MADEinMONTENEGRO.com
 

Go Back   MADEinMONTENEGRO.com > Nauka > Psihologija > Analitička psihologija i Karl Gustav Jung

Notices



Reply
 
Opcije Teme Način Prikaza
Old 08-06-08, 20:43   #1
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default Analitička psihologija i istočna učenja

Iz komentara knjige "Tajna zlatnog cvijeta"

1. Teškoće sa kojima se Evropejac susreće prilikom pokušaja da razume Istok


Nema sumnje da na mene, pravog Zapadnjaka po svojim osećanjima, neobičnost ovog kineskog teksta ostavlja dubok utisak. Istina, izvesno poznavanje isto¬čnjačkih religija i filozofija pomaže mom intelektu i intuiciji u razumevanju tih ideja bar u nekoj meri, kao što mogu da razumem paradokse primitivnih verovanja u terminima "etnologije" ili "komparativne istorije religija". Naravno, to je zapadnjački način prikrivanja srca ispod ogrtača tzv. naučnog razumevanja. Delimično to činimo zbog miserable vanlte des savanls koja uplašeno i užasnuto odbacuje svaki znak žive simpatije, a delimično zbog toga što simpatijsko razumevanje može da dozvoli da se dodir sa tuđim duhom pretvori u ozbiljno iskustvo. Tzv. naučna objektivnost sačuvala bi ovaj tekst za filološku oštrinu sinologa, i ljubomorno bi je čuvala od svakog drugog tumačenja. Ali, Rihard Vilhelm (Richard Wilhelm) je odviše duboko prodro u tajnu i tajanstvenu vitalnost kineske mudrosti da bi dozvolio da takav biser intuitivnog uvida iščezne u pretincima specijalista. Počašćen sam što je njegov izbor psihološkog komentatora pao na mene.

Naravno, to povlači rizik da takvo jedinstveno blago iščezne u čeljustima druge specijalističke nauke. Svako ko pokušava da umanji zasluge zapadnjačke nauke i učenja samo potkopava glavni temelj evropskog uma. Nauka, svakako, nije savršen instrument, ali je zato superioran i nezaobilazan, i nanosi zlo samo onda kada se shvati kao cilj po sebi. Naučni metod mora da služi; on greši kada preuzme presto. On mora da bude spre¬man da služi svim granama nauke, jer je svakoj od njih, zbog svoje nepotpunosti, potrebna podrška svih drugih.

Nauka je alatka zapadnjačkog uma i pomoću nje se više vratnica može otvoriti nego golim šakama. Ona je deo naše spoznaje i zamračuje nam uvid samo kada smatra da postoji jedino njeno razumevanje. Istok nas podučava jednom drugom, širem, dubljem i višem razumevanju, odnosno, razumevanju kroz život. Nama je taj način samo ovlaš poznat, samo kao senasto osećanje izvuče¬no iz religiozne terminologije, i stoga rado umećemo istočnjačku "mudrost" u znake navoda i pripisujemo je mračnom području vere i praznoverja. Ali na taj način potpuno pogrešno shvatamo "realizam" Istoka. Ovaj tekst, na primer, nije sačinjen od preteranih osećanja ili razrađenih mističnih uvida koji se graniče sa patološkim i proističu iz asketskih nastranosti i povučenosti. On se zasniva na praktičnim uvidima visoko razvijenih kineskih umova, koje ni na koji način ne možemo da potcenjuje-mo.

Ova će se tvrdnja možda učiniti odviše smelom i naići će na nevericu, što ne iznenađuje kada se ima u vidu koliko je taj materijal slabo poznat, štaviše, neobičnost tog materijala je tako privlačna, da je naša pometenost o tome kako se i gde kinseki svet mišljenja može priključiti našem sasvim razumljiva. Kada se suoči sa problemom razumevanja ideja Istoka, uobičajena greška Zapadnjaka je slična grešci studenta u Faustu. Zaveden Đavolom, on prezrivo okreće leda nauci, i zanesen istočnjačkim okultizmom, doslovno preuzima joga vežbe i postaje jedan imitator. (Teofizika je naš najbolji primer takve greške.) I tako on napušta jedini siguran osnov zapadnjačkog uma i gubi se u izmaglici reći i ideja koje ne bi nikada nastale u evropskim mozgovima, i koje nikada neće moći plodonosno da se nakaleme na njih.

Jedan drevni posvećenik je rekao: "Ako pogrešan čovek koristi prava sredstva, prava sredstva deluju na pogrešan način." Ta kineska izreka, nažalost odviše isti¬nita, stoji u oštrom kontrastu prema našem verovanju u "pravi" metod. U stvarnosti, u takvim stvarima sve zavisi od čoveka a malo ili ništa od metoda. Jer metod je samo staza, samo smer kojim se čovek kreće. Način na koji dela predstavlja pravi izraz njegove prirode. Ako metod nije takav, onda je on samo izveštačenost, nešto veštački pridodato, bez korena i životnog soka, što služi samo pogrešnom cilju samo-obmane. On se pretvara u sredstvo zavaravanja i izbegavanja nečega što je možda neumitan zakon čovekovog bića. Koliko je to daleko od čovečnosti i iskrenosti kineskog mišljenja! Naprotiv, on predstavlja poricanje vlastitog bića, predaju neznanim i nečistim bogovima, kukavički trik u cilju sti-canja psihičke nadmoćnosti, svega u stvari što je krajnje protivno značenju kineskog "metoda". Jer ti uvidi proisti¬ču iz načina života koji je potpun, nepatvoren i istinit u pravom smislu reći; to su uvidi koji dospevaju iz dre¬vnog, kulturnog života Kine koji je dosledno i povezano rastao od najdubljih instinkta, i koji je, za nas, beskrajno udaljen a nemoguće ga je imitirati.

Zapadnjačka imitacija Istoka je dvostruko tragična usled toga što proističe iz nepsihološkog nerazumevanja koje je sterilno kao što su moderna bekstva u Taos, na blažena ostrva južnih mora ili u Centralnu Afriku, gde se iskreno izigrava "primitivnost" dok civilizovani čovek Zapada izbegava svoje preteče dužnosti, svoje Hic Rhodus hic salta. To nije samo pitanje našeg imitiranja, ili još gore, pretvaranja u misionare nečega Što je orga¬nski strano, već je pre pitanje izgradnje naše zapadnja¬čke kulture koja poboljeva od hiljadu boleština. To treba učiniti odmah, i to treba da učini pravi Evropejac, onakav kakav je na svojim uobičajenim zapadnjačkim mestima, sa svojim bračnim problemima, svojim neurozama, dru¬štvenim i političkim zabludama, i svojom celokupnom filo¬zofskom dezorijentacijom.

Učinićemo dobro ako odmah priznamo da, u osnovi gledano, ne razumemo potpunu odvojenost jednog ovakvog teksta od sveta, da je, štaviše, ne želimo da razumemo. Naslućujemo li, možda, da mentalni stav, koji u tolikoj meri može da usmeri pogled unutra, može da proizvede takvu odvojenost samo zato što su ti ljudi toli¬ko potpuno ispunili instinktivne zahteve svojih priroda da ih skoro ništa ne sprečava da sagledaju nevidljivu sušti¬nu sveta? Može li biti da se preduslov za takvu viziju nalazi u oslobađanju od ambicija i strasti koje nas vezu¬ju uz vidljivi svet, i ne proističe li to oslobađanje iz razumnog ispunjavanja instinktivnih zahteva, pre nego iz njihovog prevremenog ili strašljivog gušenja? Da li se naše oči otvaraju pre duhom samo onda kada se poštuju zakoni zemlje? Svako ko poznaje istoriju kineske kulture, i ko je pažljivo izučavao Ji king, tu knjigu mudr¬osti koja već hiljadama godina prožima svakoliko kinesku misao, neće tek tako preći preko ovih pitanja. On će znati, štaviše, da gledišta izražena u našem tekstu nisu izuzetna sa kineske tačke gledišta, već da su, u stvari, neumitni, psihološki zaključci.

U našoj hrišćanskoj kulturi, duh i strast duha su dugo vremena bili najveće vrednosti i stvari kojima se najviše stremilo. Tek posle pada srednjeg veka, odnosno tokom devetnaestog veka, kada je duh počeo da se izrada u intelekt, pojavila se reakcija protiv nepodnošljive vladavine intelektualizma. Ovaj pokret, istina, u prvi mah je načinio oprostivu grešku mešanja intelekta sa duhom, i krivljenja drugog za nedela prvog. Intelekt doista šteti duši kada pokušava da se dokopa nasleda duha. On uopšte nije pogodan za to, zato što je duh nešto više od intelekta po tome što ne uključuje u sebe samo njega, već i osećanja. To je smer, ili princip, života koji teži sjajnim, nadljudskim visinama. Naspram njega stoji mračan, ženski, zemljin princip (jin), sa emocionalnošću i instinktivnošću koje dosežu daleko unazad u dubine vremena, i u korene fiziološkog kontinuiteta. Ti koncepti su nesumnjivo čisto intuitivni uvidi, ali ih se ne možemo lišiti ako pokušavamo da razumemo prirodu čovekove duše. Kina takode ne bi mogla bez njih zato što, kako istorija kineske filozofije pokazuje, nikada nije otišla toliko daleko od središnjih psihičkih činjenica da bi se izgubila u jednostranom preteranom razvoju i precenjivanju jedne izdvojene psihičke funkcije. Otud Kinezi nisu nika¬da ispuštali iz vida paradokse i polarnost svojstvene svemu što je živo. Suprotnosti se uvek uravnotežavaju -to je znak visoke kulture. Jednostranost, iako daje zamah, oznaka je varvarstva. Reakcija koja sada zapo¬činje na Zapad,u - protiv intelekta a u korist osećanja, ili u korist intuicije - izgleda mi kao oznaka kulturnog napr¬etka, širenja svesti preko odviše uskih granica despo¬tskog intelekta.

Ne želim da potcenim veličanstvenu diferencijaciju zapadnjačkog intelekta; uporeden s njim, istočnjački intelekt može da se opiše kao detinjast. (što, očigledno, nema nikakve veze sa inteligencijom.) Kada bismo uspeli da podignemo još jednu, ili čak i treću psihičku funkciju do nivoa časti pripisanog intelektu, tada bi Zapad mogao da očekuje da prevazide Istok u velikoj meri. Zato je doista tužno kada Evropejac napusti vlastitu prirodu i imitira Istok ili "deluje" na njega na bilo koji način. Mogu¬ćnosti koje su mu otvorene bile bi daleko veće kada bi ostao veran sebi i iz svoje vlastite prirode razvio sve ono što je Istok stvorio iz svog unutrašnjeg bića tokom vekova.

Uopšteno rečeno, i sagledano sa nepopravljivo spoljašnje tačke gledišta intelekta, učiniće se kao da nam stvari koje Istok toliko ceni uopšte nisu potrebne. Sam intelekt ne može u prvi mah da pojmi praktičnu važnost koju istočnjačke ideje mogu da imaju za nas, i stoga može da ih klasificira samo kao filozofske i etnološke neobičnosti. Nedostatak razumevanja ide toliko daleko da čak ni učeni sinolozi ne shvataju praktičnu primenu Ji kinga, i sagledavaju ga kao zbirku nerazumljivih magičnih bajalica.

...

Last edited by Airbender; 07-05-09 at 11:00..
Airbender is offline  
Reply With Quote
Old 26-07-08, 17:35   #2
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default Joga I Zapad

Tek je prošlo manje od jednog stoleća otkako Zapad poseduje neka znanja o jogi. Doduše već pre 2000 godina u Evropu je dospelo svakojakih čudesnih priča iz bajovite Indije sa njenim mudracima i omfaloskeptičarima, ali do stvarnog poznavanja indijske filozofije i filozofske prakse došlo je tek sa upozna¬vanjem Upanišada, koje su na Zapad dospele posred¬stvom Francuza Anketila di Perona (Anquetil du Perron). Šire i dublje poznavanje omogućeno je, me¬đutim, tek zaslugom Maksa Milera (Max Miiller), Oksford, i njegovim izdanjem Sacred Books of the East. Ovo stvarno upoznavanje bilo je doduše isprva ograničeno na indologe i filozofe. Ali ubrzo se teozofski pokret, koji je pokrenula Madam Blavatski (Mme Blavatsky) pozabavio istočnjačkim tradicijama i predočio ih široj publici. Tokom više decenija se poznavanje joge na Zapadu predočavalo, s jedne stra¬ne, kao stroga akademska disciplina i, s druge strane, kao nešto što se začelo mora označiti kao religija, iako se ona nije razvila u organizovanu crkvu — uprkos nastojanjima jedne Ane Besant (Annie Besant) i osnivača antropozofijske secesije Rudolfa Štajnera (Rudolf Steiner) koji polazi od Madam Bla¬vatski.

Osobenost ovog zapadnog razvoja teško se može uporediti s onim što joga znači u Indiji. Na Zapadu su se, naime, istočnjačka učenja suočila sa jednom posebnom duhovnom situacijom, koja — u svakom slučaju ranu — Indiju nije poznavala, naime sa strogim podvajanjem nauke od religije, koje je u manjem ili većem stepenu postojalo već 300 godina, kada su učenja joge postepeno počela da postaju poznata na Zapadu. Ovo podvajanje, jedna specifična zapadna stvar, začeto je u osnovi sa renesansom u 15. stoleću. Tada se probudilo opšte i strastveno interesovanje za antiku, pothranjivano padom Istočnorimskog car¬stva, koje je palo pod naletom islama. Tek tada se raširilo poznavanje grčkog jezika i grčke literature. Kao neposredna posledica provale takozvane paganske filozofije, nastala je velika šizma rimske crkve, protestantizam, koji je uskoro obuhvatio ćelu Evropu. Ali i ova obnova hrišćanstva nije više bila u sta¬nju da obuzda oslobođene duhove.

Nastupilo je doba otkrivanja sveta u geograf¬skom i prirodnjačkom smislu, i u sve većoj meri se mišljenje oslobađalo od sputavajućih okova religio¬zne tradicije. Crkve su doduše opstojavale na taj na¬čin što ih je održavala religiozna potreba publike, ali su izgubile vodstvo u domenu kulture. Dok je rim¬ska crkva, zahvaljujući svojoj nenadmašnoj organi¬zaciji, ostala jedinstvena celina, protestantizam se raspao na približno 400 denominacija. To, s jedne strane, govori o njegovoj nemoći i, s druge strane, o religioznoj životnosti koja teži dalje. Tokom 19. sto¬leća došlo je postepeno do sinkretističkih tvorevina i masovnog uvoza egzotičnih religioznih sistema, kao na primer, religije Abdul Bahajia, sufijske sekte, mi¬sije Ramakrišnana, budizma itd. Mnogi od tih siste¬ma, kao na primer antropozofija, vezivali su se sa hrišćanskim elementima. Tako nastala slika odgovara otprilike helenističkom sinkretizmu trećeg i četvrtog stoleća, koji je takođe, barem u tragovima, dospevao sve do Indije. (Up. Apolonija od Tijane, orfičko-pitagorejska tajna učenja, gnozu itd.)

Svi ti sistemi, međutim, kreću se na religioznoj liniji i regrutuju svoje privrženike u velikom broju iz tabora protestantizma. To su, dakle, u osnovi pro¬testantske sekte. Kako je protestantizam svoj glavni napad vodio protiv autoriteta crkve, to je uglavnom uzdrmao veru u nju kao neophodnu posrednicu bo¬žanskog spasenja. Time je, prirodno, individui pri¬pao teret autoriteta a time i jedna dotada nepoznata religiozna odgovornost. Nestanak ispovesti i oproštajnica pooštrili su moralni konflikt pojedinca i optere¬tili ga jednom problematikom koju mu je ranija cr¬kva bila preuzela na taj način što su njeni sakra¬menti, naročito misa žrtve, jemčili izbavljenje poje¬dinca putem sveštenikovog obavljanja svetog čina. Pojedinac je pri tome kao svoj doprinos imao da da samo ispovest, kajanje i okajanje. Nestankom delotvornog svetog čina sada je nedostajao odgovor Boga na nameru pojedinca. Iz te nedovoljnosti objašnjava se težnja za sistemima koji obećavaju odgovor, na¬ime jedno vidljivo ili primetno prilaženje jednog drugog (višeg, duhovnog ili božanskog).

Evropska nauka nije se obazirala na ove nade i očekivanja. Ona je živela svoj intelektualni život iz¬dvojeno od religioznih uverenja i potreba. Ovaj, istorijski gledano, neizbežan raskol zapadnog duha pri¬hvatio je i učenje o jogi, u onolikoj meri koliko je ono bilo prodrlo na Zapad, načinivši ga s jedne stra¬ne predmetom nauke, i pozdravivši ga s druge strane kao put izbavljenja. U okviru religioznog pokreta postoji doduše ceo niz pokušaja da se nauka sjedini sa religioznim uverenjem i praksom, kao na primer Christian Science, teozofija i antropozofija, pri čemu naročito ova poslednja rado sebi daje naučni izgled, prodrevši tako, kao Christian Science, i u intelektu¬alno obrazovane krugove.

