MADEinMONTENEGRO.com
 

Go Back   MADEinMONTENEGRO.com > Umjetnost i kultura > Književnost i lingvistika

Notices

Književnost i lingvistika Malo o književnosti, kulturi jezika, govoru i svemu što nas zanima vezano za narječja.



Reply
 
Opcije Teme Način Prikaza
Old 08-09-07, 13:14   #1
Prle007
MiM team Početnik
 
Prle007's Avatar
 
Registrovan: May 2007
Lokacija: Нови Сад
Postovi: 463
Prle007 nepoznate kvantitete u ovom trenu
Send a message via MSN to Prle007
Default Петар I Петровић Његош -Свети Петар Цетињс

Свети Петар Цетињски

ПЈЕСМА КАРАЂОРЂУ

Нека хвале све редом крајине
Витезове своје отаџбине,
А ја хвалим витеза војника
Од Славенске крви и језика,
Баш у моја доба и времена
У сред Српске земље порођена,
По имену Петровића Ђура,
Кога иста позива натура,
Да избави своју мајку драгу
Из чељусти јадовиту врагу.
То мислећи и Бога молећи,
Да му свагда буде на помоћи,
Само - седми поче војевати,
И остале Србље позивати.
Сјекућ Турке невјерне хајдуке
Он витешке окрвави руке.
То виђела од планине вила,
Пак полеће на лагашна крила,
По Србији вила кликоваше
Те јунаке Ђуру пошиљаше;
А када се они саставише,
И од Ђура наредбу примише,
Свак се на бој драговољно спрема,
Но оружја ни девети нема,
Ал' имаду срце Краљић' Марка
И десницу војеводе Јанка.
Бију Турке су чим кои може,
Бога молећ да им припоможе,
Освојише Рудник и Ваљево,
Чачак мали пак и Смедерево;
Ту оружје турско уграбише.
И велики шићар задобише,
Кад то чуше Бугарци јунаци,
Херцеговци и млади Бошњаци,
Млоги родна мјеста оставише,
У Србију равну ускочише.
Весело их Ђуро дочекива,
Он свакога грли и целива,
Пак им даје пити вина хладна
И починут' на сред поља равна;
Ал' јунаци воле боја бити,
Нег' подјелом хладно вино пити.
Тада Ђуро уреди војнике,
И пред њима храбре началнике,
На тврди су Шабац ударили,
И у њему Турке затворили,
Ту се млога крвца прољеваше,
Док се клети Турци предадоше;
Посље тога Ужиц обколише,
И с пролићем крви освоише;
И у оне војничке градове
Задобише бојничке топове,
Пак се отлен Срби подигоше
Палећ' Турске куле и вароше.
Обсједоше стојног Биограда,
Кои но је од Србије глава,
Те га бомбам' и лубардам' бише,
Док и њега најуриш узеше
С бритким' сабљам' и огњеним бојем,
И великим крвавијем знојем;
Седам стотин' добише топовах
А три пута толико хатовах
Зауздане сребрним уздама,
Под сребрним' рахтам и пустама.
Иза тога и не починуше,
Већ најпрву дужност споменуше,
Великоме Богу дати фалу,
Позивајућ' и ђечицу малу
Пак рањеним ране завијаше,
И јунаке мртве закопаше;
Весели се мало и велико,
У Србији земљи свеколико.
Вјеруј, побро, није ово шала,
Него даје вишњем Богу фала,
Колико је Србскога народа
Што се зове Славенскога рода
Међу водом Савом и Дунавом,
Међу Дрином и вељом Моравом,
Сваки своје дневи преповоди
У весељу и драгој слободи:
Ето Србске цркве поновљене,
А џамије турске разорене,
Већ неима Паше ни Спахије,
Ни проклетог Хоџе ни Кадије,
Него Србска вољност процвјетава,
Коју вишња сила осјењава,
А пред војском вије барјак славни,
И на њему ора' двојеглавни,
Ко бјеше Немањића Цара
Од све Србске земље Господара;
Ето Сенат, ето Сенатори,
Вијетници и Губернатори
Сад народна ђела управљају,
И уредбе сваке постављају,
За уредит' славу и слободу
У својему славноме народу.
Ето бјеле славенкиње виле,
На весеље што су се скупиле
Видећ' србску земљу избављену,
И слободу драгу повраћену,
Поздрављајућ' Петровића Књаза,
И свакога по реду витеза;
Једни лете брже над облаке,
Над облаке под сунчане зраке,
Које Бога фале непрестано
За шчастије Србљем даровано;
Друге лете по свим' краљевинам,
И осталим, другим Царевинам,
Свака своим путем понапосе,
Трубом трубећ' Србску славу гласе;
Треће плету Петровићу књазу,
Великоме вожду и витезу,
Златоперни вјенац ловорични,
За његово витежтво прилични,
И војводам Србским на све стране
Златоперне ловоричне гране,
Што је, побре, пофала и дика,
За свакога Србскога војника,
Јер се ловор златни не продаје,
Него само зајунаштво даје.
А остале свеколике виле,
Ето су се у коло скупиле,
Различитим цвјећем накићене,
И слободним лицем украшене,
По Србији земљи коло воде,
И веселе пјесме производе
На пофалу првог Началника
И свакога ветеза војника,
И на радост Србскоме народу,
Кои данас ужива слободу
Под крилима великога Цара,
Од сјеверних страна Господара;
Ал витези кола не гледају,
Него лица знојем умивају,
Желећ' даље прогонити Турке,
И витежке крвавити руке,
Преко Босне и Херцеговине
Да се с Црном Гором саједине,
Којаноје, побре, од старине,
Међу Турке и међу Латине,
У слободи вазда пребивала,
За слободу крвцу прољевала,
Како и сад штоје пролијева
Драгу вољност не пуштаје жива.
Ево, побре, што чинијединство,
Кадједноме даду старјешинство,
И кад није злога самовољства,
И на новце клетога лакомства,
Које рађа клете издајнике,
И државе раздере велике.
Тако Србљи себе избавише,
И безсмртну славу задобише,
Бог им дао сваку добру срећу,
У напредак и бољу и већу,
Да утврде слогу и слободу
Завјек вјеков славенскоме роду;
Вишњи Боже! Тебе фалу дајем!
И молитве свете возсилајем!
__________________
"Уједно су овце и курјаци,
здружио се Турчин с Црногорцем,
оџа риче на равном Цетињу!
Смрад ухвати лафа у кљусама,
затрије се име црногорско,
не остаде крста од три прста!"
Prle007 is offline  
Reply With Quote
Old 08-09-07, 13:16   #2
Prle007
MiM team Početnik
 
