MADEinMONTENEGRO.com

MADEinMONTENEGRO.com (http://www.madeinmontenegro.com/vbforum/index.php)
-   Književnost i lingvistika (http://www.madeinmontenegro.com/vbforum/forumdisplay.php?f=48)
-   -   Петaр II Петровић Његош (http://www.madeinmontenegro.com/vbforum/showthread.php?t=2480)

Prle007 05-09-07 22:00

Петaр II Петровић Његош
 
Ова тема основа је великог Његошевог дела. Због тога ће пажња пре свега бити усмерена на чињенице, а оне на најбољи начин говоре и о Његошу и о његовом СРПСТВУ - имајући у виду овај појам и као "својства и особине српског народа", односно "дух Срба" (српство), и као збирну именицу Срби (Српство). И одмах ваља истаћи: песник националну мисао темељи на Обилићу и Косову, Карађорђу, цару Душану и другим личностима из српске историје, а појмом Српство (у значењу Срби) обухвата припаднике српскога народа из свих његових крајева. Назив, дакле, по племену, крају или области не значи ништа друго него конкретно именовање у оквиру Српства.

Тема можда налаже да се почне од посвета Његошевих дела.

Збирку Пустињак цетински, потписану са "Владика црногорски Петар Петровић" и објављену 1834. године, аутор је посветио српском роду, и ова кратка посвета најбоље говори о Његошевом односу према Српству и месту песника и Црне Горе у њему:

Србин српском роду своме
ово дјелце посвећује.
његово је ситно цв'јеће
по ливади правој Српства
и узрасло и побрато
и у в'јенац роду дато.

Као да је велики песник знао да ће бити и таквих потомака који ће не само себе издвајати из Српства него покушавати да то чине и са прецима - прву своју збирку песама посветио је као "Србин српском роду своме", а своју Црну Гору, у којој је дело настало, назвао "ливадом правом Српства". Његошу је, треба и то поменути, када је ова збирка песама изашла из штампе било 20 година.

Лучу микрокозма, своје највеће филозофско дело (1845), Његош је посветио свом учитељу Сими Милутиновићу, којега назива "српским писцем небом осијаним" и "дивним пјевцем српске народности" и од којег тражи уздизање српских величина и осуду "богомрских српства отпадника":

Ја од тебе јоште много иштем:
да поставиш у пламтеће врсте,
пред очима Српства и Славјанства,
Обилића, Ђорђа и Душана,
и јошт кога српскога хероја:
да прогрмиш хулом страховитом
на Вујицу, Вука, Вукашина,
богомрске Српства отпаднике -
злоћа њима мрачи име Срба,
тартар им је наказа малена!
(стихови 191-200)

Prle007 05-09-07 22:01

Своје највеће дело, Горски вијенац (1847), Његош је посветио "праху оца Србије", то јест Карађорђу, дижући вођу Првог српског устанка у врх савремених европских ратних великана. У самом набрајању "осам Белониних близанацах" (Наполеон, Карло, Блихер, кнез Велингтон и Суворов, Карађорђе, бич тирјанах и Шварцерберг и Кутузов) једино Велингтон и Карађорђе имају одреднице уз име: први титулу кнез - ознаку високог достојанственика у највишим војним дужностима у земљи, а други епитет "бич тирјанах" - највише одличје и за "лафа из грмена великога", а некмоли из онаквога каква је била ондашња Србија, и то супротстављена онаквом тиранину. Његошев "тополски херој" је бесмртан. На његовом путу су "све препоне", али он стиже до великог циља:

диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
(15-16).

Карађорђе је Његошева визија Србина од којег се "Стамбол тресе", пред којим се "фараона источнога мрзну силе" и чијим су се витештвом "српске мишце опојиле". Песник вођу Првог српског устанка види не само као вечити узор Србима него и као бесмртника чије ће дело време чинити све већим:

Плам ће вјечно животворни блистат Србу твоје зубље,
све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље.
(33-34).

У овој посвети, као и у оној Сими Милутиновићу, поменути су и Душан и Обилић (Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилић - 35), али овде и руски кнез Пожарски, ослободилац Москве од Пољака 1612. године, с којим се пореде "дивотници и племићи" које "Српкиње сада рађу" и због којих "благородством Српство дише", јер су Срби завет испунили. Наравно, супротно Карађорђу стоје наш Вукашин, руски Борис Годунов, римски Пизон и микејски Егист, како би Карађорђев лик био светлији и како би порука Српству била јаснија.

Све три ове посвете бисери су Његошеве националне идеје, с тим што прва говори о аутору и Црној Гори у Српству, а две друге о стубовима на којима Његош темељи српску националну мисао (Карађорђе, цар Душан и Обилић) и "богомрским Српства отпадницима" (Вујица Вулићевић, Вук Бранковић и Вукашин Мрњавчевић, друга, односно Вукашин, трећа), које ваља помињати и проклињати, како би на-роду служили као зла опомена. Наравно, на Његошево српство утицали су, пре свега, Његошев стриц Петар Први и Његошев учитељ Сима Милутиновић, као што су на Његошев поглед на историјске личности утицали народна епика и предање, о чему сведочи песников однос према Вуку и Вукашину.

Prle007 05-09-07 22:02

Своје треће велико дело Лажни цар Шћепан Мали (написано 1847, а објављено 1851), Његош никоме није посветио. Оно, међутим, почиње дозивањем некадашње српске славе стиховима које сердар Вукале, ослоњен на мач, говори у знак добродошлице Шћепану:

Весели се праху Немањића,
Немањића и Гребљановића,
јер ће ваше круне засијати
како јарко сунце на истоку,
знамена се ваша развијати
над велике ваше развалине,
потећи ће крваве ријеке
од нечисте крви агарјанске,
опрат Србу љагу са образа.
Отворте се, витешке гробнице,
сама славо, само прибјежиште
по Косову српскијех јунаках,
ево зоре на ваше брегове
да нам општу обасја светињу
и аманет наше народности.
Сад пропојте, Високи Дечани
и лијепа лавро Студенице,
свети спомен из вјечне читуле
за слободу падшим јунацима.
Здружите се, громи и потреси,
земљи српској друго лице дајте,
е нечистом ногом окаљата.

Песник се обраћа Немањићима и "Гребљановићу", односно покољењу кроз чије ће подвиге засијати њихове круне, и немањићким лаврама - највишој и најстаријој, и очекује да ће "громи и потреси", односно борба нових витезова, "земљи српској друго лице дати", то јест ослободити Српство и вратити му достојанство.

Почетни стихови Лажног цара Шћепана Малог, дакле, служе српској националној идеји - ослобођењу Српства и конституисању нације, и понављају ранију Његошеву мисао о Црној Гори, да је она прибежиште српских јунака после Косовске битке - мисао најлепше изражена у Горском вијенцу стиховима

Што утече испод сабље турске,
што на вјеру праву не похули,
што се не хће у ланце везати,
то се збјежа у ове планине
да гинемо и крв проливамо,
да јуначки аманет чувамо,
дивно име и свету свободу.
(262-268),

али још раније врло јасно у Свободијади (делу од десет песама које опева бојеве Црногораца с Турцима, Млечанима и Французима од 1711. до 1813. године, написаном 1835, а штампаном после ауторове смрти, 1855):

Савјет мајке, оца - д'јете
ка природно к себе прима;
ђе год витез особити
по косовском тужном боју
од Српкиње породи се
којег Турство не уграби,
сваки кућу, оца, мајку -
све остави, па побјеже
у савито крвљу гњездо,
ђе свободе искра сјаше.
(Пјесма прва, стихови 144-153).

Уз ове стихове ваља цитирати и део Његошевог писма Осман-паши Скопљаку писаног 5. октобра 1847. године на Цетињу: "Када је Бајазет (Илберим названи) Босну покорио и када су дивље орде азијатске наше малено, но јуначко царство разрушиле, онда су моји преци и јоште неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачество и у овијем горама утекли" (Целокупна дела Петра Ii Петровића Његоша, Iv издање, књига шеста: Изабрана писма, Београд, 1975, 151).

Црну Гору као "прибјежиште српскијех јунаках" после Косовске битке виде, иначе, још неки српски песници, Његошеви савременици и скори следбеници, а за пример је довољно навести неколико стихова из Пута Бранка Радичевића, из оног дела где се говори о стварању света и где се до врхунца глорификује Његошева Црна Гора, наравно - у оквиру Српства:

Испадоше брда свеколика,
начини се једина гомила,
начини се она српска дика,
дика српска Црна Гора мила.
Црна Горо, поносито стење,
круне српске ти драго камење,
успомено пребелога данка,
ког се сећа Србин као санка!
Када гледнем твоје стене дивне
срце младо у менека живне,
јера овде послије Косова
Сунце српско грануло изнова,
очистила с' она веља брука
што окаља Србина са Вука.
Кад је оно српском орлу крила
на Косову срећа саломила
на ови је камен се врлетан
одонуда довукао сјетан,
па је овде крила обадвоја
близу неба излечио своја,
са неба и росом заливао,
муњом витом крила завијао,
повратио здравље и весеље,
па удрио у бојеве веље,
ох бојева донде невиђени!
ох кланаца крвљу обливени!
Гледај десно, о погледај лево,
свуда љути бојак и крешево,
тако брате од Косова данка
бој се тежак бије без престанка,
све од јутра од мрклога мрака
звека ножа и цика пушака,
низа кланце Црногорац врви,
јо Турчину што удара први!
(Бранко Радичевић, Песме, Нови Сад 1993, 93-94)

Prle007 05-09-07 22:04

У Свободијади, делу без посвете, Његош се обраћа "неба шћери" следећим стиховима:

Дај ми пјеват славна дјела
отачаства бранитељах,
њих јунаштва казат фална
од нестања српског царства,
који крвцу како воду
вјечно лише, и сад лију,
за обрану и свободу
непрестано боје бију;
који рода славу бојну
сачуваше и дигоше
испод ногах варварскијех
хуком сјајна оружија.
(Пјесма прва, ст. 10-21).

Дело, дакле, почиње "од нестања српског царства" и истиче "Видовдан, данак страшни", Косовски бој, Лазара, Милоша, угашену свећу Српства, "потомке Славјанове" и "војнике Душанове" у ропству, а затим се песник косовским јунацима обраћа следећим стиховима:

Обилићу и Точлица,
Косанчићу, Југовићи,
срећни ли сте, витезови,
јер у боју косовскоме
свиколици погибосте
за обрану отачаства,
да очима не гледате
народ српски подјармени
ђе уздише и ђе плаче,
а у плачу вас кликује
да г' пуштите, одрешите
из синджира несноснога,
у који га Осман свеза.
(Пјесма прва, 105-117).

Почетак Свободијаде, види се из реченог и цитираних стихова, општи је поглед на Српство и увод у ратне догађаје Црногораца - вођене у "дики српској Црној Гори милој", како би рекао Бранко Радичевић, и за њу и за Српство у целини.

Prle007 05-09-07 22:05

Његошевим српством одликује се и Његошева антологија Огледало српско, посвећена сени Александра Пушкина, али тек пошто је украшена Карађорђевом сликом - књига састављена од јуначких песама из новије историје Црне Горе (неке од њих написао је сам антологичар, неке његов стриц Петар Први, док се многима не знају аутори и сакупљачи) и Србије (ове песме "о бесмртним подвизима књаза и избавитеља Србије Карађорђа и његовијех храбријех војводах преписане су из пјесмарице већ печатане" - (Целокупна дела Петра Ii Петровића Његоша, Iv издање, књига пета: Огледало српско, Београд 1975, 11).

Његошев однос према Српству види се у самом наслову, свакако антологичаревом, Огледало српско, у чијем садржају покољења треба да налазе надахнуће и да се у њему огледају.

Целокупно Његошево песничко дело прожето је, без сваке сумње, српством, које је у функцији конституисања националне идеологије. Већ у Новој пјесми црногорској о војни Русах и Тураках почетој у 1828. году (друга Његошева песма, коју је написао дечак у шеснаестој години) велича се "нови цар српски Ђорђије" - "десна рука" рускога цара Николаја Првога, који се, то јест Карађорђе, у песми Заробљен Црногорац од виле назива "огледалом Српства" и "Марсом српским и младим Фебом". У овој песми је, иначе, назначена тема ослобођења Српства и улога Црне Горе у њему, која ће испуњавати сва Његошева дела. Овде се, у овој такође почетничкој песми, поред Карађорђа, помињу "матер Србија", Душан, који је "у вјечност преминуо", "крв потомка великог Немање" и "славољубна рука Вукашина", која је "заклала млада вјенценосца српска", а затим Царев Лаз, Вртијељка, Меки До, Кчево, Трњине и друга огледала црногорских мишица у бојевима с Турцима. Карађорђа, иначе, Његош слави и у песмама Сабљи бесмртнога вожда (књаза) Карађорђија и Под сликом Карађорђевом (Само име Карађорђе/ кад Србину на ум дође,/ запламти се крв у груди,/ јуначко се срце буди.), а помиње га и у песми Ловћену и приповеци Житије Мрђена Несретниковића.

У сваком случају, Његошево српство је најизраженије у Горском Вијенцу, где је до танчина прожето косовским митом, о чему је веома исцрпно, убедљиво и надахнуто недавно писао Милосав Бабовић (Косовски мит у Његошевом "Горском вијенцу", Зборник Матице српске за славистику, Нови Сад 1990 - књ. 38, 7-19).

Већ у првом монологу владике Данила помињу се пад српске земље у ропство и срце Обилића, а прво коло почиње стихом "Бог се драги на Србе разљути", да би се затим набројали узроци српских несрећа и изрекло проклетство неслози и издаји. Овде, у првом колу, царује косовски мит и сија Милошева правда, а симбол Косова, Обилић, израња у најузвишенијој оди витезу и јунаштву:

О Милоше, ко ти не завиди?
Ти си жертва благородног чувства,
воинствени гениј свемогући,
гром стравични те круне раздраба!
Величество витешке ти душе
надмашује бесмртне подвиге
дивне Спарте и великог Рима;
сва витештва њина блистателна
твоја горда мишца помрачује.
Шта Леонид оће и Сцевола
кад Обилић стане на поприште?
Ова мишца једнијем ударом
престол сруши а тартар уздрма.
(224-236).

