View Full Version : *odlomci iz knjiga*


Pages : 1 2 3 4 5 6 7 [8] 9 10 11 12 13 14 15 16 17

beli54nl
05-06-11, 08:23
Igra ociju

Odgadjani susreti odigrali su neobicno vaznu ulogu u mom zivotu, pa bila rec o mestima ili ljudima, o slikama ili knjigama. Ima gradova za kojima toliko ceznem kao da mi je sudjeno da u njima zapocnem nov zivot. Sluzim se svakojakim lukavstvima da ne otputujem u njih, a svaka nova prilika koju propustim da ih posetim, toliko povecava njihovu vaznost za mene da bi se moglo pomisliti da zivim jos samo radi njih, i da bih vec odavno propao da me oni jos ne cekaju.

Ima ljudi o kojima tako rado i zeljno slusam da bi se moglo pomisliti da o njima naposletku znam vise nego sto oni sami znaju – ali zazirem od njihovih slika i klonim se svake vizuelne predstave o njima bas kao da postoji posebna i opravdana zabrana da upoznam njihov lik.

Isto tako, ima ljudi koje godinama susrecem na istom mestu, o kojima razmisljam, koji mi izgledaju kao zagonetke koje upravo ja treba da odgonetnem, a ipak im se nikad ne obracam, prolazim cutke mimo njih kao sto oni prolaze mimo mene, samo se upitno gledamo drzeci usta cvrsto zatvorena. Zamisljam kako bi tekao nas prvi razgovor i uzbudjujem se pri pomisli koliko bih neocekivanih stvari tada doznao.

I najposle, ima ljudi koje godinama volim a da oni o tome pojma nemaju.Ja starim i malo pomalo postaje sve ispraznija iluzija da cu im to ikada kazati, premda vecito zamisljam taj prekrasni trenutak. Ne bih mogao ziveti bez tih temeljitih priprema za buduce dogadjaje i, kad dobro promislim, cini mi se da su mi te pripreme isto toliko vazne koliko i ona iznenadjenja koja me pogode kao grom iz vedra neba tako da stanem kao ukopan.

Elias Canetti

Petar Matic
06-06-11, 03:36
...Sebastijan je tražio reči za ono što je hteo da joj kaže. Pažljivo je tražio u samome sebi, proveravajući ono svoje duboko, skriveno mesto koje je bilo ledeno toliko dugo vremena. Leda više nije bilo, shvatio je, ali još uvek se plašio da još bliže priđe tome mestu. To je bilo kao da viri kroz maglu izvan kočije. Nije bio siguran šta ga čeka ispod. Zbog straha da tamo gde je bila hladnoća neće pronaći baš ništa, Sebastijan je oklevao...Posle svega, mogao je bez straha da pogleda u ono mračno mesto u sebi koje je nekada bilo tako ledeno hladno... Ljubav je ispunila ono što je tako dugo pokrivao led.

Amanda Kvik - "Dodir opasnosti"

beli54nl
06-06-11, 07:19
Beskrajna prica

Strast Bastijana Baltazara Buksa bile su knjige.
Onaj ko nikada nije presedeo celo popodne sa knjigom, uzagrenih ociju i razbarusene kose, i chitao, citao zaboravljajuci svet oko sebe, ne primecujuci glad ili hladnocu, ko nikada nije citao potajno, uz svetlo baterijske lampe ispod pokrivaca, zato sto su otac, ili majka ili neka brizna osoba ugasili svetlo uz dobronamerno obrazlozenje da sada mora da se spava, jer ujutru treba rano ustati, ko nikada nije, otvoreno ili krisom, prolio gorke suze zato sto se zavrsila neka divna prica ili zato sto se treba rastati sa likovima koje voli i divi im se, za koje strepi i nada se, sa kojima je zajednicki preziveo toliko mnogo pustolovina i bez cijeg bi drustva, kako se cinilo, zivot bio prazan i besmislen, ko sve to ne poznaje iz vlastitog iskustva taj verovatno nikada nece moci da shvati ono sto je Bastijan tada ucinio.
Dok je buljio u naslov knjige, njemu je neizmenicno bivalo hladno i vruce. Upravo to je bilo ono o cemu je cesto sanjao i sto je, opsednut strascu, prizeljkivao: prica, koja se nikada ne zavrsava..."

Mihael Ende

Sanuška
07-06-11, 00:23
SRETNE LI NEKO NEKOG DOK KROZ ŽITO IDE?

“Znaš li šta bih volio da budem?” rekao sam. Mislim, kad bih imao neki prokleti izbor?“

“Šta? I prestani da psuješ.”

“Znaš onu pjesmu ‘Ulovi li neko nekog dok kroz žito ide’? Volio bih…”

“To je ‘Sretne li neko nekog dok kroz žito ide’!” rekla je Feba. “To je pjesma. Od Roberta Bernsa.”

“Znam da je to pjesma Roberta Bernsa.”

Ali bila je u pravu. To i jeste ‘Sretne li neko nekog dok kroz žito ide’. Samo, tada to nisam znao.

“Mislio sam da ide ‘Ulovi li neko nekog’”, rekao sam.

“Svejedno, evo šta zamišljam – zamišljam neku djecu koja se igraju na nekom velikom polju žita.

Na hiljade male djece, a nikog u blizini – nikog odraslog, mislim – osim mene.

A ja stojim na rubu neke sulude litice.

Šta treba da radim – treba da ulovim svakog ko se zaleti da padne sa te litice u provaliju – mislim,

ako trče i ne gledaju kuda idu, treba da se pojavim odnekud i ulovim ih.

To je sve što bih radio, po cijli dan. Bio bih samo lovac u žitu.

Znam da je to suludo, ali to je jedino što bih stvarno volio da budem. Znam da je suludo.”

Džerom Dejvid Selindžer, “Lovac u Žitu”

Petar Matic
07-06-11, 00:38
Mi, veliki, divni, plemeniti ljudi. Znam, nismo uvijek, ali trudimo se. Tako nas barem On uči.

I opet mi se misli vraćaju na Luciju. Na sve one Lucije koje prođu našim brzim životima, a da ih ne stignemo bolje ni pogledati. Ili čak i pogledamo, ali, Bože moj, kamo bismo došli kada bismo se oko svakoga trudili? Pa mi smo ipak civilizirani ljudi i ne možemo sad baš biti društveni sa svima. Bližnji? Ma sve je to O.K., zapovijed ljubavi itd. - no, i pojam bližnjega ima svoje granice. Zar ne? Svakako. Dok nas tragedija ne pouči drukčijem.

Trebaju li nam doista Lucije da bismo konačno počeli primjećivati ljude oko sebe, prilaziti im naprosto zato što smo baš njih i baš sada zamijetili u gomili? Ili zato što nam se učinilo da smo im baš sada potrebni? Trebaju li umirati Lucije da bismo mi oživjeli neposrednost?

Još uvijek mislimo - ima vremena, već ću nekako svrnuti oko na toga i toga, već ću jednom progovoriti koju s njim, već ću mu jednom oprostiti, možda mu jednom kažem što iskreno mislim o njemu… I stalno odgađamo. A vrijeme lijepo neprestano prolazi još nam se smije onako usput misleći: ''Mogli ste me i bolje iskoristiti!''

Doista, koliko vremena potrošimo u praznom hodu kada se bojimo ili jednostavno odbijamo upoznati dušu čovjeka pored sebe. A zaboravljamo da svak' nosi nešto od Dobroga u sebi. Netko možda i ne previše, ono je u njemu sasvim nezamjetljivo ispod naslaga zloče ili plahosti, no ipak - tu je. Prihvaćanjem i ljubavlju ta mala duboko zakopana klica dobiva poticaj za rast. A tek upornim i pažljivim uzgojem… Dobro, koje je u početku bilo skriveno, polako prilazi površini i postaje vidljivo. Svijet dobiva novu svjetiljku koja možda na nekom drugom ponovi postupak svoga rađanja. I tako se sve širi dalje. I mi mijenjamo svijet. Zvuči li vam previše idealno? Naivno? Može biti. No, na sreću, postoji jedan dio svijeta koji sasvim sigurno možemo promijeniti. Sebe same. A, to je već jako puno.

Pa krenimo onda u potragu za Dobrim. Možda prvo baš u tom svijetu koji jedva čeka da ga otkrijemo ljudima. Neka barem naše vlastito Dobro postane vidljivo. Baš onim ljudima koji su nas baš danas onako uspješno izludili. Nadam se da to nisam bila ja. No, ako i jesam, baš vam opraštam što vam idem na živce. I baš mi je drago što ste ovo štivo pročitali do kraja. I baš … ma baš je Dobro!

Enes Kišević – “Strašni smo - ti i ja“

beli54nl
07-06-11, 07:30
Dnevnik zavodnika

Na zidu visi ogledalo, ona ne misli na njega, ali ogledalo misli na nju. Kako verno hvata njenu sliku, ono je kao ponizni rob, koji svoju prednost dokazuje vernošću, rob za koga ona, naravno, nešto predstavlja, ali koji za nju ništa ne znači, koji je dobro uhvatio njen lik, ali je ne sme uhvatiti. Nesrećno ogledalo koje svakako može obuhvatiti njenu sliku, ali ne nju, to nesrećno ogledalo koje ne može zadržati njenu sliku kao tajnu u sebi, skrivajući je od pogleda celog sveta, koje, naprotiv, može samo drugima pokazati tu sliku, kao, na primer, sada meni! Kakva nesreća kada bi čovek bio takav! A ipak, ima dosta ljudi koji su takvi, koji ništa nemaju osim u trenutku kada to pokazuju drugima, koji zahvataju samo površinu stvari a ne i suštinu, koji sve gube u trenutku kada pokazuju drugima, kao što bi to ogledalo izgubilo njenu sliku ako bi mu je jednim uzdahom odala svoje srce. I ukoliko čovek ne bi bio u stanju da čuva sliku lepote, čak ni u trenutku njene prisutnosti, morao bi stalno želeti da bude na rastojanju od lepote, i nikada suviše blizu, da bi video lepotu onog što drži u naručju, a da ne vidi više u trenutku u kome je predmet suviše blizu, u trenutku kada se usne spajaju u poljubac, morao bi da izoštrim unutrašnji pogled... Ah, kako je lepa! Jadno ogledalo. mora da je to muka, ali takođe kakva sreća što ne poznaješ ljubomoru! Njena glava je potpuno ovalna, malo se naginje napred, time čelo postaje više, koje se često i ponosno podiže, ne ocrtavajući njene intelektualne sposobnosti. Njena tamna kosa nežno i fino okružuje čelo. Njeno lice liči na plod, svaki prelaz je pun i zaokružen; njena koža je prozirna i osećam svojim očima kao da je somot. Njene oči - da, još ih nisam video - pokriva jedna zavesa sa svilenim resama, koje idu u zavijutke, opasne po onoga koji želi uhvatiti njen pogled. Nadam se da ću se s njom još sresti, svakako ću je prepoznati, a i ona mene. Moj pogled sa strane ne zaboravlja se tako lako. Kada je onda iznenada sretnem, negde, gde je nisam očekivao, na nju će doći red. Ako me ne prepozna, u svakom slućaju ću već naći prilike da je još jednom pogledam sa strane, i jamčim vam da će se setiti susreta. Samo bez nestrpljenja, bez pohlepe, u svemu treba uživati polagano. Ona je odabrana, ona mi neće izbeći.

Seren Kjerkegor

Petar Matic
08-06-11, 03:17
Počinjem ovu svoju priču, nizašto, bez koristi za sebe i za druge, iz potrebe koja je jača od koristi i razuma, da ostane zapis moj o meni, zapisana muka razgovora sa sobom, s dalekom nadom da će se naći neko rješenje kad bude račun sveden, ako bude, kad ostavim trag mastila na ovoj hartiji što čeka kao izazov. Ne znam šta će biti zabilježeno, ali će u kukama slova ostati nešto od onoga što je bivalo u meni, pa se više neće gubiti u kovitlacima magle, kao da nije ni bilo, ili da ne znam šta je bilo. Tako ću moći da vidim sebe kakav postajem, to čudo koje ne poznajem, a čini mi se da je čudo što uvijek nisam bio ono što sam sad. Svjestan sam da pišem zapleteno, ruka mi drhti zbog odplitanja što mi predstoji, zbog suđenja koje otpočinjem, a sve sam ja na tom suđenju, i sudija i svjedok i tuženi. Sve ću biti pošteno koliko mogu, koliko iko može, jer počinjem da sumnjam da su iskrenost i poštenje isto, iskrenost je uvjerenost da govorimo istinu (a ko u to može biti uvjeren?), a poštenja ima mnogo, i ne slažu se među sobom.

M. Selimovic – "Dervis i smrt"

Petar Matic
09-06-11, 01:46
- I kad bacim pogled unatrag na život, on mi se ukazuje kao ljeskava i nemirna površina satkana od krpica svjetlosti i od krpica mraka.

- Neiscrpne su, naprotiv, bile radosti koje mi je podala igra miša. Zarobio bih u ogledalcetu zračicu sunca, odrazio je s male površine stakalca negdje napolje, na mrku plohu samostanskog zida, na zbrčkana lica dviju domaćica što na povratku s tržnice razgovaraju na ulici, na njuškicu mlade mačke koja se trudi da šapicom otrese svjetlosni odraz... Na svom luckastom letu, moj je miš oživljavao tačku na koju bi sjeo, podajući pokret ukočenim predmetima i osmijeh tužnim ljudskim stvarima koje ga od svog postanka nisu poznale.

- Gledao sam odozdo u njene (majčine) jasne i smirene oči nadnesene nada mnom. Povrh njene glave isprepletalo se mrko granje lovora sa svjetlijim granjem oleandra u cvatu na pozadini prorijetkog proljetnog neba. Sav bih se upio u te oči, koje su mi, onako u izokrenutoj slici, s obrvama pod sobom i podočnjacima nad sobom, dolazile čudne i nove u isti mah i dobro znane i sasvim nepoznate. Dobivale su nešto pronicavo, nešto što prodire do dna i razgolićava, a one same ostajale nepronicljive, praveći nam znanu i voljenu osobu iznenadno dalekom i zagonetno tu?om. Mogao sam da dugo i nenasitno gledam u njih. Pogled mi je ostajao uvijek usredotočen na same te oči, dok se slika lica ukazivala rasplinuta i zamućena, a pojedinosti fizionomije zamagljeno daleke, kao udaljene tačke pejzaža... Mijenjao se izraz lica kako god htio, razvedravao se ili smračivao, uskla?ivale se njegove crte u osmijeh - svejedno, same oči ostajale su uvijek iste, duboko ozbiljne, bez prelaznih odraza i letimičnih svjetala. Neumitnom jasnoćom ocrtane, postojane zjene, a opet nepronicljive, apsolutne, kao zjene gospodnje.

- Jednom u predvečernji čas - dobro se sjećam tog sutona - dok su se topli otkucaji zaljuljanih zvona talasavo razlijegali nad varošicom, a žene po "balaturama" dojile dojenčad na posljednjim, već gotovo vodoravnim zrakama sunca, rodio se u meni prvi put panički osjećaj. Na raskrvavljenom zapadu rumen je stidljivo premirala, razgarala se, sito se gasila, i opet ražarivala u potmulijoj vatri. Tamo kao da se doga?alo neko strasnobolno krvavo nasilje. Golemo crveno sunce tonulo je u more sporo, nekako nepovratno, neopozivo. Po horizontu teturali su teški, pijani oblaci, omoreni o oteščali od orgijanja, odozgo tamni i vunasti, a odozdo jarko zabljesnuti snopovima sunčevih zraka. Valjali su se po tom razbojištu i omašćivali rubove grimizom i žeženim žutilom. Svijet iza mene kao da je opustio: kao da je taj bolni zapad isisao iz njega svu krv i upio u se sve zažagrene oči ljudi. Osjetih da me s lea bije hlad. Osvrnuh se, gotovo sa zebnjom: zemlja je bila poplavljena sutonom i pokrivena dugim sjenkama. Grdna tjeskoba stište mi srce: obuze me osjećaj općeg potonuća. Pomislih da na svijet pada vječna noć.

- Ovaj naš život, i ritam ovog našeg kruga, pa i život i ritam svakog drugog kruga, ma koliko življeg i zbivanjem bogatijeg od ovog našeg, i opet je samo jedan dioni život - smo jedan mrtvi rukavac vremena.

- Djetinjstvo - pregršt besmrtnosti!

- Negdje duboko zapretena u djetinjem biću leži jedna ćelija u kojoj tinja besmrtnost. A odmah do nje, u neposrednom susjedstvu, druga ćelija u kojoj drijema smrt. One žive u dobrim susjedskim odnosima. I naizmjenice se javljaju, oglašuju se iz dubine - naša vječita popudbina i naši stalni saputnici, od početka do kraja. Njihov naizmjenični dvopjev jeste predivo našeg života.

- Smrt. Vječita misao. Drug iz djetinjstva. Nasušna hrana mojih dana i mojih noći. Pritajena klica svijesti u našim zaboravima. Jedino stalno i vječito prisustvo u nama.

- Tajna jakih je da umiju biti slabi, tajna slobodnih da umiju svoju slobodu okačiti o klin kad zatreba.

- Ljubav je spoj dviju u svemiru rasturenih pola koje se me?usobno traže.

- Pod septembarskim zvezdama mali je trg spavao, sa svojim nizovima zamračenih prozora. Tek jedan prozorčić, visoko nad krovovima, bio je osvijetljen - žuta četvorina svjetla, izdvojena u noći, za kojom neko umire ili se neko ra?a.

- I kad priželjkujemo onaj pejzaž, onaj grad, mi želimo samo da opet na?emo, da opet osvojimo i usvojimo ono ja koje u tim mjestima i vezano za ta mjesta živi.

- Čemu toliko žure (ljudi)? Zar se boje da neće stići na svoj do patnje i gorkih saznanja? Za dugih, samotničkih solilokvija u bolnici naučio sam da je svaka žurba uzaludna i svaki nemir jalov; svejedno se dočeka sve, svejedno se otkrije smisao ili besmisao svega. Svejedno čovjek obi?e čitav svoj krug. Pa našto onda tolika žurba?

Vladan Desnica – “Proljeća Ivana Galeba”

Petar Matic
10-06-11, 02:44
- "- Nekada davno, u Kini, gradovi su bili opasani visokim zidinama, na kojima je bilo nekoliko velicanstvenih kapija. Smatralo se da kapije imaju veliko znacenje. Nisu to bila tek vrata kroz koja ljudi ulaze i izlaze, vec se verovalo da u njima prebiva duša grada. ili, bar, da bi ona tu trebalo da prebiva. Baš kao što su ljudi u srednjevekovnoj Evropi podizali crkve i trgove kao mesta na kojima kuca srce grada. Zato je u Kini i danas ocuvano mnoštvo velelepnih kapija. A da li znaš kako su se u drevnoj Kini podizale kapije?

- Ne znam, rekla je Sumire.

- Ljudi bi dovukli kola do nekadašnjih bojnih polja, i skupili bi koliko god bi mogli da nadu razbacanih ili zakopanih izbelelih kostiju. Pošto je to zemlja sa dugom istorijom, nisu oskudevali u starim bojnim poljima. Onda bi, na ulazu u grad, podizali kapije sa kostima uzidanim u njih. Naime, nadali su se da ce im izginuli ratnici, pošto bi im bio ocitan pomen za pokoj duše, braniti grad. Ali, tu se prica ne završava. Kad bi podigli kapiju, doveli bi nekoliko zivih pasa i priklali ih nozem, a onda poprskali kapiju njihovom još toplom krvlju. I tek kada se sjedine suve kosti i sveza krv, drevne duše umrlih bi stekle magijsku moc. Tako se mislilo."

- "Zašto svi moraju da budu ovoliko usamljeni? Zašto je neophodno biti ovoliko usamljen? Kad je toliko ljudi na ovom svetu, i kada svako zeli nešto što ima u onom drugom, zašto i pored toga moramo biti toliko daleko jedni od drugih? Zar se ova planeta okrece hraneci se ljudskom usamljenošcu?


Haruki Murakami - "Sputnik ljubav"

Petar Matic
11-06-11, 03:20
Una ne skida očiju s kaluđera, trudeći se hipnotičkom koncentracijom da mu ubaci bludne misli u lepo skrojenu glavu, čija valovita kosa pada na mantiju. Kad god je pogleda, sačekuje ga jezero pritajene žudnje i vlažne usne koje oblizuje jezikom. Neskrivena obećanja. Očigledno, taj pogled ga zbunjuje i on bledi. Prsti mu podrhtavaju (više nije onako odmeren i gospodstven kao na početku predugog ručka, koji još traje mada je već uveliko prošao dan, a tama se spustila nad dolinu), ali nešto ga vuče da je još jedanput pogleda i da se uveri da možda greši, da je to sve proizvod zabune njegove vrele krvi. "Kako bih se menjao sa ovim živahnim gradskim čovekom, kad bi to bilo moguće, što slobodno vodi sa sobom i svoju devojku (očigledno je da nisu bračni par), kako bih se samo menjao večeras! Izmoliću sto očenaša da me izbave od lukavog!"

"Kako bih se samo menjao sa ovim mladićem" misli profesor, "za njegov asketski život u nekoj ćeliji belih zidova, gde bih, najzad, mogao da na miru saberem svoje rasute dane i da ih ponovo slepim u celinu pomoću tišine i osamljenosti; da ustajem sa suncem, čitam, okopavam posle svega svoj vrt kao Candide, da pijem svežu izvorsku vodu, hranim se biljkama bez pesticida... Zavidim mu na skrušenosti i skromnosti. Kako je on daleko od elektronske gužve, od ambicija, zavisti, prežderavanja, bludničenja, koje se podrazumeva posle dezerta i didžestiva, izvan večite besmislene trke i neizvesnosti..."

"Kako mu zavidim," misli kaluđer "na ovoj devojci - đavolu, koja me iskušava u mojoj nesreći i posećuje noćima u postelji, tražeći da je uzmem!"

"Kako bi bilo dobro sa obojicom!" - misli Una, menjajući treću kasetu. - "Jedan koji je rafiniran, i drugi divlji; sa njima bih bila potpuna, a još potpunija kad bi se, možda, našla i neka žena! Bilo bi super!"

Momo Kapor – “Una”

Petar Matic
12-06-11, 01:14
Kasnije sam shvatio da se prava ljubav smešta u trikliniju srca i tamo nalazi mir, obraćajući pažnju na svoje najplemenitije tajne i retko se vraća u komore uobrazilje. Zbog toga ne uspeva da ponovo prizove telesnu formu odsutnog ljubavnika. Samo bludna ljubav, koja ne ulazi nikada u najskrovitije kutke srca, može da proizvede te slike... Pravi ljubavnici prilikom prvog ljubavnog razgovora, preblede, uzdrhte i zaneme. To je zbog toga što ljubav gospodari i carstvom prirode i carstvom duha, privlači sebi svu njihovu snagu čim se pojavi. Zato, kada pravi ljubavnici dođu na tajni sastanak, ljubav remeti i gotovo umrtvljuje sve funkcije tela, kako fizičke tako i duhovne: stoga jezik odbija da govori, oči da vide, uši da čuju, svaki deo otkazuje poslušnost.

Zbog toga, kada se ljubav usadi duboko u srce, telo, lišeno snage, kopni. Ali u jednom određenom trenutku srce, zbog nestrpljivosti žara koji oseća, skoro izbacuje strast iz sebe, omogućujući telu da ponovo preuzme svoje funkcije. I onda ljubavnik progovara.

Umberto Eko – “Baudolino”

Petar Matic
13-06-11, 02:39
"Ljubavni sat" je staklena naprava punjena tečnošću, vrsta klepsidre. Iz gornjeg zvona tečnost u kapima pada u donje zvono i meri koliko traje jedan ljubavni čin. Zatim se staklo obrće i sve počinje iz početka. Treba napomenuti da je ova klepsidra veoma drevni izum, ali radi i danas, samo što se jedno njeno oticanje ne može bez ostatka izmeriti našim današnjim računanjem vremena. Pri tome ona je i neka vrsta priče bez reči o tome šta je ljubav.

Jer, u tom satu ne teku trenuci života i strasti samo jedan za drugim. Ponekad jedna i više kapi vremena padaju naporedo, ponekad je jedna kap ljubavnog vremena veća, a sledeća manja, neke padaju brže, a neke sporije, ili se u tom satu kapi naših strasti pretiču. Ponekad one su tako sitne da se pretvaraju u neprekinutu nit vremena.

Najzad, ima brzih ljubavnih kiša koje probijaju one sporije kapi ako im se nađu na putu. Ali, u večnost one ne mogu da se uključe onom brzinom kojom padaju kroz vreme.
Na ishodištu svom i hitre i trome kapi, i duge i kratke strasti bivaju zaustavljene za trenutak i izjednačene.

Sve se to komešanje zaglavi na svom ishodištu, na uviru u večnost i tu se postiče ravnoteža između brzih i sporih tokova, sve se kapljice nadju na istom ušću.


