View Full Version : Bajke, basne, dječije priče......


gromovnik
19-06-09, 07:23
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije


Basna (lat. fabula) je kratka priča u prozi ili stihovima u kojoj glavnu ulogu imaju životinje (ponekad biljke i nežive stvari), prikazane sa ljudskim osobinama; govorom, karakternim osobinama, sklonostima, težnjama i sl, tako da se alegorički crtaju odnosi među ljudima, izruguju ljudske slabosti i mane i daju moralne pouke.

Bajka je osobita književna vrsta kod koje se čudesno i nadnaravno isprepliće sa zbiljskim na takav način da između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti. Prisutno je odsustvo psihološke karakterizacije gdje su likovi ustaljeni, prisutan je polaritet dobra i zla te nesputana moć mašte i želje nad stvarnošću.
......
Koja bajka , basna ili pjesmica vam je ostala u sjećanju iz djetinjstva....koju ste najviše voljeli a koju niste voljeli i zato.....?
dali su vam roditelji čitali priče dok ste bili mali i da li će te ili da li vi čitate priče svojoj djeci i koje.....?
.............................

Basna koja mi se naročito sviđa....

Prelaze tri mačke prugu.
Pređe prva,naiđe voz i odseče joj rep.
Pređe druga,naiđe voz i odseče joj rep.
Krene treća i videvši šta se desilo sa prethodne dve stavi rep između nogu.
Naiđe voz i odseče joj glavu.

Naravoučenije:Čim mačka oseti nešto među nogama izgubi glavu.


......................

Bjaka koje mi je ostale u sjećanju........................

Tri Želje - Siromašan mladić je otišao u svijet da traži sreću i postao princ.

TRI ZELjE
Ziveo nekada davno siromasni covek sa troje dece, dve cerke i jednim sinom. Kako mu je zena umrla jos odavno a on je osetio da mu se blizi kraj pozva decu k' sebi i rece im da budu uvek posteni i dobrodusni i da ce ih ako budu takvi sreca uvek pratiti. Deca mu obecase da hoce a on ubrzo nakon toga premine...
Kako su bili siromasni svo nasledstvo osim kuce behu tri zlatna novcica. Oni podelise novce, svakome po jedan, ali sa tako malo novaca nisu mogli nista uraditi sto bi im znacajno pomoglo pa se deca dogovorise da sin ode u beli svet da potrazi srecu za svo troje. Sestre se slozise i on podje na put...

Nakon nekoliko dana putovanja naidje decak na neku sumu. Pored puta bese neko drvo a ispod drveta je lezao mali patuljak koji mu rece:

Patuljak: Dete, udeli mi nesto hrane ili novaca da imam sta jesti.
Decak: U redu, dacu ti novcic koji imam, to je sve sto imam. To je moje celo nasledstvo koje dobih od oca ali cu ti ga dati, ja cu vec svoju srecu naci...
Patuljak: Kako velikodusno od tebe... Zbog toga sto si tako dobar ispunicu ti tri zelje, ali pazljivo biraj jer ti mogu promeniti zivot.
Decak: Hocu da se mogu pretvoriti u goluba, u ribu i u zeca po mojoj volji i da se kasnije mogu opet vratiti u coveka...
Patuljak: Ispunjeno dete, sve sto treba da uradis jeste da se protreses... Koliko se puta protreses toliko ces se puta promeniti i na kraju vratiti u ljudski oblik.

Kad to izrece patuljak nestade... Decak se odmah pretvori u goluba i polete u nebo. Onda odlete do prvog grada koji je video sa visina i spusti se na zidine kraljevog dvorca. Tu cu kako ljudi pricaju da ce biti rata i da kralj skuplja jake i mlade ljude... Golub slete na zemlju i pretvori se u coveka pa ode da se prijavi u vojsku. Bio je rasporedjen u kraljevu licnu strtazu...

Ubrzo pocne rat i kraljeva vojska ubedljivo izgubi prvu bitku. Kralj brzo sazva sastanak svojih vojsovodja, plemica i savetnika da odluce sta im je dalje ciniti posto su izgubili pola vojske i rece:

Kralj: Slusajte ljudi... Jesmo izgubili ali to je zato sto ja nisam imao moj carobni prsten kod sebe, ostao mi je u dvoru kod moje cerke. Sa prstenom bi pobedili sigurno... Neko mora otici do dvorca i doneti mi prsten do sledece bitke ili cemo svu vojsku izgubiti.

Dvor nije bio blizu i svi su znali da je nemoguce doci do dvorca i vratiti se nazad za jedan sat pa se niko nije javio... Niko osim decaka... On rece da ce on otici i doneti prsten. Kralj tada rece da ako uspe da donese prsten na vreme dobice princezu za zenu.

Decak krenu ne gubeci ni sekund... Cim je malo odmakao on se pretvori u goluba i polete u nebo. Kada je dosao do jezera brzo se prevori u ribu i stize do druge obale za cas. Onda izadje iz vode, pretvori se u zeca i brzim trkom krenu ka dvoru. Kad je bio ispred kapije on se opet pretvori u goluba i odlete do princezinih odaja. Tamo stade na prozor i rece:

Decak: Tvoj otac, kralj, me je poslao po njegov prsten. Daj mi ga brzo inace ce tvoj otac biti porazen opet...

Princeza se zacudi kako golub prica a on joj rece da mu iscupa tri pera. Ona to ucini... Onda se decak pretvoru u ribu i sapnu devojci na uvo da mu skine tri krljusti. Ona i to ucini... Odjednom se ispred nje stvori zec i rece da mu odsece malo krzna sa repa i da sve to sacuva. Ona poslusa a onda se decak pretvoru u ljudski oblik i rece joj:

Decak: Dobro cuvaj pera, krljusti i krzno jer ces me po njima poznati kad za to dodje vreme. Sada mi brzo donesi prsten...
Princeza: Sacuvacu ih a secaj se i ti mene jer sam od danas tvoja - To rece pa ga poljubi i brzo mu donese prsten.

Decak se pretvori u goluba pa u zeca i ribicu pa opet u goluba i stize bas na vreme. Medjutim, u kraljevoj vojsci je bio i jedan zli carobnjak koji je bio zaljubljen u princezu pa odluci da ne dozvoli decaku da kralju donese prsten. Kada se decak pretvoren u goluba priblizio livadi gde su kralj i vojska cekali carobnjak uze pracku i obori ga na zemlju. Onda mu uze prsten i odnese ga kod kralja.

Cim je dobio prsten kralj ga stavi na ruku i podje sa vojskom u bitku. Kralj je pobedio i kada se vratio rekao je da je carobnjak spasao njegovo kraljevstvo i da ce dobiti princezu za zenu kao sto je obecano. Onda se vratise u dvorac gde su proslavili pobedu... Kad se slavlje zavrsi kralj pozva cerku i rece joj:

Kralj: Cerko, carobnjak nas je danas spasao i on je tvoj novi verenik.
Princeza: Oce, to nije covek kome sam danas dala prsten, mene ovaj ne zanima.
Kralj: Cerko ja sam dao svoju rec i kao kralj je ne smem pogaziti. Imas tri dana da razmislis, kad istekne treci dan udaces se za carobnjaka.

Za to vreme ranjeni decak u obliku goluba je jos uvek lezao osamucen u polju. Tada se niodkuda stvori onaj patuljak pa prodrma decaka i rece mu:

Patuljak: Budi se, moras u dvorac. Princeza ce se udati za carobnjaka umesto za tebe ako ne stignes na vreme...

Decak se odmah osvesti, pa polete u nebo ka dvorcu. Uleteo je u dvorac i odmah otisao u princezinu sobu. Ona ga prepozna i rece mu sve sta se desilo. Onda pozvase kralja da dodje i princeza mu rece:

Princeza: Oce, ovo je moj pravi verenik, ovaj je danas bio kod mene i njemu sam dala prsten.
Kralj: Bez dokaza nista ne mogu promeniti, da li mi mozete dokazati sve to?
Decak: Mozemo vase visocanstvo. Dokazi su kod vase cerke...

Decak se pretvori u goluba a princeza pokaza ti pera koja su bila iscupana sa njegovog krila. Decak se pretvori u ribu a devojka pokaza krljust koja je falila na njegovom telu. Najzad decak se pretvori u zeca a devojka pokaza parcence krzna koje je falilo na njegovom repicu. Decak se onda vrati u ljudski oblik a kralj rece da nadju carobnjaka i da ga bace u tamnicu zbog prevare koju je pokusao da napravi.

Vec sutradan se decak i princeza vencase... Kralj je poslao svoje sluge da brzo dovedu i decakove sestre pa su se svi zajedno veselili i bili srecni jos dugo...

Zor_djevojka
19-06-09, 07:57
Pepeljuga i Mala sirena :)-obiljezhile su moje djetinjstvo - Najpre jadna djevojka koja u pocijepanoj odjeci spava kraj ognjishta, a potom predivna dama u svijetlo plavoj haljini koja gubi cipelicu bjezheci sa bala - chini da se chak i mi stariji podsjetimo predivnog perioda djetinjstva, mashtanja, i romantike...
i dan danas uzmem i gledam crtani (krijuci) i iznerviram se kad joj Grizela i Anastazija raskubu haljinu za bal...:toobad:

PEPELJUGA

Pepeljuga je bajka o lijepoj djevojci koja je ostala bez roditelja, a živjela je s maćehom i dvije polusestre - Anastazijom i Grizelom. Pepeljuga je bila tlačena s njihove strane. Radila je sve kućanske poslove, a nije joj bilo dopušteno ni spavati u krevetu, već je spavala pored ognjišta.

Jednog je dana u njihovu carstvu izašao proglas da kraljevska obitelj održava bal u sinovu čast, kako bi ondje mogao izabrati svoju buduću suprugu. Pozvane su sve djevojke iz carstva. Pepeljuga se silno radovala balu, ali je maćeha nije pustila, već joj je zapovjedila da radi kućanske poslove. Utučena Pepeljuga plakala je dok su joj maćeha i polusestre odlazile na dvor. Nedugo potom u njihovoj se kući stvorila dobra vila i načinila joj haljinu i staklene cipelice u kojoj će otići na bal. Još k tomu je stvorila i prekrasnu kočiju s konjima bijelcima. Upozorila je Pepeljuga da će čarolija trajati sve dok bat ne otkuca ponoć posljednji put. Pepeljuga se zaputila na dvor i odmah je ljepotom zasjenila sve prisutne, tako da je princ plesao samo s njom čitavu večer. Sati su prolazili, i ponoć je došla. Sjetivši se vilinih riječi, Pepeljuga je brže-bolje pobjegla s dvora. U žurbi joj se izula jedna staklena cipelica, koja je ostala princu kao jedina uspomena na nju. On nije znao ni kako se ona zove.

Pepeljuga se vratila kući prije svoje maćehe i dviju sestara. One nisu ni slutile da je djevojka koja je čitavo vrijeme plesala s princem upravo Pepeljuga. No, princ ju nije mogao tako lako zaboraviti. Obišao je čitavo carstvo noseći staklenu cipelicu, kako bi našao djevojku kojoj savršeno pristaje. Ljubomorna maćeha isprva nije htjela reći da ima još jednu kćer, ali je na prinčevo inzistiranje ipak pozvala Pepeljugu da proba cipelicu. Njoj je savršeno pristala, a princ je u prašnjavoj djevojci prepoznao onu u koju se zaljubio. Vjenčali su se i živjeli sretno.

Mala sirena
Duboko ispod mora kralj Triton, vladar oceana, se spustio u arenu kako bi uživao u koncertu kojeg je pripremio rak Sebastian, a u kojem nastupaju sve njegove kćerke. Koncert krene, no publika se šokira kada se ispostavi da se Tritonova najmlađa kćerka, 16-godišnja sirena Ariel, nije pojavila te je tako upropastila predstavu. Ariel u međuvremenu s ribom Flounder istražuje potonuli brod i skuplja ljudske predmete. Tada ih napadne morski pas, no oni pobjegnu i na površini sretnu šašavog galeba Scuttlea, koji im potpuno krivo objasni da se vilica koristi kao češalj, a lula kao truba. Tada se Ariel sjeti da je trebala biti na koncertu te se vrati i ispriča ocu. Sebastian stoga dobije zadaću promatrati ju. On se iznenadi kada se Ariel zagleda u čovjeka, princa Erica, koji je plesao na nekom brodu. Tada izbije oluja i brod potone, ali ga Ariel spasi te se zaljubi u njega.
Ona se počne neobično ponašati te Triton od Sebastiana otkrije da je zaljubljena u čovjeka, što ga toliko iznenadi da joj uništi njenu cijelu zbirku ljudskih predmeta. Ariel se naljuti i odluči sa vješticom Ursulom sklopiti dogovor; ova će ju pretvoriti u čovjeka kako bi mogla zavesti Erica, ali će zauzvrat izgubiti svoj glas a ako ju za tri dana on ne poljubi, ona će postati njena robinja. Ariel pristane te se transformira u čovjeka. Princ Eric ju pronađe, ali zaključi da ga ona nije spasila iz mora jer je nijema, a on je čuo krasno pjevanje. Ipak, s vremenom se njih dvoje zbliži. No tada se Ursula pretvori u ljepoticu te sa njenim glasom nagovori Erica da se uda za nju. Ariel shvati da je Ursula varala, a Sebastian, galebi i druga morska bića napadnu Ursulu. Arielin glas se vrati i Eric ju prepozna. No Ursula odvede Ariel kao robinju ispod mora te se nagodi sa Tritonom da će postati vladarica mora zauzvrat njene slobode. Tada napadne Ariel, ali se Eric zaleti sa brodom te ju probode. Ursula nestane, Triton ponovno postane kralj oceana, a Ariel ostane čovjek te se uda za Erica.


i josh neshto shto sam primijetila i shto mi smeta u bajkama, chak i kad su ove dvije u pitanju;
Zashto MAJKA nema bar malo duzhu ulogu od one ustaljene za ove bajke - kada je bila mala majka joj je umrla, pa je …

laufer
19-06-09, 19:27
im ali iko bajke stare, slovenske, centralno i istocno evropske, kao o guscarici anki, zaltorogu i slicne?

gromovnik
21-06-09, 21:32
Dositej Obradovic


DIVLJA JABUKA I RUZICA

U supljinu divlje jabuke uljeze roj pcela i napuni je meda. Onda
se ona pocne ponositi i hvaliti medom u sebi: "Nerazumna i luda
gordosti!, rece joj ruza, sto se tudjom slascu ponosis? Ucini ti,
ako si kadra, da sladost meda udje u plod tvoj, ako zelis udostojiti
se da te ljudi hvale i blagosivljaju".

Pouka - Agelisaju, lakedemonskom vojvodi, pocnu neki koji su u
Persiji bili, prikazivati i hvaliti odelo, bogatstvo i velicanstvo
cara persijskoga. "Sta vi tu u vetar besedite, rece im ovaj. Kazite
vi meni je li on mudriji, iskusniji i kreposniji od mene? I ako to
nije, on je nista prema meni"...

gromovnik
23-06-09, 06:47
EZOP

Jednoga je dana buha zapitala vola zašto svakodnevno služi ljudima, a tako je jak i hrabar. "Gledaj mene - probijam njihovu kožu bez milosti te se obilno hranim njihovom krvlju." nastavi buha. Vol joj odgovori da im ne želi biti nezahvalan jer mu pokazuju osjećaje i ljubav te da ga često miluju po glavi i prsima. Buha odgovori: "Bijedna ja! Njihova milovanja tebi gode, a meni su strašna smrt čim stignem u njihove ruke!"

Unatoč lijepim riječima, hvalisavce može otkriti i najjednostavniji čovjek.

gromovnik
24-06-09, 07:11
LISICA I RODA

Lisica primeti u prolece novopridoslu rodu, pristupi k njoj
i zaprosi je da joj sto lepo, iz daljnih mesta kroz koja ona
prolazi, kaze. Onda ova otegnu dugacko i prostrano kazivanje,
kakve se bare i ritovi u Indiji i u Egiptu nahode, i kakve su
u njima zabe; predje u Kipar, cuvenu Grcku, Makedoniju i Dalmaciju
pa kaze kakve su tuda planinske zabe i zelene zabice sto se i na
drvece penju, i kakvoga su koje ukusa. "Ala si ni za sta, kad
iz tolikih mesta drugo kazati ne znas nego kakve su gde zabe",
rece joj lisica, okrene joj rep i ode.

Pouka - razuman svugda gledi da sto pametno vidi, pozna i nauci,
kakovi su gde ljudi, njihove naravi, obicaje i upravu, nauke,
umetnosti, zanimanja i zabave... Ko trazi razum, razumniji kuci
dodje, a lud se ludji vrati nego sto je kad podje...

Ezop

gromovnik
25-06-09, 13:03
Kažu da bajka dolazi iz sna, ili da potiče sa istog mesta sa kojeg se san javlja. Ali svi koji smo u snu bili, znamo, san nije slobodan, u snu se ne događa sve što želimo. Zato je bajka tu, da ispomogne san, da ga dopuni i dovrši. Ono što se u snu prekida, nastavlja se u bajci, u priči. Ima mnogo ljudi, pa i dece, koji malo sanjaju, ili ne pamte svoje snove, ili u snu nemaju mašte; ništa im zanimljivo ne pada na pamet. Njima pomaže bajka, i onaj ko je smišlja. U stvari, retko se sanja nešto nalik na bajku. U snu, izlazimo u neki prostor gde bi trebalo da se pojavi nešto čudesno, neobično, neočekivano, nešto što nam je nekad neko pričao. Ali to ostaje negde ispod ili iznad sna, priviri neka blistava kapa ili čudotvorna ruka, pojuri nas neka utvara, i to je sve. Šta se stvarno dogodilo s nama, ispiričaće nam neko ko to zna, s neke druge strane, iz nekog drugog pamćenja, ispričaće nam onaj ko zna bajke. A takvih nema mnogo. Iako se bajke zovu narodne, i u narodima se pričaju, oni koji zaista umeju da donesu bajku, malobrojni su.

Oni koji poznaju bajke, obično kriju svoja imena. Oni su na ratnoj nozi sa tajnama. Zbog toga i sebe drže u tajni i prećutkuju svoje ime. Ali to ne znači da sede u mraku, ili da u ime mraka govore. Oni borave u svetlosti, u svetlostima želje i slutnje, i nekog drevnog sećanja, koje izlazi na svetlost dana, nevino, kao da se ništa nije desilo od čukun-vremena dedina, do danas. Bajkina priča ne krije da nešto izmišlja, a izmišljanje nije istina. Kad se već izmišlja treba onda mnogo izmišljati, a to nije lako. Treba da mašta liči na samu sebe, a niko ne zna kakva je zapravo mašta. Zato je stalno otkrivamo, u pričama. Na kraju čitanja bajki, vidimo: iz mnogog izmišljanja, rodila se neka istina.

Život se živi iz dana u dan, svakodnevno. Stvarnost je postala svakodneva. Ali i to što svakodnevno vidimo kao stvarnost, ima svoja naličja, svoja skrivena lica. Bajke su lepo naličje stvarnosti.

