smrti, koji je izbegavao i samo pominjanje te reči i nije smeo da posmatra sprovode, sedeo je u svojoj fotelji, u kućnom mantilu i dremao. Upitao je svog slugu, Frederika, koji je datum: „22. mart."- „Dobro je, počelo je proleće, znači da ću brže i lakše ozdraviti", rekao je, a zatim pao u dubok san. Na trenutak se probudio i prošaputao bez vidljivog razloga: „Zar ne vidite tu lepu žensku glavu, crnih, izrazito crnih uvojaka, tamo u mračnom dnu sobe?" , da bi trenutak pre smrti uzviknuo: „Svetlosti... Još više svetlosti!" Umro je u 83. godini života i sahranjen je na Starom groblju u Vajmaru.

Dragan Matić

Last edited by zagorski; 23-07-12 at 07:48..
Paramanand is offline  
Reply With Quote
Old 21-07-12, 17:43   #2
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default

BAUK

Ko to jezdi tako pozno kroz noć i vetar taj?
To otac sa čedom svojim kroz pusti jaše kraj.

Dok vije vihor besni i strašna seče stud,
On dete svoje grli, o toplu greje grud.

Što sine skrivaš tako lice i pogled svoj?
Bauka zar ne vidiš, oče, u noći toj?

Bauka, krunu onu i njegov dugi skut?
To sine, noćne magle prelaze neba put.

” O drago čedo, hodi i podji sa mnom ti!
Prekrasne igre mnoge zajedno ćemo igrati,

Po obalama cveće šareno ćemo brat’
Majka će moja tebi zlaćeno ruho dat.”

O oče, zar ne čuješ šta zbori bauk taj,
Kako me tiho zove i mami u svoj kraj?

Smiri se, čedo moje, to nije bio glas
Iz suhog lišća vetar pozdravlja šumom nas.

“Hoćeš li, slatko čedo, hoćeš li kraju mom?
Tebe će moje kćeri paziti ljubavlju svom

One će noću igrat’ lagani tanac svoj
I ljuljaće te brižno i pevat’ slatki poj”

O oče, zar ne vidiš otud u onaj mrak
Da baukove kćeri rukom mi daju znak?

Da čedo moje, vidim, al’ tebe vara gled
To noćni vetar starih povija vrba red.

“Ja volim čedo tebe i lice što ti sja,
Nećeš li milom, silom odneću tebe ja!”

O oče, on me hvata, bauk me grabi sad,
Bauk mi,oče, evo zadade bol i jad!

Dubokom prožet jezom otac uspori gred
U naručju mu sinak od bola bled,

A kad je pred dom stig’o s mukom i jadom svim,
Mrtvo čedo bilo na grudima njegovim.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 21-07-12, 17:52   #3
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default

KLARIČINA PESMA

Poplavljen
srećom
i jadom i snom,
strepeti
nadom
i grcati njom,
klicati
s nebom,
nemeti pod njim –
voleti! – Bože,
šta ima nad tim!
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 21-07-12, 17:56   #4
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default

DOBRODOŠLICA I RASTANAK

Na konja! srce burno reče;
poleteh skoro isti tren.
Ljuljuškaše već zemlju veče,
gorom se plela noćna sen;
ramena hrasta-ispolina
već zaogrnu maglen skut,
iz žbunja gledaše me tmina
stotinom očiju uz put.

Mesec se mutni tužno njih’o
zasevši na oblačka hum,
mahaše vetar krilom tiho,
stravičan slušah njegov šum;
noć čudovišta bezbroj stvori,
al’ bodra radost svlada strah:
o, kakvom vatrom krv mi gori!
U srcu kakav oganj plah!

Spazih te i tvoj pogled mio
ozari svaki damar moj;
svim srcem svojim tvoj sam bio,
svakim sam dahom bio tvoj.
Prolećni rumen ćuv je lako
obavijao tebe svu,
pa nežnost za me – Bože! Kako,
čime zaslužih sreću tu?

Al’, avaj! mlado sunce sinu,
rastanak srce steže tad:
u poljupcu ti pih milinu,
u oku tvome čitah jad!
Ja podjoh; vlažan, bolom skoljen,
pratio me pogled tvoj:
pa ipak, sreće biti voljen,
sreće voleti, Bože moj!
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 22-07-12, 01:43   #5
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default

BOŽANSKO

Plemenit nek je čovek,
Samilostan i dobar.
Jer samo to
Razlikuje ga
Od sviju bića
Koja znamo.

Zdravo neka su nepoznata
Viša bića
Koja slutimo!
Njima nek naliči čovek;
Njegov primer nek nas uči
Da verujemo u one.

Jer priroda je
Neosetljiva:
Obasjava sunce
I zle i dobre,
A zločincu
Kao i najboljemu
Sjaju mesec i zvezde.

Vetar i reke,
Grom i tuča
Huče svojim putem
I zahvataju
I promahu
Jednog po jednog.

A tako i sreća
Nasumce grabi u gomilu,
Zgrabiv čas dečka
Tršavu čednost,
A čas ćelavo,
Grešno teme.

Po večnim, gvozdenim,
Velikim zakonima
Moramo krug svog
Bitisanja svi
Da opišemo.

Jedino čovek
Može nemogućno:
On razlikuje,
Bira i sudi;
On može trenutku
Trajanje da da.

On samo sme
Da nagradi dobrog,
Da kazni zlog,
Da leči i spasava,
I sve što luta, bludi,
U svrhu da sveže.

I mi štujemo
Besmrtna bića
Kao da su ljudi,
Kao da u velikom čine
Što najbolji u malom
Čini ili bi hteo.

Plemeniti čovek
Nek je samilostan i dobar!
Neumorno nek stvara
Korisno, pravo,
Nek nam bude uzor
Slućenih onih bića!
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 22-07-12, 10:52   #6
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default

MAJSKA PESMA

O, al' mi blista
priroda sva!
Al' kliče polje!
Al' sunce sja!

Iz svake grane
pupi po cvet,
a iz žbunova
glasova svet;

iz svakih grudi
radost i raj.
O, zemljo! sunce!
O, srećo, traj!