M. Pavić – “Kutija za pisanje”

Petar Matic
14-06-11, 01:32
- Tama, koja je nadolazila sa Sredozemnog mora, prekrila je grad koji je prokurator mrzeo. Iščezli su viseći mostovi koji su spajali hram i strašnu Antonijevu kulu... Nestao je Jerušalem, veliki grad, kao da ga nikad nije ni bilo na svetu... Pa, idite bestraga i vi i vaša nagorela sveska i sasušena ruža! Sedite ovde na klupi sami i preklinjete ga da vas oslobodi, da vam dopusti da udišete vazduh, da nestane iz vašeg sećanja!
Prebledelog lica, Margarita se vrati na klupu. riđi ju je gledao žmirkajući.
- Ništa ne razumem - tiho reče Margarita Nikolajevna. - .......
- Kakva gnjavaža... - progunđa riđi i progovori glasnije: - Oprostite, ali rekao sam vam da nisam ni iz kakve ustanove. Sedite, molim vas.
Margarita se bez reči povinovala, ali ipak, sedajući, upita još jednom:
- Ko ste vi?
- Pa dobro, zovem se Azazelo, ali to vam svejedno ništa ne govori.
- A da li biste mi rekli kako ste saznali za listove i moje misli?
- Neću da kažem - hladno odgovori Azazelo.
- Ali vi nešto znate o njemu? - molećivo šapnu Margarita.
- No, recimo da znam.
- Preklinjem, recite samo jedno.... da li je živ? ... Ne mučite me!
- No, živ je, živ - nerado se odazva Azazelo.
- Bože! ...
- Molim vas, bez uzbuđenja i uzvikivanja - namršteno reče Azazelo.
- Oprostite, oprostite - mrmljala je sada pokorno Margarita - naravno, naljutila sam se na vas. Ali, složićete se, kad neko na ulivi poziva ženu nekud u goste...Nemam predrasuda, uveravam vas - Margarita se nesvesno nasmešila - ali nikada ne srećem nikakve strance, uopšte nemam volje da se sa njima upoznajem... a osim toga, moj muž... Moja tragedija je u tome što živim sa nekim koga ne volim... ali smatram nedostojnim da mu kvarim život... Od njega ništa osim dobra nisam videla...
Azazelo sasluša ovaj nepovezani govor s očiglednom dosadom i reče grubo:
- Zamolio bih vas da za trenutak ućutite.
Margarita poslušno zaćuta.
- Pozivam vas kod stranca koji je potpuno bezopasan. I neće ni živa duša znati za tu posetu. Eto, za to vam ja jamčim.
- A šta ću ja njemu? - ulagivački upita Margarita.
- To ćete saznati kasnije.
- Razumem... Treba da mu se podam - reče Margarita zamišljeno.
Ovo Azazelo nekako nadmeno proprati sa ''hm'' i odgovori ovako:
- Uveravam vas da nema žene na svetu koja to ne bi poželela - smešak iskrivi Azazelovu njušku - ali, razočaraću vas, toga neće biti.
- Kakav je to stranac!? - smete se Margarita i uzviknu tako glasno da se prolaznici okrenuše prema njoj. - Kakvog ja interesa imam da idem kod njega?
Azazelo se naže prema njoj i značajno šapnu:
- No, interes je veoma veliki... iskoristićete priliku...
- Šta!? - uzviknu Margarita i razrogači oči. - Ako vas dobro razumem, vi aludirate na to da tamo mogu saznati nešto o Njemu?
Azazelo ćutke potvrdi glavom.
- Idem! - silovito uzviknu Margarita i uhvali Azazela za ruku.
....
- ...znam na šta pristajem. Ali pristajem na sve zbog Njega, zato što se ničemu više na ovome svetu i ne nadam....


Mihail Bulgakov - "Maestro i Margarita"

Petar Matic
15-06-11, 02:41
OSNOVNA ŠKOLA

Kad smo ušli u razred, učitelj nas je povrstao po veličini i tako uterao u klupe. Najmanji su zauzeli mesta u prednjim klupama, a sve veći i veći u zadnjim. Docnije će nas tek klasificirati po znanju, te će najbolji đaci sesti u prve klupe, lošiji za ovima, a najgori u poslednjoj, koja se zvala magareća klupa. Tada, kada sam ja učio osnovnu školu, postojala je kao vaspitno sredstvo i ta magareća klupa, u koju bi učitelj upućivao one koji odista ništa ne bi znali. Ja nalazim da je to bila vrlo dobra ustanova, jer su se neznalice, na taj način, navikavale na to da su magarci. Otkako je to ukinuto, neznalice se nikako neće da izmire s tim faktom, te u životu obično magarci sede u prvim klupama.
Poređani tako u klupe po veličini, izgledali smo kao semenke u lubenici. Svi jednoliki, svi bezizrazni i svi balavi, pa ipak - ko bi to tada rekao - tu su, jedan kraj drugoga, sedeli: budući ministar i budući razbojnik, budući episkop i budući zajmodavac, budući robijaš i budući berzanski milijarder. Koliko bi sreće po čovečanstvo bilo kada bi se još kod tako male dece znalo šta će ko biti, pa ako ništa drugo a ono bar, dok smo deca, da se siti natučemo budućeg ministra, episkopa i berzanskog milijardera.

Branislav Nušić; odlomak Iz "Autobiografije"

Petar Matic
16-06-11, 04:09
Valer: ”Uvideo sam da najlakše možemo zadobiti ljude ako se kitimo onim što se njima dopada, ako se slažemo s njihovim načelima, ako hvalimo njihove mane i odobravamo njihove postupke. Ne treba se bojati da ne preteramo sa uslužnostima, jer, iako se vidi da ih varamo, najlukavije uvek najlakše obmanjujemo laskanjem, i nema bezočnosti i šege koje oni ne bi podneli, samo ako se ove začine hvalama. Postupajući ovako, postajem pomalo neiskren; ali kad su nam potrebni ljudi, moramo im se prilagoditi; a pošto ih samo tako možemo pridobiti, onda nisu krivi oni što laskaju, već oni koji žele da im se laska.”

Molijer – “Tvrdica”

Petar Matic
17-06-11, 02:57
On se sećao svega neobično jasno i govorio je da nikad ništa od tih trenutaka neće zaboraviti. Na jedno dvadeset koraka od gubilišta, oko kojega stojaše narod i vojnici, behu ukopana tri stuba, jer krivaca beše nekoliko. Prvu trojicu povedoše ka stubovima, privezaše ih, obukoše im samrtničko odelo (beli dugački ogrtači), a na oči im natukoše bele kape da ne mogu videti puške; zatim prema svakom stubu stade u red grupa od nekoliko vojnika. Moj poznanik bese osmi po redu, znači, on je imao da ide ka stubovima u trećoj grupi. Sveštenik ih je sve obišao sa krstom. Ostalo im je da žive još jedno pet minuta, ne više. Onaj mi je pričao da mu se tih pet minuta činjahu kao beskonačan rok, kao neko ogromno bogatstvo: činilo mu se da će za tih pet minuta proziveti toliko života da zasad još nema ni smisla da misli o poslednjem trenutku, tako da je pravio čitav raspored svoga vremena: izračunao je vreme da se oprosti sa drugovima, za to je odredio dva minuta, zatim je još dva minuta namenio da poslednji put razmisli o sebi i zatim da još poslednji put pogleda oko sebe. Vrlo se dobro sećao da je odredio baš te tri stvari, i baš je tako izračunao. On umiraše, a beše mu tek dvadeset sedam godina ... beše zdrav i jak. Praštajući se sa drugovima, sećao se da je jednome od njih postavio prilično nevažno pitanje, i čak se vrlo zainteresovao za odgovor. Zatim, kad se oprostio od drugova, nastadoše ona dva minuta što ih beše odvojio da misli o sebi; unapred je znao o čemu će misliti: hteo je da predstavi sebi što je mogućno brže i jasnije kako je mogućno ovo: on sad, eto, postoji i živi, a kroz tri minuta već će biti nešto, neko ili nešto, ali ko? I gde? Sve je on to mislio da reši za ta dva minuta! Tu u blizini beše crkva, i vrh hrama sa pozlaćenim krovom blistaše na jarkom suncu. Sećao se da je strašno uporno gledao u taj krov i u zrake koji su se od njega odbijali i blistali; nije mogao da se otrgne od tih zraka: njemu se činilo da su zraci njegova nova priroda, da će se kroz tri minuta nekako sliti s njima ... Neizvesnost i odvratnost od tog novog koje će biti i odmah nastupiti bili su užasni; ali on reče da za njega u tom trenutku ništa nije bilo teže nego neprekidna misao: »Kako bi bilo da se ne umire! Da se može vratiti život — kakva beskonačnost! I sve bi to bilo moje! Ja bih tada svaki trenutak pretvarao u čitav vek, ništa ne bih izgubio, o svakom bih trenutku vodio tačan račun, uzalud ništa ne bih trošio!«Govorio je da se ta misao kod njega najzad izmetnula u takav gnev da je prosto želeo da ga što pre ubiju!

F. M. Dostojevski - “Idiot”

beli54nl
17-06-11, 12:40
'Mostovi okruga madison'

..Zivim sa prašinom na srcu.Drugačije bih to teško opisao.Bilo je zena prije tebe,nekoliko njih,a ni jedna poslije.Nisam se svijesno obavezao na celibat,jednostavno nisam zainteresiran.
Za maglovitih jutra ili poslijepodneva,kad se sunce na sjeverozapadu odbija od mora,pokushavam sebi predočiti,gdje si ti upravo u svom zivotu i šta radiš dok mislim na tebe.Ništa zamršeno - odlaziš u svoj vrt,sjediš na njihaljci, na prednjoj verandi,stojiš kod sudopera i tome slično.
Sjećam se svega.Tvog mirisa sa okusom ljeta.Dodira tvog tijela o moje,tvog šaptanja dok sam te ljubio.
Robert Penn Warren jedanput je upotrijebio frazu:'Svijet koji se doimlje kao da ga je sam Bog napustio!'
Nije loše,prilichno blisko onome kako ja ponekad osjećam,ali ne mogu uvijek podnijeti takav zivot.Kad takvi osjećaji postanu prejaki natovarim Harrya i odem na nekoliko dana na put auto-cestom.
Ne volim zaliti sam sebe.Strano mi je to.Uglavnom se tako i ne osjećam.Zahvalan sam što sam te uopće i našao.Mogli smo projuriti jedno pokraj drugog kao dva zrnca svemirske prašine...
Bog,svemir ili kako odlučili nazvati te velike sustave harmonije i reda ne priznaju zemaljsko vrijeme.Za svemir se 4 dana ne razlikuju nimalo od 4 milijarde svijetlosnih godina.Nastojim to uvijek imati na umu!!!!
Ipak samo sam čovjek, a sva ta filozofska racionaliziranja koja se mogu smisliti ,ne sprečavaju me da te zelim svakog dana,svakog trenutka,kao što ne mogu spriječiti ni nemilosrdni vapaj vremena,vremena koje ne mogu provesti s tobom. U svojoj glavi,volim te duboko i beskrajno.
I uvijek ću te voljeti...

Robert Jams Waller

Petar Matic
18-06-11, 02:41
Promatrali su se već odavno, na drugim mjestima. Prikriveno zanimanje za onoga drugoga, njihova nijema pohlepa dok su tražili pažnju, bezbrojni pogledi i njihova neodoljiva pobuda, sve je to zastalo na njima. Gorljivost ljubavnika koja ih je obavijala bila je očita već na prvi pogled. Željeli su da ih nitko ne primijeti, a događalo se upravo suprotno. Gotovo je nemoguće potpuno prikriti žudnju! Ma koliko bilo uznemireno, tijelo govori o svemu što proživljavaju srca ljubavnika: divlje lupanje, uzbuđenost, podrhtavanje. Srce odaje sve ono što ih zbližava, svjetlo radosti ne može se skriti. Tajnu bliskosti moguće je zaštititi samo iza zatvorenih vrata, samo iza zastora i zidova moguće je skriti intimnost i pritom ne ubiti neodoljivu privlačnost. Lako ih se moglo prepoznati jer, iako su samo hodali jedno pokraj drugoga, potpuno su osvojili jedno drugo. On zanesen promatranjem, ona ushićena i uhvaćena u mrežu jednog pogleda, zajedno su širili oko sebe blaženstvo koje resi početak jedne veze i to je plijenilo pažnju. Ritam njihova hoda, koji će se kasnije prekinuti zbog smijeha, usklađen kao po dogovoru, ujednačen i razigran, svjedočio je o tome da ne moraju nikamo žuriti, jer znaju da imaju jedan drugoga, da je njihova ljubav nešto što je nepromenljivo, nešto, što ima ukus vječnosti... Njihov večerašnji susret, tajnoviti plod jedne privlačnosti, njihovo ushićenje, njihove šutnje i njihov smijeh, bilo je držanje blisko onima koji lete u susret ljubavnoj vezi. A njih su dvoje letjeli…

Alice Ferney – “Ljubavni razgovor”

Petar Matic
19-06-11, 02:33
Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onom ko ume da je voli i da joj se divi. Ima različitih osećanja, ali to je samo privid, u suštini, ona su sva – jedno. I volja je, na primer, jedno od njih. Ali za mene je i to ljubav. Ona pokreće našu dušu, u njoj pronalzi svoje biće i svoj život. Srećan je, dakle, samo onaj ko ume da voli. Ali voleti i želeti nije isto. Ljubav je želja koja je postala mudra; ljubav ne želi da poseduje, žeili samo da voli. Ja nisam filozof. Do sreće ne vode ni moral ni vrlina. Znajući da samo vrlina koju nosim duboko u sebi može da me učuini srećnim, kako mogu da prihvatim vrlinu koja mi je tuđa, koja mi je nametnuta kao obaveza?

U dubini svoje duše mi želimo sreću, jednu blagotvornu harmoniju sa onim što nas okružuje. Kad god naš odnos s drugim bićem ne počiva na ljubavi, taj sklad se ne uspostavlja. Nije naša dužnost da nekog volimo, ali je naša dužnost da budemo srećni. Samo smo zbog toga na ovom svetu. Ali s nametanjem dužnosti, s poukama i zapovestima teško da ćemo usrećiti jedni druge, jer to ni nas ne čini srećnima. Čovek može da bude "dobar" samo ako je srećan, ako u njemu vlada sklad. Ako voli. Sve nesreće ovog sveta, pa i ona koju sam nosio u sebi, proizašle su iz nedostatka ljubavi.

Ovakve misli dolaze postepeno, kao da im se približavamo spiralnim stepenicama, a onda nam se odjednom učini da smo sve shvatili u jednom trenu. Ali misli još uvek ne znače život. One su put koji prema njemu vodi, a mnogi večno ostanu na tom putu.


Herman Hese - "Srecan je ko ume da voli"

beli54nl
19-06-11, 17:22
Više vatre,Više vetra

"...eto,Zavist je kao korov,dovoljno je da je pustiš da se rasprostre na jednoj tački,odmah će naseliti celo srce.Ne uvija se oko njega kao bršljan,već ga buši oštrim vrhovima.Ona je ta koja upravlja našim rečima i našim delima.Sve ono što stoji između neke sitne kletve,naizgled nevine, i nasilja njen je plod.
Zavist ima moć razarajućeg otrova i sposobnost prilagođavanja jednako ubistvenog virusa.Uništava sve oko nas ali i nas same,stvarajući nesreću.I nije dovoljna vera,nisu dovoljne dobre namere.Da bi smo je držali dalje od sebe valja biti stalno na oprezu.Ispitivati sebe,svoje misli,pokrete srca,čak i one koji su naizgled najneviniji..."

Suzana Tamaro

beli54nl
19-06-11, 17:26
„Ništa ne može spriječiti čovjeka da prestane pisati, osim ako on sam to ne poželi. Ako čovjek zbilja želi pisati, onda će toi raditi. Odbijanje i podsmijeh samo će ga osnažiti. I što ga više odbijaju, on će postati sve snažniji, poput nadiruće vode što se diže uz branu. U pisanju nema gubitka, prsti na nogama će ti se smijati dok spavaš, napredovat ćeš kao tigar, oči će ti plamtjeti i imati ćeš hrabrosti da se suočiš sa Smrću licem u lice. Umrijet ćeš kao borac, slavit će te u paklu. Okušaj svoju sreću s riječima. Zabilježi ih, objasni ih. Budi Klaun u mraku. Zabavljaj se. Zabavljaj se. Još jedna rečenica...“

„Najbolja stvar je biti osamljen, ali ne i sasvim sam.“

Bukowski.

Petar Matic
20-06-11, 04:04
- Frajla Julo - osmeli se opet Saca, i zagazi opet u prozu - a jeste li se umorili? Hoćete li da vam pomognem?
- Ta okan'te se vi mene! Šta ste me zaokupili tu! - obrecnu se Jula na nj.
- Pa zar ja divanim što zlo?! Velim da vam malo pomognem. Ako ja ko prvi komšija neću, a da ko će? "Drvo se na drvo naslanja", kažu paori, "a komšinica na komšiju!"
- Probajte samo ako 'oćete da pustim našeg šarova s lanca! Nećete se skrasiti ni u toj vašoj bašti.
- I-ju, frajla-Juco, nisam znao da ste tako svirepi! He-he, al' nećete, nećete, znam ja to dobro! Znam ja, frajla-Juco, vaše dobro srce! E, baš ću da probam! - reče Saca pa se uhvati za ogradu, kao da hoće da preskoči.
- I-ju, Ma... - trže se Jula i htede da vikne mamu. - Probajte samo, sad ću da viknem tatu! Vi'š ti to njega! Odma' šibajte iz bašče.
- Ta šta vi tu mene furt plašite s vašim tatom, ovaj, gospodin-parohom, i šarovom u mojoj rođenoj bašči!?
- E, a otkud to vaša bašča? - veli mu zbunjena Jula.
- E, pa to je bašča moje tetke, a ja sam tetkin ko što ste vi tatina.
- Nisam ja tatina.
- Ondak ste mamina.
- Nisam ni mamina.
- Pa da čiji ste?
- Nisam ničija! - reče Jula kao ljutito.
- Bas ničija! O, maj! I-ju! Frajla-Julijana, pa 'ajde budite ondak moja.
- I-juf!!! Ala ste brezobrazni! - viknu zaprepašćena Jula. - Sram vas bilo!!


S. Sremac – “Pop Ćira i Pop Spira”

beli54nl
20-06-11, 09:37
"Tlo pod njenim nogama"

"Uvek je vodila ljubav kao da joj je poslednji put, tako je sve radila, tako je zivela; ali nama ovo zaista jeste, mada nijedno od nas to ne zna, poslednji put. Poslednji put za ove grudi. Grudi Helene Trojanske bile su tako zadivljujuce da kada ih je, po padu Troje, prinela muzu, Menelaj nije bio u stanju da joj naudi. Neodlucna ruka je ispustila mac. Ovo je zena koju volim i ovo su njene grudi. Bezbroj puta premotavam ovu traku u svojoj glavi. Jesi li pokazala zemljotresu svoje grudi, Vina, jesi li ih prinela bogu oluje, zasto nisi da jesi, mozda bi, ma sigurno bi, prezivela.

Ovo su grudi zene koju volim. Stavljam nos izmedju njih i udisem njihov ostar miris, njihovu zrelost. Stavljam svoj ud medju njih i osecam dodir njihove punoce."

Salman Ruzdi

Petar Matic
21-06-11, 03:23
AMAJLIJA

Za osam amajlija protiv svakog zla i nevolje potrebno je imati: iz levog oka odraz slova Alfa , manji krug što stvara vilin konjic na površini vode , izme?u dva prsta nežnosti cvetnog praha , kao nokat palca ljuspicu svoda, kraći šum rasta mladice tise, večnu zabranu okretanja, srazmerno seb isnage semena , duplo nade , par krila od lepog sna , pod mišku prhtaj goluba , krstinu uglova gledišta , što se na duge trepavice spusti pahuljica, koliko može da stane u usta ljubavnih reči, nozdrvu mirisa majčine dušice, po dobar uzdah od sva četiri vetra, što više prolećne svetlosti, nemerljive upornosti tajne, bilo koji deo duge , pola čaše sjaja belutka iz potoka , dva sastojka koja se možete setiti samo na dan pravljenja amajlija , odoka boje dnevnog leptira , svežanj magije ključeva , zrnce šuškanja skarabeja , srednje jačine zvuka trube an?eoskih , jednu stalnu pomisao na vlagu prepona, po želji pesme zrikavca, kovrdžu dima od kućnog ognjišta, na vrh noža plamena , pedalj dužine vlakno oblaka , iver bleska munje, običnu kapljicu znanja vode , dokle može da se vidi let sokola , vertikalu bar do pete nebeske svere , u drugu nozdrvu mirisa zemlje , smeha , nikad dovoljno smeha, za naušnicu zuj pčela , dok se medju stablima ne izgubi pogled na šumu , kočopernost trave zvane prkos , naramak popodnevnog hlada smokve , nisku cmoketića , malčice buke drvenog razboja , na dlan toplote paperja , širi zamah strukom bosilja , veštinu posmatranja kvadrata, oko svega opis kruga i iz desnog oka odraz slova Omega.

Goran Petrovic - "Atlas opisan nebom ''

beli54nl
21-06-11, 07:58
Zamkovi gneva

...Neko se ujutru probudi, uradi ono što mora da uradi, a onda uveče ode na spavanje. E, tu postoje dva slučaja: ili je u miru sa samim sobom i spava, ili nije u miru sa samim sobom i ne spava. Dakle, treba stići do večeri u miru sa samim sobom. Za to postoji jedan vrlo jednostavan put: ostati čist. Čist unutra, što znači ne raditi ništa zbog čega bismo se posle stideli. Dovde je sve jednostavno. Komplikovano postaje kada taj neko primeti da želi nešto čega se stidi; ludo žudi za nečim što ne sme da se uradi, ili je grozno, ili vređa drugoga. Onda se upita: da li treba da sledi tu želju ili treba da je izbije iz glave. Čovek razmisli i na kraju odluči. Sto puta je izbije iz glave, a onda dođe dan kada je zadrži i odluči da učini ono što toliko želi; učini i, eto ti gluposti. S obzirom na to da nismo čarape već ljudi, nije nam glavni cilj da budemo čisti. Želje su najvažnije što imamo i ne možemo im se stalno podsmevati. Tako se ponekad isplati ostati budan samo da bismo sledili neku svoju želju. Napraviš glupost a onda posle platiš. Zapravo, samo to je važno: da, kada za to dođe trenutak, platiš, da i ne pomisliš da pobegneš, već da ostaneš tu, ponosno, i da platiš. Samo to je važno...

Alesandro Bariko

beli54nl
21-06-11, 08:14
Zlocin i kazna

...Što se, pak, tiče moje diobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne inzistiram na točnim brojčanim podacima.. Ja samo vjerujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopće dijele na dvije kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu riječ.
Tu, razumije se, postoji beskonačno mnogo podjela, ali osobne crte obaju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, općenito govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obvezatni biti poslušni, jer to je njihova namjena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tijela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmjera - to imajte u vidu...

... Prva kategorija je uvijek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svijet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svijet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje...

Fjodor M. Dostojevski

Petar Matic
22-06-11, 04:12
Traži se jedna reč.
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.
“Šta radiš?” – pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta....


Traži se jedan svet, prekjuče iščezao....
Traži se nada....ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav...
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži. ...Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.


M. Kapor - "Oglas"

beli54nl
22-06-11, 11:49
"Znakovi pored puta"

"Sve ima svoje granice." - Kako je jednostavno ponoviti te reči banalne klasične istine.
Kako lako prihvata tu istinu onaj koji nikad ni u čemu nije osetio potrebu ni pokušao da ide daleko i tako se nije ni mogao naći na nekoj granici. Uostalom, u detinjstvu, dok su čovekove snage nerazvijene, pitanje granica i ne postavlja se pred nas, jer se ozbiljno i ne sukobljavamo sa njim; tek sa mladošću i zrelim godinama počinju naši sudari i naši obračuni sa granicama, a starost i smrt i nisu drugo do poslednje granice naših granica i našeg trajanja. Tada je i samo naše postojanje, kao takvo, nerazdvojno vezano sa pojmom granice, i to svuda i u svemu. I naši najveći usponi i 'uspesi' u stvari su samo granice nasih moći i nastojanja, tek obrnuto protumačene i drugim imenom nazvane. Ono što ponekad u našem ili tudjem životu nazivamo 'vrhunac sreće' samo je jedna od tih granica, a nas grob, koji nas pouzdano čeka negde, u zemlji ili u kamenu, poslednja je od naših granica. Tek kad jednom i njega, zajedno sa nama, nestane u prostoru i sećanju, možemo se nadati da ćemo se osloboditi prokletstva granice i ući, valjda, u bezgranično carstvo nepostojanja.

Ivo Andrić

beli54nl
22-06-11, 11:50
"Voleo sam je"

Volim da budem sa tobom zato što se nikad ne dosađujem, čak i kada ne razgovaramo, kada se ne dodirujemo, kada nismo u istoj prostoriji, ja se ne dosađujem. Nikad mi nije dosadno. Mislim da je to stoga što imam poverenja u tebe, imam poverenja u ono o čemu razmišljaš. Razumeš? Volim sve ono o čemu razmišljaš? Razumeš? Volim sve ono što vidim kod tebe, i sve ono što ne vidim. Ipak, znam tvoje mane. Ali mislim da se tvoje mane dobro slažu sa mojim vrlinama. Ne plašimo se istih stvari. Čak se i averi koji nas proganjaju lepo slažu međusobno! Ti vrediš više nego što izgledaš, više od onoga što pokazuješ. Sa mnom je obrnuto. Meni je potreban tvoj pogled, jer mi daje dubinu. Ja sam kao dečiji zmajevi na vetru. Ako me neko ne drži na uzicu... hoooop, odletim... A često pomislim na tebe da si dovoljno jak da me držiš na uzici i dovoljno pametan da me odmotaš, pustiš da letim...
Zar nije neverovatno sresti nekoga i pomisliti: sa ovom osobom se osećam dobro.

Razmislila sam i oslobodila se nekih zabluda. Volim te ali ti ne verujem, nemam u tebe poverenja. Pošto ovo među nama nije stvarnost, znači da je igra. A pošto je igra, potrebna su pravila... Razmislila sam i smatram da je to najbolje rešenje : da radim isto što i ti, da živim za svoj račun i da te volim, ali izdaleka. Ne želim da čekam tvoje telefonske pozive, ne želim da sebe sprečim da se zaljubim.... Ja sam drugačije gledala na stvari. Ali, na kraju krajeva, zašto da ne? Želim da pokušam. Šta, uostalom, imam da izgubim? Jednog muškarca kukavicu? A šta mogu da dobijem? Zadovoljstvo da ponekad spavam u tvom zagrljaju... Razmislila sam, želim da probam. Na tebi je da odlučiš. Uzmi ili ostavi...

