MADEinMONTENEGRO.com
 

Go Back   MADEinMONTENEGRO.com > Umjetnost i kultura > Književnost i lingvistika

Notices

Književnost i lingvistika Malo o književnosti, kulturi jezika, govoru i svemu što nas zanima vezano za narječja.



Reply
 
Opcije Teme Način Prikaza
Old 22-06-09, 08:03   #1
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default Desanka Maksimović

DESANKA MAKSIMOVIĆ
(16. V 1898. – 11. II 1993.)





Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. godine u Rabrovici u blizini Valjeva, gde je provela svoje rano detinjstvo i pohađala osnovnu školu. Gimnaziju je učila u Valjevu, a Filozofski fakultet u Beogradu i Parizu. Po završenim studijama, službovala je kao profestor u Beogradu.

Poezijom je stala da se bavi još u mladim danima, u đačkim klupama, u gimnaziji, no svoje prve pesme objavljuje tek posle prvog svetskog rata. Od tada je izdala nekoliko zbirki pesama i poema u kojima je iznela svoja unutrašnja, ljubavna i patriotska osećanja, kao i svet detinjstva (Pesme, Vrt detinjstva, Zeleni vitez, Gozba na livadi, Nove pesme, Oslobodenje Cvete Andrić, Pesnik i zavičaj, Izabrane pesme, Reka pomoćnica, Bubamara, Vetrova uspavanka, Prolećni sastanak, Otadžbino, tu sam, Miris zemlje, Zarobljenik snova, Govori tiho, Čudo u polju, Sunčevi podanici); sem toga, objavila je nekoliko knjiga pripovedaka (Ludilo srca, Kako oni žive, Strašna igra) i dva romana (Otvoren prozor i Buntovan razred).

Desanka Maksimović ne spada u gromogtasne govornike, vikače i pesnike o svetu oko sebe, naročito ne u prvom periodu svoga pesničkog stvaralaštva; ona dolazi iz cveća i livada, govori tiho i sama sa sobom razgovara:

»Ova žena, kao u doba pastorala,
Bila je sama sobom obuzeta;
dušu svoju slično putiru nosila je pred sobom
u rukama obema.
Za velika, tragična stradanja sveta
ostala je nema.«

I upravo tim stihovima iz pesme Pesnikova tuga, Desanka Maksimović je i nehotice okarakterisala svoju poeziju tog perioda." bila je zagledana u sebe, daleko od svih zbivanja i »svetskih (...) prevrata«. I, čini se, baš time, tim bavljenjem samom sobom, ona se odvojila od svih svojih savremenika: ljubav, proleće i mladost ispunjavali su njene pesme, tople, neposredne i ljudski naivno iskrene. Ona je jednostavno pričala o sebi, o onom tihom žuborenju uzavrele krvi, o svojim sastancima i rastancima, o svome zelenom vitezu i lepoti njegova zagrljaja. Poezija Desanke Maksimović, čak i kada znači ljubavni nemir i bol, obojena je vedrinama, svetlošću i suncem. Njenim stihovima provejava vera, vera u povratak izgubljenoga, vera u život — mladost i čoveka. Ti stihovi prožeti su ponekad i jednom diskretnom tugom, elegično[ću i skrivenoim suzom, koji im daju izuzetnu sugestivnost zbog koje se čovek saživljuje s pesnikom, prima i prihvata njegove velike i male radosti, tihe tuge i nespokojstva, kao nešto svoje, nešto što mu je pesnik uzeo, odneo, ukrao i — opevao.
Osnovno poetsko osećanje Desanke Maksimović je mladost otelovljena u proleću i ljubavi. To dvoje kod nje su uvek zajedno, uslovljavaju jedno drugo i pribegavaju jedno drugom. Njena mladost je razdragana, ali ne i bučna; strasna, ali ne i preterano ogoljena. Ta mladost je puna grehova i strasti, ali čistih, nimalo crnih i podložnih kazni: u njoj je čovek »ludo lud«, ali lud za jednom lepotom bez koje je čovekov život praznina, a duša pusta, gola. Otuda i pesnikovo otimanje i -nastojanje da se mladost zaustavi, da se ostane uvek tu, u njoj i pored nje. Jer, u tiha prolećna svitanja pesnikovo srce »polagano raste ko vidik u lepe nasmejane dane« i pruža sebe, nudi i daje kao u nekoj šali koja je vid nužnosti i neizbežnosti: ljubav kod Desanke Maksimović nije nešto što se jednom rodi i jednom umre, ona je neprekidno obnavljanje, prelivanje, ona je upravo plima i oseka čovekove duše. Otuda možda i pesnikovo saznanje:

» ... da još nikom nisam svoju ljubav dala
koliku bih mogla i koliku htela;
da ima u meni ceta nežna plima reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima,
i da opet mnogo ostane ga meni«.

Slutnja i strepnja — dva su osnovna elementa ove poezije, utkana u svaki stih proizašao iz srca pesnikovog. Slutnja i strepnja, koje ne znače beg od života, sinonimi su traganja za lepotama, zanosima i uzletima u visine, a ti zanosi su, u stvari, onaj tanani veo — opsena životnih grubosti. Strepnja, najintimnija pesma Desanke Maksimović, nije nastala iz nepoznavanja životnih lepota, no iz doživljaja tih lepota koje mogu, u ponovnom susretu, biti nepotvrđene, uništene, srušene. Jer, samo pesnik zna da se bol ne može ni sa kim podeliti, da bol uvek podjednako razara do uništenja — ili čoveka ili sebe samoga. Posle rastanka ostaju saznanja koja znače nadgradnju u čovekovom unutrašnjem i iskustvenom svetu. Pesnikinja Danica Marković ostala je slomljena posle razočaranja u ljubav i u toj slomljenosti čekala je smrt. Desanka Maksimović, upravo njena poezija, nije sklona razočaranju; ona jedino zapada u tugu koja znači u izvesnom smislu pročišćavanje i otrežnjavanje, da bi se opet pošlo dalje: ka lepoti, nedosegnutoj i nikada do kraja sagledanoj. Ona je svesna reciprociteta bola:

».... reci da 1' te je moja tuga bolela
nekad kad sam te mnogo, mnogo volela?
... reci da 1' te je moja
radost bolela
jednom kad nisam više
tebe volela?«

U osnovi, poezija Desanke Maksimović znači ushićenje životom i nije joj strano nijedno čovekovo duševno stanje. Ona zna da mora, kao i onaj jasen viti ili pak srna tankonoga, postojati i uspravna stajati do pada. Zato kod nje i nema totalnog pada, izgubljenosti i poraza. Koliko god je u njenoj poeziji zagledanosti u ono što se desilo juče, još je više uprtih pogleda u tek osvanuo dan, u sunce što se rađa. Prošlost je kod nje prisutna više kao opomena, a ono što dolazi za nju tek znači život, znači upravo nešto što donosi lepotu, razdraganost i topli san detinjstva.

I priroda u njenoj poeziji je život. Sve živi i diše, i ona sa svom prirodom umije da se saživi i u tom saživljavanju da je oseti. Ona zna i oseća bol zgažene travke: liči joj upravo tada na prezrenu i zgaženu ljubav mladosti; ona zna lepotu i prkos jablana: podseća je tada na mladića što nije spoznao njenu ljubav. Pevanje o prirodi znači poistovećivanje prirode sa samom sobom, sa svojim svetom i, uz to, traženje utehe..

Povratak zavičaju je, u izvesnom smislu, pesnikov novi stav prema životu i ljudima. Desanka Maksimović oseća, za trenutak, svoju ljudsku izgubljenost »u svetu zlome«, izgubljenost koja u svojoj osnovi nema ništa dekadentno, pesimistično i, u krajnjem slučaju, namešteno. Njena Molitva očevom srcu spoznaja je sveta i njegova užasa. U njoj je, na jedan osoben način, bez ikakvog parolaštva, baš na odnosu ona - čovek, progovorila iskreno i u ime sebe i onih koji večito boga mole za lepotu života, za iskrenost i toplotu. Samo čovek, pa bio on otac, majka ili drug, zna za rane i bolove na zemlji, među ljudima.

