View Full Version : *odlomci iz knjiga*


Pages : 1 2 3 4 5 [6] 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

beli54nl
02-04-11, 10:20
Stajao je kraj mora, pružao ruke i obožavao zvijezdu, sanjao je o njoj
i ka njoj upravljao svoje misli. Ali je znao, ili je mislio da zna, da
čovjek ne može da zagrli zvijezdu. Smatrao je svojom sudbinom to što voli
zvijezdu bez nade u ispunjenje, i na toj misli sazdao cijeli jedan životni
spijev o odricanju i nemoj, vijernoj patnji koju bi trebalo popraviti i
pročistiti. Ali, svi su mu snovi bili okrenuti zvijezdi. Jednom je opet
stajao noću kraj mora, na visokoj hridi, i gledao ka zvijezdi i izgarao
od ljubavi prema njoj. I, u trenutku najveće čežnje, skočio je i bacio
se u prazninu, prema zvijezdi. Još u trenutku skakanja, pomislio je
munjevito: "Pa, to je nemoguće!" I, pao je dole na obalu i smrskao se.
Nije znao da voli. Da je u onom trenutku kada je skočio imao duševne
snage da čvrsto i pouzdano vjeruje u ispunjenje, poletio bi visoko i
spojio se sa zvijezdom."

Herman Hesse - "Demijan"

beli54nl
03-04-11, 19:17
Kralj i svetac

„Gospodaru, sluga javi svome Kralju, Narottam svetac, nikad se nije udostojao stupiti u tvoj kraljevski hram
Pjeva svoje hvale Bogu pod stablima na velikoj cesti. I hram je prazan, nema klanjatelja.
Guraju se oko njega kao pčele oko bijelog lotosa, i ne mare za zlatnu žaru punu meda."
Kralj, zabrinut u svom srcu, dođe onamo gdje je Narottam sjedio na travi. Upita ga: „Oče, zašto napuštaš moj hram sa zlatnom kupolom, i sjediš ovdje vani u prašini i propovjedaš ljubav Božju?"
„Jer Bog nije tamo, u tvom hramu", odgovori Narottam.
Kralj se namršti i reče: „Znaš li da je utrošeno dvadeset milijuna zlatnika da se stvori ovo umjetničko remek-djelo, i da je posvećeno Bogu raskošnim obredima?"
„Da, znam, odgovori Narottam; to je bilo one godine kada su tisuće tvojih podložnika, jer im izgorješe kuće, uzalud tražile pomoć na tvojim vratima. I Bog je razmišljao: „Ovo bijedno stvorenje koji ne može dati zaklon svojoj braći sagradilo mi je boravište!"
I nastanio se s beskućnicima, pod stablima uz veliku cestu.
I ovaj je mjehur od zlatne sapunice sada sasvim prazan, osim tamjana oholosti."
Kralj ljutito povika: „Bježi iz moje zemlje!" Svetac mirno odgovori: „Da, istjeraj me onamo kamo si otjerao svoga Boga."

Rabindranath Tagore

beli54nl
04-04-11, 18:46
"Meseceva palata"

“Nesto je trebalo da se desi, ali sam bio isuvise preplasen da bih o tome razmisljao: osecao sam da, ako dopustim sebi da se ponadam, sve ce se rasprsiti pre nego sto uopste pocne da poprima svoj oblik. A onda je Kiti postala veoma cutljiva i dvadesetak sekundi nista nije rekla. Nastavio sam da se bakcem po kuhinji, otvarao sam i zatvarao frizider, vadio solje i kasike, sipao mleko u bokal, i tome slicno. Na trenutak sam joj okrenuo ledja i pre nego sto sam postao toga svestan, ona je ustala s kreveta i usla u kuhinju. Bez reci se prisunjala iza mene, obgrlila me oko struka i naslonila glavu na moja ledja.
“Ko je to?” rekoh pretvarajuci se da ne znam.
“Zena-zmaj”, odgovorila je Kiti. “Dosla je da te ukrade.”
Uhvatio sam je za ruke pokusavajuci da ne zadrhtim kada sam osetio kako su meke. “Cini mi se da me je vec ukrala”, kazao sam.
Nastala je kratka pauza, a onda me je stegnula jos jace. “Ja se tebi ipak malo dopadam, zar ne?”
“Vise nego malo. Znas i sama. Mnogo vise nego malo.”
“Nista ja ne znam. Suvise dugo cekam da bih znala bilo sta.”
Citava ta scena bila je nekako imaginarna. Znao sam da je stvarna, ali u isto vreme, bila je bolja od stvarnosti, mnogo bliza projekciji stvarnosti koju sam prizeljkivao od bilo cega drugoga sto sam dotad iskusio. Moje zelje bile su veoma jake, zapravo bile su ogromne, ali samo zahvaljujuci Kiti dobile su priliku da se ispolje. Sve je zavisilo od njenih reakcija, od suptilnih podsticaja i vestine njenih pokreta, od toga sto nije oklevala. Kiti se nije plasila sebe, i zivela je u svom telu bez stida i nedoumica. Mozda je to sto se bavila plesom imalo neke veze s tim, ali pre mi se cini da je bilo obrnuto. To sto je uzivala u svom telu omogucavalo joj je da se bavi plesom.
Nekoliko sati smo, pod bledim popodnevnim svetlom vodili ljubav u Zimerovom stanu. Bez ikakve sumnje, to je nesto sto nikada necu zaboraviti, i verujem da je to ono sto je u meni konacno dovelo do promene. Ne mislim samo na seks ili na permutacije zelje, vec pre na dramaticno rusenje unutrasnjih zidova, na zemljotres u sredistu moje samoce. Toliko sam se bio navikao na cinjenicu da sam sam, da nisam ni pomislio da bi mi se tako nesto moglo desiti. Podvrgao sam sebe odredjenom nacinu zivota, a onda se, iz meni potpuno nepoznatih razloga, ova lepa Kineskinja nasla preda mnom, spustila se kao andjeo s nekog drugog sveta. Nisam mogao da se ne zaljubim u nju, nisam mogao da ne budem zanesen samom cinjenicom da postoji.”

Pol Oster

Petar Matic
05-04-11, 23:10
Himna ljubavi

Ako jezike čovečije i anđeoske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči. I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam. I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa sam. Ljubav dugo trpi, milokrvna je; ljubav ne zavidi; ljubav se ne veliča, ne nadima se, ne čini što ne valja, ne traži svoje, ne srdi se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi. Ljubav nikad ne prestaje, a proroštvo ako će i prestati, jezici ako će umuknuti, razuma ako će nestati… A sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje; ali je ljubav najveća među njima.....

1.Korincanima 13.

beli54nl
08-04-11, 08:36
"Gospođa Erme" by Gi de Mopasan

"Ludaci me privlače. Ti ljudi žive u tajanstvenoj zemlji neobičnih snova, u neprobojnom oblaku bezumlja, gde sve ono što su videli, voleli i radili, počinje za njih iznova, u jednom novom, zamišljenom životu, koji je izvan svih zakona, koji vladaju u prirodi i koji upravljaju ljudskom mišlju.

Za njih nije više ništa nemoguće, neverovatno iščezava, vilinska priča postaje stvarnost, a ono što je natprirodno postaje obično. Ta stara prepreka, koju nazivamo logikom, taj stari zid, koji nazivamo umom, ta stara ograda misli i zdravog razuma, lomi se, ruši se i pada pred razularenom maštom ludaka, koja je umakla u zemlju u kojoj mašti nema granica i koja neverovatno poskakuje, a da je ništa ne zaustavlja. Njima će sve uspeti, njima se sve može dogoditi. Njima nije potreban nikakav napor da pobede događaje, da savladaju otpor, da obore prepreke. Dovoljan je hir njihove varljive volje, da bi postali prinčevi, carevi, bogovi, da bi dobili sva bogatstva sveta, sve slasti života, da bi uživali u svim radostima, da budu uvek snažni, uvek lepi, uvek mladi, uvek voljeni! Samo oni mogu biti srećni na svetu, jer, za njih, realnost više ne postoji."

beli54nl
09-04-11, 09:24
Drzak od glacane crne kosti.
Secivo tanje i ostrije od ijedne britve.
Da vas zareze, mozda u prvi
mah ne biste ni shvatili da ste ranjeni.

Noz je već obavio gotovo sve zbog cega je donesen u kucu: i ostrica i drzak posve su mokri.

Ulazna vrata stoje odskrinuta, sasvim malo, onoliko koliko je trebalo da se noz i muskarac
koji ga drzi uvuku u kucu.Sad se kroz otvorena vrata provlace isprepleteni pramenovi nocne izmaglice.

Majstor je zastao na odmoristu.
Levom je rukom iz dzepa kaputa izvadio veliki belu maramicu i njime
obrisao desnu ruku u rukavici, kao
i noz u njoj; zatim je maramicu spustio u dzep.
Lov se blizio kraju.
Zenu je ostavio na krevetu, muskarca na
podu spavace sobe, starije dete, devojcicu, u njenoj sarenoj sobi, okruzenu igrackama i
nedovrsenim modelima.
Preostao mu je samo jod decak, koji tek sto je naucio hodati.
Samo jos mali i zadatak je zavrsen.

Neil Gejmen
Knjiga o groblju

beli54nl
11-04-11, 08:29
Mjuriel Barberi ,,Otmenost jeza``

``Prvi put u zivotu osetila sam smisao reci nikad. E pa, uzasan je. Tu rec izgovorimo stoput dnevno, ali ne znamo sta govorimo dok se ne suocimo s pravim ``nikad vise`. Naposletku, uvek se zanosimo mislju da drzimo pod kontrolom ono sto se dogadja, nista nam ne izgleda konacno. Nema veze sto sam svih ovih poslednjih nedelja sebi govorila da cu se uskoro ubiti - jesam li zaista verovala u to? Da li sam zbog te odluke zaista osetila smisao reci ``nikad``? Ne, uopste. Osetila sam svoju moc da odlucujem. I mislim da bi, nekoliko sekundi pre nego sto sebi donesem smrt, ``nikad`` i dalje ostala prazna rec. Ali kad umre neko koga volimo... mogu vam reci da tad osetimo sta to znaci i dozivimo strasnu strasnu strasnu bol. Kao kad se vatromet najednom ugasi i sve postane crno. Osecam se usamljeno, bolesno, muka mi je i svaki pokret staje me ogromnih napora.
.....
Dok razmisljam o tome, veceras, zdrobljenog srca i zeluca, kazem sebi da je, naposletku, zivot mozda to: mnogo ocaja, ali i nekoliko trenutaka lepote, kada vreme vise nije isto. Kao da note stvaraju nekakvu zagradu u vremenu, nekakvu zadrsku, drugo mesto upravo tu, jedno uvek u nikad.
Da, to je to, uvek u nikad.
Ne bojte se, Rene, necu se ubiti niti cu ista zapaliti.
Jer zbog vas cu od sada tragati za tim uvek u onom nikad.
Za lepotom u ovom svetu.``

beli54nl
13-04-11, 09:25
Velika je stvar cutanje

Po koji put se u životu vraćam na tačku: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori, u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali ćutanje zagonetnije.
Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen u sebi on je neograničen kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.
Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono sto ne možemo nikada iskazati.
Jezik sam je ograničen.Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno, danas. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik to je knjizi fotografisan pokojnik.
Ćutanje, naprotiv uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na povrsini čoveka i stvari.
Duboko ćutanje je duhovna sustina.
Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sam. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijanog uma i genijalnih ruku.
A kako si jutros ćutao?Jesi li se spustio duboko u se, jesi li umotrio jad čovečanstva. Da se o o duhu vaseljenskom i čovečnjem, o njegovim energijama i potencijalima znade danas manje no što se znalo o materiji pre hiljadu godina.
Šezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana. Napolju je parada, unutra ćutanje. Sad je vreme da se otvore i studije za ispitivanje duha i njegovih potencijala. Kakve se tu tek tajne kriju!
Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha videju oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.
Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća:
Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja. Kako je ograničeno sve što je ovde govoreno i pisano, a kako je ono što duboko ćuti beskrajno, silno vaseljensko.

Isidora Sekulić

beli54nl
14-04-11, 12:37
Uvrijedljivo je to što erotiku stalno brkaju sa seksom,i na osnovu te zbrke jedno komunikacijsko čudo srozavaju na puku biološku potrebu.
Ta je gadost i glupost,po mjeri podlosti koju podrazumijeva,ravna nastojanju da se vjera u Boga objasni borbom za opstanak ili potrebom za socijalnim utjecajem.
Moglo bi se,naravno,pristati na to da je puko tjelesno općenje poteklo iz biološke potrebe kakva je glad.
I kao što zadovoljavanje gladi proizvodi izmet,zadovoljavanje puke tjelesne žudnje proizvodi nove ljude.
Ali to nije erotika,to nije onaj čudesni razgovor u kojem dvoje bića raskrivaju jedno drugome svoju najposebniju bit.

Erotika je kao umjetnost...ona je toliko lijepa i potpuna da naprosto ne može biti plodna u ovome ovakvom svijetu u kojem plodovi dolaze iz manjka ili,u najboljem slučaju,iz bola.
Ne gradim ja s tobom erotski odnos da bismo proizvodili djecu.
Erotski odnos nam treba da jedno drugome otkrijemo o sebi sve pa i ono što sami o sebi nismo znali i ne bismo saznali jer se samo kroz potpun erotski odnos može saznati.

Jedino mi umjetnost može o nekome drugom dati znanja koja mi izgledaju kao moje vlastito iskustvo i tako mi omogućiti da se na trenutak uselim u njega.
Da se prividno osjetim kao on, pa tako bolje razumijem i znam sebe samoga kad se vratim u sebe.
Jedino mi erotika daje o meni znanja kroz mene samoga, budeći u meni potrebu da se dajem tebi.
Eto zato je erotika umjetnost - tehnika koja mi daje znanja o meni.

Sva ostala ljudska znanja vode me izvan mene i nastoje mi sakriti mene praveći se da mi otkrivaju svijet.
Zato su umjetnosti, u koje nesumnjivo spada i erotika, jedina znanja koja čovjeka vode prema njemu samome."


Dževad Karahasan "Knjiga vrtova"

seka
15-04-11, 07:16
"...Volela sam da volim više nego što je uobičajeno. Zato moji snovi nisu imali kuda da odu. Pa sam se do zemlje savila. Ostavite noću prozore otvorene. Ostavite ih da snovi mogu slobodno da odu da se pretvore u vetar,pero,oblak,prah... Da vas nikada ne zabole.."

Milena Pavlović Barili

beli54nl
15-04-11, 07:47
To što sam doživeo nije bila ljubav. Nije to bila ni strast. Bio sam dovoljno velika neznalica da poverujem u to. Verovao sam da je taj zanos došao spolja. Odgovornost sam u celosti prebacio na onoga ko je bio samo saučesnik. Uveravao sam sebe da je rastanak s njim bio dobrovoljan, i da je to dobro. Znao sam da to nije istina, ali je moglo biti. Naše pamćenje je istovremeno i naša obmana. Ako treba da nam ponovi ono što smo uradili, ono završi time što konstatuje da je nemoguće da smo mi to uradili. Za mene je porok uvek podrazumevao greh. Nisam znao da je teže popustiti jednom nego ne popustiti nikako.


M. Jursenar - Aleksis

Petar Matic
16-04-11, 07:53
Zensko srce se ne mijenja tijekom vremena, niti se preobrazava s godisnjim dobima; zensko srce dugo krvolipti, ali ne umire; zensko srce je nalik na stepu koju covjek uzima kao prostor za svoje ratovanje i bitke – po njoj cupa drvece i spaljuje travu, stijenje joj boji krvlju, zemlju ispunjava kostima i lubanjama, ali ona ostaje mirna i spokojna, ostaje sigurna, proljece u njoj ostaje proljece, a jesen je i dalje jesen, sve do kraja vremena. Dakle, sudbina je donijela odluku sto da cinimo? Reci sto da radimo? Kako cemo se ljubiti i kada cemo se sresti? Mozemo li svoju ljubav smatrati gostom iz tudjine koga nam vecer dovede, a jutro odvede? Mozemo li ove osjecaje smatrati snom koji nam je blago snivanje donijelo, a java skrila? Mozemo li ovo vrijeme smatrati opijenoscu koja se brzo zavrsila otreznjenjem i budnoscu? Podigni glavu da ti oci vidim ljubavi! Otvori usne da ti glas cujem. Progovori i kazi mi nesto. Hoces li me pamtiti i kad oluja potopi moju ladju? Hoces li cuti leprsanje krila u nocnome miru? Hoces li cuti kako se moje disanje talasa oko tvoga lica i vrata? Hoces li osluskivati moje uzdahe sto mi se bolno otimaju, priguseni jecajima? Hoces li vidjeti moju himeru kako te pohodi s nocnim himerama, a iscezava s jutarnjim izmaglicama? reci mi, ljubavi. Kazi sto cu za te predstavljati posto si ti meni svjetlost za oci, pjesma za usi i krila mojoj dusi. Kakav ces biti?...

Kahlil Gibran

beli54nl
16-04-11, 09:12
Damari

Jedan čovek je umro i dospeo u raj. Međutim, u raju mu je ubrzo postalo dosadno. Anđeli su neprestano pevali, svirali na harfama, sve je to bilo lepo i krasno, ali on je oduvek bio čovek od akcije. Zato se obratio Svetom Petru i zamolio ga za premeštaj.

« Gde si to mislio da odeš? » rekao je Sveti Petar. « Osim ako nećeš u pakao? Ne bih ti preporučio.»