Ana Gavalda

Petar Matic
23-06-11, 01:23
Ne molim Te, Gospodine, za čuda i videnja, nego za snagu u svakodnevnom životu. Nauči me umijeću malih koraka. Učini me sigurnim u razdvajanju vremena. Obdari me osjetljivošću da odredim što je veoma važno, a što manje važno.
Molim te za razum da odredim suzdržanost i mjeru, da kroz život ne klizim, već da razumno određujem dnevni raspored, da primijetim svjetlost i vrhunce, da s vremenom na vrijeme nađem vremena za ljepotu, umjetnost i kulturu.
Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko. Pomozi mi da dobro djelujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proteći. Obdari me trijeznom spoznajom da su teškoće, neuspjesi i udarci stalni pratioci života – uz koje rastemo i zrijemo.
Podsjeti me da srce često zamućuje razum. U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji će mi strpljivo reći istinu.
Uvijek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reći sami sebi, ona nam biva kazivana. Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najljepšem, najzahtjevnijem i najosjetljivijem daru.
Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku, na pravu adresu uputim paketić dobrote uz popratno pismo ili bez njega.
Stvori od mene čovjeka koji će brazditi duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su “ispod”.
Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, već ono što mi treba.
Nauči me umijeću malih koraka.

Antoan de Sent-Egziperi – “Umijeće malih koraka“

beli54nl
23-06-11, 09:41
Idi,vreme je

... U prvo vreme izgledalo nam je donekle nestvarno da je ubijen. Onaj njegov osmeh, onaj korak, ona brzina, snaga. Cinilo nam se, sanjamo, probudicemo se, i Zoran ce se odnekud pojaviti.
...
Jedini se usudio da verbalizuje ono sto nas je tistalo. Bilo je vec glupo da sredovecni ljudi ( u koje ubrajam i sebe, jer se nase stvarne godine i stvarne starosne dobi slobodno mogu udvostruciti, kad se uzme u obzir sta smo i kako preziveli; decenija bremenita patnjom i uzasima, dovoljna je za dva ljudska veka), prekaljeni u politickim zbivanjima, izgovore tako naivnu, detinjastu, smesnu misao, cak. S druge strane, uprvo nas je to najvise bolelo; sedeli smo skrstenih ruku, cinjenica je, ali ne stoga sto nismo primecivali zlokobnu, pretecu atmosferu koja se stvarala oko Djindjica, vec ne znajuci sta, zapravo, treba da cinimo.
U dubini duse verovali smo, ujedno se stideci sto verujemo posle svega, da ce guka, nabubrela od zatrovane krvi, konacno puci, da ce se provaliti, izliti i obelodaniti svoj sadrzaj.
...
Danilo se, uglavnom,drzao po strani. Zgasnuo. Njegovom oku, njegovom srcu ( da, slobodno to kazem, Danilo je voleo Zorana, pravo ga je voleo, kao duhovnog brata, kao sto voli Frenkija), tom srcu ispunjenom potmulim, progutanim gnevom, nije mogla promaci nijedna difamatorska nota protiv Djindjica, nijedna prikrivena kletva, nijedna recenica koja je pokusavala da zamaze i zamuti tragove; podvlacio ih je, belezio ih, kao da skuplja dokaze za svoju optuznicu i svoje neprastanje. Bio je sa nama, i nije, pogleda uprtog ka svojoj nutrinikroz koju je prolazio najguscim cesljem. Logickim, dabome. Sam Bog na nebesima zna sta je sve Danilo iz sebe istrebio.
Videla sam, drmnuo ga je temeljni potres. Osetio se zivotno porazenim. Zoranovo ubistvo postalo je kristalizaciona tacka, naelektrisana sipka na koju su se polepile Danilove negativne cestice. Doletale su, jatile se uz pucketanje, skupljale se duz sipke u grozdovima.
Svi potisnuti, neodbolovani, napola zaleceni, a napola ignorisani jadi kojih je bilo, o , i te kako ih je bilo, isplivali su, vratili se po svoj danak; godinama ih je sistematski gurao u stranu, ne dajuci sebi prostora da ih ljudski odboluje, da ozali. Grabio je napre, vukao nas napred, uvek napred, na ustrb sebe, na ustrb svog zivota koji je, uzgred budi receno mogao proziveti sasvim prijatno, sasvim bezbolno, lahorasto, ali nije, svesno se odrekao takvog, jer je princip privatne koristi, privatne lagodnosti u okruzenju punom zla sa jedne, i patnji sa druge strane, za njega bio neprihvatljiv, tudj, nezamisliv.

Marija Jovanovic

Petar Matic
24-06-11, 00:31
Puritanac je, međutim, agresivan čovek. Njegovoj agresivnosti nemalu snagu daje to što on misli kako je pronašao jedini pravi način življenja. Neko može biti puritanac i ako je materijalista i ako je idealista, budista ili talmudist, jer puritanizam nije pogled na svet nego temperament. Tome treba dodati još dve stvari: slepu veru u čvrsto utvrđene principe, mračnu organičenost i suludu i podmuklu borbenu spremnost u ime tih istih principa. Istinsku snagu puritancu daje što je on očajni ateista. Svaku bi ženu koja je lepša od proseka poslao na lomaču; isto bi tako svaki masni zalogaj bacio svinjama; onoga ko se smeje osudio bi na doživotnu robiju; ništa ne mrzi više od vina (metafora Boga), to jest, ustvari, ničega se toliko ne boji kao vina.

Puritanac je apstraktni čovek. Bezdušan. Kod ateista je uvek veći problem sa srcem nego sa pameću. Puritanac je istinski duševni bolesnik. Najkrvavije bitke i najstrašnije revolucije svetska istorija može da zahvali jedino puritancima. I sve zbog toga što je on, jadnik, umesto Boga otkrio princip. I on to zna. Zna i da je očajan. Lek apstrakntnog života, ateizma, je zaljubiti se u prelepu ženu, i to brzo,... šetati po cveću, preseliti se i stanovati četinarskoj šumi, slušati muziku, diviti se slikama i piti, piti vino... Puritanac to nikada neće uraditi.
Život ne vredi ništa ako ga ne možemo dati za veću vrednost.


B. Hamvaš – “Filozofija vina”

seka
24-06-11, 19:33
"Od svoje muke nisam uspijevao da stvorim ni veliki bol ni veliku misao. Rođen sam, izgleda, za sitne stvari, kao i većina ljudi, i nije mi žao što je tako.
Pošten sam koliko mogu, nikome ne želim suviše zla, htio bih da ljude više volim nego što ih žalim, molim se da mimo mene prođe ono što me se ne tiče."

"— Oprosti.
Bila je to najljepša riječ koju je moglo pronaći njegovo kukavičko poštenje. Tako me srećno skinuo sa savjesti i prijateljski ispratio u prošlost."

"... svako ima svoju istinu i to je baš dobro, samo ne znam zašto se zove istinom, jer bi istina morala biti jedna, pa bismo pomrli od dosade, a najbolje je kad je tuđa istina neistina, zabavnije se živi."


Meša Selimović "Tvrđava"

Petar Matic
25-06-11, 02:51
"Kad bi ajkule bile ljudi", upitala je mala gazdaričina kćer gospodina Kejnera, "da li bi bile bolje prema malim ribama?" "Naravno", reče on. "Kad bi ajkule bile ljudi, imale bi velike kutije u moru u kojima bi živele male ribe. U ovim habitatima bi držale sve vrste hrane - i biljke i životinje. Starale bi se da kutije uvek imaju svežu vodu, i uopšte bi pazile na sve sanitarne mere. Ako bi, na primer, neka ribica povredila svoja peraja, odmah bi bila zbrinuta, kako ajkule ne bi bile lišene nje zbog prerane smrti.

Da male ribe ne bi bile utučene, bili bi održavani veliki podvodni festivali, jer srećne ribe imaju bolji ukus od nego tužne. U školama bi ribice učile kako da uplivaju u čeljusti ajkule. Učile bi geografiju, na primer, tako da kada velike ajkule odlutaju negde, umeju da ih pronađu.

Najvažnije bi bilo, naravno, moralno obrazovanje ribica. Učile bi da je Najveća i Najlepša stvar za ribicu da se žrtvuje radosno i da mora verovati u ajkule, posebno kada joj obećavaju svetlu budućnost. Malim ribama bi se govorilo da se do ovakve budućnosti može stići samo ako nauče da budu poslušne. I nadasve, morale bi da se čuvaju svih osnovnih, materijalističkih, egoističkih i marksističkih frakcija, i da odmah prijave ajkulama ako neke od njih počnu da manifestuju takve tendencije. Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, vodile bi ratove međusobno radi osvajanja stranih kutija sa ribicama i stranih ribica. Pustile bi svoje ribice da ratuju za njih. Učile bi strane ribice da postoje ogromne razlike između njih i ribica drugih ajkula. Male ribe, tvrdile bi, su glupe, ali ćute na različitim jezicima i stoga se ne mogu razumeti međusobno. Svaka ribica koja ubije nekoliko neprijateljskih ribica u borbi - malih stranih riba, glupih na različitim jezicima - dobile bi malu medalju od morske trave koju bi zakačile na grudi i bile nagrađene titulom "heroj".

Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, imale bi umetnost. Bilo bi izložbi predivnih slika čeljusti ajkula u slavnim bojama. Pozorišta na morskom dnu bi prikazivala ribice heroje kako ponosno uplivavaju u čeljusti akjule uz melodičnu muziku koja draži njihove uši i velike misli koje uspavljuju njihova čula.

Čak bi postojala i religija kad bi ajkule bile ljudi. Propovedali bi da ribice počinju da žive tek kada dospeju u stomake ajkula. Štaviše, ako ajkule ikada postanu ljudi, ne bi sve ribice bile ravnopravne kao što su sad. Nekim bi bili dati položaji, bile bi postavljene iznad drugih. Onim značajnijim bi bilo dopušteno da proždiru manje. Ovo bi sigrno bilo na zadovoljstvo ajkula, koje bi za sebe onda imale veće primerke. Značajnije ribice bi bile odgovorne za čuvanje reda među ostalim: postale bi profesori, oficiri, graditelji kutija za ribice, itd. Ukratko, more bi postalo civilizovano tek kada bi ajkule bile ljudi."

Bertold Breht - "Kad bi ajkule bili ljudi"

beli54nl
25-06-11, 10:07
O ratu i ratnicima

Nećemo da nas štede naši najbolji dušmani, a ni oni koje volimo iz dubine duše. Dopustite dakle da vam kažem istinu! Braćo moja u ratu! Ja vas volim iz dubine duše, ja jesam i uvek sam bio što i vi. I ja sam vam vaš najbolji prijatelj. Dopustite mi dakle da vam kažem istinu! Ja znam za mržnju i zavist vašeg srca. Vi niste dosta veliki da ne poznajete mržnje i zavisti. Ali budite dosta veliki da vas nije stid njih! Pa kad već ne možete biti sveci saznanja, budite mi bar njihovi ratnici. To su pratioci i preteče te svetosti. Ja vidim mnogo vojnika: daj da vidim mnogo ratnika! »uniforma« zove se ono što oni nose: samo neka ne bude jednog oblika i ono što se u njoj krije! Treba da ste mi takvi da vam oko traži uvek dušmanina – vašeg dušmanina. A u nekih od vas javlja se mržnja već na prvi pogled. Svog dušmanina treba da tražite, svoj rat treba da vodite, i za svoje misli! A ako vaša misao podlegne, vaša čestitost treba i tada još da slavi pobedu! Vi treba da volite mir kao sredstvo za nove ratove. I više kratki mir nego dugi. Ne kažem vam ja da radite, već da se borite. Ne dajem vam ja savet da mirujete, već da pobeđujete. Vaš rat treba da je borba, vaš mir treba da je pobeda! Samo kad se ima strela i luk uza se može se ćutati i sedeti mirno: inače nastaje razgovor i svađa. Vaš mir treba da je pobeda! Vi velite da dobra stvar čini i rat blogoslovenim? A ja vam kažem dobar rat čini blogoslovenom svaku stvar. Rat i hrabrost izvršili su više velikih dela nego ljubav prema bližnjem. Ne vaša samilost, nego vaša hrabrost spasavala je dosad stradalnike. »Šta je dobro?« pitate vi. Dobro je, biti hrabar. Pustite devojčice da govore: »biti dobar znači, ono što je lepo i dirljivo u isti mah«. Kažu da ste bez srca: ali vaše je srce pravo, i ja volim stid vaše srčanosti. Vi se stidite svoga priliva, a ostali se stide svoga odliva. Vi ste ružni? Pa dobro, braćo moja! Bacite na svoja pleća uzvišeno, ogrtač za sve što je ružno! Kad vaša duša bude velika postaće obesna a ima pakosti u vašoj uzvišenosti. Ja vas poznajem. U pakosti se susreću obesni i slabi. Ali oni ne razumeju jedni druge. Ja vas poznajem. Vi smete imati samo dušmane koje treba mrzeti, ne dušmane koje treba prezirati. Treba da možete biti gordi na svog dušmanina: tako će uspesi dušmanina vašeg biti i vaši uspesi. Pobuna – to je otmenost za roba. Vaša otmenost neka bude poslušnost! I samo vaše zapovedanje treba da je pokoravanje! Dobrom ratniku prijatnije je čuti »moraš« nego »hoću«. I sve što rado činite treba prvo još da pustite da vam se zapovedi. Vaša ljubav prema životu neka bude ljubav prema vašoj najlepšoj nadi: a vaša najlepša nada neka je najviša misao života! Svoju najvišu misao, najzad, pustite da vam ja propišem – ona glasi : čovek je nešto što treba prevladati. Živite dakle životom poslušnosti i ratovanja! Šta je stalo do dugog života! Zar ima ratnika koji bi da ga štede! Ja vas ne štedim, ja vas volim iz dubine duše. braćo moja u ratu! –

Tako je govorio Zaratustra.

Fridrih Nice

beli54nl
25-06-11, 10:09
O starim i mladim ženicama

»Što se provlačiš tako strašljivo kroz suton, Zaratustra? I šta skrivaš tako oprezno ispod svog ogrtača? « »Je li možda kakvo blago, šta su ti ga poklonili? Ili je dete, što se rodilo? Ili ideš sada i sam možda stazama kradljivaca, ti prijatelj zlih?« – Jeste, dragi brate! reče Zaratustra, blago je ovo, što su mi ga poklonili: jedna mala istina, nju eto nosim uza se. Nego, ona je nemirna kao kakvo derište; i ako joj ne zapušim usta viče iz sveg grla. »Kad sam danas išao svojim putem, u čas kada sunce seda, srete me jedna stara žena, i ovako govoraše mojoj duši: »Često je besedio Zaratustra i pred nama ženama, ali nam još nikad nije prozborio o samoj ženi.« A ja joj odvratih: »o ženi treba govoriti samo pred muškima«. »Govori i preda mnom o ženi, reže ona: ja sam stara pa ću odmah sve zaboraviti.« I ja se odazvah želji stare žene, i ovako joj govorah: Na ženi je sve zagonetka, i sve na ženi ima jedno rešenje: ono se zove trudnoća. Muškarac je za ženu sredstvo: cilj je uvek dete. Nego, šta je žena za muškarca? Pravi muškarac traži dvoje: opasnosti i igre. Zato traži ženu, kao najopasniju igračku. Muškarac treba da bude odgajan za rat, a žena za odmor ratniku: sve ostalo je ludost. Za preslatko voće – ne mari ratnik. Zato mari za ženu; opora je još i najslađa žena. Žena bolje razume decu nego muškarca, ali je muškarac više dete nego što je žena. U pravom muškarcu skriveno je dete: a dete hoće da se igra. Na noge, dakle, žene, pa mi pronađite to dete u muškarcu! Žena treba da je igracka, dragi kamen, obasjana vrlinama jednoga sveta koji još nije tu. Zvezdin sjaj treba da se blista u vašoj ljubavi! Vaša nada treba da bude: »daj mi da mogu roditi natčoveka! « Neka bude hrabrosti u vašoj vrlini! Svojom ljubavlju treba da navaljujete na onog koji vam uliva strah. U vašoj ljubavi treba da je vaša čast! Slabo zna inače žena šta je to čast. A evo šta treba da bude vaša čast: da uvek više ljubite nego što vas ljube, i da nikad niste na drugom mestu u tom pogledu. Muškarac treba da se boji žene koja ljubi: ona će tada podneti svaku žrtvu, i sve je drugo za nju tada bez vrednosti. Muškarac treba da se boji žene koja mrzi: jer muškarac je u dnu svoje duše samo zao, a žena je onda rđava. Koga mrzi žena ponajvećma? – Evo kako govoraše željezo magnetu: »mrzim te ponajvećma što privlačiš a nisi dosta jak da privučeš«. Sreća muškarčeva zove se: hoću. Sreća ženina zove se: on hoće. »Eto, u ovaj isti čas postao je svet savršen!« – misli žena kad je poslušna što ljubi od sveg srca.Jer žena mora da sluša, i mora da traži dubinu za svoju površinu. Površna je duša ženina, pokretna burna skrama nad plitkom vodom. A narav muškarca je duboka, njena bujica šumi kroz podzemne pećine, žena sluti njenu snagu, ali je ne shvata. – Na to mi odgovori starica: »Mnogo lepih stvari reče Zaratustra, naročito za one koji su dosta mladi za to. čudnovato, Zaratustra malo poznaje žene a ipak pravo govori o njima! Da li je to možda stoga što je kod žene sve mogućno? A sad, u ime zahvalnosti, uzmi jednu malu istinu! Dosta sam stara da je mogu dati! Zamotaj je dobro, i zapuši joj usta: inače će da viče iz sveg grla ova mala istina.« »Daj mi, ženo, tvoju malu istinu!« rekoh. A starica reče tad ovo: »Ti ideš k ženama? Ne zaboravi bič!« –

Tako je govorio Zaratustra.

Fridrih Nice

Petar Matic
26-06-11, 01:58
„Ja? Slep? Izgubio sam vid pre četiri godine, to je tačno. Ali zbog toga nisam slep. Vidim, samo drugačije.“ Posle kraće stanke, učitelj upita : „ A ti?“
Tin Vin je razmišljao. „Mogu da razlikujem svetlost od tame, drugo ne.“
„Zar nemaš nos da mirišeš?“
„Imam.“
„Imaš li ruke da dodiruju?“
„Naravno.“
„Nemaš uši da čuju?“
„Naprotiv, imam.“ Tin Vin se trgnu. Da li da priča doživljaj učitelju? Bilo je to pre nedelju dana i više nije sigura da li se radilo o njegovoj mašti. Radije je prećutao.
„Šta ti više treba?“, upita U Maj. „Najbitnije stvari su nevidljive.“ Ćutao je dugo, a onda nastavi: „Naša čula vole da nas zavedu. Vid je najvarljiviji. Navodi nas da mu verujemo najviše. Ubeđeni smo da vidimo okolinu, ali to je samo površina, a mi je prihvatamo kao stvarnost. Moramo naučiti da dokučimo srž stvar, njihovu suštinu. U tom slučaju, oči su prepreka. One nas skreću s tog puta. Zaslepljuju nas. Ko se suviše oslanja na njih, zapostavlja druga čula. Time ne mislim samo na uši i nos. Govorim o organu koji je u nama, ali nemamo ime za njega. Nazovimo ga kompas našeg srca.“

Jan-Filip Zendker – “Osluškivanje srca”

beli54nl
26-06-11, 08:43
Pismo nerođenom detetu


Ali, ako se rodiš kao muško, isto ću tako biti srećna. A možda i srećnija, jer ćes biti posteđen tolikih poniženja, toliko robovanja, tolikih zloupotreba. Ako se rodiš kao muško, nećeš se npr. morati bojati da će te neko silovati u mraku neke ulice. Nećeš se morati služiti lepim licem kako bi bio prihvaćen na prvi pogled, ni lepim telom kako bi sakrio svoju pronicljivost. Nećeš doživljavati odvratne osude kad budeš spavao s onim koja ti se sviđa, nećeš slušati da se greh rodio onog dana kada si ubrao jabuku.

Mnogo ćeš se manje mučiti. Moći ćeš se mnogo lakše boriti i tvrditi kako bi Bog, kad bi postojao, mogao biti i neka stara sedokosa starica ili lepa devojka. Moći ćes otkazati poslušnost a da te ne ismeju, voleti a da se jedne noći ne probudiš s osećajem da se rušiš u neki ponor, braniti se a da te na kraju ne uvrede.

Dakako, očekuju te druge vrste ropstva, druge nepravde: ni za muškarca život nije lak, znaš. Pošto ćeš imati jake mišiće, zahtevaće od tebe da nosiš teže terete, nametnuće ti samovoljne odgovornosti. Pošto ćeš imati bradu, smejaće se budeš li plakao, pa čak bude li ti potrebna nežnost. Pošto ćeš imati rep spreda, zapovediće ti da ubijes ili budeš ubijen u ratu i zahtevati tvoju sukrivnju u nastavljanju tiranije koju su uspostavili u pećinama.

Ipak, a možda upravo zbog toga, biti muškarcem biće divna pustolovina: poduhvat koji te nikada neće razočarati. Bar tako se nadam, jer, ako se rodiš kao muško, nadam se da ćeš biti čovek kakvog sam uvek sanjala: dobar prema slabima, surov prema nasilnicima, plemenit prema onima koji te vole, nemilosrdan prema onome ko ti zapoveda. I napokon, neprijatelj svakog onog koji priča da su Isusi deca Oca i Duha svetoga, a ne žene koja ih je rodila.

Dete moje, nastojim ti objasniti da biti muškarcem ne znači imati rep spreda: znači biti ličnost.

O.Falaci

beli54nl
26-06-11, 08:45
Ne znaš ti kako živimo mi normalni

Dragi svete,

slobodno mogu da kažem: da, nisam se dovoljno trudila. Nisam dobro odigrala ulogu koju ste pokušali da mi nametnete, na pozornici na koju ste me postavili, na daskama koje su trebale život da vam znače. Nisam se dovoljno trudila. Kostim koji ste mi ponudili bio je premalen. Zavesu ste prebrzo spustali dok su moja usta jos bila otvorena a kostim pucao po savovima ponovo i ponovo. Do premijere nikad nisam stigla.

Plašila sam se giljotine za koju ste govorili da je samo scenski dekor. Plašila sam se i vas koji ste sedeli u mraku. Zaslepljivali su me reflektori koji su trebali da uveličaju moj trijumf, tako ste govorili. Da li se sećate da su to bile isledničke lampe? Nešto me je gušilo dok ste me primoravali da ponovim svaku scenu koja vam se nije svidela: ako se dovoljno potrudiš uloga će se sama igrati.

Gospodo, režiseri u pokušaju, samopostavljeni delioci zivotnih uloga, pa vi niste čuli za Stanislavskog! Glumac, gospodo, ako je pravi glumac, mora svaku put kad je na sceni da ponovo i ponovo živi i proživljava svoju ulogu. Valjda ste, konačno, shvatili da od mene kao glumice nema ništa.

Bilo je tuzno gledati vas kako odnosite rekvizite koje ćete smestiti u svoje prašnjave, neraščišćene, podrume gde će čekati dok vi ponovo ne napravite pogrešan izbor. Bilo je tužno gledati vas razočarane dok rasturate scenu i prosipate eksere nadajući se da ću stati bar na jedan.

Gospodo! Ja nazdravljam umornom krojaču. Obećavali ste mu da ćete uspeti da me ugurate u premalene kostime. Ko je još uspeo da napravi šešir za glumicu skraćenu za glavu?

Propali režiseri! Ja vas nazivam gospodom! Niste uspeli čak ni da me umorite. Ipak sam nešto naučila – nisam rođena za glumicu. A niste ni vi za režisere. Bez vas, mada nije po Stanislavskom, moja uloga se sama igra. Možda sam statista. Možda epizodista… Svakako više nisam vaša nada, vaša glavna glumica.

Gase se svetla u vašem teatralnom teatru. Mene, van vaše crvima nagrizene scene čeka život.

Moj dubok naklon!

Zatvaram karte.

M.Dimitrijevic Mimica

Petar Matic
27-06-11, 02:40
To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem. Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?

Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena. Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.

To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, u čas življenja u budućnosti.

To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama. Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem. Vojske me već opkoljavaju, horde.



Horhe Luis Borhes – “Pretnja”

Petar Matic
28-06-11, 02:47
Na Dusanovcu sam isao s najlepsim curama. Bio sam zvezda. Lomile su se oko toga koja ce vise da trza na mene. I pravile sebi reklamu ako bi isle sa mnom. "Ona ide s Ljubom Sampionom", govorile bi. A moja Inge nije lepa, ima kracu nogu i vanbracno dete. Kad je imala dvanaest godina, slomila je nogu. I ostala joj je kraca, za tri santimetra. Nije nista strasno, ali - primecuje se. Tako je i Arnea rodila. Mislila je da ce to tipa zadrzati. A tip sacekao da se on rodi, pa nestao. I, cudna stvar, volim je. Nekad sam cure stalno menjao. A nju cak ni ne varam. Valjda sam omatoreo. Trideset i osma mi je.

Moja Inge ume da bude i dzandrljiva, kao i sve ostale blesave zene. Ona isto ume da zakera: "Opet si uneo blato u kucu! Zasto ne brises noge?" I: "Opet te tvoje blesave novine!" I: "Ovde si mi se popeo s tvojim sindikatom!" I uopste. Po tome su nam, kao sto vidite, obicaji isti. Ali kao sto sam ja naucio da postujem svedske, i ona se naucila da postuje nase. Nekad, u Jugoslaviji, voleo sam da zvalavim. Ni oko cega. Otkako sam otisao, medjutim - prvo jezik, a onda i sve drugo - postao sam cutljiv. Ovde svet, uostalom, i nije bas mnogo pricljiv. I kad dodjem kuci neraspolozen ili ljut, ili kad me uhvati moje ludilo, i cutim, ona me ne dira. cuti i sama. Nije to za zenu bas mnogo prijatno, ali moja Inge i to podnese. A kad me prodje, onda mozemo po starom. I, mada takve stvari ipak retko cinim - obicno gledam da im pomognem na neki drugi nacin - kad neki nas covek, iz Jugoslavije, ovde bas zaglavi, ja ga i kuci odvedem. A narod ovde nije los, ali, nekako, tvrd je na paru: otac za sina ne zna, sin za majku, svako ima svoju racunicu i svoju kasu. I retko jedan drugome u kucu zalaze. A moja Inge nas docekuje s osmehom i kaze tipu srpski: "Mi volimo nasa Jugoslavija." I pere mu prljave gace, i kuva mu pasulj sa slaninom i sarmu, i prebira po nasem vesu i odvaja mu moje stare kosulje: dok se malo ne snadje. I kad nas je prosle godine jedan takav bio pokrao - nista strasno: drpio jedno moje odelo i neke sitnice, ali ja sam se jeo kao Mesec: eto kakvi smo! - ona mi kaze: "Nemoj da se sekiras. Sav je bio propao, jadnik. Mi cemo zaraditi drugo."