Ljubavi, lepša
no oblak taj
što zlatni zorin
upija sjaj,

ti polju daješ
blagoslov nem,
a cveća dahom
i svetu svem.

Devojko! draža
no život sam!
Pogledaj! taj pogled!
Voliš me, znam.

Ne voli ševa
pesmu ni let,
nit dah nebesa
jutarnji cvet

ko što te voli
plahi mi dah,
tebe što mladost,
radost i mah

zvucima daješ
pevanja mog.
Ljubav ti ovu
platio Bog!
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 23-07-12, 00:31   #7
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default

GETEOVA ZANESENOST SRPSKOM POEZIJOM

I u Gerhardovom slučaju opet vidimo sav golemi značaj Geteova interesovanja za naše narodne pesme. Tim povodom hteli bismo da podvučemo nekoliko bitnih činjenica iz kojih se vidi i najdublja geneza te Geteove zanesenosti za srpsku narodnu poeziju. Ona nije slučajna, ona nije samo estetska, ona nosi obeležja najdublje intimne tragedije. Nemci je tako nisu osetili, možda ni hteli da osete — pa je krajnje vreme da se čuje i ova naša verzija. Po našem mišljenju, ona je tačna u svakom pogledu. Istakli smo je, u svoje vreme, pri Geteovoj proslavi u Berlinskoj akademiji.

Gete je sav prožet osećanjem krivice prema Frederiki Brion, svojoj velikoj ljubavi koju je napustio. To čuvstvo spada u osnovna u Geteu. Još u dubokoj starosti on se seća Frederike i okružava je oreolom najčistije poezije u "Dichtung und Wahrheit". U završnim akordima "Fausta" ona je preobražena Grethen: genije ženstvenosti i oproštaja, koja primi Fausta-Getea u svetlosti večnog života.

Gotovo je jedini dosad i sa mnogo dobrih argumenata Masen (prof. H. J. Meessen: Clavigo and Stella in Goethes Personal and Dramatic Development", 1950), pokušao da umanji značaj Frederike u Geteovom najvišem stvaranju. On greši, jer tu više i nije reč o pukom biografskom podatku. Ovaj se preobrazio kod Getea u nešto "simbolično" — štaviše, nije puki doživljaj. To simbolično označava i "večnu ženstvenost" i "vrhovni ljubavni oproštaj". Gete je taj oprošlaj tražio celoga života i dao ga je sam sebi tek preko završnih reči Gretheninih (Una poenitentiutn, sonust Gretchen gemant). Grethen je Fausta izmolila sebi od božanstva. I Bielšovski i Gundolf i Pniover (u "Goethe Handbuch") i toliki drugi prikazuju nam kako se Gete za račun Frederike, svetio sam sebi: on je u "Klavigu", u "Gecu" itd. kažnjavao sebe, kroz razne ličnosti. Ta je kazna nedovoljna. Ona je i pesnički nedovoljna, brutalna. Vrhovni doživljaj nije u osveti, već u preobražaju, u oproštaju same žrtve", koje pobeđuje sve patnje i pretvara ih u blaženstvo.

Gete je blagovremeno našao tekst koji je idealno odgovarao i njegovom čuvstvu neiskupljene krivice i samom obogotvorenju čedne, krotke žrtve. To je "Hasanaginica". Ona je mnogo dalje otišla u samopregoru no Grethen i obe Marije (iz "Geca" i "Klaviga"). Ona se uopšte ne žali. Istina, posredi je patrijarhalni stav. A njegove su dubine bezmerne. On nije individualan, već praiskonski. Pred takvom pojavom krajnje ženstvenosti Gete je zanemeo u ushitu. Otud i činjenica da je Gete preveo "Hasanaginicu" genijalno, geteovski. Samo tako prevedena ona je mogla da zanese svet. "Hasanaginica" mu je otvorila oči za bezdani srpske narodne poezije, ali i za riznicu ljubavnih nadahnuća, za sam bliski islamski Istok, koji mu se otkrio tim srpskim podsticajem. Do ,"West-ostlicher Divan"-a, toga praizvora lirske poezije, došlo je (videti naročito kon Konrada Bordacha) posredstvom "Hasanaginice" (prvi dodir sa živim, savremenim i opipljivo bliskim "Bliskim istokom").

Naš je zaključak — da je "Hasanaginica", koja je briznula iz iskonskih pradubina srpske narodne pesme (kao i druge, i lepše pesme sa patrijarhalnim zazorom), učinila na Getea neizgladiv utisak ne samo svojom čednom lepotom, ne samo pradubinama folklornim već, i pre svega, i sticajem samih životnih prilika, koje su za Getea bile od najpretežnije važnosti. Mladićki doživljaj Geteov učinio ga je do krajnosti prijemljivim za "Hasanaginicu", a u daljem pak toku života i za Hafisa, i za srpsku narodnu poeziju uopšte i za pojam svetske književnosti. Gete je, na taj način, bio u dugu prema srpskoj narodnoj poeziji i prema srpskom narodu. (Ja držim da je čak i "Ifigenija" uključena u tu vrstu doživljaja). Bio je naš najveći dužnik. Ali on je taj dug odužio i to u većoj meri, no što to ikoji stručnjaći i hladni istoričari književnosti mogu i da zamisle. On je uzdigao srpsku narodnu poeziju do apoteoze u svetu, on je stvaralački zainteresovao Kopitara i Grima, on je dao krila i okrilje Vuku i moralno ga zaštitio od njegovih "učenih" protivnika (njih je najstrašnije pogodio, kao najučeniji pesnik, kao simbol učenosti), a neposredno i preko Vuka nadahnuo je i Rankea, koji je srpski narod kroz paradnu kapiju uveo u "istoriju sveta". Nije "baba Smiljana" (nasuprot nakinđurenoj i učenoj muzi Mušickog i Svetića) bila ta koju je Gete branio i odbranio — kao oličenje narodne duše i visoke poezije. Ne. Gete je branio i odbranio "Hasanaginicu", a preko nje i svoju Frederiku, i Grethen, i obe Marije i Ifigeniju (tako različnu od Evripidove) i, pre svega, nešto još više: vrhovnu ženstvenost, koja sačinjava svu draž i svu sreću našeg ovozemljaskog opstanka: das ewig Weibliche. Ponavljam: das ewig Weibliche kod Getea našeg je porekla. Ono je u folkloru jednog pesnički visoko nadahnutog naroda i moglo većma da dođe do izraza i kod individualnih pesnika, jer tu nosi večno svoje obeležje, obeležje ničim nepomućeno: narodni pevač ga uopšte i ne pravda; ono se nameće svojom izvornom snagom, ženski stid u najplemenitijem obliku jači je od svih potonjih razloga i sofizama visokoučene poezije.