« Može li bar na kratko? » zamolio ga je čovek.

« To se nikad nije radilo, ali napraviću izuzetak – pustiću te na mesec dana.« I Sveti Petar mu je otvorio vrata pakla.

Čoveka je na ulazu sačekala limuzina koja ga je odvezla do jahte... Usledilo je putovanje kakvo nikad nije doživeo, uz obilje najdivnijih jela, najboljih pića, prelepih devojaka, noćni ribolov, itd, itd. Mesec dana prošlo je kao u snu.
Po povratku u raj, čoveku je bilo još dosadnije nego pre. Ubrzo se ponovo obratio Svetom Petru i zamolio da ga opet malo pusti u pakao.

« Takve šetnje tamo-amo nikad nisu praktikovane. Ako toliko želiš u pakao, možeš da odeš, ali bez mogućunosti povratka. »

« Pristajem! » uskliknuo je čovek, već se naslađujući onim što ga je čekalo tamo.

Ali avaj! Čim su se teška vrata pakla muklo zalupila iza njega, čovek je počeo da propada u ponor na čijem dnu je ugledao gomilu užasnih đavola, koji su čekali da ga kukama ubace nesrećnika čiji su jauci sve glasnije dopirali do njega.

« Šta je ovo!? « kriknuo je.

« Pakao, brate «, odgovorio je jedan đavo. « Ti izgleda ne razlikuješ turizam od emigracije.»


Antoni de Melo

beli54nl
17-04-11, 10:19
Kako bih bez tebe

U jednoj pretencioznoj kancelariji, Arcibald sedi naspram doktora Alistera , koji je upravo dobio prve rezultate Valentajninih pregleda.
Oba coveka su otprilike istih godina. Mogli bi da budu braca ili prijatelji, ali vec od prvog kontakta, osetili su da ih suprotstavlja neka gluva mrznja.
Jedan je rodjen na ulici, drugi na Bakon Hilu.
Jedan nosi jaknu, drugi kravatu.
Jedan ima zivotno iskustvo, drugi diplome.
Jedan je instinktivan, drugi racionalan.
Jedan voli, drugi hoce da bude voljen.
Jedan nije mnogo visok ni mnogo lep, ali pravi dasa. Drugi ima lepo lice zavodnika i puna usta komplimenata.
Jednome zivot nije doneo nista, tako da se sam posluzio. Drugome je zivot dao mnogo , tako da nije stekao naviku da kaze hvala.
Jedan se godinama borio pre nego sto je uspeo da se budi pored jedine, jedinstvene. Drugi se ozenio svojom prvom devojkom s fakulteta i iskoristava medicinske sestre, pod neonskim svetlima sale za radiografiju.
Jedan mrzi sve ono sto predstavlja drugi. I to je obostrano…

Gijom Muso

beli54nl
17-04-11, 10:20
U traganju za izgubljenim vremenom

Ja držim vrlo mudrim ono keltsko vjerovanje da su duše onih koje smo izgubili zarobljene u nekom nižem biću, u kakvoj životinji, biljci ili neživu predmetu, i tako stvarno izgubljene za nas sve do onoga dana, koji za mnoge nikad ne osvane, kad se dogodi da prođemo pokraj nekog stabla, da dođemo u posjed nekog predmeta koji je njihova tamnica. Tada one uzdršću, zovu nas, i čim smo ih prepoznali, čarolija je nestala. Mi smo ih oslobodili; one su pobijedile smrt, pa se vraćaju i opet žive s nama. Isto tako je s našom prošlošću. Uzaludan je trud kad je sviješću kušamo dozvati u pamet; svi su napori naše inteligencije uzaludni: ona je sakrivena izvan njezina područja i dometa, u nekom materijalnom predmetu (u uzbuđenju koje bi taj materijalni predmet u nama mogao izazvati), ali taj nam predmet ostaje nepoznat. I samo o slučaju ovisi da li ćemo taj predmet prije smrti susresti ili nećemo.

Ali kad od neke davne prošlosti, nakon smrti bića, nakon razorenja stvari, više nema ničega, tad još uvijek ostaju samo miris i okus; premda su nježniji, ipak imaju više životne snage, manje su stvarni, ali postojaniji, vjerniji, pa žive duže, kao da su duše, čuvaju u sebi sjećanje, očekivanje i nadu, i kraj ruševina svega drugoga, na svojim sitnim jedva zamjetljivim kapljicama, nepokolebljivo nose cijelu golemu zgradu uspomena.

Koliko god bile duboke naše simpatije prema nekom realnom biću, mi ga pretežno zamjećujemo svojim osjetilima, a to znači da nam ono ostaje nejasno i nepojmljivo, da nam pruža samo svoju mrtvu težinu koju naša osjećajnost ne može oživiti. Ako to biće zadesi neka nesreća, taj će nas događaj moći ganuti samo u vrlo malom dijelu našeg sveukupnog znanja o njemu; štoviše, to će i njega samoga moći uzbuditi samo u jednom dijelu znanja koje ima o sebi. Romanopiščev je pronalazak u tome što je došao na misao da one dijelove duše u koje nije moguće prodrijeti nadomjesti jednakom količinom netvarnih dijelova, to jest onakvih koje naša duša može usvojiti. Sve je ostalo potpuno nevažno čim nam se djelovanje i osjećaji tih bića nove vrsti čine istinitima: čim smo ih usvojili, te se to djelovanje i osjećanje odigrava u nama i po svojim zakonima, dok grozničavo okrećemo stranice knjige, upravlja brzinom našeg disanja i prodornošću našeg pogleda. I kad nas je pisac već jednom doveo u to stanje u kome je, kao u svim potupno unutrašnjim stanjima, svako uzbuđenje udesetorostručeno, u kome će nas njegova knjiga uznemirivati poput sna, i to sna koji je mnogo jasniji od svih onih koje sanjamo spavajući, i mnogo trajniji u našem sjećanju, tada on u nama u jednom jedinom satu oslobađa sve moguće sreće i nesreće, kojih bismo u stvarnom životu u više godina doživjeli tek nekoliko, a pri tom one najintenzivnije čak ne bismo ni prepoznali, jer bi nam sporost, s kojom se u životu zbivaju, onemogućila da ih opazimo; (tako se naše srce za života mijenja, i to je najteža bol; ali ga mi upoznajemo samo čitajući, u mašti; u stvarnosti, ono se mijenja onako kao što se odvijaju i ostale prirodne pojave: dovoljno polagano da nam sam osjet da se nešto promijenilo, premda možemo ustanoviti redom svako od uzastopnih stanja pri mijenjanju, ipak ostaje ušteđen).


Marsel Prust

beli54nl
18-04-11, 06:54
DA BIH S TOBOM PROŠLA



Da bih s tobom prošla pustoš ovog svijeta
Da bismo se zajedno suočili s užasnom smrti
Da bih vidjela istinu da bih izgubila strah
Pošla sam usporedo s tvojim koracima

Zbog tebe ostavih svoje carstvo svoju tajnu
Svoju hitru noć svoju tišinu
Svoj biser okrugli i njegovu bjelinu
Svoje ogledalo svoj život svoju sliku
I napustih perivoje raja

Tako bijah na svijetu bez koprene tvrdog dana
Bez ogledala vidjeh da sam gola
A pustinja se zvala vrijeme

Zbog toga si me svojim kretnjama odijenuo
I naučih živjeti u punome vjetru.



Sophia de Mello Breyner Andersen
(1919)

beli54nl
18-04-11, 06:55
Besane noci-Treca noc

Stavi mi tvoju glavu na rame,jadna moja muzo! Na tvom lepom čelu vidim te ovlašne setne crte,pri povijanju tvog vrata taj umorni,bolesni pokret i takodje sam u stanju da čitam tu nežnu,nežnu igru žila tvojih jasnih,belih slepoočnica.
Hodi,plači samo!To je jesen,to je poslednja drhtava opomena nezadrživog odlaska mladosti.Ti je možes takodje u mojim očima pročitati,ona takodje stoji napisana na mom čelu i na mojim rukama,dublje no na tvojim,i u meni takodje uzvikuje to mučno,jecajuće osećanje bola:suviše je rano,suviše je rano!

Hodi, plači samo!Još nismo na kraju,ako jos možemo dalje da plačemo.Mi ćemo nad tim suzama i tom žaloscu bdeti svom ljubomornom brigom naše ljubavi. Možda iza tih suza stoji naše blago, naša poezija, naša pesma, na koju čekamo.

Prošla su kao ruža crvena naša vremena ljubavi,ali ona nas sa toliko nežnih niti jos dodiruju-pusti im njihovo lepo prolaženje.Zelimo da im doviknemo imenima od milošte i pesmama želimo da zadržimo njihove svetle uspomene kao strašljive,ljubljene goste nežnošću i negom..Takodje ne želimo više da govorimo o tome koliko proleća smo mi sami prelistali,ja i ti. Želimo da mislimo: Tako je moralo biti i ne želimo prestati da se kitimo i da čekamo-na nasu pesmu.

Naša pesma! Znaš li koliko smo sanjali o njoj u ono prvo vreme naše ljubavi? To je bilo u manastiru, u onoj veličanstvenoj crkvici sa fontanom gde se zvuk vode koja je padala tako nežno preplitao sa manastirskom ćutljivoscu gotskih hodnika. Znaš li još? Pa one večeri! Sveze, mesečinom obasjane večeri one pozne jeseni koje su tako meko i začarane snom ležale na manastirskim krovovima i na ogolelom vrtu i nad mirisnim i svežim brdima!

Vetar je prolazio kroz kameno prozorsko cveće i dobijao zvuk u crnim ukrštenim sudovima,mesečina je prelazila preko širokih simsova i belog poda oratorijuma. A ja sam u skrivenoj prozorskoj niši pricao svom prijatelju Vilhelmu o dalekom mračnom vremenu kada su kada su manastiri i velike kuće božje rasli rasli iz zemlje i o osnivacima, vitezovima, graditeljima i sveštenicima čiji su nadgrobni spomenici ukrašeni slikama čudno i avetinjski ležali dole u manastirskim hodnicima na beloj mesečini. Onda sam imao više prijatelja,medju kojima mi je Vilhelm bio miljenik. Ti si ga često vidjala sa mnom, naročito za vreme takvih mesečinom obasjanih noći, a takodje i druge; vitke odusevljene dečake slične meni. Nemoj pitati gde su oni i šta je bilo od našeg prijateljstva! Sada takodje imam prijatelja, dva, tri - medju njima nema ni jednog odondašnjih. Ali ti si još tu i još me volis, i pre ili docnije, kada ne bude ni jednog čoveka da samnom govori o mojoj mladosti, ti ćeš još uvek biti kraj mene i ponekad me moliti da govorim o prošlim, lepšim vremenima.

Onda ce mo takodje misliti na ovo danas i to tužno danas ce nam izgledati čudno daleko i milo kao neka daleka mala mladost. I možda će se onda, iz toga, davno postalog, uspomenom obasjanog danas,u zdići naša pesma!
Pesma bi onda bila meka, mirisna slika puna čarolije i duše. Iz njene bi se osnove tamnoga tona sa lebdećim konturama pojavljivali naši likovi, mekani kao san, pesnik bez sna, bodra čela, naslonjena na vrelu ruku, a na njegovo rame naslonjena lepa, umorna plava glava njegove mile na kolenima. I od mog života bez počinka ostala bi samo ta jedna nežna slika; dugo posle moje smrti bi je još kasno rodjeni prijatelji posmatrali i voleli. "Jadni pesnik!" - rekli bi i zavideli bi jadnom pesniku zbog njegove jedine i besmrtne slike i njegove plave, klečeće muze.

Opet se smejes? Poljubi me, plava muzo moja! Poljubi me i oprosti meni i sebi u ime naše pesme za svu nevolju i svu pljačku mladosti koju smo jedno drugom počinili.

Herman Hese - Herman Lauser

beli54nl
20-04-11, 09:17
Svetlost cudesnog

Slusaj Anatolij, ne pravi se vazan' rekao je smejuci se. 'Posle Dostojevskog poznato je da i Sloveni imaju dusu. Bar neki. Taj Dostojevski svakako! -Svi Sloveni imaju dusu. Narocito Rusi. Samo se vecina njome ne sluzi! - 'A sta je s nama na Zapadu? -'Vi je dakako nemate.Ali vama dusa ne treba. Vi imate sjajnu tehnologiju. Ako vam ikada zatreba, vec cete nesto smisliti. Vestacku dusu. Poput vestackog bubrega.
Besnilo/Borislav Pekic

A onda bolesnik jos jednom otvori oci i zagleda se u lice svog prijatelja.
Ocima se oprastao od njega. Pa prosapta, pokrenuvsi se mao, kao da je pokusao da zavrti glavom : "Ali kako ces ti jednom umreti Narcise, kad nemas majke ? Bez majke se ne moze voleti. Bez majke se ne moze umreti.
Narcis i Zlatousti/ Herman Hese

LJudska dusa sastoji se uostalom, od beskrajnog broja soba,od kojih su neke ogromne, neke ne vece od ostave za metle, neke zakljucane, a neke obasjane zaslepljujucom svetloscu.
Stiven King & Piter Straub/ Crna Kuca

Prtljag pokleknu. Rinsvind podje dalje. Posto je presao nekoliko metara, zastade i oslusnu. Nije bilo nikakvog zvuka. Kada se okrenuo, Prtljag je bio tamo gde ga je ostavio. Izgledao je nekako scucureno. Rinsvind promisli na trenutak. 'Ajde dobro' rece. 'Dolazi!.
Okrenuo se i uputio ka Univerzitetu. Posle nekoliko minuta, Prtljag kao da je doneo odluku. Ponovo je protegnuo nozice i zatrupkao za njim. Nije izgledalo kao da mu je ostalo puno izbora. Isli su kejom, pa u grad, dve
tackice u iscezavajucem krajoliku, koji je, kako se perspektiva sirila, obuhvatio i sicusni brod na pocetku putovanja preko sirokog zelenog mora, koje je bilo tek deo blistavog kruznog okeana, na oblacima prosaranom Disku, na ledjima cetiri dzinovska slona koji su stajali na oklopu ogromne kornjace. Koja ubrzo postade odsjaj medju zvezdama, i isceznu.

Teri Pracet

beli54nl
20-04-11, 09:20
Nevidljivi orao

Odgovor Trevora-Ropera bio je odlučno "Ne." Hitler je bio uvjeren
u ispravnost svojih postupaka. Iako su njegova djela bila krajnje grozna, počinio ih je u zabludi vjerujući da su ispravna. Rosenbaum ističe da je pogrešna i pretpostavka da bi se upravo od židova moglo
očekivati da će prvi odbaciti taj 'argument ispravnosti postupaka', što potvrđuje izjava Efraima Zuroffa, direktora sjedišta Centra "Simon Wiesenthal" u Jeruzalemu i glavnog lovca na naciste u Izraelu.
Na pitanje smatra li da je Hitler bio svjestan da čini loše, Zu-roff je gotovo glasno uzviknuo: "Naravno da nije! Hitler je mislio da je liječnik! Da ubija klice! To su za njega bili Židovi! Vjerovao je da čini dobro, ne zlo!" .
Činjenica da mnogi povjesničari prihvaćaju navedeni argument navodi Rosenbauma na nesiguran i veoma zanimljiv zaključak: "da se ispod te sokratovske logike možda skriva razumljivo ljudsko, čak emocionalno odbacivanje - kao jednostavno nepodnošljive - ideje da bi netko mogao počiniti masovno ubojstvo bez osjećaja, bez obzira koliko pogrešnog, o ispravnosti svojih djela. Hitler je to mogao učiniti iz puke osobne mržnje, znajući točno što čini i koliko je to pogrešno." . S time se podudara i takozvana teorija o velikoj apstrakciji povijesti, koja naglašava duboke i neizbježne tendencije djelovanja pojedinih osoba, o čemu govori danas ne moderna
teorija o velikom čovjeku. Prema teoriji o velikoj apstrakciji: "Holokaust ništa nije moglo spriječiti. Nitko nije kriv što nije uspio spriječiti Hitlerov uspon. Umjesto Hitlera, postojao bi netko drugi, 'netko poput Hitlera' tko bi poslužio kao instrument u rukama onih nemilosrdnih, većih sila."12 Alternativa, koju povjesničari i filozofi smatraju nezamislivom, sastoji se u tome da je jedno ljudsko biće željelo izvršiti holokaust - ljudsko biće ... pripadnik naše vrste. (Čitatelj će možda uočiti sličnost između te ideje i nevoljkosti nekih da Hitlera smjeste u kontinuum ljudskog ponašanja o kojemu smo prethodno govorili.)
Iako teorija velike apstrakcije može pružati svojevrsnu utjehu (ništa nije moglo spriječiti holokaust: on je bio rezultat nekontroliranih
sila povijesti), neki su je kritizirali zato što jasno svrgava Hitlera
s položaja jedinog tvorca konačnog rješenja. Naposljetku, on ostaje najvećom zagonetkom: svaki ozbiljan pokušaj objašnjenja izvora
i prirode zla Trećeg Reicha mora se usredotočiti na Adolfa Hitlera
- ne kao pijuna u rukama moćnijih sila, nego kao glavnog pokretača
nacizma.
Sve nas to iznova vraća na osnovno, nezaboravno Rosenbaumovo pitanje: "Što je Hitlera učinilo Hitlerom?" Što je tog prividno običnog,
neupadljivog čovjeka pretvorilo u samo utjelovljenje opakosti, u ubojicu više od 6 milijuna nedužnih ljudi? Yehuda Bauer, osnivač
discipline studija holokausta, tvrdi da, iako je teoretski moguće objasniti Hitlera, za to je možda suviše kasno. Smrt ključnih svjedoka
i gubitak bitnih dokumenata možda su nam zauvijek onemogućili
da odgovorimo na pitanje, da izradimo točnu kartu pakla na Zemlji, koji je stvorio Hitler.