Prle007's Avatar
 
Registrovan: May 2007
Lokacija: Нови Сад
Postovi: 463
Prle007 nepoznate kvantitete u ovom trenu
Send a message via MSN to Prle007
Default

Свети Петар Цетињски

СРПСКО БАДЊИ ВЕЧЕ

Сабор чини хаџи-попе Јово,
на сабор је Зету окупио,
па пошто је Зету окупио,
овакоје попе бесједио:
"О Зећани, јадна браћо драга,
што хоћемо од живота свога:
не имамо цркве ни закона!
но погибе Лазар у Косово,
а клетизи прискочише Турци,
развалише цркве и олтаре,
оградише све турске мунаре!
Но ја велим, моја браћо драга,
окупимо ми мало пешкеша,
да идемо Скадру крвавоме,
да молимо пашу злочеснога
да ни даде турску бујрунтију,
да би мало цркве оградили
да би своју вјеру придржали!"
Све Зећани кабул учинише
и за пашу пешкеш приправише;
право пошли Скадру бијеломе,
те пред пашом жалбу учинише.
А пошто је паша разумио,
пешкеш прима, бујрунтију пише
да би мало цркве оградили
да законе своје придржају.
Па отле се натраг повратише,
дозиваше камене мајсторе, -
он мало цркве оградише
и камене платише мајсторе,
на своје их доме отпратише.
Ма говори хаџи-попе Јово:
"О Зећани, моја браћо драга,
ево б'јелу оградисмо цркву;
што је фајде ђе је ограђена -
она није боља но пећина
теке није освештена црква!
Нег' да опет пешкеше купимо,
да идемо Скадру на Бојану
у нашега паше опакога,
да би смо га како умолили,
еја би ни хајтар учинио,
еја би ни како допуштио
да идемо малој Гори Црној,
на Цетињу владици Данилу,
а да бисмо њега умолили
да би доша да ни свешта цркву!"
Сви Зећани на то пристадоше,
те за пашу пешкеш окупише;
пак се диже хаџи-попе Јово,
с собом узе три четири друга,
пође опет Скадру проклетоме;
ту пред пашу они излазаху,
пред њим плачу и моле се љуто.
Пешкеш прима, бујрунтију пише,
бујрунтију тако направљаше,
у њу добро поздравља владику:
"Чуј, владико, црни калуђере,
ја ти паша тврду вјеру дајем,
дођ', владико, Зети Земљи равној
да у Зету свешташ цркву малу:
ево ти ја дајем на поклону,
Зету равну и Брда остала,
док им чиниш црковне начине
да ти дају што се погодите!"
Отолен се натраг повратише
и дођоше здраво на дворове,
Зећанима право кажеваху;
па узеше тенахну ђемију,
те иђаху Блатом широкијем,
док дођоше на Ријеку малу,
а с ријеке на Цетиње равно,
те му десну пољубили руку,
на руке му бујрунтију дају.
Кадје виђе владика Данило,
овако им бесједи владика:
"Попе Јово, јадовна ти мајка,
није вјера тврда у Омера!
Ма ћу поћи, да нећу ни доћи,
ради вјере и закона свога
док ујутро зорица осване!"
Онје своје слуге дозивао,
овако је њима бесједио:
"Хацарте ми добра коња мога,
е ћу одит пут Ријеке мале,
а с Ријеке Зети земљи равној, -
бог да знаде хоћу л' игда доћи!"
Слуге су му коња опремиле;
отоле је пут Ријеке поша,
а с Ријеке Зети земљи равној;
у попа је конак учинио.
Сјутрадан се Зета окупила,
Зета равна и брда остала,
и гиздава варош Подгорица,
свак да гледа владику својега.
Владика им освештава цркву...
Ал' ев', побре, жалостиви гласи:
клети Турци ухватише њега,
свезаше му руке наопако,
па га воде варош Подгорици;
те му руке мало попуштају,