Stanislav Vinaver
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 23-07-12, 09:40   #8
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default

DNEVNIK

Poverujemo po slusanju dugom:
ljudsko je srce vecno neprozirno;
i hriscanin je, priznajmo to s tugom,
ko svaki neznabozac gresan silno.
Najbolje: dajmo ruke jedno drugom
i ogresenja prihvatajmo mirno:
jer nesto vlada kad nas zli duh kusa,
pa spaseni su vrlina i dusa.

Od moje drage dugo vec daleko,
posle sve dnevne zaposlene jave,
i ma sta da naucih ili stekoh,
ona mi ne izbijase iz glave;
spomen na daljnu ljubav sine meko
ko nocu zvezda roj kroz tamnu plavet,
te pero, pisuc sto se obdan zbilo,
oblicje njeno docarava milo.

Pohitah natrag. Al' u tome casu
slomi se tocak; - jos noc zakasnjenja!
Vec sanjah: kola domu prispela su, -
a sada treba rada i strpljenja.
Kovac i kolar, koje grdnjom zasuh,
kuckahu mirno i bez objasnjenja.
Bubica svaki zanat ima dosta.
Da cekam i da gundjam - to mi osta.
Kud cu sad? - Spaziv prvo konaciste,
udjoh; izgledalo je kako-tako.
Cura sa svecom zapita: "Sta iste
gospodin?" Odmah osetih se lako.
Prijatnim nadjoh trem i stepeniste,
ucini mi se divnim sopce svako.
Coveka gresnog sto slobodno lece
lepota svojim nitima uplece.

Sedoh tad za svoj dnevnik, koji krije
podrobno sto se tokom dna zbilo,
da kao i pre, dok sve zivo spije,
na radost sebi i dragani miloj
pisem; al' ne znam, mastilo se nije,
ko pre, zbog svake tricarije lilo:
devojce mi se uz pozdrav pridruzi,
veceru dostojanstveno posluzi.

Obratih joj se, ona odgovori;
sa svakom recju sve krasnija biva.
Pa kako lako i vesto sve tvori
krecuci rukom na nacin predivan -
ma sta da ludost u nama razgori -
tek, spopade me ludi zanos silan,
stolicu na pod srusih iznenada,
skocih i zagrlih je; ona tada

prosapta: "Pusti! Dole slusa stara
tetka ko zmaj i svaki tren mi broji;
kad zakasnim, i siba me i kara,
jer dok sam ovde za cast mi se boji.
Ali ti bdi i vrata ne zatvaraj,
pa ce nas ponoc ljubazno da spoji."
Brzo se ote iz narucja moga,
ode, pa sluzec dodje posle toga;

ali i gledajuci! Pogled svaki
nebeske slasti meni obecava.
Ne sputava nijedan uzdah laki
sto lepse grudi joj uoblicava.
Kraj uha i po vratu joj se bakri
cvet mnogi sto ga ljubav rascvetava;
sve obavivsi, sa sluzenjem presta,
podje, pa stade, obazre se, nesta.
Ponocni cas se na sokake sveo;
ceka me prostran lezaj da me njise,
al' da na njemu uzmem manji deo,
u ljubavnome pravilu to pise.
Taman sam svece ugasiti hteo,
kad zacuh nju gde ide ponajtise;
pogledom zudnim pih je, a kad leze,
ruka u cvrsti zagrljaj je steze.

Al' otrze se: "Dozvoli da zborim,
ne zelim da se ko neznanka dajem.
Privid je protiv mene; pre se borih
i stideh se pred muskim nasrtajem.
Ko nepristupacnu sav svet me kori;
al' srca strast sad prvi put saznajem:
cim spazih te, zavoleh te; da dam se
tebi - taj isti tren zaklela sam se.

Cistu me imas; da je sto u mene
i bolje, sve to dala bih ti sada."
Na grudi tad me privi razarene,
ko da je samo mom grljenju rada.
Dok ljubih oci i usne medene,
cudno me nesto skoli iznenada:
onaj sto majstor vatren je inace
bio, sad hladan uzmice ko djace.

Ko poljupcem il' slatkom reci jednom
da sve sto srce iste dobila je.
Kako li krotko, potcinjeno, cedno
pogledu mome bujno telo daje!
Vesela, ushicena, pa najednom
spokojna, ko da zadovoljna sva je.
Pocivah i ja, na nju gledajuci,
jos u svog majstora se uzdajuci.

Al' dok se jedih zbog udesa cudna,
dok jarosne sam duse sebe kleo
i grdio zbog posla uzaludna,
jer bolje ne b-, ma koliko hteo:
ona mi zaspa, lepsa nego budna;
a fitilj skoro dogore vec ceo.
Za trudnim danom san spopadne rado,
i nikad odvec rano, telo mlado.
Pocivala je nebesnicki lako
ko da za nju sva postelja je bila,
a stisnut zidu, zgnjecen u sam pako,
nemocan onaj kom sve je ponudila.
Ujeden zmijom, zedan putnik tako
srusi se ispred izvora, svog cilja.
Ona u susret snu milome spava;
on, da je ne prene, dah uzdrzava.

Pribran pred tim sto prvi put ga snaslo,
on veli sebi: sad iskusi i ti
zasto se krsti mladozenja plasno
da ne smute ga carolijske niti.
Bolje u boju zateci se strasnom
nego ovako osramocen biti!
Ne bese tako kad prvi put oci
videse dragu gde u salu kroci.