Miodrag Pavlović

gromovnik
25-06-09, 13:04
LEGENDA O LIONGU FUMU


Nekada davno živeo čovek po imenu Liongo. Beše on najviši i najsnažniji u celom gradu. Svojim ponašanjem zadavaše građanima dosta nevolja. I ljudi jedanput odlučiše da ga uhvate i strpaju u tamnicu. Iznenada upadoše u njegovu kucu, svezaše ga i baciše u tamnicu.
Provede Liongo u tamnici mnogo dana, ali jednom mu pođe za rukom da pobegne. I ponovo poče da uznemirava ljude, koji opet nisu mogli mirno da odlaze na svoja polja, sakupljaju iverje i nose vodu.
Naplašeni građani ponovo stadoše da traže put i način kako bi se oslobodili Lionga.
- Nešto moramo smisliti - govorili su oni - da ga uhvatimo i ubijemo.
Tada jedan od njih predloži:
- Uhvatimo ga dok bude spavao i ubijmo ga. A drugi rekoše:
- Ako ga uhvatite, svežite ga i dovedite k nama.
I ljudima opet pođe za rukom da uhvate Lionga. Svezaše ga, dovedoše u grad, okovaše u lance i baciše u tamnicu. Dugo on provede u tamnici i samo mu je majka donosila hranu. Na tamničkoj kapiji stražu su čuvali vojnici, ne napuštajući svoja stražarska mesta ni za trenutak.
Tako su prolazili dani i meseci.
Svake noći Liongo je pevao divne pesme. Svima koji su slušali mnogo su se dopadale. Često su ljudi medu sobom govorili:
- Hajde da slušamo Liongove pesme. I išli su i slušali. Svaki put kada bi pala noć, ljudi su dolazili i govorili Liongu:
- Došli smo da slušamo tvoje pesme, pevaj!
I on je pevao, nije mogao da odbije, jer su građani neobično zavoleli njegove pesme. Čeznuci za slobodom, Liongo je svakog dana sastavljao po koju novu pesmu.
Ljudi su slabo razumevali smisao tih pesama, ali su ih majka Liongova i robinja razumele vrlo dobro.
Jedanput, kada robinja donese hranu Liongu, straža joj je ote i pojede, a samo ostatke dade Liongu. Robinja tad reče:
- Liongo, gospodaru moj, donela sam ti hranu, a vojnici mi oteše i pojedoše. I to je sve što ostade.
Liongo uze ostatke, pojede, zahvalan i na tome, i zapeva, obracajuci se robinji, koja stajaše ispred vrata:
- Reci mojoj majci da glupak nikada neće postati pametan. Nek ona ispeče hleb, a unutra nek stavi testericu, da pretesterišem lance i iziđem na slobodu.
Robinja dode njegovoj majci i reče:
- Sin te je pozdravio i preko mene poslao ti jednu molbu.
Majka upita:
- Kakvu molbu?
Robinja ponovi ono što joj je Liongo rekao. Saznavši za sinovljevu molbu, majka kupi nekoliko testerica i donese ih kuci. Uze prosena brašna i ispece nekoliko lepih hlepčića. Zatim napravi veliki hleb i unutra stavi testerice. Sve to dade robinji da odnese Liongu.
Kada robinja dođe do Liongove tamnice, straža joj ote sve, izabra najlepše hlepcice i pojede ih.
- A ovaj uskisli hleb odnesi svome gospodaru - rekoše stražari.
I robinja ga odnese Liongu. On razlomi hleb, uze testerice i sakri ih. Zatim pojede hleb, napi se vode i leže.
A gradani baš tad odlučiše da ubiju Lionga. I sam Liongo ču za to. On zapita stražare:
- Kada će me ubiti?
Oni mu odgovoriše: - Sutra. Tada ih Liongo zamoli:
- Pozovite moju majku, pozovite sve ljude iz grada, hoću da se oprostim sa njima.
I stražari pođoše i pozvaše sve. Došlo je vrlo mnogo ljudi, došla je njegova majka i ona robinja. Liongo ih tad upita:
- Jeste li se svi okupili? - Da - odgovoriše oni.
- Dajte mi rog, kastanjete i gong. Neka ih neko donese. I neka se danas igra - rece Liongo - hoću da se oprostim s vama.
A oni mu odgovoriše: - Dobro. Sviraj!
- Nek jedan od vas drži rog, drugi kastanjete, a treci - gong - rece Liongo.
- Ali kako ćemo svirati? - upitaše ljudi.
On im pokaza kako treba da sviraju i oni uzeše da sviraju.
A sam je za to vreme sedeo u tamnici i pevao. Kada bi počeli da udaraju u doboš, on je uzimao testericu i testerisao okove. A kada bi doboš prestao, i on bi prestao da testeriše, i počinjao da peva. Ljudi se nisu nikako mogli dosetiti šta on radi. Okovi mu bejahu vec spali, tako uze da testeriše lance i oni se ubrzo raspadoše. Tada Liongo slomi vrata svoje tamnice i iziđe na slobodu. Kada ga ljudi spaziše, uzeše da beže glavom bezobzirce, izbezumljeni od straha. A on ih je hvatao, udarao im glavu o glavu i tako ih ubijao.
Liongo napusti grad, oprosti se od majke i rece joj:
- Još ćemo se mi videti.
Dođe u šumu i poče da živi kao i pre, uznemirujući i ubijajući ljude.
Jedanput građani izabraše najlukavije stanovnike i rekoše im:
- Idite k njemu, postanite njegovi prijatelji ne biste li ga kako mogli ubiti.
I pođoše Liongu prepredeni ljudi.
Dođoše oni do Lionga i nekako se sprijateljiše sa njim. Jedanput mu tako rekoše:
- Da pojedemo malo mesa, sultane. Liongo odgovori:
- Ako pojedemo mesa, čime ću platiti? Ja sam vrlo siromašan.
- Da pojedemo srž palme - predložiše mu ljudi.
- Kako ćemo to da jedemo? - upita Liongo. A oni mu odgovoriše:
- Jedan od nas će se popeti na sami vrh palme i saviti je, a mi ćemo jesti.
Liongo pristade i oni počeše po redu da se penju na vrh palme i da je savijaju.
- Kada se Liongo popne na vrh - odlučiše lukavi ljudi - ubijmo ga tad iz strele. I tad mu rekoše:
- A sad je red na tebe.
Ali se Liongo doseti šta oni nameravaju.
- Dobro - odgovori im. Držeci u rukama luk i strele, on im reče:
- Ja ću oboriti zreli vrh palme, pa ćemo jesti njegovu srž.
Pusti strelu i rascepi granu; ponovo pusti strelu i rascepi i drugu. Tako obori vrh palme, u kome bejaše puno srži.
Kada sve pojedoše, lukavi ljudi rekoše:
- On se dosetio, šta cemo sad?
- Idemo kući - odluciše.
Ljudi se oprostiše od Lionga i rekoše mu:
- Tebe niko ne može da prevari, o, Liongo, ti se spaseš svega kao đavo.
I ljudi se vratiše u grad i rekoše:
- Ne možemo ga ubiti.
Građani se okupiše i, posavetovavši se, odlučiše da će Lionga moći da ubije samo sin njegova brata. Pozvaše tog mladića i rekoše mu:
- Pođi i saznaj od čega on može da umre. Kada doznaš, vrati se i reci nam. Ako Liongo umre, daćemo ti carstvo. Mladic pristade i pođe Liongu. Kada je došao do njega, ovaj ga upita:
- Zašto si došao?
A pošto mladic reče da je došao da ga poseti, Liongo odgovori:
- Ne, ja znam da si došao da me ubiješ, ali znaj da su te ljudi prevarili.
Mladić ga zapita:
- Od čega ti možeš da umreš?
- Ako neko uspe da mi probode pupak bakarnom iglom, odmah ću umreti - odgovori Liongo.
Mladić se vrati u grad i saopšti građanima šta je saznao. Tada mu oni dadoše bakarnu iglu i on se vrati Liongu.
A Liongo je za to vreme pevao pesmu.
- Ja sam rđav, a ti si dobar. I ako ti ne uciniš nikakvo zlo, ja sam rđav a ti si dobar!
Kada se mladić vrati, on ga pozva k sebi, iako je dobro znao da je došao da ga ubije.
Tako prođoše dva dana, a trece noći, dok je Liongo spavao, mladić mu probode iglom pupak. Liongo se probudi od bola, uze luk i strelu, i pođe na izvor. Tamo kleknu, nateže tetivu, kao da nišani, i tako umre.
A kad ujutru dodoše ljudi po vodu, pomisliše da je živ. Uplašiše se i pobegoše.
Dodoše u grad i ispričaše:
- Danas necemo imati vode.
Tri dana su ljudi išli na izvor da gledaju Lionga, ali se niko ne usuđivaše da se približi, iako su bili silno žedni. Tada pozvaše Liongovu majku i rekoše joj:
- Idi, porazgovaraj sa sinom, reci mu nek se skloni da možemo vode da uzmemo, inače ćemo tebe ubiti!
Majka pode Liongu. Priđe mu, zagrli ga i poče da peva, tešeci ga, a on pade. Majka shvati da joj je sin mrtav i zaplaka. Vrati se u grad i reče to građanima. Oni ponovo pođoše na izvor i uveriše se da je Liongo mrtav.
Građani sahraniše Lionga, a mladića koji ubi Lionga - ubiše, da mu ne bi dali carstvo koje su mu obećali.

(Afrika - Svahili)

gromovnik
30-06-09, 14:50
MUDROLIJA


Kad lija liscu veli:
"O, moj mili, što si lijep!"
tad sigurno od njeg želi
da joj kupi novi – rep.

LOŠE ISKUSTVO


Stari medvjed u košnicu gleda,
pa sve misli: bit će slatkog meda!
No ipak je propustio zgodu,
sjetivši se kako pčele – bodu...


VIŠI RAZLOZI


Zašto kradeš tuđe voće? –
pita majmun sina.
– "Oprosti mi, dragi oče,
nemam – vitamina..."

SATELITSKA LASTAVICA


Jesen... telefonska žica,
a na žici – lastavica.
"Još si tu? Ta snijeg je blizu!"
A lasta će: "Čekam vizu!"

PROTEKCIJA


Rekle krave, pune bola:
"Cijelog dana mi smo pasle,
a za našeg lijenog vola
gazda vazda puni jasle!"

STRAŠNA SREĆA


Ribica se mala raku tužila:
– "Jadan mi je život rijeka pružila,
a pogledaj moju sestru stariju
ta je sretna: živi u akvariju..."


ZAŠTO ŽURE


Zec spazio izdaleka
motoriste kako žure,
pa pomisli jadan zeka:
sigurno ih lovci jure.

SVRAKA I SOVA

Mudroj sovi reče svraka:
– "Ti si, sovo, dijete mraka!"
A sova će: "Ni dan svijetli

svračju pamet ne rasvijetli!"

NADMUDRENA LIJA


Lisica se obratila fazanu:
– Što si sjeo na visoku granu?
Njoj će fazan: – Moja kumo mila,
to je stoga, što ti nemaš krila!

KOZA KO KOZA


Pitao sam jednu staru kozu
da li voli pjesmu ili prozu?
A koza se crnim papkom krsti:
"Ja ti volim ono, što se brsti!"

ON SE NE SKITA


Što se skitaš? – grdi muža
gušterica sve to ljuće.
– Ogledaj se ti u puža;
on se stalno drži kuće.

U ZOOLOŠKOM VRTU


Reče seka: "Draga mamo,
ti obrve farbaš samo,
a pogledaj: tetka zebra
nafarbala vrat i rebra."

gromovnik
05-07-09, 10:30
Mašnica
Ina i Tino su se voljeli igrati na livadi. Jednog dana vidjeli su u travi veliku zelenu gusjenicu. Bila je dlakava i izgledala je strašno.
- Bljak, kako je ružna! Zgazit ću ju! - viknuo je Tino.
- Nemoj, Tino, pa nije ti ništa skrivila. Igrat ćemo se malo dalje. - rekla je Ina.
Uspjela ga je nagovoriti da pusti gusjenicu na miru. Navečer je Ina pričala tati o toj gusjenici i kako ju je Tino htio zgaziti. Tata je uzeo s police jednu knjigu i rekao Ini da mu sjedne u krilo. Knjiga je bila puna slika. Tata je okretao listove dok nije pronašao ono što je tražio. Pokazao je Ini slike. Na jednoj slici vidjela je strašnu zelenu gusjenicu koja je sjedila na listu. Na sljedećoj slici gusjenica se omatala nekakvim tankim koncem. Kao da joj je hladno ili kao da se željela sakriti. A na zadnjoj slici je iz tog smotuljka u kojeg se sakrila gusjenica izašao prekrasan šareni leptir.
- Što je ovo, tata! Otkuda sad ovaj lijepi leptir? Pa gdje je ona užasna gusjenica? - zbunila se Ina.
Tata joj je objasnio.
- Vidiš, mišiću, gusjenica se pretvorila u leptira. To nije čarolija, to se tako stvarno događa. Ako netko zgazi ružnu gusjenicu, to je isto kao da je zgazio lijepog leptira u kojeg bi se ona pretvorila.
Nakon nekoliko dana Ina i Tino su se opet igrali na livadi. Sjedili su u travi. Tino je štapom kopao rupu u zemlji a Ina je napravila vjenčić od tratinčica i maslačaka i stavila ga na glavu.
- Gle, Tino! Sviđa li ti se moj vjenčić?
Kad ju je Tino pogledao, začudio se.
- Stvarno je lijep! Ali, otkuda ti sad ta žuta mašnica na glavi? Pa nisi ju imala malo prije. - rekao je.
- Kakva mašnica? - začudila se sad i Ina.
- Pa ova! - rekao je Tino i prstom htio dodirnuti mašnicu.
Ali čim je došao prstom do nje, mašnica je - odletjela! Kad ju je Ina vidjela, pljesnula je rukama i veselo povikala:
- To je ona tvoja ružna gusjenica koju si htio zgaziti! Ja sam ju spasila! To je moja Mašnica!
Ispričala je zbunjenom Tinu što je vidjela u knjizi i što ju je tata naučio.
A žuta Mašnica sa plavim i bijelim točkama na krilima je malo kružila iznad njih a zatim odletjela dalje, i još dalje, sve dok ju više nisu mogli vidjeti.
(Ivica Smolec)

gromovnik
07-07-09, 12:39
ŽOAO BARANDAO


Živeo nekad neki siromašak po imenu Žoao Barandao, pa imao ženu i mnogo dece. Nije mu bilo lako da prehrani toliku porodicu, te ce jednom kazati svojoj ženi:
- Ženo, s ovolikim coporom dece ovde nam više nema života. Hajde da podemo u šumu, pa da tamo podignemo kucu i ostanemo da živimo.
Elem, skupiše oni svoje prnje i krenuše. Kad su došli u šumu, siromašak izabra lepo mesto za kucu i stade sekirom da obara drvece. Najednom, zacu glas iz dubine šume:
- Ko je to, javi se!
- Ja sam - odvrati siromašak.
- Ko to-ja? - ponovi glas.
- Žoao Barandao.
- Šta tu radiš?
- Obaram drvece da sagradim kucu.
- Ej, vi! - naredi glas. - Pomozite Žoau Barandau da poobara drvece i sagradi kucu.
Za tili cas iz šume izade citava vojska ljudi - pravi pravcati mravinjak - i nije dugo potrajalo, a šuma je bila potpuno raskrcena. Onda ljudi nestadoše kako su se i pojavili.
Veoma zadovoljan, Žoao Barandao sagradi kucicu i stade da živi u njoj sa ženom i decom. Sledeceg jutra uze srp, stavi šešir i rece ženi da ide u šumu kako bi raskrcio oranicu. Nije stigao ni da se prihvati posla, kad ponovo cu glas iz dubine šume:
- Ko je to, javi se!
- Ja sam.
- Ko to-ja?
- Žoao Barandao. - Šta tu radiš? - Eto, krcim mesto za oranicu.
- Ej, vi! Pomozite Žoau Barandau da raskrci mesto za oranicu.
Iz šume izade citava vojska ljudi: bilo ih je gotovo koliko zrnevlja na kukuruznom polju. Stadoše mahati srpovima i za tili cas raskrciše citav proplanak. Siromašak pode kuci, da saceka da se zemlja sasuši. Posle izvesnog vremena dode ponovo da pokupi suvu travu i suvo granje i spali ih. Samo što suvo lišce i granje zapucketaše na vatri, onaj isti glas pozva Žoaa Barandaa i upita ga ko je i zašto je došao. Žoao Barandao odgovori da je to on, i da je došao da spali suvo granje. Glas izdade naredenje, iz šume istog casa izade citava vojska ljudi i za tren oka skupi na gomilu sve granje i spali ga.
Sve se to ponavljalo i kad je Žoao Barandao kosio travu, kopao brazde, sejao kukuruz, bob i manioku: dovoljno je bilo da dode na njivu i samo zakoraci, i vec je odjekivao onaj glas, a zatim su iz šume izlazili ljudi i pomagali mu u radu.
I kod kuce se ponavljalo to isto. Prosto im se više nije mililo živeti. Plašili su se da ce, ako se necega prihvate i nešto zapocnu da rade, onaj glas iz šume cuti i poceti da im dosaduje zapitkivanjem. Jednom siromašak odluci da zakolje svinju. Samo što je ona stala da skici, glas je vec pitao šta se dogada. I pošto je doznao, naredi:
- Ej vi, pomozite Žoau Barandau da zakolje svinju.
Ostalo je poznato, svinja je za tren oka bila zaklana i priredena.
Kada se kukuruz pojavio u klipu, ali je još bio zelen, Žoao Barandao je mora da ode nekuda od kuce. Spremi se on za put, pa naredi ženi da bez njega ne odlazi na njivu. Ali je žena bila tvrdoglava: samo što je muž prekoracio prag, otrca ona na njivu. Nastojeci da je niko ne cuje, tiho obide celu njivu. Kad je vec nameravala da pode kuci, spopade je želja da proba kukuruz, te otkide jedan klip - deci za veceru. Stabljika krcnu, i glas se odmah stade raspitivati ko je to i zašto je došao. Žena odgovori: - Ja sam, žena Žoaa Barandaa. Odlomila sam klip kukuruza.
Uto se pojaviše oni ljudi i polrmiše sav kukuruz, iako je bio još zelen. Polomiše ga i nestadoše. A žena je stajala i gledala pogažene stabljike, i srce joj se cepalo od tuge. Setila se šta joj je muž rekao odlazeci na put, ali se nije imalo kud: naricuci, poce da odvlaci zeleni kukuruz kuci. I ponovo glas upita ko je i šta radi, a zatim se cu:
- Ej vi, pomozite ženi Žoaa Barandaa da odnese kukuruz kuci.
Nije stigla ni okom da trepne, a svi klipovi se, brižljivo složeni, nadoše u dvorištu.
Kada se Žoao Barandao vratio i ugledao tužnu sliku, i kad mu je žena sve ispripoved kraja. Otkinuo je lijanu i stao da tuce ženu. Žena stade da vrišti iz sve snage:
- U pomoc! Spasite me! Glas se istog casa odazva:
- Šta se to dogada?
- Ja, Žoao Barandao, ucim pameti svoju ženu.
- Ej vi, pomozite Žoau Barandau da nauci pameti svoju ženu.
Istrcaše iz šume momci sa debelim lijanama u rukama i stadoše da tuku jadnicu. Nije dugo potrajalo, a ona izdahnu od silnih udaraca.
Vide Žoao Barandao da tu više za njega nema života, skupi svoje prnje, uhvati decu za ruke, pa napusti zauvek svoju kucu u šumi.


(Brazil)

gromovnik
16-08-09, 19:41
Grimove bajke


Grimm's Fairy Tale Classics Rumpelstiltskin parte 03 by swordfishx


http://www.youtube.com/watch?v=BjiKtjK-Kj8

Sanuška
09-04-10, 11:09
O kedru postoji jedna prelijepa altajska legenda.....

Žitelji Altaja imali su veoma poseban odnos prema kedru. To drvo smatrali su božanskim i čuvali su ga. A kada su se pod njim odmarali, ili noćili, trudili bi se da ga nikako ne povrede. To nimalo nije iznenadujuce. Kedar je drvo koje ih je hranilo, oblačilo, grejalo i pouzdano čuvalo od nepogoda. Kedar - je živo biće...

...Nekada davno, vraćajući se iz lova kroz tihu, kedrovu tajgu, umorni lovac se ispružio ispod starog razgranatog kedra i zaspao. Taj kedar je bio toliko star, da je sav bio u vijugama i izbočinama, prekriven mahovinom, i čvornovatih grana, a na zemlji, ispod krošnje, nalazile su se četine koje su otpadala godinama... Lovac je bio toliko umoran da nije čak ni razvukao šator, niti je spremao hranu. Legao je na predivnu postelju od četina i čvrsto zaspao.

Pre nego što je svanulo, probudi ga nečiji jecaj i tihi razgovor. Lovac se iznenadi, i poče da osluškuje. To je bio razgovor između starog kedra, i još jednog, ali mladog koji je rastao pored njega. Stari kedar je jecao, žaleći se mladom, kako ga je snaga napustila i kako ne može više da se drži.

Mladi kedar ga tobože zapanjeno upita: "Pa, što ne padaš, o tome si mi juče govorio?!". "Da, - odgovori stari kedar, - juče sam se sasvim pripremio da padnem, ali ispod mene je legao da spava umorni čovek. Mogao bih da ga ubijem".

Iznenađenom lovcu kome bi žao starog kedra, ustade, čvrsto zagrli nekada snažno stablo, zahvali mu za gostoprimstvo, i pomeri se u stranu.

Zaljulja se stari kedar i sa uzdahom olakšanja pade na zemlju. Još jednom mu se pokloni lovac i produži dalje...

Od davnih vremena priča se o Drvu Sveta, čije korenje učvršćuje zemlju i umiva se u svetim vodama podzemnog carstva, a čije stablo obavija zmija - simbol spiralnog kretanja energije, dok mu je krošnja usmerena ka Kosmosu...

U najstarijoj nama poznatoj civilizaciji, kod Sumera - to drvo je kedar.

Majka sveta reče Tvorcu: "Iskre Ognja Tvog Duha mogu da pruže spasenje, ali ko će ih sakupiti i omogućiti nam da ih upotrebimo?" Tvorac odgovori: "Drveće i trave će sačuvati iskre moje, ali kad iskre otpadnu, neka Kedar i njegove sestre u toku cele godine čuvaju prijemnike Ognja"...

Kedar, kao Sveto Drvo Života - poštovala je najstarija, najzagonentnija i izgubljena u stolećima civilizacija, koja je dala život celom savremenom svetu - civilizacija Sumera.

Nositelji tajnih sakralnih znanja Sumera, verovali su da je Bog stvorio kedar kao simbol moći, veličine i besmrtnosti koji bi služio kao sakupljač kosmičke energije na Zemlji. I zbog toga je on dobio sveto pravo da ima različita lična imena u zavisnosti od mesta na kom raste i od namene - religiozne, izleciteljske, građevinske, čak je bio smatran za dragocenost i bio je skuplji i od zlata. Sve to potvrđuju glinene tablice stare oko 7000 godina koje su pronađene u arheološkim iskopinama starog sumerskog carstva.

Glava sumerskog panteona, Bog Ea, koji je bio simbol čiste vode bio je i pokrovitelj kedra. Ea je bio izvor nedostižne i skrivene umetnosti i tajnih znanja koje je mogao da podari dostojnom čoveku. A najvažnije što je darovao ljudima - bio je Život. Njemu su pripadali svi plemeniti metali, i njega su smatrali za pokrovitelja kovača, zanatlija, kulture, umetnosti i nauke. Takav je bio i Kedar - pored Ea, i on je označavao lepotu (voda je kod Sumera označavala nešto veličanstveno i prelepo), stabilnost, besmrtnost (neki Kedrovi mogu da žive i do 2000 godina), zdravlje (tj. život), snagu, procvat (razvoj kulture, umetnosti i nauke), božanski ponos i veličinu. Potražnja kedra u Starom svetu bila je tako velika, da se u najstarijem "Epu o Gilgamešu", pominje čudovište, koje čuva kedrovu šumu od onostranih nasrtaja. Božansku kedrovu štafetu Sumeri su preneli i na druge narode.