у руке му стражев колац дају
на који га мисле ударити.
То кад виђе Зета Земља равна,
Зета равна и Брда остала,
и гиздава варош Подгорица,
заплака се мало и велико,
пашу моле и куме га љуто;
"Немој, пашо, за бога једнога,
немој, пашо, изгубит владику,
немој Зету Земљу отровати,
е ти нигда ништа родит неће,
а сувише изгубићеш вјеру;
но ходи га брзи на откупе,
узми блага колико ти драго!"
Пошто се је псету досадило,
ево гаје врга на откупе,
три хиљаде жутога дуката;
двије даје владика Данило,
ону трећу Зета Земља равна.
А кад виђе владика Данило
е га стави пашче на откупе,
он направи лист књиге бијеле,
па је шаље малој Гори Црној,
Црногорцам', својој браћи драгој;
"Откуп'те ме, не држите овђе,
продајте крсте и кандила,
и путире од сухога злата,
све црковно дајте за ме благо,
а да би ме само избавили
из невоље, из турског синџира!"
То кад чуше браћа Црногорци,
одмаха су благо саставили,
с њиме иду на Ријеку малу;
ту нађоше владику Данила,
састаше се туна с турцима,
благо даше, владику примише,
вратише се здраво на Цетиње.
Ту владика дивно дочекује
у манастир браћу Црногорце,
пак овако зборе Црногорци:
"Благо нама, наше сунце јарко,
када ни те срећа изнијела,
како шћасмо живјети без тебе!"
Те владика њима одговара:
"Ками ви је благо, Црногорци,
један вама, а девет су мене,
тек се клети умножише Турци, -
владајте се, не уздајте с' у ме;
ако мене послушат нећете,
ја ви данас вјеру тврду дајем
већ ме овде видјети нећете."
Сви му они тврду вјеру дају
да ће они послушат владику.
"Но ни кажи, мили господару,
како бисмо саде учињели?"
"Ја ћу вама казат, браћо драга:
ево су се умножили Турци
а у нашој малој Гори Црној;
неколико неће бити доба,
а луду ће вашу турчит ђецу
ђе гледате вашијем очима,
да им ништа помоћи нећете!
Него, јадна браћо Црногорци,
међу собом вјеру ухватите
за слободу крвцу пролијеват,
за слободу и за вјеру нашу,
да с' бранимо од невјере турске:
покољимо Црном Гором Турке,
који су се међ' нас уселили
на срамоту и на пријевару!
бранимо се, не издајимо се,
и бог ће ни помоћ, ако бог да!
Ја не жалим да ћу погинути
Црногорци њему вјеру дају,
вјеру дају и дају бјелегу,
бјелега је мратинске погладе,
таде с турцим, да заметну кавгу.
Мало прође, а покладе дошле,
не би кавге ни свађе никакве.
То кад виђе владика Данило,
побоја се да га преварише,
тере своју слугу дозиваше,
одасла га к војводи Батрићу:
"Дођ, Батрићу, с браћом твојом драгом,
е имамо нешто разговора!"
Батрић зове Марка и Милоша,
и Томаша и брата Ивана,
сви пет поше к владици Данилу.
Лијепо их бане дочекива,
пак им бане поучења даје
што су наши стари учињели
и слободу како су чували
док погибе Лазар у Косову.
"...Но каж'те ми, о Мартиновићи,
камо ваше вјере и аманти,
а које сте са мном оградили,
до покладах клетву учинили,
до покладах заматнути кавгу?
Ев' покладе, не би другог гласа,
јао леле, до жалосна гласа!"
Тада скочи војвода Батрићу
те му десну пољубио руку,
а овако њему бесједио:
"Чу ли мене, мио господаре:
ја се бојим и страх ме је љуто
ере те ме издат Црногорци;
ја бих давно заметнуо кавгу,
