MADEinMONTENEGRO.com
 

Go Back   MADEinMONTENEGRO.com > Umjetnost i kultura > Književnost i lingvistika

Notices

Književnost i lingvistika Malo o književnosti, kulturi jezika, govoru i svemu što nas zanima vezano za narječja.



Reply
 
Opcije Teme Način Prikaza
Old 23-09-11, 03:59   #81
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

DRUGO MARIJANINO PISMO NOELU


Cini mi se da se, sasvim nepravedno, podsmevam svojim osecanjima, kada pokusavam da ti pisem o njima. Kako bi bila srecna kada bi o tome mogao da prosudjujes prema makar prema velicini, ako ne i po snazi svojih sopstvenih osecanja! Ali, ja ne smem da se oslonim na tebe. Ne mogu drugacije, moram ipak da ti sve ovo kazem mnogo manjom snagom nego sto zaista osecam, da ne bi trebao tako ponizavajuce da se odnosis prema meni, kao sto to sada cinis, time sto me zaboravljas. To me dovodi do ocaja, a tebi u mojim ocima samo pravi sramotu. Najmanje sto mozes da ucunus za mene je da mi ne odbijes mogucnost da zalim svoju nesrecu. Videla sam je kako dolazi onda kada sam shvatila da si neopozivo odlucio da odes. Tek tada prepoznajem koliko sam se gorko prevarila kada sam mislila da ces biti iskreniji, i da ces se postenije odnositi prema meni, nego sto to muskarac obicno prema zeni cini u doba rastanka. Mislim da me je moja ogromna ljubav, koju osecam prema tebi, izdigla iznad svakog sumnjicavog nepoverenja, i zasluzivala je daleko vise vernosti, nego sto je ja danas kod tebe nalazim.

Tvoja volja, tvoja odluka da me izdas, bila je, na zalost, jaca od svega onoga sto sam ja ucinila za tebe, rado i nesebicno. Ali ipak, bila bih jako nesrecna, kada bi me ti samo zato voleo, jer ja tebe volim i kada bih morala da ti budem zahvalna za svaku tvoju naklonost koja bi proizilazila, ne iz ljubavi, nego iz osecaja obaveze. Od toga sam sada prilicno udaljena, jer vec skoro pola godine nisam dobila ni jedno pismo od tebe. I, ma koliko da mi je zbog toga tesko, krivim samo sebe, i sve pripisujem svom slepilu, koje me je obuzelo onda kada sam ti se sa strascu predala. Bezrezervno. Zar nisam trebala, jos onda, da predvidim da ce moja radost naci svoj kraj pre nego moja ljubav svoj pocetak i sredinu? Razmisljam tako da li sam mogla, tacnije, da li sam smela, da se neobuzdano decije nadam da ces ostati ovde, u Portugalu, i da ces ceo svoj zivot posvetiti meni, kao ja sto sam bila spremna da svoj prepustim tebi? Da li si ikada stvarno hteo da se odreknes svoje karijere, vojnicke slave, otadzbine i da umesto svega toga stalno i jedino mislis na mene? Moja patnja ne nalazi put olaksanja i secanje, uvek samo to secanje i nista vise, na moju prohujalu srecu, na jedini moj pravi zivot, ispunjava me novim ocajem, za koji vise, u meni, nema mesta.

Pustos je svud. Muce me crne slutnje da ce sva moja ceznja za tobom ostati samo ceznja i da je cela ova patnja moje duse uzaludna i da te nikad vise necu videti ovde, u mojoj sobi, ne, u nasoj sobici, onako strasnog, uzavrele krvi, kakav si uvek bio. Hladni zidovi sve su hladniji i tvrdi krevet je jos tvrdji, nestvarno sirok, jer jos neko nedostaje da na njega legne. Ah, ah, ah! Zavaravam samu sebe misleci da su nam makar uspomene iste, kada to vec nije buducnost koja se ogleda u sadasnjosti, a znam jako dobro da su sva osecanja koja su mi ispunjavala glavu i srce, kod tebe izazivala samo strast, i to retku i kratkotrajnu. Sada znam, ali sta to vredi, da sam tada trebala, u tim presrecnim satima, da pozivem svoj razum u pomoc kada me je vec sve ostalo izdalo i da mi on, svojim hladnim nacinom razmisljanja umanji silinu i dubinu moga gresnog uzivanja. Da mi napravi ono sto si mi sada ti uradio, zbog cega bolujem i neutesno patim. Ali, ja tada nisam bila u stanju da mislim na ista sto bi moju radosnu ljubav otrovalo gorkim mlekom maslacka iz koga zmije crpu svoju snagu. Nisam mogla, jer nisam htela da me ista zaustavi u nezasitnom uzivanju koje su mi donosile tvoje brojne neznosti. Isuvise mi je bilo lepo u tim zajednickim satima, da bih mogla da mislim na bilo sta drugo, a narocito na to, da ces jednom ziveti daleko, od mojih ociju i moga srca jos i dalje. Ali, evo, sada se setih, da sam ti jednom, gotovo sapatom, rekla kako slutim da ces me gurnuti u nesrecu. Nisi rekao nista, a moji strahovi su nestali brzo zbog tvoje blizine, koje sam sada tako neutesno zeljna i meni je tada bilo uzivanje da ih prinesem na zrtvenik naseg poverenja i da se, ocarana ljubavlju i tvojim prevrtljivim recima zakletvi bez broja, sva, bez ostatka i sumnje, tebi predam.

Znam ja dobro kako bi mogla da se umanji, ako ne i potpuno izgubi sva ova moja sadasnja patnja, ovaj zivot u bunilu izmedju nadanja i cekanja. Sve bi bilo mnogo lakse, kada te samo ne bih volela! Kakav je to bolni izlaz! Za mene, naravno, jer o tebi vise ne znam sta da mislim. No, hiljadu puta mi je draze da i dalje patim svoje patnje i da podnostim, ako treba, jos i vece muke, nego tvoje lice da zaboravim. Pitam se nekada, da li to vise uopste i zavisi od mene? Ne mogu sebi da prebacim cak ni to da sam, makar i za trenutak, pozelela da te vise ne volim. Tebe treba vise zaliti nego mene. Mislim da je mnogostruko bolje patiti, makar i onako kako ja sada patim, nego biti na tvom mestu i uzivati u praznoj strasti koju ti daju te tvoje silne ljubavnice, tamo, u Francuskoj. Nema tu mnogo od zivota, sigurna sam da i na groblju ima vise emocija, nego u tvom sadasnjem okruzenju. Zato ti ne zavidim ni na cemu, a najmanje na tvojoj ravnodusnoj hladnoci koja se oseca cak do ovde.

Zalim te, ja te zaista, iskreno, zalim. I molim te da probas, ako samo mozes, da me zaboravis. Znamo oboje da sam samo ja zasluzna zato sto ti jos samo mlake, nesavrsene radosti mozes da dozivis i da u njima, ako ti za to pretekne jos koliko snage, slabasno uzivas. Da znas da sam i srecnija od tebe, jer imam vise posla. Mnogo vise nego ti. Pre kratkog vremena sam unapredjena u portirku, ovde, u manastiru. Ali i dalje svi koji samnom razgovaraju misle da sam poludela, jer vise uopste ne znam ni sta me pitaju, ni sta im ja odgovaram. Medjutim, ja mislim da su i sestre skrenule pamecu kada su pomislile da sam u stanju da obavljam tu duznost ovako bolesna, ni mrtva ni ziva. Kada bi samo znao koliko zavidim Emanuelu i Francisku, onim tvojim malim portugalskim slugama! Kako li su samo oni srecni! Cesto se pitam zasto ne mogu ja, kao i oni, da stalno budem u tvojoj blizini? Svuda bih te sledila, sve bih te slusala i sigurno bih ti bila poslusnija. Nista vise ne zelim na ovom svetu, nego da te vidim! Sto pre i da to traje sto duze. Nemoj makar da me zaboravis. Moje ime i lik, ako si vec zaboravio moje osecaje prema tebi. Bicu zadovoljna cak i sa time, ako se nekada setis da postojim.

Ali, ne usudjujem se da ista gradim na tome. Kada sam jos imala tu srecu da te svakodnevno vidjam, varljiva nada da me neces zaboraviti, mi je bila premala. Neopipljiva, nedefinisana, nematerijalna. Ali, ti si me ucio da treba da se povinujem svemu sto zelis. Poslusno, dobrovoljno, ali i bez pogovora. Pa ipak, evo ni sada mi nije zao sto sam te obozabala tih davnih dana, za koje mi se cini da su bili pre stotinu godina. Srecna sam sto si me zaveo. Tvoj grozni, uzasni, bolni, nenadani i nepotrebni odlazak ipak ne moze da okruni ni zrno moje ljubavi koju osecam prema tebi. Zelela bih da ceo svet zna, da sam srecna sto sam sve ono ucinila za tebe. I opet bih! Bez razmisljanja i oklevanja! Ne zelim da pravim nikakvu taju od toga, iako znam da je sve to bilo protiv svakog pravila morala. I ljudskog i crkvenog. Moja jedina cast, moj dobar glas, moja poniznost, kojoj su me ovde poducavali, treba da se sastoji samo u tome da te ceo svoj zivot ovako bezgranicno volim, kada sam vec tako i pocela, onih dana.