Alan Baker

beli54nl
21-04-11, 07:46
Suplji covjek

Gejl se naginje napred, oči počinju da joj sijaju. "Mislim da shvatam... ali gde je tu onda um Džeri? Sam mozak?"

Džeremi se smeje, pokušava da otpije još malo... On spušta čašu sa treskom. "Pretpostavljam da je najbolji odgovor što su Grci i verski ludaci bili u pravu kada su razdvajali jedno od drugog. Na mozak se može gledati kao na... pa, kao na neku vrstu istovremenog elektrohemijskog generatora talasnog fronta i interferometra. Ali um... ah, um... to je nešto mnogo divnije nego ta grudva sive materije koju zovemo mozak."

"A kako se ovo otkirće može primeniti na našu sposobnost... na telepatiju?" Gejlin glas je tih.

"Sasvim jednostavno, kada sebi vizuelno predstaviš ljudsku misao kao niz frontova stojećih talasa koji stvaraju obrasce interferencije što se mogu skladištiti i množiti...Sećaš se kada smo podelili utiske o toj sposobnosti neposredno pošto smo se upoznali? Oboje smo zaključili da bi bilo nemoguće objasniti dodir uma bilo kome ko to nije iskusio. Bilo bi to kao opisivanje... kao opisivanje boja osobi slepoj od rodjenja."

"Ti znaš da dodir uma u stvarnosti ni najmanje nije nalik onome kako to opisuju u tim glupim SF pričama koje čitaš." Gejl se osmehuje. "Obično kažu da to liči na hvatanje radio ili TV emisija", kaže ona, "kao da je um prijemnik ili tako nešto."

Džeremi klima glavom. "Ali mi znamo da nije tako.Da je pre kao... " Ponovo reči ga izdaju i on pokušava da podeli sa njom matematiku: "..sinusni talasi izvan faze koji polako konvergiraju dok se amplitude premeštaju preko prikazanog prostora verovatnoće."

"Nešto kao da imaš deja vu sa nečijim tudjim sećanjima." kaže Gejl...

Den Simons

beli54nl
21-04-11, 07:49
"Putovanje nakraj noci"

“- Bardami – on će ozbiljno i malo tužan – naši očevi nisu bili ništa gori od nas i ne govori tako o njima!

- U pravu si, Arture, nema šta, tu si u pravu. Ogorčeni i poslušni, silovani, pokradeni, raščerečeni i uvek budale, nisu bili gori od nas! Dobro si rekao! Ništa ne menjamo! Ni čarape, ni gospodare, ni mišljenja, ili ih menjamo dockan, kad više ne vredi. Rodili smo se verni i od toga crkavamo, takvi smo! Uzaludni vojnici, heroji za sve i majmuni koji govore, a reči im se muče, mi smo ljubimci Kralja Bede. Njegovi smo! Kad ne slušamo, on pritegne… Njegovi su nam prsti oko vrata, uvek, ne daju ti da zineš, dobro treba da paziš ako hoćeš da imaš šta da pojedeš… On za sitnicu davi… Kakav je to život?…

- Postoji i ljubav, Bardami!

-Arture, ljubav je beskonačnost dostupna i pudlicama, a ja imam svoje dostojanstvo!”

Luj Ferdinand Selin

beli54nl
22-04-11, 07:18
Kad Ptica prestane voljeti

Kad ptica prestane voljeti drugu pticu,ona joj ne kaze:
"Odleti sada hiljadu milja daleko da ne bi gledala ravnodusnost kako se gomila u mojim zjenicama!"
Jer ptica nije troma kao covjek; daljina je za nju leprsanje slatke svjetlosti koja raspiruje ljubav.

Ne kaze joj: "Sad se sakrij hiljadu stopa duboko ispod zemlje,da ne cujes kako pjevam u predvecerje njeznu uspavanku drugoj dragani koja lezi sa kljunom u mome krilu !"

Jer ptica nije povrsna kao covjek; ona zna da se otkucaji srca pod zemljom propinju jos snaznije, i umjesto umirujucih zvukova uspavanke cijela bi suma morala slusati tutnjavu podzemlja koju je izbacio bol.
Zato ptica kad prestane voljeti drugu pticu, ona ostane pokraj nje da tu umre u samoci.
A covjek kad prestane voljeti drugog covjeka, od stida i pomutnje ne zna sto bi, i bjezeci sve dalje od njega, ugnijezdi u svom srcu njegovu tugu.

Vesna Parun

beli54nl
22-04-11, 07:58
Karlos Kataneda- 'odvojena stvarnost'

''Okovima si vezan za svoj razum. Kod tebe je nevolja u tome sto zelis sve da razumes, a to nije mogucno. Ako insistiras na razumevanju, onda ne vodis racuna o svojoj celokupnoj sudbini kao ljudskog bica.''
U odnosu na neiscrpne tajne zivota 'razumevanje je samo nesto malo, tako sicusno'.
U odvojenu stvarnost nije moguce stupiti, ni kretati se njom iskljucivo po nacelima logicnosti i zahtevima razuma. Pri takvom rasudjivanju zahtev za onim sto nazivamo zdravorazumskim pokazuje se neelastican i neefikasan. sustina tajne izmice. takvom nacinu misljenja ona uvek izmice!

Kad god zavrsimo razgovor sa sobom, svet je uvek onakav kakav i treba da bude. mi ga obnavljamo, udahnjujemo mu zivot, odrzavamo ga svojim unutarnjim razgovorima. I ne samo to, nego i put biramo razgovarajuci sa sobom. Tako uvek iznova biramo jedno te isto sve dok ne umremo, zato sto i u sebi vodimo jedan te isti razgovor do sudnjeg dana.
Pre svega moras da koristis usi da bi ocima olaksao. Otkako smo se rodili sluzili smo se ocima da njima prosudjujemo svet. Govorimo drugima, a i sebi uglavnom o onome sto vidimo. Ratnik je toga svestan i zato slusa, on osluskuje sumove i zvuke sveta.
...
To sto ljudi cine, to su stitovi pred silama koje nas okurzuju, to sto kao ljudi cinimo pruza nam utehu i osecanje sigurnosti, to sto ljudi cine odista je vazno,ali samo kao stit. Mi nikada ne saznamo da je to sto kao ljudi cinimo samo stit pa dopustamo da to ovlada nasim zivotom i da ga cak i ugrozi. u stvari, mogao bih da kazem za celo covecanstvo to da je ono sto ljudi cine vece i vaznije i od samog sveta. Svet je nerazumljiv. Mi ga niakda necemo shvatiti, nikada necemo otkriti njegove tajne. Zato moramo s njim postuupati onako kakav on i jeste - kao sa velikom tajnom. Ali obican covek to ne cini. Za njega svet nikada nije tajna, i kad taj obicni covek ostari, veruje da nema zasta vise da zivi. ali starac nije odgonetnuo, iscrpeo svet. iscrpeo je samo ono sto ljudi cine. medjutim, on u svojoj glupoj pometenosti veruje da za njega vise nema tajni u svetu.
Ratnik je svestan te zbrke i on nauci da prema svemu postuupa kako treba. Ono sto ljudi cine ne moze nikada biti vaznije od samog sveta. I zato ratnik prema svetu postupa kao prema beskrajnoj tajni, a prema onome sto ljudi cine kao prema beskrajnoj ludosti.

Volja je nesto sasvim izuzetno. To se zbiva tajanstveno. Ne moze se nikako objasniti kako se covek njom sluzi, osim sto se moze reci da se pomocu nje postizu zapanjujuci rezultati. Mozda je prvo od svega sto covek treba da cini to da postane svestan da moze razvijati svoju volju...
Volja je nesto veoma jasno i snazno sto upravlja nasim postupcima. Volja je nesto cime se covek sluzi, na primer, da dobije bitku koju bi po svim normalnim procenama morao da izgubi.

Stalo ti je do izvesnih stvari u zivotu zato sto su vazne, tebi su zacelo vazni tvoji postupci, ali za mene vise nista nije vazno - ni moji ni bilo ciji tudji postupci. Zivim ipak i dalje zato sto imam volju. Zato sto se ta volja kalila celog mog zivota i sto je sad cista i zdrava tako da vise nije vazno to sto za mene nista nije vazno. moja volja upravlja ludoscu mog zivota...
mi naucimo o svemu da mislimo, a onda izvezbamo oci tako da vide ono sto gledaju onako kako mi mislimo o tome sto gledamo. Gledamo sebe vec uvereni da smo vazni. I zato moramo i da se osecamo vaznim! Ali kad covek nauci da VIDIi, uvidja da vise ne moze da misli o stvarima koje gleda, a kad ne moze da misli o tome u sta gleda, onda mu sve postaje nevazno.

beli54nl
22-04-11, 15:17
Ceo život provedemo želeći da nešto distignemo, sledeći snove, verujući da ćemo kad to dobijemo postati srećni. ali nije tako. Život je u putu, ne na kraju. Nije važno koliko je lepo produhovljeno je ono čemu težimo. Poslednja stanica je smrt. ako ne umemo da budemo srećni, da budemo bolji, da budemo onakvi kakvi želimo da budemo u putu, nećemo to postići ni na kraju. Život je prepun blaga za kojim ljudi jure to su sve one stvari za koji oni veruju da će im doneti sreću a za koje se uglavnom ispostavi da su varke i ponekad kad dostigne ono za čim je toliko žudeo, čovek se zatekne samo s prazninom u rukama.

Horhe Molist-Prsten

beli54nl
23-04-11, 08:59
Njezina priča, autorke Dragane Mijatović…

Jedne večeri svi smo bili u sobi s mamom očekujući tatu koji se svakog trenutka trebao pojaviti jer je još rano toga jutra otišao u odijelu i s puškom. Provirivali smo na prozor kada ćemo ugledati automobilska svjetla.

Prostorija iz koje smo provirivali još nije bila opremljena, a trebala je biti kuhinja i dnevni boravak. Imala je veliki stol, električni štednjak i jedan dio radnog stola za kuhinju, na koji je mama slagala suđe kojega je bilo posvuda: na podu, na stolu i po kuhinji, i nema gdje ga nije bilo. Za koji dan trebala je biti bratova prva pričest pa je mama htjela sve počistiti i dotjerati, kad se odjednom začuo neki pucanj.

Pa još jedan, a nakon nekoliko sekundi i drugi sve jači i jači. Svi smo se umirili i pogledali jedni druge. Zavladao je strah! Mama je ostala mirna i rekla nam da se i mi smirimo jer to nije ništa. Ali nije bilo tako.

Selo Bukovica, koje je bilo udaljeno oko dva kilometra od naše kuće, bilo je žarište zvukova te tutnjave. Tutnjava je bila nešto poput najjače grmljavine. Topovi, granate, tko će znati u kojem su smjeru bile ispaljene! Bojala sam se, ako padnu na našu kuću, svi ćemo biti mrtvi.

Čulo se i kako meci i granate fijuču preko naše kuće…

beli54nl
23-04-11, 09:06
Brin Dejvid......Obala beskraja

Nekoliko imena su imena mesta, Emerson ih ume izgovoriti - štaviše, imaju značenje za njega. To je nekakav napredak, ali Emerson nije budala; zna da je najverovatnije znao stotine reči pre nego što se srušio na ovaj svet i sav polomio. Ovi jahači oko njega povremeno se raspričaju, ali to su za njega samo prazni zvuci, samo nekakvo vah-vah-vah. Brbljanje. Na tren kao da uhvati značenje jedne reči ili dve; to ga samo izaziva, a ne zadovoljava.
Ponekad bujica tuđih reči zamara. On se pita - da li bi ovi narodi imali manju sklonost ka međusobnoj borbi ako bi manje pričali, a više gledali i slušali?
Na sreću, reči nisu njegov jedini projekat. Postoji i uznemirujuća bliskost muzike. Postoji još nešto: kad god zastanu da odmore konje, Priti, Sara i on počinju da crtaju geometrijske oblike na zemlji, otpočinju razne matematičke igre. To dvoje su njegovi prijatelji, on je radostan kad se oni smeju.
Ima on još jedan, dodatni prozor u svet.
Kad god može, namesti opnu reuga preko očiju, kao masku. Kroz nju vidi svet preobražen, zapljusnut dodatnim bojama, koje kao da su došle odnekud iskosa. Ni na jednom od svojih dosadašnjih putovanja nije susreo takvo stvorenje - živu vrstu koju svih šest ovdašnjih rasa uspešno koristi za očitavanje osećanja sagovornika. Ali ako mu reug ostane predugo pred očima, Emersona počinje da boli glava. Očaravaju ga aure oko Sare, Dedingera i drugih. Ponekad boje kao da prenesu i još nešto, a ne samo emotivno stanje... ali on ne uspeva da kaže sebi tačno šta. Ne uspeva još.
Jednu istinu Emerson pamti. Taj savet, dobijen nekada od nekoga, iskočio je iz mračnog bunara njegove prošlosti, i sad mu pomaže da se dobro čuva.
Život ume da bude pun opsena.

beli54nl
23-04-11, 09:08
PAN

Sedosmo u čamac, ona sede kraj mene na moje sedište i dodirnu me svojim kolenom. Ja je pogledah i ona mi na tren uzvrati pogled. Pričinila mi je prijatnost time što me je dodirnula kolenom, počeh da se osećam nagradjenim za taj gorki dan i radost mi se vraćala kada ona iznenada promeni položaj, okrete mi ledja i poče da razgovara sa doktorom koji je sedeo kraj krme. Celih četvrt sata nisam postojao za nju. Onda učinih nešto zbog čega se kajem i što još uvek nisam zaboravio. Njena cipela pade sa noge, ja je zgrabih i zavitlah u vodu daleko od čamca, od radosti što je blizu ili od potrebe da skrenem pažnju na sebe i podsetim je da postojim - ne znam. Sve se zbi tako brzo, nisam razmišljao, to mi je samo tako sinulo. Dame vrisnuše. A ja se ukočih od toga što sam učinio, ali kakva je korist bila od toga? Što je učinjeno, učinjeno je. Doktor mi priteče u pomoć, on uzviknu: Odveslajte! i usmeri čamac ka cipeli; u sledećem trenutku je veslač zgrabi upravo u trenutku kada se napunila vode i nestala ispod površine: čovek se skvasi visoko uz ruku. Onda odjeknu višeglasno ura sa oba čamca, jer je cipela bila spasena.


Knut Hamsun

beli54nl
24-04-11, 11:21
Pretnja

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.



Horhe Luis Borhes

beli54nl
24-04-11, 11:22
Bog koji nas je stvorio,podario nam je upotrebu reci kako bi smo jedan drugome otkrivali pomisli svojih srca i da bi svako od nas,zbog svojstva prirode da zajednicari,predavao bliznjemu kao iz kakve riznice,nudeci svoje pomisli iz tajnih odaja srca.Jer, ako bi smo ziveli samo dusom koja bi bila bez tela,opstili bismo neposredno preko pomisli.Medjutim,buduci da je dusa pokrivena prekrivacem tela,ona ima potrebu za recima i imenima da bi objavila ono sto se nalazi u njenoj dubini.Kada se, dakle, neka misao izrazi glasom,ona, posto predje vazduhom,prelazi od onoga koji govori ka onome koji slusa,bivajuci nosena recju kao nekom ladjom.A ako spokojnoj luci baca svoje sidro u sluh onih koji slusaju.Medjutim,ako galama slusalaca kao nekakva snazna oluja pocne da duva u suprotnom pravcu,tada rec dozivljava brodolom,gubeci se u vazduhu.

"Pazi na sebe"
Sveti Vasilije Veliki

beli54nl
24-04-11, 11:24
A sunce izlazi

-Ne diraj me - rekla je. - Molim te, nemoj me dirati.
-Što je?
-Ne mogu to podnijeti.
-Ah, Brett.
-Nemoj. Moraš znati kako mi je. Ne mogu podnijeti, i to ti je. Ah, dragi. Molim te, shvati!
-Zar me ne voliš?
-Da te ne volim? Naprosto se sva rastapam kad me dotakneš.
-Zar mi tu ne možemo ama baš ništa?
Sad se opet uspravila. Obgrlio sam je i ona se na mene naslonila i bili smo posve mirni. Gledala me u oči onako kako samo ona zna gledati, tako da se čovjek mora pitati da li ona zapravo išta vidi vlastitim očima. To su oči, koje bi gledale i dalje nakon što sve druge oči na svijetu prestanu gledati. Gledala je kao da na svijetu nema ničega što ona ne bi jednako ovako gledala, a zapravo toliko se stvari bojala.
- I zbilja ne možemo napraviti ništa - rekao sam.
-Ne znam - rekla je ona. - Ne bih nikako htjela da opet jednom prođem kroz čitav onaj pakao.
-Bolje da se držimo daleko jedno od drugog.
-Ali, dragi, moram te vidjeti. Nije to sve što ti možeš.
-Nije, ali uvijek tako nekako ispadne.
-Ja sam zato kriva. Mi uvijek skupo plaćamo sve što radimo.
Citavo to vrijeme gleda me u oči. Njene su oči imale različite dubine; katkad su djelovale savršeno plošno. Sada se moglo gledati u njih do dna.