Tad planuse ti cula, srce granu,
u tebi sve je navrlo od zudi.
U hitri ples je smami niz dvoranu,
tek sto je tace vec smesti je u grudi,
kao da samog sebe zelis; planu
stostruko sve cim ona te uzbudi:
sve sile sto nam duh i telo drze,
a onaj majstor od sveg ponajbrze.

Sve veca naklonost i zudnja raju
privedose nas: sa njom, adidjarom,
najlepsim cvetom, verih se u maju;
kako li strast ovlada mladim parom!
Kad je u crkvu uvedoh na kraju -
priznacu sad: pred popom i oltarom,
pred tvojim krstom, okrvavljen Hriste -
Bog nek mi prosti! - probudi se Iste.

O, bracna noci! Vi, jastuci silni,
zastori gusti, rublje zlatotkano,
pokrivke sto ste krile kril'ma svilnim
rvanje strasno dok dan nije svano!
Ptice sto n�s u novu strast umilnim
budiste pojem, nikad odvec rano!
Za igru beste stit nam kao stvoren:
pripravna ona, ja nikada smoren.
Dok potom krasmo kao deo plena
cesto gde bilo bracna sveta prava,
sred zrelog zita, u trsci kraj sena
ili sred bujnih mirisavih trava,
valjani sluga znade istog trena
i vise puta da nas usrecava!
Sad, kleti slugo, nepomican gledas!
Najlepsu srecu gospodaru ne das!

Al' majstor-Iste ima svoje cudi,
naredba nece kod njega pomoci.
Najednom tu je, gle, tiho se budi,
k staroj se snazi uzdize i moci;
sad moze da odluci putnik hudi
hoce l' kraj vrela zedan da prenoci.
Da usnulu poljubi, k njoj se prize;
al' zape, nesto trze ga i dize.

Ko ga u celik-snagu opet prenu
do onaj lik, taj vecno drag mu znamen,
nje koju mlad je uzeo za zenu?
Odande blista svez i krepak plamen,
pa ko sto malocas nemocan svenu,
sada se plasi kad je jak i stamen;
drhtec se sklanja, pazljivo, sto tise,
iz kruga carobnog, pa seda, pise:

Blizih se domu, ali noc me ova
zamalo natrag baci i udalji,
no sad na mestu najcudnijem snova
za tobom verno srce se zapali.
Tajnovita na kraju citaj slova:
tek bolest zdravog coveka prekali.
Stosta ces lepo u svesci toj zateci,
al' nista necu o najlepsem reci.

Tad petao se javi. Sto moze brze
zadize ona pokrivac i skoci
i odenu se. Ali tad se trze,
videvsi gde je, pa obori oci;
moje pak htedose da je zadrze
kad mi iz sobe poslednji put kroci.
Al' rog vozacev odjeknuo bese,
pa udjoh, kola dragoj me ponese.
A posto dela pesnickoga smera
poukom treba da krepe i snaze,
tom omiljenom obicaju veran
i ja cu da vam nauk pesme kazem:
zivotni put je Dzombast i cemeran,
ali sred ludog sveta moc pomaze
poluga dveju sred zemaljske tisme:
duznost veoma, ljubav mnogo vise.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 23-07-12, 09:41   #9
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default

DNEVNIK

Poverujemo po slusanju dugom:
ljudsko je srce vecno neprozirno;
i hriscanin je, priznajmo to s tugom,
ko svaki neznabozac gresan silno.
Najbolje: dajmo ruke jedno drugom
i ogresenja prihvatajmo mirno:
jer nesto vlada kad nas zli duh kusa,
pa spaseni su vrlina i dusa.

Od moje drage dugo vec daleko,
posle sve dnevne zaposlene jave,
i ma sta da naucih ili stekoh,
ona mi ne izbijase iz glave;
spomen na daljnu ljubav sine meko
ko nocu zvezda roj kroz tamnu plavet,
te pero, pisuc sto se obdan zbilo,
oblicje njeno docarava milo.

Pohitah natrag. Al' u tome casu
slomi se tocak; - jos noc zakasnjenja!
Vec sanjah: kola domu prispela su, -
a sada treba rada i strpljenja.
Kovac i kolar, koje grdnjom zasuh,
kuckahu mirno i bez objasnjenja.
Bubica svaki zanat ima dosta.
Da cekam i da gundjam - to mi osta.
Kud cu sad? - Spaziv prvo konaciste,
udjoh; izgledalo je kako-tako.
Cura sa svecom zapita: "Sta iste
gospodin?" Odmah osetih se lako.
Prijatnim nadjoh trem i stepeniste,
ucini mi se divnim sopce svako.
Coveka gresnog sto slobodno lece
lepota svojim nitima uplece.

Sedoh tad za svoj dnevnik, koji krije
podrobno sto se tokom dna zbilo,
da kao i pre, dok sve zivo spije,
na radost sebi i dragani miloj
pisem; al' ne znam, mastilo se nije,
ko pre, zbog svake tricarije lilo:
devojce mi se uz pozdrav pridruzi,
veceru dostojanstveno posluzi.

Obratih joj se, ona odgovori;
sa svakom recju sve krasnija biva.
Pa kako lako i vesto sve tvori
krecuci rukom na nacin predivan -
ma sta da ludost u nama razgori -
tek, spopade me ludi zanos silan,
stolicu na pod srusih iznenada,
skocih i zagrlih je; ona tada

prosapta: "Pusti! Dole slusa stara
tetka ko zmaj i svaki tren mi broji;
kad zakasnim, i siba me i kara,
jer dok sam ovde za cast mi se boji.
Ali ti bdi i vrata ne zatvaraj,
pa ce nas ponoc ljubazno da spoji."
Brzo se ote iz narucja moga,
ode, pa sluzec dodje posle toga;

ali i gledajuci! Pogled svaki
nebeske slasti meni obecava.
Ne sputava nijedan uzdah laki
sto lepse grudi joj uoblicava.
Kraj uha i po vratu joj se bakri
cvet mnogi sto ga ljubav rascvetava;
sve obavivsi, sa sluzenjem presta,
podje, pa stade, obazre se, nesta.
Ponocni cas se na sokake sveo;
ceka me prostran lezaj da me njise,
al' da na njemu uzmem manji deo,
u ljubavnome pravilu to pise.
Taman sam svece ugasiti hteo,
kad zacuh nju gde ide ponajtise;
pogledom zudnim pih je, a kad leze,
ruka u cvrsti zagrljaj je steze.