Pošto protestant ne raspolaže unapred obeleženim putem, to mu je dobrodošao tako reći svaki si¬stem koji obećava uspešan razvojni tok. On bi tre¬balo da čini ono što je crkva kao posrednica uvek činila, a sada on ne zna kako da to čini. Ako je svoju religioznu potrebu shvatio ozbiljno, onda je on uči¬nio i neizrecive napore verovanja, jer je njegovo učenje tako reći isključivo usredsređeno na veru. Ali vera je jedna harizma, milostivi poklon a ne metoda. Ova protestantu nedostaje u tolikoj meri da se ne mali broj protestanata čak ozbiljno interesovalo za strogo katoličke egzercicije Ignacija Lojole. No, ono što im najviše smeta, to je naravno protivrečnost iz¬među religiozne i naučne istine, konflikt između vere i znanja, koji čak daleko preko granica protestanti¬zma doseže sve do u katolicizam. Ovaj konflikt po¬stoji jedino i samo na osnovu istorijskog raskola ev¬ropskog duha. Kada, s jedne strane, ne bi postojala neprirodna psihološka prisila ka veri i, s druge stra¬ne, isto tako neprirodna vera u nauke, onda ovaj konflikt uopšte ne bi imao nikakvog razloga za svoje postojanje. Lako bi se moglo zamisliti stanje u kome se jednostavno nešto zna, i uz to još i veruje, što nam je iz toliko i toliko dobrih razloga verovatno. Izme¬đu te dve stvari uopšte ne treba da postoji razlog za konflikt. Svakako su obe zajedno potrebne, jer zna¬nje samo, kao i sama vera, uvek su nedovoljni.

Ako se dakle jedna »religiozna« metoda istovre¬meno preporučuje kao »naučna«, onda može da bude sigurna da će na Zapadu naći svoju publiku. Joga ispunjava ovo očekivanje. Ne uzimajući u obzir draž novoga i fascinantnost onoga što je napola shvaćeno, joga iz dobrih razloga ima puno privrženika. Ona ne pruža samo mnogo traženi put već i filozofiju neču¬vene dubine. Ona daje mogućnost kontrolisanog sa¬znanja i time zadovoljava naučnu potrebu za »činje¬nicama«, a uz to, zahvaljujući svojoj širini i dubini, svojoj dostojanstvenoj starosti i svom učenju i me¬todici koja obuhvata sva područja života, obećava neslućene mogućnosti, što misionari ovog učenja nisu propuštali da naglase.

Neću govoriti o značaju joge za Indiju, jer ne mogu da sudim o stvari koju ne poznajem iz ličnog iskustva. Ali mogu da kažem nešto o tome šta ona znači za Zapad. Bespuće se kod nas graniči sa dušev¬nom anarhijom. Usled toga svaka religiozna ili filo¬zofska praksa znači jedno psihološko discipliniranje, dakle jednu metodu duševne higijene. Raznovrsne, čisto telesne procedure joge znače i fiziološku higi¬jenu koja utoliko prevazilazi granice obične gimna¬stike ili vežbanja disanja, ukoliko nije samo mehanističko-naučna već ujedno i filozofska. Jer, ona u tim vežbama povezuje telo sa celinom duha, što je, na primer, očevidno kod vežbi pranajama (Pranayama), gde je prana (Prana) istovremeno dah i uni¬verzalna dinamika kosmosa. Ako je delanje pojedin¬ca ujedno i kosmičko zbivanje, onda se obuzetost tela (inervacija) povezuje sa obuzetošću duha (opšta ide¬ja), i iz toga nastaje živa celina koju nijedna tehni ka, ma koliko naučna bila, nije u stanju da stvori. Praksa joge ne samo što je nezamisliva već bi bila i nedelotvorna bez predstave joge. Ona na retko sa¬vršen način ugrađuje jedno u drugo telesno i du¬hovno.

Na Istoku, gde su ove ideje i prakse nastale, i gde je jedna već četiri hiljade godina stara tradicija stvo¬rila sve potrebne uslove i pretpostavke, joga je, po mome mišljenju, adekvatni izraz i besprekorno od¬govarajuća metodika kojom se postiže takvo stapa¬nje tela i duha da oni predstavljaju jedinstvo u koje se teško može posumnjati, stvarajući tako i psiholo¬šku dispoziciju koja omogućava slutnje s one strane svesti. Istorijski mentalitet Indije nema nikakvih principijelnih poteškoća da smisaono upotrebi jedan pojam kao prana i sl. Zapad pak sa svojom lošom na¬vikom da hoće da veruje, s jedne strane, i svojom izgrađenom naučnom i filozofskom kritikom, s dru¬ge strane, ili će upasti u zamku vere i nesmotreno prihvatiti pojmove — kao prana (Prana), atman (Atman), čakra (Chakra) samadhi (Samadhi) itd. ili će se svojom naučnom kritikom spotaći već o pojam prane i puruše (Purusha). Raspolućenost zapadnog duha onemogućava već od samog početka adekvatno ostvarenje intencija joge. Za Zapad je ona ili čisto religiozna stvar ili je trening poput mnemotehnike, gimnastike disanja, euritmije itd. Ali o onom jogi svojstvenom jedinstvu i celini bića tu nema ni traga. Indus ne može da zaboravi ni telo ni duh, Evropljanin uvek zaboravlja jedno ili drugo. S tom sposobnošću je Evropljanin za sada osvojio svet, Indusu pak to do sada nije uspelo. Indus ne poznaje samo svoju prirodu, već on zna i do kojeg stepena je on sam sama priroda. Evropljanin poseduje nauku o prirodi, ali zato začuđujuće malo zna o svojoj sopstvenoj pri¬rodi, o prirodi u sebi. Za Indusa je blagodet da po¬znaje metodu koja mu pomaže da ovlada svemoći prirode izvana i iznutra. Evropljanin je obdaren da potpuno uguši svoju već osakaćenu prirodu i da od nje napravi poslušnog robota.

...

Last edited by Airbender; 26-07-08 at 17:38..
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 26-07-08, 17:36   #3
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default

...

Za jogu se doduše kaže da može da pomeri brda, ali bi se za tu tvrdnju teško mogao predočiti neki realan dokaz. Umenje joga kreće se u za okolinu pri¬hvatljivim granicama. Evropljanin, međutim, ume da digne brda u vazduh, a šta on još sve ume i šta je sve u stanju da učini kada se oslobodi njegov od ljud¬ske prirode otuđeni intelekt, to nam je na veoma gorak način pokazao svetski rat. Ja kao Evropljanin ne mogu Evropljaninu da poželim još više »kontro¬le«, više moći nad prirodom u nama i oko nas. Ta ja na svoju sopstvenu sramotu moram da priznam da svoja najbolja saznanja (među kojima je i nekoliko sasvim dobrih) imam da zahvalim okolnosti što sam tako reći stalno delao i radio suprotno svim pravili¬ma joge. Svojim istorijskim razvojem Evropljanin se toliko udaljio od svojih korena, da se njegov duh na kraju raspolutio u veru i znanje, kao što se svako psihološko preterivanje rastače u svoje suprotne pa¬rove. Njemu je potreban povratak prirodi, ali ne po¬vratak u rusoovskom smislu,. već povratak svojoj prirodi. Njegov je zadatak da ponovo nađe prirodnog čoveka. Međutim, umesto toga on ne želi ništa radije od sistema i metoda, kako bi ugušio prirodnog čove¬ka koji mu se svuda isprečava na putu. On će nemi¬novno jogu upotrebiti na pogrešan način, jer je nje¬gova duševna dispozicija sasvim drugačija od one kod istočnjačkog čoveka. Onome kome to mogu ja preporučujem: „Studirajte jogu. Naučićete beskraj¬no mnogo, ali je nemojte primenjivati, jer mi Evropljani nismo tako skrojeni da bismo bez daljnjega bili u stanju da pravilno primenimo ove metode. Jedan indijski guru može sve da vam objasni i vi sve možete da podražavate. Ali znate li ko primenjuje jogu? Drugim rečima znate li uopšte Ko ste vi i kako ste skrojeni“

U Evropi je moć nauke i tehnike tako velika i nesumnjiva, da skoro uopšte nema nikakve svrhe da se zna šta se sve može uraditi i šta se sve pronašlo. Covek se prosto guši pred tim strahovitim mogućno¬stima. Ovde se nazire sasvim drugo pitanje: ko primenjuje tu moć? U čijim rukama se nalazi ta moć? Država je za sada provizorno zaštitno sredstvo, ona tobože čuva i štiti građanina pred tim ogromnim ko¬ličinama otrova i drugih paklenih razornih sredstava, koja se u svako doba, za veoma kratko vreme mogu proizvesti u hiljadama tona. Znanje je postalo tako opasno da više nije primarno pitanje šta bi se još moglo postići, već sada sve aktuelnije postaje pitanje kakav bi trebalo da bude čovek kome se poverava kontrola nad tim »umenjem« (znanjem), ili na koji način bi mogao da se izmeni duh zapadnog čoveka, tako da bi se on odrekao tog svog strašnog znanja (umenja). Bilo bi beskrajno korisnije da mu se uzme iluzija njegove moći, umesto što se podržava u za¬bludi da može da učini sve što hoće. Izreka: tamo gde postoji jedna volja, tu postoji i jedan put, stala je života milione ljudi.

Zapadnom čoveku nije potrebna premoć nad prirodom izvana i iznutra. On posreduje i jedno i drugo u skoro đavolskoj savršenosti. Ali ono što mu nedostaje, to je svesno priznanje svoje podređenosti pri¬rodi oko sebe i u sebi. Ono što bi on trebalo da na¬uči, to je da on ne može da dela onako kako on to hoće. Ako to ne nauči, onda će uništiti svoju sop¬stvenu prirodu. On ne poznaje svoju dušu koja se samoubilački protiv njega buni. Pošto sve i svašta može da pretvori u tehniku, to je u principu sve što naliči na metodu opasno i osuđeno na bezuspešnost. Onoliko koliko je joga higijena, toliko je, poput sva¬kog drugog sistema, korisna za zapadnog čoveka. Ali joga u najdubljem smislu to nije, jer ona želi mnogo vise; ona, naime, ako dobro razumem, želi konačno rešenje i oslobođenje svesti od svake vezanosti za objekt i subjekt. Pošto se, međutim, ne možemo oslobodlti od onoga čega nismo svesni, to Evropijanin prvo mora da. upozna svoj subjekt. To je ono što se na Zapadu zove nesvesno. Joga-metoda se isključivo obraća svesti i svesnoj volji. Ali takav poduhvat obe¬ćava da će biti uspešan samo u slučaju kada nesvesno ne poseduje neki znatniji potencijal, tj. kada ne sa¬drži velike delove. ličnosti. Ako je upravo to slučaj, onda će svaki svesni napor biti bezuspešan, a ono što će proizići u tom grčevitom naporu, to će biti ka¬rikatura ili štaviše prava suprotnost onome što bi trebalo da bude prirodni rezultat. Kroz bogatu metafiziku i simboliku Istoka izra¬žen je velik i značajan deo nesvesnog i time je nje¬gov potencijal umanjen. Kada jogi kaže prana, onda pri tome misli znatno više nego samo dah. Njemu pri reči prana još odzvanja celokupna metafizička komponenta i čini se kao da stvarno zna šta prana i u tom pogledu znači. On to ne zna na osnovu svoga razu¬ma, već na osnovu svoga srca, stomaka i krvi. Evropljanin nasuprot tome podražava pojmove i uči ih napamet, te stoga i nije u stanju da indijskim poj¬mom izrazi svoju subjektivnu činjenicu. Veoma sumnjam u to da bi Evropljanin, kada bi bio u stanju da stekne njemu odgovarajuća iskustva, izabrao upravo shvatanje kao prana da bi to iskustvo izrazio.

Joga je prvobitno bila jedan prirodni introverzioni postupak koji se odigravao u svim mogućim in¬dividualnim varijacijama. Takve introverzije dovode do osobenih unutrašnjih procesa koji preobražavaju ličnost. Ove introverzije su se tokom milenij uma organizovale kao metode i to na najrazličitije načine. Čak i sama indijska joga poznaje mnogobrojne kraj¬nje različite forme. Razlog tome je prvobitna razno¬likost individualnog iskustva. Ali to uopšte ne znači da jedna od ovih metoda odgovara osobenoj istorijskoj strukturi Evropljanina. Štaviše, verovatnije je da njegova prirodna joga proishodi iz istorijskih preduslova koje Istok ne poznaje. Na Zapadu su u stva¬ri obe one kulturne tendencije, koje se najvećim delom praktično bave sa dušom, naime medicina i dušebrižništvo, izgradile metode koje se začelo daju uporediti sa jogom. Već sam pomenuo egzercicije crkve. Sto se tiče medicine, iz njenog delokruga se jogi približuju neke od modernih terapeutskih metoda. Frojdova psihoanaliza svodi svest pacijenta na unutra¬šnji svet sećanja iz detinjstva, s jedne strane, i želje i nagone koje je svest potisla, s druge strane. To je u stvari konsekventno dalje razvijanje prakse ispovesti, ispovedanja. Tendencija je veštačka introverzija u cilju osvešćivanja nesvesnih komponenti su¬bjekta.

Nešto malo drugačija metoda je takozvani »autogeni trening« J. H. Šulca (Up. J. H. Schultz, Das autogene Training . Berlin, 1932.), koji se čak svesno nadovezuje na jogu. Njegov glavni cilj je razrešenje grča svesti i njime uslovljeno potiskivanje nesvesnog.

Moja metodika sazdana je, kao i ona Frojdova, na praksi ispovesti. I ja kao i Frojd uzimam u obzir snove, ali naša shvatanja se razlikuju u vrednovanju nesvesnog. Za njega je ono u biti dodatak svesti, i to dodatak u kome su nagomilane sve inkompatibilnosti. Za mene je nesvesno jedna kolektivna psihička dispo¬zicija stvaralačke prirode. Iz te principijelne razlike u shvatanjima proishodi, prirodno, i sasvim druga¬čije vrednovanje simbolike i njene metode tumače¬nja. Frojd uglavnom postupa analitički-reduktivno. Ja tome dodajem još jednu sintetiku koja ističe svrsishodnost nesvesnih tendencija u pogledu razvoja lič¬nosti. U ovoj grani istraživanja nastale su značajne paralele sa jogom, specijalno sa kundalini-jogom i simbolikom tantra-joge, lamaizmom i taoističkom jo¬gom u Kini. Ove joga-forme sa svojom bogatom sim¬bolikom pružaju mi najvrednije uporedne materijale za tumačenje kolektivno nesvesnog. "Međutim, meto¬de joga principijelno ne primenjujem, jer nesvesnom na Zapadu ne sme ništa da se nametne. Svest se ve¬ćim delom odlikuje grčevitim intenzitetom, i ograničenošću, pa se otuda ne sme još više naglašavati. Na¬suprot tome treba nesvesnom što je moguće više po¬moći da dosegne svest, kako bi potonju oslobodilo svoje ukočenosti. U tu svrhu primenjujem i metodu aktivne imaginacije, koja se sastoji u posebnom treningu svesti, kako bi se nesvesnim sadržajima pomo¬glo da se razviju.

Ako prema jogi zauzimam tako kritički odbojan stav, onda to nikako ne znači da ovu duhovnu tvore¬vinu Istoka ne smatram jednom od najvećih tekovina koje je ljudski duh ostvario. Nadam se da se na osno¬vu mog izlaganja dovoljno jasno može videti da je moja kritika jedino i samo uperena protiv primene joge na zapadnog čoveka. Duhovni razvoj Zapada išao je sasvim drugim putevima nego duhovni razvoj Istoka, pa je otuda i stvorio uslove koji su u najvećoj meri nepogodni za primenu joge. Zapadna civilizacija jedva da je hiljadu godina stara i ona prvo mora da se oslobodi svojih varvarskih jednostranosti. Njoj je pre svega neophodan dublji uvid u prirodu čoveka. Potčinjavanjem i ovladavanjem ne stiče se nikakav uvid, a najmanje se to postiže podražavanjem meto¬da koje su nastale pod sasvim drugačijim psiholo¬škim uslovima. Zapad će tokom svog daljeg razvoja stvoriti svoju sopstvenu jogu i to na osnovi koju je stvorilo hrišćanstvo.

Last edited by Airbender; 27-07-08 at 09:25..
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 18-02-09, 21:59   #4
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default INDIJA - I dio

Na put u Indiju 1938. godine, nisam krenuo samoinicijativno. Do njega je došlo nakon poziva od strane Britanske vlade u Indiji da učestvujem u proslavama povodom dvadesetpetogodišnjice Univerziteta u Kalkuti.

Do sada sam već pročitao mnogo dela o indijskoj fiksofiji i istoriji religije, koja su me uverila u vrednost istočnjačke mudrosti. Ali, da bih stekao sopstvene zaključke tim povodom, morao sam da putujem - pri čemu sam se osećao kao homunkulus u retorti. Indiju sam doživeo kao san, jer sam tamo sve vreme bio i ostao u potrazi za sobom, za istinom o samom sebi.