Тешко је коментарисати ове стихове, али ваља рећи да Његош у овом делу Горског вијенца, и уопште, Обилића диже изнад свега позантог у хероици.

Ко у Милоша гледа "блијеште му очи"; да је Милош остао "сам на сриједи", с "оба побратима", данас би "Србин Србом био"; Његошеви јунаци "крсту служе а Милошем живе", куну се "вјером Обилића" и сањају како Обилић "на бијела хата ка на вилу" пролеће "преко равна Поља Цетинскога"; изродима се поставља питање:

Куда ћете с клетвом прађедовском?
су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунца грије?
(75-78).

Prle007 05-09-07 22:07

Косово је јасна међа и општа мера. Несреће се броје од њега, а Милош и Вук ("погано кољено") симболи су подвига и издајства. Косово је "грдно судилиште", чију несрећу најбоље симболизује претварање "шћери Лазаревих" у кукавице.Косово је мера, пре свега јунаштва, али и прецизна временска међа:

Мићуновић и збори и твори!
Српкиња га јошт рађала није
од Косова, а ни пријед њега!
(392-394).

Његош је на специфичан начин дефинисао и простор Српства, дајући га кроз "спомен", то јест помен игумана Стефана, после истраге потурица:

Чуј, народе, сви скините капе!
Хоћу спомен да чиним душама
витезовах нашега народа;
данас ће им најмилије бити,
од Косова нигда као данас.

Вјерне слуге помјани господи,
владаоце, ма твоје робове:
непобједног младога Душана,
Обилића, Кастриота Ђура,
Зриновића, Ивана, Милана,
Страхинића, Рељу Крилатога,
Црновиће Ива и Уроша,
Цмиљанића, војводу Момчила,
Јанковића, девет Југовићах
и Новака поради халака,
и остале наше витезове!
На небу им душе царовале
ка им име на земљи царује!
(2648-2665).

Има данас, супротно свим чињеницама, мишљења да код Његоша српство значи православље. Уместо коментара ваља само цитирати стихове из Лажног цара Шћепана Малог, када игуман Цетињског манастира Теодосија Мркојевић образлаже књазу Долгорукову да Црногорцима није лако дићи устанак против Турака и подићи осталу браћу и суседе на Балкану:

Како бисмо ми то урадили
без помоћи некога другога
кад Бошњаци, наша родна браћа,
слијепи су те не виде ништа?
Куран им је очи извадио,
куран им је образ оцрнио;
код њих нејма душе ни образа
који не би за куран умро.
То је њина кукавна светиња.
О свободи и о народности
у њих нико поњатија нејма;
у гроб су их обје сахранили.
(Дјејствије четврто 272-283)

и даље:

Ми смо Срби народ најнесрећни:
сваки Србин који се превјери -
просто вјеру што загрли другу,
но му просто не било пред богом
што оцрни образ пред свијетом,
те се звати Србином не хоће.
Ово ти је Србе искобило,
робовима туђим учинило
(Дјејствије четврто 318-325).

Prle007 05-09-07 22:07

Ваља овде додати два детаља ван Његошевог књижевног дела: Његош је својим јунацима установио Медаљу Обилића, а Црногорцима дао нацрт најсрпскије капе: са црнином у знак жалости за Косовом и црвеном равном чохом - симболом крваве косовске равнице, чији ограђени кутак са пет златних жица и грбом Немањића у средини симболизује пет векова борбе Црногораца за слободу и васкрс Српства. (в. и Милосав Бабовић, н.д., 18). И ово је велики песник чинио с циљем да, попут вртијељских јунака и Југовића, никад Србин не изда Србина, да се врати изгубљено и да се тврдо стане на земљи која је посрнула на Косову.

Његош је српство понео из куће, с Његуша, из Катунске нахије и ондашње Црне Горе и оплемењивао га читавог живота, од детињства, слушајући стрица Петра Првог и учитеља Симу Милутиновића, до смрти, читајући народну епику и пратећи предања, и, што је најважније, дижући све на највиши ниво и огледајући своје јунаке у косовском огледалу и старој српској слави. његово дело најдограђенија је идеја српске националне мисли и слободе, а његова Црна Гора прихваћена је у ранијој српској књижевности као "дика српска", што је већ посведочено Радичевићевим стиховима из Пута и што ваља поткрепити цитатим из Змајеве глосе Црногорцу и Ненадовићеве Груде земље.

Змај, употребивши прва четири Бранкова стиха из Кола (од укупно шест, што је највише дато једном Србину у овој популарној песми) за крајеве својих строфа, и прилагодивши четврти за општесрпску славу Црногорца, каже:

Многи тражећ' пусту славу,
у срамни су амбиз пали,
тебе слава сама тражи,
Црногорче, царе мали!
Ти слободу тамо штитиш
на врлетни' камивали',
ко ти за то име не зна,
ко те овде још не хвали!
Народи се журе мети,
а ти летиш да претечеш;
кад слобода зајаукне,
мачем бијеш, мачем сечеш?
Сретна мајка, што те роди,
сретан народ, што те има,
мачем себи, - ал' не себи,
благо течеш нама свима!
(Певанија Змај-Јована Јовановића,
у Новоме Саду, 1879, 117).

Prle007 05-09-07 22:08

А Љуба Ненадовић, одушевљен Вучедолском битком, одмах, 1876. године, безгранично глорификује Црногорце и Црну Гору у већ поменутој песми Груда земље, одакле је довољно цитирати по неколико стихова о Црној Гори, Црногорцима, књазу Николи, груди црногорске земље и невољама које од ње сналазе турскога цара Мурата:

Оно царе није земља
Као што су земље друге,
Већ градови од камења,
Нигде стазе, нигде струге.
Она земља што год роди,
То је само јунак прави:
Живи, слави и слободи,
Свуд победи где се јави.
Оно, царе, нису људи
Као што је свет остали;
Већ змајеви то су љути,
Од којих се небо пали.
Кнез Никола, царе, није
Ко' краљеви други што су;
Као ор'о он се вије,
Кад се за њим војска осу.
Да си откуд, царе, био
На крвавом Вучјен Долу,
Ти се не би уставио,
Ни у самом твом Стамболу.
Ту бих, царе, пао и ја,
Да не беше једног чуда:
Сачува ме хамајлија,
- Црногорске земље груда.
Па извади из недара
Једну груду црне земље:
Пред ноге је цару баци,
Да је види цар од жеље.
Цар се трже и повика:
"Не дајте ме, - сад ме спас'те"
Не видите л', како груда,
Страховито брзо расте?
Уклон'те је испред мене,
Грозница ме од ње хвата;
Гле! - сви ћемо погорети,
Ето из ње сева ватра.
- На ту вику, са свих страна
Дотрчаше слуге хитре,
И бацише ону груду
У таласе морске бистре.
Ал' се диже страшна бура,
Заљуља се сиње море;
Замути га груда земље, -
Груда земље Црне Горе.
Затрептеше све обале
Од тутњаве и од јеке:
Задрма се сва Европа,
И Азија чак до Меке.
А кроз Стамбол на све стране
Телал виче к'о никада:
"Султан Мурат полудео, -
Султан Хамид цар је сада".
(Целокупна дела Љубомира П. Ненадовића,
Београд 1893, свеска трећа 33-37).

Prle007 05-09-07 22:09

Пјесма "Србин Србима на части захваљује" написана је 1833. године и требала је бити објављена као додатак "Гласу каменштака". Међутим, пјесма је 1834. штампана у штампарији на Цетињу и то на једном листу. Његош ову пјесму посвећује которским римокатолицима, трговцима Лумбардићима код којих је 1833. боравио и контима Ивановићима са којима га је везивало пријатељство.
Петар Ii Петровић Његош

СРБИН СРБИМА НА ЧАСТИ ЗАХВАЉУЈЕ

Како одох из слободних горах,
мишљах у њих Српство оставити,
а међ' туђим уљести народом,
ком обичај ни језика не знам:
вјера друга, царство, миса друга;
мишљах презрен ка и крвник бити
ради вјере - свијета неслоге.
Но ја сасвим другојаче нађем:
бих дочекан у Котору красно
у српскојзи кући Лумбардића.
Ту три дана ка у тренућ прошли
правом чашћу и весељем српским;
док четврти, на уранак сунца,
конте Јосиф из Доброте дође
са његова два мила синовца,
два синовца како двије виле.
Тек се стасмо, братски с' изљубисмо,
питасмо се за живот и здравље,
и у говор дуг искрено српски
сташе сва три конта говорити:
"Воља нам је, стари пријатељу,
да нам кућу пођеш видијети
(не ђе друго веће у Доброту)
са свом браћом која су ти овђе,
нашом браћом храбрим Црногорцма."
Ми без молбе, како Црногорци,
из ријечи на ноге скочисмо,
три четири лађе напунисмо;
њини момци одвезу нас брзо.
Ми одмаха, тридест и четири,
у бијелу двору њиховоме
божу помоћ њима назовемо,
они нама: "С добром срећом дошли!"
Загрле нас као своју браћу
и сједну нас у позлатне стоце,
пак одмаха кафу и ракију;
кад исписмо кафу са ракијом,
све нас зовну за сто благовати.
За њ весело и дуго сјеђесмо
частећи се сваком ђаконијом,
јошт за сваком друго пијућ вино,
у њ спомињућ царе и ћесаре
који добра српском роду жуде,
пак и слобод црногорског гњ'језда,
а за здравље један другом, зна се.
Пошто ти се мушки напијемо
и весело српски исмијемо,
конте Јосиф и два му синовца
начну опет од свег срца молит
да сви код њих ноћит останемо,
а и даље колико нам воља
ка у правог Црногорца кућу.
Ми с грохотом и с потресом двора:
"Бисмо, конти, божја ви је вјера,
за неђељу, мање ни сахата!
Ко би бјежа од оваквог добра
и од таквог братског пријатељства?
Ал' нам прост'те, јер немамо када:
брод нас чека, а вјетар је за нас.
Него збогом и фала ви на част!"
Онђена се братски изгрлимо,
готово се с плачем раздвојимо.
Ми к својему намјерену путу,
с пријатељма растасмо се т'јелом,
али душом нигда ни довијек.
О, ви Срби, свуд ли српствујете,
дужност чојства праву испуњате!
Српствуј ђелом, вјеруј што вјерујеш:
лактом вјере глупост чојка мјери,
а озбиљност ђелом и врлином!

Davy I 05-09-07 23:52

Quote:

Originally Posted by Prle007 (Post 139887)
Његошу и о његовом СРПСТВУ

:photo:

ORAO I SVINJA
Jednom svinja iz puna korita
pred vratima imucnoga doma,
ka umije, po svinjski lokaše.
Oraj gordo na krutoj litici
velicava krila odmaraše
i oštraše smrtonosne kandže
bacajuci plamene poglede
na sve strane u proljetnje jutro,
k pobjedi se novoj gotoveci.
Nego svinja, kako se naloka,
poizdiže turin obrljani
i ugleda na liticu orla.
Groknu krupno, pa govori orlu:
"Šta tu cuciš na goloj litici,
nesretnice i gladni ajduce,
izgnanice pod opštim prokletstvom?
Što je tvoja žalosna sudbina?
Prazna slava i grabež krvavi,
pa i s krvlju rucak bez vecere.
Pomiri se i predaj ljudima,
vidi ka se živi obilato:
meni na dan tri korita daju,
sve punije jedno od drugoga;
pa cio dan u glib do ušiju,
prevracam se, na svijet uživam;
ni što mislim, ni glavu razbijam,
no iza sna na puno korito."
Oraj tresnu, pa prikupi krila,
s prezrenijem odgovara svinji:
"Mož se hvalit ka pošteno živiš
pred svinjama, ali ne pred nama,
jerbo naše pleme ponosito
takvoga se gnušava života.
Nego ti se cuditi i nije:
svinjski misliš, a svinjski govoriš
To ti sada daju i goste te,
al' ne zato rašta ti pomišljaš,
no dok malo nakupiš slanine,
pa ce odmah maljugom po ciku.
To pogadaš, mi smo grabitelji,
pod vselenskim živimo procesom
opasnosti i krvoprolica;
to su naše igre i pirovi.
No likovi naši ponositi
jesu simbol zemnog velicanstva,
na krunama carskijem blistaju;
jošt se krune dice i ponose
što su lika našega dostojne."
To izrece, pa hitro poleti,
ka krilata iz luka strijela,
u svojemu nad oblakom carstvu.
Osta svinja u gadnom brlogu
cekajuci u celo sjekiru.

