MADEinMONTENEGRO.com
 

Go Back   MADEinMONTENEGRO.com > Nauka > Psihologija > Analitička psihologija i Karl Gustav Jung

Notices



Reply
 
Opcije Teme Način Prikaza
Old 14-03-08, 09:27   #1
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default Psihološka pitanja savremenog društva

Čovječanstvo je psihološki uglavnom još u stadijumu djetinjstva – stepenu koji se ne može preskočiti. Velikoj većini su potrebni autoritet, vođenje i zakoni. Ova se činjenica ne smije previđeti.
Naš zapadni razvoj je iz primitivnog stanja iznenadno prekinut porodiranjem jedne psihologije i duhovnosti koji su pripadali jednom mnogo većem stepenu kulture. Mi smo se zaustavili na sredini u jednom još varvarskom politeizmu koji je iskorijenjivan ili potčinjavan vjekovima. Ja prihvatam da je ova okolnost zapadnom duhu dala poseban doprinos. Naša duhovna egzistencija se preobratila u nešto što još nije bila dostigla i, u osnovi, još nije mogla biti – bilo je to oslobađanje svijesti od tereta iracionalnosti i prirode nagona nauštrb cjelovitosti individuuma. Čovjek se podijelio na svjesnu i nesvjesnu ličnost. Svjesna ličnost se može domesticirati pošto se odvojila od prirodnog i primitivnog čovjeka. Tako smo mi s jedne strane disciplinovani, organizovani i racionalni, ali s druge strane stoji ugnjeteni primitivac lišen obrazovanja i kulture. Ovo objašnjava mnoge naše padove u zastrašujuće varvarstvo i to što je zloupotreba naših pronalazaka utoliko opasnija i demonskija. Pomislimo na iskonsku želju ljudskog duha da vlada; mi smo ostvarili prastari san čovječanstva. Pomislimo na savremeni nuklearni rat. Da li je u njemu suština civilizacije? Ne pokazuje li on očiglednu činjenicu da kad se naš duh uspenje do nebeskog vrhunca, naš drugi čovjek, ovaj potčinjeni varvarski individuum, srlja u pakao? Naša civilizacija svakako ne smije biti ponosna na svoja dostignuća, njih bismo se, ipak, prije morali stiđeti.

Ljudski duh, još uvijek mladić, sve žrtvuje novim tehničkim tekovinama, ali se pazi da u vlastitom interesau ne prenagli.
Način na koji se nešto ne uvažava važi kao glupost, a budala koja izgovara najveću glupost proglašava se prorokom i vođom. No, srećom, pokatkad promijeni mišljenje inače bi čovječanstvo već duboko zapalo u glupost.
Horor novi (strah od novog) je u čovjeka toliko vidljiv da on iz straha za svoj vlastiti razum onoga ko zagolica njegov duh radije proglašava neuračunljivim.
Paramanand is offline  
Reply With Quote
Old 30-01-09, 00:04   #2
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default Psihološka pitanja savremenog društva

Žena u Evropi (1927) I

Frei nennst du dich ? Deinen herschenden Gedanken will ich horen und nicht, dass du einem Joche entronnen
bist. Bist du cin Solcher, der einem Joche entrinnen durfte? Es gibt Manchen, der seinen letzten Wert wegwarf, als er seine Dienstbarkeit wegwarf.

Also sprach Zarathrustra


Smelost je, koju bih bez izričitog zahteva jedva bio prihva¬tio, da govorim o ženi u današnjoj Evropi. Znamo li uopšte da ka¬žemo nešto temeljnije o Evropi? Stoji li bilo ko iza toga? Ne kri¬je li se svako u nekom programu ili eksperimentu ili u kritičkom osvrtu? I što se tiče žene - ne bi li se moglo pitati isto to? Osim toga, može li muškarac da piše o ženi, baš o svojoj sopstvenoj su¬protnosti? Mislim, nešto stvarno, nešto izvan seksualne progra-matike i resentimenta, o iluziji i teoriji? Ne bih znao ko bi mo¬gao da veruje u to razmišljanje, jer žena je uvek tamo gde muš¬karac ima svoju senku, zbog čega je on suviše lako zamenjuje s njom i ako svoju zabludu hoće da ispravi, precenjuje ženu i veru¬je njenim željama. Stoga, kada se spremam da obrađujem ovu te¬mu, činim to sa najvećim premišljanjem.

Jedno je svakako iznad svake sumnje, a to je činjenica da današnja žena stoji na istom prelasku kao i muškarac. Da li je taj prclaz istorijska prekretnica ili ne, ostaje da se vidi. Katkada izgleda - osobito kod istorijskog osvrta - kao da današnje doba ima analogiju sa određenim epohama, kada su velika carstva i kulture prevazišle svoj vrhunac i nezadrživo žurile u susret svom raspadu. Ali takve analogije su varljive jer postoje renesanse Nešto se izgleda pomerilo u prednji plan, i to evropski središni položaj između azijskog istoka i anglosaksonskog - ili bi trebalo reći američkog ? - zapada.

Evropa je dospela između dva kolosa, još nedovršena u svom obličju, ali pretežno protivrečna u svom već prepoznatji-vom biću. Njih razdvaja duboka provalija po rasi i idealu. Na za¬padu nesagledivi uspon tehničkih i naučnih kulturnih težnji Evro¬pe, na istoku prodor svih onih snaga, koje u Evropi taj kulturni pokret drže u šahu. Moć Zapada je materijalna, moć Istoka misa¬ona.1 Borba suprotnosti, koja se u evropskom svetu muškaraca odvija u oblasti primenjenog duha i koja se izražava na bojnim poljima i u bankarskim bilansima, kod žene je duševni konflikt.

Ono što problem žene u današnjoj Evropi čini tako neobi¬čno teškim je činjenica da se po nuždi piše samo o manjini. Na¬prosto nema evropske žene u tom smislu. Ili je možda seljanka danas drugačija od one od pre sto godina? Postoji sasvim značaj¬no telo stanovništva, koje samo vrlo uslovno živi u sadašnjosti i učestvuje u problemu sadašnjosti. „Borba duhova" - koliko njih je izvojuje? I koliko ima posmatrača, koji imaju razumevanja i u njoj uzimaju učešća? „Problem žene" - koliko žena ima proble¬me? U odnosu na ukupan broj žena koje žive u Evropi, izuzetno je mali broj žena koje žive u današnjoj Evropi, osim toga, one nastanjuju gradove i spadaju u - oprezno izrečeno - komplikova-ne ljude. To mora tako da bude jer je uvek samo mali broj onih koji jasno izražavaju duh sadašnjosti. U hrišćanskoj eri 4. i 5. ve-ka u hrišćanskoj većini je bilo vrlo malo hrišćana koji su uneko¬liko shvatili duh hrišćanstva, ostali su bili isto što i pagani. Kul¬turni proces, koji je karakterističan za nekakvu današnjicu, odvi¬ja se najintenzivnije u gradovima, jer mu je uvek potreban skup mnogo ljudi da bi se omogućila kultura i od tih gomilanja ljudi rasprostiru se kulturna postignuća i ka manjim, istorijski zaosta¬lim grupama. Tako sadašnjost nalazimo samo u velikim centrima i samo tamo nalazimo „evropsku ženu", što znači ženu koja izra¬žava evropsku sadašnjicu, u socijalnom kao i u duhovnom smi¬slu. Ukoliko se više udaljavamo od uticaja velikih centara, utoliko više idemo unazad u istoriju i kada pospemo u neku zabitu alpsku kotlinu naći ćemo ljude, koji još nisu videli ni železnicu, a u Španiji, koja bi trebalo da takode pripada Evropi, uranjamo u tamni, anlfabetski srednji vek. Ljudi iz ovakvih predela ili iz odgovarajućih slojeva stanovništva ne žive u našoj Evropi, već u Evropi iz 1400. godine i njihova problematika odgovara tom pret¬hodnom vremenu.

Analizirao sam takve ljude i našao sam se vraćen u atmos¬feru, koja ne oskudeva u istorijskoj romantici.

Takozvana sadašnjost je tanki površinski sloj, koji se proiz¬vodi u velikim centrima čovečanstva. Ako je vrlo tanak, kao u ra¬nijoj Rusiji, onda je irelevantan (kao što su događaji pokazali); ali ako dostigne određenu jačinu, onda se govori o kulturi i napretku i onda nastaju problemi koji su karakteristični zajedno vreme. U tom smislu Evropa poseduje sadašnjost i ima žena koje u njoj ži¬ve i koje pate zbog njenih problema. I samo se o njima može neš¬to izreći. Kome srednji vek još uvek pruža dovoljno puteva i mo¬gućnosti, njemu nisu potrebni sadašnjost i njeni eksperimenti. Ko je, međutim, čovek sadašnjosti - sve jedno iz kojih razloga - ne može se više vratiti u prošlost, a da ne pretrpi značajne gubitke. često je povratak uopšte nemoguć, čak i ako smo spremni na žr¬tvu. Covek sadašnjosti mora da radi na budućnosti. On mora da prepusti drugima da postojano održavaju prošlo. I otuda je on i rušitelj, a ne samo graditelj. On sam i njegov svet su sumnjivi i dvosmisleni. Putevi, na koje mu je prošlost ukazala i odgovori koje ona na njegova pitanja daje, nedovoljni su u odnosu na po¬trebe sadašnjice. Stari, ugodni putevi su zasuti, stvorile su se no¬ve mogućnosti ili nastale nove opasnosti, kakve prošlost nije poznavala. Kako se od istorije poslovično nikada ne uči, to nam ona u odnosu na sadašnji problem po pravilu ništa i ne kazuje. Novi put mora da se trasira kroz negaženo, bez preduslova, i nažalost, često i bez pijeteta. Moral je jedino što se ne može po¬praviti, jer svaka promena postojećeg morala je po svom smislu nemoralnost. Otežavajuće u ovom bonmot-u je da znači i neskri-venu stvar osećanja, preko koje se poneki novotar već sapleo.

Svi problemi sadašnjosti stvaraju zajedničko klupko koje jedva dopušta da se neki problem izdvoji i tretira nezavisno od drugih. Tako nema „žene u Evropi" bez muškarca i njegovog sveta. Ako je udata onda je najčešće ekonomski zavisna od muš¬karca; ako samostalno zarađuje i neudata je, onda se bavi zani¬manjem predviđenim za muškarca.

Ako nije voljna da žrtvuje svoj celokupni erotski život, on¬da opet stoji u značajnom odnosu prema muškarcu. Tako je žena višestruko i neraskidivo povezana sa svetom muškarca i otuda, isto kao i on, izložena svim potresima njegovog sveta. Rat ju je, na primer, isto tako mnogo pogodio kao i muškarca i ona isto to¬liko mora da se razračuna sa posledicama rata kao i on. Šta zna¬če prevrati u poslednjih dvadeset ili tridest godina za svet muška¬raca, jasno je kao na dlanu, novine o tome izveštavaju svakog da¬na; šta oni znače za ženu, nije tek tako vidljivo. Žena, naime, ni¬je ni politički, ni ekonomski, ni duhovno vidljivi faktor od bilo kakvog značaja. Ako bi to bila, stajala bi više u vidokrugu muš¬karca, jer onda bi bila posmatrana kao konkurentkinja. Ona to či¬ni povremeno, ali onda biva vidljiva samo kao muškarac, koji je takoreći samo slučajno žena. A pošto ona po pravilu stoji na in¬timnoj strani muškarca, naime tamo, gde on samo oseća i nema oči ili neće da vidi, onda se žena pojavljuje kao neka vrsta nepro¬zirne maske, iza koje se sve moguće i nemoguće ne samo pret¬postavlja već i veruje da vidi, a da se pritom ne pogađa ono bit¬no. Prastara činjenica da čovek svoju sopstvenu psihologiju uvek pretpostavlja i kod drugog, otežava ili sprečava pravilno razume-vanje ženske psihe. Toj okolnosti ide u prilog u biološkom smi¬slu svrsishodna nesvesnost i neodređenost žene: ona dozvoljava da je uvere u projekciju muških osećanja, što je, doduše, opšta ljudska osobina, ali kod žene ima još i posebno opasnu nijansu, da ona u tom smislu nije naivna, što znači da je suviše često čak njena namera da dozvoli daje uvere. Njenoj prirodi odgovara da stoji u pozadini kao samostalno voljno i odgovorno Ja, da ne bi ometala muškarca već ga čak pozivala da ostvari svoje namere U odnosu na nju. To je doduše seksualna shema, koja se ,međutim, široko grana u ženskoj duši. Kroz pasivan stav sa nevidljivom na-merom u pozadini, ona pomaže muškarcu u njegovom ostvarenju i time ga zarobljava. Istovremeno i ona se upliće u svoju sudbinu jer: ko drugome jamu kopa, sam u nju upada.

Priznajem da ovde neljubaznim recima opisujem jedan postupak, koji bi se mogao iskazati i lepim recima. Ali sve prirodne stvari imaju dve strane i ako nešto moramo da učinimo svesnim, onda ne smemo da vidimo samo svetlost već i senku.

Ako sada pogledamo kako žena već od druge polovine 19 veka počinje da izučava muška zanimanja, da se mesa u politiku, da osniva i vodi udruženja, itd., onda uočavamo činjenicu da se žena sprema da sa samo ženskom seksualnom shemom prekine prividnu nesvesnost i pasivnost i da muškoj psihologiji stvori prostor za koncesiju, naime, da se utemelji kao vidljivi član druš¬tva i da se ne skriva samo iza maske žene takve i takve, kako bi indirektno, preko muškarca ostvarila sve želje, ili da ga navede da oseti kada stvari ne idu tako kako to ona želi.

Last edited by Airbender; 07-05-09 at 20:18..
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 30-01-09, 00:06   #3
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default Žena u Evropi (1927) II

Ovaj korak napred ka socijalnoj samostalnosti je, doduše, činjenica iznuđena ekonomskim i drugim uzrocima, ali je ipak sa¬mo simptom, a ne sama stvar o kojoj se radi. Sigurno da je odva¬žnost i sposobnost požrtvanosti takvih žena zadivljujuća i morao bi čovek da bude šlep, a da ne vidi sve dobro koje proizilazi iz tih nastojanja. Ali niko ne može da zaobiđe činjenicu da žene pose¬žu za muškim zanimanjem, studiraju i rade na muški način i time čine nešto, što njihovoj ženskoj prirodi u najmanju ruku sasvim ne leži, ako nije čak i štetno. One čine nešto, što bi jedan muška¬rac jedva bio u stanju da čini, ako baš ne bi bio neki Kinez: da li bi on mogao da se pretvori u negovateljicu ili vaspitačicu za ma¬lu decu? Kada govorim o štetnosti, onda time ne mislim direktno na fiziološku, već pre svega na psihološku štetu. Odlika je žene da ona može da čini sve iz ljubavi prema nekom čoveku. Ali su najveći izuzeci žene koje postižu značajan uspeh iz ljubavi prema nekoj stvari, jer to ne odgovara njihovoj prirodi. Ljubav prema nekoj stvari je muški prerogativ. Pošto, međutim, čovek u svojoj prirodi ujedinjuje muško i žensko to može muškarac da živi žen¬sko, a žena muško. Ipak, muškarcu to žensko stoji u pozadini, kao i ženi muško. Ako se sada živi po Ina suprotnost, onda se živi u svojoj sopstvenoj pozadini, pri čemu sopstveno ostaje prikraće¬no. Muškarac treba da živi kao muškarac, a žena kao žena. Polna suprotnost je uvek u opasnom susedstvu sa nesvesnim. čak je ti¬pično da dejstva koja idu od nesvesnog na svesno imaju karakter polne suprotnosti, da je, na primer, duša (anima, psiha) ženskog roda, pošto je taj pojam kao i svi pojmovi uopšte, proistekao iz duha muškarca. (Mistična pouka kod primitivnog čoveka je isključivo muška stvar i u skladu s tim je položaj katoličkog sveš-tenika izuzetan.)

Neposredno susedstvo nesvesnog vrši atraktivan uticaj na procese svesti. Ova činjenica objašnjava plašljivost, čak gnušanje pred nesvesnim. Ona je efikasna odbrambena reakcija svesti. Pol-no- suprotno ima tajanstvenu draž, koja je povezana sa bojažlji-vošču, možda sa nešto mučnine i upravo zato je ova draž poseb¬no privlačna i fascinirajuća, čak i kada nam ne nastupa u susret spolja kao žena, već iznutra kao duševni uticaj, na primer u ob¬liku iskušenja, ako se pusti da dođe u raspoloženju ili u afektu. Ovaj primer svakako nije karakterističan za ženu, jer njena raspo¬loženja i emocije ne dolaze direktno iz nesvesnog, već su svoj¬stvene njenoj ženskoj prirodi i otuda nikada naivne, već pomeša-ne sa nepriznatom namerom. Ono što ženi pritiče iz nesvesnog je jedna vrsta mišljenja, koje joj tek sekundarno kvari raspoloženje. Ova mišljenja nastupaju sa zahtevom na važeću istinu i pokazuju se kao utoliko trajnija i čvršća, ukoliko manje budu svesno kriri-kovana. Ona su, kao raspoloženja i osećanja muškarca malo pod velovima, ponekad čak sasvim nesvesno i zbog toga se ne prepo¬znaje njihov stvarni karakter. Ona su, naime, kolektivna i polno-suprotna - kao da ih je mislio neki muškarac, na primer otac.