Ovo putovanje predstavljalo je intermeco u intenzivnom proučavanju alhemijske filosofije na kojoj sam u to vreme radio. Ona me je toliko obuzela da sam poneo sa sobom prvu knjigu Theatrurn Chemicum iz 1602. godine, koja sadrži osnovna dela Gerardusa Dorneusa (Gerardus Dorneus). Tokom putovanja proučio sam knjigu od početka do kraja. Na taj način bio sam u stanju da ovaj materijal koji je pripadao fundamentalnom sloju evropske misli neprekidno upoređujem sa mojim utiscima o jednom tuđem mentalitetu i kulturi. Oba sadržaja izronila su iz originalnih psihičkih iskustava nesvesnog i stoga su dovela do istih, sličnih ili makar uporednih ideja.

Indija mi je pružila prvi direktni susret i doživljaj jedne stare, visoko razvijene kulture. Mojim putovanjem po centralnoj Africi upravljali su sasvim drugačiji elementi: kultura tu nije bila u prvom planu mog interesovanja. Sto se tiče severne Afrike, tamo nikada nisam imao prilike da razgovaram sa nekom osobom koja bi bila u stanju da kulturu svog naroda izrazi recima. U Indiji sam, međutim, imao prilike da razgovaram sa predstavnicima indijskog mentaliteta koje sam na taj način mogao da uporedim sa evropskim. Vodio sam učene razgovore sa S. Subramanija Ijerom (Subramanva Iver) guruom Maharadže od Misore (čiji sam bio gost izvesno vreme, kao što sam razgovarao i sa mnogim drugim ličnostima čija sam imena nažalost zaboravio). S druge strane, pažljivo sam izbegavao sve takozvane "svete ljude". To sam činio jer sam morao da dođem do sopstvenih saznanja i ideja, a ne da od drugih usvajam ono što nisam lično u stanju da domašim. Da sam pokušao da učim od svetih ljudi i da sam njihovu istinu usvojio kao sopstvenu, osećao bih se kao lopov. Kada se nalazim u Evropi takođe nisam u stanju da bilo šta pozajmim sa Istoka, već sopstveni život moram da oblikujem iz samog sebe - iz onoga što mi govori unutarnje biće, ili što mi priroda nameće.

U Indiji sam najpre bio zainteresovan za problem psihološke prirode zla. Veoma sam bio impresioniran načinom na koji je to pitanje integrisano u indijski duhovni život, i ovde sam ga sagledao u novoj svetlosti. Prilikom svakog razgovora sa kultivisanim Kinezom takođe bi me uvek iznova impresionirala činjenica da je taj narod u stanju da usvoji takozvano zlo a da pri tom "ne izgubi obraz". Mi, na Zapadu, nismo u stanju da tako postupamo. Reč je o tome da za istočnjaka, po svemu sudeći, pitanje morala ne predstavlja osnovni problem, kao za nas sa Zapada. Za istočnjake, dobro i zlo smisaono su sadržani u prirodi i predstavljaju samo različite stupnjeve iste stvari.

Video sam da se indijska duhovnost u jednakoj meri sastoji od zla kao i od dobra. Hrišćani teže dobru a podležu zlu; Indus se oseća izvan dobra i zla, ili nastoji da putem meditacije ili joge dosegne takvo stanje. Prema mom mišljenju, kada zauzmemo takav stav i dobro i zlo gube jasne obrise što dovodi do izvesnog zastoja. U tom slučaju čovek zapravo ne veruje ni u dobro ni u zlo. Sagledani na istočnjački način, dobro i zlo u najboljem slučaju mogu da se shvate kao moje dobro ili moje zlo, kao bilo šta što za mene predstavlja dobro ili zlo -što nas dovodi do paradoksalnog zaključka da indijskoj duhovnosti ili nedostaju i dobro i zlo, ili je toliko opterećena kontradikcijama da joj je potrebna nirdvandva, oslobođenje od suprotnosti i od deset hiljada drugih stvari.

Za Indusa cilj ne predstavlja dosezanje moralnog savršenstva, već stanje nirdvandva. On želi da se oslobodi prirode; u nastojanju da dosegne takav cilj Indus putem meditacije teži stanju praznine u kojem nema slika. Ja, s druge strane želim da postojim u stanju žive kontemplacije prirode i psihičkih slika. Ne želim da se oslobodim niti ljudskih bića, niti samog sebe, ni prirode, jer sve to doživljavam kao najveća čuda. Priroda, psiha i život meni deluju kao božanska otkrovenja - i čemu bih više mogao da težim? Najviši smisao postojanja za mene može da se sastoji jedino u činjenici da nešto postoji, a ne da ne postoji ili da više ne postoji.

Prema mom mišljenju uopšte ne postoji oslobođenje a tout prve. Kako bih mogao da se oslobodim nečega što ne posedujem, što nisam učinio ili doživeo? Pravo oslobađanje za mene postaje moguće tek pošto učinim ono što sam bio u stanju, kada se potpuno posvetim nečemu i učestvujem u tome do kraja. Ali, ukoliko se povučem iz učestvovanja, ja zapravo amputiram određeni deo sopstvene psihe. Svakako da mogu postojati opravdani razlozi za moje povlačenje iz određenog iskustva. Ali, u tom slučaju prinuđen sam da priznam svoju nesposobnost, i moram biti svestan kako sam možda propustio da uradim nešto suštinski bitno. U tom slučaju jedino mogu da se iskupim jasnom svešću o sopstvenoj nemoći da izvršim određeno delo.

Čovek koji ne prođe kroz pakao svojih strasti, nikada ih ne može prevazići. U tom slučaju njihov plamen obituje u susednoj kući i u svakom trenutku može da izbije i zapali vatru u njegovoj sopstvenoj kući. Svaki put kada od nečega odustajemo, kada nešto ostavljamo nedovršenim ili predamo zaboravu, postoji opasnost da se stvari koje smo zapustili vrate još većom silinom.

U Konaraku (Orisa) upoznao sam učenog bramana koji je ljubazno predložio da pode sa mnom u posetu hramu i stavio mi je na raspolaganje velika službena kola hram?. Pogoda je od dna do vrha bila prekrivena izuzetno opscenim skulpturama. Dugo smo razgovarali o toj neobičnoj činjenici, koja prema njegovom tumačenju predstavlja sredstvo za postizanje duhovnosti. Usprotivio sam se takvom objašnjenju - pokazivši mu grupu mladih seljaka koji su otvorenih ustiju stajali ispred spomenika, diveći se njegovoj lepoti - pri čemu sam smatrao da se u tom trenutku ovi mladići svakako ne produhovljuju, već da su im glave najverovatnije ispunjene seksualnim fantazijama. Na to je moj saputnik odgovorio: "Ali, upravo se o tome radi. Kako bi mogli da postanu produhovljeni ako najpre ne ispune svoju karmu?" Sve te otvoreno opscene slike nalaze se ovde upravo s ciljem da podsete ljude na njihovu dharma (zakon); u suprotnom ovi nesvesni ljudi mogli bi da ga zaborave.

Primedbu da bi mladi muškarci mogli da zaborave svoju seksualnost, poput životinja kada im nije vreme za parenje, smatrao sam čudnom. Moj mudri sagovornik je, međutim, odlučno tvrdio da su oni u jednakoj meri nesvesni kao životinje i da su im doista potrebni očigledni saveti i opomene. "Do ovog mesta, rekao je, pre nego što stupe u hram, na njihovu dharmu podsećaju ih spoljašnji ukrasi; sve dok ne postanu svesni svoje dharme i dok je ne ispune, ne mogu da dosegnu stepen produhovljenosti."

Dok smo prolazili kroz kapiju hrama, moj saputnik pokazao mi je na dve "zavodnice", statue dve mlade plesačice zavodljivih bedara koje su s osmehom dočekivale svakog posetioca. "Pogledaj ove dve mlade plesačice", rekao je, "One imaju istu ulogu. Ona se, naravno, ne odnosi na ljude kao što smo ti i ja, jer smo mi dosegli nivo svesti koji je iznad takvih stvari. Ali, za ove dečake sa sela sve ovo je 'neophodna poduka i opomena'."

Kada smo napustili hram i nastavili da pešačimo duž staze od lingama, iznenada je rekao: "Da li vidiš ovo kamenje? Da li znaš šta ono znači? Otkriću ti veliku tajnu." Bio sam začuđen, jer sam mislio da je falusna priroda tih spomenika poznata svakom detetu. Ali on mi je s najvećom ozbiljnošću šapnuo u uvo: "Ovo kamenje predstavlja intimne delove tela muškarca." Očekivao sam da će mi reći kako označavaju velikog Boga Sivu. Pogledao sam ga zgranuto, ali on je samo značajno klimnuo glavom, kao da hoće da kaže: "Da, to je upravo to. Nema sumnje da se vi, u vašem evropskom neznanju, nikada ne biste dosetili prave istine." Kad sam ovo ispričao Hajnrihu Cimeru (Heinrich Zimmer), uskliknuo je ushićeno: "Konačno sam, za promenu, čuo nešto stvarno o Indiji!"

Kada sam posetio budističke spomenike u Sančiju, gde je Buda održao svoju prvu propoved, snažno me je obuzela ona vrsta osećanja, koje se u meni brzo razvija kada se susretnem sa pojavom, osobom ili idejom čijeg značaja još uvek nisam svestan. Spomenici su podignuti na stenovitom brdu do čijeg se vrha može stići udobnom stazom sačinjenom od kamenih blokova koji su postavljeni duž zelene doline. Budistički hramovi predstavljaju grobove ili mesta za čuvanje relikvija, polukružnog su oblika, i poput dva gigantska ćupa za pirinač smešteni su jedan povrh drugog (konkavnost preko konkavnosti) prema uputstvima koje je sam Buda dao u Maha-Parinib-bana-Sutta. Restauraciju ovih spomenika Britanci su izveli s osećanjem najdubljeg poštovanja. Najveća medu ovim građevinama okružena je zidom koji ima četiri bogato ukrašene kapije. Ulazi se kroz jednu od njih odakle se skreće na levo stazom koja zatim kružno opasuje budistički spomenik u pravcu kretanja skazaljki na satu. Budine statue postavljene su na četiri glavna mesta. Kada se kružnom stazom obiđe oko jednog kipa, stupa se na drugi, viši kružni put, koji ima istu svrhu. Bio sam opčinjen pogledom s visine na ravnicu, samim budističkim spomenicima, ruševinama hrama i mirom svetog mesta. Napustio sam svog pratioca i prepustio se neodoljivoj atmosferi ovog mesta.

...

Last edited by Airbender; 18-02-09 at 22:09..
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 18-02-09, 22:03   #5
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default Indija - II dio

...

Uskoro sam začuo kako se iz daljine približava zvuk gonga. Približavala se jedna grupa japanskih hodočasnika, koji su marširali jedan iza drugog, svaki od njih nosio je mali gong. Svirali su u taktu drevne molitve Om manipadme hum, pri čemu je naglasak udarca u gong padao na reč hum. Duboko su se naklonili ispred budističkih spomenika, a zatim su prošli kroz kapiju. Tu su se ponovo naklonili ispred Budine statue, odsviravši pesmu sličnu himni. Prošli su dvema kružnim stazama ispunivši tako duplo kružno kretanje, pri čemu su ispred svake Budine statue otpevali himnu. Dok sam ih posmatrao i umom i duhom bio sam sa njima, a nešto u meni tiho im se zahvaljivalo što su na tako divan način doprineli da shvatim sopstvena neartikulisana osećanja.

Na osnovu jačine svoga osećanja shvatio sam da mi brežuljak Sanci znači nešto ključno. Tu sam uvideo novu stranu budizma. Shvatio sam da je život Bude predstavljao realizaciju Sopstva koje je izbilo na površinu i zahtevalo pravo na lični život. Za Budu Sopstvo zauzima mesto iznad svih bogova, ono je unus mundus koji reprezentuje suštinu ljudskog postojanja i sveta u celini. Sopstvo istovremeno otelovljuje aspekte unutarnje i spoljne suštine bića, bez koje svet uopšte ne bi mogao da postoji. Buda je video i shvatio kosmogonijsko dostojanstvo ljudske svesti; zbog toga je jasno uočio da bi svet potonuo u ništavilo kada bi čovek uspeo da utrne to svetio. Veličina Šopenhauerovog otkrića sastoji se u tome što je takođe uočio istu stvar, ili što je nezavisno od Bude došao do istovetnog saznanja.

Hristos - kao i Buda - predstavlja otelovljenje Sopstva, ali u jednom potpuno drugačijem smislu. Obojica označuju ideju prevazilaženja sveta: Buda na osnovu racionalnog razmišljanja i uvida. Hristos kao unapred određena žirtva. Hrišćanstvo je u većoj meri obeleženo patnjom - budizam filozofijom i delom. Oba puta su ispravna, ali sa induskog stanovišta Buda je potpunije ljudsko biće. On je istorijska ličnost i stoga je prihvatljiviji za čoveka. Hristos je istovremeno istorijski čovek i Bog, i stoga ga je teže shvatiti. U suštini, Hristos nije bio shvatljiv ni samom sebi; znao je jedino da mora da se žrtvuje, da mu je takav put nametnut iznutra. Svoje žrtvovanje doživeo je kao sudbinski čin. Buda je proživeo svoj život i umro u dubokoj starosti, dok Hristova uloga kao Hrista verovatno nije trajala duže od jedne godine.

Budizam je kasnije doživeo jednak preobražaj kao i hrišćanstvo: Buda je naime postao predstava razvitka Sopstva; postao je model koji čovek treba da oponaša, dok je on sam zapravo propovedao kako bi prevazilaženjem Nidana lanca svako ljudsko biće moglo da postane prosvetljeno, budha. U hrišćanstvu, slično tome, Hristos predstavlja obrazac unutarnje integralne ličnosti svakog hrišćanina. Ali, istorijski tokovi doveli su do imitatio Christi, usled čega pojedinac ne sledi svoj sopstveni sudbinski put prema celovitosti, već pokušava da imitira put kojim je išao Hrist. Na istoku su istorijski pravci na sličan način doveli do pobožne imitacije Bude. Ideja da bi Buda trebalo da postane model za imitiranje podrazumevala je po sebi slabljenje njegovog osnovnog učenja, kao što je imitatio Christi prethodila kobnom zastoju u evoluciji hrišćanske ideje. Kao što je Buda, zahvaljujući sopstvenom prosvetitelju, bio daleko napredniji od bramanskih bogova, tako je i Hrist doviknuo Jevrejima: "Vi ste bogovi" (Jovan, 10 : 34); ali ljudi nisu bili u stanju da shvate značenje ovih reci. Umesto toga možemo da vidimo kako se takozvani hrišćanski Zapad, namesto stvaranja novog, kreće džinovskim koracima prema mogućnosti uništenja postojećeg sveta.

Indija mi je dodelila tri doktorata, iz Alahababa, Benaresa i Kalkute - predstavnika islama, hinduizma i britansko-indijske medicine i nauke. Ove počasti su me donekle preopteretile i uželeo sam se samoće. Desetodnevni boravak u bolnici omogućio mi je takvu vrstu neophodnog skloništa, jer me je u Kalkuti konačno oborila u krevet dizenterija. Našao sam se na blaženom ostrvu i divljem moru novih utisaka, i pronašao sam mesto s kojeg sam mogao da razmišljam o deset hiljada stvari i pometnji koju su one unele u mene.

Kada sam se vratio u hotel u relativno dobrom zdravstvenom stanju, sanjao sam tako karakterističan san da želim da ga ovde pribeležim. Našao sam se, s velikim brojem mojih prijatelja i poznanika iz Ciriha, na jednom nepoznatom ostrvu, koje po svemu sudeći nije bilo mnogo udaljeno od obale južne Engleske. Ostrvo je bilo malo i gotovo nenaseljeno. Sastojalo se od uzanog parčeta zemljišta dugog oko dvadeset milja, koje se prostiralo u pravcu sever-jug. Na stenovitoj obali južnog kraja ostrva nalazio se srednjevekovni zamak. Kao grupa turista u obilasku ovog mesta nalazili smo se u dvorištu zamka. Ispred nas se uzdizao impozantan belfroi, kroz čije su se kapije mogle videti kamene stepenice. Upravo smo uspeli da ugledamo kako se ove stepenice pružaju u vis do jedne dvorane sa stubovima. Sama dvorana bila je osvetljena mutnom svetlošću sveca. Shvatio sam da se radi o Gralovom zamku, i da te večeri u njemu treba da se održi "Gralova proslava". Ovaj podatak je po svemu sudeći trebalo da bude čuvan u tajnosti, jer nemački profesor koji se nalazio medu nama, i koji je upadljivo podsećao na starog Momsena (Mommsen), nije ništa znao o proslavi. Vodio sam veoma živ razgovor sa njim, i bio impresioniran njegovom učenom i blistavom inteligencijom. Jedino me je uznemirivala sledeća činjenica: neprekidno je govorio o prošlosti koja je davno nestala i veoma je učeno govorio o odnosu između britanskih i francuskih izvora legende o Gralu. Očigledno nije bio svestan značenja legende, niti njene žive prisutnosti, za razliku od mene koji sam uočavao oboje. Činilo se, takode, da profesor ne primećuje našu neposrednu, stvarnu okolinu, jer se ponašao kao da se nalazi u učionici gde drži čas svojim studentima. Uzalud sam pokušavao da skrenem njegovu pažnju na osobenost naše situacije. On, međutim, nije video ni stepenice ni prazničnu atmosferu u dvorani.