(simbolika je jasna; toliko o Njegosu i srpstvu :D)


»A DA COCE, BOZIJA TI VJERA, ZNAM JA TU VESELU SRBADIJU, NO KUD SU JOJ TI SINOVI JUNACI BILI, DOK JOJ NIJE BOG DA KARADjORDjA? TA VI SVI TAMO FASTATE JEDNOGA NJEGA JUNASTVOM; A KAD VI BOG NJEGA UZE IZMEDjU VAS, A VI SVI SUNOVRAT U TURSKI JARAM OPET!
NO KRSNA I SIROMASNA CRNA GORA NE HAJE NI ZA NEMANJE NI ZA MURATE NI ZA BUNAPARTE; ONI SVI BISE I PREMINUSE, I MAC SVOJ O CRNOGORCE DjEKOJI OPITASE, PA NESTASE, A CRNA GORA OSTADE DOVIJEKA I STRASNOGA SUDA, U SVOJOJ VOLJI I SLOBODI; A TO TI JE U SLAVI«
(Njegoš - Simi Milutinoviću)
:whistling2:

Prle007 06-09-07 13:11

Quote:

Originally Posted by frkadela (Post 140017)
:photo:

ORAO I SVINJA
Jednom svinja iz puna korita
pred vratima imucnoga doma,
ka umije, po svinjski lokaše.
Oraj gordo na krutoj litici
velicava krila odmaraše
i oštraše smrtonosne kandže
bacajuci plamene poglede
na sve strane u proljetnje jutro,
k pobjedi se novoj gotoveci.
Nego svinja, kako se naloka,
poizdiže turin obrljani
i ugleda na liticu orla.
Groknu krupno, pa govori orlu:
"Šta tu cuciš na goloj litici,
nesretnice i gladni ajduce,
izgnanice pod opštim prokletstvom?
Što je tvoja žalosna sudbina?
Prazna slava i grabež krvavi,
pa i s krvlju rucak bez vecere.
Pomiri se i predaj ljudima,
vidi ka se živi obilato:
meni na dan tri korita daju,
sve punije jedno od drugoga;
pa cio dan u glib do ušiju,
prevracam se, na svijet uživam;
ni što mislim, ni glavu razbijam,
no iza sna na puno korito."
Oraj tresnu, pa prikupi krila,
s prezrenijem odgovara svinji:
"Mož se hvalit ka pošteno živiš
pred svinjama, ali ne pred nama,
jerbo naše pleme ponosito
takvoga se gnušava života.
Nego ti se cuditi i nije:
svinjski misliš, a svinjski govoriš
To ti sada daju i goste te,
al' ne zato rašta ti pomišljaš,
no dok malo nakupiš slanine,
pa ce odmah maljugom po ciku.
To pogadaš, mi smo grabitelji,
pod vselenskim živimo procesom
opasnosti i krvoprolica;
to su naše igre i pirovi.
No likovi naši ponositi
jesu simbol zemnog velicanstva,
na krunama carskijem blistaju;
jošt se krune dice i ponose
što su lika našega dostojne."
To izrece, pa hitro poleti,
ka krilata iz luka strijela,
u svojemu nad oblakom carstvu.
Osta svinja u gadnom brlogu
cekajuci u celo sjekiru.

(simbolika je jasna; toliko o Njegosu i srpstvu :D)


»A DA COCE, BOZIJA TI VJERA, ZNAM JA TU VESELU SRBADIJU, NO KUD SU JOJ TI SINOVI JUNACI BILI, DOK JOJ NIJE BOG DA KARADjORDjA? TA VI SVI TAMO FASTATE JEDNOGA NJEGA JUNASTVOM; A KAD VI BOG NJEGA UZE IZMEDjU VAS, A VI SVI SUNOVRAT U TURSKI JARAM OPET!
NO KRSNA I SIROMASNA CRNA GORA NE HAJE NI ZA NEMANJE NI ZA MURATE NI ZA BUNAPARTE; ONI SVI BISE I PREMINUSE, I MAC SVOJ O CRNOGORCE DjEKOJI OPITASE, PA NESTASE, A CRNA GORA OSTADE DOVIJEKA I STRASNOGA SUDA, U SVOJOJ VOLJI I SLOBODI; A TO TI JE U SLAVI«
(Njegoš - Simi Milutinoviću)
:whistling2:

Двоглави орао је на српском грбу вјековима и наравно, симболика постоји, само што је неко схвати а неко мисли да је схватио.

Александру Карађорђевићу
Цетиње, 12. јула 1851.

Ваша Свјетлост,
милостиви господару,

Хвала Вам на Вашем к мени добром вниманију. О, куда би та срећа [за] српски род да су совјетници дичне Србије јединодушни, те да не трче к непријатељскима, те њима шпијају и издају шта се у Совјету ради! То је грдна рака сваком добромислећем Србину по сриједи душе и срца. Да није ова несрећа, ја знадем да Црна Гора не би Србији полусестра била, но цијела и родна сестра. А куд су друге напредности које та подла злоба збија?

Живила Ваша Свјетлост и Ваш добри Гарашанин и Книћанин! Све ће добро бити, све ће у ред доћи.

Ваш предани
влад. П. П. ЊЕГОШ

Davy I 06-09-07 16:11

Samo da objasnim svoj prethodni post, da ne bi doslo do prepucavanja... :)

Dakle, ja nisam htio da kazem da je Njegos nije bio Srbin, nego Crnogorac, samo sam htio da kazem da je Njegos bio jednostavno licemjeran i koristoljubiv (sto ce reci - g****) i da nista nije bio bolji coek od nekih danasnjih politicara...

Citavu knjigu pise o tome kako je Srbin i kako se mora braniti srpstvo, a malo kasnije pise kako on Srbin nije i kako su Crnogorci slobodan narod...

Da je Njegos zivio u vrijeme II svjetskog rata, vjerovatno bi se izjasnjavao kao Rus, malo kasnije kao Francuz, a u pogodnom trenutku i kao Grk... Mada vjerujem da se ne bi libio ni da se izjasni ni kao Amerikanac...

Znam da je ovo sto sam napisao strahovit spam, jer je tema "Opus..."; ali sam samo htio da kazem da stavimo na stranu pjesme i djela u kojima se on izjasnjava ovako ili onako i da posvetimo paznju onim djelima u kojima je pokazao kakav je umjetnik...

I, ako se slozi Prle, bilo bi fino ovu temu prebaciti u "Lingvistiku"... :)

anon1 06-09-07 17:12

Quote:

Његошевим српством одликује се и Његошева антологија Огледало српско, посвећена сени Александра Пушкина
Bogami ja sam mislio da je ovaj Puskin Rus, ali kako lose poznajem i knjizevnost i istoriju bolje da ne komentarisem nista.

Davy I 06-09-07 17:36

Pa bilo je takvo vrijeme - kad si Srbin i Rus si... :D
Bijasmo braca sa Rusima, dok ne skontasmo da nas ne **** ni 2%... :)

Prle007 06-09-07 19:04

Значи сви су били у заблуди само је управу Јеврем Брковић и Славко Перовић. То је правилно расуђивање само тако наставите.Attachment 599 Можемо отворити тему и о Светом Петру Цетињском ако имате нешто против Његоша?

Prle007 06-09-07 19:10

Петар Ii Петровић Његош
Свободијада
...''Шта слијепи, крвожедни
приврженци алкорана
сташе питат ненавишћу
своја звјерска срца, душе
против српске владе царства,
тад витештвом сјајућега,
док косовски бојак знатни
раздријеши грозну судбу,
и Видовдан данак страшни,
с двије главе круну диже -
са Лазара и Мурата.
Клону слаби пред силнијим,
изнемокша мишца Срба
у Косову царство даде,
и потоци крвљу течни
понесоше сјајну круну
са Лазара, српског цара,
на султана Бајазита.
Српска сила и држава
на Косову тад погибе,
али слава и витештво
у ц'јелом се виду каза.
А свједок је тога прави
Обилића мач крвави,
који цару Амурату
даде смрти горку чашу
у Косову пољу испит,
јер витеза обесмрћа
славна смрца и гробница
ка с добићу славан живот.
По косовском плачном боју
синови се Туркистана
по држави падшој Срба
разасуше, умножише,
и тиранска своја срца
крвљу српском напојише
ка бијесни ненаситни
горски вуци и тигрови
кад у мирно стадо уђу
које нема свог пастира,
већ сметено и безглавно
по горама облијеће
и постаје жертва сама
ненаситног срца звјерског.
Име Срба свуд потону,
и свијећу Српства сјајну
б'јесни вихор азијатски
тад угаси пред свијетом.
Јунаци се поскиташе,
истурчи се сва господа;
народ храбри поче носит
јарам тешки гнусна ропства.
И ти, музо, твоје жице
у плач сада преокрени,
виђ потомке Славјанове
и војнике Душанове
ђе на врату носе тешки
и погани јарам ропства.
Обилићу и Топлица,
Косанчићу, Југовићи,
срећни ли сте, витезови,
јер у боју косовскоме
свиколици погибосте
за обрану отачаства,
да очима не гледате
народ српски подјармени
ђе уздише и ђе плаче,
а у плачу вас кликује
да г' пуштите, одрешите
из синџира несноснога,
у који га Осман свеза.
Како грозне војеводе,
азијатски владатељи,
тирјанскоме своме скиптру
савиш' српску поб'јеђену
и никоме неприклону
храбру главу и витешку,
одма стали војске дизат,
мачем, огњем свијет требит,
и народе земне многе
бешчовјечној својој влади
потчињати, покорати.
Свуд идући крв лијаху,
народ људски истребљаше;
све им жертва бјеше сама
бешчовјечног славољубја.
Но њиова бујност луда
и слијепо завладање
поче Србу ум растварат
и од сна га тешког будит;
сташе оци, тужне мајке
својој ђеци казивати
ка су пређе њини преци
у свободи уживали,
како л' сада они живе
под несносном ропства сјенком
противнога алкорана.
Савјет мајке, оца - д'јете
ка природно к себе прима;
ђе год витез особити
по косовском тужном боју
од Српкиње породи се
којег Турство не уграби,
сваки кућу, оца, мајку -
све остави па побјеже
у савито крвљу гњездо,
ђе свободе искра сјаше.
Поче духом Немезисе
против Турства сваки дисат,
и за вјеру,отачество
своју крвцу проливати,
па Данила по храбрости
себи вождом изабраше.
Како Срби опазише
да Данило с Гором Црном
изгна Турке и пос'јече
из области Горе Црне,
одма сташе долећиват
на глас мили од свободе
како хитри соколићи
кад их зивне цар свјетлости
и тешки им синџир сломи
у који их ноћца веже.
Па почеше четовати,
боје с Турцма честе бити;
Босне равне, Албаније
и гласите Херцеговске -
зулумћаре, гнусне Турке,
који раји додијаху,
свуд бијаху и ћераху.
Сташе српски мачи остри
оков ропства прекидати,
и џефердан с хучним гласом
глас свободе каживати;
ста мраморје често ницат
из просуте крви Турства,
и у многа српска срца
стаде тешка и жалосна
рана дата на Косову
зарастати, пребољати.''

anon1 06-09-07 19:15

I jos jedna interesantna stvar, nije mi jasno zasto je Njegosh prepjevavan. E sad to sto kazem prepjevavan ne mislim bukvalno, ali uporedjujuci faksimil rukopisa Gorskog Vijenca sa ovim stampanim (slovima) izadanjima ocigledno je da tu ima razlika, i to takvih da bi se moglo reci da je preveden :) Nadam se da ce se ipak jednoga dana pojaviti izdanje kompletno uradjeno u CG i koje ce sadrzati kompletno gramaticki napisano onako kako je i u originalu (imao sam neki jako stari gorski vijenac doma koji je bio kako treba - ali naravno nije priprema za stampu radjena u Beograd, kao za sva izdanja koja sam osim toga vidio).

Davy I 06-09-07 19:16

Quote:

Originally Posted by Prle007 (Post 140549)
Значи сви су били у заблуди само је управу Јеврем Брковић и Славко Перовић. То је правилно расуђивање само тако наставите.Attachment 599 Можемо отворити тему и о Светом Петру Цетињском ако имате нешто против Његоша?

To sto sam ja rekao nema veze sa njima (mada nisam znao je Perovic protiv Njegosa)...
Samo kazem sta ja mislim o njemu i to je to... :)

A mozemo i o Sv. Petru, on mi je drag, na neki nacin... :D

Mada ce uskoro i Petar II biti Sveti, samo ne znam na osnovu cega... :unsure:

Davy I 06-09-07 19:18

Evo jedna od najljepsih ljubavnih pjesama koje sam ja procitao...
Iz nje se ne vidi koje je nacionalnosti bio Njegos, ali se vidi da je imao dusu... :D


Noc skuplja vijeka
Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno teče
ispod polja zvjezdanije u proljećnu tihu veče,
siplje zrake magičeske, čuvstva tajna neka budi,
te smrtnika žedni pogled u dražesti slatkoj bludi.
Nad njom zv’jezde rojevima brilijantna kola vode,
pod njom kaplje rojevima zažižu se rojne vode;
na grm slavuj usamljeni armoničku pjesnu poje,
mušice se ognjevite ka komete male roje.
Ja zamišljen pred šatorom na šareni ćilim sjedim
i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim.
Čuvstva su mi sad trejazna, a misli se razletile;
krasota mi ova boža razvijala umne sile.
Nego opet k sebe dođi, u ništavno ljudsko stanje,
al’ lišeno svoga trona božestvo sam neko manje;
pretčuvstvijem nekim slatkim hod Dijanin veličavi
dušu mi je napojio – sve njen v’jenac gledim plavi,
O nasljedstvo idejalno, ti nam gojiš besmrtije,
te sa nebom duša ljudska ima svoje snošenije!
Sluh i duša u nadeždi plivajući tanko paze
na livadi dviženija – do njih hitro svi dolaze!
Rasprsne li pupulj cv’jetni ali kane rosa s struka –
sve to sluhu oštrom grmi, kod mene je strašna huka;
zatrepte li tice krila u busenju guste trave,
strecanja me rajska tresu, a vitlenja muče glave.
Trenuć mi je svaki sahat – moje vreme sad ne ide;
sile su mi na opazu, oči bježe svud – da vide.
Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti –
zavid’te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti!
Hod je vilin mlogo dični na Avrorin kada šeće,
od srebrnog svoga praga nad proljećem kad se kreće;
zrak je vile mladolike tako krasan ka Atine,
ogledalo i mazanje preziru joj čerte fine.
Ustav’ luno, b’jela kola, produži mi čase mile,
kad su sunce nad Inopom ustaviti mogle vile.
Prelesnicu kako vidim, zagrlim je kv bog veli,
uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji.
Pri zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj
plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj
i cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju.
Ah, cjelivi, boža mana, sve prelesti rajske liju!
Cjelitelni balsam sveti najmirisni aromati
što je nebo zemlji dalo na usne joj stah sisati.
Sovršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože,
ništa ljepše nit’ je kada niti od nje stvorit može!
Malena joj usta slatka, a angelski obraščići –
od tisuće što čuvstvujem jednu ne znam sada reći!
Snježana joj prsa okrugla, a strecaju svetim plamom,
dv’je slonove jabučice na njih dube slatkim mamom;
crna kosa na valove niz rajske s igra grudi...
O divoto! Čudo smrtni ere sada ne poludi!
B’jela prsa gordija su pod crnijem valovima
no planina gordeljiva pod vječnijem snjegovima
na izlazak kad je sunca sa ravnine cv’jetne gledim,
kroz mrežicu tanke magle veličinu kad joj sl’jedim.
Igram joj se s jabukama – dva svijeta srećna važe,
k voshištenju besmrtnome lišenika sreće draže;
znoj lagani s njenom kosom s zanešene tarem glave...
Druge sreće, malo važne, za nju bi da, i sve slave.
Ne miču se usta s ustah – cjeliv jedan noći c’jele!
Jošt se sitan ne naljubih vladalice vile b’jele;
svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom,
kao sunce s svojim likom kada leti nad pučinom.
Luna bježi s horizonta i ustupa Febu vladu,
tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu!