Nekako se nenametljivo kod Desanke Maksimović, prosto kao poetska tema, nametnuo odnos grada i sela. Ona zna jedino za moje selo a ne i za moj grad. Njena socijalna poezija, zasnovana upravo na tom odnosu, nekako je odskakala od sve naše tadašnje literature. Ona je izuzetno diskretno ispovedala svet izgubljenih i obespravljenih. U gradu ona vidi samo očaj i uništenje sela, onih dragih seljaka što vole priču i pesmu o sopstvenoj snazi i junaštvu. A tada, tridesetih godina, kada pesnikinja o njima peva, oni su nekako slomljeni, iznemogli i pred rakom, da bi, posle prodaje, doneli »... kući sanmo opanke i sveće i nekoliko grumenova kamene soli«.
Na taj način, Desanka Maksimović je sve više »izneveravala« sebe iskazanu u Pesnikovoj tuzi, koja je značila, kada je nastala, učaurivanje u samu sebe, svoj bol i gluvoću za »velike prevrate sveta«. Ona se sve više utapala u život i uočavala njegove nužnosti. Ona 1941. godine nije, voleći čoveka i zemlju, poklekla, pala pred pretnjom, već, obrnuto, u njoj se pojavila svest o precima koji »izdajnici nisu bili«, jer i ona zna »vrednost žrtava i ideala«, zna smisaio borbe i - osvete. Spomen na ustanak sadrži nešto od Davičove buntovne Srbije; ta pesma otkriva svu pesnikovu saživljenost sa zemljom u kojoj je rođen, pesnikovo proniknuće u sve tajne voljene zemlje i njenih ideala. Potvrđuje to zbirka Pesnik i zavičaj, potvrđuju i poeme Oslobođenje Cvete Andrić i Otadžbino, tu sam, veoma snažne i sugestivne u svojim pojedinim delovima.
Na toj putanji Desanka Maksimović je izgradila i izrazila skalu svih svojih osećanja. Ona je, sveukupnom svojom poezijom, bila sva u životu, nalazila se u njegovom beznađu, i ispovedala ga do kraja. Uvek, u svemu, ostala je liričar, pesnik ljubavne sete i osamjenja, ljubavne radosti i tuge ostavljenih. I zbog toga njena pesma, iskrena i topla, uvek znači lepotu, smisao i ljubav života. Njena pesma o ljubavi, o zemlji i proleću biće večito prisutna u svetu naše poezije, činiće njenu krv i suštinu. Po svemu, tiha u svome govorenju, Desanka Maksimović je iskreni pesnik koji peva »o proleću i otadžbini«, o ljubavi i »njenoj vedrini«.

TODE ČOLAK
Paramanand is offline  
Reply With Quote
Old 22-06-09, 08:05   #2
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

POKOŠENA LIVADA

Livada kraj reke sanja.
Zrikavci tužni zriču.
Pomrlih trava duše
još lebde vrh otkosa
što se lagano suše.
O, vi ne znate tužnu
o smrti trava priču.
Zrikavci tužno zriču.

Jutros dođose neki
divovi kao hrašće
u domovinu trava;
i mrtvo pada bezbroj
ljupkih, šarenih glava;
i bezbroj nežnih tela
zdenuše u plašće,
divovi kao hrašće.

Svega devojka jedna
zlatnog, okruglog oka
i trepavica beli'
leprša na livadi
i ranjenicima deli
mirisne osmehe čedne,
umesto crvenog soka, -
devojka crvenog oka.

Sutra opet u zoru
doći će divovi oni,
i strašne surove vile
zdenuće u sena mnoge
mirisne glave mile.
Ležaće u jednom grobu
toliki milioni.
Doći će divovi oni.

Tužno zrikavci zriču,
čuje se do oblaka;
večera celoga zala
zelen-konjici svoje
lepe viteze žale.
Plaču nad grobovima
mrtvih, dragih junaka,
čuje se do oblaka.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 22-06-09, 08:07   #3
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

PROLEĆNA PESMA

Osećam večeras,dok posmatram laste
I pupoljke rane,
Kako srce moje polagano raste,
Ko vidik u lepe nasmejane dane;

Kako s mladim biljem postaje sve veće
I lako ko krilo,
I kako mu celo jedno nebo sreće
I pakao bola ne bi dosta bilo;

Kako čezne za svim što bi život mogo
Lepog da mu dade,
I da mu ničega ne bi bilo mnogo:
Tako su velike čežnje mu i nade.