To je osecaj iz dubine mog srca, to govori moja dusa i ne kazujem ti sve ovo da bih te prisilila da mi pises, nego da znas da i nadalje samo za tebe disem. Ali, molim te, nemoj se siliti ni na sta. Ne zelim nista od tebe, sto ti nije iz srca i sto sam od sebe ne pozelis da mi das. Guram svesno od sebe sve tvoje dolaze ljubavi koje si mi dao preko volje i koje ces mi, takve, mozda ponovo dati. Naci cu ja vec svoje zadovoljstvo u tome da te izvinem, jer ti mozda pravi vecu radost, to sto neces da se malo pomucis i da mi napises, makar samo jedno pismo, nego sto bi bio srecan kada bi mi ga poslao. Zato ja imam veoma veliku zelju da ti, cak i unapred, oprostim svaku tvoju gresku. Zamisli, jedan francuski oficir je danas, iz puke samilosti i verovatnog osecanja nekakve duznosti, prisao samnom o tebi i to vise od tri sata! Rekao mi je da je Francuska, na kraju ipak sklopila mir. Ne mozes zamisliti koliko sam bila radosna!

Ako je to istina, da li bi ti onda moga oda dodjes po mene i da me povedes sa sobom u Francusku? Ali, znam ja i sama da ne zasluzujem sve to. Ni tvoju ljubav, ni tvoju paznju. Radi zato sta god zelis i kako procenis da je po tebe najkorisnije. Moja ljubav vise ne zavisi od toga kako se ophodis prema meni. Otkada si otisao, nisam bila ni trenutka zdrava i za mene vise ne postoji nikakva druga radost, osim da hiljadu puta na dan izgovorim tvoje ime. Kaludjerice koje znaju za moje jadno stanje u koje si me svojom nepromisljenoscu gurnuo, koje je i inace tesko sakriti, kada se na meni sve jasno vidi, cesto mi prave drustvo, pricajuci mi o tebi. Ja iz svoje sobice sada gotovo vise ni ne izlazim i stalno se prisecam kako si nekada dolazio u nju k meni i neprestano posmatram tvoju sliku, koja mi je hiljadama puta draza, nego ogaj moj jadni i bedni zivot. Cini me srecnom, ali me i bada u duboku tugu, kada pomislim date, mozda, vise nikada necu videti. Kako je moguce, da te vise nikada ne vidim? Da li si me zaista napustio zauvek? Ocajna sam, ocajna sam, tako sam ocajna!

Tvoja nesrecna i jadna Marijana ne moze vise! Ni dana, ni sata. Zivi zivotom pustinjaka, niko joj ne dolazi, nikoga ne vidja. Za nju vise nema ni sunca ni meseca. Samo praznina, nistavilo, tama. I pada u nesvest, cak i pre nego sto je ovo pismo napisala do kraja.

Zbogom, zbogom, smiluj mi se.


Marijana
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 25-09-11, 03:32   #82
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

TRECE MARIJANINO PISMO NOELU

Sta li ce biti od mene? I sta zelis da uradim? Tako sam daleko od onoga cemu sam se nekada nadala. Mislila sam da ces mi pisati iz svih mesta na kojima budes boravio. Zamisljala sam da ce tvoja pisma biti duga i iscrpna, da ces moju ljubav podgrevati nadom na ponovna vidjenja. Moje neunistivo poverenje, moja slepa nada u tvoju vernost, trebala je da mi pribavi neku vrstu mira i ja bih u medjuvremenu zivela u stanju koje bi mi bilo podnosljivije i sa manje razdiruceg bola u mojim grudima. Cak sam, nekoliko puta vec, pomisljala na to, da sve preduzmem, kako bih se oslobodila ove svoje patnje, kada bih bila sasvim sigurna da si me zaista izbrisao iz svoga secanja. Tvoj odlazak, pa iznenadni napadi vernosti, onda strah, veliki strah da bih mogla, sa ovolikim nocnim bdenjem, moje vec naceto zdravlje sasvim da unistim, zatim slaba nada u tvoj povratak, tvoji hladni poljupci na kraju, tvoj oprostaj, nekako ukocen i na distanci, odsecno izgovorene reci, kao da si na raportu, tvoj odlazak za koji si naveo slabe izgovore u sturim recenicama i jos hiljadu drugih razloga, koji su mi nekada bili potpuno nevazni, obecavali su mi podrsku kada se budem nasla u nevolji.

Posto sam sve ovo vreme morala da se borim protiv same sebe, svojim misli I osecanja, nisam mogla da budem jos I dovoljno oprezna po pitanju ostalih mojih slabosti, niti sam mogla da pretpostavim koliko dugo I koliko snazno cu sve do sada da patim. Znas li samo koliko sam jadna sto svoju tugu ne mogu da delim sa tobom, jer sam toliko neutesno I nepopravljivo sama? Ta cinjenica me, sama po sebi, vec dovoljno ubija, a ja umirem I od saznanja da ti, kod svoh onih nasih malih neznosti, nikada zapravo nisi bio do kraja opusten, a kamoli zadovoljan ili odusevljen. Tek sada, posle svih mojih prizvanih secanja, znam kako su I koliko lazljivo neisrena bila sva tvoja zaklinjanja, sve tvoje misli I reci. Cini mi se da si me ti, ustvari, svaki put varao I lagao kada si mi rekao da si samnom nasamo veoma srecan. Izgleda da ja jedino svome navaljivanju I neprestanom, do dosadjivanja upornom moljenju, mogu da zahvalim na silini tvoje strasti.

Hladnokrvno, proracunato, cinicki neiskreno si zamislio plan, kako da me zavedes. Moju strasnu ljubav si smatrao samo za svoju jos jednu pobedu koja se broji, ali se brzo zaboravlja I napusta. Tvoje srce nikada nije nista duboko ni osecalo, a kamoli prezivljavalo. Zar nisi zbog toga u sebi bar malo nesrecan? Zar te zaista nije ni najmanje sramota da si samo taj dobitak, moju telesnu predaju, izvlacio iz mojih strastvenih osecanja prema tebi? I kako je to moguce, da te, uprkos tako velike moje ljubavi, ja nikako nisam uspevala da ucinim srecnim, ili savrseno srecnim, sto mi je I bila namera? Zao mi je, veruj mi da mi je zao I to samo zbog tebe, sto si izgubio bezgranicne radosti koje si imao. I koje si, da si hteo, jos uvek mogao da imas. Ali, nisi ih hteo. Da li ih zaista nisi hteo? Kada bi ih samo poznavao, verovatno bi rekao da su lepsa nego uzivanja u tome sto si me prevario.

Osetio bi da je covek mnogo sretniji I dublje oseca kada I sam snazno voli, nego kada samo biva voljen. Ne znam vise sta sam, niti sta zapravo, sada cinim. Ne znam ni sta zapravo zelim. Razapeta sam izmedju hiljadu protivrecnih zelja, kao osudjenik koga vezu za repove konja pa ih nagnaju u kas. Tako se I ja sada napinjem da sebe objasnim. Moze li covek ovakvo jadno stanje uopste da zamisli, ako vec ne moze ni sebi ni drugima da ga objasni? Volim te bezgranicno I mnogo si mi drag da bih ti ikada pozelela ovakve patnje. Morala bih se pre toga ubiti. Verovatno se ne bih ubila, ali bih, sasvim sigurno, umrla od bola kada bih bila sasvim sigurna da vise nikada neces naci svoj mir, da ti je zivot kosmar I patnja, da potajno I krijuci se I od sebe samog, places I ne prestajes I da ti je sve ostalno odurno, do groze odbojno I strano.

Ja svojoj patnji, priznajem, nisam dorasla. Kako bih onda mogla da podnesem bol koji bi mi priredila tvoja neizmerna tuga, sto bi me jos vise pogodilo, nego ova moja sopstvena? Pa ipak, ne mogu da se odlucim za to da iskreno pozelim da vise ne mislis na mene. I, ako hoces da ti kazem pravu istinu, strasno sam ljubomorna na sve sto ti sada pricinjava manju ili vecu radost, na sve sto te sada u Francuskoj odusevljava. na sve sto zavredjuje tvoju paznju. Na sve sam ljubomorna I ljuta. Ne znam ni zasto ti uopste pisem. Vidim da ces imati samo sazaljenje prema meni, a to je jedino sto ne zelim. Ne od tebe. Cesto se sama na sebe strahovito naljutim, kada pomislim sta sam sve svesno I nesvesno zrtvovala. Izgubila sam svoj dobar glas. Izlozila sam se ljutnji mojih dokonih rodjaka. Izlozila sam se bicu tvrdih zakona, koji su u ovoj zemlji za kaludjerice veoma strogi. Izlozila sam se tvojoj bezosecajnoj nezahvalnosti I cinicnoj ravnodusnosti, koja mi od svih nevolja najteze pada. Ona mi izgleda kao najveca nesreca. Ipak, osecam sasvim jasno, kako moje zaljenje, moja snazna griza savesti, moji prekori tebi, nisu do kraja iskreni. Znam, sasvim sigurno, da bih se zbog tebe, izlozila jos vecim opasnostima. Bila bih pocastvovana I to bi mi bila zalosna cast, da sam svoj zivot I svoju devojacku I monasku cast zbog tebe stavila na kocku. Nekada se pitam, zar zapravo sve to nije vec ranije bilo predodredjeno?