Prle007 06-09-07 19:28

Quote:

Originally Posted by anon1 (Post 140553)
I jos jedna interesantna stvar, nije mi jasno zasto je Njegosh prepjevavan. E sad to sto kazem prepjevavan ne mislim bukvalno, ali uporedjujuci faksimil rukopisa Gorskog Vijenca sa ovim stampanim (slovima) izadanjima ocigledno je da tu ima razlika, i to takvih da bi se moglo reci da je preveden :) Nadam se da ce se ipak jednoga dana pojaviti izdanje kompletno uradjeno u CG i koje ce sadrzati kompletno gramaticki napisano onako kako je i u originalu (imao sam neki jako stari gorski vijenac doma koji je bio kako treba - ali naravno nije priprema za stampu radjena u Beograd, kao za sva izdanja koja sam osim toga vidio).

Сими Милутиновићу
Цетиње, 19. августа 1845.

Многопочитајеми мој господине Милутиновићу,

Ето Вама од Вашега ученика на дар 200 f., petite ambassade, petite table.

Лучу микрокозма изволите дати печатати 500 комата и за ово изволите узети од г. В. Васиљевића f. 88. Пошто се напечата, изволите ми послати 100 егземплара, а оно 4001 -ну Возаревићу, ако може нека их прода. Ако ли се не могу продати, а оно нека располаже с њима како оће, макар ће их на жертву мишима и мољцима дати. Само удостојите се Ви бити коректором тога дјелца, јер ја мислим да ме Ви понајбоље разумијете.

Збогом остај и буди здраво! Поздрави ми твоје и то двоје ђечице, и приговори им каткад да уче и да буду доброга поведенија.

Твој воспитаник
В[ладика]

П. П. ЊЕГОШ

nikola 06-09-07 22:52

prle ova teme ti je posluzila da iskazes svoje velikosrpsko ubjedjenje kroz njegoseva djela a nista o kvalitetima njegosevog knjizevnog rada niti o bilo kakvim kritikama ili osvrtima o nastanku tih djela i njihovom istorijskom vrijednosti za nas.
Krajnje neumjesno.O njegosu se ima sto pisati ali ne na ovaj nacin jer je ovo cista politika i cist velikosrpski nacionalizam, sve je srpsko kao sto mi i jedan covjek jedan dan veli za kralja Nikolu da je bio veliki srbin pa nakon toga opet za svoje auto veli ovo je "srpski Pezo" na sto mu ja rekoh koliko ti je taj pezo srpski e toliko ti je i kralj Nikola bio srbin.
Trazim da se zakljuca tema.Lock

Davy I 06-09-07 23:04

Slazem se sa nikolom, ali ne zelim da se tema zakljuca nego premjesti u pdf Lingvistika... :)

nikola 06-09-07 23:10

Tesko pod lingvistika prije moze pod politika ,jer pod lingvistika moze kad bi to stvarno bio opus o djelima ,a ovako:nono2:

andrija 06-09-07 23:32

@Prle svaka ti je zlatna...
SAMO NAPRED http://i155.photobucket.com/albums/s...ilie.torch.gif

http://i155.photobucket.com/albums/s...logo_phpBB.gif

Prle007 07-09-07 10:17

Ја сам само одговарао на ваше постове, извињавам се.
Настављамо са Његошевим опусом:


УДАРАЦ НА МАРТИНИЋЕ
1832. года. 23. априла

Полећело тридест гаврановах,
гологлави, сломјенијех крилах,
од ћенара и турске крајине,
Подгорице, Спужа и Жабљака.
То не били, кажу, гавранови,
већ тридесет од крајине агах.
Прелећеше Зету и Цијевну,
пребродише Блато и Бојану,
пролећеше од града капијом,
доклен на град Скадар излећеше.
Вијали се, пак су починули
на соката и визирска врата;
грачу тужни замуклијем гласом:
"Аман, еман, честити већиле,
Мехмед-пашо, мухур-саибијо!
Већ овако живјет не можемо
од влашкијех силнијех змајевах:
излијећу из крвавих горах,
долећују нама на бедеме;
ми се од њих маћи не смијемо
ни из града носа изнијети,
а камоли боја учинити
на мегдану и пољу широку.
Узеше нам поља и ливаде;
што ни бјеху хани и дућани -
то су њима овчарске стајнице;
агалуци и наши читлуци
што држаше цареву крајину -
туд се њима раширују овце.
Аге смо ти без ништа остале,
останули аге и спахије;
пропа нам је перчин кроз капицу.
И те бисмо јаде опростили
да смијемо рало уфатити,
уфатити рало и мотику,
да се хлебом можемо ранити.
Него аман, глави господаре,
ти освети крајичнике Турке!"
Кад разумје мухур-саибија,
он агама тако бесједио:
"Аге Турци, жалосна ви мајка!
Ја ви од њих помоћи не могу,
јер су они стари витезови,
који су се свагда научили
ломит војске турске и свачије.
Цар је еман Богу учинио
да већ на њих никад војштит неће,
а и да би мога навојштити,
неће Русу хајтар иштетити;
речено је од њих сјеђет с миром,
када су се досад одбранили."
Ама јопет Турци завикаше:
"Ми, већиле, не тражимо војску
да с њом хараш влашку Гору Црну,
већ нам подај пет хиљадах војске
и са војском три топа огњене
да на једно племе ударимо
којено је накрај Горе Црне -
Мартинић се по имену зове, -
да то клето племе похарамо.
Онојесте начинило куле
близу Спужа, крвавога града,
гађа са њих по бедему Турке.
Сад је њима ласно ударити
и то племе клето истражити:
све су друге изјавиле овце
до крвава села Мартинића;
њине пасу ситну ђетелину
до бедема од нашега Спужа,
не боје се цара ни везира,
за нас друге одавна не маре.
Ту је ласно њима ударити:
стотина је овчарах чобанах,
десет хиљад б'јелијех овацах
и хиљада коњах и воловах.
Ако бог да и Мухамед светац
те то клето племе истражимо,
с тијем ћемо Брда устрашити,
од градовах наших одагнати, -
него војску ал' све посијеци!"
Кад њих зачу Мехмед Рашид-паша,
види много да не траже војске,
рече њима и даде њим' војску,
пет хиљадах од свога нигзама,
а четири љута Арбанаса,
и пред војском млада Мехмед-пашу
и четири гласите зеленка.
Отолен се војска окренула,
доклен спаде варош-Подгорици.
Војска метну Рибницом шаторе,
од крај града до крвава моста.
Ту трајала дана три четири,
ту трајала и ту вијећала.
Диван паша вијећ учинио:
тек се смрче и сунце утече,
на четворо разредио војску;
једну паша себе оставио,
другу даде бегу од Каваје,
трећу даде Лекићу спахији,
а четврту спушку Селман-аги.
Па се с војском ноћно окренуше,
ноћно пошли, ноћно Спужу дошли,
к селу пошли са четири стране:
паша својом насред села пође,
на бијеле куле Радовића,
бег с његовом на Ђурановића,
а спахија пут села Глизице;
ага пође потоком на Цркву.
Но бегова најпре удри војска
на ваљатно село Ђураново,
неке мање куће попалише
и четири главе уграбише.
Но се кућа Ђуранова брани;
у куле се десет затворили,
Турке бију, кличу Мартиниће.
Но им нико помоћи немаше,
јера врсни бјеху у планину
тијех дана изјавили овце.
Чује поклич Војводића Раде,
те истрча пред бијелу кулу;
одмах свога пали џефердара,
те кликује браћу Мартиниће.
Двадест их се брже окупило;
помислили да је једна војска,
итро трче к селу Ђуранову.
Но им лоша срећа прискочила;
село бјеше бего уминуо
и са њиме сва врснија војска,
те се срете с Војводићем Радом
и са оно двадесет момчади.
Убише се бојем жестокијем,
ал' Војводић - и од трага му је! -
пали свога бистра џефердара,
дивно бега од Каваје згоди
посред пуца, ђе му душа куца,
на пуце му изагнао душу.
У то паша страга ударио,
с десне стране Лекићу спахија,
а с лијеве спушки Селман-ага, -
међу собом момчад затворили.
Жестоко се бране Мартинићи,
но им турска сила одољела:
десетињи главе откидоше,
оне десет љуто обранише.
Но кликује Војводићу Раде:
"Ај, ђе сте ми до два братучеда?
Ђе си мене, Стефо и Гавриле?
Кућу вама Турци ископаше!
Већ су мене обранили љуто;
на мене су седам осам ранах,
сад ме двоје уби сенџирлијах,
обје су ми ноге саломиле
бранећ стрица Милутина мртва
да му мушку не однесу главу.
Виђу - мене помоћ не можете,
но грабите робје од Тураках,
јера ви га свега поробише."
Оно Стефо чује и Гавриле
и са њима шездесет чобанах;
у јунаках пукла срца жива,
те у Турке загон учинили.
Сву низ село саломили војску;
до мрамора Мехмед Кокотлије
тридест и три откинули главе;
од мрамора до дно Поточинах
четрнаест откидоше главах.
Док им добра помоћ прискочила -
сто Црнацах с Пуљевићем Радом;
од Жупине Црнци ударише
на барјаке бега задринскога;
ту истога бега посјекоше
и десетак око њега главах.
Бега уби Пуљев Радоване,
а Милутин братанић посјече.
У то Брда друга прискочише -
сви Пипери и Бјелопавлићи;
зајмише се пољем за Турцима.
Да је коме стати погледати
како Турци трче на кошију!
Ита у град сваки сакрит шију.
Но им тако бог и срећа даде
јера им се близу нагна Спуже,
тере у град грдни утекоше.
Ту погибе Мартинићах десет,
а Тураках трипут по педесет.
Мартинићи, српски соколићи,
свагда ли се справни налазите,
те цареве паше исправљате
са пуцима вашијех шараках,
да се не би који преварио
и у дубље с војском ударио!
Ви сте крило српској Гори Црној!

Prle007 07-09-07 10:20

НАХИЈЕ

Црне Горе крајино и крило,
родом сваким Италијо српска!
Њиво златна и ливадо цв'јетна
и вјерношћу постојано гн'јездо!
Црно срце душманину даваш,
а оџбини киту и похвалу!

*

Расти, цв'јете, дивото јуначка
и похвало оца Горе Црне,
еј витештва излежало право,
чврста вјером, постојана дјелом!
Ками Турству на твоје границе,
а благо ти роду и племену!

*

Ко се тобом поредити може
ал' се дјелом храбрим показати?
Ти си мати српске Горе Црне,
убранило соколовска гн'језда!
На тебе се тешко туже Турци,
славе тебе прости стихотворци,
клик јунаштва и гуслара фале,
а највише твоја дјела славна.
Бојеви те тешки одвојише,
јек пушаках св'јету прогласише!
Ломећ Турке свободу си стекла,
о нахијо и племе витешко!
Подобило Спарте, Картагене,
а Србаљах дико и похвало!
Везири те многи вељи памте
лијућ крвцу, с тобом се бијући
и пред тобом у трку бјежећи;
црне су им поставале мајке, -
како вазда, тако и данас је.
Амин, боже, ко до тебе може!