но пет братах што смо од Мартина,
сви имамо нашу дјецу малу,
а и наше старе родитеље -
мили су ни ко цару цареви, -
хоте ни их потурчит, занаго;
па те молим, драги господару,
нађ, им мјесто, па не жали наске!"
Владика им за то одговара:
"Слушај мене, војевода Батро:
Црногорци ако те издаду,
биће они ђе и моја глава!"
На то су се они раздвојили,
међу собом савјет учињели.
Мало прође, Бадњи вече дође,
стадоше се браћа на вечеру,
наложише блажене палице,
бадњакове пак и бадњачице,
и уждише воштану свијећу,
пак се милу богу помолише,
великоме Христову Рожденству,
да им вазда буде у помоћи;
још донесе једну чашу вина,
напијају сви у славу божу
и у славу Христа спаситеља;
тад сједоше и повечераше,
Пошто браћа слатко вечерала,
овако им војвода зборио;
"Сад на ноге, моја браћо драга,
прихватите свијетло оружје,
да идемо ђе смо углавили!"
Прихватише свијетло оружје,
ни Иногор мало поље доше,
на бијелу кулу Мустафића:
ту бијаху пет Тураках братах,
пет Алићах, седам Мустафићах,
њих поклаше и тридесет с њима.
Па отоле браћа Мартинићи
здраво пошли на Јабуку село,
нешто Турак' и ту изгубили;
ал' им вичу двоје ђеце турске,
они вичу да ће с' покрстити;
не шћеше их браћа изгубити,
но их воде владици Данилу, -
владика их оба покрстио.
Још отоле с' браћа подигнула,
на Дубовик село одлазила,
и ту неке погубили Турке;
и ту вика једно д'јете лудо
да се хоће покрстит занаго;
тако су му живот опростили,
но и њега владици повели, -
он га крсти како и остале.
То све било док огрија сунце,
тер освану Рождество Христово,
пак се браћа натраг повратила,
а низ поље, низ Цетиње равно,
шенлук чинећ и весеље драго.
Глас допаде владику Данила,
донесе га једно момче младо;
"Муштулук ти, драги господаре,
погибоше црногорски Турци,
а осталим на стрва се не зна!"
Кад је бане гласе разумио,
сам собом је бане бесједио:
"Мили боже, на свему ти хвала,
баш весеља што жуђех одавна!"
У ријечи у коју се нађе
он је своје слуге сазивао,
жежејаху кратишне машкуле,
тер чињаху радост и весеље.
А ев' иду пет Мартиновићах
и с њима је Бориловић Вуче,
крвавијех до раменах руках!
Од весеља пак их срета бане;
ушетао у бијеле цркве
те одстоји божу летурђију,
па изиде из бијеле цркве,
даје њима пива ијестива;
лијепо их бане дочекива,
јошт их љепше даром дариваше:
Батру даје коња испод себе,
а Ивану двије пушке мале,
даје Марку сабљу на појасу,
и Томашу златну перјаницу,
а Милошу танку талијанку,
брешку пушку ситнога џефера;
пак дарива Бориловић Вука,
и њем даје двије пушке мале,
самокресе по од четир' рла,
а међу њих мерџајли ханџара,
нек душмане све коље и пара,
нек их бије да их нигђе није,
ка му браћа, дружина уздана.
То све било кад се и чинило;
покојнијем душевно спасење,
а живијем здравље и поштење!
__________________
"Уједно су овце и курјаци,
здружио се Турчин с Црногорцем,
оџа риче на равном Цетињу!
Смрад ухвати лафа у кљусама,
затрије се име црногорско,
не остаде крста од три прста!"
Prle007 is offline   Reply With Quote
Old 08-09-07, 13:19   #3
Prle007
MiM team Početnik
 