Pre dve godine sam se opet bio zapio - desava mi se to povremeno - i, onako pijan, samo sam seo za volan i odjurio pravo za Jugoslaviju. Osam dana nisam dolazio na posao. I mirno sam primio otkaz. Kriv sam, sta imam da se bunim? Ali moj sindikat se pobunio; a ovde je sindikat veoma jak. "On", kazu, "ima pravo da vidi svoju domovinu. On ima pravo da vidi svoje more. Kakva smo mi zemlja ako nasem najboljem radniku ne mozemo da dozvolimo da vidi svoje more?" A ja, kazem, nisam imao pravo, a nisam imao ni volje nikoga da molim, iako mi se posao bas nije menjao: svih osam godina sam u istoj fabrici. I lepo im, ljudski kazem: "Sta se, bre, zezate? Kakvo more, kakvi bakraci! Niti sam na more isao niti koji djavo. Bio sam se nazdrekao. Zato bi me i u mojoj Jugovini najurili." "A ne", kazu oni. "Svoje dousnike zato ne otpusaju. Otpustili su te zato sto si sindikalista. A uz to ti si jos bio i bolestan! Mi to mozemo i da dokazemo! Ne smeju zbog toga da te otpuste."

Glavu dajem ako je iko od njih ista od toga shvatio. Oni prosto misle da smo svi mi udareni, keve mi! I kad prodju ovuda i cuju kako urlicemo nase pesme i ovakve suze valjamo, oni misle - nismo citavi. 'Leba mi, veze nemaju. Ali, ovako rezonuju: ako si ti lud, slobodno i to mozes da budes, i imas pravo na to, samo nemoj da napravis neki izgred. A za mene su ovako mislili: taj sigurno jeste udaren, ali kad to njemu dodje, on predoseti, pa sedne u kola i ode u njegovu ludu Jugoslaviju. Je li napravio neki saobracajni prekrsaj ? Nije. Je li ucinio nesto drugo? Nije. E, pa onda, u redu! Zar za nas nije jos i bolje sto je otisao?

I prilicna se guzva oko toga napravila. cak su i neke sindikalne novine pocele da me brane - izlazi ovde jedan takav listic: on je, kazu, bio bolestan. Dosao neki dasa iz tih novina. "Ma, jok", kazem mu ja, "niti sam bio bolestan niti je uopste potrebno da se oko toga pravi neka guzva. Naci cu drugi posao." I stvarno sam to odmah mogao. Ali onda mi moja Inge kaze: "Kazes da si kriv. A ja tebi opet kazem da mi to ne mozemo da razumemo. Kako mozes da budes kriv? Ne mozes da budes kriv. Bio si bolestan! Jer kad neko usred radnog vremena iznenada zaustavi masinu, baci kombinezon i ode u fabricki klub i tamo za tri sata popije dvadeset flasa piva, i poslovodu, koji dodje da ga pozove da se vrati, otera u materinu i gadja praznom flasom, a onda, onako u kosulji po hladnoci, sedne u kola i nekud odjuri, tako da mu zena i dete pet dana ne znaju gde je, i tek se petog dana, ko zna koliko daleko odatle, negde u Austriji osvesti i javi telegramom, i zatim se mirno vrati kao da se nista nije ni desilo, onda to stvarno niko zivi ovde ne moze da shvati. Ko to ovde radi? Ko je to ovde ikad uradio? I bas zato sto ne mozemo da razumemo, mi moramo da mislimo da si bio bolestan. To je - kao nekakva menstruacija. Kod vas ih, izgleda, imaju i muskarci. I kad ih vec imaju, imaju i pravo na njih. Zato, pusti ti njih neka oni to samo teraju, nemoj ih zadrzavati."
I stvarno su me vratili. A kad sam prvi put dosao na posao, samo sto mi na ulazu nisu slavoluk bili postavili....

Dragoslav Mihajlović - "Kad su cvetale tikve"

beli54nl
28-06-11, 09:08
Ljubav je kao droga. U početku javlja se osecanje euforije, potpunog predavanja. Kasnije, sutradan, želiš još. Još se nisi zasitio, ali osecanje ti se dopalo, i uveren si da ga možeš kontrolisati. Mislis na voljenu osobu dva minuta, a tri minuta je zaboravis.
Ali, uskoro, naviknes se na tu osobu i pocinjes u potpunosti da zavisis od nje. Onda na nju mislis po tri sata, a zaboravis je na dva minuta. Ako nije pored tebe, osecas se kao narkomani kad ne nabave drogu. U tom trenutku, kao sto zavisnici od droge kradu ili se ponizavaju da bi pribavili ono sto im treba, ti si spreman na sve radi ljubavi.

„Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala”,

Paulo Koeljo

beli54nl
28-06-11, 09:11
"Jedna mala zena"

Ona je mala žena. Po prirodi vrlo vitka, ipak je čvrsto utegnuta. Uvek je vidim u istoj haljini od žućkastosive tkanine, čija boja donekle podseća na boju drveta i koja je pomalo ukrašena rojtama ili dugmetastim našivcima iste boje; stalno je bez šešira, njena mutnoplava kosa je glatka i nije neuredna, ali se labavo drži. Lako je utegnuta, veoma je pokretljiva, samo što preteruje s tom pokretljivošću. Voli da se podboči, pa da jednim trzajem iznenađujuće brzo iskosi gornji deo tela. Utisak koji njena ruka ostavlja na mene mogu preneti samo ako kažem da nisam video još nijednu ruku kod koje bi pojedini prsti bili odeljeni jedan od drugog tako oštro kao kod nje. Ali njena ruka nipošto nema neke anatomske osobitosti, sasvim je normalna.

I eto, ta mala žena je mnome veoma nezadovoljna, neprestano nalazi nešto da mi zameri, večito joj ja nanosim nepravdu, ljutim je na svakom koraku! Kad bi se život mogao podeliti u najsitnije deliće i kad bi se o svakom deliću posebno mogao donositi sud, nema sumnje da bi nju jedio svaki delić mog života. Često sam razmišljao o tome zašto li je toliko ljutim; možda sve na meni protivreči njenom smislu za lepotu, njenom osećanju pravičnosti, njenim navikama, njenim tradicijama, njenim nadama; postoje takve prirode koje protivreče jedna drugoj, ali zašto ona toliko pati usled toga? Pa između nas ne postoji nikakva veza koja bi je primorala da pati zbog mene. Morala bi samo odlučiti da me smatra za potpunog stranca, a to ja i jesam, i ne bih se bunio protiv takve odluke, nego bih je veoma pozdravio; morala bi se samo odlučiti da zaboravi moje postojanje, koje joj ja nikad nisam i ne bih nametao - i sva patnja bi očigledno prošla.

Pri tom ne pominjem sebe, kao ni to da njeno ponašanje, naravno, i meni mučno pada, ne pominjem to jer dobro uviđam da sva ta mučnost nije ništa u poređenju s njenom patnjom. Pri čemu sam, svakako, potpuno svestan da ta patnja ne potiče iz ljubavi; njoj nimalo nije stalo do toga da me stvarno popravi, pogotovo kad se uzme u obzir da ništa od onoga što mi zamera nije takve prirode da bi ometalo moj napredak. Ali stvar je u tome što se ona i ne brine o mom napretku; ona se ne brine ni o čemu drugom sem o svom ličnom interesu, naime o tome da se osveti zbog patnje koju joj nanosim i da spreči patnju koja joj u budućnosti preti od mene. Jednom sam već pokušao da joj ukažem na koji način bi se ta neprestana ljutnja najbolje mogla okončati, ali upravo time sam je toliko uzrujao da više neću ponoviti taj pokušaj.


Kafka

Petar Matic
29-06-11, 03:41
Ona je hipoteza i kateta, deo dorskog i jonskog stuba, univerzuma i mog sveta.
Kalfa sam ja, sena gruba, sto za njom šeće i trčka, ona je omega i alfa, i teta i eta, i moja cela Grcka...

Pidzama plava kolena ima, trbuscic, guzu i butke. Stopala nema, jer je lenja da sprema torbe, putke, da sa mnom krene oko sveta korakom sitnim, prsti-peta, na sate i trenutke...

....Vodio sam ljubav s njenim stopalima, godine te i te. Prvo sam vodio stopalo A, zatim stopalo BE. I dok sam vodio, shvatih, ljubav se ne moze voditi, nije gluva, ni hroma. Rodice se ljubav, roditi, ali treba da se cuva, kao razvratnica doma. Ne treba ljubav kolica, uspeo sam nju ubediti, ljubav se ne moze voditi, ali se moze slediti.

...I tako sledili smo ljubav za njenim stopalima, malenkost jedna i ja, prvo smo sledili stopalo BE, a onda stopalo A.

....Volim te kao Nojev natop, Lokovu raspravu o vlasti, kao temeljnu pretpotavku o poreklu vrsta. Volim te kao curku na teflonu, kao losos-pastetu, kao masline i rotkvce mlade. Volim te kao „Roman o Londonu“, najvise na svetu, kao „Seobe“, „Embahade“.
Volim te kao Krlezinu karmu, Matosevu muku, Dobricinu mrenu, kao slaninu i sarmu, volim te kao zenu...


Aleksandar Djurovic - "Srceplov kroz Mimovek"

Petar Matic
29-06-11, 03:41
Ona je hipoteza i kateta, deo dorskog i jonskog stuba, univerzuma i mog sveta.
Kalfa sam ja, sena gruba, sto za njom šeće i trčka, ona je omega i alfa, i teta i eta, i moja cela Grcka...

Pidzama plava kolena ima, trbuscic, guzu i butke. Stopala nema, jer je lenja da sprema torbe, putke, da sa mnom krene oko sveta korakom sitnim, prsti-peta, na sate i trenutke...

....Vodio sam ljubav s njenim stopalima, godine te i te. Prvo sam vodio stopalo A, zatim stopalo BE. I dok sam vodio, shvatih, ljubav se ne moze voditi, nije gluva, ni hroma. Rodice se ljubav, roditi, ali treba da se cuva, kao razvratnica doma. Ne treba ljubav kolica, uspeo sam nju ubediti, ljubav se ne moze voditi, ali se moze slediti.

...I tako sledili smo ljubav za njenim stopalima, malenkost jedna i ja, prvo smo sledili stopalo BE, a onda stopalo A.

....Volim te kao Nojev natop, Lokovu raspravu o vlasti, kao temeljnu pretpotavku o poreklu vrsta. Volim te kao curku na teflonu, kao losos-pastetu, kao masline i rotkvce mlade. Volim te kao „Roman o Londonu“, najvise na svetu, kao „Seobe“, „Embahade“. Volim te kao Krlezinu karmu, Matosevu muku, Dobricinu mrenu, kao slaninu i sarmu, volim te kao zenu...


Aleksandar Djurovic - "Srceplov kroz Mimovek"

beli54nl
29-06-11, 08:41
Zivot bez dogme

Uopšte uzevši, žena neće obmanuti muža, neće ga izdati, sem ako joj on sam pokvari ili pogazi srce, ili ako je ne obeshrabri i odgurne svojom sitničavošću, svojim egoizmom, svojom uskogrudošću, svojom ništavnom i bednom prirodom. Pri tom, voli! Neka se ona ne oseća kao tvoja ženka, nego kao tvoja najdraža glava, tvoje dete, tvoj prijatelj; nosi je u nedrima, nek joj bude toplo, i budi spokojan; iz godine u godinu ona će se sve čvršće pribijati uz tebe, dok ne srastete kao sijamski blizanci. Ako joj ne daš to, ako je pokvariš, uništiš svojom ništavnošću - otići će! Otići će čim se neke plemenitije ruke pruže prema njoj, jer mora da ode, jer je njoj ta toplina i priznanje potrebno kao vazduh da bi mogla da diše.


Henrik Sjenkjevič

beli54nl
29-06-11, 08:43
Doba zivota i doba smrti

Tužan sam.
Toliko sam tužan da mislim da ću sutra umreti kada te napustim.
Ali kada pomislim šta bi se moralo dogoditi da ne budem žalostan, onda postoji samo jedno - da te nikada nisam ni sreo.Tada ne bih bio tužan, već prazan i ravnodušan, a kada na to pomislim, onda ova tuga nije više tuga.Ona je crna odeća.
druga strana sreće.
Jer hteo sam imati nešto što bi me održalo u životu, ali nisam znao da ću postati dvostruko ranjiviji ako to dobijem... Mudrost ipak dolazi u pogrešan čas: kad mladost prodje, bura se stiša i devojke odu kući...

Erih Marija Remark

Petar Matic
30-06-11, 03:37
Na nebu bez meseca, zvezde su visile kao fenjeri. Fridrih prebaci ruku preko Bjankinih ramena. Stajali su zajedno u dvorištu, gledajući preko terasastih dvorskih vrtova u grad i more pod sobom. Tu i tamo su se u daljini videla usamljena svetla. Palermo je spavao dok su noćne straže obilazile grad i izvikivale sate.

U jezercetu je treperio odraz baklji. Fontana je tiho zuborila. U vrtovima, san je ućutkao kreštavo glasanje paunova. Otišli su poslednji gosti. Otpušteni su muzičari. U luci, brod koji je nosio Berarda i Manfreda u Rim odavno je digao sidro. Noć je mirisala na cvetove narandže.

Fridrih poljubi Bjanku u teme:"Kako sam uspeo da toliko dugo izdržim bez tebe?"
Ne odgovorivši, ona se pripi uz njega. Nije bilo potrebe za rečima. Godine koje su proveli odvojeni jedno od drugog, usamljeni i nesrećni, spojile su ih u vezu čvršću no ikad. Na svetlosti uljanih lampi na stolovima, njene oči, dva blistava jezera, podigoše se ka njegovom licu. U ovim očima, pomisli Fridrih, ogleda se čitav moj život.

Preko duge tunike boje limuna nosila je ogrlicu od koralnih zrna i krupnih, nejednakih sivih bisera. Neobično, ali posle toliko godina, pogled na tu ogrlicu više mu nije stvarao bol, vec samo blagi trzaj podsećanja. Ni Jolanda niti Izabela nikada nisu ponele Konstancin nakit. Jedino mu je bilo žao što Bjanka nikada neće poneti krunu njegove majke. A ipak, njena kći će uskoro postati carica Vizantije.

"Znas li, Bjankina, da svaki dan zahvaljujem Bogu što mi te je vratio?" Stisnu je za ramena. "Ne bih podneo da te izgubim." Oči joj se zamagliše i ona stavi ruku na njegove grudi.

Bordin M.R. – “Soko od Palerma”

beli54nl
30-06-11, 12:24
Tamni cvet

..."Ona se vrati s pregrstima malih karanfila,rasiri ruke i pusti ih da padaju.Cvece mu zasu lice i vrat.Nikada jos nije osetio tako divotan miris,nikada nije imao tako cudno osecanje,kao ovo koje su cvetici u njemu budili.Oni mu prionuse za kosu,za celo,za oci,jedan mu se cak prilepi za usne;i on se zagleda u nju kroz njihove krunice.U njegovim ocima moralo je tada biti neceg divljeg,neceg od onog osecanja sto mu je probadalo srce,jer njen osmeh zamre;ona se odmacei stade okrenuvsi lice od njega.Zbunjen i nesrecan,on sabra rasuto cvece;i tek kad je sve pokupio,ustade i i odnese joj ga postidjen,tamo gde je stajala kao ukopana i netremice gledala u dubine tisove sume..."

..."Zaboravio je da priklopi kapke,,i mesec se provlacio u sobu;ali on je bio sada i suvise lenj,i suvise sanjiv,da ustane pa da ih zatvori.Samo da lezi,da gleda mlaz meseceve svetlosti,da cuje muziku kako drhti tamo dole daleko,i da jos oseca njen dodir kao kad se naslanja na njega u igri i da sve vreme oseca oko sebe miris cveca!Njegove su misli bili snovi,njegovi snovi misli - sve samo dragocena nestvarnost.O,onda mu se cinilo da se mesecina skupila u jednu jedinu bledu traku - nesto je kucalo i drhtalo i meseceva traka mu se sve vise blizila.Najzad dodje tako blizu da oseti njenu toplinu na svom celu;mesecina uzdahnu,zatrepta,besumno se povuce i nestade je.Mora da je utonuo u san bez snova..."

Dzon Golsvordi

Petar Matic
01-07-11, 02:26
Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni žbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime.

Remark - “Trijumfalna kapija”

beli54nl
01-07-11, 09:51
OKANI SE

Bilo je sasvim rano jutro, ulice čiste i puste, išao sam na stanicu. Kad sam uporedio sat na jednom tornju sa svojim časovnikom, video sam da je mnogo kasnije nego što sam mislio, morao sam veoma pohitati, strah zbog toga otkrića pokolebao me je kojim pravcem da krenem, još nisam sasvim dobro poznavao ovaj grad, no srećom, u blizini je bio neki stražar i ja mu pritrčah i zadihano ga upitah kojim putem treba da idem. On se osmehnu i reče: ''Od mene bi da saznaš put?'' ''Da'', odgovorih, ''pošto ga sam ne mogu pronaći''. ''Okani se toga, okani se'', reče on i okrete se snažnim zamahom, kao ljudi koji žele da ostanu sami sa svojim smehom.

Franc Kafka

Petar Matic
02-07-11, 03:22
U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, i nikada ih niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urodjeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobodjen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu prividjenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od prividjenja nego strah od stvarnih mogućnosti.

Jovan Ducic – “Jutra sa leutara”

beli54nl
02-07-11, 12:28
ljudi su odnijeli samo rijeci, zalost je ostala sva, netaknuta, jos crnja zbog iznevjerene nade da ce se umanjiti
- lijepo je ovo osecanje ponosa, brani nas od kajanja
- Covjek je proklet, i zali za svim putevima kojim nije prosao. A ko zna sta bi ga i na drugom cekalo.
- Ti ces biti dervis krtica. Pazices da ne progledamo, da se ne udaljimo od naseg tamnog vilajeta.
- Stvari ne postoje dok se ne kazu.
- on je zelio da spase jeednog covjeka, ja sam spasavao mosao
- Nema prijateljstva medju ljudima koji drugacije misle.
- Nije covjek ono sto misli , vec ono sto cini.
- Ljudi lako zaboravljaju ono cime se ne ponose.
- moja naivnost je umrla, od stida.
- Blagodat zaborava i okrutnost pamcenja leze van nase vlasti. Bez nase zaslugei bez nase krivice mi smo njihovi robovi ili njihovi usrecenici.
- Ovaj cestiti starac koji je svoju cestitost hranio neiskustvom, lakse bi podnio da sam ga udario u lice, nego sto sam mu iskustvo obogatio ovom prljavstinom.

Mesa Selimovic, Dervis i smrt

beli54nl
02-07-11, 12:32
Izgubljeno lice

Za trenutak sam bio u nedoumici koliko je uputno jednoj neposnatoj zeni priznati strah . Hoce li me to uciniti manje muskarcem ? - pitao sam se ali ipak odgovorio : "Da" .
Kratka pauza kao da je razmishljala sta ce reci a zatim: - "Razdaljinu izmedju dva nistavila - rodjenja i smrti...."
"covek pretrci brzo" , nadovezao sam se na njenu recenicu . "Kami"
"Volis Kamija? "
"Blizak mi je egzistencijalizam"
"Pa onda ti je poznata i cuvena misao : ako covek ide lagano po suncu dobice suncanicu i umrece, ako ide isuvise brzo dehidrirace i opet umreti. Covek moze napraviti izbor od onoga sto mu se u zivotu nudi , ne menjajuci ni sebe ni svet ."
Ocigledno sam je bio podcenio ; nisma do tada poznavao nijednu zenu osim Vojislavu , s kojom sam mogao pricati na taj nacin , a ni s Vojislavom odavno nisam nacinjao slicne teme.
"da budem iskren prilicno sam zaboravio Kamija"
"Ja se ne secam ni kad sam poslednji put procitala dobru knjigu ."
"Nema vise knjiga koje mogu promeniti zivot "
"Vecina savremenih pisaca cini mi se, ne pise spiralno, iznutra ka spolja. Rade obrnuto i onda dobijemo jedan silom stvoren hermeticki svet."
Da, to je upravo ono sto sam mislio ali niasam mogao da artikulisem. Citao sam knjige i ostajao potpuno ravdnodusan. Nisam se vise pronalazio ni u jednoj prici. Likovi su mi delovali neiskreno, izvestaceno, iskrojeni po shnitu dopadljivog ali prolaznog modnog hira. Nisu iznosili velike zivotne istine.
"Kao klinac sam se identifikovao sa dejvijem Kroketom."
" Ja sam bila Hajdi."
Zamislio sam Andjelu kao malu pustolovku, rumenu od planinskog vazduha , sposobnu da omeksa i najtvrdje srce...


M. K. Ivaskovic

Petar Matic
03-07-11, 04:01
(...) Uzbudjen i razdragan, Zaharis je stajao na kucnoj kamariji i pogledom upijao novorodjeno jutro. Sve sto je vidio, cinilo se toliko lijepo, kao da je gotovo nestvarno. I da nije bilo pticijeg cvrkuta koji je dopirao iz obliznjeg gaja, pri cemu su se pticiji glasovi veselo preplitali, povjerovao bi da on to sanja.

Pred njim se prostirala prostrana avlija, siroka i gosposna kao i sve u velikoj Turhanijinoj kuci. Duz zidova rasli su bujni simsiri, slicni velikim zelenim loptama, dok je stara loza natkrivala citav jedan kraj avlije. Iza velikih zelenih listova vec su rudili krupni grozdovi. Svud okolo po kao sir bijeloj kaldrmi nanizanoj od oblutaka, treperili su zeleni listovi sabljica. Pa cvijece! Cvijece svih vrsta i boja. Od zagasito crvenih karanfila i njeznih zambaka, sve do krupnih kao od kadife izrezanih glavica careva oka, u koje su se bumbari preko cijelog dana brundajuci uvlacili. A na sredini avlije seftelija, puna rumenozutih plodova, nakicenih po onisku naizgled slabasnu stablu.

I sunce! Blistavo, nasmijano, siroko, zasljepljujuce. Kao da je gorjelo na nizu kalajisanih ibrika, djuguma i demirlija, nakicenih pred samim ulazom u kucu.

I sve to pred Zaharisovim ocima radosno treperi i podrhtava, kao suncana pjesma ljubavi koju je osecao prema njoj i koja se dize u visine uznoseci i njega, da bi se gotovo zagrcnuo od milja koje ga ispunjava. (...)

Resad Kadic – “Baseskijin posljednji zapis”

glo
03-07-11, 09:27
Mi ne mislimo tako. Gledamo kako svet nestaje, ali zemlja ostaje, reč ostaje. Svi oplakujemo nestajanje našeg grada. Ali slavimo trajanje života u glinenom loncu, metalnoj posudi, pogrebnoj masci. Metalna glava ovna, kameni bik, to je jedina stoka koja nam je ostala. Prazne posude, prašnjavi mehovi, to je hleb i vino što su ostali za nama. Oplakujemo nestanak grada. Prihvatamo da svet umire. Ali čekamo da vreme pobedi smrt zahvaljujući vetru, svetlosti i stalnim godišnjim dobima. Nećemo videti plodove ovoga stabla. Videće ga svetlost, godišnja doba i vetar. Svet umire. Zemlja se preoblikuje. Zašto? Zato što smo mi tako rekli. Zato što nismo izgubili reč. Predali smo je svetlosti, vetru i godišnjim dobima. Svet nas je otkrio. Zemlja nas je sakrila. Vraćamo se njoj. Nestajemo sa sveta. Vraćamo se zemlji. Odatle ćemo izaći da bismo plašili druge.

stablo narandže, fuentes

Petar Matic
04-07-11, 03:14
Želim da se igramo žmurke i da ti poklonim svoju odeću i kažem da mi se sviđaju tvoje cipele i da sedim na stepenicama dok se kupaš i masiram tvoj vrat i ljubim tvoja stopala i držim te za ruku i da idemo negde da jedemo i da mi ne smeta kad pojedeš moju porciju i da se nađemo kod Rudija i pričamo o proteklom danu i da kucam tvoja pisma i nosim tvoje kutije i smejem se tvojoj paranoji i da ti poklanjam kasete koje ne slušaš i da gledamo sjajne filmove i da gledamo očajne filmove i da negodujem zbog radio programa i da te fotografišem dok spavaš i da ustajem da ti spremim kafu i pecivo i da idemo kod Florent da ispijamo kafu u ponoć i da mi ti kradeš cigarete i nikad ne možeš da nađeš šibicu i da ti pričam o TV programu od prošle noći i da te vodim kod očnog lekara i ne smejem se tvojim šalama i da te želim ujutru ali te puštam da spavaš još malo i da ljubim tvoja leđa i milujem ti kožu i kažem ti koliko volim tvoju kosu tvoje oči tvoje usne tvoj vrat tvoje grudi tvoju zadnjicu i da sedim na stepeništu pušeći dok tvoj komšija ne dođe kući i da sedim na stepeništu pušeći dok ti ne dođeš kući i da se brinem kad kasniš i obradujem kad stigneš ranije i da ti poklonim suncokrete i dođem na tvoju zabavu i igram dok sve ne zadivim i da mi je krivo kad zabrljam i da se radujem kad mi oprostiš i da gledam tvoje slike i želim da si oduvek bila tu i da čujem tvoj glas u svom uhu i osećam tvoju kožu na svojoj koži i da se uplašim kad pobesniš i jedno oko ti pocrveni a drugo poplavi i tvoja kosa očešljana nalevo i tvoje lice orijentalno i da ti kažem da izgledaš divno i da te smirujem kad se uznemiriš i grlim kada te boli i da te želim kad osetim tvoj miris i da te vređam svojim dodirom i da cmizdrim kad sam pored tebe i da cmizdrim kad nisam i da se odmaram na tvojim grudima i ušuškam te noću i da se smrznem kad ti uzmeš ćebe i skuvam kad ga ne uzmeš i topim kad se osmehuješ i rastapam kad se smeješ i da ne razumem zašto misliš da te odbacujem kad te ne odbacujem i da se čudim kako možeš i da pomisliš tako nešto i da se pitam ko si ali te prihvatam bez obzira na to i da ti pričam o anđelu drveta i začaranom šumskom dečaku koji je preleteo okean zato što te je voleo i da ti pišem pesme i pitam se zašto mi ne veruješ i da osećam to tako duboko da ne mogu da nađem reči i da ti kupim mače koje posle zamrzim jer mu posvećuješ više pažnje nego meni i da te zadržavam u krevetu kad moraš da kreneš i plačem kao beba kad konačno odeš i da ubijam bubašvabe i kupujem ti poklone koje ne želiš i posle ih nosim nazad i da ti predložim da se udaš za mene i ti ponovo kažeš ne i da nastavim da te pitam jer iako ne veruješ da mislim ozbiljno mislim od prvog puta i da lutam kroz grad osećajući kako je pust bez tebe i da želim ono što ti želiš i mislim kako gubim sebe ali znam da mogu da ti verujem i da ti ispričam najgore o sebi i pokušavam da ti dam najbolje od sebe jer ti ne zaslužuješ ništa manje i da odgovaram na tvoja pitanja i kad radije ne bih i kažem ti istinu i kad ne želim i pokušavam da ne prećutim ništa jer znam da ti tako više voliš i da mislim da je sve gotovo ali ostajem još samo deset minuta dok me ne izbaciš iz svog života i zaboraviš na mene i da pokušavam da ti priđem bliže jer je divno upoznavati te i u potpunosti vredno truda i da pričam s tobom na lošem nemačkom i još gorem hebrejskom i vodim ljubav s tobom u tri ujutru i nekako nekako nekako uspevam da izrazim delić sveprožimajuće bezuslovne nepokolebljive posvećene beskrajne ljubavi koju osećam za tebe..