Pogledao sam oko sebe s osećanjem bespomoćnosti, i utvrdio da se nalazim pored zidova visokog zamka; niži deo zida bio je prekriven jednom vrstom rešetke, koja nije bila napravljena od uobičajenog drveta, već od crnog gvozda koje je bilo umetnički oblikovano u vinovu lozu, mlade izdanke lišća i grožđa. U razmacima od šest stopa na horizontalnim granama nalazile su se majušne kuće, takođe od gvozda, nalik kućicama za ptice. Iznenada sam primetio da se u lišću nešto kreće; u prvom trenutku imao sam utisak da se radi o mišu, ali onda sam jasno ugledao majušnog kepeca od gvozda sa kapuljačom na glavi, cucullatus-a, kako juri od jedne male kuće do druge. "Evo", doviknuo sam uzbuđeno profesoru, "pogledajte tamo, hoćete li..."

U tom trenutku nastupio je prekid i san se promenio. Nalazio sam se s istim društvom kao i pre, izuzev profesora - ispred zamka, u nepošumljenom, stenovitom pejsažu. Znao sam da je nešto nepredviđeno moralo da se dogodi, jer se Gral još uvek nije nalazio u zamku iako je proslava trebalo da se održi te iste večeri. Rečeno je da se Gral nalazi na severnom delu ostrva, skriven u maloj, nenastanjenoj kući, jedinoj koja se tamo nalazila. Znao sam da se naš zadatak sastoji u tome da donesemo Grala u zamak. Nas šestoro, otprilike, uputili smo se prema severu.

Nakon nekoliko sati napornog hoda stigli smo do najužeg dela ostrva, gde sam utvrdio da jedan rukavac mora deli ostrvo na dve polovine. Najuži deo tog morskog tesnaca iznosio je oko hiljadu jardi. Tada je Sunce zašlo i spustila se noć. Iscrpljeni, ulogorili smo se na zemlji. Oblast je bila nenaseljena i pusta; na daleko i na široko nije se moglo videti ni drvo ni grm, ništa osim trave i stena. Nije bilo nikakvog mosta niti čamca. Bilo je veoma hladno i moji prijatelji su uskoro jedan za drugim zaspali. Razmišljao sam šta bi moglo da se učini i zaključio sam kako moram da preplivam kanal i dođem do Grala. Skinuo sam odeću. U tom trenutku sam se probudio.

Ovaj tipično evropski san javio se kada sam svesno počeo da tražim izlaz iz mnoštva utisaka iz Indije koji su me pritiskali. Pre nekih desetak godina otkrio sam da u mnogim mestima Engleske mit o Gralu još uvek predstavlja nešto živo, uprkos svoj učenosti koja se nagomilala oko tetrtdicije. Ova činjenica je ostavila još jači utisak na mene kada sam uočio sklad između tog poetskog mita i onoga što je alhemija govorila o unum vas, una medicina i unus lapis-u. Mitovi koji se preko dana zaborave nastave da žive tokom noći a snažne figure koje je svest svela na banalnost i smešnu trivijalnost pesnici su ponovo otkrili i profetski oživeli; ove moćne figure, u "promenjenom obliku", može stoga da prepozna svaka duhovno radoznala osoba. Veliki mitovi prošlosti nisu umrli, kao što mislimo, iako su promenili imena. "Mali i slabašni, ali velike moći", Kabir u velu stupa u novu kuću.

S neodložnom hitrinom san je izbrisao sve snažne utiske iz Indije i vratio me je isuviše dugo zanemarivanom interesovanju za Istok, koje je prethodno bilo izraženo u potrazi za Svetim Gralom kao i u traganju za kamenom mudrosti. Izbačen sam iz sveta Indije i opomenut da Indija ne predstavlja moj zadatak, već samo deo nesumnjivo značajnog puta koji treba da me približi mom sopstvenom cilju. Kao da je san želeo da me upita: "Šta radiš u Indiji? Bilo bi bolje da tragaš za lekovitom posudom, servator mundi, koja je tebi i tvojim prijateljima hitno potrebna. Jer se nalazite u opasnom stanju; svi se nalazite u blizini opasnosti da uništite sve što je vekovima izgrađivano."

...
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 18-02-09, 22:04   #6
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default Indija - III dio

...

Poslednju oblast mog putovanja, Cejlon, nisam više doživljavao kao Indiju; tu se već osećao uticaj južnih mora, dodir raja, u kojem čovek ne može da se predugo zadrži. Kolombo je prometna, međunarodna luka u kojoj svakog dana, između pet i šest časova iz vedrog neba dolazi do provale oblaka i pljuska. Uskoro smo ga ostavili iza sebe i nastavili put prema brdovitom kraju u unutrašnjosti. Kandi, drevni kraljevski grad, tu obavija fina izmaglica čija mlaka vlaga hrani i održava bujnu vegetaciju. Dalada-Maligava Hram, koji čuva relikvije Svetog Zuba (Bude), mali je hram ali zrači posebnim šarmom. Dosta vremena proveo sam u njegovoj biblioteci, razgovarajući sa monasima i razgledajući tekstove budističkog zakona koji su izgravirani na lišću od srebra.

Tu sam prisustvovao jednoj večernjoj ceremoniji koja je vredna pamćenja. Mladići i devojke prosipali su ogromne količine jasminovog cveća ispred oltara, pevajući istovremeno molitvu u pola glasa: mantrom. Mislio sam da se mole Budi, ali moj vodič, jedan kaluder, objasnio mi je: "Ne, Bude više nema; on je u nirvani; ne možemo da mu se molimo. Oni pevaju: 'Naš život je prolazan kao ovo cveće. Neka moj bog podeli sa mnom lepotu ovih darova' ." ( Bog = deva = anđeo zaštitnik)

Pre glavne ceremonije održan je jednočasovni koncert u mondapam-u, to jest u prostoriji koja se u Indiji naziva dvorana za čekanje. Bilo je pet dobošara: u svakom uglu četvorougaone dvorane nalazio se po jedan dobošar, dok je peti, jedan mladić, stajao u sredini. On je bio solista i veoma dobar dobošar. Go do pasa, blistavog torzoa, sa crvenim pojasom, u shoka (dugačka suknja koja dopire do peta); sa belim turbanom i sjajnim narukvicama koje su mu prekrivale ruke, popeo se na Budu od zlata, noseći dupli doboš, "da prinese muziku kao dar". Tu je, uz divne pokrete tela i ruku, umetnički savršeno, odsvirao na bubnju jednu čudnu melodiju. Posmatrao sam ga s leda; stajao je ispred ulaza u mandapam, koja je bila pokrivena malim lampama sa uljem. Doboš govori drevnim jezikom trbuha i solarnog pleksusa; trbuh se ne "moli" već "rađa" dobronamernu mantram ili meditativnu molitvu. Ne radi se, dakle, o obožavanju Bude, već o jednom od mnogobrojnih činova samoiskupljenja koje izvodi osvešćeno ljudsko biće.

Pre početka proleća krenuo sam na povratak kući, s takvim obiljem utisaka da nisam imao ni najmanju želju da napustim brod kako bih video Bombaj. Umesto toga, zaronio sam u svoje alhemijske tekstove na latinskom. Ali Indija je ipak ostavila traga u meni; to su tragovi koji vode iz jedne u drugu beskonačnost.
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 11-04-09, 22:48   #7
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default Fragmenti iz Jungovog predgovora Knjige Promjena

...
Da je smisao Knjige Promena lako shvatljiv, delu ne bi bio potreban predgovor.
...
Ja ne znam kineski i nikada nisam bio u Kini. Uveravam mog čitaoca da nije sasvim lako naći pravi pristup ovom spomeniku kineske misli, koji je potpuno udaljen od naših načina razmišljanja. Da bi se shvatilo o čemu se u toj knjizi radi, neophodno je da se odbace izvesne predrasude zapadnog duha. Čudnovata je činjenica da takav daroviti i intelegentni narod kao kineski nikada nije razvio ono što mi nazivamo naukom. Naša nauka, međutim, zasniva se na principu uzročnosti, a uzročnost se smatra neoborivom istinom. Ali velika promena našeg načina mišljenja je počela. Ono što Kantova Kritika čistog uma nije uspela, postigla je savremena fizika. Opšte istine o uzročnosti sada su uzdrmane iz temelja: sada znamo da ono što mi nazivamo prirodnim zakonima su samo statističke istine i preme tome moraju bezuslovno da priznaju izuzetke. Mi nismo dovoljno uzimali u obzir do sada da nam je potrebna laboratorija sa oštrim ograničenjima da se očigledno dokaže nepromenljiva vrednost prirodnog zakona. Ako prepustimo stvari prirodi, vidimo sasvim drukčiju sliku: svaki proces je delimično ili potpuno upleten prema slučaju, toliko mnogo da u prirodnim okolnostima tok događaja potpuno podvrgnut specifičnim zakonima je gotovo izuzetak.

Kineski duh, kako ga vidim na delu u I Ching-u, izgleda daje izuzetno zaokupljen mislima o mogućim izgledima događaja. Ono što mi nazivamo podudarnost izgleda daje glavni predmet ovog neobičnog duha, a ono što mi obožavamo kao uzročnost prolazi skoro nezapaženo. Moramo da priznamo da ima nešto da se kaže o ogromnoj važnosti slučaja. Neizvesnost dostignuća ljudskog truda upućuje u borbu i ograničenje neprilikom ili opasnošću koju predstavlja slučaj. Teoretska razmatranja uzroka i posledice često izgledaju bledo i zamagljeno u poređenju sa praktičnim rezultatima slučaja. Zgodno je reći da je kristal kvarca heksagonalna prizma. Izjava je potpuno tačna ukoliko se gleda idealni kristal. Ali u prirodi niko ne nalazi ni dva potpuno jednaka kristala, mada su svi očigledno heksagonalni. Pravi oblik, ipak, izgleda da više privlači kineskog mudraca nego idealni. Izmešanost prirodnih zakona obrazuje empirijsku stvarnost koja ima veći značaj za njega nego uzročno objašnjenje slučajeva koji, sem toga, moraju obično da se izdvoje jedni od drugih da bi se sa njima pravilno postupalo.
...
Prema tome događa se da kada neko baca tri novčića... ovi detalji slučaja ulaze u sliku trenutka posmatranja i čine njegov deo - deo koji je nama beznačajan, mada najznačajniji kineskom duhu. Kod nas je to takozvani banalni i skoro beznačajni prikaz (bar po spoljnom izgledu) govoriti da sve što se događa u da tom trenutku poseduje neminovni kvalitet svojstven tom trenutku.
...
Ovo usvajanje obuhvata određeni čudnovati princip koji sam ja nazvao sinhronicitet, pojam koji formuliše tačku gledišta dijametrično suprotnu uzročnosti. Kako je poslednje samo statistička istina a ne apsolutna, to je vrsta radne hipoteze kako se događaji razvijaju jedni iz drugih, dok sinhronicitet uzima u obzir podudarnost događaja u prostoru i vremenu kao značenje nečeg višeg nego puke slučajnosti, naime, naročitu uzajamnu zavisnost objektivnih događaja među njima samima isto kao i subjektivna (psihička) stanja jednog ili više posmatrača.
Drevni kineski duh posmatra kosmos na sličan način kao savremeni fizičar, koji ne može da porekne daje njegov model sveta izrazito psihofizičke strukture. Mikrofizički događaj obuhvata posmatrača tako mnogo kao što stvarnost u osnovi I Ching-a obuhvata subjektivne, to jest, psihičke uslove u celini trenutne situacije. Baš kako uzročnost opisuje sled događaja, tako sinhronicitet za kineski duh postupa sa podudarnošću događaja. Uzročna tačka gledišta kazuje nam dramatičnu priču o tome kako je D postalo: vodi poreklo od C, koje je postojalo pre D, a C je u svom obliku imalo oca, B, itd. Sinhronistički pogled s druge strane pokušava da stvori potpuno jednaku smisaonu sliku podudarnosti. Kako bi bilo da se A', B', C', D', itd., pojave sve u istom trenutku i na istom mestu? To se događa na prvom mestu zato što su fizički događaji A' i B' istog kvaliteta kao psihički događaju C' i D', i uz to zato što su svi eksponenti jedne iste trenutne situacije. Situacija je postala predstava čitljive ili razumljive slike.
...
Uzročna veza je statistička neminovnost i zbog toga može da bude podvrgnuta eksperimentu. Kako su situacije jedinstvene i ne mogu da se ponove, eksperimentisanje sa sinhronicitetom izgleda da je nemoguće pod običnim okolnostima.
...
Metod kojim se to postiže otvoren je za svaku vrstu zloupotrebe, i zato nije za površne i nezrele; niti za intelektualce i racionaliste. Pogodan je samo za misaone i sklone razmišljanju ljude koji vole da misle o onome šta rade i o onome šta im se događa nesklonima zbrkanim morbidnim premišljanjima hipohondričara... Moje stanovište u ovim stvarima je prag*matično, a velike discipline koje su me naučile praktičnoj korisnosti ovog gledišta su psihoterepija i medicinska psihologija. Verovatno ni na jednom drugom polju ne računamo sa tako mnogo nepoznatih veličina, i nigde drugde nismo naviknuti da prihvatamo metode koje deluju mada još dugo vremena nećemo moći da znamo zašto one deluju. ... Istraživanjem nesvesnog dolazimo do vrlo neobičnih stvari, od kojih se racionalist okreće sa odvratnošću, da bi docnije tvrdio da nije video ništa. Iracionalno obilje života naučilo me je da nikada ne odbacujem ništa, čak kada je protiv svih naših teorija (ukoliko su kraće živele utoliko bolje) ili ni na koji drugi način ne dozvoljava nikakvo neposredno objašnjenje. To naravno uznemirava, i niko nije siguran da li kompas pokazuje pouzdano ili ne; ali sigurnost, pouzdanost i mir ne vode otkrićima.
...
Više ne može da se očekuje od jednostavnog uvoda. ... Što se tiče hiljada pitanja, sumnji i kritika koje ova jedinstvena knjiga pokreće ja ne mogu da odgovorim na njih.
...
Onaj kome on ne sviđa neka ga ne upotrebljava, a onaj koji je protiv njega ne mora da nađe da je istinit. Pustimo ga u svet za dobrobit onih koji mogu da shvate njegov značaj.

Last edited by Airbender; 11-04-09 at 23:08..
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 07-05-09, 15:21   #8
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default R. Moačanin - Jungova psihologija i tibetanski budizam