Osećam da dosad sve je bilo šala
Moga srca vrela,
Da još nikom nisam svoju ljubav dala
Koliku bih mogla i koliku htela;

Da u meni cela nežna plima
Reči nerečeni;
Da bih srce mogla poklanjati svima,
I da opet mnogo ostane ga meni.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 22-06-09, 08:07   #4
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

ČEŽNJA

Sanjam da češ doći:
jer mirišu noći, a drveće lista,
i novo se cveće svakog jutra rodi;
jer osmesi ljupki igraju po vodi
i prolećnim nebom što od sreće blista;

jer pupe topole i kao da ho6e
k nebu, pune tople, nabujale žudi;
jer u duši bilja ljubav već se budi,
i mirisnim snegom osulo se voće;

jer zbog tebe čežnje u vazduhu plove;
jer priroda sva se za tvoj doček kiti.
Cveće, vode, mž(|le, jablanovi viti,
sve okolo mene čeka te i zove.

Dođi! Snovi moji u gustome roju
tebi lete. Dođi, bez tebe se pati!
Dođi! Sve kraj mene osmeh će ti dati
i u svemu čežnju opazićeš moju.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 22-06-09, 08:08   #5
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

JEDNO UVERENJE

Moram ti lepe večeri neke
zenice tople gledati do dna,
pa ti na kapke providne, meke,
lagano, kao milovanje sna,
spustiti usne.

Moram ti jednom u dana jatu
od mrskog dana učiniti drag,
pa ti na srce, blago kao bratu
kad bih da bola otklonim trag,
spustiti ruku.

Moram, kad jednom opazim da me
s radošću sretaš poslednji put,
uz tihu pesmu na tvoje rame,
taj tako čudno primamljivi kut,
spustiti glavu.

Tako ćeš lepih jutara nekih
pružajuć drugoj zenica dna
reći: »O, gde su ond meki,
slični milošti lakoga sna
poljupci njeni?«

Tako ćeš često u noći jatu,
kada ti život ne bude drag,
reći: »O, gde je ona kao bratu
da mi sa srca zbriše bola trag
dodirom ruke?«

Tako ćeš, posle lutanja razna
osamljen kad se vidiš prvi put,
reći: »O, gde je ona mazna,
ramena moga na osamljen kut
da spusti glavu?«
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 22-06-09, 08:10   #6
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

PO RASTANKU

I

Reci mi sad, kada već prošlo je sve:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi, -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kada me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dani koji nekad biše
duša ti samo, kad me vidiš, seća -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?


II

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre,
ti si mi tada reći mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.

Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek'o
katkad surovo, kadkad meko,
ostao je trag.

Sad srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.

I kad bi danas prišao meni
i hteo reči davno rečeni'
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek'o,
bila je laž.


III

O, kad bi znao ti kako je meni
što neću više smeti
ni u proleće kad trava zeleni,
ni kada cveta leti,
doći ti sutonom dok tuga raste.

O, kad bi znao ti kako je duši
kad zadnje drveće mre
i zadnje lišće žalosno pevuši
što neće moći kao pre
reći ti svoje jesenje plašnje.

O, kad bi znao ti šta srce skriva
kad oko zalud traži.
O, kad bi znao ti kako jednolik biva,
bez boje i bez draži,
svaki dan kad te videla nisam.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 22-06-09, 08:14   #7
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

OPOMENA

Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se ućiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.

Učinice mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.

O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 22-06-09, 08:18   #8
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

STREPNJA

Ne, nemoj mi prići!Hoću izdaleka
Da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
Dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne,nemoj mi prići!Ima više draži
Ova slatka strepnja,čekanje i stra`.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži
O čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne,nemoj mi prići!Našto to, i čemu?
Iz daleka samo sve k`o zvezda sja;
Iz daleka samo divimo se svemu.
Ne,neka mi ne priđu oka tvoja dva.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 22-06-09, 08:19   #9
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

NAŠA TAJNA

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo
poznanik bio ili prijatelj drag;
ni kakav je, ni da li je
u našim snovima i žudima
dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame
žeđi, umora, ni da li je ikada
ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše
da li nas je radi nas,
ili radi drugih,
kadgod bolelo.