Sarah Kane – “A's Monologue”

Petar Matic
05-07-11, 01:58
Ispricao nam je ovo jedne snežne, na vetru uzdrhtale noci u svojoj izdvojenoj kuci u dolini Kadiše. Razgrcuci na ognjištu pepeo krajem štapa koji mu je bio u ruci, rece:

Hocete da vam kažem zašto sam tužan.
Hocete da vam ispricam onu tužnu pricu koju secanje svakoga dana i svake noci u meni iznova vraca. Dosadilo vam je moje cutanje. Smeta vam moje uzdisanje i mrzovolja. Rekli ste jedan drugom: kako da udjemo u kucu njegove ljubavi, ako nam ne otvori vrata na hramu svog bola?

U pravu ste. Onaj ko s nama ne deli bol, ne može biti saucesnik ni u cemu drugom.
Zato saslušajte moju pricu. Saslušajte me bez sažaljenja, jer sažaljenje je za slabe, a ja sam, u svom bolu, još uvek jak.

Od rane mladosti, i u snu i na javi imao sam viziju žene cudnog izgleda. Video sam je u nocima osame kako stoji pored mog kreveta. U tom miru cuo bih njen glas. Ponekad bih sklapao oci i osecao dodir njenih prstiju na celu. Otvarao sam oci, ustajao u strahu, osluškujuci šapat nicega.

Govorio sam sebi: Je li me mašta odvela toliko daleko da sam se izgubio u magli? Jesam li ženu lepog lika, prijatnog glasa, nežnog dodira, stvorio od snova da bi zauzela mesto neke stvarne žene? Da li se pomešala sa mojom svešcu, tako da sam njene senke pretvorio u voljenu saputnicu, s kojom se družim, i u kojoj tražim oslonac, zbog koje se udaljavam od ljudi, ništa ne cujem i ne vidim, ne bih li je ugledao i c;uo njen glas? Jesam li poludeo? Jesam li opsednut covek koji je pobegao u samocu i od utvara samoce izmislio saputnicu i drugaricu?

Rekoh "drugaricu" i vi se cudite tome. Ali postoje neobicna iskustva, mi ih poricemo, jer se javljaju u neverovatnom obliku. Naše cudjenje i poricanje, medjutim, ne znace da ona u nama nisu stvarna. Ova žena iz mašte je bila moja drugarica. Delila je sa mnom radosti i želje. Ujutru bih je ugledao naslonjenu na uzglavlje mog kreveta kako me gleda detinje c;isto, nežno kao majka. Pomagala mi je u svemu. Za stolom je uvek bila sa mnom, razgovarala, pitala za mišljenje. Uvece bi prilazila i rekla: "Podjimo brdima i dolinama, dovoljno smo ovde boravili". Tada bih ostavljao posao i polazio držeci je za ruku, sve dok ne bismo seli na stenu zagledani u suton, kad dospemo na neko udaljeno mesto umotano u vecernji pokrivac, uronjeno u caroliju spokoja. Ponekad bi pokazivala oblake pozlacene zalaskom sunca, ponekad tražila da cujem cvrkut ptice u molitvi zahvalnosti i mira, pre nego medju granjem potraži prenocište.

Toliko puta je došla kada sam bio zabrinut i nemiran. Primetio bih je onda kada bih se smirio. Toliko puta sam sretao ljude krijuci u sebi pobunu protiv onog što mi se ne dopada u njima, ali bi se oluja pretvorila u nebesku pesmu uvek kada bi medju njima ugledao njen lik. Toliko puta sam sedao usamljen s macem životne boli u srcu, s lancima zagonetki postojanja oko vrata. Osvrtao bih se i video je zagledanu u mene sa svetlom u ocima. Oblaci su se razilazili, srce zablistalo, život izgledao prepun radosti.

Pitate: Jesam li ovim neobicnim stanjem bio zadovoljan?



Halil Dzubran – “Brod u magli”

beli54nl
05-07-11, 09:57
SELO STEPANCHIKOVO

,,Zamislite chovechuljka, najnishtavnijeg, najmalodushnijeg, izbachenog iz drushtva, nikome potrebnog, savrsheno nekorisnog, savrsheno gadnog, ali neizmjerno samoljubivog, i uz to neobdarenog apsolutno nechim chime bi mogao , ma i najmanje, da opravda svoje bolesno , razdrazeno samoljublje. Upozoravam unaprijed : Foma Fomich je olichenje najbezgranichnijeg samoljublja, i to narochitog samoljublja, naime onog koje se nailazi kod osoba bez ikakvih vrijednosti i, kao shto obichno biva u takvom sluchaju , samoljublja uvrijedjenog , prigushenog teshkim predjashnjim nedacama, koje se zagnojilo davno – davno otad cijedi iz sebe zavist i otrov pri svakom susretu , pri svakom tudjem uspijehu. Ne treba ni govoriti da je sve to zachinjeno najodvratnijom uvredljivoshcu , najludjom podozrivoshcu. Mozda ce neko zapitati : otkud dolazi takvo samoljublje ? Kako se ono zamece kod takvog potpunog nishtavila , kod takvih jadnih ljudi koji, vec po svom socijalnom polozaju , moraju znati gdje im je mjesto.? Kako da se odgovori na takvo pitanje ? Ko zna , mozda ima izuzetaka u koje spada i moj junak. On zbilja i jeste izuzetak od pravila, shto ce se posle i vidjeti. Pa ipak, dopustite da zapitam, jeste li vi uvjereni da oni koji su se vec sasvim smirili i smatraju chashcu i srecom da budu vashi lakrdijashi , muktashi, i udvorice – jeste li vi uvjereni da su se oni vec odrekli svakog samoljublja ? A zavist, a spletke, a tuzakanje, a potkazivanje, a potajna shishtanja po skrivenim uglovima, negdje uz vas, za vashim rodjenim stolom ? Ko zna, mozda u nekih od tih , sudbom ponizenih beskucnika , vashih lakrdijasha i jurodivih , samoljublje ne samo shto ne prolazi od toga ponizenja, od jurodivosti i lakrdijashtav i od vjechno izvjeshtachene potchinjenosti i bezlichnosti. Ko zna, mozda je to tuzno ispoljeno samoljublje samo lazno, u pochetku izopacheno osjecanje vlastitog dostojanstva , prvi put utvrdjeno mozda josh u djetinjstvu - ugnjetavanjem, siromashtvom, prljavshtinom – popljuvano, mozda , josh u licu roditelja buduceg beskucnika , na njegove rodjene ochi. No ja sam rekao da je Foma Fomich josh i izuzetak od opshteg pravila . To je istina. On je nekad bio literat i bio ogorchen i nepriznat , a knjizevnost je kadra upropastiti ne samo jednog Fomu Fomicha – razumije se , nepriznata. Ne znam, ali izgleda da Foma Fomich nije bio srecna ruke josh ni pri knjizevnosti : mozda je on i u drugim karijerama dobijao samo zvrchke mesto plate, ili shtogod gore. To mi je, uostalom nepoznato, ali sam se poslije raspitivao i znam sigurno da je Foma zaista nekad sachinio u Moskvi romanchic , veoma nalik na one koje se tridesetih godina umelo da slupa na desetine za godinu dana, u rodu raznih Oslobodjenja Moskve, Atamana Bura, Sinova ljubavi ili Rusa 1104.godine itd. itd., romana koji su u svoje vrijeme davali prijatnu hranu duhovnosti barona Brambeusa. To je naravno bilo davno , a zmija knjizevnog samoljublja ujeda katkad duboko i neizlechivo, narochito ljude nishtavne i priglupe. Foma Fomich bio je ogorchen od prvog knjizevnog koraka i josh tad se pridruzio falangi ogorchenih , iz koje potom izlaze svi jurodivi, svi beskucnici i skitachi. Bash se od tog vremena, mislim, razvila u njemu ona neprirodna hvalisavost, ona zedj za pohvalama i odlichjima , klanjanjem i divljenjem . on je kao lakrdijash okupio oko sebe gomilicu idiota koji su ga obozavali. Samo da negde nekako bude prvi , da proriche, da se prenemaze i hvalishe – eto to je bila njegova glavna potreba ! Njega nisu hvalili. Svojim ushima sam chuo Fomine rijechi u ujakovoj kuci, u Stepanchikovu , kad je on vec postao u njoj potpun gospodar i prorok : ,,Nisam ja stvoren da zivim medju vama ”, govorio je katkad sa nekom tajanstvenom vaznoshcu : „ Nisam ja stvoren da zivim ovdje ! Pogledacu , sredicu vas, uputicu vas, nauchicu vas, a onda zbogom ..u Moskvu da izdajem chasopis ! Trideset hiljada ljudi okupljace se na moja predavanja svakog mjeseca. Grmnuce naposletku slava mog imena, a onda teshko neprijateljima mojim ! ” Ali genije , josh dok se spremao da proslavi , trazio je odmah nagradu. Uposhte je prijatno primati platu unaprijed, a osobito u ovom sluchaju. Znam, on je ozbiljno uvjerio ujaka da njega, Fomu , cheka vanredno velik podvig radi kojeg je on i pozvan na svijet i na chije ga izvrshenje tjera neki chovjek sa krilima, koji mu se javlja nocu ili neshto nalik na to. Naime , da napishe jedno rijetko dubokosmisleno djelo bogougodne vrste , od kojeg ce nastati opshti zemljotres, zatreshtati sva Rusija. A kad zatreshti sva Rusija, tada ce on Foma, ne mareci za slavu, otici u manastir i moliti se dan i noc u kijevskim pecinama za srecu svoje otadzbine. Sve je to naravno , opchinilo ujaka.
Sad zamislite shta moze postati od Fome , cijelog vijeka ugnjetavanog, od Fome potajno pohotljivog i samoljubivog, od Fome ogorchenog literata, od fome lakrdijasha za nasushni hljeb, od Fome po dushi despota, bez obzira na sve predjashnje nishtavilo i nemoc, od Fome hvalisavca, a u uspijehu bezobraznika, od tog Fome koji je jednom dopao chasti i slave , oko koga su obigravali i zasipali ga pohvalama zaslugom idiotkinje-pokroviteljice i opchinjenog , na sve saglasnog pokrovitelja, u chiji je dom dospio, najzad, poslije dugih stranstvovanja ? Ujakovu narav sam , dabome duzan da objasnim podrobnije : bez toga je nepojmljiv i uspijeh Fome Fomicha.
No za sad cu reci da se sa Fomom upravo obistinila poslovica : posadi ga za sto, a on ce i noge na sto. Nadoknadio je on vec shto je propustio. Kad se niska dusha izvuche ispod ugnjetavanja , i sama ugnjetava. Fomu su ugnjetavali, i on je odmah osjetio potrebu da i sam stekne lakrdijashe. Hvalisao se do smijeshnoga, kreveljio do nemogucnosti, i zahtijevao ptichijeg mlijeka, tiranisao bez mjere, te je doshao do toga da su dobri ljudi, oni koji josh nisu vidjeli te majstorije, nego samo slushali shta se pricha, drzali sve to chudom, djavoljim stvarima , krstili se i otpljuvavali. ”

F.Dostojevski

beli54nl
05-07-11, 11:22
BALTIMOR

Ustajući tog jutra iz kreveta, čekajući da voda za čaj provri u kotliću, gledajući kako senke igraju kroz zavese i pokušavaju da dotaknu bočice sa začinima koje im svakog jutra nepovratno izmiču, pomislih: Može se dogoditi da uskoro dodje starost i da u nekom momentu, svakako prekasnom da bilo šta promenim, ustanovim da sam sve uradila pogrešno.
Ovo dalje pretpostavlja barem nekoliko stvari. Pre svega, da postoji ispravan i pogrešan način. Zatim, da mi odlučujemo o tome koji od ta dva načina će dobiti oblik koji se zove naš život. I još dalje, pretpostavlja da postoji isključivost na relaciji dobar način - loš način. A možda je svaki od načina pomalo i dobar i loš?
Tako sam se tešila dok sam pila čaj, ali strah je ostajao tu. Nisam ga mogla odbaciti kao kesicu Erl Greja u djubre. Stajao je tu, natapao se, pojačavao crnilo. Niste ga mogli zasladiti. Niste ga mogli razblažiti mlekom. Niste mogli odlučiti da ga ne popijete. Strah je obuhvatao moje jutro na dobro poznat način: pojavio bi se iznenada negde duboko u stomaku, učinivši da mi sve unutra neprijatno zatreperi, i onda se lagano penjao uz dijafragmu, negde u grudi, tamo bi mi za trenutak zaustavio srce, tek da pokaže koliko je moćan, i taman kad bih pomislila da me je dokrajčio, stuštio bi se u grlo i stegao bi me za vrat.
- Dobro - rekoh mu. - Sta očekuješ od mene? Kuda odavde, iz ovog jutra, idemo ti i ja?
Strah je ćutao i gledao u mene. Obožavao je da odmah izjutra postavi hijerarhiju stvari za taj dan. Moram znati šta mi je najvažnije. I ko vlada. Izvan toga, on mi dopušta da sama odlučujem o manje važnim stvarima. Njega zanimaju samo strateška mesta. Kao na primer: hoću li preživeti i ovaj dan?
Sta ako u poslednjim danima života shvatim da sam ostala na pogrešnom mestu onda kada je trebalo ići dalje? Šta ako me je nešto čekalo baš tamo gde me je mrzelo da prodjem? Sta ako bi sve bilo drugačije i neuporedivo bolje da sam se u pravom trenutku setila prave rečenice, jedinog mogućeg odgovora na postavljeno pitanje? Sta ako nisam okrenula glavu kada je trebalo i ako nisam ugledala nešto što je neizostavno bilo namenjeno meni?
Ponekad znate da je vaš život zaista vaš život i čini vam se da mu pripadate. Ponekad, medjutim, jasno znate da je on samo jedan od vaših mogućih života. I svi ovi drugi životi odjednom vas peku kao tek narasli plikovi.
- Da li ti to pokušavaš da mi kažeš - upitah ga - da imam izvesnu obavezu prema tim drugim životima u koje nikada nisam provirila?
Moj strah se lukavo smešio na mene, glave nakrivljene na stranu, sležući ramenima, glumeći nekoga ko meni prepušta da izvedem zaključke, donesem odluke, postupim onako kako želim... Kakav podlac! Neko sa strane mogao bi još da pomisli da zaista imam nekakav izbor!

JELENA LENGOLD

Petar Matic
06-07-11, 03:28
Sutradan, u noći između 29. i 30. januara, ponavlja se scena: stražari odvode Novskog vrtoglavim kružnim stepeništem u duboke podrume zatvora. Novski sa užasom naslućuje da ovo ponavljanje nije slučajno i da je deo paklenog plana: svaki dan njegova života biće plaćen životom jednog čoveka...Fedjukinova režija je savršena: mizanscen je isti kao i prošle noći, isti su stražari, isti Fedjukin, isti podrum, isto osvetljenje, isti Novski: elementi sasvim dovoljni da se jednom ponovljenom postupku da značenje identičnosti i neminovnosti kao što je neminovan sled dana i noći; različit je samo unekoliko taj mladić što go do pasa drhti pred Novskim (različit tek koliko se razlikuju dva uzastopna dana provedena u istoj ćeliji)...Novskom se učini kao da poznaje odnekud tog mladića koji je stajao pred njim...Pomisao da taj mladić zapravo liči na njega samog od pre dvadesetak godina učinila mu se besmislenom i pokušao je da je odbaci...ova sličnost treba samo da mu ukaže na činjenicu da on ubija ljude slične sebi, ljude čija biografija nosi potencijalno seme jedne buduće biografije, dosledne, zaokrugljene, tako slične njegovoj, ali prekraćene na samom početku, uništene njegovom sopstvenom krivicom tako reći u začetku; on će svojim tvrdoglavim odbijanjem da sarađuje sa istragom stajati (već stoji!) na početku jednog dugog niza zločina počinjenih u njegovo ime.

Novski oseća iza svojih leđa Fedjukina kako zaustavljena daha vreba njegove misli, njegou odluku, kao što oseća i nevidljivo prisustvo stražara koji stoje sa strane sa revolverima na gotovs, spremnim da izvrše zločin njegovom rukom. Glas Fedjukina zazvučao je mirno, bez pretnje, kao da saopštava rezultate jedne sasvim logične operacije: “Umrećeš, Isaijeviču, ako Novski ne prizna”.

Pre nego što je Novski mogao da kaže bilo šta, da smisli bilo šta, da pomisli na sramne uslove svoje predaje, mladić ga osmotri kratkovidim očima, sasvim izbliza, a onda mu se unese u lice i šapnu mu glasom od kojeg Novski zadrhta:
“Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima!”

Istog časa odjeknuše dva pucnja, skoro istovremeno, jedva čujna, kao kad se izvlači zapušač iz šampanjske flaše. Nije mogao da ne otvori čvrsto stisnute kapke kako bi se uverio u izvesnost svog zločina: stražari su ponovo gađali iz blizine, u potiljak, sa cevima okrenutim ka lobanji; lice mladića bilo je neprepoznatljivo.

D. Kiš – “Grobnica za Borisa Davidoviča”

Petar Matic
06-07-11, 04:05
Odem ja tako na slavu kod jednog domacina u Malom Mokrom Lugu, a pokraj mene sedne njegov osmogodisnji sin, zalepilo se dete uz mene, ne mice se. Rucak, razumete, kao sto je red, pocne gibanicom, ja taman da uzmem, kad onaj mali veli: "Ciko, da vidite sta imamo u rerni!" Tako stoji stvar, mislim se u sebi, bolje da se ne prejedem na pocetku, nego posle, te preskocim i pilecu corbu, hladne batacice i belo meso, a kad dode sarma na red, taman pruzih ruku, a mali me povuce za rukav i sapuce: "Ciko, da samo vidite sta imamo u rerni!" Odustanem opet. Sacekacu to iz rerne. Zahvalim se i na prasetini, a svi me pitaju sto ne jedem nista. Ni pecene krompire nisam takao, ni tursiju ni proju, ni kajmak, nista. Vidim iznesose se i kolaci, a tu nam je i oprostajna kafa.
"Ciko", vuce me onaj mali za rukav, "da vidite sta ima u rerni!"
"Sta ima u toj rerni?", pitam besno, a mali kaze:
"Omacila se nasa maca."

Momo Kapor – “Kratke price”

beli54nl
06-07-11, 14:21
U traganju za izgubljenim vremenom

Ja držim vrlo mudrim ono keltsko vjerovanje da su duše onih koje smo izgubili zarobljene u nekom nižem biću, u kakvoj životinji, biljci ili neživu predmetu, i tako stvarno izgubljene za nas sve do onoga dana, koji za mnoge nikad ne osvane, kad se dogodi da prođemo pokraj nekog stabla, da dođemo u posjed nekog predmeta koji je njihova tamnica. Tada one uzdršću, zovu nas, i čim smo ih prepoznali, čarolija je nestala. Mi smo ih oslobodili; one su pobijedile smrt, pa se vraćaju i opet žive s nama. Isto tako je s našom prošlošću. Uzaludan je trud kad je sviješću kušamo dozvati u pamet; svi su napori naše inteligencije uzaludni: ona je sakrivena izvan njezina područja i dometa, u nekom materijalnom predmetu (u uzbuđenju koje bi taj materijalni predmet u nama mogao izazvati), ali taj nam predmet ostaje nepoznat. I samo o slučaju ovisi da li ćemo taj predmet prije smrti susresti ili nećemo.

Ali kad od neke davne prošlosti, nakon smrti bića, nakon razorenja stvari, više nema ničega, tad još uvijek ostaju samo miris i okus; premda su nježniji, ipak imaju više životne snage, manje su stvarni, ali postojaniji, vjerniji, pa žive duže, kao da su duše, čuvaju u sebi sjećanje, očekivanje i nadu, i kraj ruševina svega drugoga, na svojim sitnim jedva zamjetljivim kapljicama, nepokolebljivo nose cijelu golemu zgradu uspomena.

Koliko god bile duboke naše simpatije prema nekom realnom biću, mi ga pretežno zamjećujemo svojim osjetilima, a to znači da nam ono ostaje nejasno i nepojmljivo, da nam pruža samo svoju mrtvu težinu koju naša osjećajnost ne može oživiti. Ako to biće zadesi neka nesreća, taj će nas događaj moći ganuti samo u vrlo malom dijelu našeg sveukupnog znanja o njemu; štoviše, to će i njega samoga moći uzbuditi samo u jednom dijelu znanja koje ima o sebi. Romanopiščev je pronalazak u tome što je došao na misao da one dijelove duše u koje nije moguće prodrijeti nadomjesti jednakom količinom netvarnih dijelova, to jest onakvih koje naša duša može usvojiti. Sve je ostalo potpuno nevažno čim nam se djelovanje i osjećaji tih bića nove vrsti čine istinitima: čim smo ih usvojili, te se to djelovanje i osjećanje odigrava u nama i po svojim zakonima, dok grozničavo okrećemo stranice knjige, upravlja brzinom našeg disanja i prodornošću našeg pogleda. I kad nas je pisac već jednom doveo u to stanje u kome je, kao u svim potupno unutrašnjim stanjima, svako uzbuđenje udesetorostručeno, u kome će nas njegova knjiga uznemirivati poput sna, i to sna koji je mnogo jasniji od svih onih koje sanjamo spavajući, i mnogo trajniji u našem sjećanju, tada on u nama u jednom jedinom satu oslobađa sve moguće sreće i nesreće, kojih bismo u stvarnom životu u više godina doživjeli tek nekoliko, a pri tom one najintenzivnije čak ne bismo ni prepoznali, jer bi nam sporost, s kojom se u životu zbivaju, onemogućila da ih opazimo; (tako se naše srce za života mijenja, i to je najteža bol; ali ga mi upoznajemo samo čitajući, u mašti; u stvarnosti, ono se mijenja onako kao što se odvijaju i ostale prirodne pojave: dovoljno polagano da nam sam osjet da se nešto promijenilo, premda možemo ustanoviti redom svako od uzastopnih stanja pri mijenjanju, ipak ostaje ušteđen.

Marsel Prust

Petar Matic
07-07-11, 03:32
„.......Prije deset dana umro je naš komšija Mensur Abaza. Pedesetu nije navršio, a otkako znam za sebe, povazdan je sjedio na svome tronošcu nagnut nad lonac koji mu je bio među nogama. Bio je sirotinja, a još većoj sirotinji je krpio lonce. Toliko je radio da nikoga nije stizao pogledati u oči. Kažu da se tek mrtvome moglo vidjeti koje su bile boje. Bio sam dobar s njim. Pretrčao bih sokak do njegovog dućana, a on bi me uvijek fino primio. To što mi nebi vidio lice, kod njega mi nije smetalo. Mensur Abaza nikoga nije pogledao u oči.

Iza njega ostala je nepokretna žena. Ukočila se pri porodu i više nije osjećala ni noge, ni ruke. Tako dvadeset i nešto godina. On je okretao i presvlačio, on je hranio i pojio, samo da Zumra ne mora. A Zumru do neki dan u životu vidio nisam. Niti je ona vidjela mene. Takav je bio dogovor između mene i njezinoga babe. Ne sjećam se kada smo se dogovorili, ali znam da nijednu riječ u tom dogovoru nismo izgovorili. Znalo se da mi je obećano da Zumra nikada neće sići u dućan dok sam ja tamo i da neće proći ispod moga pendžera ako sam ja na njemu. Ona bi po vodu išla svakog jutra u osam, a ja bih na prozor izlazio petnaest minuta kasnije. Ostajao sam tačno petnaest minuta, jer bi se nakon dvadeset zumra vraćala kući. Tako je to bilo, sve do neki dan....“


Miljenko Jergović - “Gurbet”

Petar Matic
07-07-11, 03:33
Stražari s obe strane panja prišli su da postave zatvorenike. Modesta je
postavila pitanje dovoljno glasno kako bi je okupljeni ljudi culi.