Tako se može dogoditi - i skoro se po pravilu događa - da razum (mind) žene koja obavlja neko muško zanimanje bude pod uticajem nesvesne muškosti, što ona ne primećuje, ali je za njenu okolinu vrlo primetno. Iz toga nastaje određena kruta razumnost sa takozvanim principima i čitavom količinom argumentisanja, koja na iritirajući način uvek malo promaši i uvek u problem ubaci neko malo nešto, što unutra ne ide. Nesvesna pretpostavka ili mišljenje je najgori neprijatelj ženskog bića, ponekad neka prosto demonska strast, koja muškarce iritira i oneraspoloži, a sa¬moj ženi priređuje najveću štetu, time što postepeno prerasta šarm i čulnost ženskog bića i potiskuje ih u pozadinu. Jedan ta¬kav razvoj završava se konačno dubokim podvajanjem sa samim sobom, što znači neurozom.

Naravno da stvari ne treba da odu tako daleko, ali već mno¬go pre toga duševno skretanje žene ka muškom ima nepoželjne posledice. Ona može doduše postati dobar drugar muškarcu, ali da ne nađe pristup njegovim osećanjima. Razlog za to je da joj je njen Animus (upravo njena muška razumnost, nipošto ne stvarna pamet!) zatvorio prilaz sopstvenom osećanju. Ona može da po¬stane i frigidna, u odbranu jednog pre maskulina seksualnog tipa, koji odgovara njenom muškom tipu razuma. Ili odbrana ne uspe-va i onda na mesto očekivane seksualnosti žene nastaje agresivan, napadan seksualni tip, koji je svojstven muškarcu. I ova reakcija je „svrsishodna" pojava, i sigurno da bi se silovito dogradio most ka postepeno nestajućem muškarcu. Treća, navodno u anglosak¬sonskim zemljama češća mogućnost je fakultativna homoseksu¬alnost u muškoj ulozi.

Stoga se mora reći da gde god se oseti atrakcija Animusa, postoji posebna potreba za intimnim odnosom sa suprotnim po¬lom. Ne malo žena u ovom položaju svesno je potpuno te potre¬be i onda izazivaju - faute de mieux - jedan drugi problem da¬našnjice, ne manje mučan, naime problem braka.

Muškarac važi tradicionalno kao neko ko razara bračni mir. Ova priča potiče iz starih, davno prošlih vremena, kada su muš¬karci još imali vremena da se bave svakojakim zabavama. Ali da¬nas život postavlja pred muškarca takve zahteve da se plemeniti Hidalgo Don Juan može videti još jedino u pozorištu. Više nego ikada muškarac voli svoju udobnost, jer živimo u doba neuraste¬nije, impotencije i ,,easy ehairs". On nema više energije za pen¬tranje po prozorima i duele. Ako treba nešto da se dogodi na pla¬nu preljube onda to mora da bude lako. Ne sme ni u kom pogle¬du da previše košta i zbog toga avantura treba da bude samo pro¬lazna. Današnji muškarac se istinski boji da ne ugrozi brak kao instituciju. U ovom odnosu on veruje u ,,queta non movere" i zbog toga podržava prostituciju. Mogao bih u sve da se kladim da je u srednjem veku sa njegovim kupalištima i neograničenom prostitucijom preljuba bila relativno češća nego danas. U tom po¬gledu bi, dakle, brak bio sigurniji nego ikada. U stvarnosti, me¬đutim počinje da biva diskutabilan. Loš je znak kada lekari počnu da pišu knjige sa savetima za postizanje „savršenog braka". Zdra¬vima lekar nije potreban. Ali brak današnjice je stvarno postao nešto nesiguran. (U Americi se u prošeku razvodi četvrina brako¬va!)

A pritom je najviše vredno pažnje to, da grešni krivac sada nije muškarac već žena. Od nje polazi sumnja i nesigurnost. Nije čudo daje tako, jer u poratnoj Evropi postoji takav sumnjivi broj neudatih žena, da bi bilo stvarno nečuveno, kada s one strane ne bi došla reakcija. Takvo nagomilavanje siromaštva ima gotove posledice. Ne radi se o nekoliko tuceta tu i tamo raspoređenih, dobrovoljnih i nedobrovoljnih starih usedelica, već o milionima. Naše zakonodavstvo i naš socijalni moral ne daju odgovor na pi¬tanje tih miliona. Da li možda crkva, može da pruži zadovoljava¬jući odgovor? Da li treba graditi ogromne ženske manastire da bi se na odgovarajući način smestile sve te žene? Ili bi trebalo obo¬gatiti prostituciju uz policijsku toleranciju? To je očigledno ne¬moguće, jer se ne radi ni o sveticama ni o prostitutkama, već o normalnim ženama koje svoju duševnu potrebu ne mogu da pri¬jave kod policije. To su pristojne žene koje hoće i da se udaju i ako to nije moguće onda ipak bar izgledno. Kada dođe do pitanja ljubavi, tada ženi ideje, institucije i zakoni znače mnogo manje nego šta su značile ikada ranije. Ako ne ide pravo, onda može na¬okolo.

U vreme prelaska na naše računanje vremena tri petine italskog stanovništva sastojalo se od robova, što znači od obesprav¬ljenih, ljudskih objekata koji su mogli da se kupe. Svaki je Rim¬ljanin bio okružen robovima. Rob i njegova psihologija preplavi¬li su staru Italiju i svaki je Rimljanin intimno, njemu samom ne-svesno, postajao rob, jer je živco u atmosferi robova i preko ne-svesnog uticaja ova je psihologija prelazila na njega. Od takvog uticaja niko ne može da se brani. Evropljanin, nezabrinut za svo¬ju duhovnu visinu, ne može „nekažnjeno" da živi u Africi medu Crncima, jer njihova psihologija neprimetno prelazi na njega i on postaje - protiv toga ne pomaže nikakva pobuna - nesvesno Cr¬nac. Za to postoji u Africi dobro poznati tehnički izraz „going black". Nije to puki snobizam Engleza, ako neko ko je rođen u jednoj od kolonija, možda od najbolje krvi, važi kao „slightrv in-ferior". Iza toga stoje činjenice.

Čudnovata melanholija i čežnja carskog Rima za spasenjem, koja je našla snažan izraz u 4. eklogi VERGILIJA, direkt¬na je poslediva uticaja robova. I eksplozivno širenje hrišćanstva, koje se izdiglo tako reći iz kloake Rima - NIČE je to nazvao ustankom robova u moralu - bilo je prastara iznenadna reakcija, koja je dušu poslednjeg roba stavila uz dušu božanskog Cezara. Slični, možda manje važni psihološki kompenzacioni procesi po¬navljali su se svakako češće u svetskoj istoriji. Kada nastaje bi¬lo kakva psihička ili socijalna monstruoznost, onda se suprotno svim zakonima i svim očekivanjima priprema i kompenzacija.

Nešto slično se događa u ženi evropske današnjice. Nago¬milano je suviše neprikladnog i onog što ne živi i deluje. Sekre¬tarica, stenodaktilografkinja, modiskinja, sve one deluju i kroz milione podzemnih kanala ide uticaj koji sahranjuje brak, jer želja svih tih žena nije usmerena na seksualnu avanturu - u šta može da veruje samo glupak - već na to biti udata. „Beatae pos-sidentes", supruge, treba da se istisnu, po pravilu ne glasno i na¬silno, već kroz tihu, upornu želju, koja, kao stoje poznato, delu¬je začaravajuće kao ukočeni pogled zmije. To je oduvek bio put žene.
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 30-01-09, 00:09   #4
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default Žena u Evropi (1927) III

A kako se udata žena u današnje vreme odnosi prema toj činjenici'? Njena mišljenja su svakako još stare ideje, po kojima je muškarac večiti krivac, da se ljubav može samovoljno rangi¬rati, itd. Na osnovu ovih zastarelih predstava može da pojača lju¬bomoru. Ali to je samo površno. Postoji dublje delovanje. Nika¬kav patricijski ponos ni najdeblji zid cezareve palate nisu mogli da zadrže napolju robovsku infekciju. Tako ni jedna žena ne mo¬že uteći tajno pritiskajućem delovanju one atmosfere, kojom je možda okružuje njena rođena sestra, pritiskajućoj atmosferi ne-življcnog života. Neživljeni život je jedna uništavajuća, neodolji¬va sila, koja deluje tiho ali neumoljivo. Posledica toga je da uda¬ta žena počinje da sumnja u brak. Neudata u njega veruje, jer ona želi brak. Muškarac isto tako veruje u brak, jer to mu savetuje udobnost i čudnovata sentimentalna vera u institucije, koje kod njega uvek imaju sklonost da postanu objekti osećanja.

Pošto žene u stvarima osećanja moraju da budu konkretne, onda određena okolnost ne srne da promakne našoj pažnji. Ova okolnost je mogućnost kontracepcijskih mera. Pitanje dece je je¬dan od glavnih razloga za održavanje odgovornog braka. Ako taj razlog otpadne, onda se mogu dogoditi „nedogođene" stvari. Ova okolnost važi u prvom redu za neudatu, koja time ima mogućnost jednog „izglednog" braka. Ali ona važi i za one udate žene, kao što sam prikazao u mom eseju „Die Ehe als psychilogische Bezi-ehung",2 koje su „sadržane", što znači one, koje imaju individu¬alne zahteve, a koji kroz muža nisu ili su nedovoljno ispunjeni. I konačno ovaj razlog važi uopšte za sve žene u nečuvenoj meri onda kada zbog toga otpada stalna spremnost za trudnoću i bri¬gu o sve većem broju dece. Ovo oslobađanje od vezanosti za pri¬rodu znači oslobađanje znatnih psihičkih snaga, koje neizbežno traže primenu. Uvek kada takav jedan skup energije ne nađe cilj koji bi mu nešto značio, izaziva poremećaj u duševnoj ravnote¬ži. Energija koja nema svestan cilj, pojačava nesvesno, zbog če¬ga nastaju nesigurnost i sumnja.

Kao još jedna okolnost, koju po važnosti ne treba potceni-ti, pojavljuje se manje ili više otvorena diskusija o seksualnom problemu. Ova ranije tako opskurna oblast danas je pomerena u žižu naučnih i drugih interesovanja. U društvu se mogu čuti i ka¬zati stvari koje bi ranije jednostavno bile nemoguće. Veoma mno¬go ljudi je naučilo da misli iskrenije i slobodnije i na osnovu to¬ga su razumeli koliko su te stvari važne. Diskusija o seksualnom problemu je svakako samo malo nezgrapan početak jednog mno¬go dubljeg pitanja, pred kojim njegova važnost bledi, a to je pi¬tanje duševnog odnosa između polova. Ovim pitanjem stupamo u stvarni domen žene.

Njena psihologija se zasniva na principu erosa, velikog či¬nioca povezivanja i razdvajanja, dok je muškarcu od davnina na-menjen logos kao najviši princip. Pojam erosa bi se u modernom jeziku mogao izraziti kao psihološki odnos, a logosa kao pred¬metnog interesovanja. Dok se za shvatanje običnog čoveka lju¬bav u stvarnom značenju poklapa sa institucijom braka i s one strane braka postoje još samo brakolomstva ili konkretno prija¬teljstvo, za ženu brak nije institucija već ljudski, erotski odnos -bar bi ona to želela da veruje. (Pošto njen eros nije naivan, već dozvoljava druge nepriznate motive, kao, na primer, postizanje određenog socijalnog položaja udajom, itd, to se princip ne može primeniti u čistom obliku.) Ona pod brakom zamišlja isključivu vezu, čiju isključivost može da podnosi utoliko lakše, a da se smrtno ne dosađuje, ako ima decu ili bliske rođake, sa kojima može ba bude u isto tako bliskom odnosu kao sa suprugom. To što sa njima nema seksualni odnos, neće značiti ništa utoliko što - do da joj je do seksualnog odnosa i tako mnogo manje stalo nego do psihološkog. Ali je dovoljno da su ona kao i suprug u uve-renju, da je njihov odnos jedinstven i isključiv. Ako je on „onaj koji sadrži", onda se od ove takozvane isključivosti oseća ugu¬šenim, posebno onda, ako ne primećuje da je isključivost njego¬ve supruge ništa drugo do smerna prevara. Ona je u stvarnosti podeljena na svoju decu i eventualno još i na svoju rodbinu i ta¬ko stoji u mnogostrukim intimnim odnosima. Ako bi njen suprug imao isto takve odnose prema drugima, ona bi bila besna od lju¬bomore. Ali većina muškaraca je erotski šlepa na taj način što pravi neoprostivi nesporazum zamenjujući eros sa seksualnošću. Muškarac misli da poseduje ženu ako je ima seksualno. Nikada je nema manje. Jer za ženu je samo erotski odnos merodavan. Za nju je brak odnos sa dodatkom seksualnosti. Pošto je seksualnost zbog njenih posledica pomalo strašna, korisno je držati je smeš-tenu na sigurnom mestu. Ako je, međutim, manje opasna onda je i manje relevantna i onda pitanje odnosa više stupa u prednji plan.

Ali time žena nailazi kod muškarca na velike teškoće, jer pitanje odnosa pogađa oblast koja mu je mračna i mučna. On je voli samo utoliko ukoliko je žena nosilac bola, što znači ako je on „sadržani" ili drugim recima, ako ona sebi može da zamisli odno¬se i sa drugim muškarcima i ako je zbog toga postala nejedno sa samom sobom. Onda je ona ta koja ima mučan problem i onda on ne treba da gleda svoj, što mu znači veliko olakšanje. On je, naime, u ovoj situaciji nezasluženo u probitačnom položaju lopo¬va, kome je neki drugi lopov došao pre njega i pritom je bio za¬tečen od policije. On je odjednom postao pošteni, neumešani po-smatrač. Muškarac u drugačijem položaju smatra, međutim, di¬skusiju o ličnom odnosu uvek za mučnu i dosadnu, isto onako ka¬ko bi se ona osećala, kada bi suprug hteo da joj govori o „Kriti¬ci čistog uma". Eros za muškarca pripada zemlji senki i upliće ga u žensko nesvesno, u „duševno", dok je logos za ženu smrtno do¬sadno mudrovanje, ako ga se čak i ne plaši i zgražava.

Od kako je žena pred kraj 19. veka započela da pravi kon¬cesiju muškosti, time što se etablirala kao samostalni faktor u so¬cijalnom svetu, od tada je muškarac, doduše oklevajući, priznao ženskost stvarajući novu psihologiju kompleksnih fenomena, ina-ugurisanu kroz FROJDOVU psihologiju seksualnosti. O onome što psihologija ima da zahvali direktnom uticaju žena - psihote¬rapijska praksa je preplavljena ženama - o tome bi mogla da se napiše čitava knjiga. Ja ovde ne govorim samo o analitičkoj psi¬hologiji, već takođe o počecima patološke psihologije uopšte. Daleko najveći broj „velikih" slučajeva, počev od „vidovite iz Prevorsta", bile su žene, koje su se, doduše nesvesno (?), enorm-no potrudile da drastično demonstriraju svoju psihologiju i time psihologiju kompleksnih psihičkih fenomena. Gospoda Haufe (Hauffe) kao i Helen Smit (Helen Smith) i gospoda Bičamp (Be-auchamp) osigurale su time neku vrstu besmrtnosti, slično zaslu¬žno izlečenima, koji su doneli čudnovat pomak naviše.

Empirijski materijal kompleksne psihologije nastao je učešćem žena u zapanjujućem procentu. To i nije toliko čudno, pošto je žena u mnogo većoj meri „psihološka" nego muškarac. On se najčešće zadovoljava samo „logikom". Sve „duševno", „nesvesno" itd. njemu je odvratno, izgleda mu sumračno, nestal¬no ili bolesno. On hoće stvarno ili činjenično, ne osećanja ili fan¬tazije, koje idu pored ili iznad. Ženi je, međutim, najčešće stalo do toga da zna kako muškarac oseća o nekoj stvaru, nego da sa¬ma poznaje tu stvar.