K. G. JUNG

Dve i po hiljade godina posle Bude, na strani Zemljine kugle sasvim suprotnoj od Indije, pre stotinak godina rodio se Kari Gustav Jung. Ceo celcati život proveo je u Švajcarskoj, toj ljupkoj mirnoj zemlji u srcu Evrope i Zapadnoga sveta, zemlji koja mnogo, mnogo godina nije znala za rat. Njegovi roditelji i preci i po očevoj i po majčinoj liniji behu ljudi tradicionalisti, duboko ukorenjeni u švajcarsko tlo i običaje koji odolevaju i ne trpe nikakve promene. On je voleo svoju zemlju, ali još je od malena osećao da njena lepota pripada prostoru i vremenu koji daleko prevazilaze uske granice te malešne nacije i njenog ustajalog društva. Prva njegova sećanja - prvi nagoveštaj nečeg većeg od njega samog - bila su sećanja na začuđenost dok je sa strahopoštovanjem posmatrao plave vode Bodenskog jezera, i bele, snegom pokrivene vrhove veličanstvenih Alpa. Već je tada imao osećaj da je ovo središte sveta - ali ne sveta njegovih roditelja i nekoliko miliona Švajcaraca - već jednog vrlo ličnog sveta u njemu samome, koji se ogledao u mirnim jezerskim vodama, i protezao se do vrhova Alpa, a preko njih dalje, u beskonačnost. Odrastao je kao stidljiv, osetljiv dečak, često u zavadi s roditeljskim verovanjima i učiteljskim zahtevima. Osećao je da je vrlo poseban, a u isti mah, u poređenju sa svojim školskim drugovima, nedorastao školi. Lako je bivao povređen i, kad bi mu se nanela nepravda, sklon izlivima besa - kad ga je, na primer, učitelj optužio da vara. Ali baš u takvim trenucima tražio je i nalazio pribežiste u svojoj ličnosti Broj Dva, kako je običavao da je zove. Ta ličnost bila je njegovo istinito i pravo jastvo, koje je dopiralo duboko u korene samog ljudskog roda, možda čak i u vreme pre njegovog nastanka.
»Negde duboko u sebi oduvek sam znao da u meni postoje dve osobe. Jednu je predstavljao sin mojih roditelja, koji je išao u školu i bio manje inteliigentan, pažljiv, vredan, pristojan i uredan od mnogih drugih dečaka. Druga osoba bila je odrasla - stara zapravo - skeptična, nepoverljiva, otuđena od ljudskog sveta, ali bliska prirodi, Zemlji, Suncu, Mesecu, atmosferskom vremenu, svim živim stvorenjima, a iznad svega bliska noći, snovima i svemu sto je 'Bog' ugradio neposredno u nju«.
Taj „drugi" bejaše krhka, nežna ličnost koja mu je često izmicala, tako da je morao da se probija sa svojom takozvanom ličnošču Broj Jedan, prividnom, preduzetnom, koja je postepeno sve više zadovoljavala sve oko sebe osim sopstvenoga jastva. Tako je nastavljao svojim putem, redajući uspeh za uspehom; sve na čemu je radio izuzetno je uspešno privodio kraju. Ali unutarnji nemir nikad ga nije napuštao, i bio mu je stalni podstrekač koji ga je odvlačio od mesta na koja su svi oko njega očekivali da će otići: dok je njegova ličnost Broj Jedan bila briljantna, njegova ličnost Broj Dva previjala se od bola, bola zbog neispunjene celovitosti. Za celovitošću je tragao čitavog života.
Čuo je za jednog profesora u Beču. Otišao je da ga upozna i da mu izrazi poštovanje, pošto je greškom pomislio da je posredi genije neshvaćen od drugih. Postali su bliski prijatelji i saradnici. Jungova ličnost Broj Dva, međutim, pobunila se već prilikom prvog njihovog susreta. No Jung je odbio da se obazire na svoju ličnost Broj Dva, koja je u to vreme još bila slaba i obespravljena. Bečki se profesor proslavljao, a uporedo s rastom njegove slave slabilo je njihovo prijateljstvo. Tek kasnije, Jung je shvatio: nije to slabilo njihovo prijateljstvo, nego je njegova ličnost Broj Dva postajala samostalna jedinka. Bečki profesor i Jung su se razišli. Bio je to najveći udarac u njegovom životu. Uterao ga je u tminu kakvu nikad dotad nije upoznao. Ali, iz svega toga proisteklo je čitavo njegovo delo.
Iza sebe je ostavio ne samo svog bečkog prijatelja kom je, uza sve, ostao zauvek zahvalan, nego i svoju ličnost Broj Jedan. Od tada se Jung potpuno posvetio svojoj ličnosti Broj Dva. Mnogi ljudi iz svih krajeva sveta dolazili su da ga vide i nadahnu ga, kao što je i on nadahnjivao njih. Sam u svojoj kamenoj kuli, bio je u dubokom i prisnom dodiru sa svim i svakim ko je postojao u njegovo vreme, ko mu je prethodio, i ko će doći za njim. Jednog olujnog kasnoproletnjeg dana, kad mu je bila osamdeset peta, okončao se njegov dugi i bogati život. Njegova ličnost Broj Jedan konačno ga je zanavek napustila. Ali njegova ličnost Broj Dva živi i dalje, jer nije bilo trenutka kad nije postojala, niti može doći vreme kad će prestati da postaji...
»Moj život je bio, u izvesnom smislu, kvintesencija onoga o čemu sam pisao«, veli K. G Jung u uvodu svoje autobiografije. Stoga celi njegov život, mit o njemu, treba videti kao nedeljivu celinu koja je nastala kao postepeno i neprekinuto razvijanje iz njegovog sopstvenog i jedinstvenog semena. Za njegovo delo nije nevažan nijedan događaj, nijedan aspekt njegovog spoljnog ili unutarnjeg života.
»Moj život je ono što sam postigao, moj naučni rad; jedno je neodvojivo od drugog. Taj je rad izraz mog unutarnjeg razvoja; jer, posvećivanje sadržajima nesvesnog oblikuje čoveka i dovodi do njegovih preobražaja. Moji se radovi mogu posmatrati kao stanice na mom životnom putu«
U Jungovom životu postajalo je jedno osobito značajno razdoblje, kad su u njemu klijale nove ideje, koje će ga potom zaokupljati do kraja života. Bilo je to doba posle raskida s Frojdom, kad je privremeno izgubio put. Bilo je to doba pometnje, nemira, izdvojenosti, usamljenosti - unutarnjega haosa. Junga su saletali zbunjujući snovi, slike, vizije, siloviti talas nesvesne građe zbog koje je ponekad sumnjao u sopstveno duševno zdravlje. I zaista, u izvesnom smislu to je i nalikovalo provali psihoze. Ali je, isto tako, to bila i prelomna tačka, najstvaralačkija stanica na njegovom životnom putu. Posredi su godine Jungovog suočavanja sa sopstvenim nesvesnim.

Sada nam na um ponovo dolazi vizija mladoga Sidarte Gautame. Dobro štićenog bezazlenog princa odjednom zaprepašćuju prizori tragične strane života - bolest, starost, i smrt - i on rešava da nađe odgovore na zagonetku života, najpre neuspešno, tražeći ih od učenih ljudi, da bi ih na kraju, udubljen u meditaciju ispod bodi-drveta, našao u sebi samome. Slično njemu, Jung odgovore na svoja pitanja nije uspevao da dobije ni od Frojda, ni od bilo koga drugog, niti da ih nađe u bilo kojoj knjizi ili teoriji, te je sve to, kao i Sidarta, ostavio iza sebe i odgovore potražio u sopstvenoj psihi. U svojoj nam autobiografiji Jung veli da je lično morao da se podvrgne iskonskome doživljaju. Jednoga dana sedeo je za radnim stolom, prepustio se i zaronio u dubine svoje psihe, pokoravajući se spontanim podsticajima iz nesvesnog. To je bio sam početak jednog opita koji je trajao nekoliko godina i urodio obilnom građom koja će kasnije postati deo najznačajnijih Jungovih radova, njegov najkreativniji doprinos. Sve to vreme on je ne samo pažljivo posmatrao, nego i zapisivao, i crtežima prikazivao svoje snove, fantazije i vizije, i sve je to postalo deo njegove čuvene Crvene knjige. Ali, pošto je bio školovan kao naučnik, osećao se obaveznim da shvati značenje cele te građe. »Morao sam da izvučem konkretne zaključke iz uvida koje mi je dalo nesvesno - i taj će zadatak postati moje životno delo« Morao je da pokaže da su njegovi sasvim lični, subjektivni doživljaji potencijalni doživljaji celoga čovečanstva, pošto su neodvoiiv deo prirode psihe. U naučnoj metodologiji, međutim, bio je to revolucionarni način, „novi način viđenja stvari". Pre svega, Jung je morao da dokaže da su njegovi doživljaji stvarni, te da ih mogu iskusiti i drugi: da je nesvesno pokaziva psihička stvarnost, ali stvarnost koja ima sopstveni način otkrivanja i govori sopstvenim jezikom, a to je univerzalni jezik slika i simbola. Osim toga, Jung je postao svestan toga da se uvidi stečeni iz nesvesnog moraju prevesti u etičku obavezu. Ne učiniti to značilo bi pasti kao plen principa mod, a ovo ostavlja opasne posledice, razorne ne samo po druge, nego i po onoga koji je došao do dotičnog saznanja. Slike nesvesnog postavljaju pred čoveka ogromnu odgovornost. Propust da ih razume, ili izbegavanje etičke odgovornosti, lišava ga celovitosti i nameće njegovom životu bolnu rasparčanost.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 07-05-09, 15:29   #9
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default

nastavak...

Ova misao podseća na budističku etiku izraženu u ,,Osmo-strukoj putanji", to jest na ispravno delanje i ispravnu meditaciju. Lična patnja ne može se odstraniti, niti se celovitost pojedinca može postići ako se ovaj ne ponaša etički. Jung je, kao što je Buda odavno istakao, shvatio da težnje usredsređene samo na ego, bez vođenja računa o drugima, vode pometnji. Otuda saznanje stečeno kroz dodir s nesvesnim - kroz „ispravnu meditaciju" - mora, da bi se osmislilo, postati neodvojiv deo čovekovog života; ono mora biti prevedeno u „ispravno delanje".
Posle otprilike šest godina ljute bitke s tminom sopstvenog nesvesnog, Jung je počeo da nazire svetlost. Zora je svanula kad je počeo da crta mandale - svakoga dana po jednu. Mandala, reč koja na sanskritu znači krug, kružna je šara koja se sreće u svim elementima prirode, a tokom istorije - u umetnostima i plesovima svih naroda. To je, takođe, i slika koja počiva u dubinama ljudske psihe i odatle izranja spontano, poprimajući mnoge oblike. Obično se uobličava u vreme dezorganizacije i unutarnjeg haosa, i to je način na koji priroda ponovo uspostavlja ravnotežu i red. Jung je kroz sopstveno iskustvo otkrio da je svaka mandala koju je nacrtao bila izraz njegovog unutarnjeg stanja u datom trenutku. Kako se njegovo psihičko stanje menjalo, tako su se menjale i mandale koje je spontano crtao. Zaključio je da mandale predstavljaju „Obrazovanje, Preobražaj, večno ponovno stvaranje Večnoga Uma". U isti mah je shvatio da je napore koje je on svesno ulagao, na koje je, tako da kažemo, podsticala njegova ličnost Broj Jedan, podrivala neka jača sila koja ga je primorala da krene drugom putanjom. Drugim rečima, nije on mogao da bira cilj, nego je cilj birao njega.
»Morao sam da se prepustim struji, nemajući pojma kuda će me odvesti. Kad sam počeo da crtam mandale, međutim, video sam da sve, sve putanje kojima sam išao, svi koraci koje sam prevaljivao, vode natrag jednoj jedinoj tački - a to je središnja tačka. Sve mi je jasnije postajalo da je mandala središte. Ona je predstavnik svih putanja. Ona je putanja do središta, do individuacije«.
Tako je odgovor dobilo ono nametljivo i uporno pitanje u njegovom umu - pitanje kakav je proces uopšte posredi, i koje mu je odredište. Cilj je bilo Jastvo (Self), alfa i ormega psihičkog razvoja, jer Jastvo je proto-slika iz koje osoba izranja i vrhunac je njenoga rasta.
A tada je Jung usnio jedan san koji je simbolično predstavljao njegovo stanje u ono vreme (tmina i izdvojenost, ali i pomaljanje vizi¬je svetlosti i procvat novog života), a u isti mah je, kroz razrađeno sli¬kovno izlaganje, nepogrešivo ukazivao na središte, Jastvo, kao cilj.
Kroz taj sam san shvatio da je Jastvo princip i arhetip orijentacije i značenja. U tome i leži njegova isceliteljska uloga. »Za mene je taj uvid značio pristup središtu, pa prema tome i cilju. Iz toga je izronio i prvi znak mog ličnog mita«.
Ovo je bio događaj ogromnoga značaja, prekretnica u Jungovom životu i radu. Bio je to vrhunac njegovog sučeljavanja s nesvesnim, njegove šestogodišnje usamljeničke bitke s mračnim dubinama sopstvene psihe. Te godine Jung opisuje kao
»najvažnije u mom životu - u njima je odlučeno sve što je bitno. Sve je počelo tada; potonje pojedinosti samo su dodaci i razjašnjenja građe koja se probila iz nesvesnog, i u početku me pre¬plavila. Bila je to prima materia za jedno životno delo«.
Upravo tokom tih godina otkrio je kolektivno nesvesno i razradio pojmove arhetipova i Jastva. Ali, pred njim je ležalo još mnogo posla: sve fantazije i graĐa koja ga je preplavljivala iz nesvesnog, i uvidi koje je stekao, morali su se oblikovati na čvrstim tcmeljima naučne teorije. Kad je naišao na alhemiju, taj posao počeo je ubrzano da se obavlja.
U alhemiji je Jung otkrio da je ženski princip podjednako važan kao muški, što nije slučaj u hriščanstvu. Simboli u alhemiji, „ti stari poznanici", opčinili su Junga. Ali istinski je počeo da ih razumeva tek pošto je pročitao kineski alhemijjski tekst Tajne Zlatnoga cveta. Ovo je verovatno bio i početak njegovog zanimanja za istočnjačke filozofije i duhovne tradicije. Za Junga, „tajna alhemije bila je ... u preobražaju ličnosti kroz mešanje i stapanje plemenitih komponenti s niskim ... svesnog sa nesvesnim". U alhemiji je on našao saglasnost sa svojom psihologijom, što je njegovom radu dalo potvrdu da je valjan. To, međutim, nije bio konačni plod Jungovog stvaralačkog putovanja, jer se Jung nije zaustavio na psihologiji: otišao je dalje od nje.


ALHEMIJA

Evolucija ličnosti ili, kako ju je Jung nazvao, proces individuacije, u simbolici alhemije izražava se drugačijim rečima. Iako su alhemičari postavili sebi zadatak da otkriju tajne materije i hemijskog preobražaja, njihov je rad prvenstveno odražavao uporedni psihički proces, a on je naišao na snažne odjeke u Jungovom umu i imao ogroman uticaj na njegov rad.
Za Junga, hemijski eksperimenti alhemičara, čitav aihemijski opus bio je nešto pre psihičke prirode negoii traganje za tajnom pravljenja zlata, Sami aihemičari proglasili su da s,Aurum nostrum nori est aurum vulgt'. Radeći u laboratoriji, alhemičar je doživljavao psihička iskustva koja je pripisivao svojstvima materije; Jung je verovao da je alhemičar, zapravo, doživljavao sopstveno nesvesno. .Težeči da je istraži (materiju), on je u tminu materije, ne bi li je osvetlio, projicirao nesvesno".
Opšte je shvatanje da je cilj alhemije bio da se stvori neka čudesna supstanca, zlato, eliksir života. Ali, u stvari, pre toga i dalje od toga, sama suština svekolikog alhemijskoga rada bila je duhovna vežba čiji cilj nije bio ništa drugo do duhovni preobražaj, oslobođenje Boga iz tmine materije. Zbunjujuće obilje zamršene i često groteskne alhemijske simbolike slikovito prikazuje proces promene od psihičke uspavanosti do buđenja, i stepenike na tome putu. U toj simbolici Jung je našao ilustraciju onoga što je nazvao procesom individuacije: postupno razvijanje čovekovo od stanja nesvesnog do stanja svesnog, i proces ozdravljenja koji mu leži u osnovi.
U srednjovekovnoj evropskoj alhemiji, koju je otkrio preko kineske alhemije, Jung je našao duhovne korene zapadne tradicije koja je postavljala ista pitanja što su i njega zaokupljala celog života. Tako mu je alhemija pražila kako istorijsku osnovu, tako i potvrdu sopstvenih nalaza.
Kao i u Jungovoj psihologiji, tako i u alhemijskoj proceduri glavnu ulogu igraju suprotnosti i njihovo sjedinjenje. Sjedinjenje je motivaciona sila i cilj procesa. Ali na početku tog procesa, suprotnosti tvore dualizam koji je sadržan u mnogobrojnim izrazima kao što su: viši i niži, hladan i topao, duh (duša) i telo, nebo i zemlja, svetlo i tamno, aktivno i pasivno, skupoceno i jeftino, dobro i zlo, otvoreno i skriveno, unutarnje i spoljno, Istok i Zapad, bog i boginja, muško i žensko.
Prvotne suprotnosti su svesno i nesvesno, čiji su simboli Sol i Luna - sunce i mesec - od kojih jedno predstavlja dnevnu, a drugo noćnu stranu svesti, muški princip i ženski princip. Odgovarajuće alhemijske supstance su sumpor i so. Sumpor, pošto se dovodi u vezu sa suncem, muški je princip koji izražava svest. U alhemijskim se tekstovima pominje kao „muško i univerzalno seme", „duh roditeljske moći", „izvor svetlosti i svakoga znanja". Njegova je priroda dvojaka: u početnom, sirovom obliku on spaljuje i nagriza, i ima odvratan vonj, ali, kad se transmutira, kad se „očisti od svih nečistoća, on je materija našega kamena". So, zbog toga što se dovodi u vezu s mesecom, ženski je princip i izražava različne aspekte nesvesnog. Kao i priroda njenog pandana sumpora, tako je i priroda soli dvojaka: u nepročišćenom obliku, kad stigne iz mora, gorka je i opora, kao suze i tuga, a ipak, kad se transmutira, u isti je mah i majka mudrosti. Kao princip Erosa, ona povezuje sve. So se, isto tako, dovodi i u vezu sa zemljom, i kao takva predstavlja Veliku majku i arhetip ženskoga božanstva.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 07-05-09, 15:41   #10
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default

nastavak...