Al' otrze se: "Dozvoli da zborim,
ne zelim da se ko neznanka dajem.
Privid je protiv mene; pre se borih
i stideh se pred muskim nasrtajem.
Ko nepristupacnu sav svet me kori;
al' srca strast sad prvi put saznajem:
cim spazih te, zavoleh te; da dam se
tebi - taj isti tren zaklela sam se.

Cistu me imas; da je sto u mene
i bolje, sve to dala bih ti sada."
Na grudi tad me privi razarene,
ko da je samo mom grljenju rada.
Dok ljubih oci i usne medene,
cudno me nesto skoli iznenada:
onaj sto majstor vatren je inace
bio, sad hladan uzmice ko djace.

Ko poljupcem il' slatkom reci jednom
da sve sto srce iste dobila je.
Kako li krotko, potcinjeno, cedno
pogledu mome bujno telo daje!
Vesela, ushicena, pa najednom
spokojna, ko da zadovoljna sva je.
Pocivah i ja, na nju gledajuci,
jos u svog majstora se uzdajuci.

Al' dok se jedih zbog udesa cudna,
dok jarosne sam duse sebe kleo
i grdio zbog posla uzaludna,
jer bolje ne b-, ma koliko hteo:
ona mi zaspa, lepsa nego budna;
a fitilj skoro dogore vec ceo.
Za trudnim danom san spopadne rado,
i nikad odvec rano, telo mlado.
Pocivala je nebesnicki lako
ko da za nju sva postelja je bila,
a stisnut zidu, zgnjecen u sam pako,
nemocan onaj kom sve je ponudila.
Ujeden zmijom, zedan putnik tako
srusi se ispred izvora, svog cilja.
Ona u susret snu milome spava;
on, da je ne prene, dah uzdrzava.

Pribran pred tim sto prvi put ga snaslo,
on veli sebi: sad iskusi i ti
zasto se krsti mladozenja plasno
da ne smute ga carolijske niti.
Bolje u boju zateci se strasnom
nego ovako osramocen biti!
Ne bese tako kad prvi put oci
videse dragu gde u salu kroci.

Tad planuse ti cula, srce granu,
u tebi sve je navrlo od zudi.
U hitri ples je smami niz dvoranu,
tek sto je tace vec smesti je u grudi,
kao da samog sebe zelis; planu
stostruko sve cim ona te uzbudi:
sve sile sto nam duh i telo drze,
a onaj majstor od sveg ponajbrze.

Sve veca naklonost i zudnja raju
privedose nas: sa njom, adidjarom,
najlepsim cvetom, verih se u maju;
kako li strast ovlada mladim parom!
Kad je u crkvu uvedoh na kraju -
priznacu sad: pred popom i oltarom,
pred tvojim krstom, okrvavljen Hriste -
Bog nek mi prosti! - probudi se Iste.

O, bracna noci! Vi, jastuci silni,
zastori gusti, rublje zlatotkano,
pokrivke sto ste krile kril'ma svilnim
rvanje strasno dok dan nije svano!
Ptice sto n�s u novu strast umilnim
budiste pojem, nikad odvec rano!
Za igru beste stit nam kao stvoren:
pripravna ona, ja nikada smoren.
Dok potom krasmo kao deo plena
cesto gde bilo bracna sveta prava,
sred zrelog zita, u trsci kraj sena
ili sred bujnih mirisavih trava,
valjani sluga znade istog trena
i vise puta da nas usrecava!
Sad, kleti slugo, nepomican gledas!
Najlepsu srecu gospodaru ne das!

Al' majstor-Iste ima svoje cudi,
naredba nece kod njega pomoci.
Najednom tu je, gle, tiho se budi,
k staroj se snazi uzdize i moci;
sad moze da odluci putnik hudi
hoce l' kraj vrela zedan da prenoci.
Da usnulu poljubi, k njoj se prize;
al' zape, nesto trze ga i dize.

Ko ga u celik-snagu opet prenu
do onaj lik, taj vecno drag mu znamen,
nje koju mlad je uzeo za zenu?
Odande blista svez i krepak plamen,
pa ko sto malocas nemocan svenu,
sada se plasi kad je jak i stamen;
drhtec se sklanja, pazljivo, sto tise,
iz kruga carobnog, pa seda, pise:

Blizih se domu, ali noc me ova
zamalo natrag baci i udalji,
no sad na mestu najcudnijem snova
za tobom verno srce se zapali.
Tajnovita na kraju citaj slova:
tek bolest zdravog coveka prekali.
Stosta ces lepo u svesci toj zateci,
al' nista necu o najlepsem reci.

Tad petao se javi. Sto moze brze
zadize ona pokrivac i skoci
i odenu se. Ali tad se trze,
videvsi gde je, pa obori oci;
moje pak htedose da je zadrze
kad mi iz sobe poslednji put kroci.
Al' rog vozacev odjeknuo bese,
pa udjoh, kola dragoj me ponese.
A posto dela pesnickoga smera
poukom treba da krepe i snaze,
tom omiljenom obicaju veran
i ja cu da vam nauk pesme kazem:
zivotni put je Dzombast i cemeran,
ali sred ludog sveta moc pomaze
poluga dveju sred zemaljske tisme:
duznost veoma, ljubav mnogo vise.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 23-07-12, 11:17   #10
vruc krompir
MiM team King / Queen
 
vruc krompir's Avatar
 
Registrovan: Aug 2010
Postovi: 10,498
vruc krompir briljantna budućnost ga čekavruc krompir briljantna budućnost ga čekavruc krompir briljantna budućnost ga čekavruc krompir briljantna budućnost ga čekavruc krompir briljantna budućnost ga čekavruc krompir briljantna budućnost ga čekavruc krompir briljantna budućnost ga čekavruc krompir briljantna budućnost ga čekavruc krompir briljantna budućnost ga čekavruc krompir briljantna budućnost ga čekavruc krompir briljantna budućnost ga čeka
Default