Njoj je važno sve ono, što su za muškarca samo beznačaj¬na sitnica i smetnja. Na taj načinje, naravno, žena ta, koja najnc-posrednije i najbogatije uopšte predstavlja psihologiju i kod nje se na najjasniji način može opaziti vrlo mnogo toga, što je kod muškarca senoviti zastor u pozadini, koji on uz to neće ni da pri¬zna. Međutim, ljudski odnos, suprotno od pojmovnih tumačenja i sporazuma, ide upravo preko duševnog, preko onog međucar-stva, koje se prostire od čulnog i afektivnog sveta do duha i sadr¬ži po nešto od oba, a da to ne ide na uštrb njegove čudnovate oso¬bitosti.

Na ovo područje muškarac mora da se usudi ako hoće da ide u susret ženi. Kao što je ona zbog okolnosti bila pritisnuta da stekne deo muškosti i da time spreči da ne ostane zaglavljena u antikvitetnoj, čisto instiktivnoj ženskosti, strana i izgubljena u svetu muškarca kao duhovna beba, tako se i muškarac vidi primo¬ran da razvije deo ženskosti, što znači da može da vidi psihološ¬ki i erotski da ne bi morao beznadežno i dečački začuđeno da tr¬či iza žene, koja ide ispred, uz opasnost da ga stavi u džep.

Za samo-muškost i samo-ženskost dovoljan je tradicional¬ni srednjevekovni brak, sasvim hvale vredna, praktično višestru¬ko potvrđena institucija. Čovek današnjice oseća da mu je vrlo teško da nađe povratni put do njega i ponekad mu uopšte ne uspe-va, jer taj brak postoji samo ako se isključe nabacani problemi da¬našnjice. Mnogi Rimljani su nesumnjivo mogli da zatvore oči pred problemom robova kao i pred hrišćanstvom i proveli su svo¬je dane u manje ili više prijatnom neznanju. Mogli su to, jer nisu imali sadašnjost već samo prošlost. Za sve one, za koje brak ne sadrži nikakav problem, nema, međutim, sadašnjosti. Nema raz¬loga da se blagodatno ne hvale! Ali čovek sadašnjice nalazi pre¬više problematike u današnjem braku. Čuo sam jednog nemačkog učenjaka kako je pred više stotina slušalaca uzviknuo: „Naši bra¬kovi su prividni brakovi."

Divio sam se njegovoj odvažnosti za iskrenost. Obično se izražavamo indirektno, via dobrih saveta, kako bi trebalo uraditi - da ne bismo povredili ideal. Za savremenu ženu - to bi valjalo muškarci da zapamte - srednjevekovni brak više nije ideal. Ona doduše prikriva u sebi ovu sumnju i njenu pobunu; jedna, zato što je udata i zbog toga smatra krajnje neoportunim da se vrata sigur¬nosti čvrsto ne zatvaraju, druga, pak, jer je neudata i suviše pri¬stojna da sasvim neprikriveno svoju nameru učini svesnom. Osvojeni deo muškosti, međutim, obema onemogućuje da brak u njegovom tradicionalnom obliku („On treba da bude tvoj gospo¬dar") smatraju za nešto u potpunosti dostojno verovanja.

(Nastaviće se)

Last edited by Airbender; 30-01-09 at 00:11..
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 04-02-09, 19:17   #5
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default Žena u Evropi (1927) IV

Muškost znači: znati šta se hoće i činiti potrebno da se po¬stigne cilj. Ako je jednom naučeno, onda je to tako jasno da se ne može ponovo zaboraviti bez velikih duševnih gubitaka. Samo¬stalnost i kritika, stečeni uz pomoć znanja, predstavljaju pozitiv¬ne vrednosti i žena ih oseća kao takve. Zato ona ne može da ih ponovo preda. I obrnuto, muškarac koji se izborio za potreban deo uvida u svoju dušu sa ne manjim naporima, pa čak i s bolom, neće pustiti da to sve ponovo padne, jer je suviše uveren u va¬žnost zadobijenog.

Posmatrano iz daljine, trebalo bi smatrati da bi time muš¬karac i žena bili stavljeni u izuzetno povoljan položaj da brak učine savršenim. Međutim, u stvarnosti i gledano izbliza nije ta¬ko, već naprotiv, uskoro nastaje konflikt zbog toga što ono što će žena učiniti iz svoje sopstvene svesti muškarcu ne odgovara, a osećanja koja on u sebi otkriva, njoj se ne dopadaju. Ono što su oboje otkrili nisu, naime, vrline ili vrednosti same po sebi, već u poređenju sa željenim to je nešto manje vredno, što bi se s pra¬vom moglo osuditi, ako bi se razumevalo kao izliv lične samo¬volje ili trenutnog raspoloženja. Tako se po pravilu i događa. Ti¬me se, ipak, događa polunepravda. Muškost u ženi i ženskost u muškarcu su od manje važnosti i žalosno je, ako se punoj vredno-sti prikači još nešto stoje manje vrednosti. Na drugoj strani, pak, u celovitost ličnosti spadaju i senke: onaj ko je jak mora negde da bude i slab, pametan negde i glup, inače postaje neverodostoj-no i izopačeno, poza i obmana. Nije li stara istina da žena više voli slabost jakoga nego svoju jačinu i glupost pametnog od svo¬je pameti? Ali to hoće ljubav žene, čitavog muškarca, a ne tek sa-mo-muškarca, već uz to i njegovu nagoveštenu negaciju. Ljubav žene nije, naime, nikakav sentiment - to se javlja samo kod muš¬karca - već životna volja koja je nekada začuđujuće nesentimen¬talna i koja čak može da iznudi njenu samopožrtvovanost. Muš¬karac koji je tako voljen, ne može pobeći od svoje manje vredne strane, jer na ovu stvarnost može da odgovori samo svojom stvar¬nošću. A stvarnost muškarca nije nikakav lepi sjaj, već verni od¬raz večne ljudske prirode, koja nerazdvojno povezuje čitavo čo-večanstvo, odraz ljudskog života u njegovim visinama i dubina¬ma, svima nama zajedničkim. U ovoj stvarnosti mi nismo više di¬ferencirana lica (lice = maska), već smo svesni opšte ljudske po¬vezanosti. Ne brinući za socijalnu i ostalu distinkciju naše lično¬sti, na ovom mestu me sustiže problem današnjice, koji ja lično nemam - tako sam bar umislio. Ali ne mogu dalje da poričem; osećam se i znam sebe kao jednog od mnogih i ono što njih po¬kreće, pokreće i mene. U našoj snazi smo nezavisni i izolovani, tada možemo sami da kujemo svoju sudbinu. U svojoj slabosti smo naprotiv zavisni i stoga povezani i tu postajemo nedobro-voljno instrumenti sudbine, jer ovde ne progovara sopstvena vol¬ja, već volja vrste.

Ono što su oba pola dobila kroz izjednačavanje jeste manja vrednost, posmatrano sa stanovišta dvodimcnzionalnog ličnog pojavnog sveta i nemoralno prisvajanje, ako ono treba da važi kao lično pravo. U smislu života društva, dobijeno je naprotiv prevladavanje lične izolacije i zainteresovanog uskraćivanja u korist aktivnog sudelovanja na rešavanju problema sadašnjosti. Ako stoga žena današnjice olabavljuje strogu postojanost braka, svesno ili nesvesno kroz duhovnu i ekonomsku samostalnost, on¬da se to ne događa zbog lične ćudi, već zbog njoj daleko nadre-đenije životne volje sveukupnosti, koja nju, pojedinačnu ženu, či¬ni svojim oruđem.

Institucija braka (religiozno je čak sveta tajna) predstavlja takvu nesumnjivu socijalnu i moralnu vrednost, da je shvatljivo ako se njegovo labavljenje oseća kao nepoželjno, čak kao gnu¬sno. Nesavršenost čoveka je uvek jedan pogrešan ton u harmo¬niji naših ideala. Nažalost, niko ne živi u svetu kakav bismo že-leli, već u stvarnom svetu, gde dobro i zlo odskaču jedno od dru¬gog uništavajući se, gde ruke, koje hoće ili moraju da stvaraju i grade, ne mogu da izbegnu da postanu prljave. Uvek kada nešto postane dosta sumnjivo, neko počinje da nas, uz buran aplauz, uverava kako se ništa ne događa i kako je sve u redu. Ponavljam, ko može tako da misli i da živi, taj živi negde drugde a ne u sa¬dašnjosti. Hoćemo, recimo, da uzmemo kritički pod lupu neki brak: tamo gde prepuna mera spoljne bede i skučenosti spreča¬va i gasi „psihologiju", tu su simptomi manje ili više tajnog la¬bavljenja vidljivi, tu postoje „bračni problemi" od nepodnošlji¬vih raspoloženja do neuroze i brakolomstva. Nažalost, kao i uvek, oni koji još mogu da izdrže da ostanu nesvesni ne mogu da se oponašaju, što znači da njihov dobar primer ne deluje dovoljno zarazno da bi svesniji ljudi ponovo mogli da siđu na nivo proste nesvesnosti.

Za sve one mnoge, koji ne moraju da vole današnjicu, izu¬zetno je važno da veruju u ideal braka i da se njega drže, jer niš¬ta se nije dobilo time da se neki ideal i neka nesumnjiva vrednost prosto samo razore, a da na njihovo mesto ne stupi nešto bolje. Zbog toga i žena okleva, da li će se udati ili neće, ona se ne mo¬že jasno staviti na stranu pobune, već istrajava u tamnoj nedou¬mici. Ne čini svakako kao ona poznata spisateljica, koja je posle velikog broja eksperimenata utrčala u sigurnu luku braka i od ta¬da brak smatrala za nešto najbolje, dok sve one, kojima to nije us¬pelo, ostaju praznih ruku i u smernom odricanju mogu da okon¬čaju svoje dane. Tako jednostavno današnja žena ne čini. Njen bi suprug mogao o tome ponešto da ispriča.

Dokle god postoji zakonski paragraf, koji tačno utvrđuje staje brakolomstvo, žena mora da istrajava u nedoumici. Ali da li zakonski paragraf zna šta je „brakolomstvo"? Da li je njegova

definicija tek otkrivena večna istina? Ono je u stvarnosti, sa psi¬hološkog stanovišta, koje je za ženu jedino istinski važeće, prava jadna majstorija, kao i sve što muškarac smisli da bi ljubav do¬veo na shvatljiv izraz. Po ženi se ne radi niti o prilično neuku¬snim zakonskim formulacijama, koje smišlja erotski šlep muški razum, a đavolja misao žene ih za njim ponavlja, niti o „bračnim lutanjima", „polnom opštenju izvan braka" i „radu supruga iza le¬đa", već se radi o ljubavi. Samo ko nesalomivo veruje u tradicio¬nalni brak, može da čini takve neukusne stvari, kao što samo onaj ko veruje u Boga, može stvarno da bogohuli. Ko, međutim, sum¬nja u brak, ne može da ga izneveri i za njega paragraf ne važi, jer on se oceća kao apostol Pavle, s one strane zakona u višem sta¬nju ljubavi. Ali pošto svi oni koji veruju u zakon, tako često idu mimo svog sopstvenog zakona, iz gluposti, iz pakosti, zato što su zavedeni, to današnja žena sumnja, da li na kraju neće i ona pri¬pasti istoj kategoriji. Sa tradicionalnog stanovišta i ona tu spada. To mora da zna da bi se u njoj slomio idol respektabilnosti. Re-spektabilan je, kao što reč kaže onaj, koji može da dozvoli da ga vide, dakle neko ko odgovara javnim očekivanjima, drugim reci¬ma jedna idealna maska; kratko rečeno jedna prevara. Dobra for¬ma nije prevara; ali ako respektabilnost potisne dušu, stvarni, po božjoj volji sadržaj, onda smo ono što Hristos naziva „prebojeni grob".

Žena današnjice je postala svesna nesporne činjenice da ona samo u stanju ljubavi postiže svoje najviše i najbolje i to znanje je tera ka drugoj spoznaji, da je ljubav s one strane zako¬na, ali protiv toga se buni njena lična respektabilnost. Skloni smo da sa tim identifikujemo javno mnjenje. To bi, međutim, bilo manje zlo; gore je da joj se to mišljenje krije i u krvi. Ono joj do¬lazi kao glas iznutra, neka vrsta savesti i to je sila koja je drži u šahu. Ona nije postala svesna da bi njena lična, intimna svojina mogla da dospe u koliziju sa istorijom. Takav zaključak joj je naj¬manje očekivan i najapsurdniji. Ali ko je konačno potpuno sve-stan toga, da istorija ne stoji u debelim knjigama, već da se krije u našoj krvi? Svakako samo vrlo malo njih.
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 04-02-09, 19:18   #6
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default Žena u Evropi (1927) V

Dokle god žena živi životom prošlosti, ne dolazi u kolizi¬ju sa istorijom; ali tek što počne makar i malo da odstupa od kul¬turne tendencije kojom ovladava istorija, upoznaje punu snagu istorijske inercije i taj neočekivani udar može daje slomi, mož¬da čak i usmrti. Njeno oklevanje i njena sumnja bivaju razumlji¬vi, jer ona nije dospcla samo u krajnje mučnu i pogrešno shvaće¬nu situaciju, u blizinu sve pokvarenosti i sitničavosti, već čak iz¬među dve svetske sile, istorijske inercije i božansko-stvaralač-kog.

Ko će joj zameriti? Nema li najveći broj muškaraca običaj da „laudabiliter se subiecit", u prenesenom obliku da daje pred¬nost skoro beznadežnom konfliktu, da li treba praviti istoriju ili ne? Konačno, ne radi se ni o čemu manjem nego o tome, da li je neko voljan da bude neistorijski i da time pravi istoriju ili ne. Ne pravi istoriju niko ko se ne usudi da izloži sopstvenu kožu time što će eksperiment, koji je upravo sam njegov život, izvesti do kraja i time svoj život proglasiti ne za nastavak nego za početak. Nastavljanje je posao koji ispunjava već životinja, a početak je prerogativ čoveka, jedino što on može da pokaže kao nešto iznad životinjskog.

Današnja žena je bez sumnje intimno zaokupljena ovim problemom. Tako se u njoj ispoljava opšta unutrašnja kulturna tendencija našeg vremena ka potpunijem formiranju čoveka, jed¬na čežnja za smislom i ispunjenjem, rastuća mučnina od besmi¬slene jednostranosti, od nesvesne umerenosti instikata i slepog događanja. Duša Evropljanina nije zaboravila pouku iz rata, ma koliko da je mnogo zaboravila njegova svest. Žena u većoj meri zna da joj samo ljubav daje potpunije obličje, kao što muškarac počinje da naslućuje da samo duh daje najveći smisao njegovom životu i oboje u osnovi traže međusobni duhovni odnos, pošto ljubavi treba duh, a duhu ljubav za potpunost.

Žena oseća da brak nije više stvarna sigurnost, jer šta joj znači vernost supruga kada zna da njegove misli idu pored nje i da je on prosto suviše razuman i suviše kukavica da krene za nji¬ma! Šta joj znači njena sopstvena vernost kada zna da time pro¬sto kuluči svojoj legalnoj moći posedovanja i pritom pušta dušu da postepeno vene? Ona sluti višu vernost, vernost u duhu i u lju¬bavi, izvan ljudske slabosti i nesavršenosti. Možda će još otkriti da se to slabo i nesavršeno, stoje bolna smetnja, skretanje sa pu¬ta koje izaziva strah, u skladu sa svojom dvoznačnom prirodom, mora dvostruko Uimačiti; to su stepenice koje vode naniže do op-štcljudskog i završavaju konačno u močvari nesvesnosti i žabo-

ravljenosti, ako neko hoće da ide sa držanjem koje poseduje u svojoj ličnoj distinkciji; ali ko samog sebe zadržava, saznaće smi¬sao samobitnosti tek tako ako može da siđe i ispod sebe samog u nerazličito ljudsko. Jer, šta ga konačno drugo može osloboditi iz unutrašnje usamljenosti lične diferncijacije? I šta će mu drugo bi¬ti duhovni most do čovečnosti? Onaj, koji stoji gore i svoja dobra deli siromašnima, pomerio se kroz visinu vrline od čovečnosti i ukoliko više čini za druge, zaboravljajući na sebe i žrtvujući se, utoliko će se više iznutra otuđiti od ljudskog.