Neći im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude –
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život
ili od smrti strah
spajao naše ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo više
od šuma suza.

Neću im reći nijedan slog jedini
šta je moglo, ni da li je moglo nešto
da uplete i sjedini
duše naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa
u meni večito:
da li opija toplo
kao šume naše s proleća,
ili tiha i tužna
ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reći
da li se radosna ili boleća
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 24-06-09, 21:45   #10
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

DEVOJAČKA MOLBA

Dopusti, majko, kroz prozor svoj
da se osmehnem na njega.

On peva kako ga srećom poli
osmeh moj;
on peva da iz dna duše voli
jedinu mene.

Sa onolike daljine plave
kako su mogle da se jave
njegovoj pesmi zvezde jasne?

Dopusti, majko, sa praga svog
da ga pozdravim rupcem belim.

On peva da pogled oka mog
dan mu donosi;
on peva: pozdravi ruke moje
njemu su ponosi.

Kako je mogao mesec bled
noć da pretvori u prostran dan,
da zaleprša svoj rubac beo,
zvezdama tkan,
u pozdrav njemu?

Dopusti, majko, da zoru
dočekam u vrtu sa njim.

On peva da zajedno ćemo
do zvezda se peti;
on peva: ili ja njegova,
ili mora umreti.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 24-06-09, 22:59   #11
Sanuška
Tempus fugit
 
Sanuška's Avatar
 
Registrovan: Jul 2008
Lokacija: Moja Crna Gora
Postovi: 22,888
Thanks (Received): 419
Likes (Received): 4465
Sanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tunelu
Default

Trazim pomilovanje!

Trazim pomilovanje
za one koji nemaju snage
zlome kazati da je zao,
niti rdjavom da je rdjav.
Za onoga kome je zao
coveka istinom unesreciti,
za ljude koji lazu iz milosrdja.

Trazim pomilovanje!

Trazim pomilovanje
za coveka koji ce ponizen biti
radije nego koga da ponizi,
za onoga koji kad nazre
obrazinu kome na licu
nema srca da je zdere,
i za lazi izgovorene iz milosrdja.

Trazim pomilovanje!

Trazim pomilovanje
za ljude koji ne mogu da uvrede
ni coveka druge misli i vere,
za one koji nikada ne bi mogli
drugome presude da izricu,
kojima se sve sudije cine stroge.
Za svaku milosrdnu laznu pricu
I za slicne njima slabosti mnoge
__________________
"Za tebe koji zaslužuješ sve(t)"
Sanuška is offline   Reply With Quote
Old 24-06-09, 23:01   #12
Sanuška
Tempus fugit
 
Sanuška's Avatar
 
Registrovan: Jul 2008
Lokacija: Moja Crna Gora
Postovi: 22,888
Thanks (Received): 419
Likes (Received): 4465
Sanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tunelu
Default

Slovo o ljubavi


Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline
mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.

Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećeš spasti.

Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma zavoleli zatim i druge.

Ako je želiš bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama radja
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.

Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj i san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.

Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
medju kojima nema spojenog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.

Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge –
i osetimo se nesrećni i krivi.
__________________
"Za tebe koji zaslužuješ sve(t)"
Sanuška is offline   Reply With Quote
Old 24-06-09, 23:05   #13
Sanuška
Tempus fugit
 
Sanuška's Avatar
 
Registrovan: Jul 2008
Lokacija: Moja Crna Gora
Postovi: 22,888
Thanks (Received): 419
Likes (Received): 4465
Sanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tunelu
Default

i moja omiljena...inace sam imala cast da upoznam ovu divnu pjesnikinju.....

DUŠU MI POKLONI

Dušu mi pokloni.
Mene rastužuju ti krvi požari
što iza sebe ostavljaju pepelište,
te oluje što nište
ženina snevanja blaga.
Dušu mi pokloni,
u ljubavi ja bih htela
do u večna vremena
da sve ostavlja traga.