Zar vec ranije nije bilo negde zapisano da ono najvrednije sto posedujem stavim tebi na raspolaganje? Da bas tebi poklonim ono sto se samo jednom poklanja? I zar ne treba da zbog toga budem od sveg srca radosna? Cini mi se kao da vise nisam toliko srecna zbog svoje patnje, a nisam ni radosna zbog svoje prevelike ljubavi, iako, na zalost, vise nisam ni tako zaslepljena, da bih I dalje bila zadovoljna tvojim oholim odnosom prema meni! Ja I dalje zivim. Ja, nevernica I lakovernica, cinim isto toliko stvari da bih odrzala svoj zivot, koliko I da ga izgubim. Ah. mogla bih sada I da umrem, da umrem od stida koji me obuzima. Da li je toliko mnogo gorkog ocaja I patnji moga srca sadrzano samo u pismima? da sam te volela, kako sam ti hiljadu puta vec rekla, zar ne bih do sada, vec odavno bila mrtva? Jadna ja, nesrecnica. Ovako ziva, znaci da sam te lagala, kao sto si I ti lagao mene, kao da sam te prevarila. Ti bi trebao da se zalis na mene! Ti! Ah, zasto se samo ne pozalis? Videla sam te kako odlazis I vidim te svakog dana takvog. Vise ne mogu ni da se nadam da cu te ikada vse ponovo videti. Pa ipak, ja jos uvek disem. Izdala sam te, izdala, I zato te molim za oprostaj. Ali, ti nemoj da mi oprostis. Budi strog prema meni. Gotovo isto kao prema svom regimentu. Nemoj ni da pomislis da su moja osecanja dovoljno snazna.

Neka bude sve tako,da te je tesko zadovoljiti, umilostiviti i smeksati. Nemoj dozvoliti svojim osecanjima, ako I postoje, da isplivaju iz dubine tvoje duse. Neka ostanu tamo zakljucana. Za sva vremena! Napisi mi da zelis da umrem od ljubavi za tobom. Trazi da to bude zalog nase ljubavi. I, zaklinjem te, budi na taj nacin uz mene, da bih mogla da prevazidjem slabosti svog pola I da bih mgla svoju neodlucnost da zavrsim sa pravim ocajem, koji ne zna za milost. Moj tragican kraj bi te, sigurno, prisilio da mislis na mene. Sama uspomena na mene bi ti bila draga I ti bi mozda istinski bio pogodjen zbog jedne neobicne smrti. Opet bi moje ime i lik u tebi probudili emocije. Zar to nije bolje stanje od ovoga, u koje si me doveo? Zbogom, volela bih da te nikada nisam videla!

Ah, sada osecam sasvim jasno, kako je lazljiv i tezak ovaj osecaj i znam, u ovom trenutku, dok ti pisem, da sam hiljadu puta radije nesrecna sa ovom mojom ljubavlju koju sam ti darovala, nego da te nikada nisam videla I zato trpim svoju zlu sudbinu, bez da se bunim, jer ti nisi hteo da mi on, taj moj nesrecni zivot, prodje bar malo lepse. Zbogom. Obecaj mi tek toliko da ces me nezno zaliti kada umrem. Jer, umrecu ti od tuge. Kada bi bar silina mojih osecanja mogla da ti izazove gadjenje i odbojnost prema svemu drugome. To bi mi bila sasvim dovoljna uteha. I, ako moram da te izgubin, necu barem da te drugoj zeni ostavim. Zar ne bi bilo surovo od tebe ako se ustanovi, kako ja mislim, da se ti zapravo sluzis mojim osecanjima i ocajem, kako bi se ti sam pokazao vrednim ljubavi I da bi dokazao da si bio u stanju da probudis ovu ogromnu strast? Jos jednom, zbogom. Pisem ti pisma koja su preduga. Ne uzimam dovoljno obzira na tebe, molim te za oprostaj I predajem se varljivoj nadi da ces imati milosti prema jednoj jadnoj, neuracunljivoj zeni. Pre nego sto te je zavolela nije bila takva, kao sto znas.

Zbogom. Izgleda mi da ti precesto pisem o nepodnosljivom stanju u kome zivim, cekajuci svoj prirodni kraj, za koji bih volela da bude sto pre. Pa ipak ti, u dubini svog bolnog srca zahvaljujem za ocaj koji mi donosis I mrzim mir u kome sam zivela pre nego sto sam te poznavala.

Zbogom, moja strast je poput plime svakog casa veca. Ah! A koliko toga jos imam, samo kad bi znao, da ti kazem!

Marijana
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 26-09-11, 05:22   #83
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

CETVRTO MARIJANINO PISMO NOELU – prvi deo

Tvoj porucnik mi je nedavno u poverenju rekao, da vas je bura prisilila da pristanete u nekoj luci, u kraljevstvu Algarve. Strasno se bojim da si na putu morao da se mucis i taj strah me je tako snazno drzao sve vreme, da vise nisam mogla ni na svoju patnju da mislim. Da li si siguran da se taj tvoj porucnik dovoljno brine za tebe i da pazi da ti se nesto slucajno ne dogodi? Ako nisi, zasto je onda on bolje obavesten od mene o svemu sto se sa tobom zbiva i zasto mi nista nisi tako dugo napisao? Duiboko sam nesrecna, jer nisi od svoga odlaska nasao ni najmanju priliku da mi pises i jos vise sam tuzna, jer znam da si za to imao brojnih mogucnosti. Ali, to ipak nisi ucinio. Ta nepravda prema meni kao i tvoja nezahvalnost su, jednostavno, bezgranicni! Ali, ja bih bila neutesna ako bi ti zbog toga navukao na sebe neku nesrecu i mnogo mi je draze da to ostane nekaznjeno, nego da ja budem osvecena.

U bilo kom obliku i od bilo koga, pa cak i od samog dragog Boga. Borim se protiv svega, sto bi izgledalo ili me cak i uverilo u to da me vise ne volis. Radije se prepustam svojoj masti, slepo i bezgranicno prozivljavajuci nasu strast jos jednom, nego da pretpostavljam razloge o tome zasto si toliko mlak prema meni. U odnosu na moju kolicinu ljubavi, ti si skoro bezosecajan. Koliko si samo sadasnje patnje i bola mogao da mi ustedis, da je tvoje ponasanje u prvim danima naseg poznanstva bilo takvo, kao sto mi danas, vec neko vreme, izgleda. Hladno, sa srcem koje se u svemu tom ledu i snegu vise ni ne vidi. Ali, lako je sada pametovati. Ko se, uostalom, ne bi dao prevariti oid tolikog navaljivanja? Od tolike nezne paznje i komplimenata? Od lepih reci i postupaka? Kome sve to ne bi delovalo potpuno iskreno? O, kako je tesko sumnjati u iskrenost onih koje silno volimo! Znam da ti jhe i najmanje izvinjenje dovoljno da umiris svoju savest pred sobom, zato se i ne trudis nesti narocito da me ubedis u istinitost tvojih pogleda na nasu ljubav. Sigurno i zato sto vrlo dobro znas da je moja ljubav odavne spremna da ti verno sluzi i da nija sama nemam srca da trazim krivicu kod tebe, osim da iskusim radost od toga sto sam ti sve, bas sve, oprostila.

Jer, ja te razumem bolje od ikoga, cak i od tebe samoga. Onih dana kojih ne volis, viodim, ni da se secas, iscrpeo si moju snagu svojim recima, navaljivanjem i poljupcima, zapalio si, pa rasplamsao do neslucenih visina strast u kojoj sam gorela toliko vremena, i koja se nije ni smanjivala ni gasila, jer ju je razbuktavala sama tvoja blizina, a tvoje svakodnevne zakletve na koje te nisam prisiljavala, ucinile su me sigurnom i uspavale su moju devojacku opreznost i katolicku budnost. Ucinio si me sigurnom, zasticenom od ljudi, glasina, izopacenih pogleda, sumnjicena i zlobnog saputanja. Moja snazna naklonost tebi me je konacno pobedila, a posledice tih vedrih, srecnij, bezbriznih pocetaka su ove moje suze i uzdasi, tuzna smrt svoh mojih osecaja i moj sopstveni kraj, kome ne nalazim leka.