Reč koja tako lepo zvuči - „ljudski"- ne znači u krajnjem razumevanju ništa lepo, ništa vrlo i ništa inteligentno, već donju srednju meru. To je korak koji Zaratustra nije mogao da učini: ko¬rak ka „najgadnijem čoveku", ka stvarnom čoveku. Pobuna pro¬tiv toga pa i strah od toga dokazuju koliko je velika privlačnost i snaga zavođenja Donjeg. Odvajanje od Donjeg nije rešenje već privid, značajno neprepoznavanje njegove vrednosti i smisla. Jer šta je visoko ako mu nedostaje duboko, šta svetlost koja ne baca senku? Ni jedno dobro ne može rasti ako naspram njega ne stoji zlo. „Ne možeš biti razrešen ni jednog greha koji nisi počinio", rekao je KARPOKRATES; dubokomislena reč za sve koji hoće da razumeju i sjajna prilika za sve koji hoće da izvlače pogrešne zaključke. Ali donje, koje zahteva da živi u svesnijem i zbog to¬ga savršenijem čoveku, nije ono na što hoće da ga nagovori pro¬sta radost, već ono od čega on strepi.

Ovo o čemu ovde govorim ne važi za mladog čoveka - to je upravo ono što on ne bi trebalo da zna - već za zrelijeg čove¬ka, kome je zbog životnog iskustva omogućena šira svest. Sadaš¬njost nemamo od početka, već tek postepeno urastamo u nju, jer bez prošlosti nema sadašnjosti. Mlad čovek još nema prošlost i zbog toga ni sadašnjost. Zbog toga on ne stvara kulturu već samo egzistenciju. Prednost je i zadatak zrele starosti, koja je prekora¬čila podnevnu visinu života, da proizvodi kulturu. 1 Duša Evrope je razorena paklenim varvarstvom rata. Dok muškarac ima pune ruke posla da popravi spoljnu štetu, žena se -nesvesno kao uvek - dala na to da leci unutrašnje rane, a za to joj je potreban, kao njen najvažniji instrument, duševni odnos. Ništa, međutim, ne smeta zatvorenost u većoj meri srednjevekovnog braka, jer ona čini odnos potpuno suvišnim. Odnos je moguć sa¬mo kod duševne distance, kao što i moralnost uvek pretpostavlja slobodu. Zbog toga stoji nesvesna težnja žene za popuštanjem bračnih stega, ali ne za razaranjem braka i porodice. To bi bio ne samo nemoralan, već upravo bolesni produkt.

Na koji se način ovaj cilj postiže u pojedinačnom slučaju -da to opišemo morali bismo da ispunimo tomove knjiga domiš¬ljatim materijalom. Običaj je žene, kao i prirode, da se služi indi¬rektnim putevima bez imenovanja cilja. Ona reaguje na načim koji odgovara cilju - na nevidljivo nezadovoljavajuće ćudima, afektima, mišljenjima i delima, čija je prividna besmislenost, otrovnost, bolećivost ili - hladnokrvnost i bezobzirnost erotski šlepom muškarcu beskrajno neudobna.

Indirektna metoda žene je opasna, ona može da joj bezna-dežno kompromituje cilj. Zbog toga i današnja žena čezne za vi¬šom svešću, za ciljem i imenovanjem cilja da bi sama utekla od svoje slepc prirodne dinamike. Ona ih traži u teozofiji i svim mo¬gućim ostalim stvarima koje nisu prave. U svim drugim vremeni¬ma to bi bila vladajuća religija, koja bi joj pokazala njene posled-nje ciljeve, ali religiozno učenje danas vodi nazad u srednji vek, nazad u odsustvo odnosa, protivno kulturi iz koga je proizašlo sve strahovito varvarstvo rata: ono u previše isključivoj meri daje dušu Bogu, a čovek ostaje prikraćen. Ali čak i Bog ne može da napreduje u duševno neishranjenom čovečanstvu. Na ovu glad reaguje duša žene, jer tamo gde logos razdvaja i bistri, Eros je taj koji povezuje. Žena današnjice stoji pred ogromnim kultur¬nim zadatkom, koji možda označava početak jednog novog doba.
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 30-04-09, 23:11   #7
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default BRAK KAO PSIHOLOŠKA VEZA - I dio

Kao psihološka veza brak je komplikovana tvorevina. Brak se sastoji od niza subjektivnih i objektivnih datosti, koje su delom heterogene prirode. Kako u mom prilogu imam nameru da se ograničim na psihološki problem braka, prinuđen sam da uglav¬nom izostavim objektivne datosti pravne i socijalne prirode, iako ove činjenice u izvanrednoj meri uplivišu na psihološke odnose između supružnika.

Bilo kad da govorimo o psihološkoj vezi, ovoj pretpostavljamo svest. Ne postoji psihološka veza između dva čoveka, od kojih su oba u nesvesnom sta¬nju. Sa psihološkog gledišta oni bi bili lišeni nekog odnosa. Posmatrano sa nekog drugog stanovišta, na primer sa fiziološkog, uprkos tome oni bi mogli biti u nekoj vezi, ipak ovakva veza ne bi se mogla na¬zivati psihološkom. Svakako da ne dolazi u obzir pret¬postavljena totalna besvest, ipak ima parcijalnih nesvesti znatnih opsega. U onoj meri u kojoj je izra¬žena ovakva nesvest, ograničena je i psihološka veza.

Kod deteta izranja svest iz dubine nesvesnog du¬ševnog života, najpre kao pojedinačna ostrva, koja se postepeno sjedinjuju u »kontinent«, u povezanu svest. Uznapredovali duhovni proces razvitka znači širenje svesti. Sa trenutkom nastajanja povezane svesti data je mogućnost psihološkog odnosa. Svest je, koliko dopire naše shvatanje, svest sopstvenog Ja. Da bih bio svestan samoga sebe, moram biti u stanju da sebe razlikujem od drugih. Samo tamo gde postoji ovakvo razlikovanje, može doći do psihološke veze. Iako uglavnom dolazi do razlikovanja, normalno je ovo nepotpuno, pošto su verovatno opsežna područja duševnog života nesvesna. U odnosu na nesvesne sadržaje ne dolazi do razlikovanja, i zbog toga u njihovom području ne može biti uspostavljena nikakva psihološka veza; u njihovom području još uvek vlada početno nesvesno stanje primitivnog identiteta Ja sa drugim (Ja), dakle potpuno odsustvo povezanosti.

Mladić u dobu zrelom za brak poseduje svest o Ja (devojka po pravilu više od mladića), ali još nije tako daleko od trenutka kada je ova izronila iz magle početne nesvesnosti. Stoga mladić poseduje daleka područja koja još uvek leže u senci nesvesnog i koja, sve dokle dopiru, ne omogućuju uspostavljanje psihološke veze. To praktično znači da je mladiću dato samo nepotpuno saznanje o drugom kao i o sebi samom, a i zbog toga može biti samo nedovoljno obavešten o motivima drugog kao i o svojim sopstvenim. Po pravilu on postupa najvećim delom iz nesvesnih motiva. Naravno da mu subjektivno izgleda kao da je vrlo svestan; pošto čovek uvek precenjuje svesne sadržaje, jeste i ostaje veliko i iznenađujuće otkriće da je ono što smatramo konačno osvojenim vrhom, u stvarnosti samo najdonji stepenik vrlo du¬gog stepeništa. Što je veći opseg nesvesnog, tim se manje pri sklapanju braka radi o slobodnom izboru, što se subjektivno primećuje kroz prisilu sudbine, jasno uočljive u zaljubljenosti. Gde nema zaljubljenosti, ipak može postojati prisila, svakako u manje prijatnom obliku.

Još nesvesne motivacije su lične i opšte prirode. Najpre to su motivi, koji potiču iz roditeljskog uticaja. U ovom pogledu za mladića je merodavan odnos prema majci a za devojku odnos prema ocu. U prvoj liniji stepen vezanosti sa roditeljima nesvesno upliviše, olakšava ili otežava izbor bračnog druga. Svesna ljubav prema ocu potpomaže izbor bračnog druga sličnog ocu ili majci. Nasuprot tome nesvesna vezanost (koja svesno uopšte ne mora da se izražava kao ljubav) otežava ovakav izbor i dovodi do specifičnih modifikacija. Da bi ove razumeli, mora se u prvoj liniji znati odakle potiče nesvesna vezanost za roditelje i u kakvim uslovima ova prisilno modifikuje ili čak sprečava svesni izbor. Po pravilu se sav, iz veštačkih motiva sprečeni život, koji su roditelji mogli živeti u obrnutom obliku, prenosi na decu, to jest ova nesvesno bivaju usmeravana u onaj životni pravac koji treba da kompenzuje neispunjeno u životu roditelja. Zbog toga dolazi do toga da preterano moralni roditelji imaju takozvanu nemoralnu decu, da neodgovorni i raskalašni otac ima bolesno častoljubivog sina itd. Najgore posledice ima veštačka nesvesnost roditelja. Na primer, majka, koja se veštački održava nesvesnom, da ne bi ometala prividno dobar brak nesvesno vezuje sina za sebe, donekle kao zamenu za muža. Zbog ovoga je sin gurnut ako ne baš u homoseksualizam a onda je bar prinuđen na njemu zapravo neodgovarajuće modifikacije izbora. On će se, na primer, oženiti devojkom koja je oči¬gledno podređena majci (sinovljevoj) i tako ne može biti konkurent majci, ili će se prepustiti ženi tiranskog i energičnog karaktera, koja treba da ga donekle oslobodi od majke. Izbor bračnog druga, pri nezakržljalom instinktu može ostati slobodan od ovih uticaja, ali oni ipak, ranije ili kasnije, postaju smet¬nja. Više ili manje čisto instinktivni izbor sa gledi¬šta održavanja vrste bio bi svakako najbolji, ali sa psihološkog stanovišta on nije uvek srećan, pošto iz¬među čisto instinktivne i individualno izdiferencirane ličnosti često postoji neobično velika razlika. U takvom slučaju pomoću instinktivnog izbora može se istina popraviti ili osvežiti rasa, ali zato se uništava individualna sreća. (Pojam instinkt, naravno, nije_ništa drugo do zbirni pojam svih mogućih organskih i psihičkih faktora, čija nam je priroda najvećim delom nepoznata).

Ako bi individuu trebalo smatrati samo instrumentom održanja vrste, onda bi daleko najbolja stvar bila instinktivni izbor bračnog druga. Ali pošto su njegove osnove nesvesne. to se na njemu može zasnovati samo neka vrsta bezličnog odnosa, što vrlo lepo možemo posmatrati kod primitivaca. Ako tu uopšte možemo govoriti o »vezi«, onda je to samo bledi, distancirani odnos izrazito bezlične prirodj. potpuno regulisan pomoću prenetih navika i predra¬suda, uzor svakog konvencionalnog" braka.
Ukoliko razum ili lukavstvo ili takozvana skrbna briga roditelja nije aranžirala brak dece, i ukoliko kod dece primitivni instinkt nije osakaćen niti pogrešnim vaspitanjem niti potajnim uticajem zanemarenih i nagomilanih kompleksa roditelja, izbor brač¬nog druga će proisteći iz nesvesnih, instinktivnih mo¬tivacija. Nesvesnost prouzrokuje nerazlikovanje, nesvesni identitet. Praktična posledica je da jedan o drugome pretpostavlja istovetnu psihološku struktu¬ru. Normalna seksualnost kao zajednički i prividno istovetan doživljaj pojačava osećanje jedinstva i identiteta. Ovo stanje se obeležava kao potpuna har¬monija i uznosi se kao velika sreća (»jedno srce i jedna duša«); svakako s pravom, jer vraćanje onom početnom stanju nesvesnosti i besvesnog jedinstva je kao vraćanje u detinjstvo (stoga detinjasto ponašanje svih zaljubljenih), pa čak i više od toga, kao vraća¬nje u majčino krilo, u slutnjama prepuno more još nesvesnog, stvaralačkog obilja. Da, to je pravi i neo¬sporni doživljaj božanstva, čija nadmoć gasi i guta sve ono što je individualno. To je zapravo komunija (tajna večera — zajednički obed vernih sa Hristom) sa životom i bezličnom sudbinom. Sama se do tada održavana tvrdoglavost biva savladana, žena postaje majka, muškarac otac i tako se oboma orobljava slo¬boda čineći od njih oruđe dalje protičućeg života.

Veza ostaje unutar granica biološkog instinktiv¬nog cilja, održanja vrste. Kada je ova svrha kolek¬tivne prirode, shodno tome je i međusobna psiholo¬ška veza supružnika uglavnom kolektivne prirode i zbog toga se u psihološkom smislu ne može smatrati individualnom vezom. O individualnoj možemo go¬voriti tek onda kada je shvaćena pnroda nesvesnih motivacija i potpuno uklonjen početni identitet. Retko ili tako reći nikada se brak glatko i bez kriza ne razvija u individualnu vezu. Bez bolova se ne može postati svesnim.

Mnogi su pute vi koji vode tom postajati ju sve¬snim, ali ovi slede izvesne zakonitosti. Uopšte uzev preobražaj počinje sa početkom druge polovine ži¬vota. Sredina života je doba najveće psihološke va¬žnosti. Dete počinje svoj psihološki život u skuče¬nosti, u ograničenom krugu majke i porodice. Sa uznapredovalim sazre van j em širi se horizont i sopstvena sfera uticaja. Nade i namere usmerene su na proširenje lične sfere moći i posedovanja, požuda sve više povećava opsege prodora u svet. Volja individue postaje sve više identična sa prirodnom svrhom nesvesnih motivacija. Tako čovek u neku ruku udah¬njuje stvarima svoj život, sve dok ove konačno ne započnu da žive same od sebe i da se umnažaju, sve dok ga neprimetno ne prerastu. Deca prestižu majke, očeve prestižu njihova dela, a ono što se teško, s mu¬kom unelo u život, više ne može da se zadrži. U po¬četku je to strast, onda postaje obaveza i konačno neizdrživi teret, vampir koji je isisao život svom stvaraocu. Sredina života je trenutak najvećeg raz¬vitka, kada je čovek još u svom delu sa svom svojom snagom i svim svojim htenjem. Ali u ovom trenutku rađa se i veče, počinje druga polovina života. Strast menja svoje lice i sada se zove dužnost, htenje neu¬moljivo postaje moranje a zaokreti životnog puta, koji su ranije bili iznenađenje i otkrića, postaju na¬vika. Vino je prevrelo i počinje da se bistri. Ako sve ide kako treba, čovek razvija konzervativne sklono¬sti. Umesto napred, nehotično se često gleda unazad i počinje da se polaže računa o načinu kako se do tada odvijao život. Traže se sopstvene stvarne moti¬vacije i čine se otkrića. Kritičko posmatranje sebe samog i sopstvene sudbine omogućuje čoveku da otkrije svoja svojstva. Ali ova saznanja ne pritiču mu tek onako, bez daljnjega, pošto se ovakva sazna¬nja stiču samo preko jakih potresa.

...

Last edited by Airbender; 30-04-09 at 23:23..
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 30-04-09, 23:15   #8
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default BRAK KAO PSIHOLOŠKA VEZA - II dio

...

Kako su ciljevi druge polovine života drugačiji od onih u prvoj, zbog isu više dugog zadržavanja mla¬dalačkog stava nastaje neujednačenost htenja. Svest tera i dalje napred donekle po vinu j ući se svojoj sopstvenoj delatnosti; nesvesno, međutim, zadržava i tera nazad, pošto su iscrpljene snaga i unutrašnja volja za dalju ekspanziju. Ova neujednačenost sa sa¬mim sobom stvara nezadovoljstvo i kako čovek nije svestan svoga stanja, on po pravilu razloge projek¬tu je na bračnog druga. Na taj način nastaje kritična atmosfera, neophodni preduslov postajanja svesnim. Ovo uostalom kod supružnika po pravilu ne počinje istovremeno. Ni najbolji brak ne može tako potpuno ugasiti individualne razlike da bi stanje supružnika bilo apsolutno identično. Obično se jedan u braku brže snalazi od drugoga. Jedan, zasnovan na pozitiv¬nom odnosu prema roditeljima, imaće male ili uopšte neće imati teškoća u prilagođavanju na bračnog dru¬ga, nasuprot tome drugi je ometen duboko nesvesnom vezanošću za roditelje. Zbog toga će ovaj tek kasnije dospeti do potpune prilagođenosti a, pošto je teško stečena, verovatno će se i duže održati.