Ernest Hemingway

beli54nl
24-04-11, 11:30
"Kad su cvetale tikve"

Na Dusanovcu sam isao s najlepsim curama. Bio sam zvezda. Lomile su se oko toga koja ce vise da trza na mene. I pravile sebi reklamu ako bi isle sa mnom. "Ona ide s Ljubom Sampionom", govorile bi. A moja Inge nije lepa, ima kracu nogu i vanbracno dete. Kad je imala dvanaest godina, slomila je nogu. I ostala joj je kraca, za tri santimetra. Nije nista strasno, ali - primecuje se. Tako je i Arnea rodila. Mislila je da ce to tipa zadrzati. A tip sacekao da se on rodi, pa nestao. I, cudna stvar, volim je. Nekad sam cure stalno menjao. A nju cak ni ne varam. Valjda sam omatoreo. Trideset i osma mi je.
Moja Inge ume da bude i dzandrljiva, kao i sve ostale blesave zene. Ona isto ume da zakera: "Opet si uneo blato u kucu! Zasto ne brises noge?" I: "Opet te tvoje blesave novine!" I: "Ovde si mi se popeo s tvojim sindikatom!" I uopste. Po tome su nam, kao sto vidite, obicaji isti. Ali kao sto sam ja naucio da postujem svedske, i ona se naucila da postuje nase. Nekad, u Jugoslaviji, voleo sam da zvalavim. Ni oko cega. Otkako sam otisao, medjutim - prvo jezik, a onda i sve drugo - postao sam cutljiv. Ovde svet, uostalom, i nije bas mnogo pricljiv. I kad dodjem kuci neraspolozen ili ljut, ili kad me uhvati moje ludilo, i cutim, ona me ne dira. cuti i sama. Nije to za zenu bas mnogo prijatno, ali moja Inge i to podnese. A kad me prodje, onda mozemo po starom. I, mada takve stvari ipak retko cinim - obicno gledam da im pomognem na neki drugi nacin - kad neki nas covek, iz Jugoslavije, ovde bas zaglavi, ja ga i kuci odvedem. A narod ovde nije los, ali, nekako, tvrd je na paru: otac za sina ne zna, sin za majku, svako ima svoju racunicu i svoju kasu. I retko jedan drugome u kucu zalaze. A moja Inge nas docekuje s osmehom i kaze tipu srpski: "Mi volimo nasa Jugoslavija." I pere mu prljave gace, i kuva mu pasulj sa slaninom i sarmu, i prebira po nasem vesu i odvaja mu moje stare kosulje: dok se malo ne snadje. I kad nas je prosle godine jedan takav bio pokrao - nista strasno: drpio jedno moje odelo i neke sitnice, ali ja sam se jeo kao Mesec: eto kakvi smo! - ona mi kaze: "Nemoj da se sekiras. Sav je bio propao, jadnik. Mi cemo zaraditi drugo."
Pre dve godine sam se opet bio zapio - desava mi se to povremeno - i, onako pijan, samo sam seo za volan i odjurio pravo za Jugoslaviju. Osam dana nisam dolazio na posao. I mirno sam primio otkaz. Kriv sam, sta imam da se bunim? Ali moj sindikat se pobunio; a ovde je sindikat veoma jak. "On", kazu, "ima pravo da vidi svoju domovinu. On ima pravo da vidi svoje more. Kakva smo mi zemlja ako nasem najboljem radniku ne mozemo da dozvolimo da vidi svoje more?" A ja, kazem, nisam imao pravo, a nisam imao ni volje nikoga da molim, iako mi se posao bas nije menjao: svih osam godina sam u istoj fabrici. I lepo im, ljudski kazem: "Sta se, bre, zezate? Kakvo more, kakvi bakraci! Niti sam na more isao niti koji djavo. Bio sam se nazdrekao. Zato bi me i u mojoj Jugovini najurili." "A ne", kazu oni. "Svoje dousnike zato ne otpusaju. Otpustili su te zato sto si sindikalista. A uz to ti si jos bio i bolestan! Mi to mozemo i da dokazemo! Ne smeju zbog toga da te otpuste."
Glavu dajem ako je iko od njih ista od toga shvatio. Oni prosto misle da smo svi mi udareni, keve mi! I kad prodju ovuda i cuju kako urlicemo nase pesme i ovakve suze valjamo, oni misle - nismo citavi. 'Leba mi, veze nemaju. Ali, ovako rezonuju: ako si ti lud, slobodno i to mozes da budes, i imas pravo na to, samo nemoj da napravis neki izgred. A za mene su ovako mislili: taj sigurno jeste udaren, ali kad to njemu dodje, on predoseti, pa sedne u kola i ode u njegovu ludu Jugoslaviju. Je li napravio neki saobracajni prekrsaj ? Nije. Je li ucinio nesto drugo? Nije. E, pa onda, u redu! Zar za nas nije jos i bolje sto je otisao?
I prilicna se guzva oko toga napravila. cak su i neke sindikalne novine pocele da me brane - izlazi ovde jedan takav listic: on je, kazu, bio bolestan. Dosao neki dasa iz tih novina. "Ma, jok", kazem mu ja, "niti sam bio bolestan niti je uopste potrebno da se oko toga pravi neka guzva. Naci cu drugi posao." I stvarno sam to odmah mogao. Ali onda mi moja Inge kaze: "Kazes da si kriv. A ja tebi opet kazem da mi to ne mozemo da razumemo. Kako mozes da budes kriv? Ne mozes da budes kriv. Bio si bolestan! Jer kad neko usred radnog vremena iznenada zaustavi masinu, baci kombinezon i ode u fabricki klub i tamo za tri sata popije dvadeset flasa piva, i poslovodu, koji dodje da ga pozove da se vrati, otera u materinu i gadja praznom flasom, a onda, onako u kosulji po hladnoci, sedne u kola i nekud odjuri, tako da mu zena i dete pet dana ne znaju gde je, i tek se petog dana, ko zna koliko daleko odatle, negde u Austriji osvesti i javi telegramom, i zatim se mirno vrati kao da se nista nije ni desilo, onda to stvarno niko zivi ovde ne moze da shvati. Ko to ovde radi? Ko je to ovde ikad uradio? I bas zato sto ne mozemo da razumemo, mi moramo da mislimo da si bio bolestan. To je - kao nekakva menstruacija. Kod vas ih, izgleda, imaju i muskarci. I kad ih vec imaju, imaju i pravo na njih. Zato, pusti ti njih neka oni to samo teraju, nemoj ih zadrzavati."
I stvarno su me vratili. A kad sam prvi put dosao na posao, samo sto mi na ulazu nisu slavoluk bili postavili....

Dragoslav Mihajlović

beli54nl
25-04-11, 08:52
Slomljena krila

Zensko srce se ne mijenja tijekom vremena, niti se preobrazava s godisnjim dobima;
zensko srce dugo krvolipti, ali ne umire; zensko srce je nalik na stepu koju covjek uzima kao prostor za svoje ratovanje i klanje – po njoj cupa drvece i spaljuje travu, stijenje joj boji krvlju, zemlju ispunjava kostima i lubanjama, ali ona ostaje mirna i spokojna, ostaje sigurna, proljece u njoj ostaje proljece, a jesen je i dalje jesen, sve do kraja vremena.
Dakle, sudbina je donijela odluku sto da cinimo? Reci sto da radimo? Kako ćemo se rastati i kada ćemo se sresti? Možemo li svoju ljubav smatrati gostom iz tudjine koga nam vecer dovede, a jutro odvede? Možemo li ove osjecaje smatrati snom koji nam je blago snivanje donijelo, a java skrila?
Možemo li ovaj tjedan smatrati opijenoscu koja se brzo zavrsila otreznjenjem i budnoscu? Podigni glavu da ti oci vidim ljubavi! Otvori usne da ti glas čujem.
Progovori i kaži mi nešto.
Hoćeš li me pamtiti i kad oluja potopi moju ladju? Hoćeš li cuti leprsanje krila u nocnome miru?
Hoćeš li cuti kako se moje disanje talasa oko tvoga lica i vrata? Hoćeš li osluskivati moje uzdahe sto mi se bolno otimaju, priguseni jecajima?
Hoćeš li vidjeti moju himeru kako te pohodi s nocnim himerama, a iscezava s jutarnjim izmaglicama?
reci mi, ljubavi. Kaži sto ću za te predstavljati posto si ti meni bio svjetlost za oci, pjesma za usi i krila mojoj dusi.
Kakav ćeš biti?



Kahlil Gibran

beli54nl
25-04-11, 08:53
Pretnja

To je ljubav. Pokusaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.

Horhe Luis Borhes

beli54nl
25-04-11, 09:00
"Dogodi se tako ,dva se bića susretnu...
Dogodi se da ulože i vrijeme i strpljenje u međusobno pripitomljavanje. I krajičkom oka izdaleka, i jasnim pogledom oči u oči, duše se počnu prelijevati. Poteknu i bujice riječi, bogati, sadržajni razgovori o bitnim, vječnim temama. Vrijeme se, oskudno i izmrvljeno svakodnevnošću životnih obveza, znade - posvećeno prijateljskom blizinom - umnožiti poput ribica i hljebova u Kristovoj ruci. Slapovi prijateljske blizine preliju se i preko krhkih posuda, u kojima nam je čuvati neprocjenjivo blago prisnosti, i na sve koji se nađu u blizini prijateljstvom blagoslovljenih bića. Riječ i govor prijateljstva rosa je što plodi suho tlo ovozemnosti...

No, kako "sve ima svoje vrijeme...", pa ima i "vrijeme govorenja i vrijeme šsutnje", tako i govor među srodnima dosegne puninu. Kad srca priđu dovoljno blizu, otkrije se da i nije mnoštvo riječi i razgovora bilo ono što je prijatelje zbližilo. Slap riječi bio je samo povratak Izvoru, vraćanje u šutnju, koja je zadnji izraz svake riječi. I pravim prijateljima često više ne treba ni razgovor, ni pismo, ni blizina, ni susretanje. Duše su ima nastanjene Riječju koja govori u šsutnji, sutnjom koja nadahnjuje njihov govor, pogled, suzu, stisak ruke, treptaj duha...
Godinama pokušavam govorenjem izgladiti nesporazume - među susjedima, između znanaca, u braku, s rođenom djecom... Godinama čeznem za riječju koja će me do kraja izreći, koja će me do kraja primiti u se... a ona izmiče, izmiče... U ponekoj se riječi prepoznam, za ponekom mi poleti srce, poneka me zaboli do dna duše, ponekoj se čitav život nadam... A Riječ se smiješi... bliska a neizreciva, žuđena a nedokučiva, posve nama predana a nedostupnim svjetlom sakrivena... Svaki joj se dan može prići malo bliže... Postojano,s povjerenjem,ne a leći vrijeme.Posve blizu, vrijeme će dorasti do vječnosti!Povjerenje do sigurnosti...
Čeknja do ispunjenja...
Riječ do sutnje... "

M. Kunić, Zapisi o "Malom princu"

beli54nl
26-04-11, 07:43
"Kad papa bude crnac"

Pravda u anglosaksonskim kulturama ne postoji u praksi. O njoj se u javnosti samo govori, ali zapadnoevropska društva su zapravo robovlasnički sistemi maskirani u demokratiju. Pravda živi još samo na planinama Balkana, gde se stari ljudi ne proteruju u staračke domove, jer o njima brinu njihovi potomci, pravda miriše na bakinu vruću gibanicu koju je zamesila unuka, a baka je samo dala recept.
Pravda nema budućnost, zato što će je uništiti velika nepravda sa Zapada tržištem droge i produkcijom gradjanskih ratova. Ostaće samo mitovi o pravdi koje će, na žalost, da snimi holivudska produkcija.
Pravda i ljubav su dve sestre bliznakinje.Pravda bez ljubavi je nemoguća kao i ljubav bez pravde.
Ljubav je danas gubitnička reč. Verovati u ljubav je kao da ste u slepoj ulici. Iako verujem u ljubav, ne osećam se kao gubitnik, jer još uvek mogu da se vratim iz zapadne Evrope i kod svoje bake bez žurbe popijem kafu i čašu vode sa ratlukom.

B.Jugovic

beli54nl
26-04-11, 07:45
Moravagine

Sve se miče, sve živi, sve se kreće, sve se propinje, sve se isprepliće. Čak su i apstrakcije razbarušene i oznojene. Ništa nije nepokretno. Ništa se ne može izdvojiti. Sve je aktivnost, usredotočena delatnost, oblik. Svi oblici svijeta tačno su izmjereni i svi potječu iz istog kalupa. Očito je da je kost šuplja, da se vidni živac račva u deltu i da se grana kao stablo, te da čovjek hoda uspravno. Onaj okus kiseline koji se diže iz naše utrobe potječe iz morskih dubina, od riba, od naših najdaljih predaka, a onaj epileptični drhtaj pokožja star je kao sunce.
...

Živo se biće nikada ne prilagodjava svojoj sredini i svom okolišu, ili pak, prilagodivši se, umire. Borba za život jest borba za neprilagodjenost. Živeti znači stalno biti različit.
Obavezni odgoj završava najdivotnijim gušenjem individualnosti. Decu podučavaju konformizmu. Utuvljuje im se strahopoštovanje prema formalizmu. Pristojnost, dobar ukus, lepo ponašanje. Francuski porodičan život se odvija u svečano smešnim i zastarelim ceremonijama. Dosada je jedino čudo. Jedina težnja mladog čoveka jeste da brzo postane funkcioner, kao i njegov otac. Beležništvo, administracija, pogrebne svečanosti, tradicija. Sentimentalna inflacija, a nigde čoveka. Čak i na zabavama govore o svom poslu. Osećalo se da su privrženi neizmernom radu kojem pripada i njihova razonoda i njihov odmor. Troši se. Bez računa. Nezasitost, radost, raskoš, pesme, plesovi, nova muzika. Brojna društvanca. Rekordi. Putovanja. Visine, udaljenosti, ilustracije, sportovi. Govori se o konjskim snagama. Radi se prema najsavremenijim postupcima, svi poznaju poslednja tehnološka dostignuća. Svi slepo veruju u nova božanstva. Čovek se daje. Troši se. Bez računa.

Blez Sandrar

beli54nl
26-04-11, 07:48
"Po zaraslim stazama"

- Čuo sam doduše da si ogluveo, ali toga se nisam plašio. I otac i majka su mi bili gluvi, nije vredelo da im se viče - nisu čuli. I na skupovima ima mnogo gluvih ljudi koji nikada nisu čuli ni reč o Bogu ili molitvu Bogu.

***
Jednoga dana, mogao sam imati oko devet godina, u poštansku kancelariju je ušao vrlo crn i visok čovek, divčina. Začudjeno sam ga pogledao. Predao mi je jedno pismo i četiri šilinga za marku.
- Udario si danas put pod noge? - reče moj ujak.
- Da, doneo sam jedno pisamce za svog sina u Kristijaniji.
- Čitao sam o njemu - reče moj ujak.
- Je l' - reče..., I ja sam čitao o njemu ali ništa nisam razumeo. Njegova majka se nadala da će izučiti za sveštenika i doći kući. Ali izgleda da tako neće biti.
A moj ujak na to odgovori sa svoje klupe: "On je više nego sveštenik!"

Ne znam otkud mom ujaku takav odgovor, najverovatnije iz novina i knjiga po kojima je njuškao. Ko je bio taj sin koji je obećavao? Pol Boten-Hansen (poznati norveški kritičar i bibliograf) Glavom i bradom! Bio je jedan od najboljih u svoje vreme.
I moj otac je nekada imao sina koji obećava.
A za tako velike nade potrebna su veća ulaganja.
Ali nećemo dozvoliti da mi, koji smo razočarali, postanemo tragični likovi. Nije to vredno toga.

Kunt Hamsun

beli54nl
27-04-11, 08:06
U Staljinovo vreme u Moskvi je živeo ugledan matematičar. Zvao se Fjodor Aleksejevič Razin, bio je nekada lep čovek i dobar pevač, sada za pesmu izgubljen, nosio je puna usta suvih zuba i osmeh kao zalogaj držao u levoj polovini čeljusti.

Kako to biva ponekad, poraze njegovih neprijatelja u struci iskoristili su drugi, a njegove sopstvene poraze okrenuli u svoju korist prijatelji. Odavno na univerzitetu, krepak iako jednom nogom u starosti, voleo je da kaže: sad vam svaki balavac ima pedeset godina! Krajnje nesnalažljiv u svakodnevnim poslovima, živeo je otac našega Atanasija Svilara osim sveta i toliko zaokupljen matematičkim poslovima da su u Moskvi ponavljali njegova poređenja, kao na primer: "Dobro vino mora ostaviti u istima opor ukus matematičke greške."

Elem, toga Fjodora Aleksejeviča Razina jednoga jutra poseti u kabinetu potpuno nepoznat čovek. Nosio je u rukama karte od onih načinjenih prema ikonama. On odmah razmetnu karte po Razinovom stolu, pri čemu sveti Nikola izađe prvi; potom baci svetu Paraskevu (Petku), sv. Iliju gromovnika i zastade kod Goluba. Taj posetilac, sasvim mlad čovek, reče nekako uzgred i gledajući u karte, da profesorov veliki međunarodni naučni ugled nameće obaveze svima, pa i samom Fjodoru Aleksejeviču. Odmah zatim neuvijeno predloži Razinu da uđe u komunističku partiju. Pokupio je jednim zamahom ruke sve karte sa stola, sem svetoga Nikole, i zaključio primakavši se Fjodoru Aleksejeviču:

— Svaku priču treba ostaviti da malo odleži. Ako preko noći naraste kao testo za hleb, dobra je. Ova tvoja je odležala i sada treba peći. To bi imalo i međunarodnog odjeka...