Prle007 07-09-07 10:33

ЗАРОБЉЕН ЦРНОГОРАЦ ОД ВИЛЕ

Једну вече, ка обично чобан,
заспим под лист и осјенку букве,
више тора 6'јелијех овацах.
Код мен' близу нигђе никог нема
до друг вјерни шарка шестопетка
с двије мале и с дугачким ножем.
Њу покрај се, и пружим се лећи.
Дуго лежах, ал' заспат не могу.
Мислим: што је? На крајину нисам
да ми несан кажује злотворе.
Звижнем всима, да што друго није.
Они пет шест свуд облете вјерно;
виђу на њих и по лају знадем
да злотвора нема око тора.
Узмем гусли, начнем пјесну појат.
Њу појући, чујем очи тешке,
на десну се, сретњу, нагнем страну,
превари ме сан, но гвозден, мало.
Пробудим се, али сањив тешко.
Шарку ставим уз раме лијево,
двије мале с ножем у појасу.
Пред зору је, и тишина мртва;
глас ничему чут не могу умну,
досим вјетру ђе трепеће листе,
златокрилке пјесну над цвијећем,
блек овчице и јагњета млада,
јошт и полет с Ловћена сокола
за зеленокрилом јаребицом.
Ал' све нешто мироват не могу,
но ми перчин подиже капицу.
Обратим се крстећи к истоку,
да погледам виђет ли ђе сунца:
сунца нема, ал' је зора бистра
и плам зраках исток запалиле,
сабиле се таме на западу.
Дуго гледећ, начну лепћет крила,
златосјајна износећа цара;
начну ми се очи додиркати.
Закри таму од мога погледа,
у себ' сали сву звијездах свјетлост.
Мало летећ, подиже се много;
вихори га одсвуда сретоше,
скидоше му огњезлатна крила,
огњезлатна крила и аљине,
у сребро га огње преођеше,
па му б'јела свуд пустише крила.
Наче пуштат в бесконечје иста,
прелету се земље пуштавати.
Но с' ја треснем и обратим живо,
у срце ме ка да нешто дирну;
треснем собом и погледам што је.
Ништа ниђе ни чут ни виђети,
ал' некакву сладост оћутујем.
На росну се сјест повалим траву.
К тору гледам: млада ми се дигла,
те ми спрема ручак и ужину;
накрај тора погледам ливаду,
да је ноћу што харало није.
Виђет ништа, ал' је измршена,
досим нешто како маче риђе,
и оно се на средину ваља.
Ха, помислим, оно је власица
хитроплета те ливаде мрси.
Закон знадем јоште прађедовски
да се она убити не смије,
ал' помислим: што ми сад радимо
о чем стари ни знали нијесу
ни од страха смјели помислити,
акамоли ђелом учинити?!
Ријешим се и шарицу запнем,
око с пуцем и с власицом слијем,
за мицаник и крем о огњилу!
Како вазда сину искре живе,
свуд се проспу и табан озлате,
ал' зафајду - прах их не привати.
Гледам ваљу што се од ње ради,
ал' ни зрнца у њу праха нема,
но насута ситнијем цвијећем.
Ха, помислим, ово су мађије!
И у тренућ ока лаганога
мислима ми сто препливју бабах
мислећ: ова није, него она
ову бруку са мном учинила.
И кренем се окупит их старе
и на сав глас свијема казати
да се прођу шале са оружјем,
ал' ће им се о главу сломити.
Но не пођем ни четири крака.
ал' све чудо више иза вишеп
слеће пред мном жена са крилима.
Немам пера љепоту јој казат
ни језика наките имена;
шћело би се глас, перо славуја,
а мастило цвијетна росица
да јој облик право св'јету каже.
Запитам је: "Што си, који ђаво?
Прођи ме се, заклинам те свачим!
Дај ми мирно поћи на торину,
нијесам ти ништа учинио."
Погледа ме, насмјехну се мало,
за руку ме узе својом њежном,
па ми поче тихо говорити:
"Не збор' тако, Драго Драговићу,
нисам ђаво, ни твој непријатељ,
већем твоја богом посестрима,
од Ловћена Црногорства вила.
Ни сад радим, ни ћу ти радити,
нити сам ти кад о злу радила,
но о добру свагда и поштењу."
Како чујем име посестриме,
паднем пред њу с плачем и с молбам
да ми прости, ка младу чобану,
преступљење мислих и језика.
Добротворка правде и свободе
исправи ме с острим поучењем:
"Хајде, рече, кажи у колибу
нек ти данас поредници пуште
из торине овце и јагањце,
а ти кажи да ћеш некуд поћи.
То изврши, па се к мени врати.
Но чуј добро, Драго Драговићу!
Мила си ми од очих мојијех,
ал' иначе ак' учини ишта
већ овако ка ти наређујем,
виловни су престроги закони -
сестре ће те устријелит стрела!"
Ја побрже стрчим до торине,
кажем на њу ка ми рече вила,
пак се вратим што скорије к њојзи.
Како дођем, она рече: "Тако!",
пак одмаха уфати лабуда
који бјеше стражар од језера,
заузда га цвијетнијем в'јенцем,
свега прекри златном паучином.
Ја рукама китни в'јенац узмем,
а лабуду сједнем на рамена;
вила трепну и хитро полеће,
лабуд за њом од сокола брже.
Заблешташе очи од брзине,
те не могу ништа видијети
досим врха високог Ловћена
и пред собом богом посестриму
ђе трепеће крилма управ к њему.
Не би дуго, ка напитак воде,
долетимо у врх од Ловћена,
над највишом гредом и литицом,
на широку плочу од мрамора,
пред пећином цвјећем окићеном
коју око друго не погледа
сим сокола јали горске виле
јал' слијепца и вјешта гуслара.
Вила уђе у китне дворове,
мене рече сјеђет пред пећином,
пред њом сјеђет док појање чујем.
Мало прође док ста гласак зучат;
тад уљезем брже у пећину.
Како прођем праг и врата исте,
поведе ме нешто невидимо
и сједне ме на мјесто погледно,
но закрито цвијетном завјесом.
Како сједнем, завјеса се диже,
отвори се пространство пећине:
три је топа пребацит не ћаху.
Ах, пећина звати се не може,
већ рај мними ђе праоци живе
јали виле и њини љубимци.
Сва пећина сјајна и прозрачна
како бистра на мрамор ријека,
окићена свакијем цвијећем;
сваки цв'јетак сјаје ка свијећа:
изм'јешане зраке сваке масти
ударају у свод од пећине,
а од свода јопет у рјечицу
која враше средином пећине.
Од милинах гледати не могах
кад падаху зраке на цвјетове,
који бјеху окита ливаде.
Очих поглед уши забунио,
тере на њих чут не могах ништа.
Насред исте престол подигнути;
на њем сједи ка божество неко
у женскоме лицу и погледу,
су три вјенца накитило главу.
Ту посједим гледајућ љепоту,
док одједном хукну глас појања
и загрмје војничка музика-
Кад погледам поље и ливаду,
ал' народа низ њем много иде,
у аљине обучени б'јеле.
Пећина се сва пром'јени видом,
6'јелијем се окити цвијећем.
Над народом црвен в'јенац иде,
на коње га и маче држаху.
Кад дођоше код сјајна престола,
в'јенац цв'јетни брже уграбише
соколови и хитри орлови,
ставише га на главу богињи.
Гледнем, виђех потпис око в'јенца;
изговор му ово прави бјеше:
"Мач и храброст силнога Душана
и ваљаност Србах витезовах
од Булгарах с крвљу тешком оте
в'јенац славе и њине државе,
њим те матер Србију крунимо."
С в'јенцем славе кад окити главу,
удвојише с' гласи и одзиви,
славогласне трубе и појања;
име Душан громом се казаше.
Ја све сјеђах и то гледах радо.
Ал' одједном све с' у црно виђе,
глас појања жалостан се зачу,
све се у плач свирке претворише.
Тад задртим и на ноге скочим,
викнем грлом што могах најбоље:
"Што би сада, ако бога знате?"
Глас ми истог првог одговори:
"Не плаши се и не вичи тако!
У вјечност је Душан преминуо."
Тада и ја, ка све, начнем плакат.
Плач нестаде, а весеље јопет;
веселимо с', но пола плачући.
Царица се види ухиљена;
у в'јенац јој пола сахло цв'јеће.
Но не прође николико доба,
ту да видиш страшнога погледа
и жалосна Србу свакојему!
Крв потомка великог Немање
довре права жестокијем валом
и занесе престол и богињу,
двор божества помрачи српскога,
а у мрачни шћера синцир виле,
мјесто пјесне да кукају тужне!
Нав'јек зађе сунце Немањино
од српскога рода и племена.
Ах, ка с' игда упуштити мога,
славољубна руко Вукашина,
заклат млада вјенценосца српска?
Стид те буди Србином се звати
међу св'јетом највјерним народом!
Јера уби свога господара?
Зар на главу круну ставит шћаше
крвљу облитом свога благодјеја,
с њом се дичит и владалац звати?
Ја све сједим и у мраку плачем,
док се мало поче развиђати.
Мало ми се сузе уставише,
док започнем гласак вилах слушат
ђе плачући мало прип'јевају
неке боје с Турцма црногорске,
Царског Лаза, пак и Вртијељке,
Меког Дола, Кчева и Трњинах,
и Црнице, па и Буковице,
од Пиперах, па Бјелопавлићах,
и од Крусах, па и Мартинићах.
Све повише гласак издизаху,
и ја срцем све весела стајем;
виђу в'јенац ће се осушио,
ал' су два три порасли цвијета
из просуте крви Црногорства.
Док одједном, ка да муња сину,
сва се засја велика пећина
како данак, но с облачним небом.
Затрубјеше трубе и свирале,
сташе појат пјесне од храбрости.
Син Тополе, огледало Српства,
почетак им и припјева бјеше.
Виђу — мало царица оживје,
Ђорђе к њојзи мачем голим трчи;
о мачу му в'јенац виси китни.
Тек га пружи да окруни матер,
омаче се и наузнак паде,
у срце му с' свој засади маче,
мртав паде и укопаше га.
Марса српског и младога Феба
закри мрачна тополска гробница.
Јопет трубе, свире умукоше,
дом виловства потамње српскога.
Ја у маху од жалости скочим,
додија ми с' више то гледати,
у три сата сву промјену Српства.
Обратим се изист из пећине,
но зачујем гласак, не знам чи је.
Ја више разумјет не могах,
само ове четири ријечи:
"Стид ми живјет већ не даје
кад помислим, тужна мати,
да ми Осман закон даје.
Ах, доклен ће тако стати?"

Ја изидем што најбрже могнем
и усједнем на брза лабуда;
однесе ме до краја језера,
а отолен здраво на торину.
Јопет ћу се молит посестрими
да ми даде крила од полета,
да виловства јопет дворе видим,
но када се боље обасјају
и кад в'јенац добије царица,
да је гледам веселога лица.

andrija 07-09-07 14:44

Quote:

Originally Posted by Prle007 (Post 140926)
Ја сам само одговарао на ваше постове, извињавам се.

Nema potrebe Prle da se bilo kome izvinjavas, tvoji postovi zavredjuju paznju a kome se nesvidjaju cinjenicno-istorijska pisanija mogu da napisu svoja... :throb:

Century Child 07-09-07 15:58

Njegosa cenim kao istorijsku licnost,jos vise kao knjizevnika.Ne mogu se pohvaliti da ga puno citam,ali kao sto rekoh,ipak postujem.
Ova tema je posvecena njemu,kao ISTORIJSKOJ licnosti,a ne knizevniku.Za njegova dela (Luca mikrokozma,Gorski vijenac,Lazni car Scepan mali....) postoji lingvistika,tako da nema potrebe to pisati ovde...setite se u kojoj oblasti pisete...!

andrija 07-09-07 16:06

Bas zato sto ga nisi ni cito nisi ni kompetentan da dajes bilo kakve predloge.
Dakle... citajuci Njegosa shvatices koliko je kroz prozu-poeziju hteo da dobre do ljudi opisujuci sustinu ''istorijskog'' problema tadasnjih naroda na tom prostoru.

Capisco or non Capisco

Century Child 07-09-07 16:16

Quote:

Originally Posted by andrija (Post 141276)
Bas zato sto ga nisi ni cito nisi ni kompetentan da dajes bilo kakve predloge.
Dakle... citajuci Njegosa shvatices koliko je kroz prozu-poeziju hteo da dobre do ljudi opisujuci sustinu ''istorijskog'' problema tadasnjih naroda na tom prostoru.

Capisco or non Capisco

Mozda tebi treba da procitas 15 pesama da bi shvatio poentu Njegosevog pisanja,medjutim meni nije...tako da su tolike pesme bespotrebne (za ovu oblast) :bye1:

anon1 07-09-07 16:17

@andrija

lijepo je znati da si ga ti citao i pri tome razumio, jer koliko je meni poznato ima jako puno rijeci kojih nema u srpski jezik kojim se ti sluzis, kao ni u onim nazovi rjecnicima koji se nalaze uz njegova djela.

andrija 07-09-07 16:23

Quote:

Originally Posted by Bon Jovi (Post 141285)
tako da su tolike pesme bespotrebne (za ovu oblast) :bye1:

Zeleni :biggrin:
Ti da znas sta znaci rec OPUS nebi toliko ni gundjao o bespotrebnosti ''tolikih pesama''... ti napisi jednu... :nono2:
Dakle ni jedna nije suvisna, ako treba sve iz njegovog OPUSA!!! :king6525:
Stoga prestati spam-ovati Prletov topic i u svoju sobu.. aj ...tutanj

Century Child 07-09-07 16:27

Quote:

Originally Posted by andrija (Post 141290)
Zeleni :biggrin:
Ti da znas sta znaci rec OPUS nebi toliko ni gundjao o bespotrebnosti ''tolikih pesama''... ti napisi jednu... :nono2:
Dakle ni jedna nije suvisna, ako treba sve iz njegovog OPUSA!!! :king6525:
Stoga prestati spam-ovati Prletov topic i u svoju sobu.. aj ...tutanj

Ali njegov opus prebaci u lingvistiku,a ne istoriju!
Covece,pa ti mene ne slusas,samo govorim da je pogresna oblast za 'volike pesme.

p.s
ne bi ! :nonono:

andrija 07-09-07 16:32

Dakle znam sta zelite da naspam-ujete ovaj topic da se Derku popne na... glavu pa da ga on prebaci u lingvistiku...
Nazalost kako stvari stoje i uspecete u tome...
Ipak je vas cetvorice a Prle sam nezasticen od ala kakve ste anon, frkadela, nikola i ti...
Dakle ako nemate sta pametnije da radite te ako vam je dosadno mogli bi ste za pocetak da izbrisete sve postove na ovoj temi koje ne ulaze u opus Njegosevih prelepih dela.
Slozicemo se ipak da on to nije zasluzio. :smokeing:

Century Child 07-09-07 16:41

Tako je,ne mogu da verujem da ti je toliko vremena trebalo da ukapiras moje podle namere.Da shvatis da sam protiv prleta,i tebe sa njim,da mrzim istoriju,a volim lingvistiku,i da zelim sve moguce teme da preselim tamo.Zavidim ti....

Fas est et ab hoste doceri

Odoh,da ne bih vise spamovao

edit:

rec opus se koristi najceste u knjizevnosti i muzici,i predstavlja spisak dela,knjiga

Prle007 07-09-07 18:55

Да прекинемо ову полемику, управо због тога што се име Његоша користи и од стране једних и од стране других, а сам по себи Његош и његово дјело је дио историје народа који живи у Црној Гори, ова тема је постављена овде. Мислим да је то уреду. Када би била у лингвистици онда не би имало мјеста за коментаре, онда би само набрајали његова дјела овде покушавамо да ставимо акценат на неке историјске чињенице који можемо да пронађемо у Његошевим дјелима.

anon1 07-09-07 18:57

Ocigledno fali kompetentnih komentatora...