Alhemičarev je zadatak da, pošavši od prvobitne supstance, primac materiae, koja sadrži suprotnosti, ove uskladi, dovede ih do jedinstva koje vrhunac dostiže u „hemijskome braku", što je dokončanje njegovoga rada. Jung za polaznu tačku uzima da se sjedinjenje suprotnosti, u psihološkoj ravni, ne može postići samo putem svesno-ga ega - razuma, analize - koji razdvaja i deli; a ne može ni samo putem nesvesnog - koje ujedinjuje; potreban je trecći element, transcendentna funkcija. Isto tako, da bi se dogodila konjunkcija, alhemičaru je bio potreban treći činilac, medijum, a to je bio Merkur (živa). Otuda, tu su sumpor, muški princip, so, njegov ženski pandan, i živa, supstanca koja je istovremeno i tečna i čvrsta. Merkur je, po prirodi, androgin i sadrži kako muške, tako i ženske elemente; on u sebi sjedinjuje duhovno i fizičko, ono najviše i ono najniže.
Alhemija je - kao i Jungov rad - puna paradoksa, pošto su paradoksi jedini način na koji se približno može izraziti ono neiskazivo, to jest fenomeni psihe koji se mogu pojmiti samo kroz neposredno iskustvo. Tajanstveni je Merkur paradoks par excellence. Plodna imaginacija alhemičara ima bezbroj sinonima za Merkura, i najfantastičnije opise njegovih osobina. Evo primera, uzetog iz jedne alhemijske rasprave, u kojoj alhemičar traži od prirode da mu priča o svom sinu Merkuru, a ona odgovara:
Znaj da imam samo jednoga takvog sina; on je jedan od sedmorice, i prvi medu njima; i premda on sad predstavlja sve stvari, u početku je bio samo jedna. U njemu su četiri elementa, a ipak ima telo; muškarac, a ipak igra i žensku ulogu; dečak, a ipak nosi muško oružje: životinja, a ipak ima ptičja krila. On je otrov, a ipak leči gubu; život, a ipak ubija sve stvari; Kralj, a ipak neko drugi sedi na njegovom prestolu; beži od vatre, a vatra je ipak uzeta od njega; on je voda, a ipak ne kvasi ruke; on je zemlja, a ipak je zasejan; on je vazduh, a živi pored vode,"
U mnogobrojnim i paradoksalnim aspektima Merkura Jung prepoznajo odraz prirode jastva koje je complexio oppositorum, i nužno mora biti takvo ako treba simbolično da predstavlja čovekovu ukupnost. Za Junga, Merkur predstavlja ne samo jastvo, nego i proces individuacije, takođe, a i kolektivno nesvesno, zahvaljujući tome što ima bezbroj imena.
Prva faza alhemijskog procesa jeste crni stupanj, nigredo, koji se odlikuje pometnjom, osujećenjem, potištenošću, „mračnom noći duše" svetoga Huana de la Kruza, u kojoj se ipak nalaze sve mogućnosti i svako seme budućnosti. Potom, dok vatra iz alhemijske retorte, psihička vatra, pročišćava elemente, nastupa druga faza, albedo. To je stupanj razjašnjenja i pojačanja života i svesti. Završna faza je crveni stupanj, kad se drama privodi kraju: hemijski proces conhmctio, pojava filozofskog kamena, i istovremeno dovršenje psihičke sinteze - pojava Jastva.
Sta je filozofski kamen, lapis? Pričalo se da on leči i daruje besmrtnost. Za Junga, „lapis je legendarni entitet kosmičkih dimenzija koji prevazilazi ljudsko razumevanje". Kao i „čovekova ukupnost, Jastvo, (on) je po definiciji izvan granica znanja".
Za alhemičara Gerharda Dorna, medutim, lapis nije bio završetak umeća. Konačna i najviša konjunkcija bila je ujedinjenje čitavog ljudskog bića s unus mundusom, jedinim svetom. To se dešava kad duša pojedinca dotakne večnost, kad se postigne istovetnost ličnog i transpersonalnog. To je veličanstven dogadaj, tajna onog unio mystica ili, u istočnjačkim tradicijama, doživljaja tao, samadi ili satori.
Jung zaključuje da faze alhemijske procedure, izmirenje sukobljenih suprotnosti u jedinstvu, teku uporedo sa stupnjevima procesa individuacije. U svojim snovima, kao i u snovima svojih pacijenata, Jung je ponekad uspevao da razazna sliku mandale koja je simbolično predstavljala mnogostrukost sveta fenomena u osnovnome jedinstvu. Simbolika mandale, predstavlja psihološki ekvivalent unus mundus-om, dok je Jungov pojam sinhroniciteta njen parapsihološki ekvivalent.


SINHRONICITET

Sva Jungova otkrića praćena su snovima ili sinhronim događajima koji su ili ukazivali na put, ili mu davali potvrdu da ide dobrim smerom. U vreme kada je marljivo crtao mandale, izradio je i sliku zlatnoga zamka. Slika je bila posebno zanimljiva zbog toga što je u njoj bilo nečeg kineskog, i to ga je zbunilo. Nedugo posle toga dobio je od sinologa Riharda Vilhelma primerak Tajne Zlatnoga cveta, starog kineskog alhemijskog teksta koji je označio početak njegove opčinjenosti alhemijom. To što je od Riharda Vilhelma dobio kineski rukopis bio je sinhroni događaj, pošto je bio skopčan s Jungovom slikom mandale. Ova upadljiva podudarnost, ovaj jedinstveni događaj, sadržao je u sebi kako simboliku mandale, tako i princip sinhroniciteta, to jest, dvojak izraz unus mundus-om - psihološki i parapsihološki. Jung je zaista i osetio moćno dejstvo koje čovek doživljava u trenucima susreta s unus mundus-om. Dogadaj se zbio u vreme kad se krug njegove otuđenosti primicao kraju. U svojoj autobiografiji Jung se seća: „To je bio prvi događaj koji je razbio moju izdvojenost. Postao sam svestan izvesne srodnosti: mogao sam da uspostavim veze s nečim ili nekim''. Možda nije puka slučajnost što je pojam sinhroniciteta Jung prvi put objavio svetu u komemorativnom obraćanju svom prijatelju Rihardu Vilhelmu, čoveku koji je odigrao onako značajnu ulogu u ključnom razdoblju njegovog života.
Sinhronicitet je najapstraklniji i najneuhvatljiviji Jungov pojam. Jung ga opisuje kao „smislenu koincidenciju dva ili više zbivanja, u šta je uključeno i nešto osim verovatnoće da su se desila slučajno". Povezanost zbivanja nije ishod principa uzroka i posledice, nego nečeg drugog, što je Jung nazvao neuzročnim principom povezivanja. Presudni činilac je značenje, subjektivni doživljaj osobe: zbivanja su povezana na smisleni način, to jest, povezana su zbivanja iz unutarnjeg i spoljnog sveta, nevidljiva i opipljiva, um i fizički univerzum. Ovo sticanje u pravom trenutku može se dogoditi jedino bez svesnog uplitanja ega. Umesto toga, ono se priprema u nesvesnom delu psihe, i čini se kao da psiha ima neku svoju tajnu nameru i da se ne obazire na svesne želje ega. Takva sinhrona zbivanja, manja ili veća, po danu se dešavaju većini ljudi, ali što se snova tiče, ako ih ne prepoznamo i ne obratimo na njih pažnju, ostaju bez značenja.
Jung daje primere iz svoje prakse kad su se pacijentima koje je lečio dešavale tajnovite koincidencije koje su ih dovodile u vezu s razinama iskustva dubljim od svesnih razina, i na dramatičan, nedvosmislen način ih uverile u stvarnost i bezgraničnost nesvesnog. Posebno je zanimljiv slučaj mlade visokoobrazovane žene koja se. svojim vrlo jednostranim i logičkim umom, jogunasto opirala Jungovim naporima da smekša njenu racionalnost. Jednoga dana, baš dok mu je pričala san koga je usnila prethodne noći, a u kom se pojavljivao zlatni skarabej koga je dobila, jedan leteći insekt uporno je udarao u prozor očigledno pokušavajući da uđe u sobu. Jung je otvorio prozor, pustio insekta unutra i uhvatio ga. Ispostavilo se da je posredi zlatno-zelena buba, veoma slična skarabeju iz njenoga sna.
''Predao sam bubu pacijentkinji s rečima: 'Evo vašeg skarabeja'. Taj je doživljaj probio željenu rupu u njenoj racionalnosti i razbio led njenog intelektualnog otpora. Sad se lečenje moglo nastaviti sa zadovoljavajućim ishodom.''

Razvijajući pojam sinhroniciteta, Jung ga je doveo u vezu s otkrićima moderne teorijske fizike iz kojih je naučio da uzročnost i predviđanje više nisu validni u mikroskopskome svetu. Zaključio je da mikrofizika i njegova dubinska psihologija imaju zajedničku pozadinu. U isto vreme, Jung se vratio drevnoj kineskoj filozofiji i uvideo saglasnost između sinhroniciteta i neiskazive ideje tao-a. U stvari, za razvoj pojma sinhroniciteta glavni podsticaj bila je kineska Knjiga promena, Ji Đing, i njen metod s kojim je Jung imao i lična iskustva. Ta dva naizgled suprotna sistema, racionalni naučni i intuitivni filozofski, nipošto nisu protivrečni. U svojoj knjiži Tao fizike (The Tao odPhysics), Fritjof Kapra (Capra) govori baš o tome i tvrdi da postoje bliske paralele između osnovnih pojmova moderne fizike i istočnjačkih mističkih učenja. Nalazi teorijske fizike otkrivaju univerzum kao skladan, objedinjen proces, dinamičku mrežu medusobno povezanih elemenata. To isto je i osnovna misao u budističkim i taoističkim filozofijama. A po Jungu, sinhroni događaji ukazuju na „duboki sklad između svih oblika postojanja". Kad čovek doživi neki sinhroni događaj, taj događaj postaje strahovito moćan slučaj koji mu daje osećaj transcendovanja vremena i prostora.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 07-05-09, 16:36   #11
Paramanand
Moderator
 
Registrovan: Jan 2008
Postovi: 6,058
Paramanand has disabled reputation
Default R.Moačanin -Jungova psihologija i tibetanski budizam 2.

Ta dva sistema, budizam i Jungova psihologija, nastala su i razvijala se u geografski, istorijski i kulturno veoma udaljenim oblastima, a vremensko razdoblje koje ih razdvaja proteže se na dva i po milenijuma. Ipak, uprkos svim tim razlikama, oba sistema pronašla su da rešenja treba tražiti isključivo u psihi svakog pojedinca ponaosob.
Prevashodna briga budizma jeste okončanje patnje. Jungov glavni zadatak bio je da izleči čovekove psihičke rane. Budista, međutim, veruje da je mogućno potpuno izbavljenje od patnje; Jung smatra da je patnja deo prirode života i, čak, da je neophodan sastojak koji se nikad ne može sasvim odstraniti.
Krajnji cilj u oba sistema jeste da postanemo ono što stvarno jesmo. Za mahajanskog budistu to znači da dostignemo budstvo; potencijal za to imaju sva bića bez izuzetka. Za Junga to znači da postignemo celovitost, ostvarimo sopstveno Jastvo, što je potreba inherentna psihi. Putanja do budstva veoma je dugačka, ali veruje se da se do njega može stići u jednom jedinom životnom veku. Po Jungu, međutim, samoostvarenje je proces koji se nikad ne okončava.
Progresivni razvoj svesti kroz introspekciju početni je cilj kako budizma, tako i Jungove psihologije. Ali budista smatra da se svest može potpuno razviti, tako da nikakav nesvestan sadržaj ne može da uzburka um, te se, prema tome, može postići i puna kontrola – stanje čiste svesnosti. Za budistu je svest skopčana s blaženstvom: znanje je sreća, neznanje je patnja. Jung ne veruje da se ikad može postići čista svest, nezaprljana nesvesnim. Osim toga, integracija nesvesnog u svest, izmirenje suprotnosti, povlači sobom ne uklanjanje nesvesnog, niti kontrolu nad njim, nego ustupak obema stranama psihe.
Načelo i upotreba suprotnosti fundamentalni su u Jungovom modelu, a isto tako i u budizmu, a naročilo su istaknuti u tantričkim praksama.
Oba sistema zahtevaju da se u proces uključi svaki aspekt pojedinca; ništa se ne sme odbaciti, znanje i intelektualno razumevanje su važni, naročilo u početnim stupnjevima putanje, ali moraju se upotpuniti osećanjem i intuicijom, a uvid stečen za vreme kontemplacije ili meditacije mora se prevesti u delanje i postati moralna dužnost.
Putanja počinje i završava se u psihi, umu. Jung smatra da on lično ne izvodi filozofske ili metafizičke tvrdnje i da se njegov rad zasniva isključivo na empirijskim dokazima. Budizam, nasuprot tome, budući religija, nužno se bavi filozofskim i metafizičkim kategorijama. Buda lično, međutim, odbijao je da odgovara na pitanja koja se odnose na prirodu Apsoluta, znajući da filozofski argumenti stvaraju neslogu i pometnju, a ne doprinose razrešenju patnje, tom glavnom problemu. On je, umesto toga, učio Srednjem putu, koji će kasnije biti razrađen u školi Madhijamike, čiji je glavni stav sloboda od dogmatizma i dijalektički pristup, uz nastojanje da se teorijski sukobi razreše uzdizanjem na više stanovište.
Na neki način, ovo je i Jungov pristup radu i praksi. Nema konačnih teorija ni terapeutskih metoda koji se mogu primeniti na sve bez razlike, pošto je svaki pojedinac, nalazeći se u osobenoj situaciji, jedinstven. Istovremeno, pomažući osobi da prođe kroz unutrašnje sukobe, i da prođe putem individuacije, Jung je primenjivao metod kojim bi najpre doveo do svesti i izložio objektivnom posmatranju činjenice iz unutarnjeg ili spoljnog života pacijenta; potom bi koristio imaginaciju da ih pojača, i podigao sukob i dilemu na višu razinu svesti, koja vodi od personalnog do transpersonalnog - što je pristup nou-menalnom.
Kako u Tantri, tako se i u Jungovom sistemu obilno koriste simboli kao nosioci i sredstva za preobražaj naše svesnosti i naše obične stvarnosti u smislenu svesnost i stvarnost. U tantričkom budizmu simboličke predstave i prakse vizuelizacije posebno su određene tradicijom, premda je onome ko meditira data širina, a kreativna imaginacija obično se ohrabruje i podstiče. Jungov model, iza kojeg stoji mnogo manje tradicije, dopušta čisto individualan, nestrukturisan način vežbanja imaginacije u službi upoznavanja sebe. I jedno i drugo vodi Jastvu - središtu, srcu mandale.
Budistička učenja i Jungovi terapijski metodi podjednako su prilagođeni posebnim potrebama, uslovima i sposobnostima pojedinca; guru i terapeut vodiči su na tome putu. Na njih se nikad ne gleda kao na konačne autoritete: psiha ili um pojedinca - jedino oruđe kroz koje on doživljava stvarnost - jedini je autoritet. U budizmu, čoveka stalno podstiču da valjanost učenja proveri na sopstvenom iskustvu, te da ga prihvati ili odbaci saobrazno nalazima. Slično tome, Jung gaji ogromno poštovanje prema integritetu psihe, i ima poverenje u njenu sposobnost da funkcioniše objektivno - kad nije ometana - te da zahvaljujući tome vodi pojedinca prema njegovom pravom odredištu, njegovom Jastvu.
Oba nas sistema upozoravaju na opasnosti i teraju početnika da, kad dođe u dodir sa moćnim unutarnjim silama koje mogu biti razome po psihički sklop ličnosti, preduzme neophodne mere predostrožnosti i zaštite. Iz tog se razloga tibetanski budizam, naročito u svom tantričkom obliku, tradicionalno pridržava mere tajnosti.
U oba sistema, strasti, emocije, pozitivne ili negativne, koje se nalaze u umu nisu potisnute, nego su preobražene korišćenjem upravo te energije koju sadrže.
Jungovo delo i budizam uopšte uzev, a tantrički budizam posebno, prepuni su protivrečnosti, paradoksa i slikovnog jezika, ali ni Jung ni budisti ne mare za to. Oni na to gledaju kao na sredstva za oslikavanje punoće i bogatstva života i različitih načina njegovog opažanja, što konvencionalni jezik sa svojim ograničenjima nije kadar da izrazi.
U Tantri, glavna je briga duhovni rast, i jedinstveni tantrički put nije put asketizma, nego potpunog doživljavanja života sa svim njegovim radostima, spontanošću i kreativnošću. Suštinski deo tog puta, međutim, jeste mentalni stav, to jest, nesebična motivacija kojom se ističe svaki oblik budističke prakse. U Tantri i u Jungovome modelu, svetovne i duhovne dimenzije života tesno su povezane; u stvari, posredi su dve strane iste stvarnosti koje treba da se izmire.
U Jungovom radu, element saosećanja, načelo Erosa, ne ističe se kao u tibetanskom budizmu, iako i Jung i te kako mari za sudbinu ljudskoga roda, a pre svega za sudbinu unutrašnjeg čoveka. Kao psiholog i lekar on zna da se možemo izlečiti samo ako napustimo težnje usredsređene na ego i povežemo se sa širim kontekstom života. U tom procesu, u dubinama nas samih, na arhetipskoj ravni na kojoj nema razdvajanja, dolazimo u vezu sa ostatkom čovečanstva i tad se spontano javlja saosećanje. Uza sve, Jungova psihologija po nužnosti je manje obuhvatna od budizma, psihološkog i etičkog sistema koji ima i religijsku osnovu.
No meni je postalo očigledno da nam i tibetanski budisti, i Jung - i alhemičari - a svi oni dolaze svako iz svog jedinstvenog pravca, ukazuju na, svako posredstvom svojih jedinstvenih reči i simbola, mudrost koja je univerzalna. Priča se da Zapad ima obilje sopstvenih simbola te da mu nije potrebno da na Istoku traži neke druge. I zaista, šteta bi bilo, i velik bi gubitak predstavljalo odbacivanje bogate zapadnjačke simbolike. Ali, za zapadnjački um istočnjački su simboli novi, te stoga raspolažu većom sposobnošču nadahnjivanja i podsticanja imaginacije, dok su naši simboli za mnoge ljude na Zapadu po¬stali, nažalost, okoštali te su stoga izgubili suštinsko značenje. Komešanja duše mogu poticati iz mnogo različitih izvora, i da li je zaista važno koji je onaj pravi? Ako je istina da je konačna mudrost jedna i za sve ista, bilo da je nađena u nečijoj Buda-prirodi, Jastvu, ili Filozofskome kamenu, trebalo bi da smo u stanju da u naizgled udaljenim i ezoteričnim tradicijama nađemo vrednosti koje nam govore jezikom primenljivim i u zapadnome svetu. Možda će neki zapadnjaci prednost dati Jungovome sistemu, pošto se neki njegovi oblici i vidovi možda lakše prilagođavaju njihovim potrebama i životnome stilu. Nekima će, s druge strane, bliži biti tibetanski model. A treći, pak, neće primećivati nikakve protivrečnosti između ta dva sistema, te će se bezmerno obogatiti blagom koje i jedan i drugi velikodušno nude.
Pojava Tibetanaca na Zapadu začelo je nešto više od ishoda istorijskog preokreta zbivanja koji je otpočeo tragedijom. Ja u tome vidim još jednu opipljivu manifestaciju zakona suprotnosti: pogubno pogoršanje moralnih i duhovnih vrednosti u našoj materijalističkoj i militarističkoj civilizaciji moralo je da stvori i svoju protivtežu, prisustvo svetih ljudi sa Tibeta, koji su sa vrha sveta sišli u doline zapadne polulopte. Kao što je još Jung naslutio i ukazao nam, od Istoka se može mnogo naučiti. Tibetanske lame sa svojom dubokom mudrošću i srcima punim saosećanja, svojim vedrim ponašanjem i blagim govorom, mogu nas naučiti mnogo čemu. A posebno nam, svakom od nas pojedinačno, na neposredan i ubedljiv način govore kroz svoje nemo meditiranje. Ali, više od svega, oni su živi simboli prosvetljenih bića - bića najviših težnji i postignuća za koja je čovek sposoban. Već samo njihovo prisustvo među nama jedinstven je i najznačajniji doprinos tibetanske tradicije zapadnome svetu.
Kada su hučne, džinovske gvozdene ptice donele Tibetance među nas, to je označilo ne samo ispunjenje drevnog proročanstva; bio je to i jedan sinhroni trenutak u kojem su se sastali svet duha i svet materije. Ptice, simboli slobode, u svom gvozdenom obliku postale su prenosioci nekih izvanrednih ljudskih bića koja su, u umu i srcu, nosioci istinske duhovne slobode u živom, aktuelizovanom obliku. Tako su se gvozdene ptice pridružile svojim duhovnim pandanima.
Paramanand is offline   Reply With Quote
Old 15-08-09, 22:08   #12
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default