Da, istina je, dozivela sam iznenadjujuce divote onda, kada sam te volela. I kada si ti voleo mene, makar mi se to samo i cinilo. Ali, sada me svi ti lepi sati kostaju strasnih bolova i nocnih mora. Svi uzdasi moje duse, koje ti naravno, ne cujes, bezmerno su veliki i tobom izazvani. Da sam se tvrdoglavo borila protiv tvoje ljubavi, da sam se branila, dala bih ti barem razloga za patnju ili ljubomoru. Tada bi, sigurno, jos vise usplamteo zamnom. Eh, da si samo tada u mome ponasanju video i zrno proracunatosti, da sam svoj razum stavila ispred svoje naklonosti koja mi je izmakla iz ruku pobegavsi u zaljubljenost, morao bi sada da me kaznis, mozda cak i grubo i da iskazes svoju moc nadamnom. Naravno, da bi moji napori da se odbranim bili uzaludni, kao sto oboje znamo da bi ti u svojim namerama bio uspesan. Ali, sta sam zapravo mogla da ucinim, kada si mi se dopao jos i pre tvojih prvih reci ljubavi? Pa, ja sam te zavolela daleko ranije, nego sto sam cula tvoj glas kako mi ista govori!

A kada si mi dao dokaze tvoje ljubavi, bila sam kao bujicom poneta i bez traga odnesena, sasvim se prepustajuci svojoj ljubavi. Slepoj, jer mi se sada sve ovo i desava, zato sto sam tada bila slepa. Tek sada, posle svih besanih noci i predugih dana, vidim dobro, da sam bila slepa, zapravo samo ja. Ti nisi bio cak ni zaslepljen. Zato se i pitam toliko mnogo puta, kako si samo mogao da dozvolis da zapadnem u ovakvo stanje cemera i jada, u kome se vec predugo nalazim, jer od kada te ovde nema, ja viose i ne zivim, vise licim na sparusenu biljku, koja samo prezivljava. Sta li si samo hteo sa svim mojim silovitim osecanjima, kada ti ona uopste nisu bila potrebna? Mora da su te samo opterecivala, kao torbe pretrpane dosadom i, za tebe, izgubljenim vremenom. Ti si znao, sasvim dobro si znao, od püocetka si bio svestan toga, da neces oststi zauvek ovde, u Portugalu. Ali, zasto si bas mene izabrao, da me unesrecis kada odes? Sigurno si mogao u bilo kom ovdasnjem selu da nadjes neku zenu koja bi ti bila dobra, koja bi ti odgovarala u svemu, koja bi ti bila i lepsa nego ja. I sa njom si mogao da provodis ugodne sate, kao i samnom.

Sve si isto mogao da nadjes kod njih, sto si nalazio i kod mene, ako si zaista trazio samo prazno zadovoljstvo za svoje telo i prazan duh. Dusa ti, izgleda, uopste nije bila vazna. Ali, pravu ljubav sam ti nudila samo ja. Ljubav i strast, koji su ti, sada pocinjem da verujem u to, kod mene samo smetali. Svaka od tih seljanki bi ti bila verna tman toliko, koliko tebi i treba, samo dok ti je pred ocima. To malo provedenog vremena zajedno bi je tesilo kada biste se rastali, a ti bi to mogao da ucinis kada god pozelis. Bez grize savesti, bez prekorevanja samoga sebe, bez mogucnosti da ispadnes grub, neotesan i neveran. Ovako, tvoje ponasanje sada lici na jednog tiranina, koji osim okrutnosti, nista drugo ni ne nudi. Neumorno trcis za zadovoljstvima, trazeci stalno nove nacine, kako da probudis dopadanje kod one koju bi odabrao kao svoju zrtvu i koja bi trebala da se, po mogucnosti, u tebe i zaljubi. Ne uvek bolesno i bezuslovno, strasno. Ah, zasto si samo tako okrutno grub prema srcu koje ti bezuslovno pripada? Znam da se vrlo lako mozes okrenuti od mene, cak i protiv mene, kao sto sam se ija, svojevremeno, okrenula ka tebi.

Naravno, ja bih se branila. Za to mi ne bi trebala sva moja ljubav i bez da uobrazim da sam sa time nesto narocito i posebno proizvela. Ja bih bila otporna jos i protiv stotinu drugih razloga nego sto si bili svi tvoji razlozi, kojih, u stvari, i nije bilo onda, kada si me onako sramno odbacio i napistio. Bezeci po noci, bez glasa, cak i bez topota konjskih potkovica. Ponavljam ti opet: svi ti razlozi, koje bi se potrudio da pribavis, bili bi slabi da me nateraju ili ubede da treba da te se odrekne. I sve sto bi pokusalo da mi te otme nema tu snagu koju imam ja u nameri da to ne dozvolim! Ali, tebi ni onda to nije bilo narocito vazno. Hteo si, jednostavno, da iskoristih izgovore koji su se sami nametali, toliko koliko nedostajes ti meni. Porodica? Nema te porodice kojoj vise trebas, nego sto si potreban jednoj unesrecenoh zeni. Uostalom, tvoja porodica bi ti vec pisala da stvarno nisu mogli bez tebe. Zar stvarno ne znas koliko sam ja morala da istrpim zbog tebe, od strane moje porodice? Koliko prekora, koliko ljutnje, koliko svakodnevnih prebacivanja? Tvoja cast te je, kazes, obavezivala da odes. A ja? Da li sam se ja ikada pred tobom ili zbog mog odnosa sa tobom, brinula za moju cast? Valjda je i ja, ma koliko ti to cudno izgledalo i ma koliko ona mala bila, imam. Ti si bio prisiljen da sluzis svome kralju. ali, ako je istina, samo polovina od onoga sto o njemu kazu, on sasvim sigurno ne treba tvoju podrsku i vrlo bi te lako izvinio, da nisi dosao. Od brojne svite oko njega, nisam sigurna da te i primecuje, osim kao broj bez neke izrazajnije karakteristike.

Zasto to da krijem, kada i sam verovatno naslucujes, bila bih presrecna da smo nase zivote mogli da spojimo u jedan i da ga, u Bozijem miru, provedemo zajedno. Ali, posto iuzgleda da ovo mora bas ovako da bude, da nas ovaj grozni rastanak zauvek razdvoji, moram i u njemu da nadjem razloga za zrnce srece. I ja ga, na moje veliko zadovoljstvo, pronalazim, ako ni u cemu drugome, ono u cinjenici da te nisam prevarila. Ni za sve na svetu ne bih mogla da budem neverna, ne bih mogla ni da pomislim da ucinim nesto tako strasno. Kako? A ti, koji si znao sve dubine moje ljubavi i moga srca koje je kucalo samo za tebe, ti koji si znao za svu moju neznost, koju sam ti darovala, ipak si mogao da pomislis da me napustis. I ne samo da pomislis! To si cak i ucinio! Mada si znao i to da ces me time gurnuti u neminovni ocaj kome sleduje ogromna tuga, apatija i bolest. Ti cews me, bez sumnje, zaboraviti. Brzo. Ili ubrzo. i jos ces me se setiti samo kada me budes, u svojim uspomenama, zrtvovao novodolazecoj strasti. Ja dobro znam da te volim kao neka luda, bez pameti. Pa opet se ne zalim ni na sta. Ni na svoje divlje srce, uzbudjeno i na sam pomen tvoga imena, davno sam se pomirila sa njegovim neprestanim jecajima i uopste ne bih, cini mi se, vise mogla da zivim bez te naopake srece koju uvek nadjem medju hiljadama bolova i koja mi tako dugo greje dusu u ovom mrazu oko mene i u meni: tebe volim i cinicu to do kraja zivota. Ali, taljubav je stalno pracena i pritiskana neizmenicnom mucninom i odvratnoscu, veruj mi, vrlo cesto i gadjenjem koje osecam za sve ostale stvari. Kako je posle tebe u mom zivotu jos i ostalo mesta za nesto?