"Ako ljubav, radost, toplotu i slast ja sam sobom ne nosim - neće mi ih ni drugi dati. A ja, sa srcem punim blaženstva, neću drugoga usrećiti ako on stoji predamnom hladan i bez snage."
__________________
“Ako u ljubavi ti ne vodis mene do sebe vec sebe do samog sebe a tako i ja do sopstvenog bica onda mozemo govoriti o istinskoj ljubavi”

Leo Baskalja
vruc krompir is offline   Reply With Quote
Old 25-07-12, 23:01   #11
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default

GETE OD VERTERA DO FAUSTA

"Jadi mladog Vertera" se završavaju samoubistvom glavnog junaka, što je širom Evrope pokrenulo modu pravih samoubistava

Mladi Gete, Rusoov učenik, stvara nemačku književnu samosvest u zbrci seksualnih dvosmislenosti. Poput Sada, Gete je ličnost prelaznog perioda, delom klasičar, delom romantičar. Kao čovek nove renesanse, težio je tome da ovlada svim umetnostima i naukama. Do kraja svog dugog života bio je kulturni lider Evrope, kao što je to bio Volter u osamnaestom veku. Biografija je još davno utvrdila Geteove seksualne ekscentričnosti i amoralni titanizam volje. Ali veliki deo obimnog naučnog komentara o Geteovim pesmama, komadima i romanima je neobjašnjivo bezbojan, paralisan strahopoštovanjem. Nema ni jednog pisca njegovog ranga kod koga je raskorak između biografije i kritike tako izražen.

Geteova novela Jadi mladog Vertera (1774) dovela je do internacionalnog uticaja Sturm und Drang škole, sa njenim rusoističkim senzibilitetom. Verter, kome Gete pripisuje sopstveni datum rođenja, Rusoov je emotivni feminizirani muškarac, bled, melanholičan, plačljiv. Za Vertera, detinjstvo je predivno i čisto, dok je muževna zrelost prljava i ponižavajuća, stoga je plemenito odbijati da odrastemo. Jadi mladog Vertera završavaju se samoubistvom glavnog junaka, što je širom Evrope pokrenulo modu pravih samoubistava. Samoubistvo u verterovskom stilu nosi u sebi agresivni autoerotizam, veličajući čin koji Crkva osuđuje kao najteži greh. Njegovo samoubistvo je strogo ritualno: pištolji moraju proći kroz daimonske ruke Lote, ljupke devojke koju Verter pretvara u romantičarsku femme fatale.

Godine učenja Vilhelma Majstera (1796) predstavljaju splet seksualnih problema. Feminizirani muškarac je središte romana Jadi mladog Vertera, dok u Vilhelmu Majsteru dominira muškobanjasta žena. Glavni transvestit u Vilhelmu Majsteru je Minjon, koju Džordž Lukas naziva "pravim utelovljenjem romantičarskog duha". Kada je Vilhelm prvi put vidi, adolescentkinja Minjon nosi mušku odeću, i on ne može da joj odredi pol. Ona je "enigma" koja za njega ima magijsku fascinaciju. "Ni muško ni žensko", Minjon se fanatično drži svog transvestizma. Ona strastveno odbija žensku odeću: "Ja sam dečak, neću da budem devojka!" Tek na samom kraju Vilhelma Majstersa saznajemo da je Minjon rođena iz incesta između brata i sestre. Incest, koji se ovde brani, postaće paradigma romantičarske seksualnosti.

Faust, Geteov doprinos svetskoj literaturi, povezuje renesansu sa romantizmom. Još od Hamleta, koji je uticao na ovaj komad, nije bilo tako iscrpne analize moralne i seksualne dvosmislenosti zapadnjačke svesti. Istorijski doktor Faust bio je beskrupulozni mag koga se njegov savremenik Martin Luter odrekao. Prva Knjiga o Faustu (1587), koja osuđuje Fausta zbog njegove intelektualne taštine, pokazuje buđenje protestantske svesti protiv opasnosti renesansnog paganizma. Gete proširuje seksualni komentar u priči o Faustu. Zapadnjački um je shvaćen kao seks i moć, koji se bore protiv Boga i prirode. Don Žuan i Faust su najkarakterističniji mitovi postklasičnog Zapada. Oni predstavljaju dominaciju, agresiju, volju za moć, sve veličanstvene ambicije paganizma koje hrišćanstvo nikada nije uspelo da savlada.

Faust je Gete, umetnik kao mag, baš kao što je i Mefisto Gete, umetnik kao neprijatelj Boga. Kao renesansni alhemičar, Faust traga za tajnama prirode. Faust, komad u kome je glavni junak alhemičar, ima razuđenu alhemičarsku formu. On se sastoji iz dva dela, mnoštva epizoda, i gomile sporednih likova. On kombinuje klasičnu kulturu sa hrišćanskom. On meša tragediju sa komedijom, epsko sa lirskim, idealnu lepotu sa grotesknim i opscenim. Greta predstavlja naivnu osećajnost, Mefisto ciničnu prefinjenost. Faust je, kao i čitavo čovečanstvo, zarobljen negde na sredini.

