MADEinMONTENEGRO.com
 

Go Back   MADEinMONTENEGRO.com > Umjetnost i kultura > Književnost i lingvistika

Notices

Književnost i lingvistika Malo o književnosti, kulturi jezika, govoru i svemu što nas zanima vezano za narječja.



Reply
 
Opcije Teme Način Prikaza
Old 17-10-14, 22:55   #1
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default Milutin Bojić

Milutin Bojić (19. maj 1892— 8. novembar 1917), srpski pesnik, dramski pisac, književni kritičar i pozorišni recenzent.

Rođen je 1892. godine. u Beogradu. Pohađao je osnovnu školu „Vuk Karadžić“ u Beogradu (tada se zvala „Palilulska škola“).

Milutin Bojić je učesnik Balkanskih ratova 1912. i 1913. godine kao i Prvog svetskog rata. Dramu „Uroševa ženidba“ koju je preneo preko Albanije 1915. godine štampao je na Krfu, a zbirku pesama „Pesme bola i ponosa“ objavio je u Solunu. Iz ove zbirke je i pesma „Plava grobnica“ posvećena stradanju srpskih ratnika. I sam pesnik lično je gledao kako saveznički brodovi odvoze gomile leševa koje uz zvuke vojničkih truba spuštaju u more.

Iako je živeo samo 25 godina, ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. U svom kratkom životu ipak je stigao da opeva patnje i stradanja srpskog naroda kroz tragično povlačenje preko Albanije, i na takav način ovekovečio je jezivu viziju plave grobnice kod ostrva Vida – ostrva smrti. Ali nije dočekao da opeva pobede i oslobođenje u koje je čvrsto verovao. Smrt ga je zatekla u trenutku njegovog snažnog pesničkog uspona.

Po objavi rata Milutin Bojić odlazi u Niš gde pri Vrhovnoj komandi obavlja dužnost cenzora. Prilikom odstupanja preko Albanije nalazi se u sastavu jedne telegrafske jedinice sa specijalnim zadatkom. Po dolasku na Krfjedno vreme je proveo u Obaveštajnoj službi Vrhovne komandi, da bi nešto kasnije bio prekomandovan za Solun. Kao svedok masovnog umiranja na ostrvu Vidu on piše svoju najupečatljiviju pesmu Plava grobnica koja predstavlja svojevrsnu tvorevinu Bojićevog nadahnuća. Prelaskom u Solun stigao je da objavi zbirku pesama pod naslovomPesme bola i ponosa, u ovoj zbirci se nalaze 34 pesme koje je napisao na Krfu i Solunu, za sobom ostavljjući nezaboravne stihove u jednom tragičnom delu srpske istorije. U Solunu je avgusta 1917. godine izbio veliki požar koji je uništio polovinu varoši. Prilikom ovog požara do temelja je izgorela i štamparija Akvarione u kojoj je bila štampana njegova zbirka Pesme bola i ponosa.

8. novembra 1917. godine Milutin Bojić je preminuo u Solunu u bolnici. Sahranjen je na vojnom groblju na Zejtinliku.Oproštajni govor na sahrani je čitao književnik Ivo Ćipiko. Krajem leta 1922. godine prenešeni su posmrtni ostaci Milutina Bojića u Beograd, gde je sahranjen u porodičnoj grobnici na Novom groblju.

Wikipedia
Paramanand is offline  
Reply With Quote
Old 17-10-14, 22:59   #2
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default

PLAVA GROBNICA

Plava grobnica je objavljena u zbirci Pesme bola i ponosa 1917. u Solunu, neposredno pred pesnikovu smrt. Pesme ove zbirke, nastajale u toku rata, inspirisane su golgotom srpskog naroda, koja je započela 1914. godine, nastavljena povlačenjem preko Albanije i masovnim umiranjima na Krfu. To su pesme bola zbog stradanja sopstvenog naroda, ali i pesme ponosa što je tajj narod podneo sva stradanja i bio spreman da, odmoren i osvežen, krene u oslobađanje svoje zemlje. Plava grobnica, jedna od najboljih i najpoznatijih iz ove predsmrtne Bojićeve zbirke, ima istorijsku osnovu: peva o nesvakidašnjem groblju u dubinama Jonskog mora, pored obala ostrva Krfa gde je od januara do marta 1916. godine sahranjeno 4.847 srpskih vojnika.