Moja familija, moji malobrojni prijatelji, cak i ovaj, meni nekada vrlo dragi manastir, sve mi je postalo nepodnosljivo, sve me pritiska kao nebo, koje ce se svakoga trenutka obrusiti na nas gresne. Postala sam ljubomorna cak i na ovu svoju ljubav prema tebi, da mi se cini, kao da sve sto radim, sve moje duznosti i obaveze, zavise jedino i samo od tebe. Da, ja sebi prebacujem i to cinim vrlo cesto, ako mi se desi da svaki trenutak svog bednog zivota ne posvetim tebi. Ako nadjem smisao u nesem drugome. Sta da radim, jadna ja? I pitam se, da li cu ikada uspeti da prezivim, da li su uspeti da nadzivim samu sebe i ono cime se moje telo, moj um i moja dusa stalno bave, da bih nekada, posle mnogo godina, mogla da vodim jedan miran, skruseni zivot, koji gotovo to i da nije? Ova praznina koja mi se postepeno uvlaci i kosti püoput jeze u hladnim danima, ova praznina, koja me sve cesce ispunjava, ovo odsustvo osecaja, mi ni najmanje ne odgovaraju. Predugo sam zivela drugqacije da bih se sada na ovo lako navikla, ako ikada i uspem u tome, da mi ova navika postane uobicajeni nacin zivljenja. Ceo svet je vec primetio kako se moje bice u potpunosti promenilo, kako mi je ponasanje drugacije, a narocito, kakvo mi je raspolozenje. Tacnije receno, sada vecinom, neraspolozenje. Nasa nastojnica, kaludjerica koja nam je svima kao majka mi je, prvih dana, sa puno gorcine govorila o tome. Kasnije, kada je videla koliko mi je tesko i da to kod mene nije nikakav prolazni hir, redovno je dolazila da me tesi i savetuje. Ne znam vise sta sam joj sve odgovarala, ali, mislim da sam joj sve priznala. Cak i najstroze sestre osecaju sazaljenje prema meni, narocito prema mome stanju. Prihvatile su moju tugu, kao da mi zavide na njoj i sada su mnogo obzirnije prema meni.
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 27-09-11, 05:07   #84
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

CETVRTO MARIJANINO PISMO NOELU – drugi deo

Cini mi se da su svi dirnuti mojom ljubavlju. Samo tebe to ne dotice, ti si hladam i ravnodusan. Ne pises mi, ne javljas se, ne dajes glasa od sebe. Kada se, ipak, prevaris i to ucinis, radis to sa jezivom hladnocom, pisma su ti suvoparna i odbojna, kao da si nateran nekim obzirom ili cime vec, da mi se javis. Puno je tu recenica koje si mi vec nebrojeno puta rekao ili napisao, najmanje polovina papira je prazna i sve jasnije dolazi do izrazaja da, ustvari, jedva cekas da zavrsis tek zapoceto pismo. Dona Brites me je uporno terala ovih zadnjih dana da se pokrenem, da napokon izadjem iz svoje manastirske celije, da bih malo osvezila svoje misli. Odvela me je, ne osvrcuci se na moje protivljenje, do balkona sa koga se vidi Mertola. Bezvoljno sam isla, tacnije receno, skoro sam se vukla za njom sve do ograde terase. Kada sam pogledala preko, negde u daljinu, najednom me je uhvatilo takvo gorko i surovo secanje, da sam ostali deo dana, do duboko u noc, provela placuci suvim suzama, jer ni njih vise nemam, otkako tebe nemam. Verujem da me je Dona Brites dovela natrag, jer se ne secam nicega, osim da sam pala na svoj krevet, misleci na hiljadu stvari koje su me podsetile na tebe. Ponovo sam pomislila da cu se tako razboleti da nikada vise necu ozdraviti. Sve sto su sestre preduzimale da bi mi smanjile bol, samo je povecavalo moju tugu i osecaj bespomocnosti. Cak sam i u obicnim lekovitim travama nalazila razloge za zalost. Kako sam te samo cesto vidjala da ovuda prolazis, sa drzanjem koje me je opcinilo, a setila sam se i d asam bila na balkonu onoga dana, kada si tuda prolazio, da sam te skoro sa istog mesta prvi put ugledala i osetila koliko si mi neizmerno drag! Izgledalo mi je kao da zelis da mi se dopadnes, iako me nisi poznavao, mozda tada nisi ni znao da postojim. A eto, ja sam ipak uobrazila da si me ti prepoznao medju svim mojim pratiljama.

Divila sam se tvojoj neobicnoj sigurnosti i spretnosti, dok sam sa strepnjom posmatrala kako bodris svog nemirnog konja. Ukratko, ucestvovala sam u svemu sto si radio, kao da sam vec tada bila deo tebe. Jasno sam osecala da pripadamo jedan drugome, doduse, nesvesno i znala sam da ni ti nisi ravnodusan prema meni. Sve sto si cinio, radio si zbog mene. Osecala sam to. Tebi su sasvim dobro poznate posledice koje su proizisle iz svega toga. Iako vise ne bih morala da imam nikakvih moralnih obaveza prema tebi, kada ih ni ti nemas prema meni, ipak ne bih, mozda, trebala da ti pisem o tome. Ako ni zbog cega drugog, onda zbog straha koji mi se javlja da bih te time samo jos vise okrivila u svojim i tvojim ocima. Mada, pitanje je da li je to, vise, uopste moguce? Ne zelim sebi da prebacujem da sa potrosila toliko nepotrebne muke, da bih te prisilila da mi budes veran. Znam da ti to, ionako neces biti, jer ne mozes. Pa zar uopste smem da se nadam da ce moja pisma i moja prebacivanja sa ovolike daljine uspeti da postignu ono sto nije poslo za rukom mojoj ljubavi? I mojoj bezrezervnoj, potpunoj predaji? Ne zalost, ja sam potpuno svesna svoje nesrece. A tvoje nepravedno ponasanje, tvoj cinizam i tvoja hladnoca, ne daju mi ni najmanji razlog da posumnjam u to. Sada jos moram samo da se priberem, koliko toliko i da napokon shvatim da si ipak odlucio i u tome uspeo, da me napustis. Kako li sam samo smela i da pomislim da si se, tako zgodan i lep, samo meni dopao? Kako sam samo smela sebe da ubedjujem da u tudjim ocima neces nikada izgledati vredan ljubavi? Sada mislim da mi to vise ne bi narocito ni smetalo, ako bi osecanja neke druge zene opravdavala, na neki nacin moja osecanja. Zaista bih iskreno zelela da te sve zene u Francuskoj smatraju dragim i vrednim njihove ljubavi. I ne samo u Francuskoj, nego i svuda gde te putevi Gospodnji budu vodili. Ali, ni jedna ne bi smela da te voli snagom moje ljubavi.

Ni jedna ne bi smela tebi da se dopadne. Znam da mi se sada smejes, jer je ova moja misao smesna, kao sto je i nemoguca. Ipak, ja sam shvatila da si ti, na zalost, nesposoban za velika, dubinska, osecanja i da svaku zenu, pa i mene, mozes lako da zaboravis. Nije ti za to potreban neki jaci razlog ili pomoc neke nove ljubavi, koja bi dosla na mesto neke od nas, starih. Niko tebe ne treba da prisiljava ni na sto, sposoban si ti i sam za svako zlo. Ja bih, samo zelela da imas neki drugi izgovor, cvrsci, jaci, makar malo ubedljiviji i uverljiviji. Pa, naravno da bih zbog toga bila jos nesrecnija, ali tada barem ti ne bi, u mojim ocima, bio iskljucivi krivac! Odavde vrlo jasno vidim ono sto ti, mozda, jos uvek ne primecujes. U tvojoj rodnoj Francuskoj, gde mislis da ce te svi docekati rasirenih ruku, kao heroja i neodoljivog viteza, casnog vojnika bez mane i straha, skoro junaka, ziveces u neogranicenoj slobodi, ali neces imati puno radosti. Nikada vise. Ni priblizno kao sto si ih imao ovde proteklih meseci. Umor posle dugog puta, koji te je verovatno i psihicki iscrpeo, neke natalozene drustvene obaveze i onaj potmuli strah, koji dugo vec, znam, osecas, a koji je izazvan osecajem, da zapravo nisi dorastao mojoj gromkoj i poput uzarene lave, vatrenoj ljubavi i silnoj ljubavi, drze te jos uvek daleko od mene. Predaleko i predugo. Mozda i za sva vremena, za sve sate, koji su nam jos preostali. Ali, zapamti, ti ne moras da se bojis mene! Ja cu biti, kao i uvek do sada, zadovoljna malim, sasvim malim komadom tebe i tvoga vremena. I kada bih znala da zivimo u istom mestu, na istom brdu, na istoj strani ulice, ja bih bila prezadovoljna i samom mogucnoscu da te vidim samo svremena na vreme. Makar i slucajno, u prolazu, ma koliko to ne prilicilo meni i mojoj odeci, pripadnosti redu i crkvi. Zadovoljilo bi me i kada bih samo nekada mogla da te vidim u daljini, kako jases na svom konju i da ponekad cujem makar i glasinu o tebi, zbog koje bih se raspravljasa sa njenim donosiocem.