Prle007's Avatar
 
Registrovan: May 2007
Lokacija: Нови Сад
Postovi: 463
Prle007 nepoznate kvantitete u ovom trenu
Send a message via MSN to Prle007
Default

Свети Петар Цетињски

СИНОВИ ИВАНБЕГОВИ

Пију вино млади Црногорци
пред Котором, градом латинскијем,
међу њима Црнојевић Иво;
но када се понапише вина
и јуначка збора назборише,
у то дође соко тица сива
баш пред Котор ђе пијаху вино,
те се сави соко до Пазара.
Кад виђеше њега Црногорци,
поскочише на ноге дугахне,
на шарке се пушке опираху,
те с пушаках пут сокола скачу
ко ће њега први ухватити.
Но кад виђе соко тица сива
е се грабе млади Црногорци
ко ће пређе њега ухватити,
препаде се, би му и невоља,
да му златна не поскубу перја,
те се диже опет у облаке
и надвиси града од Котора.
Кад то виђе Црнојевић Иво,
убоја се, чудит му се није,
да му соко не одскочи сиви
и у туђе јато не одлети,
па разагна браћу Црногорце,
а рашири с плећах кабаницу
и позива сивога сокола.
Соко му се сави на Пазару
и паде му на раме лијево,
те му књигу испод крила дава.
Ал' га пита Црнојевић Иво:
"Мој соколе, црни гласоноша,
да нијеси од Стамбола града,
од Стамбола од Отмановића?
Видије ли Станишу мојега
и уз њега браћу Црногорце,
што су цару на вјеру отишли?
Је л' их царе дивно дочекао
и лијепим даром даривао?
Хоће л' к нама брзо дошетати?"
Тица криком Иву одговара:
"Ја сам јуче од клета Стамбола;
ноћила сам ноћас на Цетињу,
на Цетињу, на двору твојему,
код Ђорђија, код твојега сина;
казаше ми да си пред Котором,
зато сам ти јутрос доранила
и танку ти књигу донијела
од Станише, од сина твојета."
Но му вели Црнојевић Иво:
"А бога ти, соко тица сива,
што ми кажеш за Станишу мога?"
Соко њему опет одговара:
"Пред царом ти изиде Станиша,
цар из прве замоли Станишу:
"Потурчи се, Црнојевић Станко,
аја ћу те пашом учинити,
пашалук ти Скендерију дати!"
Ал' Станиша цару одговара:
"Не бих ти се, царе, потурчио
нити мојом вјером преврнуо
да ми дадеш твојега престола,
да ми дадеш дванаест реповах
навезене драгијем камењем,
које носиш около турбана."
Цар Станиши опет рече твоме:
"Чуј ме добро, Црнојевић Станко:
ал' ћеш твојом вјером преврнути,
али нећеш главе изнијети
с ниједнијем братом Црногорцем
из мојега бијела Стамбола!"
Станко ти се тад на муке нађе:
боље живот и пашалук турски
него сабљу и црна џелата; -
потурчи се твој Станиша, Иво!
Султан гаје пашом учинио,
дарова му земљу Скендерију
и сву твоју до мора државу."
Кад то зачу Црнојевић Иво,
смртно паде главом на Пазару,
те проклиње Отмановић цара:
"Авај, царе, ранах допануо,
живога те Срби распарали,
са тобом се људи подругали,
Москови ти царство разорили!
Буд' ли си ми потурчио сина -
јер му даде за пашалук клети
моје земље и моје државе,
јер му ђецу покла, нечоече?"
Кад виђеше браћа Црногорци,
дохватише Црнојевић Ива,
па га воде пољу на Цетиње.
Затим време мало постојало,
време мало за седам годинах,
док цар узе Багдат украј мора;
на Багдат је и Станко ходио
и тридесет братах изгубио;
и кад се је натраг повратио,