Ovo je nekoliko pasusa iz Jungove knjige "The Psychology of Kundalini Yoga" koja je skup predavanja sa seminara održanog 1932. Nisam imao volje da prevodim ali pretpostavljam da oni koje može interesovati znaju engleski dovoljno dobro.

....................

"Dr.Jung: ...Now, here we have to speak of Kundalini and what she is, or how she can be awakened. You remember that Professor Hauer said that some instigation from above arouses Kundalini, and he also said one must have a purified buddhi, or a purified spirit, in order to arouse her. So the progress into the second cakra is possible only if you have aroused the serpent, and the serpent can only be aroused by the right attitude. Expressed in psychological terms, that would mean that you can approach the unconscious in only one way, namely, by a purified mind, by a right attitude, and by the grace of heaven, which is the Kundalini. Something in you, an urge in you, must lead you to it. If that does not exist. then it is only artificial. So there must be something peculiar in you a leading spark, some incentive, that forces you on through the ater and toward the next center. And that is the Kundalini, something absolutely unrecognizable, which can show, say, as fear, as a neurosis, or apparently also as vivid interest; but it must be something which is superior to your will. Otherwise you don't go through it. You will turn back when you meet the first obstacle; as soon as you see the leviathan you will run away. But if that living spark, that urge, that need, gets you by the neck, then you cannot turn back; you have to face the music.

I will give you an example from a medieval book, that famous Hypnerotomachia, or Le Songe de Poliphile, which I have quoted here before. It was written in the fifteenth century by a Christian monk of a famous Roman family. He got into the unconscious, as we say. It is like the beginning of Dante's Inferno but expressed in entirely different terms. He depicts himself as traveling in the Black Forest, which in those days, especially to Italians, was still the ultima Thule where the unicorn still lived, as wild and unknown as the forests of central Africa to us. And there he loses his way, and then a wolf appears. At first he is afraid, but afterward he follows the wolf to a spring where he drinks of the water - an allusion to baptism. Then he comes to the ruins of an ancient Roman town, and he goes in through the gate and sees statues and peculiar symbolic inscriptions, which he quotes, and which are most interesting from a psychological point of view. Then suddenly he is afraid; it becomes uncanny. He wants to go back, and he turns to go out through the gate again, but now there is a dragon sitting behind him that bars the way, and he cannot go back; he simply must go forward. The dragon is Kundalini. You see, the Kundalini in psychological terms is that which makes you go on the greatest adventures. I say, "Oh, damn, why did I ever try such a thing?" But if I turn back, then the whole adventure goes out of my life, and my life is nothing any longer; it has lost its flavor. It is this quest that makes life livable, and this is Kundalini; this is the divine urge. For instance, when a knight in the Middle Ages did marvelous works, like the great labors of Hercules, when he fought dragons and liberated virgins, it was ali for his Lady—she was Kundalini. And when Leo and Holly go to Africa to seek She, and She urges them on to the most incredible adventures, that is Kundalini.

Mrs. Crowley: The anima?

Dr.Jung: Yes, the anima is the Kundalini. That is the very reason why I hold that this second center, despite the Hindu interpretation of the crescent being male, is intensely female, for the water is the womb of rebirth, the baptismal fount. The moon is of course a female symbol; and, moreover, I have a Tibetan picture at home in which Siva is depicted in the female form, dancing on the corpses in the burial ground. At ali events, the moon is ahvavs understood as the receptacle of the souls of the dead. They migrate to the moon after death, and the moon gives birth to the souls in the sun. She first gets quite full of dead souls—that is the pregnant full moon—and then she gives them to the sun, where the souls attain new life (a Manichean myth). So the moon is a symbol of rebirth. Then the moon in this cakra is not above - it is below, like a cup from which flows the offering of souls to the cakras above, manipura and anahata. You see, there is the sun myth again."

Last edited by Airbender; 15-08-09 at 22:26..
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 25-10-09, 22:08   #13
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default

Iz iste knjige:

...
Here it will become clear why I speak at length about this whole problem.

You remember that in our former seminars I always tried to point out to you that the series of visions was an experience of a nonpersonal or impersonal kind, and to explain to you why I was so particularly reticent in speaking about the personal side of our patient; the personal side is really perfectly negligible in comparison with her visions. Her visions could be the visions of anybody, because they are impersonal, they corre¬spond to the world of Kundalini and not to the world of muladhdra. They are experiences which really mean the development of Kundalini and not of Mrs. So-and-So. Sure enough, a very clever analyst would be able to analyze out of that material a series of personal incidents in her life, but it would be from only the muladhdra point of view, that is, our ra¬tional point of view of this world as the definite world. But from the standpoint of the Kundalini yoga, that aspect is not interesting, because it is merely accidental. muladhara is the world of illusion from that other point of view—as the world of the gods, the impersonal experience, is naturally an illusion from the muladhdra psychology, the rational view¬point of our world.

I insist upon this particular symbolism because it really can give you an incomparable opportunity to understand what is meant by the impersonal experience, and by the peculiar duality, even duplicity, of the human psychology, where two aspects form a bewildering crisscross. On the one side the personal aspect, in which all the personal things are the only meaningful things; and another psychology in which the personal things are utterly uninteresting and valueless, futile, illusory. You owe it to the existence of these two aspects that you have fundamental conflicts at all, that you have the possibility of another point of view, so that you can criticize and judge, recognize and understand. For when you are just one with a thing you are completely identical—you cannot compare it, you cannot discriminate, you cannot recognize it. You must always have a point outside if you want to understand. So people who have problematic natures with many conflicts are the people who can produce the greatest understanding, because from their own problematical natures they are enabled to see other sides and to judge by comparison. We could not possibly judge this world if we had not also a standpoint outside, and that is given by the symbolism of religious experiences.

Now, if the yogin or the Western person succeeds in awakening Kundalini, what starts is not in any way a personal development, though of course an impersonal development can influence the personal status, as it does very often and very favorably. But it is not always so. What starts are the impersonal happenings with which you should not identify. If you do, you will soon feel obnoxious consequences—you will get an inflation, you will get all wrong. That is one of the great difficulties in experiencing the unconscious—that one identifies with it and becomes a fool. You must not identify with the unconscious; you must keep out¬side, detached, and observe objectively what happens. But you then see that all the events that happen in the impersonal, nonhuman order of things have the very disagreeable quality that they cling to us, or we cling to them. It is as if the Kundalini in its movement upward were pulling us up with it, as if we were part of that movement, particularly in the beginning.

It is true that we area part, because we are then that which contains the gods; they are germs in us, germs in the muladhara, and when they begin to move they have the effect of an earthquake which naturally shakes us, and even shakes our houses down. When that upheaval comes, we are carried with it, and naturally we might think we were moving upward. But it makes, of course, a tremendous difference whether one flies, or whether it is a wave or a great wind that lifts one. For to fly is one's own activity, and one can safely come down again, but when one is carried upward, it is not under one's control, and one will be put down after a while in a most disagreeable way—then it means a catastrophe. So, you see, it is wise not to identify with these experiences but to handle them as if they were outside the human realm. That is the safest thing to do— and really absolutely necessary. Otherwise you get an inflation, and infla¬tion is just a minor form of lunacy, a mitigated term for it. And if you get so absolutely inflated that you burst, it is schizophrenia.

Of course the idea of an impersonal, psychical experience is very strange to us, and it is exceedingly difficult to accept such a thing, because we are so imbued with the fact that our unconscious is our own— my unconscious, his unconscious, her unconscious—and our prejudice is so strong that we have the greatest trouble disidentifying. Even if we must recognize that there is a non-ego experience, it is a long way until we realize what it might be. That is the reason why these experiences are secret; they are called mystical because the ordinary world cannot under¬stand them, and what they cannot understand they call mystical—that covers everything. But the point is that what they call mystical is simply not the obvious. Therefore the yoga way or the yoga philosophy has al¬ways been a secret, but not because people have kept it secret. For as soon as you keep a secret it is already an open secret; you know about it and other people know about it, and then it is no longer a secret. The real secrets are secrets because nobody understands them. One cannot even talk about them, and of such a kind are the experiences of the Kundalini yoga. That tendency to keep things secret is merely a natural consequence when the experience is of such a peculiar kind that you had better not talk about it, for you expose yourself to the greatest mis¬understanding and misinterpretation. Even if it is a matter of dogma¬tized experience of things that already have a certain form, you still feel, as long as the original fresh impression of such an experience is alive, that you had better continue to cover it up. You feel that these things will not fit in, that they may have an almost destructive influence upon the convictions of the muladhara world.

For the convictions of the muladhara world are very necessary. It is ex¬ceedingly important that you are rational, that you believe in the definiteness of our world, that this world is the culmination of history, the most desirable thing. Such a conviction is absolutely vital. Otherwise you remain detached from the muladhara—you never get there, you are never born, even. There are plenty of people who are not yet born. They seem to be all here, they walk about—but as a matter of fact, they are not yet born, because they are behind a glass wall, they are in the womb. They are in the world only on parole and are soon to be returned to the pleroma where they started originally. They have not formed a connec¬tion with this world; they are suspended in the air; they are neurotic, living the provisional life. They say: "I am now living on such-and-such a condition. If my parents behave according to my wishes, I stay. But if it should happen that they do something I don't like, I pop off." You see, that is the provisional life, a conditioned life, the life of somebody who is still connected by an umbilical cord as thick as a ship's rope to the pleroma, the archetypal world of splendor. Now, it is most important that you should be born; you ought to come into this world—otherwise you cannot realize the self, and the purpose of this world has been missed. Then you must simply be thrown back into the melting pot and be born again.

The Hindus have an extremely interesting theory about that. I am not strong on metaphysics, but I must admit that in metaphysics there is a great deal of psychology. You see, it is utterly important that one should be in this world, that one really fulfills one's entelechia, the germ of life which one is. Otherwise you can never start Kundalini; you can never detach. You simply are thrown back, and nothing has happened; it is an absolutely valueless experience. You must believe in this world, make roots, do the best you can, even if you have to believe in the most absurd things—to believe, for instance, that this world is very definite, that it matters absolutely whether such-and-such a treaty is made or not. It may be completely futile, but you have to believe in it, have to make it almost a religious conviction, merely for the purpose of putting your signature under the treaty, so that trace is left of you. For you should leave some trace in this world which notifies that you have been here, that some¬thing has happened. If nothing happens of this kind you have not real¬ized yourself; the germ of life has fallen, say, into a thick layer of air that kept it suspended. It never touched the ground, and so never could pro¬duce the plant. But if you touch the reality in which you live, and stay for several decades if you leave your trace, then the impersonal process can begin. You see, the shoot must come out of the ground, and if the per¬sonal spark has never gotten into the ground, nothing will come out of it; no linga or Kundalini will be there, because you are still staying in the infinity that was before.
...
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 14-11-10, 22:46   #14
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default

"...Ideja o ponovnom rođenju neodvojiva je od ideje o karmi. Ključno pitanje glasi: da li je čovekova karma lična ili nije. Ukoliko jeste, onda predodređena sudbina s kojom čovek stupa u život predstavlja tekovine predhodnih života - i lični kontinuitet stoga postoji. Ukoliko, međutim, nije tako, već se činom rođenja stiče bezlična karma, onda se takva karma ponovo ovaploćuje, a da lični kontinuitet ne postoji.

Budu su njegovi učenici upitali dva puta da li je ljudska karma lična ili nije. Oba puta je odbio da odgovori na ovo pitanje, i nije se upuštao u raspravu; takvo saznanje, rekao je, ne bi doprinelo oslobađanju čoveka od iluzija postojanja. Buda je smatrao kako je za njegove učenike daleko korisnije da razmišljaju o Nidana lancu, to jest, o rođenju, životu, starosti i smrti, kao i o uzroku i posledici patnje.

Nemam nikakav odgovor na pitanje da li karma koju je živim predstavlja ishod mojih prethodnih života, ili, možda, pre, tekovinu koju su ostvarili moji preci, čija se nasledna obeležja sabiraju u meni. Jesam li ja kombinacija tih predačkih života i da li ih ja ponovo otelovljujem? Da li sam ranije, u prošlosti, živeo kao posebna jedinka i da li sam u tom životu napredovao u tolikoj meri da sam sada kadar da tražim rešenje? Ne znam. Buda je ostavio ovo pitanje otvorenim i dopada mi se da pretpostavljam da ni on sam nije znao pravi odgovor.

Sasvim lako mogu da zamislim da sam živeo u prethodnim vekovima i da sam se tamo suočio sa pitanjima na koja još uvek nisam bio u stanju da odgovorim, tako da sam morao da se ponovo rodim pošto tada nisam ispunio zadatak koji mi je bio postavljen. Kad umrem, moja dela će poći sa mnom - eto kako ja to zamišljam. Poneću sa sobom ono što sam stvorio. U međuvremenu, bitno mi je da se obezbedim od toga da na kraju ne ostanem praznih šaka. Buda je, izgleda, ovo takode imao na umu kada je pokušao da spreči svoje učenike da gube vreme na beskorisne spekulacije.

Smisao mog postojanja ogleda se u tome da mi je život uputio pitanje. Ili, iskazano drugačije, ja lično predstavljam pitanje upućeno svetu na koje moram da pružim vlastiti odgovor, inače ću, u suprotnom, zavisiti od tuđih odgovora. To je najličniji životni zadatak koji ja ispunjavam jedino uz krajnji napor i teškoće. Možda je moje pretke zaokupljalo upravo ovo pitanje na koje nisu mogli da odgovore. Da li sam, možda, i ja sam upravo iz tog razloga toliko impresioniran činjenicom što završetak Fausta ne nudi nikakav zaključak? Ili problemom na kome je stradao Niče: dionizijskom stranom života, koju su hrišćani, čini se, zanemarili? Ili je nemirni duh Votana-Hermesa mojih nemačkih i francuskih predaka taj koji postavlja izazovne zagonetke?

Ono što ja doživljavam kao rezultantu mojih predaka, ili kao karmu stečenu u prethodnom ličnom životu, možda bi, takode, mogao da bude bezlični arhetip koji se danas snažno nameće svakom posebno, a pogotovo meni - arhetip kakav je, na primer, vekovni razvitak božanskog Trojstva i njegovog sukoba sa ženskim principom; ili se radi o još uvek neodređenom odgovoru na gnostičko pitanje o poreklu zla, odnosno, da se izrazim drugim recima, o nepotpunosti hrišćanske prestave Boga.