„Ljubazna gospodo, hocete li nam dozvoliti da se pomolimo zajedno?“

Stražari pogledaše ka bratu Timotiju koji se meškoljio od išcekivanja
zbog predstojeceg prizora. Uhvacen je u klopku. Kao covek crkve nije mogao
da odbije zahtev za molitvu.

„Crkva je milosrdna i dozvolice kratku molitvu jereticima, ako žele da
se pokaju.“

Modesta se približi mužu i pogleda ga poslednji put. U tom trenutku
pored njih nije bilo gubilišta, sekira i nepravde. Postojala je samo ljubav,
dok su u isti glas ponavljali najsvetiju molitvu svoje vere:

Nekad sam te volela
I danas te volim
Kao što cu te ponovo voleti
Vreme se vraca

Modesta se podigla na prste kako bi dotakla usne svog voljenog poslednjim,
nežnim poljupcem.

Sa spokojstvom koje dolazi od saznanja da ih Bog ceka, Modesta i Potentijan
spustiše glave na panj. Nastavili su da se uglas tiho mole. Prvo secivo
je palo uz užasan tup udarac. Drugo je palo samo trenutak kasnije.

Brat Timoti je osmotrio Modestino osakaceno telo, dugim zadovoljnim
pogledom dok su se krvnici bacali na posao. Na licu mu se jasno razabirala
opsesija kada je krišom izvukao nešto iz džepa svog ogrtaca – bio je
to uvojak njene ride kose.

Vratio je svoj predmet obožavanja u džep i zakoracio kroz lokvu Modestine
krvi bez okretanja.


Ketlin Mekgovan – “Knjiga ljubavi”

beli54nl
07-07-11, 09:13
"Kad dusa zamire"

"Osećao sam da mi opasnost sve više preti. Bio sam već napolju u širokoj dubokoj reci,koja mi se pričinila beskrajna kao more. Od straha nisam video ni obale,koja je ionako bila jako udaljena. A vrtlozi su se javljali jedan za drugim i sve besnijim udarcima vrteli čamac. Posle svakog udarca bilo je sve više i više vode u čamcu. Onda je čamac pošao sasvim mirno,ali mnogo brže. Kao da se spasavao,kao da je i on osećao opasnost. Ali to je samo struja bila brža,koja ga je vukla sa sobom i nosila,nosila.
Znao sam da ta brza vožnja neće moći dugo trajati,jer nizvodno od pristaništa vrtlozi su još jači.
Počeo sam vikati. Na dalekoj obali,na jednoj uzvišici neki čovek kosio je travu. Čuo je moje dozivanje,dugo je za mnom gledao,ali nije potrčao sa brežuljka da mi pomogne. Vreme,koje bi izgubio,vredelo mu je više nego jedan ljudski život. Možda i nije shvatio opasnost u kojoj se nalazio moj čamac i moj život.
Cestom je projurio jedan kamion,ali bio je tako daleko da je izgledao malen kao klupica. Prepoznao sam ga:bio je to kamion za mleko s imanja. Vikao sa,ali od buke motora šofer nije mogao čuti. Ubrzo je nestao u oblaku prašine.
Tada se na drugoj obali pojavio govedar,stao je,čuo je moje dozivanje,okrenuo se i hteo potrčati prema pristaništu da pozove u pomoć,ali tek što se okrenuo,krave mu se razbežaše. Vratio se i terao ih u čopor. Hteo je pomoći,ali nije mogao. Za njega bi bila velika nesreća da su mu se krave razbežale.
A mene je struja nosila dalje. Snažan tok velike mutne vode šumeo je strašnom hukom,u čamcu se nakupilo sve više vode i bio sam se već približio onom mestu gde počinju najveći vrtlozi. Bio sam dobar plivač,ali sam znao da se na tom mestu ljudske ruke ne mogu meriti s vodom.
Bio sam promukao,a grlo mi se osušilo od vike. Već me je i snaga skoro napustila,kada preda mnom iskrsnu jedan brod,mali rečni parobrod,koji je plovio prema pristaništu..."

"...Tada sam prvi put osetio da društvo ne voli ljude koji su se našli u nevolji. Ako im i pomogne,mrzi ih i ljuti se na njih..."

Lajoš Zilahi

Petar Matic
08-07-11, 03:43
Kažu da prosto znaš kada ćeš se udati za nekog muškarca. Tako bi, navodno, trebalo da bude. Izlaziš s momcima, spavaš sa njima, živiš s njima - proživiš godine od dvadesete do tridesete zaljubljujući se i odljubljujući. A onda, jednog dana, sretneš tog odredjenog čoveka i prosto znaš da je on ''onaj pravi''. Razlikuje se od svih koje si do tada srela. Osećaš da si sanjim srećnija, da si nešto posebno, da si živa. I tako se venčate.Dve nedelje ste Barbi i Ken. Venčanje je prava predstava u hotelu ''Plaza'', ti si u venčanici boje belanceta iako si već prešla tridesetu. A učešće za kuću straćite na četrnaest dana boravka na Karibima.A onda, kad konačno dovedeš svog Kena kući, shvatiš da je to bila prenagljena , nagonska kupovina. Toliko si želela etiketu ''udata'' da nisi razmišljala, a sada ti i ne izgleda baš toliko dobro kao pod bleštavim osvetljenjem kabine za presvlačenje. Čak ti nije ni taman po meri; i mada si ubedila sebe da će odgovarati za svaki dan, sad nalaziš da je neudoban i da ti ide na živce. Platila si ga svojom slobodom; on je najskuplja greška od svih koje si ikada napravila. U braku ste manje od tri meseca, a tebi zbog svega što on uradi ili kaže dodje da vrištiš, što i činiš, ali u sebi: ''Do kraja
života?! Ne mogu s tim da živim do kraja života!''Ali ne izgovaraš to naglas jer se stidiš te strašne, užasne greške.

Premda ga prezireš zbog načina na koji , na svojoj strani kreveta, seče nokte na nogama, istovremeno znaš i da to nije razlog za razvod. Da je to nečujno mučenje koje proživljavaš u potpunosti tvoja sopstvena krivica, jer si se udala za njega, a ne voliš ga istinski. Ili bar ne dovoljno. Kad sad razmotriš sve unatrag, jesi li ga ikada uopšte volela, ili je po sredi bila samo očajnička želja da se udaš? Dopadao ti se, bio je san tvojih snova, ali te je bilo baš briga za njegovu dušu. Možda si bila trudna i nisi htela etiketu samohrane majke. Jer, ljubav, prava ljubav, svakako mora biti jača, ona se ne pretvara u mržnju zbog tričavih, svakodnevnih sitnica. Ljubav je nešto krupnije. Ljubav ne greši. Prava ljubav ne pravi ljubomorne scene, ne sluša ogovaranja sa strane. Bar ne ona ljubav zbog koje bi trebala da se udaš za nekoga.

U sedmoj nedelji braka obraduju te statistički podaci da se svaki četvrti brak završi razvodom, pa zaključiš da je šest meseci razuman rok da pokušaš da stvari dovedeš u red i upristojiš svoj brak.Ali znaš da nije baš tako. Hoću reći, zapravo ne pokušavaš. Pa ne možeš da odoliš, te zaključiš da si pripadnica onog naraštaja žena za koje je brak izazov i tegobno stanje bitisanja zbog svog dobrog glasa kod drugih. Ili pak može biti da ne postoji nikakva univerzalna grupa, da ne postoji obrazac, kliše uslovljen duhom vremena. U tom slučaju, ja sam samo žena koja se udala za pogrešnog čoveka i pokušava da nadje izlaz.

Kejt Karigan – „Recepti za savršen brak“

Petar Matic
08-07-11, 03:49
"Nije ti žao, je li?", upita dok je išao kraj nje.
"Ne! Nikako! A tebi?", upita ona.
"Zbog toga? Ne!", reče. Zatim, posle nekog vremena, dodade: "Ali, ima tu i ono drugo."
"Šta drugo?", zapita ona.
"Ma.. ostali svet. Sve te komplikacije."
"Zašto komplikacije?", upita ona razočarana.
"Uvek je tako. Za tebe isto koliko i za mene. Uvek ima komplikacija."
Potajno su koračali dalje po pomrčini.
"I jel ti žao?", upita ona.
"Na neki način!", odgovori on, gledajući u nebo, "samo kada ne bi bilo toliko drugih ljudi na svetu."
Ona se nasmeja. Stigli su do kapije parka. On je otvori.
"Ja neću dalje...", reče.
"Nemoj!", ona ispruži ruku, kao da će se rukovati. Medjutim, on je uze svojim obema.
Rastadoše se i ona ode kroz park. "

Dejvid H. Lorens - "Ljubavnik Lejdi Četerli"

beli54nl
08-07-11, 08:43
''Prije je patila zato što se još ljubav nije pojavila u vidokrugu njezina života, a taj nedostatak svjetlosti činio je još neudobnijim loše puteve kojima ju je otisnula nevolja vremena. Sad kada je voljela, uklanjala je jedna za drugim svoja poslednja oklijevanja, s prostodušnošću promrzlog putnika koji na suncu svlači nakvašenu odjeću, i stajala je preda mnom naga kao što to nikada nijedna žena nije bila. A možda nije mogla, pošto je krajnje odjednom istrošila sve svoje užase i opiranja protiv muškaraca, pružiti svojoj prvoj ljubavi ništa do čarobnu slast ploda koji se jednako nudi ustima i nožu. Takva strast pristaje na sve, a zadovoljava se sa malim: bilo je dovoljno da uđem u njenu sobu pa da Sofijino lice odmah poprimi onaj smireni izraz kakav se ima u krevetu. Dok sam je dodirivao, imao sam dojam da se sva krv u njenim žilama pretvara u med. Najbolji med s vremenom se užegne: nisam slutio da ću stostruko platiti svaku svoju grešku i da će mi pomirenost s kojom ih je Sofija prihvaćala biti posebno uračunata. Ljubav je stavila Sofiju u moje ruke kao rukavicu od tkanine istodobno mekane i čvrste; kada bih je ostavio, događalo mi se da je kojih pola sata kasnije nađem na istom mestu poput napuštena predmeta.''

M. Jursenar - Oproštajni udarac

Petar Matic
09-07-11, 04:25
-Najbolji savet koji se moze dati novom doseljeniku u Izrael glasi: “Budite lekar!”.
Tridesetih godina, kad je doseljavanje iz Nemacke dostiglo vrhunac, nastala je takva najezda lekara da su oprezne domacice stavljale na vrata natpis: “Za lekare ordiniram samo posle podne od 15 do 16 casova”. Danas je drugacije. Sve vise ljudi poboljeva a sve manje studira medicinu. Izrael je postao pravi raj za lekare. Svakako, cekaonice lekara prepune su i u Americi. Ali Amerikanci odlaze kod njih samo zato jer ih na to obavezuje legitimacija neke od zdravstvenih organizacija. Jevreji odlaze kod lekara zato sto vole da budu bolesni.

Sta tolike ljude cini bolesnim? Nesumnjivo, siva jalova svakodnevica. Ljudi ceznu za malom promenom, a kako im bolest donosi promenu, oni su spremni da to i plate. Lekar je, pak, spreman da ih prima.

Moj slucaj zapoceo je sa cudnim osecajem praznine u trbusnoj duplji, posle cega je usledila potmula unutrasnja tutnjava. U pocetku nisam obracao paznju na to. Ali kad se taj osecaj praznine pojacao, pogotovo sto jednom citavih osam casova nisam nista okusio, uznemirio sam se i zapitao tetku sta da radim.

Ona malo porazmisli pa mi preporuci da zatrazim lekarsku pomoc.
- Dobro – rekoh. – Idem u Zdravstvenu zastitu.*
- Zar si poludeo? – progundja moja tetka. – Oni ce te samo opljackati. Otici ces kod Grosgloknera.
- Ko je to?
- Ko je to? Ti ne znas ko je prof. Grosglokner?** Lekar cudotvorac koji je izlecio vec stotine hiljada?
- Stotine hiljada? Ma hajde...
- Prestani da zanovetas i podji kod dr Grosgloknera. Obrati mu se na nemackom. I ne beri brigu... on ce ti sigurno pronaci nesto ozbiljno.
Hteo sam smesta da odem kod njega, ali me je tetka poucila da posetu cudotvorcu treba najaviti telefonom. Jedan zenski glas mi je telefonom zkazao posetu za tri nedelje, u 5 casova i 26 minuta.
- Do tada, molim Vas, nemojte da jedete, pijete, spavate i pusite – dodala je.

Kad sam stigao u ugovoreni minut, cekaonica je bila sirom otvorena, a u njoj pedeset do sezdeset pacijenata. Niko nije odgovorio na moj ljubazni pozdrav. U prostoriji je vladala atmosfera pobozne tisine. Vrata koja su vodila iz nje besumno su se otvarala i zatvarala, sestre odevene u belo promicale su tamo-amo, s vremena na vreme usetali bi polunagi muskarci i nestajali kao senke. Zatim se vise pacijenata poredjalo jedan za drugim i u pacjem poretku nestadose kroz neka vrata. Sve se to dogadjalo sa nekom zastrasujucom preciznoscu. Bio je to cudovisni, dobro podmazani mehanizam. Nekih pola sata pratio sam sve to sa sve vecim strahopostovanjem, kada mi pridje sestra i naredi da podjem za njom. Usli smo u prostoriju za prijem bolesnika. Sestra dohvati pozamasnu kartoteku i poce da upisuje moje licne podatke. Ime? Rodjen? Odakle dolazite? Zanimanje?
- Novinar.
- Dvadeset i sest funti.
- Zasto toliko?
- To je cena prvog pregleda. Samo kolege i pripadnici srodnih zanimanja imaju popust.
- Vrlo dobro. Ja popravljam pisace masine.
- Samo trenutak, molim. – Sestra prelista neki raskupusani prirucnik. – Dvadeset pet i trideset.

Platio sam tarifu sa popustom i vratio se na strazu u cekaonicu. Za manje od dva sata neka nova sestra odvela me je u drugu prostoriju, u kojoj osim kreveta nije bilo drugog namestaja. Obzirom da je sestra bila postarija i ulivala poverenje, usudio sam se da je zapitam zasto taj matori lopov tako bestidno mnogo naplacuje.
- Moj muz nije dobrotvorna ustanova – odvrati gospodja Grosglokner. Zatim otvori neku debelu knjigu i upita me ledenim glasom zasto sam dosao.

Mozda ce tonekom izgledati pomalo cudno, ali s osobama zenskog pola ne volim da pricam o svojim telesnim tegobama, a pogotovo ne u sobi u kojoj nema niceg drugog osim kreveta. Odbio sam da pruzim zeljenu informaciju gospodji Grosglokner. Posle toga su me uputili da ponovo cekam na starom mestu, odakle sam mogao nesmetano da posmatram sve zivlji saobracaj. Kao da je bilo sve vise sestara koje su same ili s pacijentima pod ruku promicale prostorijom. Nisam mogao da se uzdrzim a da se ne obratim osobi koja je sedela do mene:
- Odakle mu tolike sestre? – zapitah tiho.
- Sve same Grosgloknerke – prosaputa on. – Profesor ima sedam sestara i trojicu brace. Svi ovde rade.

Ubrzo me jedan od brace odvede u kupatilo, gurnu mi epruvetu u ruku i zatrazi da ucinim nesto sto me je navelo da upitam: “Zasto?” – “Zato sto se nikad ne zna”, odgovori on. I zato sto ce profesor da me primi tek kad budu izvrsene sve pripreme. Jedva sam napunio epruvetu do vrha, kad me jedna od sestrara Grosglokner odvuce u kuhinju da izvrsi analizu krvi i zeludacne kiseline. I onda opet nazad na pocetni polozaj. Pred sumrak se pojavila sledeca sestra, pa je meni i jos dvojici pacijenata naredila da se skinemo do pojasa, da ne napustamo svoja mesta i da budemo spremni da se odmah odazovemo na poziv. U tom poznom casu u cekaonici je vec toliko zahladnelo da se moglo cuti cvokotanje nasih zuba. Sestra rece da joj je zao, ali profesor ne moze da razbacuje svoje dragoceno vreme.

- Dacu vam sada nekoliko uputstava kojih morate da se pridrzavate – nastavi ona. – Da bismo ustedeli vreme, molim vas da pri ulasku u ordinaciju izostavite svako pozdravljanje. Sedite odmah na tri stolice u sredini sobe, duboko udahnite i isplazite jezike. Ostanite tako sve dok ne dobijete dalje instrukcije. Ne dosadjujte profesoru bilo kakvim pitanjima ili primedbama. On ce sve saznati iz vasih kartona. Ako vas nesto zapita, nemojte da odgovarate... ili ako to ne mozete da izbegnete... koristite proste recenice od tri do sest reci. Zatim izadjite bez pozdrava! Ponovite!

Izdeklamovali smo uputstva. Tada se otvorise vrata Svevisnjeg. Zacu se tih zvizduk.
- Sada! – povika sestra. – Mars unutra!
Umarsirali smo drzeci se instrukcija.
Profesor je izvrsio smotru jezika.
- Kakvih je bolesti bilo u Vasoj familiji? – zapita me.
- Razlicitih – odgovorio sam (jedna rec).
- Koliko Vam je godina?
- Trideset (tacan odgovor bi trebalo da glasi “trideset i pet”, ali nisam hteo da trosim vreme).

Profesor dohvati svojom cudotvornom rukom neki siljati instrument, ubode me u ledja i upita sta osecam.
- Ubod u ledja – rekoh.
- Gospodine Klajneru - rece profesor – treba izvrsiti detaljan pregled Vase kicme.
- Oprostite – rece pacijent levo od mene. On jos nije uvukao jezik pa je tesko govorio. – Ja se zovem Klajner i ja...

- Ne prekidajte me! – prekide ga profesor u pravednom gnevu i okrete se ka meni da mi postavi dijagnozu. A ona je glasila: lagana prehlada koju sam verovatno zaradio dugo sedeci go do pojasa u nezagrejanoj prostoriji. Terapija: dve tablete aspirina.
Profesor nam pokretom ruke dade znak da izadjemo. Ostala dvojica su htela nesto da kazu, ali su ih sestre surovo izgurale napolje.

Dok smo se oblacili jedan od njih, neki coveculjak pilecih grudi, jadao se da je postar i da je samo pokusao da uruci preporuceno pismo. Danas su ga po treci put silom pregledali, uprkos njegovim protestima. Proslog ponedeljka su ga vec ukrcali u ambulantna kola da ga prevezu u bolnicu na operaciju slepog creva, ali je na jedvite jade uspeo da pobegne.

Efraim Kison – “Lekar cudotvorac”

Petar Matic
10-07-11, 01:26
Katkada ides svetom tragajuci za onim sto se zove civilizacija i razvijenost te udjes u grad sa velelijepnim palatama, divnim hramovima i sirokim ulicama. Narod u njemu hita na sve strane: neki kao da bi kroz zemlju prodreli, neki kao da bi poleteli, neki kao da bi munju uhvatili, neki kao da bi sami vetar dohvatili, a svi su u prelepoj odeci, sa sjajnom dugmadi – kao da im je praznik ili festival.

Posle izvesnog vremena, put te dovede u drugi grad sa bednim kucama i tesnim sokacima koji, kada kisa padne, pretvore se u glinena ostrva u moru blata. Kada ih sunce ogreje, pretvore se u oblake prasine. Mestani su prosti i jednostavni, kao tetiva na luku: idu lagano, rade polako, gledaju te kao da kroz tebe gledaju negde daleko te napustas njihovu zemlju osecajuci odvratnost i ogavnost, govoreci:
Razlika izmedju onog sto videh u jednom i u drugom gradu je kao razlika izmedju zivota i smrti. U prvom gradu je snaga na vrhuncu, a u drugom nemoc; u prvom je prolecna i letnja mladost, a u drugom jesenja i zimska apatija; u prvom je upornost mladosti razigrane u vrtovima, a u drugom je zrelost i osecanje gubitka.

Ali, kada bi oba grada mogao pogledati bozjim ocima, video bi da su oni kao dva srodna stabla u jednoj basti. Kada bi tako mogao duze pronicati u njihovu sustinu, video bi da ono sto ti se cinilo naprednim u jednome samo su kratkotrajni, sjajni mehurici, a da ono sto si smatrao apatijom u drugome je nevidljiva, postojana vrednost.

Ne, zivot se ne sastoji od svojih pojavnosti, vec od onoga sto se ne vidi; sav vidljivi svet nije sadrzan u svojim ljusturama, vec u sustinama; o ljudima ne treba suditi po licima, vec po srcima.

Ni vera nije sadrzana u izgledu bogomolja, u onome sto grade svestenici i tradicija, vec u onome sto se krije u dusama i sto postoji u namerama.

Ni umetnost nije u onome sto cujes usima, bilo da je to tiho zvucanje pesama, zvonjava reci u kasidama, ili linije i boje koje na slici opazas ocima. Umetnost je u onim nemustim, treperavim distancama izmedju tonova u pesmama; u onome sto do tebe dospeva posredstvom kaside, a sto je u dusi pesnika ostalo neizgovoreno, mirno, samotno; u onome cime te slika nadahnjuje, gledajuci je, vidis nesto dalje i lepse od nje.

Ne, brate, ni dani ni noci nisu sadrzani u svojim pojavnostima; ni ja, koji sam samo putnik u vremenu, nisam sadrzan u ovim recima koje ti izgovaram, osim tek toliko koliko su reci u stanju da ti prenesu moju mirnu nutrinu.

Zato me ne smatraj neznalicom prije nego sto dokucis moje tajno bice, a ne smatraj me ni genijem pre nego sto oslobodis moje bice onoga sto sam od drugih preuzeo. Ne reci:

On je skrtica tesne ruke, pre nego sto moje srce sagledas, ili da sam plemenit i blagodaran pre nego sto saznas sta me podstice na plemenitost i blagodarnost. Ne smatraj me ni zaljubljenikom dok ti se moja ljubav ne objavi u svoj svojoj svetlosti i zaru, niti me smatraj praznim dok ne dotaknes moje krvave rane.

K. Gibran

beli54nl
10-07-11, 13:01
SUNCE

Rodio se na Jonskom Moru,na obalama punim sunca,tamnih vrtova i bledih statua,i,kao galeb,okupao se u azuru,svetlosti i mirisu večito zagrejanih voda.Majka ga je često nosila po studenim senkama drveća čije je lišće imalo miris sna.Nesrećni pesnik!Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo,na kome gori belo i hladno sunce,i po čijim obalama plaču vetrovi.I jedna misao,kao rana,opominjala ga je na njegovu sunčanu jonsku obalu,tamne vrtove i blede statue.I zajedno s talasima i vetrovima,on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholičnog tuđeg mora.I tako mnogo godina.I kad su njegove kose,plave kao uvelo lišće,postale bele;kada su njegove strasne i velike oči,nekada zelene kao limunovo lišće,postale mutne;i kad je u svojim venama osetio jesen koja više nema svog proleća,on se vratio na svoje sunčane obale Jonskog Mora.Sve je tamo bilo kao i pre.Ali on više nije bio onaj isti.I nije mogao da pozna te sunčane obale rodnog kraja.Bolno,on zatvori oči i pogleda u sebe.I gle,tamo on vide sve onako kao što je bilo nekada;nepregledne obale s drvećem i senkama,koje su išle do kraja sveta;i blede statue u kojima je uzrujano strujila bela krv strašću i zanosom;i jedno ogromno sunce koje je izgledalo veće nego svemir.Ono je davalo prostore svodu,sjaj i oblike stvarima,jasnoću i čistotu mislima,i pozlaćivalo sve kuda je palo.To je bilo sunce koje se ne rađa na istoku sveta,Sunce Mladosti,koje izazi i zalazi na granicama koje su šire od sviju prostora,sunce koje e davalo dubinu nebeskom svodu,boju predelu,treptanje zvezdama,lepotu strasti i kobi u očima žene;i koje je sada svetlelo još samo duboko u večernjem sutonu jedne duše.Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dade naša duša.

Dučić

beli54nl
10-07-11, 13:03
Rodjaci

Gledao je svoju ženu.
Sasvim se podmladila. Lice joj je vedro i tako sveže kao kad je bila devojka. Ne skidajući očiju s nje gledao je samo šta se dogodilo s tom ženom, kao da se podmladila za deset godina.
Raširi ruke malo kao da se proteže, malo zato što nije znao hoće li žena pristati, pa se načini kao da protezanjem rasteruje san.
Linica se međutim nije nimalo zbunila, sedela je sva radosna kraj njega, prignula mu se i zagrlila ga.
Ti, matori, propalico, bekrijo, kako bazdi iz tebe vino, uf, ala te se gadim, - pa ga lako
poljubi.
A on je nasmejana lica mislio o tome kako bi nekako drukčije zvučale te reči da je izostao prekjuče, ili čak i danas da je izostao zbog proslave u čast Makrocija...Bilo bi to rečeno bleda lica, čantrajući, gunđajući, s prebacivanjem, pa čak i prezrivo, uvredljivo...Šta se to dogodilo s Linicom?
Obgrli je oko struka i oprezno privuče k sebi, i začudo, žena je popuštala. Dozvoljavala je da je grli, nije čuvala haljinu, nije rekla da ima mnogo posla, da je pusti...boli je glava, da ne bude lud. I nije mu se istrgla iz zagrljaja, nije potrčala da zaključa vrata...verovatno je već zaključala vrata druge sobe. To ga omami pa je snažno zagrli da se ženin tanki struk povi, a Lina je popuštala kao da je prvi put stekao njenu naklonost.
Imao je sasvim novu ženu, sećao se da je davno mogla i takva da bude, ali tokom poslednjih deset godina pored njega je bila nezadovoljna , osorna žena koja ništa nije htela, ništa nije dozvoljavala i ničim nije bila zadovoljna.
- No, samo ako je prošlo, - reče u sebi kad se žena klonula i srećna ispruži kraj njega. Zatim se smejao kada je Lina , setivši se nečega, poskočila i odjurila. Šta li to hoće?...