Eh, pusti snovi, na sve strane, samo moji pusti snovi! Sama sebi dajem nadu, gradim kule u pesku koje rusi plima, dok si ti, povredjen tvrdocom neke druge zene kojoj ne uspevas da izmamis ljubav, resio da se svetis meni. Dobro znam da placam zbopg prevelike ljubavi koju sam ti davala i koju ti jos uvek dajem, u danima kada kod drugih ne dobijas ni osmeh, a kamoli strastven poljubac! Evo, sada se pitam, da li je stvarno moguce da se ti, zaista rasplamsas tek kada naidjes na odbijanje? Da li sve svoje najbolje dajes tek kada te izabrana zena nece? Ali, pre nego sto se upustis u neku novu avanturu, pre nego sto u sebi i njoj raspalis vatre koje se tesko gase, razmisli dobro kolika je moja patnja, kako su sada neizvesni gotovo svi moji planovi koje sam ikada pravila i kako se brzo i koliko burno menjaju moja raspolozenja. Seti se i misli na moja, koliko teska, toliko i duga pisma, za koja si jednom rekao da su predugacka, posuta zucem, natopljena bolom, koje ni letlje sunce lako ne isusuje, misli na moja iskrena priznanja, na moj ocaj i ljubav moju, koja te svuda prati. Ah, ti ces se, osecam to u drhtavici koja me obuzima dok ovo pisem, sunovratiti u nesrecu! Zato te zaklinjem: iskoristi ovo stanje u kome se ja sada nalazim, da bi ti, makar to sto patim za tobom, donelo nekakve koristi. Pre pet ili sest meseci, priznao si mi nesto bolno, sa nesmotrenom iskrenoscu ili nepaznjom izazvanom slatkim umorom, priznao si mi da si u Francuskoj voleo jednu odredjenu zenu. Ako te ona sada zadrzava da se ovde vise ne vratis, reci mi to neuvijeno, otvoreno. Ne trebaju meni vise nikakve postede. Reci mi glasno i jasno, da ne motam vise da se kidam. Reci mi nesto! Iako jos uvek imam malenu nadu koja me drzi, htela bih rado i nje da se resim (iako dobro znam da ona, na zalost, ni do cega vise ne moze da me dovede) i da se sama sudbini predam. Zato bih volela da mi posaljes njenu sliku, ako je moguce i jedno njeno pismo, upuceno tebi. I jos te molim, napisi mi sve, sve sta ti ona kaze. Kako te docekuje, kojim recima te ispraca, da li se smeje, da li cesto place? Mozda cu onda naci neki razlog zasto mora sve bas ovako da bude. Mozda cu naci neku slamku spasa, koja ce me utesiti. Ili cu izgubiti i ovu slabasnu nadu i do kraja potonuti. Jer, jednostavno, ne mogu vise ovako! Ne mogu vise da izdrzim ovo stanje u kome se vec predugo nalazim i ne postoji vise ni jedna promena, koja mi ne bi dobro dosla. Cak i ona na gore bi bila dobra za mene.

Ah, da, zelela bih takodje i sliku tvog brata. I njegove zene. Sve sto ri u zivotu nesto znaci, ma koliko tebi to izgledalo malo i nevazno, ima za mene ogroman znacaj. Toliko sam predana tome sto ima veze sa tobom i sto te se tice, da vise apsolutno nemam prava da vladam sobom. Ni mogucnosti. Ima, zaista, trenutaka, kada iskreno, toliko iskreno, koliko tebe volim, verujem da posedujem dovoljno poslusne poniznosti, da bih sasvim irno i predano mogla da sluzim zeni koju ti volis. Da je oblacim, da je skidam, cak i noge da joj perem. Tvoje sadasnje grozno ponasanje prema meni, ignorisanje mojih osecanja iporuka, tvoje ne obracanje ni najmanje paznje na moju patnju, moju ljubav i mene samu, toliko su me ponizili, cak i u mojim ocima, da se vise ni ne usudjujem da pomislim da bih mogla da budem ljubomorna, a da se ti zato ljutis na mene. Cesto sam ubedjena da ne bih trebala ni svoja osecanja, koja ti smatras nepozeljnima, da pokazujem tako burno i neumereno, kako sam pored tebe to naucila.

Vec neko vreme ovde, kod nas u manastiru, ceka jedan tvoj oficir na pismo koje ti pisem. Zato sam resila da ga tako sastavim, da mozes bez ustrucavanja i nelagodne odbojnosti, da gaprimis. Ali, vidim sada, da je pismo opet ispalo predugo i na moju zalost, cini mi se da to, u stvari, razgovaram sa tobom i onda si mi makar malo blizi. Cesto uspevam cal i da te osetim u svojoj blizini i onda iz mofa pera izlaze stranice bez kraja. Ne ljuti se, to je zato sto te toliko volim. Ali, sada sam odlucila i to cvrsto: moje sledece pismo nece vise biti ni toliko dugacno, ni toliko napadno, apokusacu da ne bude ni suvise tuzno. Tako ces moci da ga, sasvim slobodno, nez obzira na drustvo oko sebe ili tvoje unutrasnje raspolozenje otvoris, cim ga primis. Mislim da ipak ima pravo, kao sto si i imao u vecini stvari do sada: ne bih smelai necu vise neprestano da govorim o jednoj ljubavi koja ti se ni najmanje ne dopada. Evo, obecavam! Jos samo ovo: znas li da ce, za nekoliko dana, biti tacno godina dana od kada sam ti se bezrezervno predala? Tvoja strast mi je tada izgledala poput kotla, vrela, snazna i iskrena. Nikada ranije ne bih mogla da pomislim, ni u danima nestanka sunca, da moje isreno i potpuno predavanje moze toliko daleko i tako snazno da te odbije od mene, da ces otploviti tako daleko i da ces da se izlozis i opasnostima od brodoloma i naleta pirata i svemu ostalom, samo da bi pobegao iz vidokruga mojih ociju! Mislim da to nisam zasluzila i ma sta da sam ucinila, niko ne bi trebao da se tako ponasa prema meni. Ja sam ipak, samo jedna i to slaba, zena. Sigurno se secas, koliko sam na pocetku naseg poznanstva bila ukocena i puna stida. Nisam dovoljno glasno ni govorila, secas li se da si me stalno zbog toga opominjao? Ne verujem. Nicega se ti ne secas, niti ces se ikada vise secati onoga, sto bi moglo da te navede na pomisao da bih ja mogla ili htela da trazim od tebe da me volis i to cak protiv tvoje volje.

Recenica mi je zbrkana, jer mi je i misao ista takva. Oficir koji bi trebao da ti donese ovo pismo me stalno pozuruje, evo sada vec cetvrti put porucuje da zeli ili mora da krene, nisam dobro razumela, jer sam u mislima jos uvek povezana sa tobom. Boze, kako se samo zuri! A sigurna sam da i on od necega bezi. Verovatno negde u zemlji napusta nesrecnu zenu isto kao i ti sto si je napustio. Zbogom sada, mnogo mi je teze da zavrsim ovo pismo, nego sto je tebi bilo da me, pod okriljem crne n oci, napustis. Mozda zauvek. Zbogom. Ne usudjujem se da ti, po obicaju, dam hiljadu neznih imena, niti se vise usudjujem da se bezrezervno predam mojim osecanjima. Ipak bi trebalo da znas: volim te hiljadu puta vise, nego sam svoj zivot, do koga mi vise uopste i nije stalo. Kako si samo hladan prema meni. Razbolela sam se od tvoje hladnoce i vise nista ne moze da me ugreje. I, kako se samo grubo ponasas prema meni! Verujem da i tvoj stalski momak bolje prolazi u odnosu na mene! Eto, nisam mogla da se uzdrzim da ti i to, jos jednom ne kazem, da te jos, ali samo malo, ne prekorim. Pocinjem vec, vidim to i sama, da se vrtim u krug. stalno pocinjem od pocetka, a nestrpljivi oficir zeli da ide. Neka ide, sta mi je stalo. Ne mogu da zavrsim onda kada on to hoce. Iako mi se cini da sve ovo i pisem vise za sebe, nego za tebe. U tome trazim nekakvu utehu i smanjenje bolova. Pretpostavljam da ce te duzina ovog pisma toliko uplasiti, da ga, po obicaju, neces ni citati. I onda se, zalosna, pitam, cemu uopste sve ovo? Sta li sam to ja ucinila da sam sada postala toliko nesrecna? Zasto si mi moj jadni i bedni zivot toliko zatrovao? Zasto nisam dosla na svet u nekoj drugoj zemlji? Nekoj zemlji, ciji jezik ne znam, kao sto ga ni ti ne znas. Da li bih se onda spasla od ove strasne beznadeznosti? Ne znam, ne verujem. Zbogom. Oprosti mi, oprosti, ako mozes. I ako hoces. Vidis li da se uopste ne usudjujem da te ista drugo zamolim? Cak ni to da mi se javis, a kamoli da me volis? Vidi samo sta je ova okrutna sudbina ucinila od mene! Zbogom.

Marijana
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 29-09-11, 03:54   #85
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

PETO MARIJANINO PISMO NOELU – prvi deo

Pisem ti poslednji put. I nadam se da cu moci svojim recima i celim nacinom ovog pisma da ti dam do znanja da si me konacno ubedio: ti me ne volis vise i samim time, ni ja ne smem vise tebe da volim. Zbog toga cu ti prvom sledecom prilikom vratiti sve sto mi je ostalo od tebe. Ne treba da strahujes, necu ti pisati vise.