Profesor se branio da se ne razume dovoljno u takve stvari, da je već u godinama, da mu vreme odlazi na projekte instituta, sve je bilo uzalud. Posetilac se izraknuo strahovito, hteo da pljune nasred sobe, predomislio se, progutao, ali nije izdržao, nego je nogom razmazao po podu onaj neizbačeni ispljuvak.

— Uzećemo ti to u obzir — dodao je — ne ubijamo mi ničije vreme. Imamo mi šta da ubijamo.

Uzeo je svetoga Nikolu i otišao.

Fjodora Aleksejeviča su učlanili i dobio je uskoro poziv za prvi sastanak. Po njega je došao vratar sa fakulteta, čovečuljak kojem je uvek plakalo levo oko, profesorov vršnjak i može se reći, prijatelj. Uđoše u dugi hodnik pun stolica i dima gustog da se može češljati. Sedoše i sastanak poče. Profesor čija je metodičnost i brzina bila poslovična, odmah uze da beleži svaku reč. Nameštao je nogu u cipeli vrteći njenim vrhom i zapisivao. Tako je činio i dva naredna sastanka, a na onom sledećem javi se da govori. U međuvremenu, shvativši šta se od organizacije kojoj odnedavno pripada očekuje u tom trenutku, on je kod kuće razradio sistem neophodnih mera koje se moraju primeniti ako se hoće postići željeni cilj. On je kao matematičar znao da se svaki dan lepote u životu plaća jednim danom ružnoće i sve je svoje zaključke preneo u matematičke formule, koje su neumoljivom logikom brojeva nametale rešenje.

Dolazeći, usput je kupio pirog, pošto je na poslu ogladneo, strpao ga u džep i ušao u poznati hodnik. On je, naravno, osećao da je inventar budućnosti u stvari prebačen iz podruma prošlosti: otuda su dopremljeni teški tovari već odavno zaboravljene, istrošene i trule starudije u novo, još neposednuto stanište. I to je na sastanku rekao svojim neiskvarenim jezikom brojki, podvukavši da ono što traže drug A iz komiteta i drugarica B iz pratećih službi, ne može da u rezultatu da (kako oni očekuju) C, nego Y, pa prema tome da bi se dobilo željeno C, neophodno je i logično menjati baš ono što oni... Uostalom, ko hoće da menja svet, mora da bude gori od tog sveta, inače od posla nema ništa...

Na tom mestu usred rečenice njega prekide jedan bojažljivi glas:

— Izvinite, druže profesore, da li biste mi dali komadić piroga? — Iz profesorovog džepa je neodoljivo mirisao pirog s lukom i sada ga je neko iskao.

Razin se malo zbuni, izvadi pirog, pruži ga vrataru (jer to je on tražio), ali utisak je bio narušen. Dok je profesor zbunjeno krpio završetak svojeg izlaganja, jedna ruka ga naglo povuče za kraj kaputa i prisili da sedne. Bio je to opet vratar.

— Imate li para? — prošaputao je čim se profesor našao na sedištu kraj njega.

— Molim?

— Imate li, Fjodore Aleksejeviču, para kod sebe?

— Nešto malo... ali zašto?

— Ništa ne pitajte. Uzmite ovo, ali da niko ne vidi... Ovde imate trideset rubalja. I slušajte me pažljivo. Za vaše dobro govorim. Odavde nemojte uopšte ići kući. Nikako kući. Više nikad. Ni za živu glavu. Idite pravo na rišku železničku stanicu, ili koju drugu, i uhvatite prvi voz koji naiđe. Bilo koji. I nemojte silaziti dok se voz ne zaustavi na poslednjoj stanici. Što dalje, to bolje. Onda siđite. I ne govorite nikom ko ste. Potom kako vam bude... Mrak će vam biti krov, a vetar jutro. Idite sad...

I Fjodor Aleksejevič, koji nije mnogo znao o stvarima od ovoga sveta, ogrnu svoj šinjel od vate i posluša prijatelja.

Trećeg dana puta, već sasvim izgladneo, utonuo u jutarnji predeo koji kao da je slikan vinom na staklu voza, on zavuče ruku u džep i napipa pirog. Onaj isti koji mu je zaiskao vratar i neprimetno mu ga opet strpao u džep. Sada mu je došao kao ćelavom kapa, ali čim zagrize, voz pisnu, zvižduk mu probode zalogaj u ustima i svi siđoše. Bila je to poslednja stanica. Fjodor Aleksejevič pomisli sa strepnjom: Rusu je lepo samo na putu, iziđe i uroni u beskrajnu tišinu koja je od Moskve dovde rasla sa svakom prevaljenom vrstom. Koračao je kroz sneg dubok koliko i tišina i gledao kako kuće vise o nepomičnim dimovima pričvršćenim za nevidljivo nebo kao zvona za zvonaru. Sputan na mrazu promuklo je skičao neki pas. Stajao je na grani drveta kao ptica, jer mu je lanac bio suviše kratak da u snegu načini log.

Razin se okrenu oko sebe. Nije imao kud i nije znao šta da radi. Sve je bilo zavejano, a u Rusiji u to vreme gostionica nije bilo ni u Moskvi, a nekmoli ovde, gde od čoveka ostaju samo mrazobolne uši. Opazio je uz jedna vrata prislonjenu lopatu i, ne misleći ništa, prosto da se ugreje, dograbio je i počeo da čisti sneg.

Pošto je bivalo sve hladnije, tako da se usne nisu smele olizati jer bi se slepile, a kako je opet, Fjodor Aleksejevič bio još u snazi i sistematičan kao uvek, posao je napredovao da bolje biti ne može. Ne samo da je razgrnuo metar i po visoke smetove otvarajući put kući od koje beše počeo, nego je pod pravim uglom sada počeo račšišćavati glavnu saobraćajnicu. Usput je zaključio da su večnost i beskraj nesimetrični i zabavljao se pokušavajući da proveri ovu misao matematičkim putem. Utom razgrte nanos sa nekog dućana i u izlogu opazi jedva čitljiv oglas. Hukao je u staklo i čitao:

FOTOGRAFISANJE DUŠE U TRI DIMENZIJE

RENDGENOSKOPIJA SNA

Unapred se zakazuje na sedam dana. Vrši se generalna proba. Takođe se traže najuspešniji snimci snova svih formata u boji i crno-beloj tehnici. Posebno se honorišu uspešno snimljena sećanja, koja dolaze u obzir za emitovanje u TV mrežama. Magnetoskopski snimci dečijih misli biće otkupljeni po posebno povoljnoj ceni i distribuirani kolekcionarima i zatvorenim video-sistemima.

Razin se zbuni, oseti se kao da mu je nešto spralo s lica obrve, brkove i uši, htede da spusti ruku na kvaku, ali tada opazi da je ispod neverovatnog oglasa neko olovkom dopisao:

Radnja u najmanju ruku zatvorena.

Razin se nasmeja s olakšanjem, ali od toga mu mraz uđe duboko u usta i on brzo nastavi posao. Popodne već je bio stigao do glavnog trga i tu ga otkriše.

Meštani su odmah shvatili da pred sobom imaju najboljeg čistača snega od kada sneg pada u ovim krajevima i uputiše ga pravo u mesni odred za održavanje čistoće na ulicama. Iz pustinje se pojavio nepoznati čovek — rekoše — ali taj ume s lopatom. Dali su mu čaja, šećera i kašičicu, doduše bušnu i s uvrnutom drškom, kao da je neko ogromnom snagom hteo da iscedi nešto iz te drščice, suzu, malo čaja ili kap masla. Tek, on se ugrejao kraj peći, srknuo čaj i zabezeknuo se. Bio je to čuveni beli čaj, koji se u carskoj Rusiji prodavao funta za deset srebrnih rubalja, a psi pojeni tim čajem postajali su tako besni da su razdirali sve što dohvate. Ali, nije stigao ni da se upita otkud ovde i ovima takav čaj, a već se ponovo našao na snegu, ovoga puta u crnoj grupi gradskih čistača. Oslušnuo je šta mu poručuje tišina koja se upravo završila i prionuo na sneg još žešće, shvatajući da će uveče dobiti i prenoćište sa ostalima.

I tako je počeo njegov novi život. Prao je čarape snegom, pio čaj od snega i čistio sneg tako da je do kraja zime proglašen za najboljeg u smeni. Budio se sa otiscima uha u peškiru mokrom od suza i bale, koji mu je služio umesto uzglavlja i besomučno je čistio sneg. Sledeće zime o njemu su pisale mesne novine, a kroz dve godine pojavi se u prestoničkoj "Pravdi" beleška o njegovim uspesima. Postao je najbolji čistač snega u o kugu i jedan od najboljih u čitavoj zemlji. Ponekad je uveče sanjao dvanaest brodova pod imenima dvanaest apostola, ili trinaest konjanika što nose raspeće i baldahin, pokušavajući da u trku stignu četrnaestog konjanika. Kada ga uhvatiše u senku baldahina stadoše.

— Ko si ti? — upitali su ga Hristovi učenici okupljeni oko raspeća, onako iz sedla. — Ja sam četrnaesti učenik — uzvratio je nepoznati ispod baldahina i Razin se probudio. Lice mu je bilo puno nekakvog peska, protrljao ga je i zaključio da su to osušene suze iz snova. Plakao je u snu za svojim sinom kojeg nikada nije video, iako ga je imao. Očigledno, još uvek snovi i suze dolazili su iz njegovog bivšeg života, kasnili su. A potom je ustao i hteo da se lati lopate.

Ali, tog jutra nisu mu je dali. Zadržali su ga u baraci. Došao je da ga vidi jedan mlad čovek. Krajevi obrva i brkova pažljivo su mu bili zavučeni pod šal kojim je uvijao glavu. Njegov pogled pade po licu Fjodora Aleksejeviča kao prašina, mladić skide jednoprstu rukavicu i u ruci mu se pojavi upaljena cigareta. Stavio je cigaretu u usta, izvadio nož oštren za levaka i komad slanine, odsekao levom rukom parče, pružio ga Fjodoru Aleksejeviču i odmah prešao na stvar. Ugled najboljeg radnika koji uživa Aleksej Fjodorovič (tako se Razin prijavio u svom novom mestu i tako su ga zvali) obavezuje sve, pa i samog Alekseja Fjodoroviča. Treba zato da uđe u komunističku partiju. I to neodložno. To bi imalo veoma dobar odjek i izvan mesta, šire gledano...

Razin se sledio kada je čuo ovaj predlog i mozak mu je počeo raditi brzo, ali on ču kako se u prozor zakašlja vetar, pa odustavši od razmišljanja reče:

— Ali, dragi druže, pa ja sam nepismen, kako mogu biti takav u partiji?

— Ništa zato, Alekseju Fjodoroviču, ništa. Imamo mi još takvih kao što si ti. Natalija Filipovna Skargina njima lepo slovca pokazuje, tečaj za nepismene vodi i vas ćemo tamo sa ostalim bezgramotnima, pa kad izučite, počećete i na sastanke dolaziti, a dotle jedno mesec dana nećemo te uznemiravati.

I tako Fjodor Aleksejevič ode Nataliji Filipovnoj. Našao se u lepoj drvenoj zgradi, u hodniku zatekao gomilu lopata i 24 para čizama. Izuo se i sam i ušao u neverovatno nisku odaju punu skamija. U njima su sedela 24 polaznika kursa Natalije Filipovne, pušili su se onako mokri, grizli krajeve olovaka i pisali po diktatu same Skargine slovo i: kosa tanka, uspravna debela... Peć je pocupkivala u uglu i prosipala vodu pristavljenu za čaj, Natalija Filipovna je sedela iza stola i obratila se radosno novodošavšem, koji je grbinom odirao tavanicu:

— Poginješ, poginješ glavicu! Tako i treba pred nastavnicom. Zato se odvajkada niska, što niža tavanica udara, da se ne kočoperite. I posadila je Fjodora Aleksejeviča, ponudila ga čajem, pri čemu se videlo da je Natalija Filipovna Skargina u stvari stajala iza svog stola i da je takvoga rasta da izgleda kad sedi kao da stoji. Potom se okrenula tabli, iz uha izvukla komadić krede i počela čas matematike.

— Jedan plus jedan — pisala je i naglas sricala Natalija Filipovna — jedan plus jedan jesu dva! I to i u ponedeljak i u utornik, upamtite. I juče su bili i biće vo vjek i vjekov dva i samo dva.

U sobi je bilo toplo, peć je počela da šeta ko puštena s lanca, svi su sricali: jedan plus jedan jesu dva, Fjodor Aleksejevič i sam je uzeo plajvaz da pribeleži ono sa table i tada ne izdrža. On tek sada shvati da se, otkad je uzeo lopatu da čisti sneg, ne znoji više i da sve to neisceđeno mora nekud iz njega napolje. I prvi put za sve ove godine ne izdrža. Ustao je odlučno, odmah udario glavom o tavanicu, izišao na tablu, obratio se svojim predašnjim samouverenim glasom Nataliji Filipovnoj koja je nemo gledala u njega i rekao na zaprepašćenje svih prisutnih:

— To je matematika XIX stoleća, draga Natalija Filipovna. Dozvolite da to primetim. Današnja, moderna matematika drugačije gleda na stvari. Ona zna da jedan i jedan ne moraju uvek biti dva. Dajte mi tu kredu za časak, pa ću vam odmah dokazati.

I Fjodor Aleksejevič je počeo urođenom brzinom ispisivati po tabli brojeve. Jednačina za jednačinom se redala, u prostoriji je vladao tajac, profesor je prvi put posle toliko godina ponovo radio svoj posao, doduše, onako pognut nije imao najbolji pregled brojki, kreda je čudno nekako škripala i odjednom rezultat je ispao sasvim protiv očekivanja Fjodora Aleksejeviča opet 1+1=2.

— Trenutak! — uzviknuo je Fjodor Aleksejevič — nešto nije u redu, samo trenutak, odmah ćemo videti gde je greška — a po glavi mu se motala besmislica: Sve izgubljene partije karata čine celinu! i od nje nije mogao da računa. Misli su grmele u njemu i grmljavina misli zaglušivala je sve ostalo.

Ali, njegova besprimerna umešnost išla mu je naruku, on je odmah znao gde će naći omašku i poleteo kredom po redovima ispisanih brojeva, sa kojih se već krunio beli prah.

I u tom času ceo razred, njih dvadeset četvorica, svi sem Natalije Filipovne Skargine, počeli su uglas da mu šapuću rešenje:

— Plankova konstanta! Plankova konstanta!

M.Pavic-Predeo slikan cajem

beli54nl
27-04-11, 08:13
"KRALJ ALKOHOLA"

U alkoholu se nalaze kobna naslucivanja istine.

Svakom je covjeku lako da se skotrlja u jarak. Ali je strahovito iskusenje za covjeka da stoji cvrsto uspravno na svojim dvjema nogma i da zakljuci kako na cijelom svijetu postoji za njega samo jedna sloboda, a to je da moze unaprijed izbrati dan svoje smrti.
A sve to nije dobro za covjeka koji je stvoren da zivi, da voli i da bude voljen.

Intenzitet i trajnost su stari neprijatelji, kao vatra i voda. Oni se medjusobno unistavaju. Oni ne mogu postojati zajedno.

Samo covjek koji je gladovao moze pravilno da ocijeni vrijednost hrane. Jedino mornari i stanovnici pustinja znaju pravu vrijednost svjeze vode. A samo dijete, sa djetinjom mastom, moze da shvati vrijednost stvari koje su mu dugo bile uskracivane.

Covjek placa po gvozdenoj skali - za svaku snagu istom takvom slaboscu, za svaku visinu odgovarajucom nizinom, za svaki uobrazeni bozanski trenutak istim tolikim vremenom u sluzi gmizavca. Svaki podvig iz veoma davnih dana i nedelja zivota prozivljenog u ludim, velicanstvenim trenucima mora se platiti skracenjem zivota.

Nije vazno sta covjek treba da cini ili ne treba da cini. Vazno je ono sto covjek cini.

Cemu uopste zivot, ako je ovo sve? Ne, tu mora da postoji nesto vise, negdje dalje i iza ovoga.

Izgleda da ima razlicitih vrsta istine na ovom svijetu. Neke su vrste istine istinitije nego druge. Neke su vrste istine - lazi, a bas su te vrste one koje imaju najvecu upotrebnu vrijednost u zivotu, koje zele da se odraze i da zive.

Kaze se da se neki ljudi radjaju sretni, dok drugima sreca mora da se nametne.

Nema pravde na svijetu. Sve je lutrija.

Covjek je upola pobijedjen kad to priznaje.

Cuo sam kako mladost zove u noci:
Nestalo je radosti, koja me je drzala na svijetu;
Jer nemam vise cvrstog tla da po njemu koracam:
Jutro se pretvara u dan,
Ono ne smije ni za trenutak da zastane,
Jer mora svijet da ispuni svjetloscu.
Moja dusa iznenada dodje i prodje,
Isceze brze od mirisa ruza,
Poslije kratkog sjaja na nebu.
Da, ja sam mladost, jer moram umrijeti!

Mladost se uvijek prezrivo smije rusevinama starosti.

Uloga koju alkohol igra sam po sebi, neznatna je prema ulozi koju igra drustvena atmosfera u kojoj se pije.

Prodro sam do dna svoje duse i otkrio neslucene snage i velicine.

Covjeku, jedinom medju zivotinjama, data je strasna povlastica - razum.