Gete nije dozvoljavao da se u njegovom prisustvu spominje ime njegove majke. On ju je izbegavao. Geteova majka bila je suviše jaka ličnost. On se plašio da joj priđe suviše blizu da ne bi ponovo bio apsorbovan u njeno gravitaciono polje i vratio se u stanje detinjske zavisnosti. Geteov biograf kaže: "Njegovi odnosi sa ženama najčešće su se završavali seksualnim odricanjem". U vreme kad je pisao poeziju posvećenu Betini, akrobatkinji dečačkog izgleda koju je Gete video u Italiji 1790, Gete priznaje postojanje homoseksualnih osećanja. U jednom potisnutom venecijanskom epigramu on kaže: "Veoma volim dečake, ali devojke više; / Kada mi devojka dosadi, još uvek može da mi posluži kao dečak" (40). Kasnije je u životu rekao: "Seksualni čin uništava lepotu, ali ništa nije lepše od onoga što prethodi tom trenutku. Samo u antičkoj umetnosti sačuvana je i prikazana večita mladost. A šta drugo znači večita mladost nego nikada ne upoznati muškarca ili ženu". Gete je bio herojski samodovoljan i okrenut sebi. Poput Betovena, on se venčao sa samim sobom. Tvrdio je da nema poroka ni zločina od koga bar trunku ne može naći u sebi. Gete je rekao. "Geniji doživljavaju drugu adolescenciju, dok drugi ljudi imaju samo jednu mladost". Nakon bolešljivog detinjstva, on se prihvatio energičnog programa vežbi da bi uvećao svoju snagu: zgrabio je muževnost snagom volje. Geteova energija u starosti bila je legendarna. Svojim oronulim savremenicima obraćao se snishodljivo. Činilo se da Gete smatra da poseduje nadljudsku snagu da se odupre smrti. Tomas Man kaže da je bilo nečega "sirovog" i "divljeg" u "arogantnom načinu na koji se Gete ponekad hvalisao svojom vitalnošću, svojom neuništivošću".

politika.co.yu
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 29-07-12, 00:39   #12
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default

PROMETEJ

Pokrij svoje nebo, Zevse
oblaka tmušom
i kušaj, kao ludo dete
što obezglavljuje čkalj,
svoju snagu na hrašću i bregovima!
Ali mi zemlju moju
moraš ostaviti
i kolibu, koju mi ne podiže ti,
i ognjište moje,
na čijem ognju mi
zavidiš!

Bednijeg ničeg ne znam
pod suncem od vas, bogovi!
Kukavno prehranjujete
žrtvenim porezima
i molitvenim dimom
svoje veličanstvo;
a skapali biste da nisu
prosjaci i deca
punonadežne lude.

Detetom kad bejah
i ne znađah ni kud ni kamo,
obraćao sam zalutali pogled
suncu, kao da nad njim
ima uho da čuje moj vapaj
i srce, kao moje,
da se sažali nevoljnome.

Ko mi pomože
protiv obesti titana?
Ko me od smrti spase,
ko od sužanjstva?
Zar nisi sve to učinilo samo ti,
do svetosti zažareno srce?
A plamtijaše li mlado i dobro,
obmanuto, zahvalnost za spasenje
onome što spava gore?

Ja da te štujem? Zašto?
Jesi li ublažio ikad
bole potištenome?
Jesi li utro ikad
suze skrušenome?
Zar me nije skovalo čovekom
svemoćno vreme
i večni udes,
gospodari i moji i tvoji?

Il' misliš valjda
da mi valja mrzeti život
i bežati u pustinje
što nisu sazreli svi
cvetni snovi?

Evo me gde sedim, stvaram ljude
po svojoj slici,
rod meni ravan,
da trpi, da plače,
da uživa i da se raduje,
i da se ne osvrće na tebe,
kao ni ja!
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 03-08-12, 08:56   #13
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default

MORSKA TIŠINA

Mir duboki vodom vlada,
nepomično more ćuti;
niz pučinu glatku svuda
gleda lađar zabrinuti.

Nigde vetra s jedne strane!
Smrtni pokoj, strašan, ledan!
U daljini grdnoj tamo
ne miče se val nijedan.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 04-11-12, 00:56   #14
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default

Geteova “Bajka o zelenoj zmiji i lijepoj Ljiljani”, sa predavanjem Rudolfa Štejnera

“Pred nama je izuzetno inspirativan tekst Geteove bajke objavljen na kraju njegovog spisa ‘Zabavljanje njemačkih iseljenika. Po bogatstvu arhetipskih likova i simboličnih događanja bajka zauzima izuzetno mjesto u Geteovom stvaralaštvu. Njena dubina, snaga i zatvorenost za uobičajena tumačenja gotovo da nemaju premca u toj vrsti literature osim možda što izvjesnu paralelu možemo povući sa srednjovekovnim tekstom: Himijsko vjenčanje Kristijana Rozenkrojca. Bajku su mnogi objašnjavali, ali sigurno da je najvrijednije i najdublje sudove o njoj dao Rudolf Štajner, filozof i duhovno-naučni istraživač. Njemu je u dvadeset drugoj godini života povjeren rad na pripremi, komentaru i redakciji izdanja Geteovih prirodno-naučnih spisa. Zadatak ovog mladog geteaniste bio je možda najteži pošto je za njegovo izvršenje bilo potrebno isto tako dobro poznavanje prirodnih nauka, filozofije i književnosti, koliko i samog Getea. Štajner se na ovom poslu zadržao 15 godina. U toku ove naučno-filozofske djelatnosti naišao je na Geteovu bajku, O zelenoj zmiji i lijepoj Ljiljani. O tome on u svojoj autobiografiji piše sljedeće:

... Tu zagonetnu priču objašnjavali su mnogi. Meni tada nimalo nije bilo stalo do toga da tumačim njenu sadržinu. Nju sam usvajao jednostavno u poetsko-umjetničkom obliku. Uvijek mi je bilo neprijatno da objašnjenjima razbijam djelatnu fantaziju.
Vidio sam tada da je bajka nastala iz Geteovog razgovora sa Šilerom u vrijeme kad je ovaj pisao svoja ‘Pisma za unapređenje čovjekovog estetskog vaspitanja’. Šilerov duh je prolazio kroz filozofsku fazu svoga razvoja. Mnogo se bavio objašnjenjem čovjekove svijesti sa samom sobom. To je osjećao kao zadatak svoje duše. Ova mu je izgledala sasvim predana razumskoj djelatnosti. On je osjećao da u čistoj razumskoj djelatnosti duša nije zavisna od tjelesno-čulne organizacije. No Šiler nije bio zadovoljan tom vrstom nadčulne djelatnosti. Duša je u duhu kada je predana logičkoj nužnosti, smatra on. Ali u toj djelatnosti nije ona slobodna, a nije ni unutarnje živa.