Cak ni tvoje ime necu napisati na paket. Zamolila sam Donu Brites da sve te sporedne stvari obavi za mene. Ona je navikla od mene da joj poveravam jos sasvim druge tajne. U njenim rukama je posiljka bolje zbrinuta, nego kod mene. Ona ce sve potrebno uciniti i ja mogu biti sigurna da ces dobiti narag svoju sliku i narukvice koje si mi poklonio.

Ali, moja zelja je da ti znas: od pre nekoliko dana sam itekako u stanju da zaloge tvoje ljubavi iscepam ili spalim, iako su mi bili iznad svega dragi. Ali, ja sam ti vec toliko slabosti dokazala da ti verovatno ne mozes da verujes da sam u stanju da ucinim tako ocajnicko delo. Zbog toga zelim da svu muku okusim koliko meje kostalo da se odvojim od toga, ako ti sa time bar malo muke mogu prirediti.

Na moju sramotu,moram da ti priznam, a i za tvoju sramotu, da mi je vise stalo do toga, nego sto bih zelela da ti priznam, sve te sitnice toliko su me vezivale za tebe, da sam osecala kako bih ponovo morala da razmislim i da mi je potrebna cela moja snaga da bih se svake pojedinacno od njih odvojila, cak i u vreme kada sam sama sebe ubedjivala da nisam vise vezana za tebe.

Ali, kada neko ima toliko razloga kao ja, biva lako gotov sa svime time. Dala sam sve te sitnice Doni Brites... Koliko me je samo suza kostala ta odluka! Posle beskrajnih uzbudjenja i hiljadu neizvesnosti za koje ti ne znas i o kojima ti sigurnonecu polagati racune, zaklela sam se da nikada vise ne govori samnom o tome, da mi ih nikada vise ne da, cak i kada bih je za to molila, ako bih nekada zelela da ih vidim. A onda sam je zamolila da ti sve to posalje natrag, bez da mi nesto o tome kaze.

Spoznala sam prekomer moje ljubavi kada sam uspela cvrstom voljom da se odlucim da se svih tih uspomena resim. Bojim se da se ne bih usudila na taj poduhvat, da sam znala za nebrojene teskoce i koliko borbe ce to da me kosta. Ubedjena sam da bih manje patila da sam te uprkos tvojoj nezahvalnosti i dalje volela , nego da te sada za uvek napustam.

Uvidela sam da si mi manje bio vazan, nego moja strast i zasudjujuce puno muka me je kostalo da je pobedim, posto sam te zbog tvog povredjujuceg ponasanja zamrznula.

Ponos koji je svojstven za moj pol nista mi nije pomogao kada sam morala da donesem odluku protiv tebe. Ah! Stalno sam iznova trpela tvoj prezir. Istrpela bih i tviju mrznju i svu ljubomoru koja bi dila probudjena u meni ako bi jednu drugu voleo, bar bih onda morala da se borim protiv nekog osecaja.

Ali, tvoja ravnodusnost mi je nepodnosljiva. Tvoje besramno prijateljsko zaklinjanje i smesne ljubaznosti u tvom poslednjem pismu su mi pokazale da si sva moja pisma dobio koja sam ti pisala i da u tvom srcu nisu naisla ni na najmanji odjek, iako si ih procitao.

Nezahvalno, ali ja sam jos uvek dovoljno glupa da sam ocajna, jer se ne mogu predati nadi da nisi dobio moja pisma i da ti ih nisu predali. Tvoja otvorenost mi je odvratna. Jesam li te molila da budes iskren prema meni i da mi istinito odgovoris? Zasto mi nisi ostavio moju strast? Samo nisi trebao vise da mi pises.

Nisam htela sve da saznam. Zar nisam dovoljno nesrecna, da moram jos i da te molim da imas vise obzira prema meni kad si me vec prevario? Zar nisam dovoljno nesrecna da nisam u stanju da te izvinim? Znaj da sam uvidela da nisi vredan svih mojih osecanja i da sve tvoje lose osobine dobro poznajem.

Ali, zaklinjem te (ako sve sto sam uradila za tebe zasluzuje da uzmes malo obzira na moje najdublje molbe uzmes malo paznje), zaklinjem te: nemoj vise da mi pises i pomozi mi da te potpuno zaboravim. Mozes li mi, makar samo u znakovima dati do znanja, da ti je ovo pismo napravilo brige, mozda bih ti poverovala.

I mozda bi tvoje priznanje i tvoja saglasnost sa njegovim sadrzajem u meni probudili ljutnju i neraspolozenje i sve to bi moglo ponovo da izazove bes kod mene. Dakle, nemoj da se brines o onome sto ja radim. Ti bis igurno sve moje planove i razmisljanja odbacio, ako bi se na neki nacin umesao.

Ne zelim da znam kakav utisak ti je moje pismo ostavilo. Nemoj da me uzemiravas u stanju koje sam si napravila. Cini mi se da bi mogao da budes zadovoljan sa stanjem koje si mi priredio (sta god da je bila tvoja namera, da me unesrecis). Nadam se da cu tokom vremena uspeti iz toga da izvucem mir za sebe.

Necu te mrzeti, to ti obecavam. Ne verujem snaznim osecanjima, tako da se ne usudjujem vise da im se prepustim.

Sigurna sam da bih ovde u zemlji verovatno nasla vernijeg ljubavnika.. Ali ah! Ko ce jos moci da mi pokloni ljubav? Da li bi strast drugog muskarca uopste mogla da ostavi utisak na mene? Da li jemoja ljubav ostavila utisak na tebe? Zar ne osecam jasno da jedno srce koje je jednom bilo duboko dirnuto nikada ne moze da zaboravi ono sto mu je prouzrokovalo snazna uzbudjenja koje ranije nije poznavalo, ali za koja je u stanju da ih oseca.

Osecam da se sve kretnje mog srca upravljaju prema idolu koji je sam sebi napravio, da njegove prve misli pre rane nisu niti zacelile, niti mogu biti izbrisane da sve strasti koje mu se nude u pomoc i pokusavaju da ga ispune i zadovolje ga, lazno obecavaju jednu snagu osecanja koja nikada vise ne moze da se nadje. Svu strast koju trazi, bez ikakve volje da je nadje, mogla bi mu najvise dati do znanja, da mu nista nije tako vazno kao secanja na njegove bolove.

Zasto si mi pokazao nesavrsenstvo jedne veze koja ne sme vecno da traje i patnju koja neminovno sledi svakoj ljubavi kada ne postoji obostrano? I zasto se slepa naklonost i grozne posledice obicno lepe za nas i odredjuju nam da volimo coveka koji oseca ljubav za drugu?

I kada bih bila zadovoljna sa nekom novom vezom, cak i kada bih nasla nekog muskarca koji bi imao ozbiljne namere, osecam toliko sazaljenja prema sebi, dabih morala stvarno da pogazim svoju strast kada bih najgoreg coveka na svetu dovela u stanje u kakvo si ti mene doveo. Iako nisam obavezna da te stedim, ne bih mogla da se odlucim na to da ti se tako surovo osvetim, cak i kada ne bi od mene zavisilo, sto bi predstavljalo jednu promenu koju niti vidim da je moguca, niti je ocekujem.

Trenutno trazim razloge da te izvinem i razumem, da jedna kaludjerica nije vredna ljubavi. Pa ipak mi izgleda tako, kada bi covek bio u stanju da razlozno razmisli o svom izboru, morala bi kaludjerica da ima prednost nad svim ostalim zenama. Nista je ne zadrzava da stalno misli na svoju strast, ne zadrzavaju je hiljadu drugih stvari koje inace zene u svetu zanimaju i interesuju.

Izgleda mi da ne mora da bude bas prijatno kada se gleda kako voljena zena uvek obraca paznju na hiljadu neznosti i muskarac mora da poseduje jako malo neznosti da bi to podneo (bez da bude ocajan zbog toga), da ona stalno govori samo o zabavama, haljinama, sminki i izlascima.

Covek je uvek iznova izlozen novim ljubomorama, ali uprkos tome, zene moraju da cine usluge i obavezne su da razgovaraju sa svim mogucim ljudima. Ko moze da bude siguran da niko ne oseca ni najmanje zadovoljstvo pri takvim prilikama i da svoje muzeve trpe samo uz mucnu odvratnost i da ni najmanje strasti ne osecaju?
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 30-09-11, 02:39   #86
Petar Matic
MiM team Expert
 
Petar Matic's Avatar
 
Registrovan: Feb 2011
Lokacija: UK
Postovi: 4,352
Petar Matic nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

PETO MARIJANINO PISMO NOELU – drugi deo


Ah, koliko li samo nepoverenja u njima budi, ako oni koji su im dragi ne traze od njih da im se polozi racunica do najsitnijih detalje, kada on bez nemira i straha sve veruje, sto im one kazu i gledaju puni poverenja i dusevnog mira kako one obavljaju sve te obaveze! Ali ja ne zelim da ti dokazujem nesto sa dobrim razlozima, da bi morao da me volis.