Cemu se uzdrzavati!
Zivot i ljubav su kao noc i dan, nude nam se po sopstvenoj volji, a ne po nasoj.
Primi njihove darove dok mozes...

Biti glup znaci biti sretan.

Veselost isto toliko zavisi od stanja stvari u nama, koliko i od stanja izvan i oko nas.

... to je jedna od navika podanika Dzona Barlikorna (Kralja alkohola). Kad ih zadesi sreca, oni piju. Kad nemaju srece, oni piju u nadi da ce sreca doci. Ako mjesto srece dodje nesreca, oni piju da zaborave. Ako se sretnu s prijateljem, oni piju. Ako se posvadjaju s prijateljem i izgube ga, opet piju. Ako im je udvaranje krunisano uspjehom, toliko su srecni da moraju piti. A ako budu odbijeni, piju iz suprotnog razloga. Ako nemaju bas nista da rade, oni i tada piju, jer sigurno znaju da ce, kad popiju dovoljan broj casa, crvi poceti da gmizu u njihovim mozgovima i da ce imati pune ruke posla. Kad su trijezni, zele da piju. A kad se napiju, zele da piju jos vise.

Jack London

beli54nl
27-04-11, 08:16
"Strast"

Kad strast prvi put dodje u poznijim godinama, odricanje od nje je teze. I onima koji u poznijim godinama tu zver sretnu, nude se samo djavolski izbori. Da li ce reci zbogom svemu sto poznaju i zaploviti nepoznatim morem bez izvesnosti da ce ponovo videti kopno? Hoce li odbaciti svakodnevne stvari koje su cinile zivot podnosljivim i zanemariti osecanja starih prijatelja, mozda pokojeg ljubavnika? Ukratko, hoce li se poneti kao da su dvadesetak godina mladji, iako je zemlja hanaanska iza prvog grebena?
Obicno nece.
A ako to i ucine, moraces da ih svezes za katarku dok ladja isplovljava, jer je zov sirena jezivo slusati i mogli bi poludeti kad pomisle sta su izgubili.
To je jedan izbor.
Drugi je da naucis da zongliras; da cinis ono sto smo mi cinili devet noci.
To brzo izmori ruke, ako ne i srce.
Dva izbora.
Treci je da odbijes strast. Onako kako bi razuman covek odbio leoparda u kuci, koliko god mu isprva pitomo izgledao. Mogao bi racunati da ces lako prehraniti leoparda i da je vrt dovoljno prostran, ali znaces makar u snovima da se nijedan leopard ne zadovoljava onim sto mu se daje.
Posle devet noci mora stici deseta i nakon svakog ocajnickog sastanka, ocajavaces za jos jednim. Nikad dosta hrane, nikad dosta vrta za tvoju ljubav.
I tako odbijes, a onda otkrijes da ti kucu pohodi duh nekog leoparda.

Kad strast dodje u poznijim godinama, tesko se podnosi.

Dz. Vinterson

Petar Matic
27-04-11, 16:01
Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu, lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i, pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve. Cena te predivne pesme je zivot, ali citav svet zastaje da je slusa, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje sto postoji, moze se dobiti samo po cenu velike boli.

To jeste cudno, ali tolika bol ima smisla i takodje igra vaznu ulogu u zivotu svakog od nas. Kad ptica prestane voljeti drugu pticu, ona joj ne kaže: "Odleti sada tisuću milja daleko, da ne bi gledala kako se gomila ravnodušnost u mojim zjenicama!" Jer ptica nije troma kao čovjek; daljina je za nju lepršanje slatke svjetlosti koja raspiruje ljubav. Ne kaže joj: "Sada se sakrij tisuću stopa duboko ispod zemlje, da ne čuješ kako pjevam u predvečerje nježnu uspavanku drugoj dragani, koja leži s kljunom u mome krilu !" Jer ptica nije površna kao čovjek; ona zna da se otkucaji srca pod zemljom propinju još snažnije, i umjesto umirujućih zvukova uspavanke cijela bi šuma morala slušati tutnjavu podzemlja koju je izbacila bol. Zato kad ptica prestane voljeti drugu pticu, ostane pokraj nje da tu umre, u samoći. A čovjek kad prestane voljeti drugog čovjeka, od stida i pomutnje ne zna što bi i, bježeći sve to dalje od njega, ugnijezdi zauvijek u svome srcu njegovu tugu.

Nema malih boli. Ljudi vole male boli. One su lijepe, a ne bole mnogo. Izgube li ih, priskrbit će sebi lako druge, još manje skupe i manje bolne - jer bol iskustvom otupljuje, a premnogo iskustva nudi se na vašaru u bescijenje. Ljudi vole kratke susrete, kratka pisma, male doživljaje za koje ne treba tražiti smisao daleko u zvijezdama ni u odviše opasnim, nepoznatim predjelima duše. Ali te male boli uvlače se neopazice u naše meso izvrgnuto oštrici tuge, one postaju u njemu naša smrt. I zbog tog bezbroja malih lešina - što se nečujno u nama raspadaju - zavijaju cijelog života oko naših kuća strvinari, a oko našeg čela izranjenog od mnoštva malih jauka igraju se mravi. Tako neće imati što da propadne u nama kad nas potresu iznenadno velike boli, proizašle iz velikih stjecišta razloga, netaknutih opomenom. Gledat ćemo bezbrižno mrave kako se približuju i golema jata bjeloglavih lešinara kako kruže u sve to nižem luku iznad naših pragova i šaputati im: "Nemate što tražiti ovdje, prijatelji. Tu nema niceg više osim slike prašnog kostura ogrnuta sjećanjima, a taj - budite sigurni - nije za vas! Meso i krv i slatki voćnjak srca pojedoše nam male boli, mrvicu po mrvicu - one oglodaše sve do kosti, do ove luknje u prostoru, zar ne vidite?"

Nema malih boli. Nema malih boli pod ovim suncem. Ptica s trnom u grudima pokorava se nekom nepromenjenom zakonu; on je tera da se nabode na trn i da umre pevajuci. U trenutku kad joj trn prodre u grudi; ona nije svesna da joj on donosi smrt. Jednostavno peva i peva dok u njoj ima snage za poslednji pev. Mi, medjutim, kad zabijemo sebi trn u grudi, mi znamo. Razumemo. A ipak to cinimo. Ipak to cinimo..."


"Ptice umiru pevajuci"
Colleen McCullough

beli54nl
28-04-11, 07:47
"Vrata su bila Put. Velika slova su uvek najbolji nacin za izlazenje na kraj sa stvarima na koje nemate dobar odgovor.
- Gordon Drum je lezao na zemlji, nesiguran u to sta treba da radi. Bio je mrtav. Seo je. Telo koje je selo njemu se cinilo isto onoliko stvarnim kao I ono koje je ostalo da lezi I da se hladi na zemlji, ispustajuci vrelinu svoje krvi……

Kada se sagnuo da dodirne zemlju nije osetio nista osim nekog dalekog, gumastog otpora kao onda kada ti se ruka umrtvi I utrne, a hoces nesto da podignes. Utrnula mu je ruka. I noge, I druga ruka I torzo I glava. Celo telo mu je utrnulo I mrtvo. Nije mogao da shvati zasto nije I um.

Ricard je stajao neko vreme zakucan na mestu, ponovo obrisao celo I nezno spustio slusalicu kao da je povredjeni hrcak. Njegov mozak poceo je tiho da zuji I da sisa palac. Gomila malih sinapsi duboko u njegovom cerebralnom korteksu uhvatilo se za ruke I pocelo da peva decje pesmice. Odmahnuo je glavom da bi ih naterao da prestanu.


Matematicka analiza I kompjuterski strukturni dizajn nam otkrivaju da su oblici I procesi sa kojima se srecemo u prirodi – nacin na koji rastu biljke, nacin na koji se planine obrusavaju ili teku reke, nacin na koji pahuljice ili ostrva dobijaju svoj oblik, nacin na koji se svetlo igra po povrsinama, nacin na koji se mleko uvija I kovitla u kafi dok je mesate, nacin na koji se smeh proteze kroz gomilu ljudi – sve te stvari u njihovoj naizgled magicnoj kompleksnosti mogu biti opisane interakcijom matematickih procesa, koji su, ako nista drugo, jos magicniji u svojoj jednostavnosti.

znamo medjutim da je um sposoban da razumeva te stvari u svoj svojoj kompleksnosti I svoj svojoj jednostavnosti. Ljudi koji ovo nazivaju instinktom tom fenomenu tako tek daju ime, nista ne objasnivsi. Mislim da je ono najblize sto ljudska bica mogu prici izrazavanju naseg razumevanja tih prirodnih kompleksnosti muzika. To je najapstraktnija od svih umetnosti – nema drugi znacaj ni svrhu osim da bude ono sto jeste. Svaki pojedini aspekt muzickog dela moze biti izrazen brojevima.

Sto su suptilinije I kompleksnije te veze, I sto su vise udaljene od domasaja svesnog uma, to vise instiktivni deo vaseg uma – pod cim podrazumevam onaj deo vaseg uma koji moze da radi diferencijalne jednacine tako zapanjujuce brzo da ce postaviti vasu ruku na pravo mesto da uhvati loptu u letu – to vise vas mozak u njima uziva.

Stvari kojima se nase emocije mogu dotaci – oblik cveta ili grcka urna, nacin na koji raste beba, nacin na koji vam vetar miluje lice, nacin na koji se pomeraju oblaci, njihovi oblici, nacin na koji svetlo plese na void ili narcisi podrhtavaju na vetru, nacin na koji osoba koju volite pomera glavu, nacin na koji joj kosa prati taj pokret, krivina koju opise smiraj poslednjeg akorda nekog muzickog dela – sve te stvari mogu se opisati kompleksnim tokom brojeva. To nije svodjenje, u tome lezi sva lepota.

Dosao si na pravo mesto sa svojim interesantnim problemom, jer u mom recniku ne postoji rec nemoguce.

Ja verovatno imam logicniji I bukvalniji um od ostalih ljudi, zato I mogu da pisem kompjuterski softver.

Zar ne razumete da moramo da budemo detinjasti da bi razumeli? Samo dete vidi stvari sa savrsenom jasnocom, zato sto jos uvek nije razvilo sve one filtere koji onemogucavaju da vidimo stvari koje ne ocekujemo?

Samo retki umovi mogu sasvim nepostojecu stvar uciniti I slepcu ociglednom.

Ne samo sto kontinuum lici na ljudsko telo, ono takodje veoma lici na komad veoma lose zalepljenih tapeta. Na jednom mestu gurnes komadic vazduha, on se pojavi na drugom. Jedina stvar koja bude stvarno povredjena kada pokusas da promenis vreme si ti sam.

Slusanje muzike zivota"

Daglas Adams – Holisticka detektivska agencija Dirka Dzentlija

beli54nl
28-04-11, 07:49
"A kako ćeš objasniti to što se cvijet razvije upravo tog dana, a ne nekog drugog? Dođe njegovo vrijeme. Želja za samouništenjem je pomalo rasla i jednoga dana joj više nije mogla odoljeti.

Nepravda koja joj se dogodila, bila je, nagađam, sasvim mala: ljudi joj više nisu odgovarali na pozdrav; nitko joj se nije osmjehnuo; čekala je u redu na pošti i nekakva debela žena ju je izgurala i pretekla; bila je zaposlena kao prodavačica u trgovini na veliko i poslovođa ju je optužio da se loše odnosi prema kupcima. Tisuću puta se htjela odupreti i vikati, ali nikad se na to nije odlučila jer je imala slab glas koji joj je u trenucima uzrujanosti preskakivao.

Bila je slabija od svih i bila je neprestano uvrijeđena. Kad čovjeka zadesi zlo, čovjek ga od sebe odbaci na druge. To se naziva sporom, svađom ili osvetom. Ali slab čovjek nema snage da odbaci zlo koje ga zadesi; njegova vlastita slabost ga vrijeđa i ponižava i pred njom je potpuno nemoćan. Ne ostaje mu ništa drugo nego uništiti svoju slabost zajedno sa sobom samim. I tako se rodio njezin san o vlastitoj smrti.

Sama je sebe nosila životom kao nešto monstruozno, što mrzi i čega se nije moguće osloboditi. Zato je toliko željela odbaciti samu sebe, kao što se odbacuje zgužvani papir, kao što se odbacuje gnjila jabuka. Željela se odbaciti kao da su ona, koja odbacuje, i ona, koja je odbačena, dvije različite osobe.

Kad bi nekoga oslovila, nitko je nije čuo. Izgubila je svijet. Kad kažem svijet, mislim na onaj dio bivanja koji odgovara našim pozivima (pa makar samo jedva čujnim odjekom), a čije pozive mi sami čujemo. Za nju je svijet postajao nijemim, i prestajao je biti njenim svijetom. Bila je sasvim zatvorena u sebe i u svoju patnju.

Čovjek koji se našao izvan svijeta, nije osjetljiv na bol svijeta."

Milan Kundera- Besmrtnosti

beli54nl
28-04-11, 07:53
Trst je, nekada, dok smo bili gladni svega, mirisao na zemičke sa tvrdom korom i kožne cipele, na italijansku salamu i farmerke marke ''svinger'', Pariz je mirisao na kroasane i caffe au lait, Atina na žućkastu prašinu Akropolja i ovčiji loj, Crikvenica je mirisala na crno- bele fotografije izreckanih ivica, na more i borove iglice. Mitrovac na Tari mirisao je na oštre noći, na razblaženi čaj od šipka koji se pije iz plastične šolje, na ''Gavrilović'' paštetu...
Miris Beograda, oh, pa to može biti priča o čitavom jednom životu:
Miris bureka sa višnjama u staroj pekari iza Bajlonove pijace;
Miris vlažnih lešnika u Botaničkoj bašti i miris našeg straha dok ih krademo i bežimo preko ograde od pobesnelog čuvara; Pomešani mirisi orahovog drveta, hortenzija, lastinih govanaca i roza sedefastog laka za nokte komšinice iz dvorišta; Miris ajvara i prvih trešanja; škripanje najlonki na halter naše majke dok ponosna vodi nas tri u šetnju, na baklave kod ''Medjeda'' i miris njene male tvrde kožne tašne model Džeki O, i miris njenog majušnog crvenog karmina koji leži unutra i koji ona vadi drvcetom šibice .
Miris sumraka i lubenica sa prasećim repovima koje naš otac znalački kucka i osluškuje i onda prti jedan džambo primerak na svoja visoka ramena, smejući se, dok mi trčkamo za njim Drinčićevom.
Miris nedelje, sa zvucima radija koji se kroz prozore suterena u Gundulićevom vencu, šire po ulici kestenova, zajedno sa mirisima pohovanih šnicli, i pržene kafe i zvucima radio prenopsa fudbalske utakmice.
I zatim, mirisi leda na klizalištu na Tašmajdanu, miris novih fotelja u Domu pionira, mirisi slave i spektakla u Takovskoj kad proviri Čkalja ili Dragan Laković iz zgrade televizije.
I miris Skadarlije, puberteta, lake nesvestice od zaljubljenosti, miris Old Spice after shave , pomešan sa mirisom gulaša od bubrega sa kajmakom u vrućoj lepinji.
Miris parfimerija Jasmin, sa svim onim lažnim biserima u izlozima, i miris otmenosti u čuvenoj obućarskoj radnji ''Kralj'' u Knez Mihajlovoj ulici.
Miris preprženog ulja u Manježu, i girica u ''Poletu''.
I zatim, mirisi reke, miris dasaka na splavovima koje ljubimo mokri, dok ležimo na svim našim južnim morima ispod Čukarice;
I onda, miris tišine i svečanosti u Narodnoj biblioteci Srbije na Vračaru, miris indeksa i beogradskih tramvaja koji se ljuljaju penjući se Beogradskom; miris traganja za mirisima sveta na Festu u Sava centru; miris trave na Kalemegdanu iza Vojnog muzeja pomešan sa mirisom neba u junu i prvim poljupcima.
Miris ''Jelen'' graševine u Medjunarodnom pres centru i miris važnosti dok je pijemo uz zalogaje tatar bifteka – Beograd u godinama kada je mirisao na belo vino.
I, kasnije, Beograd crnih vina, vrelih strasti, začina i ljutine;
Miris pokislih kaputa na demonstracijama; i mirisi paljevine i straha, i miris bombi i bespomoćnosti.
I, zatim, svi oni užasni mirisi u redovima za vize, za banke, za kafu i benzin.
I zatim, mirisi mamurluka, ličnih i političkih, mirisi užasnih tekstova po novinama, mirisi šerpi i lonaca pomešani sa mirisima mraza i gripa.
Beograd tužnih Novih godina, i opustelih leta, bez para, sa krntijama na ulicama, ozloglašen, u cipelama od skaja.
I, onda, ponovo, miris ruža i magnolija na Neimaru.
Miris mermera i groždja, mirisi tamjana i divnih crkava, mirisi straha i nade na licima nedužnih običnih ljudi, začinjeni mirisima golih pupkova i espresa, mirisi opuštenosti i grča.
Svi oni odlasci i opijajući miris povratka.
Miris Beograda, to je priča.
A, ja? Šta da kažem?
Mirišem na Beograd.