Na drugoj strani je Šiler primijetio kako je ljudska duša u jednoj suprotnoj djelatnosti potpuno predana tijelu, kada je pod uticajem čulnih opažanja i nagonskih impulsa... ona je u tom drugom slučaju predana prirodnoj zakonitosti koja ne sačinjava njenu suštinu. Tako je Šiler došao do shvatanja, da u obje djelatnosti čovjek nije ‘istinoljubiv čovjek’. Čovjek treba da postigne srednje raspoloženje između logičke i prirodne prinude. Po Šileru je čovjek u takvom raspoloženju kada živi u umjetničkom životu. Estetsko shvatanje gleda čulno, ali tako što u čulnom nalazi duh. Čulno živi u sjenci duha. Estetsko shvatanje u stvaranju i primanju daje duhu čulni lik tako da pri tome gubi sjenovito apstraktno postojanje.

Vidio sam, nastavlja Štajner, kako je Gete primio Šilerovo predstavljanje ‘istinoljubivog čovjea’. Poznato je iz prepiske ta dva prijatelja, da je Gete nalazio da je Šilerovo rješenje ovog pitanja suviše apstraktno i jednostrano filozofsko. Šilerovom filozofskom shvatanju Gete je protivstavio jedno shvatanje u obliku poetske bajke. Gete je smatrao da u traženju svoje prave suštine, čovjek ne treba da prilazi zagonetki duše filozofskim pojmovima, nego bogatstvom duševnog doživljavanja.

Gete je u toj bajci stvaralačku imaginaciju uzdigao do granice na kojoj ona prelazi u unutrašnje duševno zbivanje, koje je istovremeno saznajno doživljavanje stvarnog duhovnog svijeta. Smatrao sam da možemo najdublje pogledati u njegovu dušu, kada se udubimo u tu bajku... Izgledalo mi je kao da je Gete pri sastavljanju te bajke bio nošen unutrašnjom snagom nekog polusvjesnog duševnog života i da je u svom pogledu na svijet sebe nadvisio.

Tako o bajci govori Rudolf Štajner. A kada uđemo u bajku kao u tajanstvenu zemlju, zagonetka slijedi zagonetku, Geteove sfinge nam postavljaju pitanja ali mi na njih nemamo odgovora. Nerješive zagonetke nijesu prijatne, ali jednom popijen gorak lijek počinje da djeluje a da sami ne znamo kako i s kojim ciljem. Bajka nas podsjeća na veliku slagalicu, ispreturani mozaik, čiji nam je slog neko baš pokazao, ali smo ga istog trenutka zaboravili.

Pokazano je u psihološkim istraživanjima stvaralačkog procesa da u čovjeku neriješeni problem, zagonetka, nastavlja da živi, preoblikuje se, da bi se sasvim iznenada pojavila u svijesti u potpuno novom svijetlu i s razrješenjem.


Geteova bajka nam daje finu materiju i putokaz da u našoj unutrašnjosti potražimo snage i inspiracije za razrješenje njenih i svojih zagonetki, polako i strpljivo sklapajuti kriptični mozaik”.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 26-11-12, 20:39   #15
vruc krompir
MiM team King / Queen
 
vruc krompir's Avatar
 
Registrovan: Aug 2010
Postovi: 10,498
vruc krompir briljantna budućnost ga čekavruc krompir briljantna budućnost ga čekavruc krompir briljantna budućnost ga čekavruc krompir briljantna budućnost ga čekavruc krompir briljantna budućnost ga čekavruc krompir briljantna budućnost ga čekavruc krompir briljantna budućnost ga čekavruc krompir briljantna budućnost ga čekavruc krompir briljantna budućnost ga čekavruc krompir briljantna budućnost ga čekavruc krompir briljantna budućnost ga čeka
Default

Da deca ne znaju zašto neku stvar hoće - u tome se slažu svi visokoučeni majstori.

Ali da i odrasli posrću na ovoj zemlji kao deca, da kao deca ne znaju od kuda dolaze i kuda idu, da kao deca rade bez pravih svrha, da njih - kao i decu - rukovode s pomoću biskvita, kolača i brezove šibe, to niko ne voli da veruje, a ja bih rekao da se to prosto rukama može opipati!
__________________
“Ako u ljubavi ti ne vodis mene do sebe vec sebe do samog sebe a tako i ja do sopstvenog bica onda mozemo govoriti o istinskoj ljubavi”

Leo Baskalja
vruc krompir is offline   Reply With Quote
Old 09-06-18, 09:58   #16
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default

MESECU

Ispunjuješ opet dolju
tiho sjajem u maglini.
I otkrivaš jošte jednom
dušu moju u celini.

Rasprostireš nad poljane
blagog lica zraku svoju,
ko prijatelj ljupkim okom
što na sudbu gleda moju.

Svaki odsjaj vedrih, mutnih
oseća mi srce dana,
i ja gredem u samoći
izmeđ' sreće, bola, rana.

Teci, teci, draga vodo!
Nikad veso biti neću,
tako šalu, poljub zgubih,
tako vernost i najveću.

Ta imadoh negda ono
dragoceno što je tako
da se nikad, aoh bola,
zaboravit ne da lako!

Šumi vodo duž doline
neumorno i bez tija,
šumi, šumi i dovedi
pesmi mojoj melodija!

Kada u po zimnje noći
besneć burno nadolaziš,
ili kada u proleće
mladičine grane kvasiš.

Srećan ko se od sveg sveta
bez i trunke mržnje skloni,
s prijateljem na prsima
dušu lepom svu pokloni.

Na šta ljudi i ne misle,
o čemu se i ne sniva
kroz lavirint prsa naših
u tavnoj se noći zbiva.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Reply

Opcije Teme
Način Prikaza

Posting Rules
You may not post new threads
You may not post replies
You may not post attachments
You may not edit your posts

BB code is On
Smilies are On
[IMG] code is On
HTML code is Off

Pređi Na


Vremenska Zona je GMT +1. Trenutno je 09:30 sati.


Powered by vBulletin® Version 3.8.5
Copyright ©2000 - 2019, Jelsoft Enterprises Ltd.
MADEinMONTENEGRO.COM