Pesma ima osobenu strukturu. Svih četrnaest strofa su katreni, al se međusobno razlikuju po vrsti stiha: deset strofa se sastoji iz dvanaestračkih stihova, a u četri strofe smenjuju se četrnaesterci i sedmerci (14—7 M—7). Četrnaesteračke strofe imaju zajednički polustih prvoga stiha "Stojte, galije carske" ali i još mnogo zajedničkih elemenata (iskazi, slike, ton), koji variraju iz strofe u strofu, zadržavajući ono što je zajedničko: himnični ton, patos, emocionalnost. Strofe "Stojte, galije carske!" ključne su strofe jer bi bez njih govor ostalih strofa bio nepotpun i estetski i smisaono neefikasan. Njih odlikuje sakralnost i ritualnost, a smenjivanje herojskog prkosa iz četrnaesteraca i svečanog mira i tišine sedmeraca, doprinosi osobenoj ritmičnosti i održavanju emocionalne tenzije tokom cele pesme. Po tim osobinama ove strofe imaju refrensku funkciju, istovremeno tvoreći tri jasno odelite smisaone celine i svojevrstan intonaciono-emocionalni prsten (1. strofa = 14. strofi). Po tome su ove strofe ključne u strukturi pesme, a ostale strofe samo su dopuna, objašnjenje, ilustracija, komentar, obrazloženje onoga što je rečeno u refrenskim strofama. Da je upravo to u njihovoj umetničkoj funkciji pokazuju početne reči prvih stihova dvanaesteračkih strofa: "tu", "zar", "to", "jer", "zato".

Svaka od poetskih celina sastoji se iz dva dela. Započinje četrnaesteračkom strofom koja unosi retorički naboj, sakralnu atmosferu, svečani ton i grobljanski mir. Retorički naboj izbija iz intonacije, ali je pojačan i imperativnim oblicima:

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!

Sakralnu atmosferu predočavaju iskazi "opelo držim" i "svetom vodom"; iz takve atmosfere, prirodno, proizilazi svečani ton i osećaju se grobljanski mir i tišina. Izrečeni zahtevi (nekad kao zahtev, nekad kao molba) — STOJTE, SPUTAJTE, GAZITE — i predočena atmosfera dobijaju potvrdu i obrazloženje u narednim strofama koje su oblikovane od dvanaesteračkih stihova. Tek u ovim strofama nalazi se razjašnjenje kome se drži opelo, zašto je voda sveta, zbog čega se insistira na miru i tišini:

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži Groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

U narednim strofama slika "groblja hrabrih" dalje se konkretizuje: morska dubina je "grobnica tužna" i "hram tajanstva" palih četa, a u vazduhu se oseća kako "velika duša pokojnika luta". Emotivni dinamizam ostvaren je oblikom "Zar ne osećate" koji znači direktno obraćanje, skretanje pažnje na ono što se dešava, aktualizovanje lirske situacije.

Druga poetska celina okrenuta je budućnosti u kojoj će stradanje "braće moje" i "ovo groblje" biti svetla prošlost, ponos, večni bol ali i podsticaj. Vodeća četrnaesteračka strofa je nešto modifikovana: dok je u prvoj strofi težište u pozivu na mir i tišinu, kojima će se izraziti pijetet prema stradalnicima, u ovoj, šestoj strofi, upućuje se poziv galijama carskim "Na groblju braće moje/zavite crnim trube". U tom pozivu je želja da se crninom izrazi pijetet prema onima koji su tu sahranjeni, ali i želja da trube zaneme i ne naruše tišinu plave grobnice. A dela (žrtve) onih koji su sahranjeni u moru zračiće kroz "mnogo stoleća" i budućim generacijama ("velika smena") služiti kao nauk i uzor. Značenje plave grobnice ("ovo groblje") za budućnost 'celog jednog roda" sadržano je u stihovima:

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
Ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.