Drveni detalji sarkofaga egipatskog faraona Tutankamona (1356 - 1350 godina p.n.e.), a takođe i mnogobrojni predmeti iz njegove grobnice napravljeni su od kedra.
Iako su ta otkrića stara više od tri hiljade godina, iznenađujuće je da su ostali u odličnom stanju jer nije samo sačuvana struktura napravljena od drveta, nego i suptilni, nežni miris. U Starom Egiptu, kedrova smola bila je jedan od najvažnijih sastojaka balzama za mumificiranje. Zahvaljujući kedrovom ulju, sve do danas su se sačuvali neprocenjiv egipatski papirus.

Feničani su od kedra gradili galije, a i Asirci su ga takođe koristili. Flotu od kedra je izgradio i legendarni biblijski car Solomon, koji je i Jerusalimski Hram i svoj ogromni carski dvorac napravio samo od kedra, a za taj dragoceni materijal je morao da da dvadeset gradova. Drvo gofer, od koga je Noje izgradio svoj kovčeg - u stvari je bio kedar sa Bahreinskih ostrva.

Neminovni atribut posvećivanja careva stare Iranske države, Horasane, bila je čaša kedrove smole. Kod druida, tajanstvenih šumskih, keltskih, paganskih sveštenika - čaša Kedrove smole - Živice, zvala se Čaša Života.

Sanuška
11-12-10, 17:52
Domaci zadatak - Dragan Lukic:p

Vratila se Jasna iz skole, a mama je upitala:-kako je bilo u skoli , Jasna?
-Lepo rece Jasna, ostavi torbu, dohvati sendvic i podje da se igra.
-A sta imas za domaci zadatak?
-Nista.
Ni sutradan Jasna nije imala nista za zadatak, ni prekosutra, i jednoga dana mama je posla u skolu. Pozdravila se sa uciteljicom i upitala je:
-Dali je tacno da vi svojim djacima nista ne zadajete za domaci zadatak?
-Svaki dan zadajem domaci zadatak- rekla je uciteljica.
Onda su pozvali Jasnu. Mama je upitala:
-Jasna kako si mogla da mi kazes da ti uciteljica nije zadavala domace zadatke?
-Pa... nije - rece Jasna.
-Uciteljica je uvek govorila: Deco, napisite celu stranu slovo A. Ali meni nije nista rekla.
Od tada Jasnina uciteljica ovako zadaje domaci zadatak: Deco, kod kuce napisite celu stranu slovo E. I ti Jasna, napisi to isto.
Deco, kod kuce ispisite celu stranicu slovo O. I ti Jasna ispisi...

Sanuška
11-12-10, 17:55
Bajka o labudu - Desanka Maksimovic

Zivela na vrhu planine mala Snezana, kraljica zime. Na nozicama je imala cipele od srebra, bila je ogrnuta belim plastom, poprskanim sneznim zvezdicama, na glavi je nosila ledenu krunu koja se prelivala u bezbroj boja kada suncev zrak na nju padne. Kralljici zime nije bilo hladno ni na vrhu planine. Spavala je u sneznom gnezdu, golisava se valjala po smetovima, vozila se po jezeru na nekoj crnoj ptici tuzno oborene glave.

Kako je Snezana bila vrlo mala, mogla je sasvim udobno da joj sedne u krilo. Padale su na to jezero i druge ptice, divlje patke i guske, ali su one bile suvise male da bi mogle maloj kraljici zime sluziti umesto camcica.
Cesto je Snezana mislila zasto li je crna ptica tuzna, zasto uvek obori glavu, i jednom je upita: - Moj crni camcicu, zasto si uvek toliko tuzan? Kako, mala kraljice znas da sam tuzan? Tiho pevusi ploveci jezerom: kad te na obali ugledam, uvek ti radosno mahnem krilom- odgovori ptica okoliseci.

Tuzan si, tuzan camcicu, uvek sumorno obaras glavu i gledas u vodu. Reci mi sta te mori, mozda cu ti pomoci - rece Snezana. Ali ptica ne odgovori nista, samo jos vise obori glavu i zaplovi brze. Snezana toga dana nije htela vise da navaljuje pitanjima, ali cvrsto u sebi odluci da dozna tajnu crne ptice.
Stalno je krisom posmatrala iz svog sneznog gnezda nebi li videla sta radi kad je sama. Tako posle nekoliko dana opazi da je ptica jos vise pogla glavu, kao da se zagledala u svoju sliku u vodi, i plovi lagano, lagano rekao bi covek ne mice se.

Samo kad nekoliko trenutaka Snezana okrene pogled na drugu stranu i opet ga vrati na jezero, opazi da se ptica malo odmakla sa mesta gde je bila. Brzo se iz svog gnezda spusti do jezera, pa je ponovo upita: Camcicu moj crni, reci mi zasto si tuzan? Ja sam kraljica sve ove beline, kraljica sam zime i sneznih pahuljica. Zar ne verujes u moju moc? Hajde provozaj me jezerom, pa ces mi onda reci svoju tajnu. Ptica tiho doplovi glatkom povrsinom vode ne dizuci na njoj ni jednog talasica, pruzi svoje krilo i kada Snezana sede na njega, otisnu se polako prema sredini jezera.

Okolo je sve bilo belo, belele su se grane stabla drveca, beleli se oblaci na nebu, belele se veverice sto su katkad skakale s grane na granu, blistala se od beline Snezana, kraljica zime.
Mala kraljice, odvec sam uzbudjena i nemogu ti reci sta me tisti, - prozbori najzad ptica, ali dovece dodji opet na obalu pa ces cuti.
Celog dana je Snezana bila nemirna i jedva cekala da padne noc. Kad se smrklo, otisla je na obalu jezera gde je crna ptica vec cekala.

Skrivena u noci, ispovedala se tiho kraljici zime.
Sve je oko mene belo, i drvece i nebo i zveri, i ti mala kraljice, samo sam ja od noci crnja. Zato me mori tuga.
Cuvsi to Snezana radosno rece: kad ti je to jedina nevolja, camcicu ne brini! Ucinicu da i ti postanes beo, zaplovi nocas na sredinu jezera i cekaj.
Posle ovoga kraljica je otisla do ledene kule, na stenje, gde je zivela Srebrna Zvezda , majka svih pahuljica. Mogla joj je i zapovediti, ali Srebrna Zvezda je bila veoma, veoma, stara pa je Snezana zbog toga umiljato zamoli:
Dobra Srebrna Zvezdo, ti sto si mojoj majci odecu tkala, posalji nocas na pticu sto stoji sred jezera jato pahuljica i njima zauvek pokrij njeno perje.
Ucini da se sutra probudi sva bela kao sneg mog prestola.

Tako je molila Snezana, a crna je ptica uzdrhtalo cekala na sred jezera. Kada bi oko ponoci, san pticu savlada, ona polozi glavu na krilo i ostade tako nepomicna. A, istog casa pade jato pahuljica i svu je zaveja, te u trenu postade bela kao sneg na prestolu kraljice zime. Ujutru Snezana opazi da vodom plovi beli labud, prvi na svetu. Drugi su se posle toga radjali i umirali, ali taj pravi jos i sad zivi i po istom jezeru vozi Snezanu, kraljicu zime. Namigujem

beskraj
14-09-11, 12:11
DVANAEST MESECI

Bila jedna majka i imala dve kceri: Holena je bila njena, a Maruška pastorka. Svoju je odvec volela, a pastorku gledati nije mogla, samo zato što je Maruška bila lepša od njene Holene. Dobra Maruška nije bila svesna svoje lepote, pa nije mogla ni slutiti otkuda to da se majka srdi na nju kad god je pogleda. Sve poslove je morala sama raditi: spremala je kucu, kuvala, prala, šila, prela, tkala, nosila travu i bez icije pomoci vodila brigu o kravi. Holena se samo oblacila i šetala po odajama. Maruška je, uprkos svemu, rado obavljala sve poslove i sa puno trpeljivosti podnosila sestrine i majcine cefove, baš kao krotka ovcica. Ali, ma koliko da je bila valjana, one su prema njoj bivale iz dana u dan sve gore, a jedino zato što je Maruška, kako je vreme odmicalo, postajala sve lepša, a Holena sve ružnija.
Jednom pomisli majka: "šta mi treba da lepu pastorku držim u kuci; ako momci dodu na razgovor, zagledace se u Marušku, a Holenu nece hteti". Od toga trenutka gledahu maceha i njena kci kako da se otarase uboge Maruške; morile su je gladu, tukle, ali ona je sve podnosila i, prkoseci nevoljama, postajala svakim danom sve lepša. Majka i kci su za nju izmišljale takve muke kakve cestitom coveku ni na um ne bi pale. A jednog dana, negde polovinom januara, prohte se Holeni da omiriše ljubicice.
- Idi, Maruška, donesi mi iz šume kiticu ljubicica, hocu da je zadenem za pojas da bih je mogla mirisati - zapovedi sestri.
- Ah, pobogu, sestrice mila, šta te je spopalo! Ko je još cuo da ljubicice rastu pod snegom? - rece uboga Maruška.
- Ti, slinavice slinava, nemaš šta da pricaš kad ti ja zapovedam! Idi brzo, i ako ne doneseš iz šume ljubicice, ubicu te! - zapreti Holena.
Maceha dograbi Marušku, izgura je kroz vrata, a vrata za njom cvrsto zatvori. Devojka je išla kroz šumu gorko placuci. Sneg je bio visok, a na njemu ni stope. Lutala je, dugo lutala, glad je morila, tresla se od zime i cinilo joj se da bi bilo najbolje kad bi nestala sa ovog sveta. Tada ugleda nekakvo svetlo. Pode prema svetlucanju i stiže cak na vrh planine. Na vrhu gori velika vatra, a oko vatre poredano dvanaest kamenova; na tim kamenovima sede dvanaestoro ljudi: tri coveka su sedobrada, tri nešto mlada, tri još mlada, a tri sasvim mlada i najlepša medu njima. Nisu ništa govorili, vec su mirno sedeli i gledali u vatru. Tih dvanaestoro ljudi bili su meseci. Januar je sedeo na najvišem mestu, kosa i brada bili su mu beli kao sneg, a u rukama je držao štap.
Maruška se zbuni i jedan trenutak je tako zacudeno stajala. Onda se osmeli, pride i zamoli:
- Dobri ljudi, hocete li me primiti da se ogrejem kraj vatre? Zima mi je!
Januar se, podigavši glavu, javi devojci:
- Zbog cega si došla, devojcice moja, šta tražišovde?
- Idem po ljubicice - odgovori Maruška.
- Sada nije vreme da se ide po ljubicice.
- Ah, znam ja to, vidim, ali sestra Holena i maceha zapovedile su mi da im donesem ljubicice iz šume. Ako im ne donesem, ubice me. Lepo vas molim, stricevi moji, pokažite mi gde ih mogu naci.
Tada se uspravi Januar, pa pride najmladem mesecu, dade mu štap u ruke i rece:
- Brate Marte, sedni na vrh!
Mesec Mart sede na kamen koji je bio na najvišem mestu i zamahnu štapom preko vatre. U istom trenutku vatra silnije buknu, sneg poce kopneti, napupeše grane, a pod bukvama se zaceše izdanci i zazelene trava. U travici se razbuktaše pupoljci - nastade prolece. U grmlju, pod lisnatom odecom, rascvetaše se tada i ljubicice, a bilo ih je toliko da se Maruški cinilo kao da se nekakav plavi pokrivac razastire po zemlji.
- Brzo beri, Maruška, hitaj! - rece joj Mart.
Radosno je Maruška brala, brala, i ubrzo nabra veliku kitu ljubicica. Potom se mesecima lepo zahvali i veselo požuri kuci.
Zacudi se Holena, zacudi se maceha spazivši Marušku gde nosi ljubicice: pohitaše i otvoriše joj vrata; uto miris ljubicica ispuni celu odaju.
- Gde si ih nabrala? - upita je oštro Holena.
- Tamo gore. U šumi, pod grmljem, rastu i ima ih puno - odgovori Maruška.
Holena uze ljubicice, zadenu ih za pas, mirisala ih je, dala i majci da uživa, a sestri nije rekla ni "omiriši ih". Drugog dana, dok je sedela kraj peci, prohte se Holeni jagoda. I odmah dozva sestru, rekavši joj:
- Idi, Maruška, i donesi mi iz šume jagoda!
- Ah, pobogu, sestrice mila, gde da nadem jagode? Od koga si to cula da pod snegom uspevaju jagode? - uzviknu Maruška.
- Ti, slinavice slinava, šta još pricaš kad ti ja zapovedam! Brzo idi, i ako ne doneseš, ubicu te! - zapreti joj zla Holena.
Majka opet dograbi Marušku, izgura je kroz vrata, a vrata za njom cvrsto zatvori. Gorko placuci, devojka idaše kroz šumu. Sneg je bio visok, a na njemu ni stope, ni traga. Lutaše devojka, lutaše dugo; glad ju je morila, od zime se tresla. Onda ugleda isto ono svetlo koje je videla prethodnog dana. S radošcu se ka njemu uputi. Ponovo dode do velike vatre oko koje je sedelo dvanaest meseci. Januar je još uvek bio na vrhu.
- Dobri ljudi, hocete li me pustiti kraj vatre? Zima mi je! - zamoli Maruška.
Okrenuvši glavu, rece joj Januar:
- Zašto si ponovo došla, šta ovde tražiš?
- Idem po jagode - odgovori Maruška.
- Zar ne vidiš da je zima, a na snegu jagode ne rastu - veli Januar.
- Pa ja to znam - tužno odvrati Maruška - ali sestra Holena i maceha su mi naredile da donesem jagode; ako ih ne donesem, ubice me. Lepo vas molim, stricevi moji, pokažite mi gde da ih nadem.
Diže se Januar, pride mesecu koji mu je sedeo nasuprot, dade mu štap u ruke i rece:
- Brate June, sedni na vrh!
Mesec Jun sede na kamen koji je bio na najvišem mestu i zamahnu štapom preko vatre. Visoko suknu plamen, jara ognjena sasvim otopi sneg, zemlja se zazelene, drvece se zaodenu listom, ptice zapoceše pesmu, crveni cvetovi se u šumi rascvetaše - nastade leto. Radosna Maruška poce brati jagode.
Zacudi se Holena, zacudi se maceha kada videše da Maruška donosi kuci punu pregacu jagoda. Potrcaše obe da joj otvore vrata, a uto se cela kuca ispuni mirisom jagoda.
- Gde si ih nabrala? - upita je radoznalo Holena.
- Gore, u šumi. Mnogo ih tamo raste pod mladim bukvama - odgovori joj Maruška.
Holena uze jagode, najede se dosita, i maceha se najede, a Maruški ne rekoše ni "uzmi jednu". Jagode su bile tako ukusne da ukusnije u životu nisu okusile. Poželeše da ih imaju još, i to što više.
- Daj mi, majko, kotaricu, idem sama u šumu! - rece najednom Holena. - Ta slinavica bi nam pola po putu rasula. Nekako cunaci to mesto i pobrati sve jagode.
Majka se protivila, ali Holena uze kotaricu, stavi je na glavu i pode u šumu. Bilo je puno snega, nigde stope. Holena je lutala, dugo lutala, ali prijatan ukus jagoda ju je gonio da ide sve dalje i dalje. Najzad ugleda u daljini svetlo. Pode ka njemu. Stiže na sam vrh, a tamo gori velika vatra a oko vatre dvanaest kamenova na kojima sede dvanaest meseci. Holena se primace vatri i ispruži ruke da bi se ogrejala, a ne pozdravi ljude niti zapita sme li da se ogreje.
- Zašto si došla, šta tražiš? - ljutito upita Januar.
- što me pitaš, starkeljo, ne moraš ti znati kamo idem - odbrusi drsko Holena, pa se okrenu od vatre i pode dalje u šumu.
Januar nabra celo i mahnu štapom iznad glave. U istom trenutku nebo se natmuri, plamen vatre smanji, a sneg poce da pada tako gusto kao da se rasipaju perine nošene ledenim vetrom. Holena nije videla ni prst pred nosom. Lutala je, lutala, padala na smetove, sve sporije išla, posrtala. A sneg je neprestance zasipa, ledeni vetar udara, pa Holena grdi Marušku, grdi sve odreda. Udovi joj se u debelom kožuhu mrznu.
Majka je cekala Holenu, provirivala kroz prozor, izlazila pred vrata, zabrinuta što Holene još nema. Prolaze casovi, a Holena ne dolazi.
"Zar su je jagode zacarale kad se od njih ne može da odvoji? Moram otici da sama pogledam šta je s njom", pomisli naposletku maceha, uze kotaricu, stavi je na glavu i zaputi se u šumu za Holenom. A snega puno, nigde stope. Dozivaše Holenu, ali niko joj se nije odazivao. Lutala je, lutala dugo, sneg je sipao, ledeni vetar duvao po šumi.
Maruška skuva rucak, pobrinu se o kravi, a Holene i macehe ni od korova. "Gde li su se tako dugo zadržale?" pitala se Maruška sedajuci uz preslicu. Vec je puno vreteno, vec je u kuci zatamnelo, a Holena i maceha se ne vracaju. "Ah, zaboga, šta li im se dogodilo!" cudi se dobra devojka i proviruje kroz uzani prozor. Nebo se sija, zemlja se svetli - covek se ne vidi. Tužna, zatvori prozor.
Izjutra ih je cekala na dorucak, cekala na rucak, ali ne doceka ni Holenu ni macehu, nikada više. Obe su se u šumi smrzle. Ostala je dobroj Maruški koliba i kravica, i komadic polja, našao se tome i domacin, pa su ona i on živeli dobro i spokojno.