тада пође изаћ пред султана,
на султану проговара Станко:
"Султан-царе, мили господаре,
знаш ли, царе, што си обећао
када си ме вјером оскврнуо?
Сад испуни, вријемеје дошло,
али ћу се опет покрстити
и катил се тебе учинити,
ка што тије Муса и Приморје
Јал' Краљевић у Прилипа града."
Тада царе на ноге скочио,
па му даде бијела фермана,
и даде му браћу потурчену
и са браћом војске неколико.
Глас допаде Црнојевић Ђуру
на Цетиње пред бијелом црквом
(баш кад баба копаше Ивана)
да Станиша иде од Стамбола
да му узму бабову државу.
Давно било кад с' о том зборило:
мисли Ђуро заборавило се;
но кад нове и несрећне гласе
разумио и у двор примио,
троструке га сузе попадоше;
па он одма многе књиге пише
и шаље их по свој Гори Црној.
С њима скупи браћу Црногорце,
пред свијема глас и књигу чита,
Црногорце на искупу пита:
"А што ћемо сада, Црногорци,
од Станице и браће остале,
што су ни се, браћо потурчили?
Ево на нас иду с силном војском,
да нас турче и мукама муче!
А да оће с миром браћа доћи,
ми бисмо их, браћо, прихватили,
како своју браћу загрлили;
братје мио које вјере био
када братски чини и поступа;
али они братски с нама неће,
већ крвнички, по турском начину!
Но што ћемо, ако бога знате?
Ја сам брата у књиги кумио
да се прође силе и војштења,
а да дође на мјесто бабово:
ја ћу му се с мјеста уклонити,
то сам воли но му крв попити;
ал' се не ће без ђавола проћи!"
Црногорци сви из гласа вичу:
"Ко ђавола тражи, и наша га!
Ми смо војска тебе, господару,
чувај нама образ и поштење
да те наше не разнесу стр'јеле
и зелени не здробе палоши!"
Кад то зачу Црнојевић Ђуро,
он покличе браћу Црногорце
и отиде равну Љешкопољу.
Ту се двије војске састадоше,
убише се бојем жестокијем.
Ту је Ђуро Станка предобио,
много њему војске погубио,
заробио младе Црногорце
што се бјеху потурчили с Станком, -
насели их на њих отачаство.
Станко бјежи Скадру бијеломе,
у њ не дају скадарска господа,
већ га гоне селу у Бушате,
те ми своје нагрди презиме:
од племена славног Црновића
позва себе Бушатлијом Станко!
По добићу Ђуро књигу пише,
с књигом шаље своје поклисаре
право Турској у Отмановића:
"Слушај, царе, не чули те дома:
кад си мога више учинити,
њему срећу бољу даровати -
равну Босну јал' Херцеговину;
но си посла њега на Цетиње,
на столицу оца његовога;
у њу, знади, Турчин сјест' не може,
јерје бране љути Црногорци,
којено си вјером преварио
кад си њину браћу потурчио;
са тијем си вјеру изгубио,
да је никад у тебе немају
доклен трајеш у Стамбола твога,
а и они у Горици Црној!
Посад никад бити не можемо
умирници нити увјерници,
јере вјере није у невјере, -
ми смо вјера, а ти си невјера.
Ако посад бољи не узбудеш,
убили те бог и божја вјера!"
__________________
"Уједно су овце и курјаци,
здружио се Турчин с Црногорцем,
оџа риче на равном Цетињу!
Смрад ухвати лафа у кљусама,
затрије се име црногорско,
не остаде крста од три прста!"
Prle007 is offline   Reply With Quote
Old 08-09-07, 13:22   #4
Prle007
MiM team Početnik
 