Razlike u tempu s jedne i opseg duhovne lično¬sti s druge strane su momenti koji stvaraju tipičnu teškoću koja svoju aktivnost razvija u kritičnom tre¬nutku. Ne bih želeo da se stekne utisak kao da pod »opsegom duhovne ličnosti« uvek podrazumevam po¬sebno bogate ili nadarene prirode. Pod tim pre pod¬razumevam izvesnu komplikovanost duhovne priro¬de, koja se može uporediti sa kamenom sa bezbroj faseta nasuprot jednostavnoj kocki. To su mnogo¬strane, po pravilu problematične prirode, opterećene sa više ili manje međusobno uskladivim psihički nasleđenim osobinama. Prilagođavanje na ovakve pri¬rode ili njihovo prilagođavanje na jednostavnije pri¬rode uvek je teško. Ovakvi ljudi sa donekle disociranom osnovom po pravilu su sposobni da nespojive crte karaktera otcepljuju na duže vreme i da se na taj način prividno jednostavno razviju, ili njihova »mnogostranost« može davati posebnu draž njihovom složenom karakteru. U ovakvoj nešto lavirintskoj prirodi lako se može izgubiti onaj drugi, to jest on u njima nalazi ^akvo obilje doživljajnih mogućnosti, tako da se njegov lični interes u tome potpuno iscrpi; sigurno ne uvek na prijatan način, pošto se njegovo bavljenje često sastoji u tome da traga na svim stran¬puticama i zaokretima prvoga. Ipak i na taj način se postiže mnoštvo doživljajnih mogućnosti, tako da se njima okupiraju čak potpuno zanesu jednostavnije prirode; one se utapaju u opsežnijim ličnostima tako da ne vide ništa više izvan njih. To je skoro redovna pojava: žena koja je duhovno skoro potpuno prisut¬na u mužu, muž koji je osećajno skoro potpuno pri¬sutan u ženi. Ovo bi se moglo označiti kao problem sadržanog i onog koji sadrži.

Sadržani je uglavnom sasvim unutar braka. On se obraća nepodeljen drugome, prema vani ne posto¬je neke bitne obaveze niti interesi. Neprijatna stra¬na ovog inače »idealnog« stanja je uznemiravajuća zavisnost od donekle nesagledive i stoga ne sasvim poverljive ili pouzdane ličnosti. Prednost je sopstvena nepodeljenost — faktor koji nije za potcenjivanje u odnosu na psihičku ekonomiju.

Onaj koji sadrži i koji shodno svojoj nešto disociranoj osnovi i ima posebnu potrebu da se u nepodeljenoj ljubavi prema drugom sjedinjuje sa samim sobom, biće u ovoj težnji koja mu teško pada prestignut od jednostavnije ličnosti. Dok u drugome traži sve moguće finese i komplikacije, koje bi tre¬balo da budu dopuna i protivna strana sopstvenim fasetama, on remeti jednostavnost drugog. Kako je jednostavnost u svim običnim uslovima u prednosti prema komplikacijama, on mora ubrzo da prestane sa pokušajima da jednostavnu prirodu dovede na suptilne i problematične reakcije. I njemu će drugi, koji shodno svojoj jednostavnoj prirodi u njemu tra¬ži jednostavne odgovore, ubrzo dovoljno zadati bri¬ga na taj način što će upravo pomoću očekivanja jed¬nostavnih odgovora »konstelovati« (kako glasi teh¬nički izraz) komplikovanost prvog. Prvi mora nolens volens da se povuče pred ubedljivom snagom jedno¬stavnosti. Duhovno (svesni proces uopšte) znači za čoveka u toj meri napor da on u svim prilikama daje prednost jednostavnosti, čak i onda kada nije istini¬ta. Jednostavna priroda deluje na komplikovanu kao isuviše mala soba, koja ne obezbeđuje dovoljno pro¬stora. Nasuprot tome komplikovana priroda daje jed¬nostavnijoj isuviše soba sa isuviše mnogo prostora tako da ova više ne zna gde zapravo pripada. Tako prirodnoilolazi do toga da korhplikovaniji u sebi sa¬drži jednostavnijeg. Onaj, međutim, u ovome ne može da se sadrži, on ga okružuje a da pri tom sam nije okružen. Ali kako možda ima još veću potrebu od ovog drugog da bude okružen, on se oseća izvan bra¬ka i zbog toga katkad igra problematičnu ulogu. Što je god sadržani čvršći, tim se više onaj koji sadrži oseća istisnut. Ćvrsto držeći se prvi prodire unutra, i sve što više prodire, tim manje može to isto da uči¬ni onaj drugi. Stoga onaj koji sadrži stalno više ili manje osmatra kroz prozor, u početku svakako nesvesno. Ali kada dospe do sredine života, onda se u njemu budi jaka čežnja za onim jedinstvom i nedeljivošću, koje bi mu, shodno njegovoj disociranoj pri¬rodi, bila naročito nužna i tada se obično dešavaju stvari koje mu prinose konflikt do svesti. On postaje svestan da traži dopunu, sadržanost i nedeljivost, što mu je uvek nedostajalo. Za sadržanog ovaj događaj najpre znači potvrdu često bolno doživljene nesigur¬nosti; on otkriva da u sobama, koje prividno pripa¬daju njemu, žive i drugi, nepoželjni gosti. On gubi nadu u sigurnost i ovo razočaranje ga vraća njemu samom ako mu ne uspe da, pomoću očajničkih i na¬silničkih napora, drugog natera da klekne i da na kolenima prizna da njegova čežnja sa jedinstvom nije ništa drugo do detinjasta ili bolesna fantazija. Ako mu ne uspe ovo nasilje, ipak mu prihvatanje odri¬canja pripravlja veliko dobro, naime saznanje da se ona sigurnost koju je stalno tražio u drugom nalazi u njemu samom. Na taj način on otkriva samog sebe a time i u svojoj jednostavnoj prirodi sve one kom¬plikacije koje je uzalud u njemu tražio onaj koji sadrži.

Ako se onaj koji sadrži ne skrha pri pogledu na ono što se obično naziva bračni nesporazum, već poveruje u unutrašnju opravdanost svoje čežnje za je¬dinstvom, preuzima na sebe rastrzanost. Disocijacija se ne leci otcepljivanjem, već rastrzavanjem. Sve snage koje streme za jedinstvom, sve ono zdravo što znači samog-sebe-hteti podići će se protiv rastrzavanja' i na taj način postaće mu svesna mogućnost unu¬trašnjeg sjedinjavanja koju je ranije uvek tražio spoIja. Nepodeljenost kao svoje dobro on nalazi u sebi samom.

Ovo se izvanredno često zbiva u vreme životnog podneva, i na ovaj način Čudnovata čovekova priro¬da iznuđava onaj prelazak iz prve u drugu polovi¬nu života, preobražaj iz stanja u kome je čovek bio samo oruđe sopstvene nagonske prirode, u drugačije stanje u kome on više nije oruđe, nego ono što je već uvek bio — preobražaj od prirode u kulturu, od na¬gona u duh.

Čovek bi zapravo trebalo da se čuva da ovaj ne¬ophodni razvitak prekida pomoću moralnog nasilja, pošto je stvaranje duhovnog stava pomoću otcepljivanja i potiskivanja nagona u stvari falsifikovanje. Ništa nije ogavni je od potajno seksualizovane duhov¬nosti; ona je isto toliko nečista koliko i precenjena čulnost. Prelaz je, međutim, dugi put i većina zasta¬je na ovom putu. Kada bi se ceo ovaj psihički razvi¬tak u braku i kroz brak mogao ostaviti u nesvesnom, kao što je slučaj kod primitivnog čoveka, onda bi se ovi preobražaji mogli sprovesti potpunije i bez isuviše velikog trenja. Među takozvanim primitivcima sreću se produhovljene ličnosti, pred kojima se može osetiti samo strahopoštovanje, kao pred potpuno sa¬zrelim delom neometenog opredeljenja. Ovde govo¬rim iz sopstvenog iskustva. Gde se, međutim, među današnjim Evropljanima nalaze one osobe koje nisu osakaćene nekim moralnim nasiljem? Mi smo još uvek dovoljno varvari da bismo verovali u isposništvo a i u njegovu suprotnost. Ali točak istorije se ne može vratiti. Mi možemo da stremimo samo napred ka zauzimanju onog stava, koji će nam dozvoliti da živimo onako kako je svojstveno neometenoj opredeljenosti primitivnog čoveka. Samo pod ovim uslovom smo u stanju da duh ne izopačujemo u čul¬nost niti čulnost u duh, pošto oboje moraju živeti, pošto jedna dobij a život od drugog.

Bitni sadržaj psihološke veze u braku je ovaj ovde tako ukratko izneti preobražaj. Imalo bi se mnogo šta reći o iluzijama,, koje služe svrhama pri¬rode i doprinose onim preobražajima, koji su karak¬teristični za srednje doba života. Prvoj polovini ži¬vota svojstvena bračna harmonija (ukoliko je ikada uopšte došlo do ovakvog prilagođavanja) bitno je za¬snovana (što se ispostavlja u kritičnoj fazi) na pro¬jekcijama izvesnih tipičnih slika.

...
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 30-04-09, 23:17   #9
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default BRAK KAO PSIHOLOŠKA VEZA - III dio

...

Svaki čovek nosi sliku žene oduvek u sebi, ne sliku te određene žene, već jedne određene žene. Ova slika je, u osnovi uzev, nesvesna, potiče iz pradavnih vremena, ugrađena u živi sistem nasledne mase, »tip« (»arhetip«) sveg iskustva niza predaka ženskog roda, precipitat svih utisaka o ženi, nasleđeni psihički si¬stem prilagođavanja. Kada ne bi bilo žena, moglo bi se iz ove nesvesne slike u svako doba rekonstruisati kako bi u psihičkom pogledu žena trebalo da izgleda.. To isto važi i za ženu, i ona ima svoju urođenu sliku o muškarcu. Iskustvo uči da treba tačnije reći: sliku o muškarcima, dok se kod muškarca radi o slici o ženi. Kako je ova slika nesvesna, ona se uvek nesvesno projektu je u voljenu osobu i jedan je od naj bit¬ni j ih razloga strasne privlačnosti i njene suprotnosti. Ovu sliku sam označio kao anima i stoga skolastično pitanje: »Habet mulier animam?« smatram vrlo in¬teresantnim, pošto sam mišljenja da je ovo pitanje inteligentno utoliko što izgleda da je sumnja oprav¬dana. Žena nema animu, ona ima animus. Anima ima erotsko-emocionalni, animus rezonujući karakter i stoga najveći deo onog što muškarci mogu da kažu o ženskoj erotici i osećajnom životu žene uopšte, po¬čiva na projekciji nj ine sopstvene anime i stoga je krivo. Začuđujuće pretpostavke i fantazije žena o muškarcima počivaju na delatnosti animusa, koji je neiscrpan u stvaranju nelogičnih sudova i pogrešne kauzalnosti.

Anima kao i animus karakteriše neobična mno¬gostranost. U braku je uvek sadržani taj koji ovu sliku projektu je na onog koji sadrži, dok ovom dru¬gom samo delimično uspeva da ovu sliku projektuje na bračnog druga. Što je ovaj jednoznačniji i jednostavniji, tim manje uspeva projekcija. U svakom slu¬čaju ova krajnje fascinantna slika visi u praznom prostoru i čeka da je ispuni neki realan čovek. Ima tipova žena koje izgleda kao da su od prirode stvo¬rene za to da preuzimaju projekcije anime. Skoro bi se moglo govoriti o određenom tipu. Neophodan je takozvani »sfinga« karakter, dvosmislenost ili višesmislenost; ne maglovita neodređenost u koju se ništa ne može uložiti, već neodređenost puna obećanja, sa ćutanjem koje govori jedne Mona Lize — koja je i stara i mlada, i majka i ćerka, sumnjive čednosti, detinjaste i bezazlene mudrosti koja razoružava mu¬škarca. Ne može svaki čovek stvarnog duha biti animus, pošto on mora imati manje dobrih ideja a više dobrih reci, značajnih reci u koje se može sme¬sti ti još mnogo što neizgovoreno. On mora biti i po¬malo neshvaćen od okoline ili bar da na neki način stoji u suprotnosti sa okolnim svetom, da bi mogla da se u sve uklopi i ideja žrtvovanja. On mora biti dvosmisleni heroj, neko sa mogućnostima, pri čemu uopšte nije sigurno da projekcija animusa nije već toliko puta iznašla stvarnog junaka znatno ranije nego što je to u stanju spori razum takozvanog prosečno inteligentnog čoveka.

Za muškarca kao i za ženu, ukoliko oni spadaju u gorepomenuti tip koji sadržava ispunjenje ove sli¬ke znači doživljaj pun teških posledica, pošto se ovde pojavljuje mogućnost da sopstvena komplikovanost nađe odgovora u odgovarajućoj raznolikosti. Ovde izgleda da se otvaraju oni široki prostori, u kojima se čovek može osećati kao da je obuhvaćen i kao da je u nečemu sadržan. Izričito kažem »izgleda«, pošto se radi o dvosmislenoj mogućnosti. Kao što projek¬cija animusa žene stvarno može da nasluti nekog od mase nezapaženog čoveka od značaja, i još više od toga, da mu, moralnom podrškom može pomoći u njegovoj sopstvenoj destinaciji, tako i muškarac po¬moću projekcije anime može da sebi razbudi »femme inspiratrice«. Ali možda je to češće iluzija sa destruk¬tivnim ishodom. Neuspeh stoga, što verovanje nije bilo dovoljno jako. Pesimistima moram reći da u tim psihičkim praslikama leže izvanredno pozitivne vrednosti, nasuprot tome, optimiste moram da upozorim da se čuvaju od zaslepljujuće fantastike i mogućnosti naj apsurdnijih stranputica.

Ova projekcija se ne srne shvatiti kao individual¬na i svesna veza. To nije niukom slučaju. Ona stvara prisilnu zavisnost na bazi nesvesnih motiva, ali dru¬gačijih od bioloških motiva. Rider Hagardova She pokazuje otprilike kakav čudnovati svet predstava leži u osnovi projekcije anime. To su uglavnom du¬hovni sadržaji, često u erotskoj odori, očigledni ko¬madi primitivnog mitološkog mentaliteta, koji se sa¬stoji od arhetipova i čija celokupna slika predstavlja takozvano kolektivno nesvesno. Shodno ovome jedna ovakva veza u osnovi uzev je kolektivna a ne indi¬vidualna. (Benoit, koji je u Atlantide stvorio fanta¬stičnu figuru koja se do u pojedinosti podudara sa She, osporava da je to plagijat Hagardovog dela).

Ako kod jednog od supružnika dođe do ovakve projekcije, onda se nasuprot kolektivno biološke veze uspostavlja kolektivno duhovna i time prouzrokuje gore opisano rastrzavanje onoga koji sadrži. Ako mu uspe da se održi iznad površine vode, onda će upravo kroz konflikt naći samoga sebe. U ovom slučaju po sebi opasna projekcija mu je pomogla prelazak iz kolektivne u individualnu vezu. To znači isto što i potpuna svesnost veze u braku. Kako je svrha ovog članka analiza psihologije braka, ne možemo se zadržavati na psihologiji projektivnih odnosa. Zato ću se zadovoljiti samo spominjanjem ove činjenice.

Jedva da se može i započeti rasprava o psihičkoj vezi u braku a da se bar usputno ne pomene priroda kritičnih prelaza, reskirajući opasnost nesporazuma. Kao što je poznato u psihološkom pogledu ne shvata se ništa drugo do ono što je čovek sam iskusio. Ova činjenica, međutim, nikoga ne sprečava u ubeđenju da je njegov sud jedino tačan i kompetentan. Ova iznenađujuća Činjenica potiče iz neophodnog precenjivanja aktuelnog sadržaja svesti. (Bez ovog nagomilavanja pažnje sadržaj uopšte ne bi mogao biti svestan). Na taj način dolazi do toga da svako život¬no doba inu svoju sopstvenu psihološku istinu, tako reći svoju programatsku istinu, isto kao i svaki stu¬panj psihološkog razvitka. Ima čak stupnjeva do ko¬jih dospeva samo mali broj — (što je) pitanje rase, porodire, vaspitanja, nadarenosti i strasti. Priroda je aristokratska. Normalan čovek je fikcija iako postoje izvesne opšte važeće zakonomernosti. Duševni ži¬vot je razvitak koji može da se zaustavi već na naj¬nižim stupnjevima. Izgleda kao da svaka individua ima specifičnu težinu shodno kojoj se individua po¬diže ili spušta ka stupnju na kome dostiže svoju gra¬nicu. Shodno ovome ona stvara i svoje poglede i ubeđenja. Stoga nije čudo što najveći broj brakova svoju najvišu psihološku granicu dostiže sa biološkom destinacijom, bez štete po duhovno i moralno zdravlje. Relativno mali broj zapada u dublju neslogu sa samim sobom. Tamo gde je mnogo spoljašnje nevolje konflikt ne može dostići dramatični napon zbog ne¬dostatka energije. Ali proporcionalno socijalnoj sigurnosti raste psihološka nesigurnost, najpre nesvesno i prouzrokuje neuroze; zatim svesno i prouzro¬kuje rastave, svađe, razvode i ostale »bračne nesuglasice. Na još višem stupnju uočavaju se nove mo¬gućnosti psihološkog razvitka, koje se graniče sa re¬ligijskom sferom, gde kritički sud dostiže svoj kraj.