To su nepodobna, losa sredstva, a ja sam upotrebila mnogo bolja, pa opet nisu nista pomogla. Znam svoju sudbinu isuvise dobro da bih pokusala da je promenim ili nesto ucinim protiv nje. Ceo svoj zivot cu biti nesrecna. Zar to nisam bila i kada sam mogla dan za danom da te vidim?

Umirala sam skoro od straha da mi mozda neces biti veran i stalno sam htela da budes u mojoj blizini. Bila sam u strahu od opasnosti kojoj si se izlagao kada si ulazio u manastir, a kada si bio u vojsci, bila sam polumrtva od straha, bila sam ocajna sto nisam bila lepsa i dostojnija tebe, bunila sam se sto nemam bolje poreklo, ponekada sam verovala da naklonost koju osecas ka meni bi mogla mozda da ti steti.

Bilo bi mi kao da te ne volim dovoljno, plasila sam se ljutnje mojih rodjaka koja bi mogla da se usmeri protiv tebe, bila sam u jadnom stanju, istom onakvom kao sada. Da si mi dao dokaze tvoje ljubavi od kada vise ne zivis u Portugalu, sve bih ucinila da odem odavde, maskirala bih se i dosunjala bih se do tebe.

Ah! Sta bi bilo od mene, kada se ti ne bi vise brinuo za mene, a ja bih bila u Francuskoj? Koja strahota! Koja propast! Koji vrhunac sramote za moju familiju koja mi je veoma vazna od kada tebe vise ne volim! Vidis dakle, da sam hladnokrvno svesna toga, da sam mogla da budem jos nesrecnija, nego sto sam sada.

I bar jednom u svom zivotu govorim sada pametno tebi. Da li ti smeta moje vladanje samom sobom ili ces biti zadovoljan samnom, ne zelim uopste da znam. Vec sam te jednom molila da mi ne pises i zaklinjem te jos jednom: nemoj mi vise pisati!

Zar nisi nikada razmisljao o nacinu kako si se ponasao prema meni? Zar ne mislis nikada na to da bi morao da mi budes zahvalniji nego bilo kome drugome na svetu? Volela sam te kao bezumna. Koliko sam samo prezirala sve druge stvari. Tvoje ponasanje nije vredno casnog coveka.

Mora da imas protiv mene urodjeni otpor, kada nisi mogao da me volis tako bezumno kao ja tebe. Ja sam dozvolila da me ocaraju tvoji vise nego osrednji kvaliteti. Sta si ti to uradio sto je trebalo da mi se dopadne? Koju zrtvu si ti prineo? Nisi li trazio bezbrojna druga zadovoljstva? Jesi li se mozda odrekao kocke?

Jesi li prestao da ides u lov? Zar nisi medju prvima otisao u vojsku? Nisi li se tek onda vratio kada su svi drugi vec odavno bili natrag? Kao bezuman si se izlagao opasnostima, iako sam te molila da se mene radi cuvas.

Nisi nikakve korake preduzeo da se nastanis u Portugalu, gde si bio toliko omiljen. Jedno pismo tvog brata je bilo dovoljno da te pokrene na odlazak. Ni trenutak se nisi razmisljao. Zar mi nije receno da si sve vreme puta prema kuci bio izvrsno raspolozen?

Moras da priznas da imam sve erazloge da te smrtno mrzim! Ah, sama sam kriva za svoju nesrecu. Navikla sam te odmah na pocetku na veliku strast, bila sam previse iskrena. A kada neko z eli da bude voljen, mora da zna da plete mrezu i povlaci poteze.

Mora sa puno spretnosti da pronadje nacin da zapali vatru kod svog dragog, jer sama ljubav jos uvek ne budi ljubav. Ti si hteo da te volim i posto si jednom smislio taj plan, nista na svetu nije moglo da te zadrzi da ga ne ostvaris. Ti bi se cak i na to odlucio mene da volis, da je to moralo da bude.

Ali onda si primetio da i bez strasti tvoj plan mozes da sprovedes u delo i da ti ljubav za to uopste nije potrebna. Kako podlo od tebe! Zar si zaista verovao da nekaznjeno mozes da me varas? Ako te slucajnost ikada vise navede u ovu zemlju, obecavam ti da cu te izruciti osveti mojih rodjaka.

Dugo vremena sam zivela u predanosti i slepom poverenju od kojih se sada jezim i moje kajanje me stalno pritiska nepodnosljivom silom. Osecam svoj sramotni prestup kao nesto najnize. Ti si me nagovorio na to, i ah, ne osecam vise strast kao nekad, koja bi me sprecila da sagledam strahotu svog greha.

Kada ce vec jednom moje srce prestati da krvari? Kada cu se soloboditi ovog strasnog bola? Pa ipak verujem da ne zelim da budes kaznjen i mogla bih sebe da nagovorim da pozelim d abudes srecan. Ali kako bi ti mogao da budes srecan kada si uzeo jedno srce?

Napisacu ti jos jedno pismo da bih ti pokazala da sam kreoz neko vreme postala mirna... Kako ce me radovati kada budem mogla da ti prebacim tvoje sramotno ponasanje koje me tada nece vise toliko boleti, kada jednom budes saznao da te prezirem, da sasvim ravnodusno mogu da govorim o tvojoj izdaji, da sam sve ove lepote sasvim zaboravila, da ne osecam svoju patnju vise i da samo jos na tebe mislim onda kada pozelim da te se setim!

Jos uvek priznajem da ims prednost nadamnom, da si u meni probudio strast koja me je obeznanila. Ali, malo ces moci da se ponosis time. Bila sam mlada i lakoverna, stavili su me u manastir i tu zatvorili jos od kada sam bila dete. Vidjala sam uvek samo odbojne ljude, nikada nisam bila pohvaljena, a ti si me stalno hvalio.

Cinilo mi se kao da tebi zahvaljujem saznanja o lepoti koju si nasao u meni i koju si mi pokazao da mogu da je prepoznam. Cula sam kako se o tebi lepo govori, ceo svet je govorio samo u tvoju korist, sve si ucinio sto je trebalo da se zaljubim u tebe. Ali, sada sam izbavljena od te zacaranosti, ti si mi puno pomogao u tome i ja priznajem: bila mi je potrebna ta pomoc.

Sada ti saljem tvoja pisma natrag, ali cu dva poslednja pazljivo sacuvati. Zelim da ih cesto citam, da nikada vise ne bih pala u svoju slabost natrag. Ah, kako me skupo kostaju i kako bih bila srecna da si dozvolio da te volim!

Potpuno mi je jasno da mi moja prebacivanja jos tesko padaju, da me tvoje neverstvo jos uvek tesko obuzima. Ali, misli na to, resila sam da se smirim i uspem u tome, ili cu upotrebiti poslednje sredstvo koje ces uzeti k znanju bez velikih potresa.

Ali, ja ne zelim vise nista od tebe. Ja sam jedna luda da ti uvek iznova govorim iste stvari. Moram da te se odreknem i ne smem vise da mislim na tebe. Mislim cak da ti vise necu pisati. Zar sam obavezna da ti dajem tacan izvestaj o mojim osecanjima?

Marijana
__________________
U dubini moje duse je pesma koja nece u rec da se odene. To je pesma sto kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toci na hartiju. Ona mi osecanja obuhvata poput tananog omotaca i nece da se jezikom skrnavi.
Petar Matic is offline   Reply With Quote
Old 21-08-15, 11:11   #87
stefan357965
MiM team Početnik
 
Registrovan: Jul 2015
Lokacija: Beograd
Postovi: 59
stefan357965 nepoznate kvantitete u ovom trenu
Default

Ko bi rekao da takvi likovi umeju biti tako emotivni
__________________
Ako tražite dobar bend za svoju svadbu, na pravom ste mestu. U kategoriji bendovi za svadbe je velika gužva, ali se Bendovi za svadbe definitivno izdvaja kvalitetom, originalnošću i dobrom energijom.

Među članovima ovog benda su i muzičari sa Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, kao i vicešampion sveta u harmonici!

Znajte da će Vam ovaj bend pružiti zabavu na kakvu niste navikli i da ćete prepričavati ludu atmosferu koju ste osetili na toj svadbi!
stefan357965 is offline   Reply With Quote
Reply

Tags
ljubavna, pisma, poznatih

Opcije Teme
Način Prikaza

Posting Rules
You may not post new threads
You may not post replies
You may not post attachments
You may not edit your posts

BB code is On
Smilies are On
[IMG] code is On
HTML code is Off

Pređi Na


Vremenska Zona je GMT +1. Trenutno je 18:09 sati.


Powered by vBulletin® Version 3.8.5
Copyright ©2000 - 2019, Jelsoft Enterprises Ltd.
MADEinMONTENEGRO.COM