Imam, takode, na umu pretpostavku da se kroz rađanje svakog pojedinačnog čoveka uvodi u svet po neko pitanje na koje on mora da pruži nekakav odgovor. Moje pitanje kao i moj odgovor mogu, na primer, da budu nezadovoljavajući. S obzirom na ovu mogućnost, neko ko poseduje moju karmu - ili ja lično - morao bi da se ponovo rodi kako bi pružio potpuni odgovor. Moglo bi da se dogodi da se ne rodim ponovo, sve dok se na svetu ne ukaže potreba za takvim odgovorom, i da nekoliko stotina godina počivam u miru sve dok se ponovo ne javi potreba za nekim koga će interesovati isti problemi i ko bi tada, s izvesnošću na uspeh, mogao da ponovo prione na rešavanje postavljenog zadatka. Zamišljam da bi ovaj period pokoja mogao da traje sve dotle dok se ponovo ne ukaže potreba za ispunjenjem zadatka čiji sam deo izvršio tokom svoga života... "

C. G. Jung
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 09-03-12, 15:46   #15
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default

"Indijsko shvatanje uči oslobođenju od suprotnosti, a pod njima se razumevaju sva afektivna stanja i emocionalne vezanosti za objekat. Oslobođenje sleduje posle povlačenja libida od svih sadržaja, zbog čega nastaje potpuna introversija. Ovaj psihološki proces na veoma karakterističan način označuje se kao tapas, što se najbolje prevodi izrazom »sedenje na jajima«. Ovaj izraz odlično crta stanje besadržajne meditacije, u kojoj se libido donekle kao toplina za vreme ležanja privodi sopstvenom sebi. Potpunim odrešenjem svih funkcija od objekta nastaje nužnim načinom u unutrašnjem biću (u sebi) ekvivalenat objektivnoga realiteta, resp. potpuni identitet onoga što je iznutra,i onoga što je spolja, i taj identitet može se tehnički obeležiti kao tat tvam asi (to si ti). Stapanjima samoga sebe sa vezama prema objektu nastaje identitet samoga sebe (atman) sa suštinom sveta (tj. sa vezama subjektovim prema objektu), tako da se saznaje identitet unutrašnjega i spoljašnjega atmana. Pojam brahmana samo se malo razlikuje od pojma atmana, jer u brahmanu nije explicite dat pojam samoga sebe, nego samo jedno tako reći opštije, ne pobliže odredljivije stanje identiteta onoga što je u subjektu i ono ga što je izvan subjekta. Tapasu u izvesnom smislu paralelan pojam jeste joga, i pod tim se ima razumevati ne toliko stanje meditacije koliko svesna tehnika vaspitanja za tapasno stanje. Joga je metoda po kojoj se libido planski »uvlači« i time se oslobađa iz veza suprotnosti. Cilj tapasa i joge jeste uspostavljanje srednjega stanja, iz koga proizlazi ono što stvara i što oslobađa. Psihološki rezultat za pojedinca jeste dostizanje brahmana, »najviše svetlosti«, ili »anande« (ananda = milina). To je krajnji cilj vežbanja za oslobođenje. Ali je isti proces u isti mah zamišljen I kao kosmogonski, jer iz brahman-atmana kao vaseljenske osnove proizlazi celo stvaranje. Kosmogonski mit je, kao svaki mit, projekcija nesvesnih procesa. Egzistencija ovoga mita dokazuje, dakle, da se u n e svesnom onoga koji se vežba za tapas nahode stvaralački procesi, koji se imaju shvatiti kao nova doterivanja prema objektu. Siler kaže: »Čim se u čoveku pojavi svetlost, nema više nikakve moći izvan njega. Čim u njemu nastane tišina, stišava se i oluja u svemiru, i borba snaga u prirodi smiruje se između granica koje ostaju. Otuda nije nikakvo čudo ako prastara poezija o t om velikom događaju u unutrašnjem biću čovekovu govori kao o revoluciji u spoljašnjem svetu«, itd. Jogom se veze sa objektom introvertuju i oduzimanjem vrednosti spuštaju u nesvesno, gde, kao što je gore predstavljeno, mogu da uđu u nove asocijacije sa drugim nesvesnim sadržajima I stoga, kad se izvrši tapasno vežbanje, promenjene ponovo prilaze objektu. Promenom veze sa objektom objekat je dobio novo lice. On je kao novostvoren; otuda je kosmogonski mit odličan simbol za rezultat tapasnog vežbanja. U indijskom religioznom vežbanju, koje tako reći vrši samo introversiju, novo prilagođivanje objektu, razume se, nema nikakav značaj, nego ostaje kao nesvesno projiciran kosmogonski poučni mit, a da ne dolazi do praktičnog preuobličavanja. U tome indijski religiozni stav stoji takoreći u dijametralnoj suprotnosti prema zapadnjačko-hrišcanskom stavu, jer hrišćanski princip ljubavi vrši ekstraversiju i bezuslovno potrebuje spoljašnji objekat. Prvi princip dobiva zato bogatstvo saznanja, drugi izobilje dela.

U pojmu brahmana sadržan je i pojam »ritam« (pravi put), svetski poredak. U brahmanu, kao stvaralačkoj suštini sveta i svetskoj osnovi, dolaze stvari na pravi put, jer u njemu su one večno razrešene I novostvorene; iz brahmana sleduje sav razvitak na uređenom putu. Pojam ritama vodi nas pojmu Tao u Lhao-Cea. Tako je »pravi put, zakonito upravljanje, srednji put između suprotnosti, oslobođen od njih, a ipak ih u sebi ujedinjuje. Smisao života sastoji se u tome što se hodi tim putem srednjega a da se nikada ne upada u suprotnosti. Ekstatični momenat sasvim nedostaje u Lao-Cea; on je zamenjen nadmoćnom filosofskom jasnošću, intelektualnom i intuitivnom mudrošću, koja nije zamućena nikakvom mističkom maglom, i koja predstavlja baš ono što je najdostižnije u duhovnoj nadmoćnosti, pa je zato u tolikoj meri lišena haotičnog da se od nesređenosti ovoga stvarnoga sveta udaljuje u zvezdane daljine. Ona pripitomljuje sve divlje, ali ga ne dohvata čisteći ga i ne preuobličava ga u više."

Jung - Psihološki tipovi
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 13-05-12, 16:59   #16
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default

"U ovim stvarima je potreban veliki udio psihologije da bi se učinile svarljivim zapadnom umu. Ako se jako ne potrudimo i usudimo da napravimo mnoge greške asimilujući ih u naš zapadni mentalitet, jednostavno ćemo biti otrovani. Jer ovi simboli imaju užasnu prijanjanjuću tendenciju. Oni nekako uhvate nesvjesno i zakače se za nas. Ali oni su strano tijelo u našem sistemu – corpus alienum – i oni inhibiraju prirodni rast i razvoj naše sopstvene psihologije. To je kao sekundarni rast ili otrov. Zbog toga se moraju učiniti skoro herojski pokušaji da se ovlada ovim stvarima, da se uradi nešto protiv ovih simbola kako bi smo ih lišili njihovog uticaja.
...
Vidite, Indus je normalan kada nije u ovom svijetu. Zbog toga ako asimilujete ove simbole, ako uđete u Hindu mentalitet, vi ste naglavačke, skroz ste pogrešni. Oni imaju nesvjesno iznad, mi ispod. Sve je suprotno.
...
Istok ima vrlo različite poglede od nas na ove stvari. Oni ne prepoznaju nesvjesno, i vrlo malo znaju šta mislimo pod svjesnim. Njihova slika svijeta je potpuno različita od naše, tako da možemo to razumjeti samo toliko koliko pokušamo da razumijemo u našim terminima. Zbog toga, ja činim pokušaj da pristupim stvarima sa psihološke tačke gledišta. Žao mi je što vas zbunjujem, ali biste bili više zbunjeni ako uzmete ove stvari doslovno. (Bolje da to ne radite). Ako razmišljate u ovim terminima, gradite prividni Hindu sistem sa psihologijom zapadnog uma, i to ne možete da uradite – jednostavno otrujete sebe. Tako ako radimo sa svim tim – i plašim se da moramo zbog sličnih struktura u našem nesvjesnom – moramo to učiniti na ovaj način."

Jung - Psihologija Kundalini joge

Last edited by Airbender; 13-05-12 at 17:16..
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 13-05-12, 18:19   #17
MARINER
MiM team Forumaš
 
MARINER's Avatar
 
Registrovan: Mar 2011
Postovi: 537
MARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auru
Default

Veliko je pitanje sta Jung podrazumjeva pod ''istocnim simbolom'' i uticajem? Isto tako, samo upustanje na put individuacije (kako ga jung opisuje) je istocni nacin !! Ziviti simbol( biti asimiliran) i voliti simbol su dvije razlicite stvari.

Neki zapadni ljudi jednostavno prihvate npr. ucenje Harekrisne i zive taj zivot punim plucima, tu se pronasao, osjeca zadovoljstvo, asimiliro je te simbole i pravila ucenja, ponasa se na svojstven nacin, misli da nikako drugacnije ne bi mogo sebe dozivljavati nego kao sljedbenika krisna pokreta..itd
Ovdje nije bitno dali je on usao u ovaj pokret kao bjeganija( neurotska kompenzacija) od realnost ili jeftina identifikacija maskom, ili istinskim samoostvarenjem svoga selfa.. Bitno je da misli da je sebe uklopio glatko kao puzzle na svoje mjesto..i tako je ispunio sebe ili bolje receno ostvario. Sve sto je zapadni religiski sistem, on dozivljava kako napor ili nedovoljno duboko u odnosu kako to ocekuje da bude. On jednostavno ima dispoziciju za to istocno ucenje i njegova introvertnost mu to omogucuje. Suprotno, neko ima veliku odvratnost prema svim istocnim ucenjima i filozofijama.

Zasto je Jung cesto upucivao i spominjao promasaj ako neko prihvati istocni simbol ili obratno ako istocnjak prihvati zapadni sistem i simbol ?
Ovo je veliko pitanje !!?? Puno nejasnoca !

Isto tako je velika nejasnoca zasto Jung smatra da kod isocnjaka NE POSTOJI sistem ANIMA I ANIMUS ? Ne prihvata da se kod istocnjaka mogu naci funkcija ''PERSONA'', pa samim tim nema ni kompenzacija personi ''ANIMA i ANIMUS''. Dakle , kod istocnjaka, nema, ne postoji persone jer je on okrenut SELFU ( sopstvenosti) , a kod zapadnjaka je neminovno javljanje persone zbog potrebe adaptacije pa samim tim i pojavljuje se suprotne protuteze Anima/Animus kao dusevne slike.
Anima je arhetip zivota, arhetip zene u psihi muskarca, funkcija koja je vjekovima ponavljana u raznim formama i sadrzajima, nacin kako se dozivljavaju zene i sve ono sto cini zenu, dobro i lose( pozitivna i negativna anima). Slijedeci Jungovo razmisljanje istocnjak nikad nije imo mogucnost da razvije animu a to znaci da kod njih nije bilo zena i svih onih elemenata koje cine zenu, pa tako se nije mogo ni uspostaviti arhetip anime. !

Jung kaze, svi ljudi imaju dusu ( animu) , zene, zensku dusu ( animus), kao ravnoteza persone, a ti elementi su arhetipovi zivota. Ako Jung oduzme postojanje anime istocnjaku, sta onda istocnjak ima umjesto ''arhetipa zivota'' ?
Dali moze biti realna stvar da istocnjaci, bilo religiozni bilo oni koji nisu religiozni, da nemaju isti obrazac ponasanja kao zapadnjaci ? Mislim u socijalnim i poslovnm interakcijama, od davnina pa do danas ? ( istocnjaci savakako su asimilirali sve zapadne stvari, ekonomija, proizvodnja, nauka, trendovi itd..-Ne shvatiti bukvalno-)
Istocnjaci se zaljubljuju kao i zapadnjaci, i oni imaju pojmove kao sto su kurva, svetica, mlada ljepotica, stara vjestica, zgodna zena, deprsivna osjecanja, preosjetljive senzacije, hirove, razdrazljivosti itd.. Sve ovo su svojstva anime, to je Jung bezbroj puta sppomenuo. Anima je po Jungu i odgovorna za osjecanja koja muskarac ostvaruje prema realnoj ili imaginarnoj zeni( djevojci). Zasto da isocnjak nema animu ? Kojim onda funkcijama pravi pomenute interakcije i kako dozivljava zenu kada mu se pojavi pred ocima? Itd..itd..

Meni licno je ovo uvjek bilo nejasno i ostala nerijesena zagonetka.

E sad, nebi Jung bio ono sto jeste da tu nema paradoksa , kod njega jednostavno sve vrvi od paradoksa, pa zbog toga moze biti momentalno sve ovo jasno.

Ovdje mislim da ne treba bacati svjetlo na dimenziju dali je neko introvertan ili ekstravertan, nego dali je podlozen ili disponiran za istocno ili zapadno shvatanje ? Ili bolje receno dali je disponiran za religiju, bilo kakvu li ne?

Last edited by MARINER; 13-05-12 at 18:22..
MARINER is offline   Reply With Quote
Old 14-05-12, 14:03   #18
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default

Konkretno, citat je u kontekstu simbolike čakri.
...
Što se tiče primjera nečijeg prepoznavanja u Hare Krišna pokretu, rijetki su oni koji mogu to istinski da urade a da ne postanu samo imitatori tuđe tradicije. Ogromna razlika je u tome da li je pokret nekome utočište i bijeg od svijeta ili način da reintegriše svoje biće i postane cjelovit. Mislim da zapadnjaku koji je cjelovit, nije potrebno oblačenje narandžastih halja u cilju duhovnog razvoja. To je ego trip i zamlaćivanje.

Sa druge strane, istočnjačke tehnike su jako korisne, ali mi ne možemo sa njima preuzeti i duhovnu osnovu, jer su površinski djelovi istočnjačke psihe drugačije postavljeni.

Istočnjak, zbog bogate arhetipske simbolike na koju je od rođenja nesvjesno usmjeren, se u duhovnom razvoju kreće na gore. Zapadnjak, sa druge strane na istom putu mora da tone u nesvjesno i osvješćuje ga, što je put na dolje. U suštini, efekat i cilj su isti, ali su stvari naglavačke postavljene u jednom i drugom slučaju i zbog toga interpretacija dešvanja mora biti drugačija.

Ko kaže da Indusi nemaju Animu?! Imaju, samo što se ona nalazi spolja. Njeni oblici su Šakti, Lakšmi, Kali, Durga itd.
Airbender is offline   Reply With Quote
Old 14-05-12, 15:32   #19
MARINER
MiM team Forumaš
 
MARINER's Avatar
 
Registrovan: Mar 2011
Postovi: 537
MARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auruMARINER ima famoznu auru
Default

Quote:
Originally Posted by Masja View Post
Konkretno, citat je u kontekstu simbolike čakri.
...
Što se tiče primjera nečijeg prepoznavanja u Hare Krišna pokretu, rijetki su oni koji mogu to istinski da urade a da ne postanu samo imitatori tuđe tradicije. Ogromna razlika je u tome da li je pokret nekome utočište i bijeg od svijeta ili način da reintegriše svoje biće i postane cjelovit. Mislim da zapadnjaku koji je cjelovit, nije potrebno oblačenje narandžastih halja u cilju duhovnog razvoja. To je ego trip i zamlaćivanje.

Sa druge strane, istočnjačke tehnike su jako korisne, ali mi ne možemo sa njima preuzeti i duhovnu osnovu, jer su površinski djelovi istočnjačke psihe drugačije postavljeni.

Istočnjak, zbog bogate arhetipske simbolike na koju je od rođenja nesvjesno usmjeren, se u duhovnom razvoju kreće na gore. Zapadnjak, sa druge strane na istom putu mora da tone u nesvjesno i osvješćuje ga, što je put na dolje. U suštini, efekat i cilj su isti, ali su stvari naglavačke postavljene u jednom i drugom slučaju i zbog toga interpretacija dešvanja mora biti drugačija.

Ko kaže da Indusi nemaju Animu?! Imaju, samo što se ona nalazi spolja. Njeni oblici su Šakti, Lakšmi, Kali, Durga itd.
Apsolutno se slazem, dobro si opisao stvar.
MARINER is offline   Reply With Quote
Old 14-05-12, 17:45   #20
Airbender
Φιλημον
 
Airbender's Avatar
 
Registrovan: Sep 2007
Age: 43
Postovi: 4,122
Airbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auruAirbender ima famoznu auru
Default

Quote:
Originally Posted by MARINER View Post
...
Dali moze biti realna stvar da istocnjaci, bilo religiozni bilo oni koji nisu religiozni, da nemaju isti obrazac ponasanja kao zapadnjaci ? Mislim u socijalnim i poslovnm interakcijama, od davnina pa do danas ? ( istocnjaci savakako su asimilirali sve zapadne stvari, ekonomija, proizvodnja, nauka, trendovi itd..-Ne shvatiti bukvalno-)
...
Istina, sve više počinju ličiti na nas, što znači da ovo što sam pisao sve manje važi, ali u smislu da je njihova simbolika sve manje djelotvorna i kod njih, slično kao što smo mi proćerdali hrišćansko nasljeđe.
Airbender is offline   Reply With Quote
Reply

Tags
analitička, istočna, psihologija, učenja

Opcije Teme
Način Prikaza

Posting Rules
You may not post new threads
You may not post replies
You may not post attachments
You may not edit your posts

BB code is On
Smilies are On
[IMG] code is On
HTML code is Off

Pređi Na


Vremenska Zona je GMT +1. Trenutno je 10:13 sati.


Powered by vBulletin® Version 3.8.5
Copyright ©2000 - 2019, Jelsoft Enterprises Ltd.
MADEinMONTENEGRO.COM