Century Child 07-09-07 19:07

Quote:

Originally Posted by Prle007 (Post 141412)
Да прекинемо ову полемику, управо због тога што се име Његоша користи и од стране једних и од стране других, а сам по себи Његош и његово дјело је дио историје народа који живи у Црној Гори, ова тема је постављена овде. Мислим да је то уреду. Када би била у лингвистици онда не би имало мјеста за коментаре, онда би само набрајали његова дјела овде покушавамо да ставимо акценат на неке историјске чињенице који можемо да пронађемо у Његошевим дјелима.


Ja tebe savrseno razumem,ja i nisam predlozio da se cela tema preseli u lingvistiku,nego samo pesme(ponovo ne sve) :yes513:

anone...shut up....:nonono:

anon1 07-09-07 19:14

Ja kad slusam one jadne glumce koji glume Njegosa i izgovarajo onaj tekst s nekim meni "sumnjivim" akcentom dodje da se zapita dje sam se ja to rodio. A jos dovedu nekoga grlatoga glumca kako bi zvucalo crnogorskije. Ma veze to nema sa akcentom kojim je Njegos govorio a kojim se dobrim dijelom jos uvijek govori u dijelu Crne Gore. O izrazima tj rijecima i znacenjima rijeci i fraza tek necu da govorim jer je to opet nesto sto je svojstveno tom odredjenom dijelu Crne Gore i dobrim dijelom je nerazumljiv cak i za ostatak crnogorske populacije. I zato mi nije jasno zasto se najvise za tumacenje Njegosa vataju ljudi koji govore ekavicom. To nikad shvatiti necu.

andjela pizelli 08-09-07 21:47

Quote:

Originally Posted by frkadela (Post 140478)
Samo da objasnim svoj prethodni post, da ne bi doslo do prepucavanja... :)

Dakle, ja nisam htio da kazem da je Njegos nije bio Srbin, nego Crnogorac, samo sam htio da kazem da je Njegos bio jednostavno licemjeran i koristoljubiv (sto ce reci - g****) i da nista nije bio bolji coek od nekih danasnjih politicara...

Citavu knjigu pise o tome kako je Srbin i kako se mora braniti srpstvo, a malo kasnije pise kako on Srbin nije i kako su Crnogorci slobodan narod...

Da je Njegos zivio u vrijeme II svjetskog rata, vjerovatno bi se izjasnjavao kao Rus, malo kasnije kao Francuz, a u pogodnom trenutku i kao Grk... Mada vjerujem da se ne bi libio ni da se izjasni ni kao Amerikanac...


I, ako se slozi Prle, bilo bi fino ovu temu prebaciti u "Lingvistiku"... :)

Frki,iako si jako mlad,nisi uzalud chlan Mense!Pametno moje malo:yes513:

Prle007 09-09-07 19:15

Вуку Стефановићу Караџићу
Цетиње, 16. новембра 1834.

Особито почитајеми
господин Караџић,

Да сам Вам и приђе одговорио па Ваше писмо од 6а ноембра, не би згорега било, али се мене доста рано и данас чини. Све ће бити како Бог узоће, а за хартију како ја узоћу. Наручио сам 100 стопах онакве коју сте Ви одабрали. За сада ће доста бити. Милаковић каже да је посла пословице. За слова ни гласа ни појаве. Бог да их сачува од свега злога. Не бих желио да попадну у царству Амфитриде, макар ако би се њима штампавали и укази (фермани) Океанови.

Засад код нас не има бољега појача од попа Јована и попа Васа. Они се код нас славе својијем гласом како Зонтах и Каталани у Европу, а унапријед ако што боље буде, чуће се и до Вас. Вјерујте ми да мање нијесам чека (по Вашему одласку) да се преселим с попришта свјецкога у покој уједињени него Мојсеј из пустиње у објетовану земљу (идјеже течет мед и млеко). Што бих ви дуже писа, све би замршеније било, и зато није потреба којекакве беспослице у поса окрећати.

Збогом остај, збиљски Србе,
храни српства душом грбе,
буди свагда оне ћуди
да ти српством дишу груди
па ћеш сваком мио бити,
душом ћу те ја љубити.

Владика ПЕТРОВИЋ

explosion 28-02-08 19:52

Tek sad sam ovu temu iscitala i smijesno je sto stoji ovdje. Sva se prica svodi na to da li je Njegos Srbin ili Crnogorac, da li je lukav, da li je licemer i slicno. Zasto se tema zove opsu???? Stihovi se samo provuku ponegdje, kao obrazlozenje necijeg stava o Njegosevoj licnosti.

Ljudi, ako vec hocete, a vidim da necete, da pisete o Njegosu kao pjesniku, neka tema bude poezija. Kad nas narod nauci da tumaci djelo, zaboravljajuci na autora, naucice da cijeni poeziju. Zasto briljantnu poeziju ne bi mogao stvarati neki nikakv covjek? Zasto dobar covjek ne bi mogao stvarati smece?

Tumaciti djel bez osvrta na autora je nemoguce, ali to je sekundarno. Ono sto je vazno je tekst. Sve ostalo je pozitivizam! Na ovaj nacin govorimo o sebi povodom Njegosa, tj. povodom njegovog djela i skrnavimo nesto na sta bi trebali biti ponosni.

Njegosa je gotovo nemoguce prevesti, on je genijalan, neponovljiv, dubok, nedostizan. GOVORIM O NJEGOSU KAO UMJETNIKU I FILOZOFU!

Prle007 29-02-08 00:30

Quote:

Originally Posted by explosion (Post 293139)
Tek sad sam ovu temu iscitala i smijesno je sto stoji ovdje. Sva se prica svodi na to da li je Njegos Srbin ili Crnogorac, da li je lukav, da li je licemer i slicno. Zasto se tema zove opsu???? Stihovi se samo provuku ponegdje, kao obrazlozenje necijeg stava o Njegosevoj licnosti.

Ljudi, ako vec hocete, a vidim da necete, da pisete o Njegosu kao pjesniku, neka tema bude poezija. Kad nas narod nauci da tumaci djelo, zaboravljajuci na autora, naucice da cijeni poeziju. Zasto briljantnu poeziju ne bi mogao stvarati neki nikakv covjek? Zasto dobar covjek ne bi mogao stvarati smece?

Tumaciti djel bez osvrta na autora je nemoguce, ali to je sekundarno. Ono sto je vazno je tekst. Sve ostalo je pozitivizam! Na ovaj nacin govorimo o sebi povodom Njegosa, tj. povodom njegovog djela i skrnavimo nesto na sta bi trebali biti ponosni.

Njegosa je gotovo nemoguce prevesti, on je genijalan, neponovljiv, dubok, nedostizan. GOVORIM O NJEGOSU KAO UMJETNIKU I FILOZOFU!


Ја сам постављао дјела из Његошевог Опуса, а из њих нека изводи поуке ко какве хоће. Његова дјела говоре о њему! Мислим да ту нема никакве дилеме...

Prle007 29-02-08 00:33

http://njegos.org/indexs.htm
Имате бесплатни примјерак Електронског издања Горског вјенца!

explosion 29-02-08 10:48

Quote:

Originally Posted by Prle007 (Post 293547)
Ја сам постављао дјела из Његошевог Опуса, а из њих нека изводи поуке ко какве хоће. Његова дјела говоре о њему! Мислим да ту нема никакве дилеме...

Njegova djela govore o njemu? O njemu kao pjesniku? Nigdje nisam vidjela pomen estetske vrijednosti, umjetnicke vrijednosti. Govorio si o njemu kao covjeku kroz njegovu poeziju, tj. o tvom misljenju o njemu. I ne samo ti. A to je zloutreba knjizevnosti i takvim raspravama nije mjesto na ovoj temi.

"Poeziju više niko neće pisati
Opevani predmeti napustiće pesme
Nezadovoljni kako su do sada tumačeni i
prepevavani".

Matija Beckovic

Prle007 29-02-08 15:43

Па пошто га сви својатају, мислим да је уреду да поставим његова дјела у којима се недвисмислено види ко је и шта је био Његош! У Опус спада све што је Његош написао, тако да нема мјеста коментарима нас као лаика о естетским вриједностима Његовог дјела. И немогуће је писати о Његошу а не поменути коликав је Родољуб био, јер су готово сва дјела настала из тог осјећања...

explosion 01-03-08 08:23

Otkud znas da su iz rodoljublja nastala? To ti mislis.
Laici mogu pisati svoja tumacenja necijih djela, ali tvrditi o njemu ovakve stvari kakve se na ovoj temi vrte, je smijesno. Smijesno je i govoriti o tome je li on Srbin Ili Crnogorac koji je poistovjecivao srpstvo sa pravoslavljem, kao i tome je li ovakav ili onakav politicar ili covjek! Ne mogu da vjerujem da iko moze da tvrdi da bilo sta zna o tome na osnovu njegove poezije.

To je moje misljenje i nema potrebe raspravljati vise.Samo razmislite malo kako ga tumacite.Sto se svojatanja tice...hm... otkad je to knjizevni problem po mu je mjesto ovdje?

nestasni_cipiripi 27-03-08 00:47

Evo citam sto pisete i ne vjerujem...
A kako bi vi da' da chitate Maove citate 24h dnevno,365 dana u godini!

Bonja the Zmaj 27-03-08 08:57

Prle, tebi je ocigledno bitnija nacionlanost Njegosa, negoli vrijednost njegovih djlea - koja prevazilazi nacionalne okvire?

Kad jedan pravoslavni vladika napise stih "igram joj se jabukama", ja mu naprosto oprastam sve sto je radio kao politicar :)

explosion 27-03-08 09:06

I sad ce da krene prica - je li imao sifilis ili nije. :D

Evo citiracu jednog forumasa, ne sa naseg foruma:
mislim da je "gorski vijenac"genocidna knjiga
ljudi su samo previshe napumpani od strane svojih napaljenih nastavnica srpskog da bi pomislili "da li je ovo zaista smece?"
bez "gorskog vijenca"svijet bi bio bolje mjesto


Nazalost, dosta ljudi ovako razmislja. Meni samo nije jasno zasto bas Njegosa napadaju. Koliko "genocidnih" pisaca i knjiga ima, pa ih ne blate kao njega. Zasto? Znam da su to ljudi koji ne znaju sta je knjizevnost i koji znaju slova, ali ne znaju da citaju knjige, ali koliki koeficijent inteligencije treba da ima neko da bi ovako nesto rekao. Ne dijelim ljude na obrazovane i neobrazovane, ali ovo je neko ko je bjezao iz skole, previse.

nestasni_cipiripi 27-03-08 09:15

Explosion,narod je poludio od slobode!Ada imali smo priliku da cujemo,da je PPNJ cak i plagijator!Ne znam.Nista mi nije jasno vishe...

explosion 27-03-08 09:33

A malo opusa? :)

San Vuka Mandusica

Al' je djavo ali su madjije ,
ali nesto teze od oboje!
Kad je vidju dje se smije mlada,
svijet mi se oko glave vrti.
Pa sve mogah s jadom pregoreti,
no me djavo jedno vece nagna,
u kolibu nocih Milonjica.
Kad pred zoru i noc je mjesecna,
vatra gori nasred sjenokosa,
a ona ti odnekude dodje,
ukraj vatre sjede da se grije;
cuje da svak spava u kolibe,
tada ona vijenac rasplete.
Pade kosa do nize pojasa;
poce kosu niz prsa cesljati
a tankijem glasom naricati
kako slavlje sa dubove grane.
Tuzi mlada djevera Andriju,
mila sina Milonjica bana,
koji mu je lanih poginuo
od Turakah u Dugu krvavu;
pa se snahi ne dao ostrici:
zalije mu snahin v'jenac bilo
nego glavu svog sina Andrije.
Tuzi mlada , za srce ujeda,
oci gore zivje od plamena,
celo joj je ljepse od mjeseca,
i ja placem ka malo dijete.
Blago Andrij' dje je poginuo,
divne li ga oci oplakase,
divna li ga usta ozalise!

explosion 27-03-08 09:39

Kad ne umijemo da cijenimo:

Sudbina Njegoševe zaostavštine

Njegoševe stvari su propadale i gubile se nepovratno. Tome su doprinosile promene vlasti, ratovi, širenje Cetinja, a ponajviše nemar, neshvatanje njegovog značaja. Njegoš međutim je čuvao svaki papirić, svaku sitnicu. Netragom su nestali njegova odeća, oružje, pera, diviti i čibuci. Knjige s njegovim primedbama na marginama godinama su se vukle po cetinjskim školama i nestajale. Od svega nameštaja, od slika iz njegovih soba, od ličnih stvari — preživela je jedna fotelja. Preživelo je više njegovih portreta — izvan Crne Gore. Bilijar, kojim je ubijao cetinjsku čamotinju izgoreo je u hotelu na Durmitoru, kad su partizani 1942. godine spalili Žabljak. Kule i ogradni zidovi Biljarde su porušeni, a ona prepravljena. Brest kraj Biljarde, posečen je da bi se napravilo mjesto spomeniku ubijenog kralja Aleksandra Karađorđevića. Topove Njegoševe, odvukli su austrijski okupatori u svoje livnice. Nestali su i njegovi rukopisi, čak i najvažniji: „Luča mikrokozma" i „Šćepan Mali". Rukopis Gorskog vijenca otuđen je voljom Josipa Broza, bez objave u javnosti, što se kosi sa međunarodnom poveljom o zaštiti nasleđa.

nestasni_cipiripi 27-03-08 09:42

Explosion znash da me chudi,kako drzava oni mauzolej nije rusima prodala,pa da naprave diskoteku il hotel.Odlican pogled na more.

explosion 27-03-08 09:53

Preporucujem vam da procitate Lucu, pa ce tek onda biti mjesta za komentare o Njegosevoj licnosti. Ako volite Njegosa, mitologiju, vjernik ste, ili niste :), svidjece vam se.

Luca (svjetiljka) mikrokosmosa (covjek je kosmos u malom) - dusha.