Stradanje naroda je "strašna tajna epopeje", to je neshvatljiv podvig dostojan velikih herojskih epopeja; ono je neverovatno i nestvarno kao bajka, ali će večito trajati u pamćenju kao bajka koja ide s kolena na koleno. U toj bajci će buduća pokoljenja tražiti i nalaziti svoje korifeje (uzore, ideale i idole) koji će ih napajati snagom, zanosom i samopouzdanjem.

Završna poetska celina opet vraća u aktuelni trenutak zagledanosti lirskog subjekta u plavu grobnicu i njegovog redukovanog dijaloga sa zamišljenim carskim galijama koje bi se moglo pojaviti na vidiku. Sada je tu zahtev da utrnu buktinje, da hujno veslanje umre i da galije, pošto se opelo svrši, pobožno i nečujno klize u crnu noć i daljinu. Ali ovaj zahtev za tišinom, sada, nije više izraz želje da se time oda pošta "prometejima nada i apostolima jada", nego da kroz tišinu, "mrtvi čuju huk borbene lave":

Jer tamo, daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

Tamo daleko, u otadžbini, čuje se huk borbenog pokreta i naslućuje svetlost oslobodilačkog poprišta. Dok ovde, nad grobnicom očeva, gospodari samrtna tišina, tamo, u otadžbini, sinovi stvaraju istoriju. To saznanje menja emocionalno stanje lirskog subjekta, pa sada služi opelo "bez reči, bez suza i uzdaha mekih", a u njegovoj duši sjedinjuju se tiha molitva i bojni zov "doboša dalekih". Nad plavom grobnicom više ne lebdi samo tuga i bol zbog stradanja, nego se budi nada i uverenje da će biti izvojevani pobeda i sloboda.

Na kraju se opet čuje retorički uzvik "Stojte, galije carske" i skoro doslovno ponavlja prva strofa. U ovoj poslednjoj strofi ključne su dve stvari: ponovljena želja da galije "klize tihim hodom" i time odaju poštu onima koji su sahranjeni u dubinama Jonskog mora; svest da je ovo more jedinstvena grobnica kakvu ni svet ni nebo nisu videli, a samim tim je i opelo nesvakidašnje. Jonsko more je tako ostalo sveta voda i svedočanstvo prometejskog stradanja jednog naroda.

Dr Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti, IV


IZVOR
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 17-10-14, 23:00   #3
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default

PLAVA GROBNICA

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne,
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, kô naš um beskrajna,
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pantomina?
To velika duša pokojnikā luta.

Stojte, galije carske! Na groblju braće moje
Zavi'te crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, kô pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
Ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ' nedra zemlje i nebeskog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
Pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer tamo, daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim
Bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom!
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 17-10-14, 23:02   #4
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default

MLADOST

Ja znam samo hoću, a ne znam šta hoću,
Stotinu bih stvari u jedan mah hteo,
Bežao bih u svet, tražio samoću
I, kad bih mogao, na nebo se peo;

Svirao, pevao, bez reda i veze
Melodije lude, očajne i drske,
Kako plamti nebo, kako plaču breze,
Kako svira vetar i vapiju trske.

Kao kakav divljak azijskih plemena,
Što besni od bola, a nesrećan nije,
Šibajući tela obnaženih žena
U daire lupa, jauče i pije,

Zatim traži pesme dotle nečuvene,
da taj bol bez bola iz grudi mu gone,
I ja praskam, besnim, krv struji kroz mene
I stotine struna u svesti mi zvone.

U koštac sa sudbom! Tada praskam, dokle
Ne klonem sav smožden kao trula masa;
Tada, kao čovek koga Gospod prokle,
Hulim Boga, da se nebo ustalasa.