Žigmond Moric

Petar Matic
11-07-11, 04:46
Cestitam vam na neukusnim primedbama. Zar su va one bile potrebne? Iza svakog čoveka koji sada živi stoji trideset duhova, odnosno za toliko puta ukupan broj umrlih nadmašuje broj živih. Od osvita vremena približno sto milijardi ljudskih bića hodilo je planetom Zemljom.

Posredi je zanimljiv broj, jer, jednom neobičnom podudarnošcu, postoji takode oko sto milijardi zvezda u našoj lokalnoj vaseljeni, Mlečnom Putu. Za svakog čoveka, dakle, koji je ikad živeo, u ovoj Vaseljeni sija po jedna zvezda.

Ali svaka od tih zvezda jeste sunce, često daleko blistavije i veličanstvenije od male, obližnje zvezde koju mi nazivamo Sunce. A mnoga – možda pretežna većina – medu tim stranim suncima imaju planete što kruže oko njih. Gotovo je, znači, izvesno da na nebu postoji dovoljno prostora da svaki pripadnik ljuske vrste, počev od prvog čovekolikog majmuna, dobije svoj vlastiti raj – ili pakao – veliki poput celog sveta.

Koliko je od tih mogućih rajeva i pakala sada nastanjeno i kakvim sojem stvorenja – to ni na koji način ne možemo pretpostaviti; najbliži medju njima milion puta je udaljeniji od Marsa ili Venere, odredišta koja će ostati nedostižna i narednom pokolenju ljudi. Ali prepreke razdaljine se ruše; jednog dana srešćemo sebi ravne ili svoje gospodare medju zvezdama.

Ljudi su se nevoljno suočavali sa ovom izglednom mogućnošću; neki se još nadaju da ona možda nikada neće postati stvarnost. No, sve veći broj se pita: ‘Zašto do takvih susreta već nije došlo, budući da se i mi već nalazimo na pragu otiskivanja u svemir?’

Uistinu, zašto nije? Evo jednog mogućeg odgovora na to veoma razložno pitanje. Ali molim vas da imate na umu: ovo je samo književno delo.

Stvarnost će, kao i uvek, biti znatno neobičnija.

Artur Klark

beli54nl
11-07-11, 09:05
Poslednja ljubav u Carigradu

"postoje dva tipa zene. u tom smislu zene kao da imaju dva razlicita pola, kao dve cipele na nogama.

prvi tip mozes nazvati zenom pobednika.
ona nema oca. i sva se drzi na muzu kojeg obozava kao mocnika, kao adama i oca svog poroda i pobednikom nad svetom zivotinja kojima je dao imena, i nad prirodom kojoj se suprotstavio. ta nije zaboravila gde je zemljin pupak. ona ima moc i novac preko muza. njemu su dani duzi i u njima vise je noci no sto ih ja imam - misli ona o svom coveku i prezire sinove kao mekusce i razjedinjene, kao kaina i avelja, samce bez moci i uticaj. nek uzoru svoju senku i zaliju znojem da poraste, misli ona o njima. ona ne trpi ni vrsnjake svog poroda, celo to pokolenje koje zaptiva bradom usi. kada bira, ona ne bira onog koga najvise voli, nego onog koga najvise mrzi njen otac ili njen sin. njena ljubav je vezana za drazicu i znaci slast bez obzira na zacece.

drugi tip mozes nazvati cerkom pobednika.
ona je zaljubljena u oca, koji moze reci za sebe:"i naucen bih pre no sto bio jesam". u njemu ona vidi tvorca, pobednika, mocnika koji oko sebe i nje dobro povezuje kumstvo jednodusnih. ona sopstvenog muza prezire. iako on moze biti dobar covek i odlican vestak u struci, za njega takva kaze:"svi ga tuku po satu i sisu mu dusu na muziku, niknuce mu po usima ckalj!" ne oprasta mu sto je usamljenik. sta ce mi neko bez moci i uticaja, sto nema vlasti ni koliko misirska baba. iz istih razloga, ona prezire svoju bracu i njihove vrsnjake. bili pod kapom vremena, pa tu kapu skinuli - kaze za njih.zato obozava sina i parnjake svog sina, jer njima se dani blizne, ona u nima vidi novo veliko kumstvo povezano istim duhom kao sto je bilo bratstvo njenog oca, u njima vidi buduce pobednike. ti su skinuli sva cetiri sasusena znoja i sva cetiri vetra pod njima i sad su slobodni - misli ona, jer moc i bogatstvo stice ili preko oca ili preko sina. ona obicno zavrsava u postelji nekog sinovljevog druga.kad bira, ona ne bira onog koga najvise voli, nego onoga koga najvise mrzi njen muz ili njen brat..njena ljubav je vezana za matericu i znaci zacece bez obzira na slast.

"a ti, kojem od ta dva tipa pripadas ti? kojeg si ti pola?", upitao ju je sa strepnjom.
"nijednom. ja sam u izvjesnom smislu bez pola. i, bar za sad, predstavljam izuzetak. ja sam treca cipela.
kada biram, ja biram onga koga najvise volim. pokusavam da se ne ponasam kao druge zene. ne povinujem se zakonima o smeni pokolenja pobednika i pobedjenih, jer to su norme ponasanja muske vrste. ja znam da se za coveka svet desava u nekom drugom, za zenu u njoj samoj. ja znam kad senke vecernjeg bilja uzlecu u nebo, ja sam kci pobedjenog. i ja svog oca obozavam uprkos svima."


M. Pavic

Petar Matic
12-07-11, 03:22
Iz poslednjih dana njegovog boravka ovde sećam se jedne njegove izreke, koja čak i nije bila izreka, već se sastojala samo od jednog pogleda. Neki čuveni istoričar, filozof i kulturni kritičar, čovek evropskog glasa, objavio je svoje predavanje u auli, a ja sam uspeo da nagovorim Stepskog Vuka, koji isprva nije bio raspoložen za to da odemo na predavanje. Otišli smo zajedno i sedeli jedan pored drugog u auditoriji. Kada se govornik popeo na katedru i otpočeo svoj govor, razočarao je mnoge slušaoce, koji su u njemu gledali neku vrstu proroka, svojim pomalo uštogljenim i sujetnim držanjem. Kada je odmah na početu govora uputio nekoliko laskavih reči slušaocima, zahvaljujuci im na brojnoj poseti, dobacio mi je Stepski Vuk brz pogled, pogled koji je izražavao kritiku ovih reci i čitave govornikove ličnosti; oh, nezaboravan i strašan pogled, o čijem se značenju mogla napisati čitava knjiga!

Taj pogled nije kritikovao samo ovog govornika, satirući slavnog čoveka svojom snažnom, premda blagom ironijom, najmanje se radilo o tome. Taj pogled je bio pre tužan nego ironičan, bio je čak duboko i beznadežno tužan; njegova suština bilo je tiho, u neku ruku, ustaljeno očajanje, koje je donekle već postalo navika i forma. Svojom očajnickom jasnoćom taj pogled nije samo osvetlio ličnost sujetnog govornika, nije samo ismejao i dao konačan sud o situaciji tog trenutka, očekivanju i raspoloženju publike, pomalo naduvenom naslovu obavljenog govora. Ne, pogled Stepskog Vuka prodro je kroz čitavo naše doba, čitavo ustumarano poslovanje, laktaštvo, sujetu, čitavu površnu igru jedne uobražene plitke umnosti ah, na žalost, taj pogled je prodirao još dublje, nije se zaustavio samo na nedostacima i beznadežnosti našeg vremena, našeg duhovnog života i naše kulture. Prodro je do u srce čitavog čovečanstva, izrekavši u trenutku, rečito, svu sumnju jednog mislioca, nekoga ko je možda stekao saznanje o dostojanstvu i smislu čovečjeg života uopšte.

Taj pogled je govorio: Vidi kakvi tromi majmuni! Vidi kakav je čovek! I sva slava, sva mudrost, sva postignuća duha, sva stremljenja ka uzvišenosti, veličini i tajnosti svega čovečnoga raspadoše se i postadoše majmunisanje!

H. Hesse – “Stepski vuk”

beli54nl
12-07-11, 08:49
O "tužnoj sreći"
U smirenju se lako zavrgne tačkica smrti, kao kužne klice u barskom plićaku.Ništa mi nije tako strano, kao smirena sreća smirenih ljudi.Jer nema na svijetu tužnije stvari od tužne sreće. Čisto me na suze goni prizor takve sreće.A, vjerujte mi, to nisu suze zavisti.Ljudi mi se, pod pamučnim baldahinom takve sreće, pod niskom, neprobojnom kapom tog nebesklona, vide beskrajno tužni, kao razgaljeni malograđani sa naramenicama preko košulje u bašti neke pivnice u sparno ljetnje veče. Srce mi se stiska od takve sreće.
Kakav osjećaj gušenja, kakav osjećaj niske tavanice, na prizor takve smirene sreće.Dok sam u neprekidnom kretanju, dok sam u vječitom nemiru, imam iluziju da smrt ne može da stavi ruku na moje rame...

Vladan Desnica " Proljeće Ivana Galeba"

beli54nl
12-07-11, 08:51
"Hteo sam da kazem da su pakao drugi ljudi.Ali ta recenica,"pakao,to su drugi"je uvek bila pogresno shvacena.Smatralo se da sam time zeleo da kazem da su nasi odnosi sa drugima uvek zatrovani,da su to uvek pakleni odnosi.Ali ja sam zeleo da kazem nesto sasvim drugo.Hteo sam da kazem da ako su odnosi sa drugima napeti,iskvareni,to onda moze da bude samo pakao.
Zasto?Zato sto su drugi ono sto je najsustinskije vazno u nama samima da bi imali samosvest.Kada mislimo o sebi,kad pokusavamo da se spoznamo,u sustini koristimo znanja koja drugi imaju o nama.I sebe procenjujemo nacinima koje drugi poseduju,koje su nam dali da sebe procenjujemo.I sta god rekao ja o sebi,uvek je misljene drugoga unutra.Sto ce reci da,ako su moji odnosi sa ljudima losi,ja sam onda u potpunoj zavisnosti u odnosu na drugo bice.I tada sam u sustini u paklu.
Ali to nikako ne treba da znaci da ne mozemo da imamo i drugacije odnose s drugima.To samo pokazuje sustinski znacaj koji drugi ljudi imaju za svakog od nas.
Druga stvar koju sam zeleo da kazem,bila je da nam ljudi nisu slicni.Tri licnosti koje su akteri komada"Iza zatvorenih vrata"ne lice na nas jer smo mi zivi a oni su mrtvi.Naravno ovde "mrtvi"ima drugu simboliku.Ono sto sam zeleo da naznacim,je da je mnogo ljudi ukotvljeno u nizu navika,ob icaja,sudova o sebi zbog kojih pate ali ni ne pokusavaju da ih promene.I ti su ljudi kao zivi mrtvaci.U smislu da ne mogu da razbiju klupko svojih briga,opsesija i navika,i da tako ostaju zrtve sudova koji su drugi doneli o njima.I iako se tako gleda,ocima drugih,vrlo je ocigledno da su kukavice ili da su losi ljudi naprimer.
Ako covek postane kukavica,nista ne menja cinjenicu da je kukavica.I zato su ljudi mrtvi,i zato,je to nacin da se kaze da je to ziva smrt kad se covek okruzi stalnom brigom o sudovima i reakcijama koje ne zeli da promeni.Tako da,u sustini,posto smo zivi,hteo sam da pokazem prinicipom apsurda,kolika je vaznost ljudske slobode,to jest vaznost promene nekih delovanja drugim delovanjima.I kakav god da je pakao u kome zivimo,mislim da smo slobodni da ga razbijemo.I ako ga ljudi ne razbiju,takodje onda slobodnom voljom u njemu ostaju,tako da se moze reci da dobrovoljno ostaju u paklu.
I vidite,dakle,da odnosi s drugima podrazumevaju slobodu,slobodu kao drugu stranu nametnute patnje,i to su tri teme koje su sustinske u pozorisnom komadu.I voleo bih da se toga setite kad cujete da neko kaze"pakao,to su drugi"

Zan Pol Sartr

Petar Matic
13-07-11, 01:56
Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli su moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom "pripadajućih".

Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim snovima koja naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake.

Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj.

Salman Rušdi "Tlo pod njenim nogama"

beli54nl
13-07-11, 09:23
BAJKE ZA ODRASLE

Ujutru, kada bi se probudila, veverica ponekad nije znala šta da misli o sebi. Tada bi se protegla i zapitala: - Da li sam sada neodlučna? - A onda bi neko vreme razmišljala o neodlučnosti. Dopadala joj se ta reč, neodlučnost, ali nikada nije sasvim dokučila šta ona tačno znači. Potom bi rekla samoj sebi:
- Veverice, a sada uradi nešto neobično ili nešto novo ili ništa ili se obuci. Najčešće bi uradila ono - ništa. Ali, kada neko vreme ne bi radila ništa, doga?alo joj se da postane nezadovoljna sobom i povikala bi : - Veverice, a sada odluči ili ne odluči, jedno od toga dvoga! Ili bar ispusti uzdah.... Ako ni onda ništa ne bi odlučila, ipak je bila zadovoljna jer tada je izabrala drugu mogućnost.
Postepeno su joj misli postajale sve zamršenije i ponekad bi se čak potpuno zamrsile u čvor. Veverica je tada želela da misli : razmrsite se! Ali, s mislima tako zamršenim u čvor, nije dolazila na tu pomisao. Nepomično bi ležala u krevetu i gledala gore. Ali tavanica nije dopirala do njene svesti. Tako je moglo potrajati sve dok je glad ne bi naterala da ustane iz kreveta, ode do ormara, uzme bukov žir i sruši se u stolicu kraj prozora da bi halapljivo grickala. Misli bi joj se tada najčešće, neprimetno, ponovo razmrsile.
Nakon jednog takvog jutra misli su joj ostale jednostavne i bez velikih zahteva. Ležala bi ceo dan na grani ispred svojih vrata ili bi na ivici šume vodila beznačajne razgovore s mravom. Ponekad su pravili planove, a ponekad su nameravali da nikada više ništa ne dožive.
- To mora da je divno - reče mrav.
- Da - rekla bi tada veverica, već u polusnu. Najčešće više nije čula mrava koji bi je malo potom potapšao po ramenu i doviknuo : - Veverice, ideš li?
- Drghjut - mrmljala bi ona tada, ili Mrrrrrrrr ili Grrr.
- Ovde mi se nimalo ne svira! - povremeno bi povikao mrav. Ali veverica je čvrsto spavala čak i kada bi je mrav vukao za rep, u pravcu šume, na putu ka velikoj i zamršenoj avanturi.

MESA SELIMOVIĆ

beli54nl
13-07-11, 09:39
Jutra sa leutara

U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urodjeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobodjen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu prividjenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od prividjenja nego strah od stvarnih mogućnosti.

Jovan Ducic

Petar Matic
14-07-11, 09:16
Kako li bi trebalo opisati boje koje sam video tokom tog cudesnog vaznesenja?

Video sam da je citav svet sacinjen od boja,da sve jeste boja.I kao sto sam osetio da je od boja sacinjena sila koja me je od svih drugih stvari odvojila,tako sam shvatio da je boja i ono sto me je sada sa ljubavlju grlilo i spajalo sa citavim svetom.Video sam narandzasta neba,lepa jarko zelena tela,jaja u boji kafe, legendarne, neboplave konje.Sve je bilo kao u predanjima i na slikama koje sam godinama s ljubavlju gledao i zbog toga sam ja sve to posmatrao zacudjeno i zadivljeno po prvi put,a istovremeno sve to sto sam video,kao da je na neki nacin izlazilo iz mojih uspomena.Shvatio sam da je ono sto zovem sjecanjem deo jednog citavog sveta i da ce citav svet,zbog bezgranicnog vremena koje se preda mnom otvorilo,u buducnosti postati najpre moje iskustvo,a zatim moje sjecanje.

U tom veselju boja,shvatio sam i zasto sam,dok sam umirao,osetio olaksanje kao da sa sebe svlacim tesnu kosulju,od sada mi vise nista nije zabranjeno,imam neograniceno vreme i radost da mogu da prozivljavam sva doba i sva mesta.

I cim sam to spoznao,uplaseno i sretno shvatih da sam blizu njega.U tom casu ponizno osetih prisustvo crvene boje koja se ni scim nebi mogla uporediti.

Toliko je cudesno i krasno bilo to crveno koje se priblizavalo,koje je sve prekrivalo i u kojem su se svi prizori sveta jedni s drugima igrali,da su mi se suze u ocima ubrzale,zbog toga sto sam tog crvenog deo.

Orhan Pamuk - "Zovem se crveno"

beli54nl
14-07-11, 13:05
"Iza svakog čoveka koji sada živi stoji trideset duhova, odnosno za toliko puta ukupan broj umrlih nadmašuje broj živih. Od osvita vremena približno sto milijardi ljudskih bića hodilo je planetom Zemljom.
Posredi je zanimljiv broj, jer, jednom neobičnom podudarnošcu, postoji takode oko sto milijardi zvezda u našoj lokalnoj vaseljeni, Mlečnom Putu. Za svakog čoveka, dakle, koji je ikad živeo, u ovoj Vaseljeni sija po jedna zvezda.
Ali svaka od tih zvezda jeste sunce, često daleko blistavije i veličanstvenije od male, obližnje zvezde koju mi nazivamo Sunce. A mnoga – možda pretežna većina – medu tim stranim suncima imaju planete što kruže oko njih. Gotovo je, znači, izvesno da na nebu postoji dovoljno prostora da svaki pripadnik ljuske vrste, počev od prvog čovekolikog majmuna, dobije svoj vlastiti raj – ili pakao – veliki poput celog sveta.
Koliko je od tih mogućih rajeva i pakala sada nastanjeno i kakvim sojem stvorenja – to ni na koji način ne možemo pretpostaviti; najbliži medju njima milion puta je udaljeniji od Marsa ili Venere, odredišta koja će ostati nedostižna i narednom pokolenju ljudi. Ali prepreke razdaljine se ruše; jednog dana srešćemo sebi ravne ili svoje gospodare medju zvezdama.
Ljudi su se nevoljno suočavali sa ovom izglednom mogućnošću; neki se još nadaju da ona možda nikada neće postati stvarnost. No, sve veći broj se pita: ‘Zašto do takvih susreta već nije došlo, budući da se i mi već nalazimo na pragu otiskivanja u svemir?’
Uistinu, zašto nije? Evo jednog mogućeg odgovora na to veoma razložno pitanje. Ali molim vas da imate na umu: ovo je samo književno delo.
Stvarnost će, kao i uvek, biti znatno neobičnija."

Artur Klark

beli54nl
14-07-11, 13:07
"Lastavičin dnevnik"

Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.

Ameli Notomb

beli54nl
15-07-11, 08:57
Leva strana druma

Kiki i ja smo se u stvari odlično poznavali. Naime, probao sam da je smuvam tačno tri puta. Prvi put nije ni došla na Stari Pravni jer se pre toga prebila u “Rock”-u pa su je odveli kući. Onda sam sledeći put napravio šemu da se kao slučajno sretnemo kod jedne naše zajedničke poznanice. Ja sam kasnio pola sata i kad sam se konačno pojavio ona je već bila otrsila pola litrice vinjaka. Probao sam da je stignem na brzaka i sve se završilo tako što sam se i ja ubio na mrtvo mesto pa, shodno tome, nisam bio ni za *****. Treći, davljenik-se-i-za-slamku-vata pokušaj bio je, verovali ili ne, na prošlom dočeku nove godine. Zamislite optimistu koji devojku sa takvim sklonostima ka alkoholu muva na mestu gde se taj isti alkohol toči u hektolitrima i uz to je još besplatan? Da, da… Kiki je bila moja nikad prežaljena simpatija, nedosanjani san, nezavršena misao… I evo je sada preko puta mene, smeši mi se onim svojim volim-ceo-svet osmehom, pita me o svemu i svačemu poput radoznalog deteta, trepće svojim mačkastim okicama…
I pije ono vino k'o da joj je zadnje.
Bio sam omađijan i bespomoćan u isto vreme. Pričao sam sa njom o muzici, njenom bendu, knjigama, muškarcima i ženama, o tome kako održava toliko dugu kosu i koje su joj omiljene replike iz filmova… U jednom trenutku, negde oko pola dva, kada je Aca već uveliko džonjao na fotelji u uglu, Cane presamićen na kauču grlio balonče sa vinom i buncao gluposti, komšike sa Ducom Hladnjačom odmaglile u grad na otvaranje nekog fensi kafića, a Vojvoda i Dule obrađivali na terasi one dve male rokerke, Kiki se opet nagnula ka meni kao da hoće da mi šapne neku dugo čuvanu tajnu i upitala:
“Ej, Zlatni, znaš čime se sad bavim?”
“Da…”, promrmljao sam smetenjački, opčinjen dužinom njenih trepavica i načinom na koji je rekla ono Zlatni. “Ovaj, ne…”
“Crtam stripove.”, izjavila je ponosno.
“Stvarno?”
“Da. Hoćeš da vidiš?”
“Može.”
Oduševljeno je poskočila sa svog mesta, dograbila malu crnu torbicu i sela pored mene. Osetio sam miris lavande pomešan sa mirisom mleka. Udahnuo sam duboko da se ne bih ugušio od iznenadnog naleta panike koji me je dušmanski zgrabio za gušu.

D.Stojkovic

beli54nl
15-07-11, 09:09
Pismo nerođenom detetu


Ali, ako se rodiš kao muško, isto ću tako biti srećna. A možda i srećnija, jer ćes biti posteđen tolikih poniženja, toliko robovanja, tolikih zloupotreba. Ako se rodiš kao muško, nećeš se npr. morati bojati da će te neko silovati u mraku neke ulice. Nećeš se morati služiti lepim licem kako bi bio prihvaćen na prvi pogled, ni lepim telom kako bi sakrio svoju pronicljivost. Nećeš doživljavati odvratne osude kad budeš spavao s onim koja ti se sviđa, nećeš slušati da se greh rodio onog dana kada si ubrao jabuku.

Mnogo ćeš se manje mučiti. Moći ćeš se mnogo lakše boriti i tvrditi kako bi Bog, kad bi postojao, mogao biti i neka stara sedokosa starica ili lepa devojka. Moći ćes otkazati poslušnost a da te ne ismeju, voleti a da se jedne noći ne probudiš s osećajem da se rušiš u neki ponor, braniti se a da te na kraju ne uvrede.

Dakako, očekuju te druge vrste ropstva, druge nepravde: ni za muškarca život nije lak, znaš. Pošto ćeš imati jake mišiće, zahtevaće od tebe da nosiš teže terete, nametnuće ti samovoljne odgovornosti. Pošto ćeš imati bradu, smejaće se budeš li plakao, pa čak bude li ti potrebna nežnost. Pošto ćeš imati rep spreda, zapovediće ti da ubijes ili budeš ubijen u ratu i zahtevati tvoju sukrivnju u nastavljanju tiranije koju su uspostavili u pećinama.

Ipak, a možda upravo zbog toga, biti muškarcem biće divna pustolovina: poduhvat koji te nikada neće razočarati. Bar tako se nadam, jer, ako se rodiš kao muško, nadam se da ćeš biti čovek kakvog sam uvek sanjala: dobar prema slabima, surov prema nasilnicima, plemenit prema onima koji te vole, nemilosrdan prema onome ko ti zapoveda. I napokon, neprijatelj svakog onog koji priča da su Isusi deca Oca i Duha svetoga, a ne žene koja ih je rodila.

Dete moje, nastojim ti objasniti da biti muškarcem ne znači imati rep spreda: znači biti ličnost.