Dušu mi pokloni.
Meni je malo taj trnutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje.
Dušu mi, dušu pokloni,
od iskoni u meni spava
čežnja plamena za večnim,
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.

Ja sam žena i ne čeznem samo
za vrelim ljubavničkim bdenjem
posle kojeg duša pada;
htela bih u zagrljaju da doživim
svetle snove
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove.

Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak
da svaka naša milošta se stvori
u kakav život, pa ma malen bio
kao grumen večitog zlata,
da mi duša blista posle zagrljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.

Dušu mi pokloni.
Pričaj mi svoje snove u tami,
pričaj mi detinjstva sećanja.
Želi i ti da budeš uza me
do poslednjeg dana.
Dušu mi pokloni i zadnju joj
česticu svaku
i najlakši dašak svaki
njenog bezdana.

O daj mi svojih suza,
noćnih nejasnih muka,
pričaj šta srce ti najčešće sanja.
Drhti od iznenadnog zvuka
moga koraka i glasa.
Želi i ti u mom zagrljaju
da i posle smrti časa
ostanu ti na mene sećanja.
__________________
"Za tebe koji zaslužuješ sve(t)"
Sanuška is offline   Reply With Quote
Old 25-06-09, 01:29   #14
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

SREĆA

Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate,
a noć kad ponovo od mene odu.

Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što če života vode
odneti i kaplju moga življenja;
sad neka mladost i sve neka ode;
on je stao kraj mene pun divljenja.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 25-06-09, 01:31   #15
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

NA ŠESNAESTI ROĐENDAN

Dođi, neviđeni suđeniče,
da gazimo kroz pšenično more,
da miris pokisle zemlje dišemo,
da kličemo, da kličemo,
da ćutimo nemo.

Od radosti zvala bih laste
u nedrima da mi gnezdo grade,
legla na zemlju i gledala
kako rastu stabljike mlade.
Pustila bih da mii nabujali potok
u naručja skoči,
cvetnirn prahom bih posula
grudi i oči.

Pružila bih vetru ruku i
skutove u jutru orosila,
ispila vodu sa svih vrela,
sunce bih na rame popela
i uz brdo nosila.

Dođi da ti vidim lice,
ispod belih grana da stojimo,
da po livadama travu milujemo,
da vrbe lomimo,
da se smejemo, da se smejemo,
da zvezde brojimo,
da ćutimo nemo.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 25-06-09, 11:49   #16
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

NA BURI

Svu večer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je čovek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu večer gleda
u naš beli, skromni dvor.
Pusti me, majko, neće me
umoriti hod,
breg je blizu našeg doma.
O, ja osećam da mi je rod
taj čovek ili bor
što svu večer blizu groma
stoji i gleda u naš dvor.

Vidiš li oblak crn,
ogroman, zlokoban brod
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi,
ti ga bar zovi
neka se skloni u naš dom
taj čovek ili bor
što svu večer stoji i gleda
u naš beli skromni dvor.

Na pustom bregu on je sam
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
što vitla nad njim.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 26-06-09, 23:08   #17
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

KRVAVA BAJKA

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu,
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka
U jednom danu.

Iste su godine
Svi bili rođeni,
Isto su im tekli školski dani,
Na iste svečanosti
Zajedno su vođeni,
Od istih bolesti svi pelcovani,
I svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu,
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka
U jednom danu.

A pedeset i pet minuti
Pre smrtnog trena
Sedela je u đačkoj klupi
Četa malena
I iste zadatke teške
Rešavala:koliko može
Putnik ako ide peške...
I tako redom.

Misli su im bile pune
Istih brojki,
I po sveskama u školskoj torbi
Besmislenih ležalo bezbroj
Petica i dvojki.
Pregršt istih snova
I istih tajni
Rodoljubivih i ljubavnih
Stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
Da će dugo,
Da će vrlo dugo,
Trčati ispod svoda plava
Dok sve zadatke na svetu
Ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka
U jednom danu.