Miris Beograda
ili
Proširena biografija (Mirjana Bobić Mojsilović)

Petar Matic
29-04-11, 01:49
Najgori su oni koji se izvinjavaju. I to se jos unapred izvinjavaju. Kazu izvinjenje da bi oprali ruke od krvi, pre nego sto su ih umrljali. Izvini…. Izvini…. Oprosti mi…. A onda uzmu malj i razbiju vam glavu, nozem vam raspore utrobu, izvade organe i skacu po njima…. Izvini, morao sam…. To su oni koji kasne sa izvinjenjem…. Kada sam radio u klanici, i ja sam se izvinio jednom govecetu…. Rekao sam mu - izvini govece sto cu sada da ti izvadim creva da ih neki od onih ugladjenih gotovana skuvaju i pojedu u slast. Govece me nije razumelo…. Viknuo sam na njega jos jednom: Izvini govedo! Gledalo me je svojim uplasenim ocima, ne objacajuci paznju na moje izvinjenje. Znao sam da ga nije prihvatilo.... Prislonio sam kompresni cekic na njegovu glavu i pritisnuo okidac.... Od onda sam prestao da se izvinjavam bilo kome za bilo sta....


Carls Bukovski
"Price o obicnom ludilu"

Petar Matic
29-04-11, 01:51
U našem užurbanom i neosjetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svijesna sebe, u kojima život ustupa mjesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savjesti. To se vjerovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, vjerovatno nad kovčegom majke, vjerovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvijek prate nemiri i mučenja.

Vrijednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspijeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.


'Umletnost dokolice'' (Besane noći) , Herman Hese

beli54nl
29-04-11, 06:57
Bog koji nas je stvorio,podario nam je upotrebu reci kako bi smo jedan drugome otkrivali pomisli svojih srca i da bi svako od nas,zbog svojstva prirode da zajednicari,predavao bliznjemu kao iz kakve riznice,nudeci svoje pomisli iz tajnih odaja srca.Jer, ako bi smo ziveli samo dusom koja bi bila bez tela,opstili bismo neposredno preko pomisli.Medjutim,buduci da je dusa pokrivena prekrivacem tela,ona ima potrebu za recima i imenima da bi objavila ono sto se nalazi u njenoj dubini.Kada se, dakle, neka misao izrazi glasom,ona, posto predje vazduhom,prelazi od onoga koji govori ka onome koji slusa,bivajuci nosena recju kao nekom ladjom.A ako spokojnoj luci baca svoje sidro u sluh onih koji slusaju.Medjutim,ako galama slusalaca kao nekakva snazna oluja pocne da duva u suprotnom pravcu,tada rec dozivljava brodolom,gubeci se u vazduhu.

"Pazi na sebe"
Sveti Vasilije Veliki

beli54nl
29-04-11, 07:01
Nemirna godina


Toga jesenjeg dana Gaga je nešto unela i odmah krenula ka vratima sa talsom novih dimija koji je izgledao kao da je nosi.

- Stani! - viknuo je neočekivano i promuklo gazda Jevrem.

Stala je, okrenula se, i pogledala pravo u oči. Pogled joj je bio nesiguran, zamagljen i vlažan, negde u dnu kao nasmejan. Gledao je nekoliko trenutaka u nju. Na licu mu se nije ništa moglo primetiti, ali - nezapamćena stvar! - gazda Jevrem je u sobi bio iznenađen, uplašen, moglo bi se reći, kad bi bilo moguće da se i on nečega uplaši.

- Prolazi! - rekao je zatim muklo i tišim glasom.

I tako danas, tako sutra – „stani!“, „prolazi!“ - gazda Jevrem je sve češće prizivao Gagu i nalazio ponešto da joj naredi ili primeti. Između starog gazde i njegove sluškinjice, koju doskora nije ni primećivao, zametnula se tajna igra, bez predaha i prestanka.

Gaga je i dalje bila bojažljiva i pokorna i rečima i pokretima plaćala uobičajeni danak straha, koji svako živo ljudsko stvorenje mora da prati gazda Jevremu.

- Priđi! - kaže gazda, pošto je silom našao neki povod za ljutnju.

Devojčica prilazi.

Kad je nesigurnom rukom našao u gustoj neposlušnoj kosi njeno uho, on mu se dugo svetio, stežući ga dugo, grčevito.

Tako jednom, dvaput, dok se jednog dana, upravo jednog od ovih suvih i sivih pretprolećnih dana, ne desi ovo.

- Priđi!

Reč je bila izgovorena oštro, i preoštro možda, ali sa suviše daha, jer za njom je išlo nešto kao nagoveštaj uzdaha, kao prigušen grcaj.

Na to se devojčica, onako u hodu, okrenula, izvi se neočekivano i čudno, samo gornjom polovinom tela, kao mlada topola na vetru, i iz tog prosto neverovatnog položaja koji je brkao sve starčeve misli, odgovori kratko i podmuklo:

- Neću!

Smešila se samo onom vlagom u očima.

A gazda je u svojoj nepomičnosti postao još nepomičniji, zaboravljajući da ima išta zdravo i pokretno na sebi. Sve se odjednom ukočilo u njemu i na njemu: misao, jezik, ruka. Samo su oči gledale u iskošenu i zakrenutu devojčicu, ali i one ukočene od čuđenja. Jer, gazda-Jevremu se činilo da je odjednom ugledao pred sobom biće iz drugog nekog sveta, koje ničem ne liči na ljude koji su se dosad kretali oko njega i nije podložno nijednom od zakona koji vladaju u ovom gradu i u njegovoj kući.

I tada se desilo nešto kao čudo. Otakako se zna da ovaj mali i zatvoreni gazda-Jevremov svet ide kako ide i da gazda Jevrem sa šiljteta upravlja njime, prvi put je on morao da ponovi svoju reč jer nije bila odmah poslušana. Ali ta reč je već imala izmenjen zvuk, kao naprsla.

Posle je opet bivalo sve kako treba i prividno izgledalo po starom.

- Priđi!

I ona prilazi, ali nekako nasmejano i lako, bez senke straha i kao od svoje volje. Čak se dešavalo da sama priđe, bez pozive i reči od njegove strane. Tada nije mogao sakriti da mu ruka drhti. Time ga je razoružala do kraja. Ali često se već sutradan posle toga dešavalo obrnuto. Nije htela da priđe nikako, gluva za sve njegove pretnje i molbe i promukla dozivanja. Samo bi kao lasica šmugnula kroz jedva otškrinuta vrata i bez šuma ih zatvorila za sobom.

Ta čudan i naizgled nevina igra povukla je u svoj vrtlog nepristupačnog i nepomičnog gazda-Jevrema. Ono što nisu mogli da učine događaji ni ljudi ni godine, učinila je, i ne sluteći to, ciganska devojčica od nepunih petnaest godina; ona se uvukla u njega, načela ga i stala da rastače kao što crv rastače drvo, nevidljivo, iznutra. U očima stranih ljudi one je isti onakav kakav je vazda bio, ni u govoru ni u držanju ničeg blažeg ni čovečnijeg, nigde znaka promene ni slabosti. Ali ukućani, koji su stalno oko njega, naročito kći Draginja, pomogli s vremena na vreme da primetena njegovom licu novi neobičan izraz u isto vreme bezbrižan i zamišljen. To je bivalo samo kratko i prolazno. Sekund zaborava. Pa ipak, taj izraz ih je zbunio više nego ijedan od njegovih nastupa gneva, uplašio ih, kao da su ugledale pečat strašne, nepriznavane bolesti, početak raspadanja.

Ivo Andrić

beli54nl
29-04-11, 07:03
Tamni cvet

..."Ona se vrati s pregrstima malih karanfila,rasiri ruke i pusti ih da padaju.Cvece mu zasu lice i vrat.Nikada jos nije osetio tako divotan miris,nikada nije imao tako cudno osecanje,kao ovo koje su cvetici u njemu budili.Oni mu prionuse za kosu,za celo,za oci,jedan mu se cak prilepi za usne;i on se zagleda u nju kroz njihove krunice.U njegovim ocima moralo je tada biti neceg divljeg,neceg od onog osecanja sto mu je probadalo srce,jer njen osmeh zamre;ona se odmacei stade okrenuvsi lice od njega.Zbunjen i nesrecan,on sabra rasuto cvece;i tek kad je sve pokupio,ustade i i odnese joj ga postidjen,tamo gde je stajala kao ukopana i netremice gledala u dubine tisove sume..."

..."Zaboravio je da priklopi kapke,,i mesec se provlacio u sobu;ali on je bio sada i suvise lenj,i suvise sanjiv,da ustane pa da ih zatvori.Samo da lezi,da gleda mlaz meseceve svetlosti,da cuje muziku kako drhti tamo dole daleko,i da jos oseca njen dodir kao kad se naslanja na njega u igri i da sve vreme oseca oko sebe miris cveca!Njegove su misli bili snovi,njegovi snovi misli - sve samo dragocena nestvarnost.O,onda mu se cinilo da se mesecina skupila u jednu jedinu bledu traku - nesto je kucalo i drhtalo i meseceva traka mu se sve vise blizila.Najzad dodje tako blizu da oseti njenu toplinu na svom celu;mesecina uzdahnu,zatrepta,besumno se povuce i nestade je.Mora da je utonuo u san bez snova..."

Dzon Golsvordi

beli54nl
30-04-11, 09:06
Ni ti ni ja

Unutrašnjost, mrak. Apartman, proslava. Galama, mnogo sveta. Ljudi piju, puše, pričaju ili plešu. Najpre vidimo njegovo lice, u groplanu, iz anfasa. To je prva slika: njegovo lice, lepo, kao nacrtano, muževno. Obrve su mu vrlo guste, vrlo tamne, nos mu je prav, usne pune, ten taman. Prisutni ljubitelji filmske umetnosti bi mogli pomisliti na Marčela Mastrojanija iz Lepog Antonija Maura Bolonjinija iz 1960. – ovo poređenje bi iz više razloga bilo osnovano, tim pre što su istih godina, obojici im je trideset šest, ukoliko zaboravimo da je glumac, na ovaj januarski dan 2003, mrtav već sedam godina od posledica raka pankreasa. Lagani travelling napred potiskuje na ivice kadra zadimljenu gomilu, nastavlja da se približava tom muškarcu koga nijednog trenutka niko ne zaklanja – svet statira u jednoj zvučnoj konfuziji.

Zbunjuje nas njegov pogled zato što se pitamo u šta gleda. Budući da lice vidimo iz anfasa, bilo bi normalno da muškarac gleda u vas, gledaoca, svedoka, kamermana – ali ne možete u to da poverujete: dobro znate, u senci u kojoj se nalazite, da vas on ne vidi i da, uostaLom, onog trenutka kada vas ugleda, ne biste umeli da izazovete tako intenzivan pogled – ko ste vi da bi vas neko toliko želeo? U tom pogledu iznenađuje upravo to što je potpuno ispunjen, što je u potpunosti i misteriozno oduševljen nečim vama nevidljivim i, na neki način, nevidljivim i njemu samom: okrenut ka vama, on posmatra prazan prostor između sebe i vas, vaše senke. U njegovom vidokrugu, dakle, nema predmeta, to je pogled ispunjen nečim u šta gleda a što ne vidi, nekim predmetom koji ne postoji.

Ali ipak ne, to je nemoguće: ono što ne postoji ne može udahnuti život takvom pogledu. Neka forma mora nužno da ga objasni, neka predivna slika mora da opravda njegovu ushićenost. I mada se kamera i dalje približava, groplan ništa ne hvata u tom zadivljenom oku, ništa do žute tačke neke udaljene lampe na komadu nameštaja – svetlosti bez koje bi scena ostala nevidljiva – ili, još mutnije, srebrnu svetlost ogledala okačenog na zid. Šta je iznenada ugledao u tom ogledalu, kakav odsjaj kome se nasmešio? Ne znamo. Ali to tako počinje, prkoseći svim zakonima optike, vi tako ulazite u sliku: niti kroz ključaonicu, niti kroz procep zavese koja se otvara, niti kroz teško razumljiv rukopis čije strane iznenada oživljavaju u bučnom okruženju jedne večeri, ne: ulazite iz zadnjeg plana, preko ogledala bez sjaja u kome se nejasno vidi i vaš pogled.

K.Lorans

beli54nl
30-04-11, 09:09
Sve crvenkape su iste

Dvadesetak minuta kasnije, riba je izašla iz kola, a da joj ni ime nisam saznao i Caka i ja ostali smo sami među soliterima, sa nebom iznad Avale, koje je svojom teget bojom najavljivalo novi dan u ovom delu planete.
„Ovaj...“, počela je ona. „Ja stvarno ne znam šta mi se desilo.“
„Zaljubila si se u mene. Dešava se, ne brini.“
„Ej, znaš šta, nemoj da...“, počela je da pizdi ona, a ja sam je prekinuo poljupcem, pošto nisam bio siguran da li je vredelo ubeđivati je da sam se zajebavao.
Posle nekih dvadesetak minuta ljubljenja s vatanjem, rekao sam:
„Ovaj... da te vozim kući ili idemo negde?“
„Idem kući. Ovo mora negde da se završi.“
„Okej.“
„Ali, ja da vozim.“
„Okej.“
Izašli smo iz kola da bismo zamenili mesta, a negde kod prednjih tablica smo ponovo počeli da se ljubimo. Desetak minuta potom, ona je sedela na mom sedištu, a ja na suvozačkom.
„Ej, nikad nisam vozila automatik. Moraš da mi pokažeš.“
„Ma samo ga staviš u ’D’ i voziš.“
„Je l’ ti često daješ svoja kola ljudima da ih voze?“ pitala je.
„Ne, ti si prva“, ispalio sam ja očekivani odgovor, a ona se zadovoljno nasmešila, ubacila u ’D’ i mi smo s Petlovog brda krenuli nazad u grad. Vozila je između trideset i četrdeset na sat, s obe ruke na volanu, potpuno koncentrisana na to da ne poginemo. Na ulici nije bilo nijednog automobila, niti jednog coveka, ali nisu samo živa bića mogla da te ubiju ovde. S jednakim uspehom to su mogli da urade i liftovi, krovovi, mostovi i bandere.
Dok je ona vozila, ja sam puštao diskove. Uglavnom pank. Kako bih nešto pustio, ona bi prepoznala.
„Opa, AFI! Pojačaj!“
I onda bih se ja istopio i pojačao. Posle nekoliko pesama, promenio sam folder, a ona je odmah reagovala.
„NOFX! Jao, na njih se sečem još od srednje.“
Izgledalo je kao neki kviz u kome Caka daje sve tačne odgovore. Nisam smeo ni da pitam odakle zna sve te bendove, nije ni bilo bitno. Naravno da ih je sve znala. Pa to je Caka, moja najnovija princeza.
„Cako...“, zaustio sam, a ona me iste sekunde pogledala razrogačenim ocima.
„Reci.“
„Ovaj...“
„Reci, bre!“ dreknula je, sva isprepadana, a kola su se malo zadrmusala.
„Ovaj... mislim da sam zaljubljen“, procedio sam, a samom sebi zvučao sam kao narkoman.
„Ej! To se ne priča! Takve stvari se ne pričaju! Pa tek što smo se upoznali!“
„Pa, jeste, ali ne pamtim kad mi se ovo desilo.“
„To je sve od droge.“
„Nije!“
„I zato što sam verena. Da, to je to, drogiran si i naložio si se na to što sam verena.“
„Nisam, bre!“ dreknuo sam ja, uplašivši sa da nije možda zaista tako kako ona kaže. Pokušao sam da nas zamislim zajedno na moru, pokušao sam da nas zamislim zajedno u bioskopu, na dočeku Nove godine, sa klincem u njenom stomaku. Pu, ***** ti mater, sve od toga sam mogao da zamislim, nije moguće da sam bio u stanju da baš toliko daleko odem u svojim tripovima.
„Nisam, bre“, procedio sam, a ona je bojažljivo skinula desnu ruku s volana i pomazila me po glavi.
„Dopadaš mi se, tako neuravnotežen.“
Prošli smo pored sajma, a onda se ona popela na „gazelu“ i mi smo se vratili u Trideseti blok. Zaustavila se na pedesetak metara od zgrade „Proletera“.
„I ja živim u bloku. Mislim, sa... ovaj... deckom.“
Ceo svet mi se polako ali sigurno pretvarao u veliko smrdljivo *****. Gledali smo se, a onda smo ponovo počeli da se ljubimo. Posle tridesetak sekundi, ona je ponovo prekinula poljubac.
„Jebote, rasturiću sebi ceo život.“
Trebalo je verovatno nešto da joj kažem, ali nisam. Samo sam je još jednom cmoknuo.
„Joj, bre! Šta ako ovo ne prestane kad se sutra probudim?“ zacvilela je.
„Ništa. Najebali smo.“
„Moram da idem, moram da se saberem. Moram da vidim šta mi se to desilo. Moram do Nemanje, uf, bre...“
Uopšte nisam morao da čujem to ime. Nekad je to bio samo tamo neki dečko, a sad je to bio Nemanja, veliki car, koji bi mi se do jaja svideo. Oduvek sam imao problem da zamislim ribu koju volim s nekim drugim. Da, ja sam, kao, voleo Caku. ******, koji sam ja kreten. Sutra kad se probudim, smejaću se svemu ovome.
Caka je otvorila vrata i čekala da se izbatrgam iz svojih misli i dopustim joj da se vrati u svoju bajku. Izašao sam iz kola, došao do njenih vrata, čučnuo pored, uhvatio je za glavu i poljubio je.
„Ćao, Cako.“
„Ćao, Šesticu.“
Izašla je napolje, a ja sam seo za volan i odmakao sedište, koje je ona dvadeset minuta ranije morala da privuče. Upalio sam motor i prebacio u rikverc, a Caka je i dalje stajala pored kola. Zatim smo se desetak sekundi gledali, da bi ona na kraju ponovo prišla kolima i kucnula mi na prozor.
„Kako to da mi nisi tražio broj telefona?“ pitala me.
„Jebote, potpuno sam zaboravio!“
„Eto, to je dokaz da je ovo samo trip.“
„Ne, ne, to je samo dokaz da sam ja narkoman! Daj mi broj, molim te!“ zapenio sam, preplašen da ću ostati bez njenog broja.
Onda smo, kao po komandi, izvukli naše telefone napolje i razmenili brojeve.
„Ko se prvi probudi, zove“, rekla je, „ali možda neću moći da ti se javim na telefon. Mislim, ako ne budem mogla da pričam. Ovaj... kapiraš? Joj, bre, šta ja to pričam? Ko one nevernice iz filmova. Fuj!“
Onda se okrenula i brzim koracima počela da odlazi, da bi se kod jedne kante za đubre ponovo okrenula, vratila do kola i poljubila me.
„Aj ćao“, procedila je, okrenula se i ovog puta zaista otišla kuci. Znam to, jer sam sačekao da uđe u ulaz, a onda još nekoliko minuta, da slučajno iz njega ponovo ne izađe.