Na svim ovim stupnjevima može doći do trajnog zastoja sa potpunom nesvesnošću o onome što je moglo da usledi u sledećem stupnju razvitka. Po pravilu je čak prilaz sledećem stupnju zabarikadiran najžešćim predrasudama i sujevemim strahovima, što je sigurno krajnje svrsishodno, pošto bi čovek, koji bi slučajno mogao da živi na njemu isuviše visokom stupnju, od sebe načinio nekorisnu budalu.

Priroda nije samo aristokratska, ona je i ezoterična. Ali nijedan razborit čovek se zbog toga neće dati zavesti da čuva tajne, jer on isuviše dobro zna da se tajna duševnog razvitka nikada ne može izdati jednostavno zbog toga što je razvitak pitanje sposobnosti pojedinca.

Last edited by Airbender; 30-04-09 at 23:32..
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 31-05-09, 14:24   #10
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default Arhaičan čovjek - I dio

Arhaičan znači početan, prvobitan. Jedan od najtežih i najnezahvalnijih zadataka koji se može zamisliti, jeste reći nešto razložno o savremenom, civilizovanom čoveku, jer govori neko ko je ograničen istim preduslovima i istim predrasudama kao i oni, o kojima treba da kaže nešto promišljeno. Međutim, u odnosu na arhaičnog čoveka, mi smo u naizgled povoljnijem položaju. Udaljeni smo vremenski od njegovog sveta, iznad njega smo po duhovnoj diferenciranosti, tako da imamo mogućnost, da sa više osmatračnice sagledamo njegovu pamet i njegov svet.

Ovom rečenicom sam predmetu svog predavanja odmah postavio jedno ograničenje, bez koga bi svakako bilo nemoguće, da se razvije dovoljno obuhvatna slika duševne pojave arhaičnog čoveka. Ograničio bih se, naime, na tu sliku, pri čemu bih iz svog posmatranja isključio antropologiju primitivnog čoveka. Kada govorimo o čoveku uopšteno, onda ne mislimo direktno na njegovu anatomiju, oblike lobanje i boju njegove kože, već mislimo na njegov ljudsko-duševni svet, na njegovu svest i njegov način življenja. Oni su, pak, predmet psihologije. Stoga ćemo morati da se pozabavimo uglavnom arhaičnom, to jest primitivnom psihologijom. Uprkos ovom ograničenju, time proširujemo našu temu, jer arhaična psihologija nije samo psihologija primitivnih ljudi, već i modernog, civilizovanog čoveka; ne baš ona psihologija pojedinačnih nazadnih pojava u modernom društvu, već mnogo više svakog civilizovanog čoveka, koji je, bez obzira na visinu svesti, u dubljim slojevima svoje psihe još arhaičan čovek.

Kao što je naše telo, telo sisara, koje pokazuje u sebi čitav niz relikata iz mnogo ranijih stanja, sličnih stanjima perioda hladnokrvnih životinja, tako je i naša duša proizvod razvoja, koji, ako pratimo unazad njegove početke, pokazuje još uvek brojne arhaizme.

U početku svakako, kada čovek dođe u prvi dodir sa primitivnim ljudima, ili kada proučava naučna dela o primitivnoj psihologiji, neće izostati sticanje dubokog utiska o osobenosti arhaičnog čoveka. Da, i LEVI-BRIL (LEVY-BRUHL), autoritet za oblast primitivne psihologije, neumorno uvek iznova ističe izuzetnu različitost „etat prelogique" od naše svesti. Kao civilizovanom čoveku, čini mu se prosto neshvatljivo, kako primitivni čovek lako prelazi preko očiglednog iskustva i uz direktno poricanje opipljivih razloga, svoje „representations collectives" uvažava kao eo ipso važeće, umesto da ga objasni jednostavnim slučajem ili razumnom uzročnošću. Pod „representations collectives" LEVI- BRIL podrazumeva opšte rasprostranjene ideje o apriornom karakteru istine, kao što su duhovi, vražbine, snaga vrača itd. činjenica, na primer, da ljudi umiru zbog duboke starosti ili zbog priznato smrtnih bolesti, za nas je naprosto sama po sebi razumljiva, za primitivnog čoveka, naprotiv, nije. Nijedan čovek ne umire zbog duboke starosti. On to argumentuje činjenicom, da eto ima ljudi, koji su još mnogo stariji. Nijedan čovek ne umire zbog bolesti, jer je toliko i toliko ljudi od toga ili ozdravilo ili ga to nije ni dotaklo. Stvarno objašnjenje za njega je uvek magija. Čoveka su ubili ili duh ili vradžbina. Za mnoge važi samo smrt u borbi za prirodnu. Drugi svakako posmatraju i ovu smrt kao veštačku, tako što je ili protivnik bio čarobnjak ili je nosio začarano oružje. Ponakad ova groteskna ideja poprima još mnogo upcčatljiviji oblik. Tako je jednom neki Evropljanin ustrelio krokodila, u čijoj su utrobi nađene dve alke za nogu. Domoroci su prepoznali da su pripadale dvema različim ženama, koje je krokodil progutao pre izvesnog vremena. Odmah se digla vika o vradžbini, pri čemu je ovaj sasvim prirodni slučaj, koji nijednom Evropljaninu ne bi bio sumnjiv, zbog duhovne predispozicije (Levi-Brilov „representations collectives") primitivnih, kod njih dobio sasvim neočekivano objašnjenje. Navodno je nepoznati vrač pozvao krokodila i zahtevao od njega da uhvati i donese mu obe žene. Krokodil je ispunio ovu naredbu. Ali obe alke u utrobi životinje ? Krokodili, objasnili su oni, ne proždiru ljude bez zahteva. Alke je krokodil dobio kao nagradu od vrača.

Ovaj dragoceni slučaj je jedna od demonstracija proizvoljnosti objašnjenja u „etat prelogique", prelogički očigledno zato, što nam jedno takvo objašnjenje izgleda apsurdno nelogično. Izgleda nam, međutim, tako samo zato, jer polazimo od sasvim drugih pretpostavki nego primitivni čovek. Ako bismo, kao on, bili uvereni u postojanje čarobnjaka i ostalih tajanstvenih sila, kao što smo u takozvane prirodne uzroke, onda bi njegov zaključak bio sasvim logičan. Primitivni čovek, ustvari, nije ništa manje logičan ili nelogičan nego mi. Samo je njegova pretpostavka drugačija. 1 tu leži ono stoje različito. Primitivni misli i živi sa sasvim drugim pretpostavkama nego mi. Sve što se ne događa po nekom redu, sve što zbog toga uznemirava, plaši ili zapanjujc, za njega počiva na onome, što bismo mi označili kao natprirodno. Za njega svakako nije natprirodno, već spada u njegov iskustveni svet. Nama je prirodno da objasnimo: ova kuća je izgorela, jer ju je zapalio grom. Za primitivnog je takode prirodno da kaže: Čarobnjak je koristio grom da zapali baš tu kuću. Nema naprosto u svetu primitivnog ničeg, što ne bi moglo da se podvede pod ovo ili ono, principijelno slično objašnjenje, samo ako je u izvesnoj meli neobično ili upečatljivo. Pritom ga on određuje isto kao i mi: ne razmišlja o svojim pretpostavkama. Za njega je a priori sigurno, da je bolest itd. izazvana duhovima ili vradžbinama, kao što je za nas od početka izvesno, da bolest ima takozvani prirodni uzrok. Mi mislimo isto toliko malo na vradžbine, kao on na prirodne uzroke. Njegovo duhovno funkcionisanje samo po sebi ne razlikuje se principijelno od našeg. Razlika leži, kao što sam već rekao, isključivo u pretpostavci.

Pretpostavljalo se, takode, da primitivni imaju drugačija osećanja i drugačiji moral, što dakle znači, u izvesnoj meri ,,prelogičnu" narav. U svakom slučaju imaju drugačiji moral od nas. Jedan je crnački poglavica, upitan o razlici između dobra i zla, rekao: ako neprijatelju otmem njegove žene, to je dobro, ali ako mi ih on ukrade, to je zlo. U mnogim mestima je strašna uvreda stati nekome na senku, ili je neoprostiv greh, kožu morskog psa guliti metalnim nožem umesto kremenom. Ali budimo iskreni: nije li i kod nas greh jesti ribu nožem? Pozdraviti damu sa cigarom u ustima? Ovakve stvari nemaju kod nas kao ni kod primitivnih nikakve veze sa etosom. Postoje valjani i lojalni lovci na glave, postoje takvi, koji pobožno i savesno obavljaju grozne rituale, ubice iz najsvetijeg ubeđenja; i sve ono čemu se mi divimo kod etičkog ponašanja, ceni u osnovi takođe i primitivni čovek. Njegov pojam dobrog je isto tako dobar kao i naš, njegov pojam zlog isto toliko loš kao i naš. Samo su oblici drugačiji, dok je etička funkcija ista.

Smatralo se takođe, da su njegova čula oštrija ili drugačija od naših. Međutim, on ima samo profesionalno razlikovanje prostornog čula ili čula sluha i vida. Ako ga stavimo pred stvari, koje se nalaze izvan njegovog područja, postaje začuđujuće spor i nevešt. Pokazao sam rođenim lovcima, koji imaju oko kao u kopca, ilustrovane časopise u kojima bi svako detc odmah prepoznalo ljudske figure. Ali moji su lovci okretali i okretali slike, dok konačno jedan, nije idući prstima po konturama, iznenada uzviknuo: to su beli ljudi! stoje potom slavljeno kao veliko otkriće.

Često prosto neverovatan smisao za orijentaciju u prostoru, kod mnogih primitivnih ljudi u velikoj je meri profesionalan i objašnjava se apsolutnom neophodnošću, da se snađu u šumama i savanama. Čak i Evropljanin počinje posle kratkog vremena -zbog straha, da uprkos kompasu totalno ne zaluta - da pazi na stvari, o kojima prc toga nije ni sanjao.

Ništa ne ukazuje na to da primitivni čovek u principu drugačije misli, oseća ili opaža. Funkcionisanjc njegove psihe je u biti isto. Ali su pretpostavke druge. Uz to će relativno malo značiti, ako je obim njegove svesti manji od naše ili tako izgleda ili što se malo ili nikako ne može skoncentrisati na duhovnu aktivnost. Ovo poslednjc će Evropljanin svakako zapaziti kao neobično. Tako moje plemensko veće nikada nisam mogao da zadržim duže od dva časa, jer su po isteku tog vremena svi ljudi izjavljivali da su umorni. Govorili su da je suviše teško - a pritom sam im u neobaveznom razgovoru postavljao samo sasvim jednostavna pitanja. Isti ti ljudi su, međutim, u lovu i pri dugom pešačenju pokazivali zapanjujuću koncentraciju i istrajnost. Moj pismonoša je na primer trčao po 120 kilometara neprekidno u jednom pravcu; ili video sam ženu u šestom mesecu trudnoće, koja je na leđima nosila bebu i pušila dugačku lulu, kako skoro čitavu noć igra oko užarene vatre na 34 stepeni, a da nije pala od iscrpljenosti. Dakle, ne može im se poreći ni sposobnost koncentracije kod stvari koje ih interesuju. Ako moramo da se uredsredimo na neinteresantne stvari, uskoro ćemo primetiti, koliko nam je slaba sposobnost koncentracije. 1 mi smo od emocionalnog impulsa isto tako malo nezavisni, kao i primitivni ljudi.

Sigurno je da su primitivni ljudi jednostavniji i detinjastiji od nas - u dobru kao i u zlu. To nas svakako ne otuđuje od njih. A ipak osećamo nešto strašno strano, kada dodirnemo svet arhaičnih ljudi. Koliko sam mogao da analiziram ovo osećanje, ono je pokrenuto pretežnom glavnom činjenicom, da arhaična pretpostavka odstupa od naše u bitnim delovima, to jest da primitivni živi takoreći u nekom drugom svetu nego mi. To ga čini teško razumljivom zagonetkom sve dotle, dok ne upoznamo njegove pretpostavke. Onda je sve relativno jednostavno. Mogli bismo isto tako da kažemo: čim upoznamo našu pretpostavku, primitivni čovek nam više ne predstavlja zagonetku.

...
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 04-06-09, 00:21   #11
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default Arhaičan čovjek - II dio

...

Naša racionalna pretpostavka je da sve ima svoje prirodne, sagledive uzroke. U to smo a priori uvereni. Uzročnost u tom smislu predstavlja jednu od naših najsvetijih dogmi. U našem svetu ne postoji legitiman prostor za nevidljive, proizvoljne, takozvane natprirodne sile, osim ako sa savremenim fizičarem ne zađemo u najsitniji mračni svet sadržaja atoma gde se, kako izgleda, događaju čudnovate stvari. Ali do toga je još daleko. Mi posedujemo izrazitu odbojnost prema nevidljivim samovoljnim silama; jer nije bilo tako davno, da smo izronili iz onog strašljivog sveta snova i sujeverja i uredili sebi sliku sveta, dostojnu našeg racionalnog razuma, najmlađe i najveće čovekove tvorevine. Okružuje nas svet koji sledi razumne zakone. Mi, doduše, ne poznajemo sve uzroke, ali ih otkrivamo i oni će odgovarati razumnom očekivanju. To je naša isto tako sama po sebi razumljiva nada. Postoje, doduše, i slučajnosti, ali one su eto jednostavno slučajne i zbog njihovog sopstvenog kauzaliteta neće se ništa pomeriti. Slučajnosti su nemile svesti koja voli red. One na ismevajući i zato iritirajući način remete zakonomerno kretanje sveta.

Mi imamo sličnu odbojnost prema slučajnostima kao i prema nevidljivim samovoljnim silama. Isuviše podsećaju na đavolčiće ili na samovolju jednog deux ex maehina. One su najgori neprijatelji naših brižnih proračuna i prva opasnost kod svih naših poduhvata. One su uz to nerazumne, zaslužuju svaku osudu, ali im ne treba uskratiti poštovanje. Arapin u tom pogledu ima više poštovanja. On piše na svakom pismu: Inšalah, ako je Bogu ugodno, ovo pismo će stići. Jer je uprkos svoj odbojnosti i uprkos svoj zakonomernosti nepobitna istina, da smo stalno i svuda izloženi nepredvidljivoj slučajnosti. A staje nevidljivije i nesamovoljnije od slučajnosti? Staje neizbežnije i fatalnije?

Mogli bismo, u osnovi uzev, isto tako da kažemo: zakonomerni, kauzalni tok je teorija, koja se praktično potvrđuje u pedeset procenata, ostalih pedeset procenata prepušteno je samovolji demona slučaja. Sigurno da i slučajnost ima svoje sasvim prirodne uzroke, čiju smo banalnost, na svoju žalost, primorani suviše često da otkrivamo. Rado bismo se, međutim, odrekli kauzaliteta, jer ono što nas ljuti kod slučajnosti je nešto sasvim drugo; naime, da je morala da se dogodi ovde i sada, drugim recima, da je takoreći samovoljna. U najmanju ruku deluje da je tako, pa je ponekad proklinje i najtvrđi racionalista. Ma kako tumačili slučajnost, to ništa ne menja na činjenici o njenoj moći. Što su uslovi postojanja ureefeniji, to je slučaj više isključen i utoliko je manje potrebno da se od njega štitimo. Ipak se svako praktično čuva od slučajnosti i nada se slučajnosti, iako zvanična vera nema klauzulu slučajnosti.

Ovo je naša pretpostavka: pozitivno uverenje, da sve bar teorijski opažajuće ima takozvane prirodne uzroke. Dok je pretpostavka primitivnog čoveka sledeća: sve izmiče nevidljivoj sili samovolje, drugim recima, sve je slučajnost, samo ga on ne naziva slučajnost već namera. Prirodna uzročnost je samo privid i zbog toga nije vredna pomena. Ako tri žene odu na reku po vodu i krokodil dohvati srednju i povuče je u vodu, onda će naše shvatanje reći: sasvim je slučajno stoje to bila baš srednja od tri žene. To što je krokodil uopšte uhvatio ženu, sasvim je prirodno, pošto krokodili povremeno proždiru ljude.

Ovim objašnjenjem situacija je potpuno nejasna. U celoj uzbudljivoj priči ništa nije objašnjeno. Arhaični čovek s pravom smatra takvo objašnjenje površnim ili čak apsurdnim, jer prema tom shvatanju, moglo je isto tako da se ništa ne dogodi, a i tada bi odgovaralo isto objašnjenje. Evropljanin ne vidi koliko malo kaže takvim objašnjenjima. To je njegovo predubedenje.