Dečaka redovi celi
Uzeli se za ruke
I sa školskog zadnjeg časa
Na streljanje pošli mirno
Kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
Istog časa se uzneli
Do večnog boravišta.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 28-06-09, 17:04   #18
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

NA GROBU STRELJANIH ĐAKA

Baštovan sedi hoda
kroz leje povrtnjaka,
u sumračni čas dneva,
već ko zna koji put u veku,
i čim mu se ruke pruže
da stabljiku koju odseku,
stane i okleva.

Žao mu je svake liske zelene,
toliko ju je zalio puta,
žao mu svakog nedozrelog ploda;
neka još zri i ta dinja žuta,
još joj se pije
i sunce i voda.

A kada pade veče,
pođe u polje malo,
kolena mu klecaju nejaka,
pođe gde streljano je palo,
najednom ko kad se trava seče,
bezbroj nedoraslih đaka.

Baštovan pomilova travu
na grobu gde ležalo je skupa
četa dečaka i mladića
i ruka mu zadrhta seda:
ni trava ne sme zalud
da se gazi i čupa,
i travke su živa bića.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 28-06-09, 17:04   #19
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,051
Thanks (Received): 231
Likes (Received): 2609
Paramanand has disabled reputation
Default

NAD SVESKOM UMRLOG ĐAKA

Otvori starac svesku umrlog đaka
pa stište čelo sećanjima obuzet.

Zašto li mu je lice bilo nasmejano
s jedne strane, a tužno s druge,
i rumen rub oko kapaka
i kose duge?

Zašto li je dečak taj uvek zakašnjavao
zašto su mu prsti bili
puni zanoktica,
zašto je često na času spavao?
Zašto je išao
tesnih laktova i nogavica?

Zašto su uvek kad u razred uđe
zamirisali kuhinja i podrum
i prljavo suđe?

Zašto je neopran bivao dečak taj,
kao da se oko njega nisu svijale
ruke nikakve žene?
Zašto su mu žlezde na vratu
bile otečene?

Zašto je rasejano odgovarao i grešio,
kakvim je brigama bio obuzet?
Zašto se onako snuždeno smešio?
I zašto je već ostavio svet?

Kad bi da uskrsne mogao
taj dečak rumenih kapaka
i oteklog vrata!
Da opet u školu dođe
bar samo pola sata!

Starac bi onako beo
kraj njega u klupu seo
i rekao reči što blaže.
Rekao bi da mu prašta prljave nokte i uši
kosu bi mu milovao dugu,
molio ga da mu svoje brige kaže.

Dvojke bi mu zbrisao sa zadataka
i pod ruku s njime pošao
da hoda izvan grada,
kad bi opet na zemlju došao
taj dečak da ponovo strada.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 28-06-09, 20:00   #20
Sanuška
Tempus fugit
 
Sanuška's Avatar
 
Registrovan: Jul 2008
Lokacija: Moja Crna Gora
Postovi: 22,888
Thanks (Received): 419
Likes (Received): 4465
Sanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tuneluSanuška svjetlost u tunelu
Default

Potrebno mi je

Potrebno mi je mnogo sunca,
i to i noću, jedno da me susreće,
jedno da zamnom svetlost baca,
u ponoru jedno dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo nežnosti,
i to svakog dana, i mnogo od milošte reči:
potrebno mi je primirje
između srca i sećanja
između neba
i bola koji pred njim kleči.

Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi prijatelj i to što veći,
potrebni su mi mostovi viseći
preko mržnje,
preko nesporazuma nepremostivoga.
__________________
"Za tebe koji zaslužuješ sve(t)"
Sanuška is offline   Reply With Quote
Reply

Tags
desanka, maksimović

Opcije Teme
Način Prikaza

Posting Rules
You may not post new threads
You may not post replies
You may not post attachments
You may not edit your posts

BB code is On
Smilies are On
[IMG] code is On
HTML code is Off

Pređi Na


Vremenska Zona je GMT +1. Trenutno je 06:51 sati.


Powered by vBulletin® Version 3.8.5
Copyright ©2000 - 2015, Jelsoft Enterprises Ltd.
MADEinMONTENEGRO.COMAd Management plugin by RedTyger