beskraj
14-09-11, 12:11
DVANAEST MESECI

Bila jedna majka i imala dve kceri: Holena je bila njena, a Maruška pastorka. Svoju je odvec volela, a pastorku gledati nije mogla, samo zato što je Maruška bila lepša od njene Holene. Dobra Maruška nije bila svesna svoje lepote, pa nije mogla ni slutiti otkuda to da se majka srdi na nju kad god je pogleda. Sve poslove je morala sama raditi: spremala je kucu, kuvala, prala, šila, prela, tkala, nosila travu i bez icije pomoci vodila brigu o kravi. Holena se samo oblacila i šetala po odajama. Maruška je, uprkos svemu, rado obavljala sve poslove i sa puno trpeljivosti podnosila sestrine i majcine cefove, baš kao krotka ovcica. Ali, ma koliko da je bila valjana, one su prema njoj bivale iz dana u dan sve gore, a jedino zato što je Maruška, kako je vreme odmicalo, postajala sve lepša, a Holena sve ružnija.
Jednom pomisli majka: "šta mi treba da lepu pastorku držim u kuci; ako momci dodu na razgovor, zagledace se u Marušku, a Holenu nece hteti". Od toga trenutka gledahu maceha i njena kci kako da se otarase uboge Maruške; morile su je gladu, tukle, ali ona je sve podnosila i, prkoseci nevoljama, postajala svakim danom sve lepša. Majka i kci su za nju izmišljale takve muke kakve cestitom coveku ni na um ne bi pale. A jednog dana, negde polovinom januara, prohte se Holeni da omiriše ljubicice.
- Idi, Maruška, donesi mi iz šume kiticu ljubicica, hocu da je zadenem za pojas da bih je mogla mirisati - zapovedi sestri.
- Ah, pobogu, sestrice mila, šta te je spopalo! Ko je još cuo da ljubicice rastu pod snegom? - rece uboga Maruška.
- Ti, slinavice slinava, nemaš šta da pricaš kad ti ja zapovedam! Idi brzo, i ako ne doneseš iz šume ljubicice, ubicu te! - zapreti Holena.
Maceha dograbi Marušku, izgura je kroz vrata, a vrata za njom cvrsto zatvori. Devojka je išla kroz šumu gorko placuci. Sneg je bio visok, a na njemu ni stope. Lutala je, dugo lutala, glad je morila, tresla se od zime i cinilo joj se da bi bilo najbolje kad bi nestala sa ovog sveta. Tada ugleda nekakvo svetlo. Pode prema svetlucanju i stiže cak na vrh planine. Na vrhu gori velika vatra, a oko vatre poredano dvanaest kamenova; na tim kamenovima sede dvanaestoro ljudi: tri coveka su sedobrada, tri nešto mlada, tri još mlada, a tri sasvim mlada i najlepša medu njima. Nisu ništa govorili, vec su mirno sedeli i gledali u vatru. Tih dvanaestoro ljudi bili su meseci. Januar je sedeo na najvišem mestu, kosa i brada bili su mu beli kao sneg, a u rukama je držao štap.
Maruška se zbuni i jedan trenutak je tako zacudeno stajala. Onda se osmeli, pride i zamoli:
- Dobri ljudi, hocete li me primiti da se ogrejem kraj vatre? Zima mi je!
Januar se, podigavši glavu, javi devojci:
- Zbog cega si došla, devojcice moja, šta tražišovde?
- Idem po ljubicice - odgovori Maruška.
- Sada nije vreme da se ide po ljubicice.
- Ah, znam ja to, vidim, ali sestra Holena i maceha zapovedile su mi da im donesem ljubicice iz šume. Ako im ne donesem, ubice me. Lepo vas molim, stricevi moji, pokažite mi gde ih mogu naci.
Tada se uspravi Januar, pa pride najmladem mesecu, dade mu štap u ruke i rece:
- Brate Marte, sedni na vrh!
Mesec Mart sede na kamen koji je bio na najvišem mestu i zamahnu štapom preko vatre. U istom trenutku vatra silnije buknu, sneg poce kopneti, napupeše grane, a pod bukvama se zaceše izdanci i zazelene trava. U travici se razbuktaše pupoljci - nastade prolece. U grmlju, pod lisnatom odecom, rascvetaše se tada i ljubicice, a bilo ih je toliko da se Maruški cinilo kao da se nekakav plavi pokrivac razastire po zemlji.
- Brzo beri, Maruška, hitaj! - rece joj Mart.
Radosno je Maruška brala, brala, i ubrzo nabra veliku kitu ljubicica. Potom se mesecima lepo zahvali i veselo požuri kuci.
Zacudi se Holena, zacudi se maceha spazivši Marušku gde nosi ljubicice: pohitaše i otvoriše joj vrata; uto miris ljubicica ispuni celu odaju.
- Gde si ih nabrala? - upita je oštro Holena.
- Tamo gore. U šumi, pod grmljem, rastu i ima ih puno - odgovori Maruška.
Holena uze ljubicice, zadenu ih za pas, mirisala ih je, dala i majci da uživa, a sestri nije rekla ni "omiriši ih". Drugog dana, dok je sedela kraj peci, prohte se Holeni jagoda. I odmah dozva sestru, rekavši joj:
- Idi, Maruška, i donesi mi iz šume jagoda!
- Ah, pobogu, sestrice mila, gde da nadem jagode? Od koga si to cula da pod snegom uspevaju jagode? - uzviknu Maruška.
- Ti, slinavice slinava, šta još pricaš kad ti ja zapovedam! Brzo idi, i ako ne doneseš, ubicu te! - zapreti joj zla Holena.
Majka opet dograbi Marušku, izgura je kroz vrata, a vrata za njom cvrsto zatvori. Gorko placuci, devojka idaše kroz šumu. Sneg je bio visok, a na njemu ni stope, ni traga. Lutaše devojka, lutaše dugo; glad ju je morila, od zime se tresla. Onda ugleda isto ono svetlo koje je videla prethodnog dana. S radošcu se ka njemu uputi. Ponovo dode do velike vatre oko koje je sedelo dvanaest meseci. Januar je još uvek bio na vrhu.
- Dobri ljudi, hocete li me pustiti kraj vatre? Zima mi je! - zamoli Maruška.
Okrenuvši glavu, rece joj Januar:
- Zašto si ponovo došla, šta ovde tražiš?
- Idem po jagode - odgovori Maruška.
- Zar ne vidiš da je zima, a na snegu jagode ne rastu - veli Januar.
- Pa ja to znam - tužno odvrati Maruška - ali sestra Holena i maceha su mi naredile da donesem jagode; ako ih ne donesem, ubice me. Lepo vas molim, stricevi moji, pokažite mi gde da ih nadem.
Diže se Januar, pride mesecu koji mu je sedeo nasuprot, dade mu štap u ruke i rece:
- Brate June, sedni na vrh!
Mesec Jun sede na kamen koji je bio na najvišem mestu i zamahnu štapom preko vatre. Visoko suknu plamen, jara ognjena sasvim otopi sneg, zemlja se zazelene, drvece se zaodenu listom, ptice zapoceše pesmu, crveni cvetovi se u šumi rascvetaše - nastade leto. Radosna Maruška poce brati jagode.
Zacudi se Holena, zacudi se maceha kada videše da Maruška donosi kuci punu pregacu jagoda. Potrcaše obe da joj otvore vrata, a uto se cela kuca ispuni mirisom jagoda.
- Gde si ih nabrala? - upita je radoznalo Holena.
- Gore, u šumi. Mnogo ih tamo raste pod mladim bukvama - odgovori joj Maruška.
Holena uze jagode, najede se dosita, i maceha se najede, a Maruški ne rekoše ni "uzmi jednu". Jagode su bile tako ukusne da ukusnije u životu nisu okusile. Poželeše da ih imaju još, i to što više.
- Daj mi, majko, kotaricu, idem sama u šumu! - rece najednom Holena. - Ta slinavica bi nam pola po putu rasula. Nekako cunaci to mesto i pobrati sve jagode.
Majka se protivila, ali Holena uze kotaricu, stavi je na glavu i pode u šumu. Bilo je puno snega, nigde stope. Holena je lutala, dugo lutala, ali prijatan ukus jagoda ju je gonio da ide sve dalje i dalje. Najzad ugleda u daljini svetlo. Pode ka njemu. Stiže na sam vrh, a tamo gori velika vatra a oko vatre dvanaest kamenova na kojima sede dvanaest meseci. Holena se primace vatri i ispruži ruke da bi se ogrejala, a ne pozdravi ljude niti zapita sme li da se ogreje.
- Zašto si došla, šta tražiš? - ljutito upita Januar.
- što me pitaš, starkeljo, ne moraš ti znati kamo idem - odbrusi drsko Holena, pa se okrenu od vatre i pode dalje u šumu.
Januar nabra celo i mahnu štapom iznad glave. U istom trenutku nebo se natmuri, plamen vatre smanji, a sneg poce da pada tako gusto kao da se rasipaju perine nošene ledenim vetrom. Holena nije videla ni prst pred nosom. Lutala je, lutala, padala na smetove, sve sporije išla, posrtala. A sneg je neprestance zasipa, ledeni vetar udara, pa Holena grdi Marušku, grdi sve odreda. Udovi joj se u debelom kožuhu mrznu.
Majka je cekala Holenu, provirivala kroz prozor, izlazila pred vrata, zabrinuta što Holene još nema. Prolaze casovi, a Holena ne dolazi.
"Zar su je jagode zacarale kad se od njih ne može da odvoji? Moram otici da sama pogledam šta je s njom", pomisli naposletku maceha, uze kotaricu, stavi je na glavu i zaputi se u šumu za Holenom. A snega puno, nigde stope. Dozivaše Holenu, ali niko joj se nije odazivao. Lutala je, lutala dugo, sneg je sipao, ledeni vetar duvao po šumi.
Maruška skuva rucak, pobrinu se o kravi, a Holene i macehe ni od korova. "Gde li su se tako dugo zadržale?" pitala se Maruška sedajuci uz preslicu. Vec je puno vreteno, vec je u kuci zatamnelo, a Holena i maceha se ne vracaju. "Ah, zaboga, šta li im se dogodilo!" cudi se dobra devojka i proviruje kroz uzani prozor. Nebo se sija, zemlja se svetli - covek se ne vidi. Tužna, zatvori prozor.
Izjutra ih je cekala na dorucak, cekala na rucak, ali ne doceka ni Holenu ni macehu, nikada više. Obe su se u šumi smrzle. Ostala je dobroj Maruški koliba i kravica, i komadic polja, našao se tome i domacin, pa su ona i on živeli dobro i spokojno.

beskraj
16-09-11, 19:03
VELIKI SEKEN


Živeli jednom starac i starica pa nisu imali dece. Jedina njihova imovina behu dva irvasa koja su pasla privezana dugackim užetom odmah pokraj jarange, da ne bi pobegla u tundru. Susedi su imali mnogo dece, te su im starac i starica zavideli. Jednom se susedi odseliše iz toga kraja, i starcu i starici sasvim opuste život.
Onda ce starac reci svojoj ženi:
- Udri u bubanj!
- Ne mogu da držim bubanj u rukama!
- Ja cu ga držati, a ti samo udaraj! - rece starac. - Mada više nismo kadri da udaramo onako kako smo to mogli u mladosti.
Tako i uciniše, te starica poce da udara u bubanj. Na njenu lupu pojaviše se davoli.
- Šta tražiš od nas, stara? - upitaše oni.
- Stari i ja bismo hteli da imamo sina.
- Napravite dva tuljana od drveta pa ih bacite na put kada bude prolazio karavan davola. Ujutru stara kuva caj, a starac pravi tuljane.
Napravio starac tuljane, stavio ih pod jastuk i nije stigao ni da popije caj, kad cuje kako se približava karavan. Prolazi pokraj jarange karavan davola. Bacila starica na put drvenog tuljana i zaustavio se ceo karavan. Onda keli povikaše:
- Uklonite tuljana s puta!
- Ne, necemo ga ukloniti!
- Uklonite ga, pa cete opet biti hitri kao u mladosti!
- Ne, nije nam potrebno da budemo hitri kada smo ostareli.
- Onda cu vas naciniti bogatim! - rece predvodnik karavana.
- Ne, ne treba nam ni to, i za to smo vec ostareli!
- Pa šta onda hocete?
- Sina!
- Dobro! Samo ja imam velike sinove, ako vam ih dam, pobeci ce od vas. Bolje ih zatražite od kelija Sekena, njegovi su maleni.
Uklonili starac i starica tuljana te odjezdio karavan davola. Uskoro se približi karavan kelija Sekena. Bacila starica tuljana na put, zaustavio se ceo karavan i irvasi sa cela poceli da guraju Sekena.
- Uklonite s puta tuljana - vice Seken - bicete opet hitri kao u mladosti!
- Ne treba nam to!
- Nacinicu vas bogatim!
- Ne treba nam ni to!
- Pa šta onda hocete?
- Sina!
Poveo ih Seken prema saonicama u kojima su se vozila deca. Hteo on da im da onoga što je tek prohodao.
- Ne - rekoše starac i starica - taj ce pobeci od nas.
Seken htede da im da dete koje ume da sedi.
- Ne, uzecemo samo onoga kome još ni pupak nije otpao! - i starica ponese mališana u svoju jarangu, starac ukloni tuljana i Sekenov karavan ode.
Mališan rastao naglo kao u bajci, pa kada mu je bilo dve godine, otide da spava sa irvasima, tako da je u jarangu dolazio samo preko dana.
Jedne noci, došao mališanu keli pa ce mu reci:
- Ustaj, Sekene, vreme je da podeš Tanairginu po mladu!
- A kako cu naci put?
- Ja cu ti reci: doci ceš na Mesec, pa na Sunce, zatim na sazvežde Nauskatemkin, te ceš se naci u jarangi Tanairginoj. On ce baciti kamen, ti ceš ga docekati ustima, i kamen ce se raspasti u paramparcad. Kada dodeš u jarangu, on ce te ponuditi svakojakim dakonijama. Ko pojede više od Tanairgina, tome ce i pripasti njegova kci-jedinica. Kada podeš u gornju tundru, nemoj zaboraviti da rasporiš sebi trbuh, kako bi hrana koju budeš jeo propadala kroz tebe, Sunce i Zemlju. Kada te Tanairgin pošalje da cuvaš stado, ti napuni ogrtac-kamlejku puhacevim repovima pa ih prospi nasred stada. Kada na tebe nasrne divlji irvas, ti mu slomi rogove. Kada podeš u gornju tundru, reci ceš materi da se ne brine, moci ce da te vidi kao maleni oblacak. Samo je zamoli da ništa ne govori starome!
Pošao Seken kuci i rekao materi kako ide Tanairginu da se oženi njegovom kceri.
- Nemoj ici - odgovarala ga je mati - tamo ce te ubiti!
- Ne, nece me ubiti. Vraticu se kroz dva dana kao maleni oblacak.
- Dobro - pristade mati, i Seken pode ka Suncu.
Polete Seken na Mesec, zatim na Sunce, na sazvežde Nauskatemkin, i tada mu Tanairgin baci kamen. Seken ga doceka ustima i polete na zvezdu. Prilazi on jarangi Tanairginovoj, kuca na vrata.
- Ko si? - pita domacin.
- Ja sam Seken!
- Iz donje tundre?
- Da!
Ušao Seken u jarangu, starica Tanairginova raspalila vatru i pocela da kuva caj.
- Dok se caj kuva, daj nam, ženo, nešto da pojedemo! - rece Tanairgin.
Donela im starica kita na velikoj drvenoj ciniji. Pojeli njih dvojica kita, pa ce domacin zapitati gosta:
- Hoceš li još da jedeš?
- Hocu! - odgovara gost.
Donela starica morskog konja. Pojeli i njega.
- Još? - pita Tanairgin Sekena.
- Dajjoš!
Sekenu pak sva hrana propada u rupu kroz Sunce i Zemlju.
Donela domacica tuljana. Pojeli i njega. Donela drugog, pojeli i njega.
- Još? - upita starac.
- Još! - rece Seken.
- E, tebe covek bogme ne može nahraniti! - I oni poceše da piju caj. Tada domacin rece:
- Sutra izjutra ceš doterati celo moje stado pred jarangu.
Tanairgin je znao da je njegovo stado ogromno i da ga valja podeliti u grupe - tek tada je moguce doterati ga, pa i to ne može da ucini jedan covek.
Ujutru pošao Seken, napunio kamlejku puhacevim repovima. Primetio predvodnik stada Sekena pa se stuštio prema njemu kao vihor da ga smoždi. Zgrabio Seken irvasa za rogove, zavrnuo mu glavu i rogovi ostali u Sekenovim rukama a irvas šmugnu u stado. Onda Seken prosu na zemlju puhaceve repove iz kamlejke, a repovi se pretvoriše u nevidljive cobane te poteraše celo stado.
Izašao Tanairgin iz jarange pa upitao gde je divlji irvas.
Pokazao mu Seken rogove i rekao:
- Evo gde je!
Okrenuo se Tanairgin ne obelivši zuba. Posle nekog vremena bi priredena svetkovina. Razmišlja Seken kako bi došao do svoje mlade. "Stari keli mi je govorio da je drže u sanduku!" Onda ce Seken reci Tanairginu:
- Daj mi vode!
- Idi u jarangu.
Ušao Seken u jarangu, pretvorio se u bubu sa svetlom mrljom na glavi pa poceo da mili po svim uglovima. Zavukao se u sanduk gde mu je mlada bila sakrivena, i opet se pretvorio u Sekena. Kad dode vece, Tanairgin se seti Sekena pa pojuri u jarangu. Naculji uši, kad ima šta da cuje - njegova kci i Seken smeju se od srece. Otvori otac sanduk, a kci vec rodila dete.
Podelio stari Tanairgin stado na dva dela -jednu polovinu ostavio sebi, a drugu dao kceri. Pošao karavan - na celu Seken s kopljem u rukama, za njime - stado irvasa, a na zacelju žena s detetom u toplim saonicama. Dugo je stajao stari Tanairgin i pratio pogledom svoju kcer, dok se karavan nije izgubio iz vida.
. . . Sedi Sekenova mati na rogovima irvasa i gleda u nebo. Vidi ona majušni-majušni oblacak. Stao oblak da se približava zemlji, kad vidi stara da neko stoji na oblacku pa zapeva od radosti:
- Treba skuvati caj, žuri mi sin moj u goste.
Cuo starac ženu gde peva, pa ce je upitati:
- S kim to, ženo, razgovaraš?
- Tako, sama sa sobom.
Oblacak se vec sasvim približio. Mati raspalila vatru, stavila cajnik i pošla da doceka sina.
Seken skoci sa oblacka, zagrli mater pa pode u susret ženi, a irvasi samo nailaze li nailaze, silaze sa oblaka u citavim stadima. Najposle i tople saonice dodirnuše zemlju i zaustaviše se, te Seken izvede iz njih svoju ženu i dete. Uto citavu okolinu obasja neka narocita svetlost.
Stoje starac i starica, samo zinuli od cuda. Mahnula rukom žena Sekenova - a pred njom se pojavila jaranga bela kao sneg i velika kao cuka. Ušla ona u jarangu, mahnula drugom rukom - kad svud unaokolo zablista bakarno posude. Sela ona nasred jarange - a pred njom se pojavilo belo ognjište, razbuktala se vatra u njemu i stao da kipi veliki kotao s citavim irvasima.
Žena Sekenova podigla beli polog i pozvala stare. A onda Seken rece ocu:
- Otidi, oce, u susednu naseobinu, pa reci da je sutra kod nas praznik.
- Šta cu ja tamo, samo ce mi se smejati i niko nece hteti da dode?
- A ti ih pozovi, pa ako podu - dobro jest, a ako ne podu - nije važno!
Pošao starac da zove susede. Dolazi on u naseobinu, poziva u goste, a susedi mu se podsmevaju:
- Ta idi, molim te, stari, a gde su ti irvasi? Cime misliš da nas ugostiš?
- Moj sin je doterao citavo stado. Nasmejaše se susedi:
- Mora da je vašljivac neki taj tvoj sin!
- Nije, nije, hajdete vi samo! Najposle bogati susedi iz radoznalosti podoše smejuci se:
- Dela, stari, vodi nas što pre!
Došli oni sasvim blizu, vec se vidi jaranga.
- A gde ti je jaranga?
- Eto je!
- Ma jesi li ti pri cistoj svesti? Pa to je obicna snežna cuka!
Pridu oni bliže, kad ono - odista jaranga! Udoše, osvrcu se, a pred njih izlazi Seken. Pozdravi ih i ponudi da sednu. Izašla iz pologa žena pa stala da poslužuje goste. A oni ni caj da piju ni mesa da okuse, nego samo pilje u domacicu. Vratili se susedi, skupili se u jedan polog pa rekli:
- Moramo ubiti Sekena.
A Seken leži kod kuce u pologu i veli ženi:
- Cuj, ženo, šta to oni zbore - hoce da me ubiju!
Ujutru došli bogati susedi, pa zovu Sekena u lov.
Pošao Seken s njima. Odveli oni njega daleko u tundru pa posedali da se odmore. Jedan od njih iskresao vatru iz kamena. Seken se nagnu da pripali, a drugi ga udari nožem u leda. Pade na zemlju Seken. Bogataši skociše sa svojih mesta, pa potrcaše prema njegovoj jarangi. Onaj sa cela povika:
- Ko prvi stigne, tome neka pripadne žena! Drugipovika:
- Ko drugi stigne, tome neka pripadne jaranga!
Trce oni, zadihali se. Onaj sa cela dotrcao pred jarangu pa seo na zemlju. Dotrcao drugi, pa i on seo ne ušavši u jarangu. Okupili se svi, kad imaju šta da vide - sedi Seken u jarangi i pije caj. Ustali bogataši i pošli kuci. Došli oni, pa ce upitati najstarijeg medu njima:
- Kaži nam, stari, ti koji si najviše živeo medu nama, ubili smo coveka, a on oživeo. Šta to treba da bude? Promislio starac, pa rekao:
- Niste vi ubili coveka nego njegovu senku.
Sutradan ujutru bogataši opet došli u jarangu Sekenovu. Ugledao ih Seken pa ce im reci:
- Vidim, krenuli ste u lov. Povedite i mene!
- Mi smo po tebe i došli!
Pošli oni. Samo što se jaranga Sekenova izgubila iz vida, nasrnuli bogati susedi na Sekena, isekli ga na komade pa ove razbacali po tundri. Uto dolete gavrani pa sve iskljuju. Onda se bogati susedi nasmejaše pa rekoše:
- Cik sad pokušaj da oživiš!
Opet oni pojurili jarangi Sekenovoj sa uzvicima "Ko prvi stigne, tome neka pripadne žena, a ko drugi - tome neka pripadne jaranga".
Dotrcali pred jarangu, kad tamo - sedi Seken u pologu, pije caj pa ce im reci:
- Došli ste!
Okrenuše se bez reci i odoše. Kad su se malo udaljili, stadoše pitati jedan drugog: "Šta je ovo sad? Šta je ovo sad?" Rešiše da pozovu Sekena na svetkovinu, pa da ga bace u duboku jamu i zatrpaju zemljom.
Pozvali oni Sekena na svetkovinu. Došao Seken sa ženom i detetom. Za vreme igre domacin mu dao bubanj i zamolio ga da nešto odsvira. Uzeo Seken bubanj pa tiho rekao ženi:
- Stavi dete na kolena! Cim ja padnem u jamu, a ti odmah podi za mnom!
Pošao Seken da svira i pao u jamu. Žena - za njim. Padali oni, padali, pa najposle dospeli u donju tundru. A tamo sedi stari davo pa ce ih upitati:
- Šta tražite ovde?
- Nismo došli po svojoj volji, bacili su nas ovamo! Na to stari davo rece svojim malim davolcicima.
- Odvedite ih nazad na zemlju! A uz saonice odostrag privežite besnog irvasa!
Sede bogati susedi u jarangi, raduju se što su se otarasili Sekena. Stoji ispred njih najstariji medu njima. Oni mu rekoše šta su ucinili sa Sekenom. Zavrteo starac glavom, pa ce im reci:
- Niste dobro ucinili. Zato cete se i sami loše provesti!
Oterali bogati susedi starca. Najednom - iz zemlje izmili bubica, a za njom irvasov rog. Sede susedi i posmatraju. Onda se pojavi drugi rog, za njime irvasova glava, vrat i najposle citav irvas, saonice, na saonicama Seken sa ženom i detetom, a iza saonica na užetu - besni irvas. Onda besni irvas poce da se bacaka tamo-amo, te sve susede izgazi i zatrpa u zemlju. A Seken pode s porodicom kuci.