O.Falaci

beli54nl
16-07-11, 08:23
Blago onom ko te nije sreo

Pogledom uprtim negde u daljinu i nekom čudnom opsesijoom koja te je u tim trenucimau tolikoj meri zaokupila da nisi ni primetila kako na samo par koraka od tebe stoji neko,neko ko te posmatra pogledom koji ispituje i koji kao da u jednom ogromnom prostranstvu ljudke biti prosto pokušava da dopre do onih najsitnijih,ali i najskrovitijih segmenata,segmenata koji stvaraju tu presvetlu viziju jednog ženskog tela.
Ma koliko god se trudio da na tebi pronađem nešto što se prosto ne uklapa i što će mi na neki način bar malo pomoći da u svojim mislima i svojim shvatanjma konačno spoznam da si samo žena,jedna sasvim obična žena,ni po čemu drugačija od mnogih drugih,moram priznati da jednostavno u tom svom nastojanju ne uspevam.
Neshvatljivo je,ali zaista tvoja spoljašnost je u tolioj meri usavršena,da prosto moram priznati da bih za čoveka koji bi o tebi rekao nešto suprotno od onoga što jesi,jednostavno rekao da je to čovek bez ukusa.
Istina je da se o ukusima ne da raspravljati,ali kad postoji nešto što je u tolikoj meri opčinujuće lepo,verujem da ne postoji niko ko svu tu lepotu,lepotu i svo savršenstvo vizije ljudskog tela sakupljenu na samo jednom mestu,u samo jednom biću,jednostavno ne može primetiti.
Majka priroda i sam Bog,stvarajaći tebe,prosto su poput najsavršenijeg mozaika stvorili nešto što ni jedna ljudska ili ruka umetnika sa svim svojim veštinama ni u približnoj meri ne bi stvorili.
Gledam te,stojiš tako mirno i opušteno kao da ti u životu teku med i mleko,dok se moj pogled povremeno muti,dok mi se dlanovi znoje,ruke podrhtavaju,a čitavo telo prosto bridi.
Uzalud su svi oni duboki udisaji,uzalud su i mnogi drugi pokušaji da svoja uzburkana osećanja bar delimično smirim,a svoje uzavrele strasti odagnam u prošlost kojoj i pripadaju,uzalud je sve.Jednostavno,ne vredi.
Znam da imaš lepotu anđela,ali i dušu đavola,znam da ispod te predivne plašti skrivena stoji jedna gladna i razjarena zver,jer rane ljubavi tvoje još uvek stoje duboko urezane u svakom delu moje duše i mog srca.No svi ti tragovi i svi oni bolovi koji me i dan danas bole nisu dovoljni da o tebi pričam nešto najružnije.
U mojoj svesti,koja se lagano budi iz kome u kojoj je bila dugo vremena posle svih onih poraza sa tobom doživljenih,stoji jasna slika tvoje zle ćudi,tvoje samoljubljivosti,egoizma i svega onoga što ženu ne čini ženom,onim romantičnim,osećajnim i divnim stvorenjem,već bezosećajnu mašinu stvorenu da pleni i osvaja,da uzima,a da ništa ne daje i da na kraju krajeva iza sebe ostavlja samo pustoš u kojoj ne postoji ni senka bar jedne lepe uspomene.Sve to prokleto dobro znam,ali kada bih mogao ponovo da biram,priznajem da bih i pored svog zla sa tobom doživljenog,i pored svih rana koje mi još uvek nisu zaceljene i pored svih bolova koji me još uvek bole,opet bih vrlo rado bio tvoj.
Teško je odupreti se toj očaravajućoj lepoti,teško je izolovati se od pogleda koji prosto opija,od pokreta koji do ludila zavode i osmeha od kojih se ostaje i bez daha i bez reči.
Uzalud su sve rane,uzalud je i sav bol i što je najgore,uzalud je i svest koja se bespomoćno bori protiv onoga što sama ljudska priroda nalaže.Sve je uzalud,jer tebe čovek bez obzira na sve te kobne negativnosti koje su deo tvoje biti,prosto ne može mrzeti.
I ako niko sa tobom nije srećan,a još manje kada ostane bez tebe,ono malo zabludne sreće koja se javi pri onom prvom pogledu,pri onim prvim rečima,pri prvim dodirima,poljupcima … , sasvim je dovoljna da u koktelu nje same i lepote tvoje vizuelnosti,budu i ostanu zauvek onaj neodoljiv mamac čak i za one jadnike koji te poput mene nipočemu dobrom ne pamte.
Znam da sam nemoćan.Znam da se u stom trenutku plašim,ali i tako silno želim da svoj pogled usmeriš u drugu stranu,da me primetiš,da korakneš par koraka,jer ja to ne mogu,mene moje noge u ovim trenucima ne slušaju.Moja je težina isuviše veliki teret za njih,da mi priđeš i da sedneš na ovaj bedem Petrovaradnske tvrđave.Bedem sa koga smo još nekada davno kada smo se prvi put sreli,držrći se za ruke,posmatrali kako negde tamo na horizontu Bačke ravnice,sunce lagano i stidljivo skriva svoje poslednje zrake.Da te ponovo pogledam u oči,dodirnem,poljubim i ovaj put svesno zakoračim u pakao ljubavi tvoje,jer jednostavno,ne mogu ti se odupreti.
Eh,…. Blago onom ko te nikada nije sreo.

Z.Jović

beli54nl
17-07-11, 10:46
Avanture nevaljale devojcice

''Kako je bilo moguće da te je to što si je ponovo video posle toliko vremena do te mere uznemirilo, Rikardito? Jer bila je istina sve što sam joj rekao: i dalje sam bio lud za njom. Bilo mi je dovoljno da je vidim pa da priznam kako je, iako sam znao da je svaka veza s nevaljalom devojčicom osuđena na propast, jedino što sam zaista želeo u životu, onako strasno kao što drugi jure za srećom, slavom, uspehom, moći, bilo imati nju, sa svim njenim lažima, gužvama, egoizmom i nestancima. Trivijalno, bez sumnje, ali bilo je istina da ću do petka samo proklinjati sporost s kojom protiču sati do novog susreta.''

Mario Vargas Ljosa

beli54nl
17-07-11, 10:47
"Ako čovek pošteno i objektivno porazmisli o življenju, doći će do zaključka da su dani samo hodanje kroz sate pune besmislenog i jednolikog posla, da su noći i spavanje obična nesvestica u kojoj i ne postojimo i da je, za svakog čoveka, jedino pravo i značajno ono vreme pred san, oni trenuci kad sanjarimo o sebi i ljudima oko nas! Kad legnete, pa u mašti počnete da listate stranice svojih želja, pa evidenciju ostvarenja, pa da zamišljate kako ćete učiniti ono što morate učiniti, kako ćete očarati osobu koja je za očaravanje, ili pljunuti svog neprijatelja i reći mu ono što se niste setili, ili usudili, da mu kažete… Tek u tim večernjim sanjarenjima čovek živi svoj pravi život. I nikada ne možete zaista upoznati čoveka, ako ne saznate šta on prevrće po glavi dok ne zaspi!“

Radivoje Lola Djukic

beli54nl
18-07-11, 12:24
"Obecaj mi"

"Naravno, bilo je i drugih cinilaca. Kazu da glumci izlaze na scenu da bi popunili prazninu koju samo alauz moze da ispuni. Cak i ako je to tacno, glumci su se zbog toga, na neki nacin, vise trudili da zadovolje. Dok su sportisti bili naviknuti na to da drugi izvrsavaju njihova naredjenja, glumci su do toga stizali iz polozaja nesigurnosti. Sportistima je bilo potrebno da pobedjuju. Glumcima je bio potreban samo aplauz i, samim tim, vase odobravanje.
Zato je s njima bilo lakse raditi."

Harlan Koben

Petar Matic
19-07-11, 07:41
Ja sam bio siguran da se neću ženiti jer se ni skim neću dovoljno kontati. I imao sam žena raznih, jednu dugačku vezu sa ženom koja mi je rodila dijete. Godine zajednišstva. Ali, da se ženim nisam htio. Znao sam da to nije to. I nagrađen sam što sam poslušao sebe, a ne druge koji su me pritiskali da se oženim kao „častan čovjek“. Sada sam tri godine u braku sa ženom koju sam zaprosio prvi dan kad sam ju upoznao i sve moje teze o ljubavi koja ne postoji za cijeli život su pale u vodu.

Kažu znanstvenici da zaljubljenost traje najviše 9 mjeseci, ja to mogu opovrgnuti i ne mislim da sam papak što javno priznajem da volim svoju ženu do neba. Kad znaš duboko u sebi da nekog voliš i taj te voli bezuvjetno i oslobođeno, to je dar s neba. To vam je ono: Pazi što želiš možda ti se i ostvari. Kad sam počeo opažati što ja zapravo želim, upoznao sam ženu svog života, najboljeg prijatelja, ljubavnicu, domačicu, sagovornika, sve u toj jednoj osobi.

Josef Brodski – „Vodeni žig“

beli54nl
19-07-11, 13:36
"Put za Los Andjeles"


- "Zašto ne stisneš zube i budeš muško?" rekao je. "To bi obradovalo tvog oca gore..."
- "Gde gore?" rekao sam.
- "Na onom svetu."
To sam čekao.
"Nema onog sveta", rekao sam. "Nebeska hipoteza je puka propaganda koju su formulisali bogati da zavedu siromašne. Ja poričem besmrtnost duše. To je večita zabluda nasamarenog čovečanstva. Kategorički odbacujem hipotezu Boga. Religija je opijum za narod. Crkve treba pretvoriti u bolnice i društvene ustanove. Sve što jesmo ili se uopšte nadamo da jesmo dugujemo djavolu i njegovim švercovanim jabukama. Biblija sadrži sedamdeset osam hiljada protivrečnosti. Da li je to božja reč? Ne! Ja odbacujem boga! Žigošem ga nemilosrdnim kletvama! Prihvatam bezbožni univerzum."
- "Ti si lud", rekao je. "Ti si manijak."
- "Ti mene ne razumeš", nasmejao sam se. "Ali to je u redu. Predvideo sam nerazumevanje - ne, ja unapred očekujem najgora proganjanja na svom putu. To je sasvim u redu."

Dzon Fante

beli54nl
19-07-11, 13:39
"Nepodnosljiva lakoca postojanja"

"Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.
Čovek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledećim životima popraviti.
Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?
Nema nikakve mogućnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogućnost poredjenja. Čovek proživljava prvi put sve i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe.
Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života već sam život? Život je onda uvek sličan skici.
Samo, ni skica nije prava reč, jer je skica uvek nacrt za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika."

Milan Kundera

Datula
19-07-11, 15:53
‚‚Jedan anonimni tekst Tradicije veli da svako tokom svog postojanja može imati dva pristupa: da Zida i da Sadi. Zidari će možda godinama raditi na svom delu, ali jednog dana privode radove kraju. Onda stanu, i ostanu ograničeni zidovima koje su sazidali. Život gubi smisao kada je građevina gotova.
Međutim, postoje i oni koji sade. Oni ponekad pate s vremenskim prilikama, godišnjim dobima i retko kada se odmaraju. Ali za razliku od građevine, vrt nikada ne prestaje da raste. U isto vreme dok zahteva stalnu pažnju vrtlara, daje mu priliku da mu život bude velika avantura.
Vrtlari se prepoznaju između sebe, jer znaju da je u životu svake biljke rast cele Zemlje."

Paulo Koeljo "Brida"

Petar Matic
20-07-11, 06:58
O, Bože moj...
Na koga sam samo tako glup?
Nije ni čudo da nisam završio fakultet...Uzdahno sam duboko, odahnuo još dublje, i oslonio se na dovratak oprezno, kao da bi mi ga neko iz šale mogao izmaći? Tako se otprilike i Ona oslonila na jednu osamljenu omoriku ukošenu nad kanjonom Morače, pri povratku s mora, a meni nije bilo ni na kraj pameti da za to nisu krive samo serpentine i tri tuceta celzijusa u vazduhu...
- Nije ti dobro mila? Šta bi to moglo biti?
Pogledala me je zagonetno, ali njene oči i nisu ništa drugo nego dve trepćuće zagonetke, koje, eto, ni tad nisam uspeo odgonetnuti. Sigurno mi je i kasnije, na svoje šifrovane načine, ukazivala na male promene koje su bile prvi vesnici Velike Promene, ali te poruke u boci su, na nesreću, zalutale negde u Moru Nemira po kom sam tih dana jezdio kao ukleta lađa...

Misli su mi bile potpuno zaglušene zvonjavom sa Katedrale Sredovečnosti čiji su vrhovi počeli da mi se priviđaju na horizontu, nisam imao sluha za njene uznemirene i drhtave šapate baš onda kad su mi javljali ono što sam toliko želeo čuti, i, jasno, Mala Breskva je pomislila da je ne volim više...

Tako to ide...
Ostavio sam je predugo u onim Opasnim Ćutanjima, u onim tišinama u kojima je Ona svoj jedini sagovornik, i u kojima se o meni definitivno ne priča ništa dobro... I tu smo gde smo...

Svi znaju za slučaj dva tvrdoglava jarca od kojih ni jedan nije hteo da se skloni sa brvna, ali postoji i verzija sa dva tvrdoglava jarca koji su se nadureno okrenuli, i otišli svaki na svoju stranu...

Ma, uzalud...
Uz život se ne prilaže uputstvo za upotrebu, i svako to odradi kako već ume, zanemi tamo gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se neko obradovao...
Uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre, ili kasnije...
Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi drugo mesto na kom će pristati...

Da, razmišljao sam puno o Vremenu, o našem dželatu, ali ne o vremenu koje prolazi (ili kroz koje prolazimo), nego o Vremenu koje nas seje po svojoj njivi, nemarno, kao premoreni ratar detelinu iz starog filcanog šešira...

Mogao sam se sasvim lako roditi i u Ulan Batoru, hiljadu tristo sedme? Na Kordiljerima, narednog proleća. Ili na istoj ovoj obali, ali trideset vekova ranije?

Planetom tumaraju Zagubljeni, pogrešno iznikli, očajno tragajući za onima koji bi im tako lako mogli biti dragi i bliski, i zaista više ne znam šta je gore?

Promašiti tog Nekog Svog za hiljadu godina i hiljadu kilometara, ili za par decenija i tričavih stotinak kilometara... Prokletstvo... Ili za dva sprata? Dvadeset i koju stepenicu... I za nekoliko crno belih kocaka na podu bolničkog hodnika?-
Moram biti kraj nje sve dok se ne probudi...

Na te iznenada izgovorene reči Hirurg se kočoperno trgao, rešen da se usprotivi, ali moj pogled nije bio raspoložen za cenjkanje. Tu, nadohvat, besvesna i bleda, ležala je jedina ljubav koju sam ikad imao..........


Djordje Balasevic – “Jedan od onih zivota”

beli54nl
20-07-11, 11:56
Zamkovi gneva

...Neko se ujutru probudi, uradi ono što mora da uradi, a onda uveče ode na spavanje. E, tu postoje dva slučaja: ili je u miru sa samim sobom i spava, ili nije u miru sa samim sobom i ne spava. Dakle, treba stići do večeri u miru sa samim sobom. Za to postoji jedan vrlo jednostavan put: ostati čist. Čist unutra, što znači ne raditi ništa zbog čega bismo se posle stideli. Dovde je sve jednostavno. Komplikovano postaje kada taj neko primeti da želi nešto čega se stidi; ludo žudi za nečim što ne sme da se uradi, ili je grozno, ili vređa drugoga. Onda se upita: da li treba da sledi tu želju ili treba da je izbije iz glave. Čovek razmisli i na kraju odluči. Sto puta je izbije iz glave, a onda dođe dan kada je zadrži i odluči da učini ono što toliko želi; učini i, eto ti gluposti. S obzirom na to da nismo čarape već ljudi, nije nam glavni cilj da budemo čisti. Želje su najvažnije što imamo i ne možemo im se stalno podsmevati. Tako se ponekad isplati ostati budan samo da bismo sledili neku svoju želju. Napraviš glupost a onda posle platiš. Zapravo, samo to je važno: da, kada za to dođe trenutak, platiš, da i ne pomisliš da pobegneš, već da ostaneš tu, ponosno, i da platiš. Samo to je važno...


Alesandro Bariko

Petar Matic
21-07-11, 06:09
Trazi se jedna rec.

Trazi se ona rec sto mi je vec danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, mozda, napisem. Trazim vec godinama tu strasno vaznu rec koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nadjem, pa izlazim da je trazim po ulicama.

Pre toga, otvaram sanduce za pisma (mozda mi je neko poslao postom?), ali tamo su samo neplaceni racuni i opomene.

Odlazim da je trazim po Terazijama; mozda sedi pred Moskvom i pije pivo, a mozda je u kiosku s novinama.

“Sta radis?” – pitaju me poznanici.
Sta da im kazem? Da trazim neku rec, a ne mogu da je nadjem?

Sve sto su trazili, to su i nasli, zato sto i nisu hteli nista naročito.
Lepo se vidi: umrle su u njima prave reci, a ostali samo brojevi i opsta mesta.

Trazi se jedan svet, prekjuce iscezao.
Trazi se nada, ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traze se svi oni sto su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove naseg vremena, nase ljubavi, traze se da vrate ljubav.
Trazi se onaj ulicni casovnik na banderi pod kojim smo cekali, onaj sat sto jos uvek otkucava u nasem pamcenju. On se trazi.

Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na sest a velika na dvanaest, i ne bismo se cestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na sest i na dvanaest, samo bi izmedju ta dva pogleda protekao ceo zivot.

I on se trazi – taj zivot sto promice od danas do sutra, onaj zivot sto je kolao, kljucao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, cekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog ulicnog casovnika koji se trazi, a koji je ko zna kuda odnesen.


M. Kapor – “Oglas”

Petar Matic
22-07-11, 07:43
I
Moja me dusa poucavala te me naucila da ljubim ono sto drugi mrze, naucila me iskrenosti koju drugi nemaju te mi je objasnila da ljubav nije odlika onoga ko voli, vec voljenoga. Prije nego sto me dusa tome naucila, ljubav za mene bjese tanana nit razapeta izmedju dva bliza kolcica, a sada je ona za mene oreol bez pocetka i kraja, koji obuhvaca sve sto postoji i koji se lagano siri da bi obuhvatio sve sto ce biti.

III
Moja me dusa poucavala te me naucila da osluskujem glasove koji ne dolaze sa jezika, niti u vidu krika iz grla. Prije nego sto me dusa tome naucila, cula mi bjehu zakrzljala i cuo sam samo buku i galamu. Sada se tisinom nasladjujem, cujem kako njena dubina pjeva himne vremenu, hvalospjeve sveMIRu i kako objavljuje tajne onostranog.

IV
Moja me dusa poucavala te me naucila da pijem ono sto se ne cijedi, niti u case toci, sto se rukama ne podize, niti usnama dotice. Prije nego sto me dusa tome naucila, moja zedj bjese poput slabe iskre na vrhu brijega od pepela; gasio sam je vodom iz rjecice, ili gutljajima soka. Sada mi je ceznja postala casa, silna zelja pice, osamljenost pijanstvo. Jos nisam i nikada necu svoju zedj ugasiti. U toj neugasivoj zedji ipak ima vjecite radosti.

V
Moja me dusa poucavala te me naucila da doticem ono sto nije ni tjelesno ni kristalno, i objasnila mi da je ono sto se culima opaza samo polovina pojamnoga, da je ono sto imamo samo dio onoga sto zelimo. Prije nego sto me dusa tome naucila, trazio sam toplinu kada mi je bilo hladno, hladnocu kada mi je bilo toplo, i oboje kada sam bio klonuo. Sada su se moji skriveni pipci pretvorili u tananu maglu koja obuhvaca sve vidljivo na svijetu da bi se izmijesala sa onim sto se ne vidi.

VI
Moja me dusa poucavala te me naucila da udisem ono cime ne mirise aromaticno bilje, niti se siri iz kadionica. Prije nego sto me dusa tome naucila, tragah za mirisima po vrtovima i kadionicama. Sada udisem ono sto se ne moze zapaliti, niti ga voda moze potopiti. Punim grudi mirisnim dahom sto dolazi iz vrtova ovoga svijeta, ali ga ne nosi ni jedan lahor ovoga zraka.

VII
Moja me dusa poucavala te me naucila da uzvikujem: “Evo me ponizan pred tobom” kada me doziva Nepoznato i Neizvjesno. Prije nego sto me dusa tome naucila reagirao sam samo kada me poznati glas doziva i isao sam samo poznatim, utabanim stazama. Sada mi poznato sluzi samo kao jahaca zivotinja koja me nosi ka Nepoznatome; ono sto je lako koristim kao ljestve da bih dosegao Neizvjesno.

VIII
Moja me dusa poucavala te me naucila da vrijeme ne mjerim rijecima: Ovo bjese jucer, ono ce biti sutra. Prije nego sto me dusa tome naucila, proslost zamisljah kao nepovratno vrijeme, a buducnost kao doba do kojeg necu stici. Sada znam da je u trenu sadasnjosti svo vrijeme, sa svime sto nosi i sto ce donijeti.

IX
Moja me dusa poucavala te me naucila da ne ogranicavam prostor rijecima: Ovdje, tu i tamo. Prije nego sto me dusa tome naucila, kada bih se nasao na jednom mjestu na Zemlji, mislio sam da sam daleko od svakog drugog mjesta. Sada znam da mjesto koje zauzimam obuhvaca sva druga mjesta, da prostor u kome sam sadrzi sve druge prostore.

XI
Moja me dusa poucavala te me naucila da me ne uzbudjuju hvalospijevi i da ne budem netrpeljiv prema pokudama. Prije nego sto me dusa tome naucila, stajao sam, podozriv, na brijegu svoga djelanja sve dok vrijeme ne posalje nekog ko ce ga pohvaliti ili pokuditi. Sada znam da drvece cvjeta u proljece, plodove daje u ljeto, a da pri tom ne mari za pohvalu; znam da drvece rasipa lisce ujesen i da je golo zimi, a da se pri tom ne plasi prijekora.


Khalil Gibran – “Moja me dusa poucavala”

Petar Matic
23-07-11, 07:43
Sve je počelo jednom pismom, kao što to ponekad biva u pričama. Stiglo je jednog zimskog dana pre dve godine u koverti s pečatom u obliku crno-belog vodomara, vlažnoj od zimskog vazduha, s markicom iz mesta odakle mi više od decenije nije stiglo nijedno pismo. Iz zemlje koja kao da je nestala, vratila se u neko pređašnje doba, pretvorila se u one velike praznine na starim mapama na kojima su kartografi nekada crtali mitske zveri i nebrojena blaga. Ali, naravno, ova priča je počela vekovima pre toga, kada su se konjanici spustili u doline u potrazi za izgubljenim kraljevstvom zvanim Futa Džalon, mnogo pre nego što su evropski kartografi počeli da razmišljaju o onome što će ih kasnije kopkati - kako da popune praznine na kartama. Setila sam se priče koju, čini mi se, već godinama znam, iako se ne sećam od koga sam je čula.

Pre pet stotina godina jedna karavela sa zastavom u bojama Portugalije oplovila je istureni deo kontinenta. Kad je vetar utihnuo, zaustavila se u blizini Zelenotrskih ostrva. Posadi je polako nestajalo zaliha hrane i vode. Kad su im se vetrovi najzad smilovali, pokrenuli su se i odveli brod jugozapadno ka obali, gde je kapetan ugledao nekoliko uvala pogodnih za ukotvljenje i spustio sidro. Pogureni od gladi i kose ukovrdžane od skorbuta, mornari su u čamcima doveslali do obale, odvukli se kroz plićak, posrćući prešli peščanu plažu i zakoračili u senu drveća. U neverici su gledali oko sebe. Zamislite samo! S grane visi sočni mango nadohvat ruke, oko njih pregršti karambola, avokado veliki kao ljudska glava, ananasi na tankim stabljikama ljupko klimaju glavicama kao da ih dozivaju, slatki krompir i jam proviruju iz tla, a grozdovi banana, nalik ogromnim šakama, spuštaju se ka njima. Mornarima se činilo da su pronašli rajski vrt. Neko vreme su Evropljani zaista mislili da je Afrika raj.

Poslednji put sam se setila ove priče nedelju dana nakon što je pismo stiglo. Međutim, tad sam već otišla iz Londona, grada koji smatram domom, i putem kojim je pismo stiglo do mene krenula ka njihovom izvorištu. Stajala sam u šumi nalik onoj koju su mornari otkrili i setila se kako sam kao dete posmatrala svoje bake, dedine žene, kako rano ujutru izlaze iz kuća i istom tom stazom kreću u bašte. Jedna po jedna, razdvajale su se od saputnica i kretale ka svojim baštama čiju su granicu označavali napušteni termitnjak, palo drvo, uspravna stena. Tu, među džinovskim irokoima, sapelima i kapocima, pažljivo su posadile i gajile guave, papaje i pomarose. Plevile su jam i manioku što su rasli na rastresitoj tamnoj zemlji i zalivale ananas koji je označavao sredinu bašte.

Setila sam se priče o mornarima. Dugo sam mislila da je to samo priča o tome kako su nas Evropljani otkrili i kako smo prestali da budemo praznina na karti. Međutim, nekoliko meseci nakon što sam dobila pismo i njegovim tragom došla u ovu zemlju, tiho koračala ovom začaranomšumom, nakon što sam čula sve priče koje su u ovoj knjizi sabrane za vas, opet sam se setila te priče.

Shvatila sam da je u njoj zapravo reč o nečem drugom - o različitom pogledu na svet. Mornari su bili slepi za znakove, nesposobni da vide logički obrazac ove zemlje samo zato što se razlikovao od njihovog. Afrički način posmatranja je strancima tajanstven i nevidljiv, ali je zato onima koji tu pripadaju dobro vidljiv i očigledan.

Mornari su videli bogatstvo prirode i nehotice ukrali voće iz bašti žena. Mislili su da su pronašli raj. Možda to i jeste bio raj, ali ne onaj stvoren božjom rukom, već nežnim ženskim rukama.


A. Forna – “Kamenje predaka”

Petar Matic
24-07-11, 07:50
Savremeni svet brzine i neprestanog pokreta je kao čigra koja stoji na jednoj nozi samo zato što se brzo vrti ili kao biciklista koji je u ravnoteži jedino zato što se brzo kreće. Ali to je svet labilne ravnoteže, svet bez prirodnog težišta i stabilnosti, svet u kome ništa nije definitivno a sve pod diktaturom brzine i relativizma. Taj naporan i zamoran svet što stalno je u pokretu kako se ne bi srušio liči na beskrajno Sizifovo prokletstvo i njegovu stenu koja nema mira jer nema ni oslonca.

Ni jedno vreme nije bez pokreta i brzine jer i svet je takav ali ima vremena u kojima ljudi "voze" na tri i četiri "točka" i kad mogu da zastanu, stanu i osvrnu se oko sebe a da se pri tome ne sruše. To su vremena u kojima svet ne liči na svraku koja leti neprestano i brzo mlatarajući krilima već na orla ili kondora koji lete mirujući u vazduhu nošeni vetrom. Ta klasična vremena i njima pripadajući klasični svet su postojala, postoje i postojaće uvek jer njihova suština je u trajanju a ne prolaznosti. Ona su samo kao skrivene ponornice u periodima kad su ljudi kao svrake, ili kao vidljive reke u doba kad su ljudi kao kondori i orlovi.

Postoji jedna čar, najveće bogatstvo, dubina i tajna Orijenta i Istoka, tajna Azije, ono što jedino nedostaje zauvek Zapadu. Ona je u drugačijem poimanju, cenjenju i življenju vremena, u usporavanju – LJUBAVI prema životu. Iza neprestane žurbe i brzine čoveka Zapada i njegove želje ne da živi već da ima i stiče se nalazi pohlepa za životom i pokušaj da se on poseduje ceo, prestigne, njime zagospodari i tako odagna strah od smrtne prolaznosti.

Ljudima Istoka je bliže da se ne takmiče sa životom već da budu u saradnji i pomireni sa njim. Oni znaju da život gospodari njima i iza njihovoe sudbinske ljubavi se nalazi jednostavna i najdublja mudrost da samo ono što je voljeno može voleti.


Aleksandar Stanković - "Dnevnik učitelja mačevanja"