Primitivni čovek je, naprotiv, mnogo zahtevniji. Za njega je i ono što mi nazivamo slučajem, samovolja. Stoga je bila očigledna namera krokodila, da zgrabi srednju od tri žene, što je svako mogao da vidi. Da nije bilo te namere, onda jemogao da uzme jednu od druge dve. Ali otkuda krokodilu ta namera? Krokodili obično ne proždiru ljude. To je veoma tačno, toliko tačno kao i činjenica da u Sahari redovno ne pada kiša. Krokodili su bojažljive životinje, koje je lako preplašiti. U poređenju sa nebrojeno mnogo krokodila, broj ljudi koje su ubili je krajnje mali. Neočekivano je, dakle, i neprirodno, ako proždere nekog čoveka. To mora da se objasni: odakle je taj krokodil dobio naredbu da ubije? Pošto po svojoj prirodi on to po pravilu ne čini.

Primitivni čovek se u najvećoj meri oslanja na činjenice iz svog okruženja i s pravom je zapanjen i pita o specifičnim uzrocima kada se dogodi nešto neočekivano.

Dotle se ponaša isto kao i mi. Ali on ide i dalje od nas. On ima jednu ili više teorija o svojevoljnoj sili slučajnosti. Mi kažemo: ništa drugo do slučajnost. On kaže: proračunata svojevoljnost. Glavno težište stavlja na drugih pedeset procenata svetskih zbivanja, dakle ne na čiste kauzalne povezanosti prirodnih nauka, već na zbunjujuće i zapletene ukrštenosti kauzalnih nizova, koje nazivamo slučajnostima. Odavno je prilagođen zakonomernostima prirode, zato se plaši sile nepredvidivog slučaja kao samovoljnog, nepredvidivog agensa. Tu je takode u pravu. Zbog toga je razumljivo što mu sve neobično uteruje strah. U predelima južno od Elgona, gde sam boravio duže vreme, ima dosta mravojeda. Mravojed je noćna, vrlo strašljiva životinja i zbog toga se retko viđa. Ako se, pak, dogodi da se mravojed vidi po danu, onda je to krajnje neprirodno i delujc isto tako zapanjujuće, kao kada bismo otkrili neki potok, u kome voda izvesno vreme teče uzbrdo. Ako bi stvarno bili poznati slučajevi, gde voda iznenada razvija negativnu silu teže, onda bi to bilo izuizetno zabrinjavajuće otkriće. Znamo, naime, kakve nas ogromne mase vode okružuju i lako možemo sebi da predstavimo, šta bi se dogodilo, ako bi se voda ponašala protivno prirodnim zakonitostima. Otprilike u takvom položaju nalazi se primitivni čovek. On veoma tačno poznaje životne navike mravojeda, ali on ne poznaje njegov opseg delovanja, ako medved iznenada poremeti svetski red stvari. Primitivni čovek je u toj meri pod utiskom postojećeg, da probijanje njegovog svetskog reda ima dejstvo nesagledive mogućnosti. To je potentum, omen, kao kometa ili eklipsa. Pošto ta neprirodnost za njega ne može imati prirodne uzroke, onda mora biti nevidljiva samovoljna sila ta, koja izaziva mravojeda da se pojavi danju. Zastrašujuća manifestacija samovolje, koja može da poremeti svetski red, zahteva prirodno izuzetne mere odbrane i ublažavanja. Šalju se glasnici u susedna sela i mravojeda s velikom mukom iskopavaju i ubijaju. Posle toga najstariji ujak s majčine strane onog muškarca, koji je video mravojeda, mora da žrtvuje bika. Taj čovek silazi u jamu i dobija prvi komad mesa životinje. Zatim jedu i ujak i ostali učesnici ove ceremonije. Na taj način okajava se opasna samovolja prirode.

Mi bismo se svakako uzbudili, ako bi voda iz nepoznatih razloga odjednom počela da teče uzbrdo, ali ne i ako bismo videli mravojeda po danu ili ako bi se rodio albino ili se dogodi pomračenje Sunca. Mi poznajemo značaj takvih događaja i njihov delokrug, ali ne i primitivni čovek. Ono što se redovno dešava za njega je čvrsto sastavljena celina, u koju je on uključen svim svojim bićem. Zato je krajnje konzervativan i čini stvari koje su uvek činjene. Ako se bilo gdc događa bilo šta, što remeti tu uobičajenu celinu, onda je za njega nastala rupa u poretku sveta. Sam Bog zna šta je onda sve moguće. Odmah se s tim dovode u vezu svi iole značajniji događaji. Jedan misionar je ispred svoje kuće postavio motku, na kojoj je u nedelju hteo da okači zastavu svoje zemlje. Ovo bezazleno zadovoljstvo ga je, međutim, skupo koštalo, pošto je malo kasnije posle njegovog buntovničkog gesta usledila strašna oluja, koja je, naravno, dovedena u vezu sa motkom za zastavu. To je bilo dovoljno da se pokrene opšta pobuna protiv misionara.

Sigurnost sveta se za primitivnog sastoji u redovnosti uobičajenih događanja. Svaki izuzetak od toga čini mu se kao opasan akt samovolje, koji se na odgovarajući način mora okajati, jer on nije samo trenutno kršenje redovnosti, već istovremeno predznak daljih nečuvenih događaja. Nama to izgleda apsurdno, ali mi potpuno zaboravljamo, kako su to tumačili još naši dedovi i pradedovi: na svet je došlo tele sa dve glave i pet nogu; u susednom seju petao je snco jaje; jedna stara žena usnila je neki san; na nebu se pojavila kometa; u susednom gradu izbio je veliki požar; godinu dana posle tih događaja izbio je rat. To je stari način pisanja istorije, poecv od starog veka pa sve do u XVIII vek. Ovo za nas besmisleno grupisanje za primitivnog čoveka je naprosto smisleno i uverljivo. I u tome je on, naime, neočekivano u pravu. Njeno vo posmatranje je pouzdano. On zna iz prastarog iskustva da takve povezanosti stvarno postoje. Ono stoje za nas, koji pazimo samo na smisao i na sopstvenu kauzalnost u pojedinačnom slučaju, potpuno besmisleno gomilanje slučajnosti, to je za primitivnog sasvim logični niz omina i kroz to najavljenih događaja, fatalni, ali potpuno konsekventni proboj demonske samovolje.


...
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 07-06-09, 23:07   #12
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default Arhaičan čovjek - III dio

...

Tele sa dve glave i rat su jedno te isto, pri čemu je tele bilo samo anticipacija rata. Ova veza izgleda primitivnom čoveku stoga tako sigurna i uverljiva, jer je za njega samovolja slučaja mnogo značajniji fak¬tor od zakonomernog i redovnog odvijanja događaja u svetu i pošto je on upravo zato, pazeći brižno na neuobičajena zbivanja, mnogo pre nas otkrio zakonomernost pojave grupe ili serije slu¬čajnosti. Svaka klinika kod nas poznaje zakon duplicitas casuum. Jedan stari vireburški psihijatar redovno je govorio, predstavlja¬jući neki posebno redak slučaj na klinici: „Gospodo! Ovo je je¬dinstven slučaj. Sutra ćemo dobiti opet jedan. „Ja sam lično bio često u situaciji da posmatram nešto slično. Za vremc mog osmo¬godišnjeg rada u duševnoj bolnici, upućen nam je jednom jedan posebno redak slučaj sumračnog stanja, prvi koji sam video. U toku dva naredna dana došao je još jedan i potom uopšte nijedan više. „Duplicitas causuum" je s jedne strane klinička šala, s dru¬ge strane, pak, prapredmet primitivne nauke. Jedan noviji istra¬živač je čak ostavio rečenicu: „Magic is the scince of the jungle". Sigurno da su astrologija i ostale divinatorne metode bile nauka starog veka.

Ono što se redovno dešava tako i tako vidimo. Na to smo pripremni. Nauka i umetnost se, dakle, isplate samo tamo, gde mračna samovolja remeti postojeće. Jednom od najpametnijih i najpredanijih muškaraca plemena, vraču, poverava se često tuma¬čenje meteorologije događaja. On mora svojim znanjem da obja¬sni sve zašto se nije čulo i da ga savlada svojom veštinom. On je učenjak, stručnjak, ekspert za slučajnosti i istovremeno arhivar učenjačke tradicije plemena. Okružen je poštovanjem i straho¬poštovanjem i uživa veliki autoritet, ali ne toliki, da njegovo ple¬me ne bi bilo potajno uvereno u to, da susedno pleme ima boljeg vrača. Najbolji lek nikada nije blizu, već se može dobiti iz najve¬će moguće udaljenosti. Uprkos izuzetnom strahopoštovanju koje je pleme, kod koga sam jedno vreme stanovao, osećalo prema starom vraču, ipak su ga pozivali samo kod lakših bolesti životin¬ja i ljudi, kod svih ozbiljnijih slučajeva konsultovali su autoritet sa strane, jednog M'ganga (čarobnjak), po koga su slali uz veliku nadoknadu u Ugandu - partout comme chez nous.

Slučajnosti se događaju prvenstveno u manjim ili većim se¬rijama ili grupama. Jedno staro, provereno pravilo vremenske prognoze glasi, da će, ako je više dana padala kiša i sledećeg dana biti kiše. Poslovica kaže: „Nesreća retko dolazi sama" ili „Ono što se udvaja i utrojiće se". Ovakva mudrost u izrekama predstav¬lja primitivnu nauku: u narodu se u nju još uveliko veruje i pribo¬java, obrazovani je ismevaju - pod uslovom da im se nije dogo¬dilo nešto sasvim posebno. Ovde moram da ispričam jednu ne¬prijatnu priču. Meni poznata dama probudila se ujutru u sedam sati zbog čudnovatog zveckanja na noćnom stočiću. Posle kraćeg traženja otkrila je uzrok: gornja ivica njene čaše za vodu u širini od oko jednog centimetra je kružno uokolo prsla i odvalila se. To joj se učinilo čudno. Pozvonila je i zatražila drugu čašu. Oko pet minuta kasnije javilo se isto zveckanje i ponovo se gornja ivica čaše odlomila. Ovaj put uznemirena, poručila je treću čašu. Dva¬deset minuta kasnije isto zveckanje i opet se gornja ivica odlomi¬la. Tri slučajnosti uzastopno bilo je previše i za njeno obrazo¬vanje. Odbacila je smesta verovanje u prirodne uzroke i ponovo preuzela primitivnu representation collective, uverenje o snazi samovolje. Tako je kod mnogih savremenih ljudi koji nisu tvrdo¬glavi, kada se suoče sa događajima kod kojih zakažu prirodni uzroci. Zbog toga ljudi poriču takve događaje. Oni su neprijatni zato što - i u tome se povrđuje naša još živa primitivnost - reme¬te naš svetski poredak, a šta onda uopšte nije moguće?

Sa svojim verovanjem u sile samovolje primitivni čovek ne stoji, kao što se do sada verovalo, potpuno u vazduhu, već se oslanja na iskustvo. Grupna pojava slučajnosti opravdava ono što nazivamo sujeverjem, jer je zaista verovatno da se neobične stva¬ri vremenski i prostorno poklapaju. Ne zaboravimo da nas naše iskustvo ovde ostavlja pomalo na cedilu. Mi nedovoljno posmatramo zato što smo drugačije naklonjeni. Ne bi nam na primer ni¬kada ozbiljno palo na um da slcdeći redosled činjenica posmatramo kao međusobno povezan: ujutru uleti nekom čoveku ptica u sobu, sat kasnije je svedok saobraćajne nesreće, popodne umire bliski rođak, uveče kuvarica ispusti činiju za supu i noću, pri ka¬snom povratku kući, otkrije da je zaboravio ključ od kuće. Pri¬mitivnom čoveku, međutim, ne bi ništa promaklo od ovog lanca događaja. Svaki novi beočug u lancu potvrdio bi svoju očekivanost i on je pritom u pravu, čak mnogo više u pravu, nego što mi možemo da priznamo. Njegovo plašljivo očekivanje je potpuno opravdano, čak korisno. To je koban dan u kome ne treba ništa preduzimati. U našem svetu to bi bilo sujeverje za osudu, ali je u primitivnom svetu krajnje korisna mudrost, jer tamo je čovek prepušten slučajnosti u mnogo većoj meri nego u našem zaštiće¬nom i uređenom bitisanju. Ne možemo rizikovati previše slučaj¬nosti kada se nalazimo u divljini. To i Evropljanin mora da oseti.

Ako se Pueblo-Indijanac ne oseća u skladu sa samim sobom, neće otići na skup muškaraca. Ako se stari Rimljanin spotakne preko praga pri izlasku iz kuće, odustaje od svoje namere. Nama to izgleda besmisleno, ali u primitivnim okolnostima ova¬kav omen opominje bar na opreznost. Ako intimno nemam sklad sa samim sobom, onda su moji pokreti malo ukočeni, pažnja poremećena, malo sam rasejan i zbog toga mogu negde da se udarim, da posrnem, da nešto ispustim da padne ili da zaboravim. U civilizovanim okolnostima sve same ništavnosti, u prašumi najveća opasnost! Posrnuti tamo znači - čovek sklizne sa debla klizavog od kiše, koje kao most na pet metara visine, vodi preko reke pune krokodila. Izgubim kompas u visokoj travi. Zaboravim da napunim svoje oružje i dospem u džungli na trag nosoroga. Zamišljen sam i nagazim na zmiju otrovnicu. Uveče zaboravim da blagovremeno navučem čizme protiv komaraca i jedanaest dana kasnije umirem u prvom napadu tropske malarije. Da, dovoljno je da čovek zaboravi da pri kupanju drži usta zatvorena i da se razboli od smrtonosne dizenterije. Svakako, za nas slučajnosti ove vrste imaju prepoznatljive prirodne uzroke u nešto rastroje¬nom psihološkom stanju, ali za primitivnog čoveka to su objektivno uslovljene zle kobi ili vradžbine.

Moglo bi, međutim, da bude i drugačije. U predelu Kitoši, južno od Elgona pošao sam na izlet u prašumu Karbas. Tamo sam skoro nagazio na otrovnicu u gustoj travi. U poslednjem trenutku sam je preskočio. Popodne se moj prijatelj vratio iz lova bled kao smrt i drhteći celim telom - samo što ga nije ujela sedam stopa duga mamba, koja je otpozadi silazeći sa brežuljka termita naiš¬la na njega i ujed bi svakako bio smrtonosan. Uspeo je da živo¬tinju ustreii u poslednjem trenutku na samo nekoliko koraka uda¬ljenosti. Iste večeri je naš logor napao čopor izgladnelih hijena, koje su prethodnog dana već napale jednog čoveka koji je spavao i rastrgle ga. I potred vatre upale su u kolibu našeg kuvara, koji se uz veliku viku spasao bekstvom preko zida. Dalje se na čita¬vom putu nije dogodilo više ništa. Takav jedan dan bio je dobra građa za moje Crnce. Za nas je to bilo jednostavno gomilanje slu¬čajnosti, a za njih prirodno isunjavanje omena, koji se desio pr¬vog dana naše vožnje u divljinu. Naime, tada smo pali u potok sa našim fordom, zajedno sa mostom, preko koga smo se upravo vozili. Moji momci su se onda zgledali, kao da su hteli da kažu: ,,E to baš dobro počinje". Uz to se digla tropska oluja, koja nas je potpuno promočila, a meni izazvala višednevnu groznicu. Ali smo se i mi belci pogledali međusobno iste večeri i ja nisam mo¬gao a da ne kažem svom prijatelju, lovcu: „Čini mi se da je to po¬čelo još mnogo ranije. Sećaš li se sna, koji si mi ispričao još u Cirihu, neposredno pred naš polazak?" On je, naime, tada sanjao iz¬razito upečatljiv košmarni san. Sanjao je da se nalazi u lovu u Africi i da gaje iznenada napala ogromna mamba. Probudio se sa glasnim uzvikom od straha. San je na njega ostavio snažan utisak i priznao mi je kako je mislio, da to znači smrt za jednog od nas. On je naravno pomišljao na moju smrt, pošto uvek mislimo, da se loše stvari događaju samo drugima. Ali on je bio taj, koji je kasnije oboleo od teške malarije, koja ga je dovela skoro do groba. Ovaj razgovor, ovde pomenut, gde nema zmija ni anopheles-komaraca, zvuči prazno. Ali treba zamisliti satensko plavu tropsku noć, gigantsko, crno viseće prašumsko drveće, tajanstve¬ne zvukove iz noćne daljine, usamljenu vatru, pored nje naslo¬njene napunjene puške, mreže protiv moskitosa, vodu iz močva¬re koju ćemo koristiti za piće i koja vri i uz to ubeđenje, koje je jedan stari, sa zemljom iskusni Afrikanac ovako sročio: ,,You know, this isn' t man's - its God's country." Na njoj nije čovek vladar, već priroda, životinje, biljke i mikrobi. Ovakvo raspo¬loženje odgovara situaciji i čovek shvata da na svetlost izranjaju povezanosti, koje bismo pre toga ismevali. To je svet neograni¬čenih samovoljnih sila, sa kojima primitivni čovek ima posla svakog dana. Neobično za njega nije šala. On iz njih izvlači svoje za¬ključke - „to nije dobro mesto", „dan nije povoljan" - i ko zna koliko opasnosti izbegava sledeći ovo upozorenje!