(Eskimska)

beskraj
17-09-11, 11:53
SEDAM SESTARA MEAMEJ


Vurunah je celog dana bio u lovu i uveče se vratio umoran i gladan kući u logor. Zamolio je svoju staru majku da mu da malo hleba od semena trave, ali mu ona odgovori da više ništa nije ostalo. On onda zatraži od ostalih crnih drugova da mu dadu travljeg semena kako bi mogao sam da ispeče hleb za sebe. Ali oni nisu hteli da mu dadu. Tada se Vurunah naljuti i reče:
- Kada me moja najbliža rodbina pušta da gladujem, onda ću da odem od vas, otići ću u drugu zemlju i živeću od sada kod tuđih ljudi.
A pošto je bio tako besan, on zbilja ode. Uze svoje oružje i ode iz logora da potraži novi zavičaj.
Išao je on tako kad u daljini opazi nekog starca, koji je praznio pčelinje saće i sakupljao med. Starac se okrenu prema Vurunahu jer je primetio da neko dolazi. A kada mu se Vurunah približi, vide da starac nema očiju, iako je izgledalo da je stari primetio njegov dolazak pre nego što je mogao da ga čuje. Vurunah se uplaši i začudi slepom starcu, koji mu je ipak okrenuo lice, baš kao da ga je gledao sve vreme. Kada je bio kraj njega, stari mu reče da se zove Murunumildah, da se i njegovo pleme tako zove, jer nemaju očiju, već vide pomoću nozdrva. Vurunah je to smatrao čudnim i nije bio malo uplašen, iako je Murunumildah izgledao sasvim prijatan i blag. Dodade Vurunahu šoljicu meda, rekavši da je svakako gladan. Pokaza mu mesto gde se nalazio logor i pozva ga da pođe s njim i ostane kod njega. Vurunah uze med i pođe sa starcem prema logoru, ali je smatrao da je ipak bolje da se uputi drugim pravcem.
Pešačio je tako neko vreme i naposletku stigao do nekog jezerceta. Zažele da tu prenoći. Najpre se dobro napi vode, pa leže da spava. Kada se ujutru probudi, pogleda oko sebe tražeci jezerce, ali mesto njega ugleda samo široku ravnicu. Mislio je da još sanja, protre oči i pogleda još jednom.- Pa ovo je cudan kraj - reče. - Najpre nailazim na čoveka koji nema očiju, a ipak vidi. Zatim stižem do velike bare, zaspim, opet se probudim - i sada je nema. A znam sigurno da je tu bilo vode, ta sam sam je pio, a sada nadaleko nigde ni kapi.
Dok se iščuđavao i pitao kako li je voda mogla da išcezne, spazi da nailazi velika nepogoda.
Ustade što je brže mogao i potrča u obližnje žbunje da potraži zaklon. Kada malo zađe u žbunje, nađe tamo na zemlji nekoliko komada kora.
- E, to mi se dopada - reče. - Sada mi treba da potražim još samo nekoliko kočeva, pa da sebi sagradim malu kolibu u kojoj ću se skloniti od bure koja nailazi.
Istesa na brzinu nekoliko kočeva, pobode ih u zemlju i nasloni kore na njih. Kada podiže poslednje parče, odjednom se pred njim stvori neko sasvim neobično biće, kakvo još nikada nije video.
Nepoznati mu doviknu:
- Ja sam Bulgahnunu. - I to viknu takvim strašnim glasom da Vurunah ispusti parče kore, zgrabi svoje oružje i pobeže što je brže mogao. Na buru je potpuno zaboravio; imao je samo jednu misao: da što pre pobegne van domašaja Bulgahnunua.
Trčao je pravo i najzad stigao do neke reke koja mu je presecala put sa tri strane. Pošto je reka bila suviše široka, pa nije mogao da je pregazi, morao je da se vrati. Samo, nije se vratio istim putem, nego je skrenuo drugim pravcem. Kada se okrenuo i za sobom ostavio reku, spazi krdo emua koje se uputilo vodi. Polovina ih je bila pokrivena perjem, a druga polovina nije, ali su i oni imali izgled emua. Vurunah je jednoga od njih hteo da ubije kopljem, da bi ga pojeo. Pope se na drvo da ga ne vide; zatim pripremi koplje da ubije jednu od tih ptica bez perja. Kada su prolazile pored njega, on odabra svoju žrtvu, baci koplje i ubi je. Potom siđe sa drveta da bi je uzeo.
Kada je potrčao prema mrtvoj ptici, primeti da to nisu emui, nego urođenici nekog stranog plemena. Stajali su oko svoga mrtvog druga i besno davali na znanje da hoće da ga osvete. Vurunah uvide da bi mu slabo koristilo pravdanje da je čoveka slučajno ubio misleći da je emu; jedini mu je spas bio u bekstvu. Uze put pod noge, i iz straha da neprijatelji ne potrče za njim, nije smeo ni da se okrene. Tako je bežao dok nije stigao do nekog skloništa. A našao se tamo pre no što je i mislio; pomišljao je samo na opasnost koja mu je pretila i nije obraćao pažnju na ono što se nalazilo na putu.
Kada uđe u kolibu, nije više imao razloga za strahovanje, jer je unutra bilo samo sedam mladih devojaka. Ali mu one uopšte nisu ulivale strah, naprotiv, izgledalo je da su one više iznenadene nego on. Bile su prema njemu veoma ljubazne kada su videle da je sam i gladan. Dadoše mu da jede i pustiše ga da preko noći ostane u kolibi. On ih onda upita kako se zovu i gde se nalaze ostali iz njihovog plemena. Devojke mu odvrate da se zovu Meameje i da im se pleme nalazi daleko odatle, u drugom kraju. One su došle ovamo samo da razgledaju ovaj kraj, da ostanu malo, i da se posle vrate u svoj zavičaj.
Sutradan Vurunah napusti kolibu sestara Meamej i nastavi put. Pretvarao se da više nikada neće da se vrati. Ali u potaji je mislio da se sakrije negde u blizini i da ih posmatra. Hteo je, kad se ukaže zgodna prilika, da ugrabi jednu od njih i uzme je za ženu. Bio je sit samoće. Najednom spazi kako sedam sestara Meamej uzimaju motike i odlaze. Pratio ih je izdaleka i pazio da ga one ne vide.
Devojke zastaše kod nekog gnezda krilatih mrava. Motikama čeprkahu po travnjaku, a kada iskopaše sve mrave, pobacaše motike, posedaše želeci da spreme dobru zakusku, jer su ovi mravi za njih bili prava poslastica.
Dok su sestre spremale divnu zakusku, Vurunah se tiho prikrade motikama i dograbi dve. Zatim se sa plenom pažljivo odšunja natrag u skrovište. Kada su se sestre Meamej najzad najele, odoše po svoje motike. Ali samo njih pet nađoše motike, i odoše ostavivši one dve da traže nestale alatke. Mislile su da će ih dve devojke, po svoj prilici, naći tu negde u blizini, i da će potom, kada opet budu imale svoje oruđe, lako stići svojih pet sestara. Dve devojke pretražiše ceo mravinjak, ali nisu mogle da nađu motike. Kada su tako nacas okrenule Vurunahu leđa, on izađe iz skrovišta i zabi obe motike u zemlju. Zatim se ponovo vrati u skrovište. Kada se devojke okrenuše, odjednom spaziše svoje motike. Radosne, potrčaše prema njima i izvukoše ih iz zemlje, u koju su bile dobro pobodene. Dok su to radile, Vurunah izlete iz skrovišta, dograbi obe devojke oko pasa i dobro ih priteže. One su se opirale i vikale, ali uzalud. Niko nije mogao da ih čuje, jer nikoga nije bilo. Kada su uvidele da su sve opiranje i vika uzalud, smiriše se, a Vurunah im reče da ne treba da se boje i da će se on starati o njima. Dodade da je sam, pa bi želeo da ima dve žene. Neka mirno pođu sa njim, i biće im dobro. Samo, moraće da urade sve što im on bude rekao. Ako ne budu mirne, on će brzo da ih umiri svojom batinom. Kada mlade devojke uvideše da je svaki otpor uzaludan, učiniše kako je Vurunah tražio i mirno podoše sa njim. Rekoše mu da će ih njihovo pleme jednoga dana opet odvesti, a on, da bi to sprečio, pođe brže, misleći da će na taj način izbeći svako proganjanje.
Prošlo je tako nekoliko nedelja, a obe sestre Meamej su se na izgled snašle u novom položaju i bile sasvim zadovoljne. Ali su, kad bi ostale same, često razgovarale o svojim sestrama i razmišljale o tome šta li su one uradile kada su primetile njihov nestanak. Pitale su se da li njihove sestre možda tragaju za njima, ili su se vratile u zavičaj da dovedu pomoć. Ali nijednog trenutka nisu pomišljale na to da su možda odavno zaboravljene i da će zauvek morati da ostanu sa Vurunahom.
Kada su tako jednoga dana sedele zajedno u logoru, reče Vurunah:
Vatra neće da se razgori. Idite i donesite mi komade kore od ona dva bora.
- Ne - odvratiše one - ne smemo da ljuštimo koru sa bora. Ako to uradimo, nećeš nas više nikada videti.
- Idite i ucinite to što vam kažem. Donesite mi borovu koru. Zar ne vidite da vatra jedva tinja?
- Vurunah! Ako odemo, nećemo se nikad više vratiti. Nikada nas više nećeš videti. Mi to znamo.
- Hajdete, ne brbljajte! Jeste li ikada videle da se brbljanjem može održati vatra? Šta pričate? Idite i učinite kao što vam kažem! Ne pričajte gluposti, a ako budete bežale, ja ću vec umeti da vas uhvatim, pa kada vas budem zgrabio, dobićete dobre batine. Idite! Ni reči više!
Na to Meameje odoše, poneše sa sobom kamene sekire da bi oljuštile koru. Svaka od njih otišla je do jednog bora i sekirom snažno zasekla koru. Kada su to uradile, borovi počeše da rastu sve više i više iz zemlje, i ponesoše ih obe sa sobom. Koliko su borovi rasli, toliko su se devojke udaljavale od zemlje.
Kada posle prvog udarca nije čuo i drugi, Vurunah pođe prema borovima i htede da vidi zašto se sestre Meamej ne vraćaju. Kada stiže do borova, vide da su postali mnogo veći, a gore u vrhovima lebdele su njegove dve žene. Doviknu im neka izvole da siđu, ali mu one ne odgovoriše. Ukoliko su se više pele, utoliko je on upornije dovikivao, ali mu one nisu odgovarale. A borovi su rasli sve dok im vrhovi ne dodirnuše nebo. U to ostalih pet Meameja proviriše iz neba. Zvale su svoje dve sestre govoreći im da se ne plaše i da uđu. A kada ove dve začuše glasove svojih sestara, brzo se popeše na nebo. Sestre im pružiše ruke, i uvukoše ih unutra. Tamo su svih sedam ostale da zajedno dalje žive.
I danas, kada pogledaš prema nebu, možeš da vidiš svih sedam sestara Meamej zajedno. Mi crnci ih nazivamo Meamejama, a vi belci - Vlašićima.


(Australija)