Prle007's Avatar
 
Registrovan: May 2007
Lokacija: Нови Сад
Postovi: 463
Prle007 nepoznate kvantitete u ovom trenu
Send a message via MSN to Prle007
Default

Свети Петар Цетињски

ПОУЧЕЊЕ У СТИХОВИМА

Ну послушај, драги побратиме,
Или брате, прељубазно име!
Ере ћу ти истину казати,
Но запази, нећеш се кајати
Што су давно рекли и казали
Мудри људи, који су познали:
Да у Турске и у љуте змије
Хришћанскога пријатеља није,
Ни разума бистра у пјанице,
Ни у лажи тврде узданице;
Ни вјернога друга у страшивца,
Ни поштена чојка у свадљивца;
Не уздај се, брате, у лакомца,
Одступиће и од Бога творца,
Од закона и од своје вјере,
Неће пазит оца ни матере,
Отачаства, рода, ни племена,
Јер не љуби части ни поштења;
Нако благо, да се обогати,
И зато ће свакога продати!
Ово велим само за лакомца,
За лакомца, љуцкога трговца,
Који љуби благо преко мјере,
А продаје вјеру у невјере,
Вјеру драгу отачаства свога,
Најпослије и себе истога!
Пак остаје така издајица
Како тужна, лакома лисица,
Кад на маму буде преварена
И у ломна гвожђа ухваћена;
Да се трже, сама себе глође,
Докле ловац изненада дође,
Па је дрвљем и камењем туче,
Најпослије и кожу јој свуче.
Свакоме се тако догодило,
Коме опште добро није мило,
И који ће бити издајица,
Да га божја сакруши десница!
А ти, брате, здрав и весел буди,
За потребу немој жалит труди!
Слушај мудре, а мало бесједи
И хришћанским путем себе води.
Који млого збори без разлога,
Кајаће се од говора свога;
Кад што речеш и кад ријеч дајеш,
Пази добро, да се не покајеш:
Срамота је сада ријеч рећи,
Обећати, па се покајати;
Коноп веже коње и волове,
А поштена ријеч витезове.
Држи слогу, а моли се Богу,
Љуби добро и драгу слободу;
Добро, рекох, а не самовољство,
Ни лаживо клето лицемјерство;
Пази ово моје говорење,
Биће теби радост и поштење,
А у туђе поштење не тичи,
Но се радуј, весели и дичи,
И кад видиш поштена главара,
Војеводу, суђу, ал' сердара,
Добра чјка, ал' разумна кнеза,
У народујунака витеза,
Или частна, мудра свештеника,
Што је добро, то је општа дика.
У народу што је од потребе:
Поштовати старије од себе,
Мудре људе, праве савјетнике
И војнике, храбре начелнике.
Ако хоћеш бити многољетан,
А на овај свијет пуно-срећан:
А ти поштуј драге родитеље
И духовне оце, учитеље,
Да благослов од Бога получиш.
А и вјечно блаженство добијеш;
Да нам Бог да свијем православним,
Ја из свега мога срца желим.
У хилебна и лукава друга
Стоји немир, свако зло и туга.
А шпијуна и вјероломника,
Хришћанскога рода издајника,
Који свађа браћу из подмукла.
Њега хрђа и несрећа тукла
И божја га поразила рука,
Ка'но клета Бранковића Вука!
Бјежи од тих, ка' од змије љуте,
На зло какво да те не напуте.
Ни то, брате, добар јунак није,
Који браћу и земљаке бије
И замеће кавгу у дружину
И у родну своју покрајину;
Но се онај јунак може звати,
Који ј' кадар храброст показати
Пут злотвора, кад зове свакога,
Слава диже војника храброга.
Које добар јунак од искона
За обрану вјере и закона
И слободе миле нам и драге
Отачаства, ђе жно нам се граде,
И таки сејунак нека фали,
Фалиће га свако и остали;
Од јунаштва има име право,
Доби сабљом на поље крваво,
Ка жно Милош који уби цара
И у бојујош млоге похара:
Ш њим Косанчић Иван и Топлица,
Ти с Милошем бјеху обојица.
Те Мурата уби и погази
На Косову ђе се и сад пази,