...

Last edited by Airbender; 09-06-09 at 13:28..
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 13-06-09, 23:38   #13
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default

... itd, itd, manje-više su ponavljanja u daljem tekstu. Izdvojio bih još ovaj dio koji je jako interesantan:

"...Iz pramisli čovečanstva je nemoguće izvesti neki filozofski sistem, već sve same antinomije, koje pak u svim vremenima i svim kulturama obrazuju neiscrpnu osnovu celokupne duhovne problematike. Da li su representations collectives arhaičnog čoveka duboke ili samo tako izgledaju? Da li je smisao postojao već u početku ili gaje čovek tek kasnije stvorio? Ne mogu da odgovorim na ovo najteže pitanje, ali bih na kraju hteo da ispičam još jedno zapažanje, koje sam načinio kod brdskog plemana Elgonija. Pitao sam i tragao uzduž i popreko za bilo kakvim tragovima religioznih ideja i ceremonija i u toku više nedelja nisam našao baš ništa. Ljudi su me pustili da sve vidim i davali mi spremno obaveštenja o svemu. Mogao sam s njima direktno da razgovaram, bez prepreke tumača-urodenika, pošto su mnogi stariji muškarci govorili narečjem suaheli. U početku su, doduše, bili uzdržani, ali kada je led bio probijen, naišao sam na najprijateljskiji prijem. Nisu znali ništa o religioznim običajima. Nisam, međutim, popuštao i jednom prilikom, na kraju jednog od mnogih bezuspešnih razgovora, odjednom jedan starac uzviknu: „Izjutra, kada sunce dođe, pljujemo u šake i držimo ih prema Suncu." Tražio sam da mi demonstriraju i tačno opišu ceremoniju. Oni pljuju ili duvaju jako u šake koje drže pred ustima i onda ih okreću sa dlanovima prema Suncu. Pitao sam šta to znači, zašto to čine, zašto duvaju ili pljuju u šake. Uzalud - „to se uvek tako činilo", govorili su. Bilo je nemoguće da se dobije bilo kakvo objašnjenje i postalo mije sasvim jasno, da oni stvarno samo znaju da to čine, ali ne i šta čine. Oni ne vide nikakav smisao u toj radnji. Istim gestom pozdravljaju i mladi Mesec.

Uzmimo sada da sam apsolutni stranac i dolazim u ovaj grad da ispitam ovde važeće običaje. Nastanim se najpre u susedstvu nekoliko vila na Cirihbergu i uspostavim susedske odnose sa njihovim stanovnicima. Pitam onda gospodina Milera i Majera: „Ispričajte mi, molim Vas, nešto o Vašim religioznim običajima." Oba gospodina su zapanjena. Oni ne idu nikada u crkvu, ništa ne znaju i empatično poriču, da neguju takve običaje. Proleće je i dolazi Uskrs. Jednog jutra iznenađujem gospodina Milera u čudnovatom poslu: hoda uposleno uokolo po vrtu i skriva obojena jaja dodajući svojstvene simbole zeca. Uhvaćen je in flagranti. „Pa zašto ste mi prećutali ovu krajnje interesantnu ceremoniju?", pitam ga. „Kakva ceremonija? Pa to nije ništa. To se čini uvek za Uskrs." „Ali šta znače ova jaja, ovi simboli, skrivanje?" Gospodin Miler se lupa po glavi. On ni sam ne zna, on ne zna isto tako šta znači božično drvo, a ipak to čini, isto kao i primitivni ljudi. Da li su možda daleki preci primitivnih ljudi bolje znali, šta su činili? To je krajnje neverovatno. Arhaični čovek prosto samo nešto čini, a tek civilizovani čovek zna, šta čini.

Šta znači prethodno opisana ceremonija Elgonija? Očigledno da je to žrtvovanje Suncu, koje je za ljude u momentu izlaska i samo onda „mungu", što znači mana, božansko. Ako je pljuvačka, onda je to substanca, koja je prema primitivnom shvatanju lični mana, koji sadrži lekovitu, magijsku i životnu snagu. Ako je to dah, onda je zoho, arapski ruh, hebrejski ruah, grčki pneuma, vetar i duh. Radnja, dakle, kazuje: nudim Bogu moju živu dušu. To je nema, pokretima izvedena molitva, koja bi isto tako mogla da glasi: „Gospode, u ruke tvoje predajem duh svoj."

Da li se ovo samo tako dešava ili je ova misao bila mišljenja i naumljena još pre čoveka? Sa ovim nerešenim problemom završio bih svoje predavanje."

Last edited by Airbender; 07-10-10 at 22:14..
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 13-06-09, 23:43   #14
Arkhetren
MiM team Forumaš i po'
 
Arkhetren's Avatar
 
Registrovan: Apr 2009
Lokacija: putujem
Age: 40
Postovi: 1,611
Arkhetren na dobrome putu
Default

A čija su ovo predavanja?
Arkhetren is offline   Reply With Quote
Old 14-06-09, 15:53   #15
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default

Quote:
Originally Posted by Arkhetren View Post
A čija su ovo predavanja?
Karl Gustav Jung! Kako je Jungova psihologija naziv teme, ipak nije obavezno za svako pojedinačno predavanje navoditi autora.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 14-06-09, 17:10   #16
Arkhetren
MiM team Forumaš i po'
 
Arkhetren's Avatar
 
Registrovan: Apr 2009
Lokacija: putujem
Age: 40
Postovi: 1,611
Arkhetren na dobrome putu
Default

Quote:
Originally Posted by Paramanand View Post
Karl Gustav Jung! Kako je Jungova psihologija naziv teme, ipak nije obavezno za svako pojedinačno predavanje navoditi autora.

Svaki, ali SVAKI tekst na ovoj planeti, mora biti potpisan i stavljen ako ne datum, onda porijeklo odakle se izvodi odredjeni tekst ili predavanje.
Karl nije napisao samo ovo i ako je išta pisao to je imalo i naslov i kraj sa potpisom.
Arkhetren is offline   Reply With Quote
Old 14-06-09, 17:18   #17
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default

Nisam navodio da je Jung autor jer se to nekako podrazumjevalo. Da sam stavio tekst nekog drugog autora naveo bih ime.

Jung je stvarno bio genije. Čudesno je koliko duboko je zašao u ljudsku psihu, i to iskustveno a ne samo intelektualnim konstrukcijama.
...
Osvrnuo bih se na dio posta #13 u kojem se kaže da Elgoni smatraju da je samo izlazeće Sunce "Mungu". Neka istraživanja su pokazala da sunčevi zraci imaju različit kvalitet u zavisnosti od doba dana, kao i da ljudska fiziologija najoptimalnije funkcioniše kad je čovjek orjentisan prema istoku.

Nesvjesna psiha je nepresušan izvor duboko pohranjenog znanja.
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 17-02-12, 13:10   #18
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default

"Što je jače kolektivno normiranje čoveka, to je veća njegova individualna nemoralnost."
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 20-02-12, 01:53   #19
MARINER
MiM team Forumaš
 
MARINER's Avatar
 
Registrovan: Mar 2011
Postovi: 537
MARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auru
Default

Quote:
Originally Posted by Paramanand View Post
Čovječanstvo je psihološki uglavnom još u stadijumu djetinjstva – stepenu koji se ne može preskočiti. Velikoj većini su potrebni autoritet, vođenje i zakoni. Ova se činjenica ne smije previđeti.
Naš zapadni razvoj je iz primitivnog stanja iznenadno prekinut porodiranjem jedne psihologije i duhovnosti koji su pripadali jednom mnogo većem stepenu kulture. Mi smo se zaustavili na sredini u jednom još varvarskom politeizmu koji je iskorijenjivan ili potčinjavan vjekovima. Ja prihvatam da je ova okolnost zapadnom duhu dala poseban doprinos. Naša duhovna egzistencija se preobratila u nešto što još nije bila dostigla i, u osnovi, još nije mogla biti – bilo je to oslobađanje svijesti od tereta iracionalnosti i prirode nagona nauštrb cjelovitosti individuuma. Čovjek se podijelio na svjesnu i nesvjesnu ličnost. Svjesna ličnost se može domesticirati pošto se odvojila od prirodnog i primitivnog čovjeka. Tako smo mi s jedne strane disciplinovani, organizovani i racionalni, ali s druge strane stoji ugnjeteni primitivac lišen obrazovanja i kulture. Ovo objašnjava mnoge naše padove u zastrašujuće varvarstvo i to što je zloupotreba naših pronalazaka utoliko opasnija i demonskija. Pomislimo na iskonsku želju ljudskog duha da vlada; mi smo ostvarili prastari san čovječanstva. Pomislimo na savremeni nuklearni rat. Da li je u njemu suština civilizacije? Ne pokazuje li on očiglednu činjenicu da kad se naš duh uspenje do nebeskog vrhunca, naš drugi čovjek, ovaj potčinjeni varvarski individuum, srlja u pakao? Naša civilizacija svakako ne smije biti ponosna na svoja dostignuća, njih bismo se, ipak, prije morali stiđeti.

Ljudski duh, još uvijek mladić, sve žrtvuje novim tehničkim tekovinama, ali se pazi da u vlastitom interesau ne prenagli.
Način na koji se nešto ne uvažava važi kao glupost, a budala koja izgovara najveću glupost proglašava se prorokom i vođom. No, srećom, pokatkad promijeni mišljenje inače bi čovječanstvo već duboko zapalo u glupost.
Horor novi (strah od novog) je u čovjeka toliko vidljiv da on iz straha za svoj vlastiti razum onoga ko zagolica njegov duh radije proglašava neuračunljivim.
Ovo je jedna od boljih tema do sada!

Covjek u svojoj prirodi je socijalan, ne moze opstati sam bez drugih. Poznata je podjela uloga i raspodjela rada jos u primitivnoj kulturi od pamtivjeka. Danas je to jako sofisticiran poredak. Arhaican covjek je u specificnom odnosu sa prirodom. Poznato je da veza koju Jung cesto spominje ''participation mystique'' igra ogromnu ulogu kod covjeka pa i danasnjeg. Taj mehanizam projekcije je baziran na identitetu( jednakosti) subjekta i objekta i to jedinsto se dozivljava kao netno ''normalno'',oduvjek postojano i drugacije ne objasnjivo. Jedino svijestan covjek ili posmatrac je u mogucnosti to uociti pa i u ogromnom procentu i skidati te projekcije.
Jung cesto govori te projekcije covjeku trebaju, one su korisne i nacin kako covjek vrsi prilagodjavanje prirodi i vanjskm zahtjevima. Primitivan covjek pa i civilizovan u ogromnom procentu ima potrebu da naveliko projektuje. ''Religija i tradicija covjeka cuvaju od opasnosti gubitka sebe, kritikovati tradiciju i religiju covjek skida projekcije sa tih stvari i povlaci libido nazad odakle potice, tako se izlaze ogromnoj opasnosti inflacije i ranjivosti. Povlaciti projekcije je proces individuacije i velika je to moralna odgovornost za individuu,jer se razvaljuje korito rijeke kroz koju je libido nesmetano prolazilo, a preplavljenje nevjesnog libidom pokrenuce nove zahtjeve i izazove pred kojim ce se covjekov duh suociti'' ( Jung)
Ovim je receno da ogroman broj ljudi mora biti pod uticajem arhajicnog jedinstva subjekta i objekta ili duboke nesvjesnosti sebe i svoje sjene jer samo tako moze sebi priustiti spas od preplave tame nesvjesnog.

Pojedinci sa posebnim dispozicijama mogu se upustiti u proces individuacije i produhovljenje na vecem stupnju.
Vjecito pitanje, gdje vodi civjecanstvo ovakvim trenutnim socio-poredkom i kako izbjeci sve nepovoljnosti i lose ishode danasnjice koje uocavaju osvjesceni ljudi ?
Dali tako treba da bude po prirodi, ljudi moraju da zive u arhajicnim identitetima ( misli se i na civilizovanog covjeka koji uveliko ispoljava psihologiju arhajicnog covjeka na drugom novou) ili aktivno uticati prema njihovom osvjescenju ? Ali pitanje nad pitanjima , koji su to vrijednosni sistemi i ciljevi ? Koji autoriteti kojim treba sluziti ?

S druge strane individue koje su svjesne ovih stvari imaju potpun uvid ove problematike i uvidjaju trenutno svjetsko kretanje u socio ekonomsko duhovnom aspektu.
S jedne strane potreba da se pojedinac izdvoji iz mase kao svjesno bice je posljedica hipertrofirane svijesti koja je sigorno prije nastajala iz nekog konflikta nego iz bozanske ljubavi i ona je vrijednost ili kruna ljudskog postojanja. Jung je cesto spominjo samo prirodom odabrane individue ce imati priliku da individuiraju.

Last edited by MARINER; 20-02-12 at 02:05..
MARINER is offline   Reply With Quote
Old 20-02-12, 02:23   #20
MARINER
MiM team Forumaš
 
MARINER's Avatar
 
Registrovan: Mar 2011
Postovi: 537
MARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auru
Default

Quote:
Originally Posted by Masja View Post
Nisam navodio da je Jung autor jer se to nekako podrazumjevalo. Da sam stavio tekst nekog drugog autora naveo bih ime.

Jung je stvarno bio genije. Čudesno je koliko duboko je zašao u ljudsku psihu, i to iskustveno a ne samo intelektualnim konstrukcijama.
...
Osvrnuo bih se na dio posta #13 u kojem se kaže da Elgoni smatraju da je samo izlazeće Sunce "Mungu". Neka istraživanja su pokazala da sunčevi zraci imaju različit kvalitet u zavisnosti od doba dana, kao i da ljudska fiziologija najoptimalnije funkcioniše kad je čovjek orjentisan prema istoku.

Nesvjesna psiha je nepresušan izvor duboko pohranjenog znanja.
Naravno da ne treba stavljati autora, zna se vec odavno da se podrazumjeva da je to Jung.
Ona primjedba je potpuno nepotrebna.

Jung je cesto spominjo da nesvjesno nikad ne grijesi i da je to govor prirode u nama. Iskreno govoreci, a nalazio sam to i kod strucnih jungovaca, sumnjaju da nesvjesno ''nikad ne laze'', neki su spominjali da je jung tu pretjerivao kao i freud sa svojim simbolizmom. Nekim cudom nesvjesno je riznica svega i svacega, sto iznenadjenja, zelja, predskazanja itd..
Meni licno se dogadjalo da me je nesvjesno varalo,bolje receno poruke koje sam primo iz nesvjesnog u odredjenim trenutcima su bile jako facinantne i primamljive i prihvacene kao istina,da bi nakon nekoliko godina pokazale se kao promasaj uporedivsi realno stanje stvari sa sim porukama.
Svako na svojim iskustvima gradi zakljucke.
Adler kojeg s respektom Jung pomene ide jos radikalnije u tome i govori da snovi sluze da samozavaraju snevaca i da ga odvuku u stranputicu.

Ovo sam prije svega spomenuo da nagovjestim da pristup snovima zadaje ne male teskoce, tesko je strucnim licima procjeniti kad je nesto simbolicno a kad nesto konkretno u pojavnoj slici sna, tu je potreban beskrajni oprijez ako se zeli biti realan i ostati u razumnim okvirima.

Razumijem i prihvacam da je ovo mozda samo moje iskustvo, vjerujem da drugi ljudi mozda nisu imali ovakav dogadjaj ili ovu vrstu recimo snova .
Cudno je to koliko u ovom svijetu ima razlicitih individua, sto kaze Jung koliko postoji ljudi toliko postoji i psihologija.

Last edited by MARINER; 20-02-12 at 02:29..
MARINER is offline   Reply With Quote
Reply

Tags
društva, pitanja, psihološka, savremenog

Opcije Teme
Način Prikaza

Posting Rules
You may not post new threads
You may not post replies
You may not post attachments
You may not edit your posts

BB code is On
Smilies are On
[IMG] code is On
HTML code is Off

Pređi Na


Vremenska Zona je GMT +1. Trenutno je 14:13 sati.


Powered by vBulletin® Version 3.8.5
Copyright ©2000 - 2019, Jelsoft Enterprises Ltd.
MADEinMONTENEGRO.COM