beskraj
22-09-11, 11:51
BOGATAš I GOLJIN SIN

Živeo negde jedan bogati seljak koji je iz godine u godinu bivao sve bogatiji: imao je na više mesta vrlo lepa imanja, prave male spahiluke. Zvao se Petar, ali zbog njegova bogatstva svi su ga zvali Petar Gavan. A živeo u udžerici kraj bogataševa doma i jedan siromašak koji osim žene i gomile dece nije imao ništa drugo na svetu. Ime mu je bilo Jan, ali zbog njegova siromaštva svi su ga zvali Jan Golja.
Petar Gavan, koji je bio tako neobicno bogat, bio je uz to i pravi i oholi škrtac - a bogataši su cesto takvi - i što je koji covek bio siromašniji, pokazivao se prema njemu tim vecom tvrdicom. Drukciji je bio sa gospodom i sebi ravnim bogatašima: tad mu nikakvi izdaci nisu bili preveliki ni gozbe preskupe, jer je hteo da stekne njihovo uvaženje.
Ali mada je bio neizmerno bogat, Petar Gavan nije bio nikad zadovoljan i u dnu duše zavideo je Janu Golji na mnogoj deci, jer sam nije imao ni jedno dete, koje bi upravljalo mnogim njegovim imanjima kad on jednom bude ostareo. Žena mu je iz bliza i iz daleka tražila lekare i nadrilekare da joj pomognu. Ali je sve bilo uzaman, jer za boljku ovakve vrste još nije nikla biljka u koje bi bilo moci od pomoci.
- Sve mi ide uz dlaku - govorio je Petar Gavan, i kad god se u Jana našla prinova, buknula bi u njemu zavist, i on bi svoju pesmu ponovo pocinjao iz pocetka.
Dogodilo se jedne veceri da neka stara žena prode onud i zamoli u njega sklonište preko noci. Zar za tako šta da mu se obraca nekakva slepica? Nije njegov dom - dom staraca i starica, rece, a zatim joj zatvori vrata pred nosem.
Starica morade poci dalje i onda se s istom molbom obrati Janu Golji.
O, primio bi je od sveg srca rado, kaže Jan, ali žena mu je upravo na babinjama, i zbog toga ne zna gde bi i kako bi u svojoj udžerici smestio putnicu-namernicu.
- Kad je tako - rece stara - onda sam došla baš u pravo vreme, jer ja se u te stvari razumem. I to rekavši, ude u sobu.
- Pa ovo je izvanredno lepo detence! - rece videvši muškarcica na grudima porodilje. - Taj ce jednom u životu daleko doterati! I zbog toga valja vam zamoliti Petra Gavana da mu bude kršteni kum.
Jan i žena mu samo se zgledaše. Jer pre bi sunce pocrnelo nego što bi se Petar Gavan spustio tako nisko da bude kršteni kum detetu takvih golja kakvi su Jan i njegova žena.
- Covek se rada kao siromah - rece starica - ali ce vaš sin biti jednom bogat. A ni Petar Gavan, koji danas izigrava velika gospodina, nije bio odeven kad je došao na svet. I zbog toga, Jane, ucini kako ti kažem.
Jan Golja poceše se za uvetom, a zatim se uzme cešati svuda po glavi. Ali je starica ostala uporna i pošto je pripadala onoj vrsti ljudi koji znaju više no drugi, posluša je Jan, ode Petru Gavanu i kaže mu s kakvom je molbom došao.
- Jesi li ti pao na teme? - rece mu bogataš. - Zar ja da budem kršteni kum golacevicu takvoga golje kao što si ti? Tornjaj se odavde, i to smesta, ako želiš da se vratiš kucicitav!
I to rekavši, tresne vratima pred njim da se sve orilo.
"To bi i bilo premnogo za siromašne ljude - okumiti se s takvim bogatašem", mislio je u sebi Jan vracajuci se otud cvrsta koraka.
Kad dode kuci, zapita ga starica kako je tekla stvar i Jan morade da isprica po istini: da nije bilo onako kako je ona zamislila.
- To izlazi na isto - rece stara - jer tvoj ce sin biti ipak onaj koji ce ga naslediti, i sve što je Petar Gavan stekao i scicijašio, on ce jednog dana dobiti. Samo to morate zadržati za sebe - dodade starica - inace ce - ovo vam kažem da znate - doci do teškoca.
Dobro, dobro, oni ce o tome cutati, to je jasno.
Sutradan izvadi starica iz svoje kotarice lepo odelce, uredi dete, ukrasi ga, odnese ga svešteniku te bude kršten i dobije ime Petar.
Ali se Petar Gavan stalno jedio što nema dece. I kako mu ih žena nije darovala, slože se njih dvoje da kupe jedno dete i usvoje ga. To, dabogme, mora biti lepo dete, ali ne sme biti skupo. I toga radi pode Petar Gavan Janu Golji.
- A je l' ,ti - rece mu - ti imaš mnogo dece?
- Bogme imam, neka su mi živa i zdrava! - kaže Jan. - S mojom decurlijom je kao s tvojim imanjima: jedva da ih možeš izbrojati.
- M-da. A ja nemam dece - rece Petar Gavan - pa da mi prodaš svog najmladeg sincica.
Jan kaže da se ne razume u trgovanje, a narocito ne u trgovanje takvom robom. Ali se onda seti reci one starice, i tako razmena dobara bude izvršena. Jan dobije mericu ovsa, a Petar Gavan njegova sincica. Gavan obeca da ce mu sina doživotno hraniti i izdržavati, pa se cak na to i zakune.
Kad je prošlo neko vreme, pocne opet s Petrom Gavanom stara pesma: jest, imao je dete, ali to nije bila krv njegove krvi ni izdanak njegove loze. Žena mu morade ponovo tražiti pomoc lekara i nadrilekara, ali sad s mnogo više srece no dotad: posle uspešna lecenja, nade se u kolevci u domu Petra Gavana jedna - cerkica. Gavan je sad bio u sedmom nebu i smatrao je da mu je onaj golacevic, sin Jana Golje, suvišan. Ali kad ga je vec uzeo, nije mu zasad ostajalo šta drugo no da ga i zadrži, a posle ce videti šta ce i kako ce s njim.
Jan Golja i njegova žena bili su, naravno, zadovoljni novim stanjem u domu Petra Gavana. Gledajuci decaka kako se igra s lepom, ljupkom devojcicom, oni su ih vec videli kao buduce mladence. Jer u reci one starice cvrsto su verovali i bili u tom tako nepokolebljivi kao da vec imaju u džepu Gavanov novac.
Jednoga dana izleti Janovoj ženi iz usta prorocanstvo one starice. Cim ga je izbrbljala, pokajala se, ali reci, kad jednom izlete, više se u usta ne vracaju, nego samo dobivaju sve snažnija krila. Sad su obletale sav onaj kraj i nisu se smirile dok nisu doprle do ušiju i samog Petra Gavana. Ono na šta je Gavan skoro bio zaboravio, pocne mu se opet vrteti po glavi; da je ovaj njegov usvojenik samo jedan golacevic, a kad se takvi najedu, udari im to u glavu i pocnu se zanositi kojekakvim mislima. "Sad se igra s mojom cerkicom, a nije iskljuceno da ce mu se na kraju prohteti da mi postane zet", govorio je sam sebi. Zbog toga se uznemiri i stane razmišljati kako da ga se otarasi.
Slucaj je bio takav da je Petar Gavan imao sestru koja je prebivala daleko, daleko, severno od brda, zapadno od jezera i južno od velikih slapova. I jednog dana kaže decaku da joj odnese njegovo pismo, ali da dobro pazi na nj, jer to je, veli, osobito važno pismo. šta je u njemu bilo sadržano, to mu nije kazao. A pisao je sestri da odvede decaka na most iznad velikih slapova i gurne ga da se stropošta u vodu.
Decak pohita što je brže mogao. O sutonu našao se usred šume, ne znajuci kako da dode do cije kuce gde bi prenocio. Uto se sretne s jednom starom ženom, a to je, u stvari, bila upravo ona starica koja ga je kao novorodence nosila na krštenje i bila mu kuma, samo što to decak nije znao.
- Kud si pošao, momcicu? - zapita ga.
- Pošao sam k sestri Petra Gavana, koja prebiva severno od brda, zapadno od jezera i južno od velikih slapova - odgovori decak. - Nosim njegovo pismo i treba da joj ga predam. Ali, draga bakice, da li bi bila tako dobra da me primiš na prenocište?
Hoce, hoce, kaže starica, njezina kuca je tu blizu.
Tako decak pode s njom, a cim je zaspao, uzme mu starica pismo i ode brzo k ucitelju koji je prebivao u kuci kraj same šume. Zamoli ga da joj procita pismo i on joj ga procita.
- Opaku nameru ima u glavi taj Petar Gavan - rece stara - ali se ne usuduje da je sam svojom rukom izvrši. Nego, nece ni ovako ostvariti svoju zamisao!
A onda zamoli ucitelja da napiše drugo pismo: preporucuje sestri da bude dobra prema decaku i drži ga kao svoje rodeno dete dok on, Petar Gavan, ne bude došao po njega - tako je glasila poruka u ovom drugom pismu. Potom se brzo vrati kuci i kad je decak ujutru ustao, pismo se nalazilo u njegovu džepu. Momcic zahvali starici na ljubaznom prijemu i pode dalje.
Kad je stigao do sestre Petra Gavana, ona procita bratovo pismo i primi decaka najlepše i najljubaznije, i njemu je kod nje bilo tako kako je samo mogao poželeti. što je vreme više prolazilo, ona ga je sve vecma volela, jer je bio uctiv i poslušan i jer je u njega bila snažna jezgra dobrote.
Ali ma kako da mu je kod nje dobro bilo, on je ipak cesto ceznuo za kucom; možda ga je želja vukla kuci i zbog toga što je ponekad mislio na devojce s kojim se igrao dok su bili mali i s kojim se i posle tako lepo slagao.
Godine su prolazile jedna za drugom, decak se razvio u visoka, snažnog mladica, a Petar Gavan nikako da dode po njega niti da šta javi. Sedeo je na svojem imanju i razmišljao o tome za koga da uda kcer, jer je ona vec bila u godinama za udaju i valjalo je jednog dana rešiti se - njoj: da prestane devovati, a njemu: da je udomi.
Kci mu, medutim, o udaji ni da cuje: ne treba joj, kaže, covek. Ali bi ovda-onda zapitala oca kad ce se mladic vratiti kuci; i što je bila starija, sve bi mu se cešce obracala s tim pitanjem, tako da Petar Gavan poce da strahuje od pomisli da mu se sestra možda nije držala uputstva u njegovu pismu. Gospode, ako je Goljin sin živ! Samo bi mu to trebalo! Te tako jednog dana upregne konje u
kola i krene k sestri. Hteo je iz njezinih usta da cuje i tako se uveri u to da je mladic vec odavno mrtav.
Kad je tamo prispeo, stajao je njegov golacevic na dvorištu! Petar Gavan se osetio u tom trenutku tako kao da ce sici s uma.
- Zašto nisi ucinila ono što sam ti pisao da uciniš? - upita sestru.
- Pa zar nisam ucinila? - odgovori mu sestra. - Zar ga nisam držala sasvim kao svoje rodeno dete, onako kako si me zamolio u pismu? - I to rekavši, pruži mu pismo.
Gavan ga je citao i citao, gledao u pismo i gledao toliko da mu oci umalo nisu iskocile iz glave, jer pismo je bilo napisano tako kao da ga je pisala njegova ruka.
- Sve mi ide uz dlaku! - rece, i da je smeo, smoždio bi mladica na mestu. Ali nije smeo, nego napiše ženi pismo i naredi joj u njemu da pode s mladicem do visoke peci i gurne ga u užarenu pec; ne ucini li tako, morace se sama sruciti u pec kad se on bude vratio kuci.
Onda pismo pruži mladicu i zamoli da ga odnese kuci. On, Petar Gavan, vratice se kuci kad bude izvršeno ono što je u pismu naredio da se izvrši.
Mladic smesta krene na put i kad je bilo uvece, nade se usred guste šume, gde se sretne s onom staricom.
- Odakle li dolaziš? - zapita ga.
- Dolazim od Petra Gavana, koji je u gostima kod svoje sestre, i nosim pismo njegovoj ženi - odgovori joj mladic. A zatim je zamoli:
- Ah, draga bakice, primi me i sad na prenocište.
Hoce, hoce, kaže mu starica, i rado ce ga primiti, te tako podu dalje zajedno. Kad je pak mladic zaspao, uzme mu starica pismo, ode s njim do ucitelja i zamoli ga da joj procita pismo, što on i ucini.
- Sad je smislio nešto drugo davolsko i gura ženu da to izvrši - kaže ucitelj.
- Ali od njegove namere nece biti ništa ni sad! - rece starica.
Tako, po njezinoj molbi, napiše ucitelj drugo pismo. U tom drugom pismu porucuje Gavan ženi da smesta sa kcerju i njihovim usvojenikom, sinom Jana Golje, ode svešteniku i zamoli ga da oglasi veridbu ovo dvoje mladih. Ne bude li tako uradila, bacice je u visoku pec kad se bude vratio kuci - takoje stajalo u pismu.
Potom starica požuri kuci i kad se mladic izjutra probudio, pismo je bilo u njegovu džepu. On zahvali starici na ljubaznu prijemu i onda ode.
Kad je stigao kuci i kad ga je ugledala žena Petra Gavana, razrogacila je oci, a još ih je vecma razrogacila kad je procitala muževo pismo. "Mnogo šta cuje covek u životu, ali ovako nešto ni sanjati ne bih mogla", rece u sebi. Ali ne želeci ni najmanje da je muž baci u visoku pec, prizove kcer. I glecuda! - sad joj kci odjedanput dobi volju da se uda. Tako odu odmah svešteniku i zamole ga da oglasi veridbu dvoje mladih, kceri Petra Gavana i sina Jana Golje.
U nedelju, na dan prvog oglasa veridbe, Gavanova žena priredi pravu svetkovinu: u svima prozorima na kuci gorele su svece. Ugledavši s brežuljka svoj dom u žarkoj svetlosti, Petar Gavan, koji se vracao od sestre, mislio je da mu je u kuci izbio požar. A kad je cuo šta se dogodilo, zamalo da pukne od besa.
Pojuri k ženi u sobu i tresne pesnicom o sto da je sve pucalo.
- šta si ti to uradila dok sam bio van kuce? - drekne na nju. - šta te je navelo na to da mi skuvaš ovakvu poparu? Zašto nisi ucinila onako kako piše u pismu?
- Zar nisam ucinila onako kako piše u tvojem pismu? - odgovori mu žena. - Zar nisam bila kod sveštenika, zamolila ga da oglasi veridbu naše kceri i sina Jana Golje i priredila pravu svetkovinu? - rece mužu i pruži mu njegovo pismo.
Petar Gavan uzme citati pismo i citao ga je dotle dok nije požuteo i pozeleneo, jer je pismo bilo napisano upravo onako kako on piše, njegovim pravim pravcatim rukopisom.
- Cini mi se - rece naposletku - da je sam davo umešao ovde svoje prste.
Onda pozove sina Jana Golje.
- Ti to kao hoceš da mi postaneš zet, je li, ti? - rece mu. - E, brajce, ne ide to tako naprecac! Nego prvo podi k divu na kraj sveta, taj ume da odgovori na sva pitanja. Pitaj ga: zašto meni uvek sve ide uz dlaku? Doneseš li mi odgovor, dobiceš moju kcer za ženu; inace od tog posla ne može biti ništa.
Mladic nije bio nimalo ushicen time što mu valja poci na kraj sveta, a nije, dabogme, imao ni razlog da se raduje što ostavlja dragu devojku. Ona pak, kci Gavanova, molila je oca i preklinjala da ga ne šalje na put do na kraj sveta, plakala je i plakala da samo što nije oslepela od placa, ali joj otac ostade tvrda i neumoljiva srca - mladic je morao krenuti na put. Sad je Petar Gavan verovao da je dobio igru, jer onaj div na kraju sveta bio je ljudožder - to je Gavan znao!
Dugo je mladicu valjalo putovati do na kraj sveta: morao je proci kroz tri kraljevine da donde dospe. Kad dode do prvog kraljevskog dvora, doceka ga na stepenicama sam kralj.
- Kud si pošao, mladicu? - zapita ga.
- Kad si pošao divu na kraj sveta - rece kralj - onda budi dobar, dragi mladicu, pa ga pitaj šta je i kako je s mojom kcerju, koja mi je nestala pre sedam godina.
- Pokušacu - kaže mladic. - Dobijem li odgovor na jedno pitanje, dobicu, valjda, i na više pitanja.
Onda ga kralj lepo primi i pocasti i snabde ga bogato namirnicama. Mladic mu zahvali i pode dalje na put dok ne ugleda jedno brdo, tako strašno veliko i visoko kakva nigde drugde u celom svetu nije bilo. To je bio kraj sveta, i div koji je umeo da odgovori na sva pitanja prebivao je u tom brdu. Da bi se dospelo do njegova prebivališta, moralo se preci preko velike reke. Na obali je bio camac, a u camcu je sedela jedna stara, ružna žena. Mladic je zamoli da ga preveze preko.
- Hoceš li k divu? - upita starica. Da, hoce, kaže joj; hoce da ga pita zašto Petru Gavanu uvek sve ide uz dlaku.
- Ah, dragi mladicu - rece stara žena - onda ga pitaj i to dokle cu još sedeti ovde, jer ima vec tri stotine godina otkako se nalazim u ovom camcu.
- Pokušacu - kaže joj mladic i ona ga onda preveze preko reke.
U brdu su bila vrata i mladic nije pravo znao treba li da ude ili da ne ude, jer se u bravi na vratima nalazio kljuc. Onda stegne srce, otvori vrata i ude u veliku dvoranu, ciji su se zidovi sijali kao suvo zlato. U dvorani je sedela prelepa, nežna mlada devojka sa preslicom, na kojoj je prela najtananije zlatne niti.
- Odavno nisam videla cestita coveka - rece mu devojka - ali kako si, dragi mladicu, dospeo ovamo i šta tražiš ovde?
- Poslao me ovamo Petar Gavan - odgovori joj mladic. - Naredio mi je da mnogo pozdravim diva i pitam ga: zašto njemu, Gavanu, uvek sve ide uz dlaku. Kad bih mogao razgovarati s ocem-divom?
- Kad bi mogao razgovarati s divom? O, dragi mladicu, ti ne znaš šta govoriš - kaže mu lepa devojka. - Sad nije kod kuce, izišao je, ali ako te bude zatekao ovde kad se vrati, progutace te u slast, i to odjedanput, kao zalogaj.
- To bi, bogme, bilo neprijatno - rece mladic. - Ali ja, u svakom slucaju, moram s njim razgovarati, jer mi ga još valja pitati o ovom i onom - i on joj isprica sve naloge što ih je primio. A kad joj pomenu kralja koji je pre sedam godina izgubio kcer, ona uzdahnu i rece:
- O, zamisli samo kad bi taj kralj bio moj otac! Jest, moram ti pomoci kako budem znala i mogla. I zamisli samo kako bi bilo kad bismo imali srecu da zajedno odemo odavde.
Onda mu pokaže zlatan mac koji je visio o zidu.
- Pokušaj da vidiš možeš li ga podici - kaže mu. Mladic pokuša caskom, ali ga ne uzmože podici.
- Popij jedan gutljaj iz ove boce! - kaže mu devojka, i to pomože: sad je mogao skinuti mac sa zida.
- Popij još jedan gutljaj! - kaže mu opet, i on tako ucini: sad je išlo mnogo bolje, sad je mogao podici mac visoko. A onda ispije bocu do dna, i to mu toliko poveca snagu da je teškim macem mogao mahati kako je hteo, tako lako kao da ima u ruci vrbov prut.
- Sad se uvuci pod postelju i pokrij se ovom medvedom kožom da ti div ne oseti miris - kaže mu devojka.
Mladic ucini tako. Zavuce se pod postelju i pokrije se medvedom kožom do preko ušiju.
U istom casu div s hukom ude u sobu.
- Huuu! - rece šireci nozdrve. - Osecam ljudsku krv.
- Jest, to je mogucno - rece princeza. - Malocas doleteo ti je jastreb s velikom koskom u kljunu. To je svakako bila ljudska kost kad ti tako golica nos.
- Jedna jedina koska ne može tako jako mirisati - kaže div.
- Jest, da, ali secam se, cini mi se, da su bile dve koske - rece ona.
- E, dobro, dobro - kaže div, a onda sedne i uzme joj pricati o svojim junackim delima, o tome koliko je ljudi tog dana prožderao i tako dalje. Potom je došlo vreme da se spava i tako oni legnu i div zaspi.
Odjednom se princeza trgne.
- Ah! - krikne i okrene se u postelji.
- šta je? - zapita div.
- Ah, sanjala sam nešto smešno - odgovori princeza.
- A šta si to sanjala? - upita div.
- Sanjala sam o nekom ko se zove Petar Gavan i taj me pitao zašto njemu uvek sve ide uz dlaku - kaže mu ona.
- To dolazi odatle što nece da uzme za zeta mladica koji mu je suden - rece div, zatim ponovo zaspi i zahrce da je brdo jecalo. Ali odjedanput princeza se opet trgne.
- Ah, ah! - krikne i okrene se u postelji.
- No, šta je sad? - pita div i pocne se ljutiti.
- Ah, sanjala sam nešto smešno - odgovori ona.
- šta si to sanjala? - pita je div.
- Sanjala sam o jednom kralju koji je imao u vrtu nekakvu sasvim cudnovatu vocku - odgovori princeza. - Sve jabuke s te vocke bile su crvene na jednoj strani, a bele na drugoj; kako je to mogucno?
Div joj na to pitanje odgovori:
- To dolazi od silnog zlata i srebra što je tamo zakopano u vreme kad su svi carevi i kraljevi sveta ratovali medu sobom.
I okrenuvši se k zidu, stade opet hrkati da se brdo treslo.
Ali se princeza odjednom trgne.
- Ah, ah, ah! - krikne i obrne se u postelji.
- šta ti je sad? - drekne div, vec sasvim ljut i osoran.
- Ah, sanjala sam nešto neobicno - rece princeza.
- No, šta si sanjala? - upita je div.
- Sanjala sam o nekom kralju koji je imao izvor najbistrije i najpitkije vode kakve nije nigde u svetu, a sad je voda u njemu zagadena i prljava kao lokva. Ah, dobri moj - rece - kaži mi kako je to mogucno?
Div joj na to pitanje odgovori:
- To je zbog strvine jednog konja koji je zakopan tamo kraj izvora. Treba strvinu iskopati i izvor ce opet biti cist kao što je nekad bio. Ali sad me ostavi na miru s tim svojim sanjanjem.
I okrenuvši se k zidu, pocne hrkati da je sve pucalo.
Ali se princeza odjednom trgne.
- Ah, ah, ah, ah! - krikne i prevrne se u potelji.
- šta li je opet? - drekne div, sad vec sasvim besan.
- Ah, sanjala sam nešto neobicno - rece princeza.
- šta si to sanjala? - vikao je div.
- Sanjala sam - kaže mu ona - o jednom kralju koji me je pitao šta je i kako je s njegovom pre sedam godina nestalom kcerju. A ja bih htela da znam ko je taj kralj.
Div joj na to pitanje odgovori:
- Taj kralj je tvoj otac. Ali može on pitati i razbijati glavu pitanjem koliko god hoce, ti ostaješ tu gde si. A sad me ostavi naposletku na miru sa svojim snovima; jesi li razumela ?
Zatim se okrete k zidu, zaspi i tako zahrka da se brdo treslo i pucalo kao da ga je zahvatila olujina.
Ali najednom trgne se princeza i opet:
- Ah, ah, ah, ah, ah! - krikne i okrene se u postelji. Div skoci.
- šta ti je opet? - izdere se na nju vrlo grubo, jer sad je bio van sebe od besa.
- Ah, najmiliji i najbolji tatice - rece princeza - trgla sam se, nisam mogla drukcije, jer sam sanjala nešto tako cudnovato.
- To je nekakvo strašno sanjanje ove noci - kaže joj. - Ti inace ne sanjaš takve ni tolike snove. Pa de, šta si sad sanjala? - drekne besno.
- Sanjala sam - kaže princeza - kako me starica sa camca na reci pita doklece još morati ostati u camcu. Div joj na to pitanje odgovori:
- Ostace donde dok ne bude dobila zamenu. A dobice je tada kad neko sedne u camac na njezino mesto, a ona skoci na zemlju i rekne: "Sad sedi ti ovde toliko vremena koliko sam ja sedela." - Onda ce ona biti slobodna, a onaj koji bude u camcu, ostace umesto nje. Ali ako me sada ne budeš ostavila na miru da mogu spavati, glavu cu ti odseci - rece joj na kraju, skine sa zida mac i položi ga kraj sebe u postelju. Onda zaspi i zahrce da se sve orilo kao kad puca grom za gromom.
Dobivši od diva odgovor na sva pitanja, izmigolji se princeza iz postelje; u isto vreme izvuce se i mladic iz svojeg skrovišta, pa, ne caseci casa, dohvati mac i jednim silnim udarcem odsece divu glavu. Sad je princeza bila slobodna i njih dvoje potrce odmah k reci ostavivši mrtva diva u lokvi njegove divovske krvi.
Kad dodoše do camca, zapita starica mladica da li je od diva dobio odgovor na njezino pitanje.
- Prvo nas prevezi preko, pa ceš onda cuti njegov odgovor - rece joj mladic.
Dobro, prevešce ih. A kad izidoše iz camca i stadoše na zemlju, okrete se mladic i rece joj:
- Kad iduci put budeš nekog prevozila, treba da staneš nogom na zemlju, a onom ko za tobom ostane u camcu da kažeš: "Sedi sad ti ovde toliko koliko sam ja sedela!" - Onda ceš biti slobodna, a onaj drugi ostace u camcu umesto tebe.
- Trebalo je da mi kažeš pre no što sam te prevezla, pa bi sad ti sedeo ovde mesto mene -ljutito je vikala starica za njim i princezom.
Onda su išli istim putem kojim je mladic bio došao i kad stigoše do kraljevskog dvora u kojem je prebivao princezin otac, može se zamisliti kako su ih tamo docekali raširenih ruku. Kralj se tako radovao da se to ne može izraziti recima. Mladica prosto nije hteo pustiti da ode, jer je želeo da mu on bude zet i naslednik, a ta njegova želja je bila potpuno razumljiva. Kao njen otac, tako je mislila i princeza, i ona ga je molila i molila da ne ode od nje, ali je on ostao pri onom što je vec na pocetku rekao: mora, veli, kuci da saopšti odgovor Petru Gavanu, a osim toga - a ovo je kazao samo princezi, koja je cula šta je div rekao - neko ga kod kuce ocekuje s velikom cežnjom.
Pošto je bilo nemoguce zadržati ga, opremi ga kralj za put kako se samo moglo poželeti: da mu lepa odela, konje i kola, tako da je mladic pošao od njega kao najotmeniji plemic.
Zatim prispe u drugu prestonicu, i kad su tamo ucinili onako kako je div rekao da treba uciniti, potece u izvoru voda pitka kao najbolje vino. I ovaj kralj obdari ga mnogim darovima, a potom mladic ode do treceg kraljevskog dvora. Tamo naredi da se kopa s obeju strana jabuke, dok se nije iskopalo tako strašno mnogo zlata i srebra da se to ni prikazati ne može. Kralj mu da pola od svega iskopanog blaga.
Tako je sin Jana Golje postao pravi veliki gospodin, i Petar Gavan stajao je s kapom u ruci kad je u svojem dvorištu prilazio sjajnim kolima, gotovo verujuci da mu dolazi kralj da se pozdravi s tako znamenitom licnošcu kao što je on, Petar Gavan.
Kad vide ko je taj što sedi u kolima, može se zamisliti kako je razrogacio oci. A kad cu divov odgovor, smesta naredi da se što brže spremi sve što je potrebno za svadbu njegove kceri i sina Jana Golje.
To je bilo svetkovanje i svadbovanje tako sjajno kako se odavno a možda i nikad pre toga nije ni culo ni videlo. Gavan, tvrdica kakva se samo zamisliti može, davao je sada novac i šakom i kapom samo da svadbovanje bude što velelepnije.
Medu svatima bili su i sestra Petra Gavana i starica kojoj Gavan negda nije hteo dati ni da prenoci u njegovu domu i koja je krstila Goljina sina, i Jan Golja sa ženom i svom njihovom tevabijom, svi u novim novcatim odelima i haljinama. Svatovsku gozbu spremilo je sedam kuvarica iz prestonice, a toliko je ljudi došlo u svatove da im se konji nisu mogli izbrojati. Svati su igrali i pevali, ijujukali i opet igrali, jeli i pili kao da su bili u svatovima samog kralja.
Sad bi Petar Gavan zaista mogao biti zadovoljan, jer bolja zeta ne bi nikad našao ma koliko ga tražio. Ali, uprkos svemu, on nije bio istinski zadovoljan. Nije mu išlo u glavu da je golacevic bogatiji od njega, a jedio se i što mu je zet bio nerasudan i ne uze sve što je div imao, nego je ostavio da leži sve tamo gde je bilo; a što cak ni kljuc od divovih vrata nije poneo sa sobom, to mu baš nikako nije davalo mira.
I tako Petar Gavan upregne jednog dana konje u kola i ode, a da niko nije znao reci kuda ni kamo. On je, medutim, otišao na kraj sveta da uzme sve ono što je div imao.
Kad je došao na reku, ude u camac i starica ga zamoli da sedne. Cim je Gavan seo, ona se u jednom skoku nade na zemlji i okrenuvši se k njemu, rece:
- Sad sedi ti ovde toliko koliko sam ja sedela! - I tako Petar Gavan ostade da sedi u camcu, i sedi tamo i danas i zuri u zlato što se sija iz divove otvorene dvorane.
Ali je njegovoj kceri i sinu Jana Golje sasvim dobro i oni žive u zajednickoj sreci i zadovoljstvu. A živi i onaj ko je poslednji ispricao ovu pripovetku.