Саграђен је ступац каменити
За вјечити спомен вјековити.
Ал' је оно гласовита дика
Славенскога рода и језика
Змај Скендер-бег турски побједитељ
И својега рода садржитељ,
Који доби пребијелу Кроју
И осталу бановину своју;
Коме Турци златом окиваше,
И при себи на прси носише,
Да би стекли Ђурове крјепости;
И од бојне славе то је био,
Чим се бјеше Ђуро огласио;
Гласиће се вјерно без престанка,
Јер не бјеше таквога јунака,
Нити гаје породила мајка,
Нит ће мислим, до суђена данка.
Сад ево ти Јанко војевода,
Који бјеше брана и слобода
Унгарскога краљевства и круне,
Што му и сад дају фале пуне;
И што бјеху витези остали,
Које народ вас хришћански фали:
Ка'но Рељу и Краљића Марка,
За њим вазда и данас Бугарка
У црно се види обучена,
А у срце прељуто мучена.
Ал'је тужно свијех пребројити
И у једну пјесму садружити,
Је би пјесма млого дуга била,
Пјевачима те би досадила;
Но све, побре, што сам бесједио:
Нит' сам плака - нит' се веселио;
Тек ћу казат зло и јаде моје
Све које су нама од неслоге,
Од лакомства, злобе и зависти;
О, плачите, како ија исти!
Мени не би муње ни стријеле
Тако моје срце разнијеле,
Ка но кад ми дође на памети,
Што учини Бранковић проклети!
А да би се то име, не било,
Из нашега рода истражило,
То је исто моја жеља жива:
Да се нико Вуком не назива;
Вук издаде Србе на Косову,
Заборави милост Исусову;
Тако славу и вјечно блаженство -
Таста свога славнога Лазара
И славнога српског господара,
Нити кога жали, нити пази,
Сваку љубав он под ноге згази:
Су дванаест хиљада коњика
Све по избор силна оклопника,
У Тураках дворити побјеже,
Стога Србин у ропство уљеже;
Па Лазара Турци посјекоше,
А потоци сузах протекоше,
По сва мјеста ђе су гођ хришћани,
Црном крвцом свуђе смијешани;
Јадној српској мајци низ образе,
Коју и сад невјерници газе!
Ту сердари, бани и војводе,
Што избраних бјеху из слободе,
И што бјеху остали војници,
Погибоше у бој свиколици;
И што бјеху цркве и олтари,
Сад мечитијесу и мунари;
Што ли бојне куле и дворови,
Славни Призрен и други градови,
То су сада тамнице студене
За несрећне Србе направљене!
И од тога несрећнога дана
И до данас ево без престана
Турци Србе бичем ударају,
Испод ногу плешу и харају;
И ево ти, брате, ране горе,
Кад их море, овако их коре:
"Ово су вам од неслоге плате,
Што добисте, нека и сад знате"!
Је ли, брате, ране жесточије,
Но стријела срце кад пробије?
А ни она није тако јака,
Да разбије срца у јунака,
Ни остала никаква работа,
Као таки укор и срамота:
Ево како Бранковићу Вуче
Тешки јарам на Србе навуче;
Србе Турци газе под копита,
Рад његовог проклетога лита,
Те га свако и куне и псује,
Боже! вјечна мука нека му је!!
__________________
"Уједно су овце и курјаци,
здружио се Турчин с Црногорцем,
оџа риче на равном Цетињу!
Смрад ухвати лафа у кљусама,
затрије се име црногорско,
не остаде крста од три прста!"
Prle007 is offline   Reply With Quote
Reply

Opcije Teme
Način Prikaza

Posting Rules
You may not post new threads
You may not post replies
You may not post attachments
You may not edit your posts

BB code is On
Smilies are On
[IMG] code is On
HTML code is Off

Pređi Na


Vremenska Zona je GMT +1. Trenutno je 13:31 sati.


Powered by vBulletin® Version 3.8.5
Copyright ©2000 - 2019, Jelsoft Enterprises Ltd.
MADEinMONTENEGRO.COM