Ovdje cu ponoviti da se Luca mikrokoznma mijenja po padezima ovako: Luca mikrokozma, Luce mikrokozma, Luci mikrokozma... (mikrokozma - mikrokosmosa = covjeka)

http://www.rastko.org.yu/rastko-cg/u...rokozma_c.html

explosion 27-03-08 10:00

Quote:

Originally Posted by nestasni_cipiripi (Post 325154)
Explosion znash da me chudi,kako drzava oni mauzolej nije rusima prodala,pa da naprave diskoteku il hotel.Odlican pogled na more.

hahahaha uzasan si. Nece, ne smiju. Mada me ne bi previse iznenadilo, s obzirom na to kako ga Crnogorci pljuju, i sta su sve dozvolili (vezano za Njegosa).

nestasni_cipiripi 27-03-08 12:34

Zaboravljamo istoriju,zaboravljamo ljude koji su stvarali ovu zemlju.Nije bitno ko je crnogorac ili srbin,hrvat...Samo mi pljujemo po nama samima.I sad bi da se odreknemo gusala,kashtradine i rashtana,radi evrope.Jer kako ces s guslama u evropu?Kako se shkoti gajdi
ne odrekoshe...
Slusah kilibardu prije neku noc.Pa zeludac me zabolio.I on isti je nedje reka da je Njegos genocidan pisac i da je
plagijator...
A tek njegova transformacija od najveceg srbina do dukljanina...
I onda upalim animal planet i uzivam.Dosta mi je svega vishe.Svuda politika.I u istoriji,sportu,medicini,kulturi...

Bonja the Zmaj 27-03-08 15:28

Profil ljudi koji su od Vagnera pravili genocidnog umjetnika, sada to iste zele da nakace Njegosu (za njega se moze reci da je bio genocidni politicar, ali umjetnik...)
Niko, ali ama bas niko nije bio u stanju da zaista razumije njegova djela. Jedan Gorski vijenac je vanvremenska biblioteka crnogorskih strahova, nadanja, vjerovanja, obicaja, sujevjerja, hrabrosti i kukavicluka, ljepote i ruznoce, poimanja proslosti, sadasnjosti i buducnosti... To je knjiga o nama, koju i dan danas mozemo citati i povezivati sa nasim vremenom.
Da smo zaista rauzmjeli Njegosa, shvatili bi koliko smo se od njega udaljili.

Ko nije citao pismo Marka Vesovica povodom sramnog izrucivanja BOsnjaka 1991/2, kada je ovaj citirao stihove:
...jere ih je nevolja nagnala,
a ne biste nijednu hvatali.
Utekle su k vama da uteku,
a nijesu da ih pokoljete.


ne razumije nista. Ali ama bas nista.

nestasni_cipiripi 27-03-08 15:38

Genecidan politicar??on je bio vladar CG i branitelj svoje zemlje.
A mi sudit ne mozemo o tom vremenu.Ne znamo ni sad shto se radi,a kamoli prije 200-300godina!

Bonja the Zmaj 27-03-08 15:57

Quote:

Originally Posted by nestasni_cipiripi (Post 325445)
Genecidan politicar??on je bio vladar CG i branitelj svoje zemlje.

to je bilo malo grubo podsjecanje na cinjenicu da je Njegos organizovao ili inspirisao ubistva preko 80 glavara CG, Brda i Hercegovine - vise zbog upotrebe rijeci genocid na pocetku nego sto stvarno jeste bio genocidni politicar :boxing542:

Paramanand 27-03-08 19:14

Danas, kada postoje brojne studije, zbornici i monografije o životu i djelu Njegoša, nepotrebno je isticati i naglašavati da on spada u red najvećih pjesnika svijeta. Sagledao je i slikovito izrazio sudbinu svoga naroda i snažno uticao na razvojni put generacija i generacija.
Kao mlad i neiskusan državnik, ali dovoljno vješt, prirodno inteligentan i mudar, umio je da upravlja i nosi na svojoj brizi i odgovornosti čitav jedan mali svijet, nemiran, ugrožen, ubog, gord i samovoljan. Bio je mudar vladar koji se vješto prilagodio uslovima i odupro brojnim protivnicima u samoj Crnoj Gori i van nje, jer skadarski vezir Osman paša, mićenjem i rovarenjem u plemenima crnogorskim, podstiče glavare protiv Njegoša i njegovih državnih reformi.
Njegoš je čitavi svoj život proveo u borbi za preživljavanje crnogorskog naroda u neutvrđenim granicama Crne Gore i oslobodilačkoj borbi protiv dva carstva: osmanlijskog i austrougarskog. Protiv sebe ima pojedine crnogorske glavare i dva carstva: Austro-Ugarsku i Tursku. U takvim dramatičnim uslovima rodili su se "Gorski vijenac", "Lažni car Šćepan Mali", "Luča Mikrokozma"..., djela koja predstavljaju suštinske ljudske, etičke i humanističke principe.
U tim patnjama i mukama mladi Njegoš je brzo sazrio. Putovanja, nova znanja i iskustva, meditacije i bolest ubrzali su ritam njegovog sazrijevanja.
U zrelom dobu se zapaža rezignirana odlučnost čovjeka bez iluzija. Bio je riješen da vrši svoju dužnost do kraja, da prima svijet takav kakav jeste, jer ne može drugačije, ne plašeći se da u tom svijetu vidi sve stvari takvim kakve jesu i da ih nazove pravim imenom. U tom je istinska veličina Njegoša kao čovjeka koji kaže: "Samoobmana je ubitačna za ljude i za narode. Ne mogu se i ne hoću obmanjivati , ja zlu svakojem gledam u oči".
Kao humanista koji je misao i moral cijelog svog namučenog naroda ugradio u svoj humanizam, Njegoš je ustao protiv svakog nasilja i neljudskog ponašanja. U centru svih njegovih preokupacija je čovjek, njegov moral i ponašanje i humanizam, a imperativ je"...tirjanstvu stati nogom za vrat, to je ljudska dužnost najsvetija".
U osnovi Njegoševe poetike nalazi se ideja o stapanju čovjeka i čovječanstva, kao i čovjeka i vaseljene. Sa Njegošem je Crna Gora dostigla najuniverzalniju umjetničku, filozofsku i istorijsku poruku svijetu, sa njegovim djelom u duhovnoj riznici ljudske civilizacije stojimo i postojimo kao dostojni zadužbinari sa velikom i nezaobilaznom ulogom.
Njegoš je crnogorski duhovni Mojsije: on je kanonizovao kvalitet čojstva; on je teško dokučiva izvornost i veličina duha. On je bez pravopisa i književnog jezika stvorio najviša književna djela, bez škole i izgrađenog toka obrazovanja najsjajnija filozofska ostvarenja. Od Crne Gore je pravio osavremenjenu državu, ustanovio prvu školu, ratničkom narodu dobavio je štampariju, uveo osnovne državne organe i ozvaničio mnoge novine modernih državnih institucija...

Crna Gora je izdala Njegoša. Pojedini trgovi i škole nose njegovo ime, pojedine parkove ili ustanove krase njegove biste, ali suština Vladičinih poetizovanih mudrosti i pouka, moralnih principa, nestala je. Politizovana, izvitoperena i zloupotrijebljena za dnevnopolitičke svrhe. Misao Velikog Vladike pokušava da se zarobi i svede na jednu naciju, jednu vjeru, jednu crkvu, jednu partiju... Sa njegovim imenom se išlo u rušenje, pljačkanje i ubijanje jednog naroda i drevnog grada, njegove kulture i tradicije. Sa njegovim slikama se išlo u ispisivanje najsramnije stranice u crnogorskoj istoriji, a sa njegovim stihovima pravdana najbestijalnija ubijanja, paljenja i silovanja.

Zato, citirati Njegoša, znati napamet njegova djela, njegove stihove, očigledno ne znači i poznavati ga. Njegoš je mnogo dublji, mnogo veći, nego što to azbučna slova poređana na papir pokazuju. Njegoš je misao, kultura, čovječnost, civilizovanost - duhovna neograničenost, božanstvenost.
A tih mračnih, sramnih dana, Njegoš je najmanje bio sa onima koji su ga "vodili" u zlo nazvano rat za mir. Bio je na njihovim pijanim usnama i naškrabanim pjesmicama, ali ne i u njihovim djelima, mjerilima. Svojim činjenjem, odrekli su ga se. Nekako, ubijeđen sam, toga dana, Vladika je, čitav, bio u srcu dobrog Milana Milišića, sa njim, dok je dubrovački pjesnik, nenaoružan, u svom domu, pogođen metkom nekog primitivnog, bahatog nesrećnika padao i svoj život predavao Bogu u ruke.

explosion 28-03-08 09:19

@ramanand, nemoj mi zamjeriti, moram kopirati dio ovoga teksta, samo da ga istaknem, u nadi da ce sto vise ljudi procitati>

Crna Gora je izdala Njegoša. Pojedini trgovi i škole nose njegovo ime, pojedine parkove ili ustanove krase njegove biste, ali suština Vladičinih poetizovanih mudrosti i pouka, moralnih principa, nestala je. Politizovana, izvitoperena i zloupotrijebljena za dnevnopolitičke svrhe. Misao Velikog Vladike pokušava da se zarobi i svede na jednu naciju, jednu vjeru, jednu crkvu, jednu partiju... Sa njegovim imenom se išlo u rušenje, pljačkanje i ubijanje jednog naroda i drevnog grada, njegove kulture i tradicije. Sa njegovim slikama se išlo u ispisivanje najsramnije stranice u crnogorskoj istoriji, a sa njegovim stihovima pravdana najbestijalnija ubijanja, paljenja i silovanja.

Zato, citirati Njegoša, znati napamet njegova djela, njegove stihove, očigledno ne znači i poznavati ga. Njegoš je mnogo dublji, mnogo veći, nego što to azbučna slova poređana na papir pokazuju. Njegoš je misao, kultura, čovječnost, civilizovanost - duhovna neograničenost, božanstvenost.

explosion 28-03-08 09:22

Imam predlog. Naziv ove teme ne treba da bude: Opus PPNJ, vec samo PPNJ, pa se rasprava moze nastaviti. Mislim da je suvisno obrazlagati ovo.

Paramanand 28-03-08 09:26

Quote:

Originally Posted by explosion (Post 326030)
Imam predlog. Naziv ove teme ne treba da bude: Opus PPNJ, vec samo PPNJ. Mislim da je suvisno obrazlagati ovo.

I ja se slažem da bude samo PPNJ!

nestasni_cipiripi 28-03-08 10:43

I shto je ramanand loshe rekao???

explosion 28-03-08 10:49

Je li ovo pitanje meni upuceno? Ako jeste molim te objasni mi jer ne razumijem sta me pitas.

Ako nije meni upuceno, ja cu reci svoj stav. Slazem se sa @ramanandom, ali nije moje da sudim ko je u pravu, a ko ne.

Kao sto vidite, tema ima modifikovan naziv, i od sada mozete pisati i raspravljati i o liku i o djelu P.P.Njegosa.

nestasni_cipiripi 28-03-08 11:52

A ne zlato,nije tebi upuceno.Vidis da se nas 3 slazemo!