beskraj
22-09-11, 11:52
BOGATAš I GOLJIN SIN

Živeo negde jedan bogati seljak koji je iz godine u godinu bivao sve bogatiji: imao je na više mesta vrlo lepa imanja, prave male spahiluke. Zvao se Petar, ali zbog njegova bogatstva svi su ga zvali Petar Gavan. A živeo u udžerici kraj bogataševa doma i jedan siromašak koji osim žene i gomile dece nije imao ništa drugo na svetu. Ime mu je bilo Jan, ali zbog njegova siromaštva svi su ga zvali Jan Golja.
Petar Gavan, koji je bio tako neobicno bogat, bio je uz to i pravi i oholi škrtac - a bogataši su cesto takvi - i što je koji covek bio siromašniji, pokazivao se prema njemu tim vecom tvrdicom. Drukciji je bio sa gospodom i sebi ravnim bogatašima: tad mu nikakvi izdaci nisu bili preveliki ni gozbe preskupe, jer je hteo da stekne njihovo uvaženje.
Ali mada je bio neizmerno bogat, Petar Gavan nije bio nikad zadovoljan i u dnu duše zavideo je Janu Golji na mnogoj deci, jer sam nije imao ni jedno dete, koje bi upravljalo mnogim njegovim imanjima kad on jednom bude ostareo. Žena mu je iz bliza i iz daleka tražila lekare i nadrilekare da joj pomognu. Ali je sve bilo uzaman, jer za boljku ovakve vrste još nije nikla biljka u koje bi bilo moci od pomoci.
- Sve mi ide uz dlaku - govorio je Petar Gavan, i kad god se u Jana našla prinova, buknula bi u njemu zavist, i on bi svoju pesmu ponovo pocinjao iz pocetka.
Dogodilo se jedne veceri da neka stara žena prode onud i zamoli u njega sklonište preko noci. Zar za tako šta da mu se obraca nekakva slepica? Nije njegov dom - dom staraca i starica, rece, a zatim joj zatvori vrata pred nosem.
Starica morade poci dalje i onda se s istom molbom obrati Janu Golji.
O, primio bi je od sveg srca rado, kaže Jan, ali žena mu je upravo na babinjama, i zbog toga ne zna gde bi i kako bi u svojoj udžerici smestio putnicu-namernicu.
- Kad je tako - rece stara - onda sam došla baš u pravo vreme, jer ja se u te stvari razumem. I to rekavši, ude u sobu.
- Pa ovo je izvanredno lepo detence! - rece videvši muškarcica na grudima porodilje. - Taj ce jednom u životu daleko doterati! I zbog toga valja vam zamoliti Petra Gavana da mu bude kršteni kum.
Jan i žena mu samo se zgledaše. Jer pre bi sunce pocrnelo nego što bi se Petar Gavan spustio tako nisko da bude kršteni kum detetu takvih golja kakvi su Jan i njegova žena.
- Covek se rada kao siromah - rece starica - ali ce vaš sin biti jednom bogat. A ni Petar Gavan, koji danas izigrava velika gospodina, nije bio odeven kad je došao na svet. I zbog toga, Jane, ucini kako ti kažem.
Jan Golja poceše se za uvetom, a zatim se uzme cešati svuda po glavi. Ali je starica ostala uporna i pošto je pripadala onoj vrsti ljudi koji znaju više no drugi, posluša je Jan, ode Petru Gavanu i kaže mu s kakvom je molbom došao.
- Jesi li ti pao na teme? - rece mu bogataš. - Zar ja da budem kršteni kum golacevicu takvoga golje kao što si ti? Tornjaj se odavde, i to smesta, ako želiš da se vratiš kucicitav!
I to rekavši, tresne vratima pred njim da se sve orilo.
"To bi i bilo premnogo za siromašne ljude - okumiti se s takvim bogatašem", mislio je u sebi Jan vracajuci se otud cvrsta koraka.
Kad dode kuci, zapita ga starica kako je tekla stvar i Jan morade da isprica po istini: da nije bilo onako kako je ona zamislila.
- To izlazi na isto - rece stara - jer tvoj ce sin biti ipak onaj koji ce ga naslediti, i sve što je Petar Gavan stekao i scicijašio, on ce jednog dana dobiti. Samo to morate zadržati za sebe - dodade starica - inace ce - ovo vam kažem da znate - doci do teškoca.
Dobro, dobro, oni ce o tome cutati, to je jasno.
Sutradan izvadi starica iz svoje kotarice lepo odelce, uredi dete, ukrasi ga, odnese ga svešteniku te bude kršten i dobije ime Petar.
Ali se Petar Gavan stalno jedio što nema dece. I kako mu ih žena nije darovala, slože se njih dvoje da kupe jedno dete i usvoje ga. To, dabogme, mora biti lepo dete, ali ne sme biti skupo. I toga radi pode Petar Gavan Janu Golji.
- A je l' ,ti - rece mu - ti imaš mnogo dece?
- Bogme imam, neka su mi živa i zdrava! - kaže Jan. - S mojom decurlijom je kao s tvojim imanjima: jedva da ih možeš izbrojati.
- M-da. A ja nemam dece - rece Petar Gavan - pa da mi prodaš svog najmladeg sincica.
Jan kaže da se ne razume u trgovanje, a narocito ne u trgovanje takvom robom. Ali se onda seti reci one starice, i tako razmena dobara bude izvršena. Jan dobije mericu ovsa, a Petar Gavan njegova sincica. Gavan obeca da ce mu sina doživotno hraniti i izdržavati, pa se cak na to i zakune.
Kad je prošlo neko vreme, pocne opet s Petrom Gavanom stara pesma: jest, imao je dete, ali to nije bila krv njegove krvi ni izdanak njegove loze. Žena mu morade ponovo tražiti pomoc lekara i nadrilekara, ali sad s mnogo više srece no dotad: posle uspešna lecenja, nade se u kolevci u domu Petra Gavana jedna - cerkica. Gavan je sad bio u sedmom nebu i smatrao je da mu je onaj golacevic, sin Jana Golje, suvišan. Ali kad ga je vec uzeo, nije mu zasad ostajalo šta drugo no da ga i zadrži, a posle ce videti šta ce i kako ce s njim.
Jan Golja i njegova žena bili su, naravno, zadovoljni novim stanjem u domu Petra Gavana. Gledajuci decaka kako se igra s lepom, ljupkom devojcicom, oni su ih vec videli kao buduce mladence. Jer u reci one starice cvrsto su verovali i bili u tom tako nepokolebljivi kao da vec imaju u džepu Gavanov novac.
Jednoga dana izleti Janovoj ženi iz usta prorocanstvo one starice. Cim ga je izbrbljala, pokajala se, ali reci, kad jednom izlete, više se u usta ne vracaju, nego samo dobivaju sve snažnija krila. Sad su obletale sav onaj kraj i nisu se smirile dok nisu doprle do ušiju i samog Petra Gavana. Ono na šta je Gavan skoro bio zaboravio, pocne mu se opet vrteti po glavi; da je ovaj njegov usvojenik samo jedan golacevic, a kad se takvi najedu, udari im to u glavu i pocnu se zanositi kojekakvim mislima. "Sad se igra s mojom cerkicom, a nije iskljuceno da ce mu se na kraju prohteti da mi postane zet", govorio je sam sebi. Zbog toga se uznemiri i stane razmišljati kako da ga se otarasi.
Slucaj je bio takav da je Petar Gavan imao sestru koja je prebivala daleko, daleko, severno od brda, zapadno od jezera i južno od velikih slapova. I jednog dana kaže decaku da joj odnese njegovo pismo, ali da dobro pazi na nj, jer to je, veli, osobito važno pismo. šta je u njemu bilo sadržano, to mu nije kazao. A pisao je sestri da odvede decaka na most iznad velikih slapova i gurne ga da se stropošta u vodu.
Decak pohita što je brže mogao. O sutonu našao se usred šume, ne znajuci kako da dode do cije kuce gde bi prenocio. Uto se sretne s jednom starom ženom, a to je, u stvari, bila upravo ona starica koja ga je kao novorodence nosila na krštenje i bila mu kuma, samo što to decak nije znao.
- Kud si pošao, momcicu? - zapita ga.
- Pošao sam k sestri Petra Gavana, koja prebiva severno od brda, zapadno od jezera i južno od velikih slapova - odgovori decak. - Nosim njegovo pismo i treba da joj ga predam. Ali, draga bakice, da li bi bila tako dobra da me primiš na prenocište?
Hoce, hoce, kaže starica, njezina kuca je tu blizu.
Tako decak pode s njom, a cim je zaspao, uzme mu starica pismo i ode brzo k ucitelju koji je prebivao u kuci kraj same šume. Zamoli ga da joj procita pismo i on joj ga procita.
- Opaku nameru ima u glavi taj Petar Gavan - rece stara - ali se ne usuduje da je sam svojom rukom izvrši. Nego, nece ni ovako ostvariti svoju zamisao!
A onda zamoli ucitelja da napiše drugo pismo: preporucuje sestri da bude dobra prema decaku i drži ga kao svoje rodeno dete dok on, Petar Gavan, ne bude došao po njega - tako je glasila poruka u ovom drugom pismu. Potom se brzo vrati kuci i kad je decak ujutru ustao, pismo se nalazilo u njegovu džepu. Momcic zahvali starici na ljubaznom prijemu i pode dalje.
Kad je stigao do sestre Petra Gavana, ona procita bratovo pismo i primi decaka najlepše i najljubaznije, i njemu je kod nje bilo tako kako je samo mogao poželeti. što je vreme više prolazilo, ona ga je sve vecma volela, jer je bio uctiv i poslušan i jer je u njega bila snažna jezgra dobrote.
Ali ma kako da mu je kod nje dobro bilo, on je ipak cesto ceznuo za kucom; možda ga je želja vukla kuci i zbog toga što je ponekad mislio na devojce s kojim se igrao dok su bili mali i s kojim se i posle tako lepo slagao.
Godine su prolazile jedna za drugom, decak se razvio u visoka, snažnog mladica, a Petar Gavan nikako da dode po njega niti da šta javi. Sedeo je na svojem imanju i razmišljao o tome za koga da uda kcer, jer je ona vec bila u godinama za udaju i valjalo je jednog dana rešiti se - njoj: da prestane devovati, a njemu: da je udomi.
Kci mu, medutim, o udaji ni da cuje: ne treba joj, kaže, covek. Ali bi ovda-onda zapitala oca kad ce se mladic vratiti kuci; i što je bila starija, sve bi mu se cešce obracala s tim pitanjem, tako da Petar Gavan poce da strahuje od pomisli da mu se sestra možda nije držala uputstva u njegovu pismu. Gospode, ako je Goljin sin živ! Samo bi mu to trebalo! Te tako jednog dana upregne konje u
kola i krene k sestri. Hteo je iz njezinih usta da cuje i tako se uveri u to da je mladic vec odavno mrtav.
Kad je tamo prispeo, stajao je njegov golacevic na dvorištu! Petar Gavan se osetio u tom trenutku tako kao da ce sici s uma.
- Zašto nisi ucinila ono što sam ti pisao da uciniš? - upita sestru.
- Pa zar nisam ucinila? - odgovori mu sestra. - Zar ga nisam držala sasvim kao svoje rodeno dete, onako kako si me zamolio u pismu? - I to rekavši, pruži mu pismo.
Gavan ga je citao i citao, gledao u pismo i gledao toliko da mu oci umalo nisu iskocile iz glave, jer pismo je bilo napisano tako kao da ga je pisala njegova ruka.
- Sve mi ide uz dlaku! - rece, i da je smeo, smoždio bi mladica na mestu. Ali nije smeo, nego napiše ženi pismo i naredi joj u njemu da pode s mladicem do visoke peci i gurne ga u užarenu pec; ne ucini li tako, morace se sama sruciti u pec kad se on bude vratio kuci.
Onda pismo pruži mladicu i zamoli da ga odnese kuci. On, Petar Gavan, vratice se kuci kad bude izvršeno ono što je u pismu naredio da se izvrši.
Mladic smesta krene na put i kad je bilo uvece, nade se usred guste šume, gde se sretne s onom staricom.
- Odakle li dolaziš? - zapita ga.
- Dolazim od Petra Gavana, koji je u gostima kod svoje sestre, i nosim pismo njegovoj ženi - odgovori joj mladic. A zatim je zamoli:
- Ah, draga bakice, primi me i sad na prenocište.
Hoce, hoce, kaže mu starica, i rado ce ga primiti, te tako podu dalje zajedno. Kad je pak mladic zaspao, uzme mu starica pismo, ode s njim do ucitelja i zamoli ga da joj procita pismo, što on i ucini.
- Sad je smislio nešto drugo davolsko i gura ženu da to izvrši - kaže ucitelj.
- Ali od njegove namere nece biti ništa ni sad! - rece starica.
Tako, po njezinoj molbi, napiše ucitelj drugo pismo. U tom drugom pismu porucuje Gavan ženi da smesta sa kcerju i njihovim usvojenikom, sinom Jana Golje, ode svešteniku i zamoli ga da oglasi veridbu ovo dvoje mladih. Ne bude li tako uradila, bacice je u visoku pec kad se bude vratio kuci - takoje stajalo u pismu.
Potom starica požuri kuci i kad se mladic izjutra probudio, pismo je bilo u njegovu džepu. On zahvali starici na ljubaznu prijemu i onda ode.
Kad je stigao kuci i kad ga je ugledala žena Petra Gavana, razrogacila je oci, a još ih je vecma razrogacila kad je procitala muževo pismo. "Mnogo šta cuje covek u životu, ali ovako nešto ni sanjati ne bih mogla", rece u sebi. Ali ne želeci ni najmanje da je muž baci u visoku pec, prizove kcer. I glecuda! - sad joj kci odjedanput dobi volju da se uda. Tako odu odmah svešteniku i zamole ga da oglasi veridbu dvoje mladih, kceri Petra Gavana i sina Jana Golje.
U nedelju, na dan prvog oglasa veridbe, Gavanova žena priredi pravu svetkovinu: u svima prozorima na kuci gorele su svece. Ugledavši s brežuljka svoj dom u žarkoj svetlosti, Petar Gavan, koji se vracao od sestre, mislio je da mu je u kuci izbio požar. A kad je cuo šta se dogodilo, zamalo da pukne od besa.
Pojuri k ženi u sobu i tresne pesnicom o sto da je sve pucalo.
- šta si ti to uradila dok sam bio van kuce? - drekne na nju. - šta te je navelo na to da mi skuvaš ovakvu poparu? Zašto nisi ucinila onako kako piše u pismu?
- Zar nisam ucinila onako kako piše u tvojem pismu? - odgovori mu žena. - Zar nisam bila kod sveštenika, zamolila ga da oglasi veridbu naše kceri i sina Jana Golje i priredila pravu svetkovinu? - rece mužu i pruži mu njegovo pismo.
Petar Gavan uzme citati pismo i citao ga je dotle dok nije požuteo i pozeleneo, jer je pismo bilo napisano upravo onako kako on piše, njegovim pravim pravcatim rukopisom.
- Cini mi se - rece naposletku - da je sam davo umešao ovde svoje prste.
Onda pozove sina Jana Golje.
- Ti to kao hoceš da mi postaneš zet, je li, ti? - rece mu. - E, brajce, ne ide to tako naprecac! Nego prvo podi k divu na kraj sveta, taj ume da odgovori na sva pitanja. Pitaj ga: zašto meni uvek sve ide uz dlaku? Doneseš li mi odgovor, dobiceš moju kcer za ženu; inace od tog posla ne može biti ništa.
Mladic nije bio nimalo ushicen time što mu valja poci na kraj sveta, a nije, dabogme, imao ni razlog da se raduje što ostavlja dragu devojku. Ona pak, kci Gavanova, molila je oca i preklinjala da ga ne šalje na put do na kraj sveta, plakala je i plakala da samo što nije oslepela od placa, ali joj otac ostade tvrda i neumoljiva srca - mladic je morao krenuti na put. Sad je Petar Gavan verovao da je dobio igru, jer onaj div na kraju sveta bio je ljudožder - to je Gavan znao!
Dugo je mladicu valjalo putovati do na kraj sveta: morao je proci kroz tri kraljevine da donde dospe. Kad dode do prvog kraljevskog dvora, doceka ga na stepenicama sam kralj.
- Kud si pošao, mladicu? - zapita ga.
- Kad si pošao divu na kraj sveta - rece kralj - onda budi dobar, dragi mladicu, pa ga pitaj šta je i kako je s mojom kcerju, koja mi je nestala pre sedam godina.
- Pokušacu - kaže mladic. - Dobijem li odgovor na jedno pitanje, dobicu, valjda, i na više pitanja.
Onda ga kralj lepo primi i pocasti i snabde ga bogato namirnicama. Mladic mu zahvali i pode dalje na put dok ne ugleda jedno brdo, tako strašno veliko i visoko kakva nigde drugde u celom svetu nije bilo. To je bio kraj sveta, i div koji je umeo da odgovori na sva pitanja prebivao je u tom brdu. Da bi se dospelo do njegova prebivališta, moralo se preci preko velike reke. Na obali je bio camac, a u camcu je sedela jedna stara, ružna žena. Mladic je zamoli da ga preveze preko.
- Hoceš li k divu? - upita starica. Da, hoce, kaže joj; hoce da ga pita zašto Petru Gavanu uvek sve ide uz dlaku.
- Ah, dragi mladicu - rece stara žena - onda ga pitaj i to dokle cu još sedeti ovde, jer ima vec tri stotine godina otkako se nalazim u ovom camcu.
- Pokušacu - kaže joj mladic i ona ga onda preveze preko reke.
U brdu su bila vrata i mladic nije pravo znao treba li da ude ili da ne ude, jer se u bravi na vratima nalazio kljuc. Onda stegne srce, otvori vrata i ude u veliku dvoranu, ciji su se zidovi sijali kao suvo zlato. U dvorani je sedela prelepa, nežna mlada devojka sa preslicom, na kojoj je prela najtananije zlatne niti.
- Odavno nisam videla cestita coveka - rece mu devojka - ali kako si, dragi mladicu, dospeo ovamo i šta tražiš ovde?
- Poslao me ovamo Petar Gavan - odgovori joj mladic. - Naredio mi je da mnogo pozdravim diva i pitam ga: zašto njemu, Gavanu, uvek sve ide uz dlaku. Kad bih mogao razgovarati s ocem-divom?
- Kad bi mogao razgovarati s divom? O, dragi mladicu, ti ne znaš šta govoriš - kaže mu lepa devojka. - Sad nije kod kuce, izišao je, ali ako te bude zatekao ovde kad se vrati, progutace te u slast, i to odjedanput, kao zalogaj.
- To bi, bogme, bilo neprijatno - rece mladic. - Ali ja, u svakom slucaju, moram s njim razgovarati, jer mi ga još valja pitati o ovom i onom - i on joj isprica sve naloge što ih je primio. A kad joj pomenu kralja koji je pre sedam godina izgubio kcer, ona uzdahnu i rece:
- O, zamisli samo kad bi taj kralj bio moj otac! Jest, moram ti pomoci kako budem znala i mogla. I zamisli samo kako bi bilo kad bismo imali srecu da zajedno odemo odavde.
Onda mu pokaže zlatan mac koji je visio o zidu.
- Pokušaj da vidiš možeš li ga podici - kaže mu. Mladic pokuša caskom, ali ga ne uzmože podici.
- Popij jedan gutljaj iz ove boce! - kaže mu devojka, i to pomože: sad je mogao skinuti mac sa zida.
- Popij još jedan gutljaj! - kaže mu opet, i on tako ucini: sad je išlo mnogo bolje, sad je mogao podici mac visoko. A onda ispije bocu do dna, i to mu toliko poveca snagu da je teškim macem mogao mahati kako je hteo, tako lako kao da ima u ruci vrbov prut.
- Sad se uvuci pod postelju i pokrij se ovom medvedom kožom da ti div ne oseti miris - kaže mu devojka.
Mladic ucini tako. Zavuce se pod postelju i pokrije se medvedom kožom do preko ušiju.
U istom casu div s hukom ude u sobu.
- Huuu! - rece šireci nozdrve. - Osecam ljudsku krv.
- Jest, to je mogucno - rece princeza. - Malocas doleteo ti je jastreb s velikom koskom u kljunu. To je svakako bila ljudska kost kad ti tako golica nos.
- Jedna jedina koska ne može tako jako mirisati - kaže div.
- Jest, da, ali secam se, cini mi se, da su bile dve koske - rece ona.
- E, dobro, dobro - kaže div, a onda sedne i uzme joj pricati o svojim junackim delima, o tome koliko je ljudi tog dana prožderao i tako dalje. Potom je došlo vreme da se spava i tako oni legnu i div zaspi.
Odjednom se princeza trgne.
- Ah! - krikne i okrene se u postelji.
- šta je? - zapita div.
- Ah, sanjala sam nešto smešno - odgovori princeza.
- A šta si to sanjala? - upita div.
- Sanjala sam o nekom ko se zove Petar Gavan i taj me pitao zašto njemu uvek sve ide uz dlaku - kaže mu ona.
- To dolazi odatle što nece da uzme za zeta mladica koji mu je suden - rece div, zatim ponovo zaspi i zahrce da je brdo jecalo. Ali odjedanput princeza se opet trgne.
- Ah, ah! - krikne i okrene se u postelji.
- No, šta je sad? - pita div i pocne se ljutiti.
- Ah, sanjala sam nešto smešno - odgovori ona.
- šta si to sanjala? - pita je div.
- Sanjala sam o jednom kralju koji je imao u vrtu nekakvu sasvim cudnovatu vocku - odgovori princeza. - Sve jabuke s te vocke bile su crvene na jednoj strani, a bele na drugoj; kako je to mogucno?
Div joj na to pitanje odgovori:
- To dolazi od silnog zlata i srebra što je tamo zakopano u vreme kad su svi carevi i kraljevi sveta ratovali medu sobom.
I okrenuvši se k zidu, stade opet hrkati da se brdo treslo.
Ali se princeza odjednom trgne.
- Ah, ah, ah! - krikne i obrne se u postelji.
- šta ti je sad? - drekne div, vec sasvim ljut i osoran.
- Ah, sanjala sam nešto neobicno - rece princeza.
- No, šta si sanjala? - upita je div.
- Sanjala sam o nekom kralju koji je imao izvor najbistrije i najpitkije vode kakve nije nigde u svetu, a sad je voda u njemu zagadena i prljava kao lokva. Ah, dobri moj - rece - kaži mi kako je to mogucno?
Div joj na to pitanje odgovori:
- To je zbog strvine jednog konja koji je zakopan tamo kraj izvora. Treba strvinu iskopati i izvor ce opet biti cist kao što je nekad bio. Ali sad me ostavi na miru s tim svojim sanjanjem.
I okrenuvši se k zidu, pocne hrkati da je sve pucalo.
Ali se princeza odjednom trgne.
- Ah, ah, ah, ah! - krikne i prevrne se u potelji.
- šta li je opet? - drekne div, sad vec sasvim besan.
- Ah, sanjala sam nešto neobicno - rece princeza.
- šta si to sanjala? - vikao je div.
- Sanjala sam - kaže mu ona - o jednom kralju koji me je pitao šta je i kako je s njegovom pre sedam godina nestalom kcerju. A ja bih htela da znam ko je taj kralj.
Div joj na to pitanje odgovori:
- Taj kralj je tvoj otac. Ali može on pitati i razbijati glavu pitanjem koliko god hoce, ti ostaješ tu gde si. A sad me ostavi naposletku na miru sa svojim snovima; jesi li razumela ?
Zatim se okrete k zidu, zaspi i tako zahrka da se brdo treslo i pucalo kao da ga je zahvatila olujina.
Ali najednom trgne se princeza i opet:
- Ah, ah, ah, ah, ah! - krikne i okrene se u postelji. Div skoci.
- šta ti je opet? - izdere se na nju vrlo grubo, jer sad je bio van sebe od besa.
- Ah, najmiliji i najbolji tatice - rece princeza - trgla sam se, nisam mogla drukcije, jer sam sanjala nešto tako cudnovato.
- To je nekakvo strašno sanjanje ove noci - kaže joj. - Ti inace ne sanjaš takve ni tolike snove. Pa de, šta si sad sanjala? - drekne besno.
- Sanjala sam - kaže princeza - kako me starica sa camca na reci pita doklece još morati ostati u camcu. Div joj na to pitanje odgovori:
- Ostace donde dok ne bude dobila zamenu. A dobice je tada kad neko sedne u camac na njezino mesto, a ona skoci na zemlju i rekne: "Sad sedi ti ovde toliko vremena koliko sam ja sedela." - Onda ce ona biti slobodna, a onaj koji bude u camcu, ostace umesto nje. Ali ako me sada ne budeš ostavila na miru da mogu spavati, glavu cu ti odseci - rece joj na kraju, skine sa zida mac i položi ga kraj sebe u postelju. Onda zaspi i zahrce da se sve orilo kao kad puca grom za gromom.
Dobivši od diva odgovor na sva pitanja, izmigolji se princeza iz postelje; u isto vreme izvuce se i mladic iz svojeg skrovišta, pa, ne caseci casa, dohvati mac i jednim silnim udarcem odsece divu glavu. Sad je princeza bila slobodna i njih dvoje potrce odmah k reci ostavivši mrtva diva u lokvi njegove divovske krvi.
Kad dodoše do camca, zapita starica mladica da li je od diva dobio odgovor na njezino pitanje.
- Prvo nas prevezi preko, pa ceš onda cuti njegov odgovor - rece joj mladic.
Dobro, prevešce ih. A kad izidoše iz camca i stadoše na zemlju, okrete se mladic i rece joj:
- Kad iduci put budeš nekog prevozila, treba da staneš nogom na zemlju, a onom ko za tobom ostane u camcu da kažeš: "Sedi sad ti ovde toliko koliko sam ja sedela!" - Onda ceš biti slobodna, a onaj drugi ostace u camcu umesto tebe.
- Trebalo je da mi kažeš pre no što sam te prevezla, pa bi sad ti sedeo ovde mesto mene -ljutito je vikala starica za njim i princezom.
Onda su išli istim putem kojim je mladic bio došao i kad stigoše do kraljevskog dvora u kojem je prebivao princezin otac, može se zamisliti kako su ih tamo docekali raširenih ruku. Kralj se tako radovao da se to ne može izraziti recima. Mladica prosto nije hteo pustiti da ode, jer je želeo da mu on bude zet i naslednik, a ta njegova želja je bila potpuno razumljiva. Kao njen otac, tako je mislila i princeza, i ona ga je molila i molila da ne ode od nje, ali je on ostao pri onom što je vec na pocetku rekao: mora, veli, kuci da saopšti odgovor Petru Gavanu, a osim toga - a ovo je kazao samo princezi, koja je cula šta je div rekao - neko ga kod kuce ocekuje s velikom cežnjom.
Pošto je bilo nemoguce zadržati ga, opremi ga kralj za put kako se samo moglo poželeti: da mu lepa odela, konje i kola, tako da je mladic pošao od njega kao najotmeniji plemic.
Zatim prispe u drugu prestonicu, i kad su tamo ucinili onako kako je div rekao da treba uciniti, potece u izvoru voda pitka kao najbolje vino. I ovaj kralj obdari ga mnogim darovima, a potom mladic ode do treceg kraljevskog dvora. Tamo naredi da se kopa s obeju strana jabuke, dok se nije iskopalo tako strašno mnogo zlata i srebra da se to ni prikazati ne može. Kralj mu da pola od svega iskopanog blaga.
Tako je sin Jana Golje postao pravi veliki gospodin, i Petar Gavan stajao je s kapom u ruci kad je u svojem dvorištu prilazio sjajnim kolima, gotovo verujuci da mu dolazi kralj da se pozdravi s tako znamenitom licnošcu kao što je on, Petar Gavan.
Kad vide ko je taj što sedi u kolima, može se zamisliti kako je razrogacio oci. A kad cu divov odgovor, smesta naredi da se što brže spremi sve što je potrebno za svadbu njegove kceri i sina Jana Golje.
To je bilo svetkovanje i svadbovanje tako sjajno kako se odavno a možda i nikad pre toga nije ni culo ni videlo. Gavan, tvrdica kakva se samo zamisliti može, davao je sada novac i šakom i kapom samo da svadbovanje bude što velelepnije.
Medu svatima bili su i sestra Petra Gavana i starica kojoj Gavan negda nije hteo dati ni da prenoci u njegovu domu i koja je krstila Goljina sina, i Jan Golja sa ženom i svom njihovom tevabijom, svi u novim novcatim odelima i haljinama. Svatovsku gozbu spremilo je sedam kuvarica iz prestonice, a toliko je ljudi došlo u svatove da im se konji nisu mogli izbrojati. Svati su igrali i pevali, ijujukali i opet igrali, jeli i pili kao da su bili u svatovima samog kralja.
Sad bi Petar Gavan zaista mogao biti zadovoljan, jer bolja zeta ne bi nikad našao ma koliko ga tražio. Ali, uprkos svemu, on nije bio istinski zadovoljan. Nije mu išlo u glavu da je golacevic bogatiji od njega, a jedio se i što mu je zet bio nerasudan i ne uze sve što je div imao, nego je ostavio da leži sve tamo gde je bilo; a što cak ni kljuc od divovih vrata nije poneo sa sobom, to mu baš nikako nije davalo mira.
I tako Petar Gavan upregne jednog dana konje u kola i ode, a da niko nije znao reci kuda ni kamo. On je, medutim, otišao na kraj sveta da uzme sve ono što je div imao.
Kad je došao na reku, ude u camac i starica ga zamoli da sedne. Cim je Gavan seo, ona se u jednom skoku nade na zemlji i okrenuvši se k njemu, rece:
- Sad sedi ti ovde toliko koliko sam ja sedela! - I tako Petar Gavan ostade da sedi u camcu, i sedi tamo i danas i zuri u zlato što se sija iz divove otvorene dvorane.
Ali je njegovoj kceri i sinu Jana Golje sasvim dobro i oni žive u zajednickoj sreci i zadovoljstvu. A živi i onaj ko je poslednji ispricao ovu pripovetku.