To sazrela mladost nekog cilja traži:
Htela bi iz duše, iz srca, iz grudi,
Čak i bol bi htela: kad je bol razdraži,
Da se troši, krši, i besni i ludi.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 18-10-14, 07:47   #5
vrancika
MiM team Forumaš
 
Registrovan: Dec 2013
Postovi: 726
vrancika dragulj među dragim kamenjemvrancika dragulj među dragim kamenjemvrancika dragulj među dragim kamenjemvrancika dragulj među dragim kamenjemvrancika dragulj među dragim kamenjemvrancika dragulj među dragim kamenjemvrancika dragulj među dragim kamenjemvrancika dragulj među dragim kamenjemvrancika dragulj među dragim kamenjemvrancika dragulj među dragim kamenjemvrancika dragulj među dragim kamenjem
Default

Htela sam da pokrenem istu temu...

Bila sam mu na grobu skoro. Hvala mu za dela, slava njemu i saborcima!
vrancika is offline   Reply With Quote
Old 18-10-14, 10:47   #6
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default

VETROM ŠIBANI

Volim tvoje ude sazrele i vruće
I detinjsko oko što nemirom žeže;
Volim te kad licem plane ti čeznuće,
Kad se mrkom kožom prospu ruže sveže.

Volim lepe ruke pohotne i male,
Volim tvoje telo kad živcima cepti;
Tisuć kapi krvi lije se u vale,
Od straha pred Novim svaki damar trepti.

Volim te i niko voleti te neće
Živcima što dršću hiljadama kapi,
Dok demonska ruka gura nas i kreće
Do pred ambis strasti, što pred nama zjapi.

Čas u grču plačeš, čas vrištiš očajno,
Čas se zvonko smeješ, ko suludi pani;
Ja te volim, jer smo nemirni beskrajno
Dršćući ko vali vetrom išibani.

Da otvorim žile hteo bih u trenu
I ti na njih usne da postaviš žudno
I krv da mi sišeš, dok ti žudnje venu
I, dok mrem, da topliš moje telo studno.

I tad otrovana dahom moga leša,
Da me grizeš, dok ti trnu udi goli,
Da kričiš dok ti se žuč krvlju komeša
I da svesno pojmiš onaj ponos holi,

Kad se divlje, ludo, samo krvlju voli.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 16-12-14, 12:08   #7
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default

BEZ DOMOVINE

Misao nas jedna ranom zorom budi,
Misao nas jedna celog dana prati,
Misao nam jedna noću tišti grudi:
Da li otac pati?

Briga jedna zorom kô dželat nas budi,
Briga jedna vas dan u stopu nas prati,
Briga jedna svu noć nagriza nam grudi:
Je li živa mati?

Žudnja jedna zorom u osvit nas budi,
Žudnja jedna vas dan u srcu skrivena,
Žudnja jedna noću sažiže nam grudi:
Šta li radi žena?

Strah nas jedan zorom kô opelo budi,
Strah jedan nas goni s pomračenim vidom,
Strah jedan nam noću mržnjom puni grudi:
Sestre su pod stidom?

Bol nas jedan zorom kao truba budi,
Bolom jednim svaka nalita je čaša,
Bolom jednim krišom plaču naše grudi:
Gde su deca naša?

...Samo jedan put će odgovora dati:
Preko reke krvi i mostom lešina
Domu svome stižeš, gde gleda mati
S nevericom sina.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Reply

Opcije Teme
Način Prikaza

Posting Rules
You may not post new threads
You may not post replies
You may not post attachments
You may not edit your posts

BB code is On
Smilies are On
[IMG] code is On
HTML code is Off

Pređi Na


Vremenska Zona je GMT +1. Trenutno je 18:10 sati.


Powered by vBulletin® Version 3.8.5
Copyright ©2000 - 2019, Jelsoft Enterprises Ltd.
MADEinMONTENEGRO.COM