Paramanand 30-03-08 15:19

Na udarnom mjestu, u uvodu eseja "Svjetlost Njegoševog djela", Ivo Andrić piše: "Jednom mi je jedan dobar poznavalac španske književnosti rekao da ni u jednoj knjizi na svijetu ne nalazi toliko podstreka za rad i toliko pomoći u mučnom traženju pravog puta u životu i književnom radu kao u Servantesovom 'Don Kihotu'. Kada bi me zapitali koje je naše književno djelo za mene imalo slično ili isto značenje, čini mi se da bih bez mnogo dvoumljenja odgovorio: Njegoševo!"
Tokom svog života, Andrić objavljuje ukupno deset eseja o Njegošu. U njegovim interesima za autora "Gorskog vijenca" uvijek je u prvom planu izuzetna ličnost i složena lična drama vladike-pjesnika. Samo djelo stvaraoca na taj način nije potisnuto, još manje minimizirano, već je samo neposrednije dovedeno u vezu sa autorom, zapravo sa njegovom personalnošću. Često insistirajući na formulisanju globalnih vrijednosti Njegoševog opusa i na osvjetljavanju dramskih dubina toga djela, Andrić već u pristupu - direktno ili pak na posredan način - naglašava kako iza umjetničkih vrijednosti visokog ranga stoji posve iznimna ličnost umjetnika. Takođe insistira na ideji da su dramski naboji toga djela mogli da se začnu i uobliče samo u duhu sazdanom na intenzivnim dramskim sudarima.
Ta drama, onako kako je vidi i izražava Ivo Andrić, ima svoj početak u preranoj vladalačkoj odgovornosti koju je primio na svoja pleća Rade Tomov, mladić od svega sedamnaest godina. "Taj neobični mladić živa duha i rijetke fizičke ljepote, za glavu viši od najvišeg Crnogorca, našao se pred mrtvim tijelom Petra I... Od tog trenutka u tom premladom knezu, koji će se ubrzo pokazati kao bogomdani pjesnik i uman vladalac, odigravaće se niz tragičnih sukoba koji će ogorčati i prekratiti njegov život, ali izoštriti njegovu misao i podići njegov duh do visina do kojih se izdižu samo najviši i najbolji duhovi svijeta".
Pjesnik koji je mišlju lećeo kroz harmoniju sfera imao je, prema Andrićevoj slici, da živi "svoj život pun muke i tegobe" među ljudima i njihovim strastima, bijedama i porocima, "upirući pogled ka dalekoj zaštitnici Rusiji, uz stalne nesporazume sa knezom Milošem..."
Drugi žarišni momenat te drame je misao koja želi da obujmi svijet, taj „sostav paklene nesloge“. „On je“, veli Andrić, „duhom genija kakav je nesumnjivo bio obuhvaćao ne samo ’zemaljski sajam nesmisleni’, nego sve vidimo i nevidimo, proničući u tajnu postanka i smisao sveta i sudbine svih stvorenja“. Čežnja za blaženstvom, za harmonijom, razbijala se „brutalno u susretu sa Zlom, a oličenje zla u svetu je veliko osmanlijsko carstvo“.
I tu, odjedanput, umjesto vasionom, harmonijom, njegova pjesma „propoje od užasa, snivana harmonija pretvara se u paklenu neslogu i borbu u kojoj treba biti na pravoj strani. Tu je drugo lice Njegoševo... Tu je i tragika njegovog istorijskog poziva. On koji je ’mišlju lećeo’ među planetama i svetovima, osvajajući predele koje smrtan um ne može da dokuči i odgonetajući ono što će za milione ostati večita tajna, tu je odjednom zapleten u zamršen i krvav sukob, na tvrdoj zemlji pod strašnim prilikama...“
Treći bitan elemenat Njegoševe velike drame, u Andrićevom viđenju, jeste sudar kulture i oskudice, duhovnog obilja i surove nemaštine u kojoj je živio ovaj veliki čovjek naše duhovnosti. Naime, „Njegoš je prvi vladalac Crne Gore koji je do u pojedinosti upoznao taj ’prosvješteni svijet’ i koji je shvatio da se njegov narod, kao i on sam, nalazi pred teškim zadatkom: da steče kulturu, a da se ne izgubi u njoj, nego da ostane ono što je – kulturan, ali svoj. Na tom zadatku radiće Njegoš celog veka“.
Veliki prosvijećeni svijet Evrope budio je u Njegošu nostalgiju za kulturom u svojim brdima, podsticao zanose. „On je ginuo“, kaže Andrić, „za tim svetom kulture isto kao što je bio krvno i nerazdvojno vezan sa svojim crnim krševima i zaostalim narodom. I u trenucima kriza, bez kojih nije mogao biti, on se osećao prognanikom i strancem u oba ta sveta“. Sa gorčinom koja mnogo govori o tim krizama, on je za sebe rekao onu poznatu riječ da je „knez među varvarima i varvarin među knezovima“. Čežnja za kulturom, za pitomošću, duhovnom vedrinom i harmonijom na jednoj strani i stiješnjenošću u kršu, u jednoj „večno ugoženoj zemlji“, među ljudima plemenski podijeljenim, suviše gordim, samovoljnim i upornim u odbrani vlastitih interesa na drugoj strani, otvarali su pred Njegoševim duhom zamorne i sumorne prizore borbe sa „svojim i tuđinom“. Drama njegovog života bila je zato ispunjena prometejskim naporom: „Da mi je đegođ poć, na česov ostrov gđe niđe nikog nema pa da tamo mirno živim...i da ništa ne čitam o Evropi“.
Međutim, zaključuje svoje misli o Njegoševoj drami njegov veliki poštovalac Ivo Andrić, „kolebanja su bila kratka, a zavet tvrd i dužnost stalna. Jer za ljude kao što je Njegoš nema ostrva odmora ni lađa koja bi ih na nj prevezla. Izvodeći velika dela svojom najskupljom krvlju, oni su osuđeni da ponekad sanjaju o ostrvima mira i odmora, kao što bezbrojni mali ljudi, u svom miru, sanjaju o izvođenju velikih dela“.
Red, prosvjeta i kultura, koje su čekali ljudi Njegoševe zemlje, i koje nije mogao da prenese u stepenu u kojime je htio, sjajili su u dubini njegovog duha kao stalni opominjujući zadatak.

explosion 31-03-08 18:00

Meni nije potrebno u mojim planinama ni zlato ni drago kamenje, to ne moze moje dostojanstvo ni smanjiti, ni povecati.
Njegos, Fridrihu Oreskovicu,
austrijskom oficiru,
prilikom razgranicenja 1840. godine



Rusiju volim, ali ne volim da mi se svakom prilikom daje osjecati cijena te pomoci. Ja gospodar slobodne Crne Gore pravi sam rob petrogradskih cudi. To mi je dodijalo, pa hocu taj jaram da zbacim.

Petar II Petrovic Njegos

Paramanand 31-03-08 22:06

Već je rečeno da Andrić navodi Njegoša kao onoga ko je imao najviše uticaja na njega i njegovo djelo.

U ogledu "Njegoševa čovječnost", Andrić je osvijetlio pitanje jedne od brojnih dihotomija koje se provlače kroz ukupno Njegoševo djelo. Na jednoj strani, naime, u središtu tog opusa je društvena i ljudska stvarnost u njenom "dijaboličnom obzorju". U "Gorskom vijencu" i u "Lažnom caru Šćepanu Malom", kao i u mnogim manjim djelima, Njegoš je prikazao tamne strane velike drame, istorijske vihore koji znaju da "opuste zemlju svukoliku" i pojedinačni animalizam, prepoznatljiv po spremnosti da svakoj protivnoj strani "trag po tragu" zatire. U njemu, u Njegošu je, kaže Andrić, "zaista propojala pjesna od užasa". Ođe je neka viša, tamna i strana sila nametnula zlo kao primarni princip života, svejedno da li se ona ispoljava direktno ili kroz posljedice koje ostavlja.
Ivo Andrić kaže da veličina Njegoša kao umjetnika, naročito moralna dimenzija te veličine, jeste što je u svom djelu "do najvišeg stupnja razvio najsvetliju viziju čovečnosti, 'ljudskosti', kao čudesnu, ali logičnu antitezu tome nametnutom načinu života". A zatim: "Tako je ova poema od užasa u isto vreme i poema njegove protivnosti, a Njegoš pesnik čovečnosti".
"Uvideli smo", piše Andrić u eseju "Večna prisutnost Njegoševa", "da je čovečnost vrhovni zakon za odnos čoveka prema drugom čoveku, ali smo isto tako uvideli da je čovek dužan da brani čovečnost od neljudi i da je istinita reč da biti čovek znači biti borac". Prema ovoj projekciji, odsustvo čovječnosti znači prevagu negativiteta čija se zračenja koncentrično proširuju, sa čovjeka prelazeći na više ljudi, sa više ljudi zahvatajući cijelo jedno društvo, da bi sa društva kao dijabolični talas preplavilo čitavu epohu i zemlju. U novijoj istoriji, kaže Andrić, takvu pojavu predstavljao je totalitarizam oličen u fašizmu. Osnovni princip čovječnosti ili "ljudska dužnost najsvetija" sastoji se u humanističkom opiranju zlu, na bilo koji način, u obliku "borbe neprestane" ili one još teže "strašne borbe s svojim i s tuđinom". Kao potvrdu uprošćenog njegoševskog "principa ekstatičke hrabrosti koji sve rešava", Andrić navodi stihove: "Nego udri dokle mahat možeš, a ne žali ništa na svijetu". U vezi s Njegošem, Andrić je skoro istu misao iskazao i mnogo kasnije, u razgovoru sa R. Vojvodićem (Rade Vojvodić: "Sudbina umetnika", str.72). Odgovarajući na opšte poetološko pitanje o "potajnoj nadi svakog umetnika", izložio je shvatanje jedne vrste stvaralaca po kom je u njihovim životima umjetnost iznad svega, ali je naglasio opstojanje i drugačijeg, aktivističkog odnosa, onog po kom "bar neki od nas znaju i za ono Njegoševo, kako nada nema pravo ni u koga, do u boga i u svoje ruke". Naglašavajući domete i karakter ovog univerzalnog stava, Andrić time ne izražava samo Njegoševo nego i svoje mišljenje. Time se poruka o kojoj je riječ kroz proces identifikacije integriše u same osnove njegove, Andrićeve poetike i filozofije uopšte.

U eseju „Večna prisutnost Njegoševa“, Andrić piše. "...Ima u nama drhtaj jednog tona koji tačno odgovara specifičnom ritmu Njegoševog deseterca, koji se prema njemu odnosi kao kalup prema odlivku i koji se na njegov zvuk odazove, veran i nepogrešan kao lozinka. Možemo trenutno otići u svojim mislima i osećajnim zaletima daleko napred, mi ćemo se uvek vratiti Njegošu; možemo, zabavljeni o sebi, zaostati za njim, mi ćemo ga u presudnim trenucima uvek stići. On je uvek prisutan i može samo da izgleda odsutan. To bi, verujem, svaki od nas mogao kazati s punim pravom da je Njegoš oduvek bio prisutan u našem životu, ceo Njegoš sa svojom veličinom koju ponekad i zaboravljamo ili ne primećujemo, ali onako kao što ne primećujemo vazduh koji dišemo i sunce koje nas greje. On je u našim lutanjima i našim snalaženjima, u našim poletima koji nisu uvek trajali i u našim borbama koje nisu prestajale".

U tome jeste veličina Njegoševog djela. Naime, ako misao, čovječnost, jednog umjetnika u toj mjeri i na takvom stepenu izgrađuju druge umjetnike i utiču na generacije da žive čisto, jasno i uspravno, onda se može sa razlogom reći da je taj umjetnik više od samo toga, da se uzdigao na stepen etičkog zakonodavca.

Paramanand 09-04-08 14:44

„NEKA BUDE ŠTO BITI NE MOŽE“
„Nigde u poeziji sveta“, zapisaće Ivo Andrić u eseju Njegoš kao tragični junak kosovske misli, „ni u sudbini naroda nisam našao strašnije lozinke. Ali bez toga samoubilačkog apsurda, bez toga, da se paradoksalno izrazimo, pozitivnog nihilizma, bez toga upornog negiranja stvarnosti i očevidnosti, ne bi bila moguća ni akcija, ni sama misao o akciji protiv zla. I u tom je Njegoš potpuno izraz našeg najdubljeg, osnovnog kolektivnog sećanja, jer pod tom devizom, svesno ili nesvesno, vođene su sve naše borbe za oslobođenje...“
Trajno i intenzivno Andrićevo zanimanje za Njegoša može se protumačiti i shvatanjem da velike ličnosti istorijskih procesa svoju veličinu dokazuju mogućnošću velikih trpljenja, specifičnom snagom savladavanja životnih nedaća koje su im stalni izazov i nemilosna realnost.
„Večita je i umetničkim životima dobro poznata razlika između zamišljenog i ostvarenog, između onog što bi jedan pisac hteo da stvori i onog što stigne da ostvari; ona za svakog pisca predstavlja samo njemu poznati , nekad manji nekad veći teret i stalni izazov nezadovoljstva samim sobom. Ni od toga tereta Njegoš nije bio pošteđen. Iz ovoga što su savremenici o njemu zabeležili proizilazi jasno da je on na svoje književno delo gledao kao na fragmentarno i u svojoj celini nepotpuno, da je pred očima imao više ono što nije stigao da ostvari, nego ono što je dao. Već teško bolestan, on je govorio Matiji Banu: ’Sjeti me se đegođ kad me već ne bude i neka potomstvo dozna bar za naše namjere, kad mu djela ne mogoh ostaviti“.
Dakle, sve se kreće oko misli vodilje, temeljne misli o prirodi Njegoševe borbe: Njegoš je tragična ličnost naše kulturne istorije, čovjek koji je „kao pisac platio svoj dug i životu i poeziji, i to ne mali dug, jer veliki i jaki plaćaju uvek više i teže“.
Duh cjelokupnog Andrićevog viđenja Njegoša prožet je takvom sviješću. Ono što je najbolje, najviše, sa pečatom veličine, mora se provjeriti na ognju, najbolnijeg, definitivno nemilosnog iskustva. Slava najčešće dolazi kasno, poslije smrti, kad nestanu magle na životnom polju na kojem se odvijala neravnopravna borba čovjeka i svijeta. U vrijeme dok borba traje nema praštanja, nema milosti i zastoja; svi njeni elementi su krajnje ustremljeni jedni protiv drugih i sve se plaća; krvlju, nervima, dušom i „stradanijem“ koje hrani tijelo „ognjem elektrizma“. Otkrivajući dramu Njegoševog duha, dramatičnu snagu te borbe u položaju koji je Njegoš imao kao vladika, pjesnik i vladar, Andrić je odolio iskušenjima koja su logično pratila takvu koncepciju Njegoševe ličnosti. Naime, niti je vladika zaklonio ono što pripada pjesniku, niti je pjesnik potisnuo vladaoca, niti ovaj posljednji natkrilio jednog i drugog. Misli koje je Ivo Andrić razvijao o prirodi Njegoševe duhovne ličnosti nicale su na izvorima stvarne dramatičnosti što se rasplamsavala iz sudara ove tri dimenzije Njegoševog tragičnog i herojskog žitija.
U Njegošu Andrić vidi prije svega jednu veliku, džinovsku borbu ova tri poziva: „Kao na nekoj velikoj pozornici, u Njegošu počinju da se odigravaju istovremeno i uporedo nekoliko tragičnih sukoba koje mu donosi njegov trostruki poziv: vladike, vladaoca i pesnika. Svaki od ta tri poziva nosio je u sebi svoje teškoće, a sva tri su se opet međusobno sudarala i kršila i stvarali tako nove protivrečnosti u unutrašnjem i spoljnom životu Njegoševom“. Čovjek države u njemu imao je da izdržava sukobe sa plemenskim interesima i strastima; kao ličnost visoke duhovnosti, sudarao se sa ličnostima uskih pogleda i skoro nikakve pismenosti. Kao stvaralac, imao je da izdržava muku onih odabranih priroda koje umom žele da obujme haos i kosmos.

Yosemite Sam 27-03-12 05:58

Quote:

Originally Posted by Prle007 (Post 139887)
Ова тема основа је великог Његошевог дела.

I ja mislim da je ova tema bila inspirativna za Njegoša. :)

igrarija 09-01-15 12:27

“Ime mi je Vjeroljub,
prezime mi Rodoljub.
Crnu Goru, rodnu grudu,
kamen paše odasvudu.
Srpski pišem i zborim,
svakom gromko govorim:
narodnost mi srbinska
um i duša slavjanska“.

Petar II Petrović Njegoš


Vremenska Zona je GMT +1. Trenutno je 20:20 sati.

Powered by vBulletin® Version 3.8.5
Copyright ©2000 - 2020, Jelsoft Enterprises Ltd.
MADEinMONTENEGRO.COM