beskraj
24-09-11, 11:12
Lion Ruk
UTAPANjA

Beba je uradila nesto nevaljalo, pa smo je
oprali. Ponovo je uradila nesto nevaljalo, pa smo je ponovo oprali, ali
sada u dubokoj vodi. Kada je naredni put uradila nesto nevaljalo, otisli
smo do mora, smestili se u jedan lep camac i izvezli na pucinu, gde smo
na jednom mestu umocili bebu u vodu, drzali je dobrih nekoliko minuta, i
onda to ponovili. Zena je plakala. Beba je bila tako nevaljala, tako
nepodnosljivo nevaljala, i ona nije mogla to da shvati. Takvi problemi
nisu nikada postojali u njenoj porodici, rekla je, i poludece zbog toga
sto ne moze da shvati otkuda sada tako nesto. Napadala me je i udarala, i
pritom me stalno i zestoko utapala u vodu, tvrdeci da smo ja i moja
porodica sigurno krivi za to. Uzvratio sam neprijatno, veoma neprijatno,
i napao sam nju i udarao je, i pritom sam je stalno i zestoko utapao u
vodu.

Do tada smo vec bili daleko na pucini i obala je odavno
iscezla. Uprkos tome, osecali smo znatan ushit. Osecali smo se znatno
podmladjenim, uprkos tome. Kako to da objasnim? Osecali smo se doista
dobro, ako podmladjenost to znaci, i tako smo, tu na vodi, na pucini,
daleko izvan dometa uzurbanih cuvara civilizacije, napravili za sebe
novu bebu.

Poslednjih desetak godina u kanadskoj prozi obelezeno
je naglasenim interesovanjem pripovedaca za kratke i sazete prozne
forme. Gotovo u svakom broju nacionalnih i lokalnih knjizevnih casopisa
nailazi se na mnostvo kratkih prica, pesama u prozi i fragmenata koji
nastoje da svedu pricu - i, naravno, sam jezik - na krajnju mogucu meru,
racunajuci pritom na ucesce citaoca u njenom konacnom oblikovanju. Od
najmladjih pisaca, obrazovanih na mnogobrojnim akademskim i
vanakademskim kursevima kreativnog pisanja, do najistaknutijih autora,
poput Margaret Etvud, sazeta prica (kao u, recimo, nasoj ili nemackoj
knjizevnosti) - uprkos svojim prividnim ogranicenjima - postaje
igraliste za istrazivanje novih proznih mogucnosti. Dzef Henkok ih, u
pogovoru antologiji Singulariteti (1990), vidi kao fragmentarni odraz
fragmentarnog vremena u kojem zivimo, analogan najnovijim otkricima u
fizici. Kent Tompson u svojoj antologiji najkracih kanadskih prica,
Otvoreni prozori (1988), skrece paznju na izmenjeno osecanje vremena
danasnjeg citaoca, kao i na "brzu pricu" televizijskih reklama i
muzickih spotova. Oba antologicara vide fragment kao kljucnu formu naseg
vremena, pozivajuci se na kriticke postavke Benjamina, Blansoa i Pasa,
uticaj filma i televizije, nova dostignuca fizike i uspostavljanje "nove
stvarnosti". Pet sazetih prica, odabranih iz pomenutih antologija, samo
su mali uzorak velikog interesa za ovu formu, koja potvrdjuje brzinu
globalnog sirenja knjizevnih uticaja i podgreva nadu da je, uprkos
svemu, ovaj svet samo jedan.

beskraj
27-09-11, 18:45
ivot je kao san

"Qian Yang, iz grada Wuxi u pokrajini Jiangso u drevnoj Kini, bio je poznat učenjak iz dinastije Qing. Imao je veliko znanje klasike i starih kamenih ploča te je zarađivao za život gravirajući bilješke i tekstove.

Jednog dana usnio je san. U snu bio je u dvorcu, a njegove sluge, žena i priležnice došle su ga pozdraviti. Oni su rekli: "Vaša dva sina su u glavnom gradu i polažu ispit, a mi smo upravo dobili još tri unuka. Cijela naša porodica je vrlo sretna!" On je ušao u jednu sobu i vidio hrpu zlata veliku poput planine. Onda je utrčao stari sluga i rekao: "Oba vaša sina su položila ispit." On se probudio, još uvijek uživajući njegov san.

Nakon par dana, usnio je drugi san. U njemu, on se je zajedno s plemićem divio plemićevom blagu, slikama i knjigama. Tamo je bilo par divljih gusaka od žada neprocjenjive vrijednosti, koje je on uzeo u ruke da bi ih bolje pogledao. Iznenada, guske su pale i razbile se u komadiće. Vlasnik je pobijesnio. Qian je kleknuo ispred njega i molio za oproštaj, obećavši da će nadoknaditi gubitak. On je prodao sav svoj imetak, ali to još uvijek nije bilo dovoljno. Kad je otišao posuditi novac od starih prijatelja, niko nije bio voljan posuditi mu. Qian je bio u bijedi i siromaštvu. Cijela njegov porodica je gladovala, a (njegova žena je jadno izgledala.

Nakon što se je probudio, shvatio je da je doživio i bogatstvo i siromaštvo, dobitak i gubitak. On je napisao pjesmu da izrazi svoj osjećaj: " Život je kao san, sve do smrti, kad se probudiš. Zašto brinuti o dobitku i gubitku? Patiti ćeš sve dok ne postaneš bezobličan."

Zaista život je kao san. Život za životom, samo glavna svijest nastavlja živjeti. Bez obzira koliko bogatstva i ugleda imaš u ovom životu, to nestane poput daška dima. Ti samo sebe fizički i emocionalno povrijeđuješ beskrajnim borbama, vezanostima i patnjom; ti ne možeš promijeniti svoju sudbinu niti malo. Jedine stvari koje te slijede iz jednog u drugi život su tvoja vrlina i karma. "

beskraj
04-10-11, 15:05
Medved koji je sve očekivao od drugih

Medved sedi pored potoka i posmatra
ribe kako iskaču i ponovo uranjaju u vodu.
"Eh, kada bi jedna promašila i
umesto da se vrati u vodu da padne ovde pored mojih šapa. Što bih je sa slašću
pojeo". Čekao tako medved pored potoka ali kako ni jedna riba iz vode ne iskoči
i ne pade pored njegovih šapa, on gladan i ljut ode prema šumi.

U sred
šume primeti divlju trešnju, na kojoj je bilo mnogo crvenih plodova.
"Što
neće da dune vetar pa da poobara trešnje. Sve bi ih pojeo".
Kako vetar nije
dunuo, ni posle čitavog dana čekanja, on besan i već pomalo iznemogao od gladi,
nastavi dalje.

Na jednoj borovoj grani primeti košnicu , oko koje su
zujale pčele. Medved sede ispod drveta.
"Sačekaću da pčele napune punu
košnicu meda, a onda će ona od težine meda da padne na zemlju, tačno kod
mene".

Posle nekoliko dana tim delom šume prolazili su lovci i videli su
uginulog medveda ispod bora, a iznad njega su zujale pčele koje su vredno
prikupljale med.


Goran Despotović

pehar
07-10-11, 19:03
Princeza na zrnu graška

Nekada davno živeo je princ koji je želeo da se oženi princezom. Međutim, morao je biti siguran da je njegova izabranica prava princeza. Putovao je širom sveta kako bi je pronašao, ali nigde nije uspeo naći ono što je želeo. Naravno, bilo je princeza, ne zna im se broj, no ni za jednu od njih ne mogaše biti ubeđen da je prava. Kod svake je uvek nalazio nešto što nije bilo na mestu. Na kraju se vratio kući veoma smrknut i žaloban, jer je neiskazivo žudeo da provede vek sa izistinskom princezom.
Jedne večeri nadošla je snažna oluja. Munje i gromovi parali su nebom i kiša je napunila potoke. Neočekivano začulo se kucanje o glomazna vrata gradske kapije i stari kralj pošao je da ih otvori.
Princeza iz nepoznatog kraljevstva stajala je na vratima. Ali, milostivi Bože! kako su je samo kiša i vetar uneredili. Voda se slivala sa njene kose na haljinu do nožnih prstiju i curila kroz potpetice. Ipak je, bez oklevanja, tvrdila da je ona prava princeza.
-Dobro, uskoro ćemo do odgonetnuti - razmišljala je stara kraljica, ali ne reče ništa, već ode u spavaću sobu, izvuče posteljinu iz kreveta i položi zrno graška na dno. Zatim uze dvadeset dušeka i naslaga ih preko graška, a na njih još dvadeset jorgana ispunjenih guščijim perjem.
Na gomili od dvadeset dušeka i dvadeset jorgana princeza je trebala da prenoći. Ujutru, kada se probudila, upitali su je kako je spavala, a ona odgovori:
-Oh, veoma loše. Jedva da sam i sklopila oka čitave noći. Samo nebo zna šta je u kreetu, ali to je toliko tvrdo da sam sva plava od modrica po celom telu. To je užasno!
Tada postaše uvereni da je ona istinska princeza, jer je kroz dvadeset dušeka i dvadeset jorgana nadevenih guščijim perjem osetila zrnce graška koje je nažuljalo.
Niko sem prave princeze nije mogao biti tako osetljiv.
Princ je uze za svoju nevestu, jer se uveri da je od kraljevskog roda, a zrno graška su izložili u muzeju, gde se i danas može videti, ukoliko ga neko nije ukrao.

beskraj
09-10-11, 15:45
Pet dama

Svako popodne u pet sati sokolica bi preletela iznad glava dama, stustila se na komad sira koji je bio ispred njih, i na njihove oci ga zgrabila i odletela sa sirom.
Stoga su one svakoga dana naprezale oci i gledale gore. Jeli dosla? Upitala je jedna dama, cim je izasla na terasu. Mozda jeste... odgovorila je druga dama koja je vec stajala tamo, zagledana u vrata ulazne kapije, kao da ih ocima zatvara.Dok je netremice gledala u tom pravcu, treca dama se pitala kako je taj put koji je ona u snu razorila ipak ostao citav i netaknut. Cetvrta dama nije gledala u put, vec u stepenice, na kojima se nije videlo nista osim necijih cipela. Niskog rasta peta dama je mogla da vidi ne samo cipele vec i nogavice necijih pantalona. Sve su podigle pogled ka nebu, kao da svevisnjem podnose izvestaj.
Ubrzo su nekakva kola proletela kroz ulaznu kapiju, usporila pred tremom, i kroz nekoliko minuta opet odjurila.Dame koje su stajale na terasi drugog sprata, bile su uzbudjene ovim dogadjajem, kao da ih ta kola mogu svakog trena pregaziti. Sve su tako gledale u pravcu trema, kao da se desila nekakva nesreca.
Slicno se dogadjalo svakog dana osim nedeljom.
Evo ovako: Bilo jednom jedno nadlestvo, jedan sef i pet daktilografkinja. Nadlestvo je bilo ogromno, sa mnogo odeljenja, a na celu svakog odeljenja stajao je sef. Ovaj sef je nezvanicno upravljao celim nadlestvom.Mogao je da naredjuje svakome, da udje u bilo koju radnu prostoriju u ma koje doba, da pozvoni u personalnom odeljenju i da bilo koju damu pozove u svoju kancelariju. Devojka bi takvu naredbu uvek smatrala srecom. Odmah po pozivu, odlazila bi u njegovu kancelariju sa dokumentacijom u ruci, na kojoj bi nevidljivo bilo ispisano: hitno.
On se zvao Batsah Salamat. A, daktilografkinje su zapravo bile njegove dvorske plesacice. Od plesacica se ocekivalo da se lepo i pristojno ponasaju i da budu savrseno odevene.Zbog toga se svaka dama oblacila savrseno i doterivala se pred odlazak na posao. Ona koja je bila pozvana kod njega u kancelariju, prvo bi izvadila ogledalce iz tasne i krisom proverila svoju sminku, praveci se da odlaze dokumenta u fasciklu.
On bi potpisao dokumenta dao uputstva i vratio papire. Dan bi bio izuzetno srecan, ako bi nekog i pohvalio za dobro obavljen posao. Neke od njih su bile u sluzbi vec pet, sest godina, ali ni jedna se nikad nije pozalila na sefa.
Ove godine mu se na glavi pojavio pramen sede kose. Devojke su se divile tom pramenu.Sef je medjutim jos uvek bio "gradjen kao rimljanin, grcki lepotan, andjeosko lice vecite mladosti, zivi bog i tako dalje.
Sve dok bi trajalo radno vreme dame su bile kao zacarane i rado su prihvatale prekovremeni rad, cak i tokom pauze za rucak.
Ta opcinjenost se remetila tek u pet sati popodne kada bi se pojavila sefova zena u crnom autu.
Ona je svakog dana dolazila tacno u pet sati i jednim potezom ih lisavala njihiovog tesko stecenog prava.Posto su rec sir (koji im se otima) povezale sa svojim pravom na sefa, one su ga u mislima zamenile sa komadom mesa. Kakva su sve osecanja reci soko i meso budile u njihovom telu - o tome nikad nisu razgovarale.
Kada bi carolija bila razbijena, devojke bi se tromo odsetale do autobusa, a potom svaka svojoj kuci.
Dame su ovakav nacin zivota prihvatale kao konacan.
Ali iznenada se nesto dogodilo. Njegova zena je naprasno umrla. Sada su znale zasto se citavih nedelju dana nije pojavljivala - bila se iznenada razbolela.Ali devojke nisu verovale da je umrla i jos su kao i ranije, podjednako zabrinuto ocekivale njen dolazak.
Dani su prolazili i dame su se uverile da je ona stvarno mrtva. Sada bi u pet sati sef izlazio iz svoje kancelarije, silazio do kola i sam se odvezao kuci.
Na kraju radnog vremena dame bi izasle na terasu, kao i obicno u svom srcu mu pozelele laku noc, i uputile se ka autobusu.
Njihov nacin zivota se nije bitno menjao pa ipak kao da se nesto polako lomilo iznutra."Kao orao je lebdela iznad nas".
"Da uvece nam je bilo krajnje dosadno".
" Na kraju krajeva mi smo je proklele da umre".
Kikotale su se u horu. Ali vreme cini svoje, devojke su prestale da razgovaraju o pokojnici.
Sada su postale zavidne jedna na drugu. Onu koju bi sef pozvao u svoju kancelariju, druge su optuzivale za izdajstvo.
Sve dok bi jedna bila kod sefa vreme bi za ostale stalo kao mora. A, kad bi izasla, druge bi joj pazljivo osmotrile lice kao da zele da otkriju neku tajnu.Svakog jutra cim stignu na posao odmah bi pocele ispitivacki da odmeravaju jedna drugu.
O, divno, kad si kupila ovaj sari?
Kad si kupila ovu tasnicu! Nisam je videla ranije?
Cini mi se da nisi potrosila vise od pola metra tkanine za ovu bluzu. Ledja su ti gola. Pozadi je samo kukasta kopca.
Ne brini necu ga upecati, planula bi dama u bluzi bez ledja.
Celog dana su razgovarale o njenoj bluzi. Cak je i sef cuo za ove price.Proslo je sest meseci, sef se ozenio engleskinjom.
Istog trena do tada sarene fascikle pretvorile su se u crno, i pocele da im ispadaju iz ruku.
Uvece jedna nepoznata zena, verovatno njegova nova supruga, stigla je kolima, zaustavila se za trenutak, i potom odvezla sa sefom.
Ovog puta je rec o stranoj kulturi, ciknula je jedna od njih ali joj niko nije odgovorio. Kao da su izgubile snagu za bilokakvu pricu.
Umorno su se odvukle do autobusa, sa osecanjem neke iznurene ostarelosti usle unutra i odvezle se.

pehar
20-12-11, 16:15
Pcelica i veverica

Sletela pcelica na potok da se napije vode.Okliznu se na klizavom kamenu i pade u vodu.
U pomoc,u pomoc!Zvala je pcelica...
Spazila je veverica pcelicu odlomi grancicu i pruzi je pcelici.Pcelica se pope na grancicu,osusi krila,zahvali se veverici i odlete.
Posle nekog vremena,culi su se koraci lovca sa puskom kroz sumu.Lovac ugleda vevericu i nanisani puskom da je ubije.Veverici se prepade.Pcela je sve to posmatrala sa cveta na kome je skupljala med.Doletela je lovcu na nos,zum,zum.Lovac baci pusku,uplasio se da ga pcelica ne ujede samo povika:A joooooj!Veverica,cup,cup i pobeze sa vidika lovca.Eto tako su pcelica i veverica postale prijateljice.

silence
03-03-13, 17:26
Nekad je bilo, a i nije bilo.
Božjih stvorenja bejaše mnogo kao zrna žita.
A govoriti previše beše greh...

Uvod u jednu tursku bajku