M.Vidojkovic

beli54nl
30-04-11, 09:11
Sabiranje

Kada sam se zaljubila u brojeve, niko nije primetio. Niko ne bi primetio ni da sam se zapalila. Bila je to loša godina za moje roditelje. Majka je provodila sate u bašti nežno držeći svaku mladicu kao da će je smrt samo jedne smožditi. Do tad je otac već počeo da kopni. Džil i ja smo brinule same o sebi. Brojanje je postalo, i ostalo, moja tajna.

Živim ovde u Glen Ajrisu, dva bloka od mesta gde sam odrasla. Živim sama, ako izuzmemo Nikolu. (Nikola Tesla: 11.) Njegova fotografija je u blistavom srebrnom ramu na mom noćnom stočiću, odmah pored Kuzinerovih štapića. Fotografiju je 1885. snimio Napoleon Saroni, čuveni fotograf, kada je Nikola imao 29 godina – original visi u Smitsonijanu u Vašingtonu, pored motora s induktorom koji je Nikola izumeo 1888. Kosa mu je uredno podeljena i pažljivo očešljana na dole, iako desna strana odbija da bude slepljena. Ošišana mu je kratko oko ušiju, prevelikih za njegovu sitnu glavu, malčice ukošenih prema potiljku: hrt njuši plen. I brkovi su mu asimetrični, pristojno doterani bez ikakve sumnje, nipošto neuredni, ali nisu ni ulickani. Nosi belu košulju s kragnom pribodenom u sako, tamniji i prugast, s uskim reverima koji su, pretpostavljam, bili moderni u ono vreme. Međutim, njegove oči pokazuju svetu ko je on. Duboko usađene, tamne – gledaju pravo napred. U budućnost.

Gledam u tu fotografiju već dvadeset godina. Ne bi me iznenadilo da jednoga dana progovori. Da crno-bela fotografija oživi i da usne počnu da mu se pomeraju. „Zovem se Nikola Tesla“, rekao bi. „Rođen sam u ponoć između devetog i desetog jula 1856. godine u Hrvatskoj. Majka mi je bila Đuka Mandić, a otac Milutin Tesla. Brat mi je bio Dane, a sestre Milka, Anđelina i Marica. Studirao sam elektrotehniku u austrijskoj Politehničkoj školi u Gracu. Odselio sam se u Sjedinjene Države 1884. godine, gde sam otkrio električnu struju, magnetizam, motore na naizmeničnu struju, robotiku, radar i bežičnu komunikaciju. Nikada se nisam ženio, niti sam imao devojku. Prijatelji su mi bili Mark Tven, Vilijam K. Vanderbilt i Robert Andervud Džonson. Mrzim nakit na ženama. Volim golubove.“

Ležala bih na krevetu slušajući ga, a zatim bih se okrenula da ga pogledam u lice. „Zovem se Grejs Lisa Vandenberg“, rekla bih. „Imam 35 godina. Moja majka, Mardžori Ana, ima 70, a moja sestra Džil Stela 33 godine. Džil je udata za Harija Venablesa; on će napuniti 40 drugog maja. Imaju troje dece: Hariju junioru je 11, Hilari 10, a Betani 6 godina. Otac mi se zvao Džejms Klej Vandenberg i umro je. Ja sam učiteljica, iako sada ne radim. Bila sam zaljubljena u dvadeset prvoj. Bio je zabavan i pametan i hteo je da bude reditelj. Zvao se Kris i malo je ličio na Nika Kejva. Izgubila sa nevinost u njegovom autu ispred majčine kuće. Prošlo je četiri meseca pre nego što sam saznala da on spava i sa svojom cimerkom. Ne volim korijander. Ne razumem interpretativni ples. Ne volim realistično slikarstvo. U likri izgledam debelo.“

Izbacite taj deo. Najveći genije na svetu verovatno ne bi zamarao glavu tim interesantnim detaljem. Ali on bi razumeo. Razumeo bi mene. I on je bio zaljubljen u brojeve, ali nije mnogo mario za desetke.
Ljubav prema brojevima ima mnoštvo oblika, iako su desetke očigledno i anatomski nadmoćne. U jednom čuvenom slučaju jedan osamnaestogodišnji dečak bio je opsednut brojem 22. Zamislite da ulazite na vrata 22 puta. Sedite na stolici, a onda najednom ponovo ustanete, 22 puta pre ne što najposle možete da odmorite. To naglašava logiku svojstvenu desetkama. Jedna trinaestogodišnja devojčica bila je opsednuta devetkom – lupnula bi stopalom 9 puta pored kreveta pre nego što bi ustala ili legla na spavanje. Postoji mnoštvo izveštaja o osmici, uključuju i jednog dečaka koji je morao 8 puta da se okrene oko sebe pre nego što uđe u kakvu prostoriju. Priča o šestici je verovatno najtužnija. Jedan tinejdžer je toliko prezirao taj broj da nije mogao ništa da ponovi 6 puta. Niti 60. Ni 66. Prezirao je čak i brojeve koji su se svodili na 6. Nema četrdeset dvojki. Neme trideset trojki.

Nikola je voleo trojke. Brojao je korake kao i ja, ali njegovo je srce osvojila trojka. Odseo bi u hotelskoj sobi samo ako je njen broj bio deljiv s 3. Svake večeri dok je večereo u Valdorf-Astoriji, tačno u 8.00 uveče za stolom za kojim je obično sedeo, imao je pred sobom 18 savijenih salveta. Zašto 18? Zašto ne 6 ili 9 ili 72? Volela bih da se jednoga jutra okrenem u krevetu, da ga ugledam kraj svog jastuka i upitam ga. Dvadeset sedmog avgusta ove godine napuniću trideset šestu. To bi mu se svidelo.

Pešačenje njujorškim ulicama predstavljalo mu je teškoću jer ako bi prešao više od pola gradskog bloka, morao je da nastavi da hoda dok ga ne prepešači 3 puta. Umesto da broji hranu kao ja, on je računao kubnu zapreminu svake viljuške, tanjira ili čaše; nije mu bilo važno da li je pojeo 2 zrna pasulja ili 20. Ovakva mentalna gimnastika iziskuje koncentraciju čak i za najvećeg svetskog genija, i zato je uvek jeo sam. Voleo je da se karta, za šta sam dugo sumnjala da je vid kanalisanja ljubavi prema brojanju. Kockanje je jedno od malo stvari u kojima se Nikola i ja ne slažemo. Karte i točak za rulet ne ponašaju se ni po kakvom šablonu uprkos beznadežnim željama zavisnika od kockarnica. Davno, 1876. Nikola se odao kocki, što je zabrinulo njegovog oca, sveštenika. Ali on je pobedio taj porok, kao što je pobedio i navike pušenja i pijenja kafe, jer je on mogao sve da pobedi.

T.Dzordan

beli54nl
01-05-11, 10:36
VERONIKA JE ODLUČILA DA UMRE


Sve je u njenom životu bilo isto, a kad mladost jednom prođe, nastupa dekadencija, starost koja ostavlja neizbrisive tragove, dolaze bolesti, a prijatelji odlaze. Na kraju krajeva, nastavljanjem življenja ništa se ne dobija: naprotiv, otvaraju se samo nove mogućnosti za patnju.

Kako opravdati – u jednom svetu gde svi nastoje da prežive, po svaku cenu – osobe koje same odluče da umru? Niko o tome ne može da sudi. Svako, sam, najbolje zna dokle seže njegova patnja, i da li mu je život lišen svakog smisla.

Kao što to obično biva u svakoj porodici, i on je bio sklon da svu krivicu svali na nekoga izvan nje, odlučno tvrdeći da roditelji nisu znali šta čine kad su donosili tako drastičnu odluku.

A kako ljudi uvek nastoje da pomognu jedni drugima – samo zato da bi se osetili boljima nego što zapravo jesu – vratiće me na posao u biblioteci.

Otkad zna za sebe, bilo joj je jasno da mnogi ljudi koje poznaje govore o nesrećama svojim bližnjih kao da se brinu kako da im pomognu, a zapravo se naslađuju tuđom patnjom, jer im to pruža iluziju da su srećni i da je život prema njima bio darežljiv. Prezirala je tu vrstu ljudi.

Moja se depresija nikad ne javlja u ovakvim danima, oblačnim, sivim, hladnim, Po takvom vremenu uvek sam osećala da je priroda sa mnom u skladu, kao da odslikava moju dušu. S druge strane, kad bi granulo sunce i deca počela da se igraju na ulici, kad su svi bili raspoloženi što je vreme lepo, ja sam se osećala očajno. Kao da je nepravedno što se priroda pokazuje u svoj svojoj raskoši, a ja u tome ne mogu da učestvujem.

Upravo zato što je sve u životu smatrala glupim i besmislenim, počela je da prihvata sve što joj je život nametao... I na šta je straćila svu svoju energiju? Na nastojanje da sve u njenom životu ostane isto.

«Da sam imala izbora, da sam ranije shvatila da su moji dani jednaki zato što sam sama tako želela, ko zna, možda bi...»

Astralno putovanje – duša u stanju kome napušta telo, lebdi, «putuje».

Izveštaji o iskustvima i vizijama su se razlikovali, ali neke ključne pojedinosti su se podudarale: čudna, neprijatna buka koja prethodi razdvajanju duha i tela, zatim šok, gubitak svesti, a onda spokojstvo i ushićenje koje ispunjava dušu dok lebdi u vazduhu, vezana za telo samo jednom tankom srebrnom niti – niti koja je mogla beskonačno da se razvlači, iako su pojedine knjige upozoravale da bi čovek mogao da umre ukoliko se ta srebrna nit prekine. Ali to je bila puka izmišljotina... Naučila je, da kad poželi da se premesti s jednog mesta na drugo, mora prethodno poželeti da sebe projektuje u prostoru, predstavivši sebi u svesti mesto na koje želi da dospe. Astralno putovanje se odvijalo kroz nekakve tajanstvene tunele.

Kad čovek jednom stupi u takav azil, navikne se na slobodu koja vlada u svetu ludila, i na kraju više ne može bez nje... Kod većine pacijenata nastupa osetno poboljšanje, čim kroče u sanatorijum: više ne moraju da se naprežu da prikriju svoje simptome, a «porodično» okruženje im pomaže da prihvate svoje neureoze i psihoze.

Ljudi ništa ne mogu da nauče iz priča, moraju sve sami da otkriju.

«Ludilo je nesposobnost da iskažeš svoje misli. Kao kad se nađeš u nekoj stranoj zemlji – vidiš sve, shvataš sve što se oko tebe dešava, a ne umeš da se izraziš i da zatražiš pomoć, jer ne razumeš jezik koji se tamo govori. «

«Svi mi smo to već iskusili.»

«Svi mi smo, na ovaj ili onaj način, ludi.»

Šta navodi jednu osobu da samu sebe prezre?

Verovatno kukavičluk. Večiti strah da neprestano grešite, da nećete postupiti onako kako to drugi od vas očekuju.

Prevladala je svoje sitne nedostatke da bi pretrpela poraz u važnim, suštinskim stvarima. Uspevala je da ostavi utisak nezavisne žene, onda kad je očajnički vapila za društvom... – i trošila je svoju najdragoceniju energiju nastojeći da se ponaša u skladu sa slikom koju je o sebi stvorila. I upravo zato, nikad joj nije preostajalo snage da bude ono što jeste: osoba kojoj su, kao svim ljudima na svetu, potrebni drugi da bi bila srećna.

Ako ne želiš da zapadaš u neprilike, uvek podeli odgovornost.

I kao što zatvor nikad ne popravlja zatvorenika – već ga samo podstiče na nove prestupe i zločine, tako i sanatorijumi navikavaju bolesnike na jedan potpuno nestvaran svet, u kojem je sve dozvoljeno, i gde niko ne mora da snosi odgovornost za svoje postupke.

U razdobljima kad se određena društvena zajednica suočava s nekim krupnim, opštim problemom – kao u slučaju rata, ili hiperinflacije, ili epidemije – zapaža se neznatni porast broja samoubistava, ali i upadljivo smanjenje broja obolelih od depresije, paranoje, psihoza.

Što ljudi imaju više uslova za sreću, to su nesrećniji.

Ljudi obično nisu u stanju da shvate vlastitu sreću.

Ako se izuzmu pojedini teški patološki slučajevi, ljudi obično polude onda kad nastoje da pobegnu od kolotečine.

Šizofrenik je osoba koja ima urođenu težnju da se tuđi od sveta i povlači u sebe, sve dok ga neka okolnost – teška ili beznačajna, zavisno od slučaja – ne potstakne da stvori jednu zasebnu stvarnost, isključivo za sebe. To se dalje može razvijati u pravcu potpune odsutnosti – koju mi nazivamo katatonijom – ali može doći i do poboljšanja, kada bolesnik postaje sposoban da radi i da vodi jedan praktično normalan život. Sve zavisi od jedne jedine stvari – sredine.

Sva ljudska bića poseduju u svom organizmu gorčinu – u većem ili manjem stepenu – kao što gotovo svi mi nosimo u sebi bacil tuberkuloze. Ali obe te bolesti napadaju samo one čiji je organizam već oslabljen. U slučaju gorčine, bolest najlakše izbija kad se javi strah od takozvane stvarnosti. Pojedine osobe, u grozničavoj želji da izgrade sebi jedan svet u koji nijedna spoljašnja pretnja ne može da dopre, razviju preko svake mere odbrambene mehanizme protiv spoljašnjeg sveta – nepoznatih ljudi, novih mesta, drugačijih iskustava – ostavivši pritom unutrašnjost bez ikakve zaštite. Od tog časa, Gorčina može nesmetano da krene u svoj ubilački pohod. Glavna meta Gorčine (ili vitriola, kako je doktor Igor to radije nazivao) bila je volja. LJudi koje napadne ta pošast, gube želju za sve, i već nakon nekoliko godina više ne uspevaju da izađu iz svog sveta, jer su istrošile sve zalihe svoje energije podižući visoke bedeme, u zaludnom nastojanju da stvore sebi stvarnost kakvu su zamislili. Izbegavajući napade iz spoljašnjosti, ograničavale su i sputavale svoj unutrašnji rast. I dalje su odlazile na posao, gledale televiziju, žalile se na gradski prevoz i rađale decu, ali sve su to obavljale mehanički, bez velikih osećanja – jer, na posletku, sve je bilo pod kontrolom. Kod trovanja Gorčinom naročito je bilo problematično to što se ni strasti – kao što su mržnja, ljubav, očajanje, oduševljenje, radoznalost – takođe više ne ispoljavaju. Posle izvesnog vremena, žrtvi gorčine ne preostaje ni jedna jedina želja. Nema volje ni da živi ni da umre, i to je bio glavni problem. Zbog toga su takozvane «ogorčenike» oduvek privlačili ludaci i heroji: njih nije bilo strah ni života ni smrti. I junaci i heroji su podjednako ravnodušni prema opasnosti, i uvek nastavljaju svojim putem, uprkos upozorenjima da to ne treba da čine. Ludak se ubija, junak se žrtvuje u ime neke ideje – ali i jedan i drugi umiru po svojoj volji – a ogorčenici danima i noćima odmeravaju i pretresaju besmisao i veličinu ta dva postupka. To su i jedini trenuci kad bi ogorčenik smogao snage da se popne do vrha svog odbrambenog bedema i proviri napolje; ali ubrzo bi ga sustigao umor i on bi se vraćao kolotečini svakodnevnice. Hronični ogorčenik postajao bi svestan svoje bolesti samo jednom sedmično: nedeljom popodne. Tada bi, lišen posla i rutine koji mu ublažavaju tegobe, uviđao da s njim nešto ozbiljno nije u redu – jer bi se mir i spokojstvo tih večeri pretvarali u pakao, a vreme se zaustavljalo, izazivajući nepodnošnjivu razdražljivost. Ali osvanuo bi ponedeljak, i ogorčenik bi brzo zaboravljao na simptome svoje bolesti – proklinjući, tobož, svoju zlu sudbinu što nikad nema dovoljno vremena za odmor i što mu vikendi prođu za tili čas.

Jedina velika prednost ove bolesti, sa socijalnog stanovišta, ogledala se u tome što je ona, usled svoje rasprostranjenosti, postala gotovo pravilo, tako da ogorčenike nije trebalo smeštati u bolnicu, izuzev u slučajevima kad bi trovanje uzelo već toliko maha da ponašanje bolesnika počinje ugrožavati druge. Ipak, većina obolelih mogli su nesmetano da nastave svoju život napolju, u slobodi, ne predstavljajući nikakvu opasnost ni za druge ni za društvo u celini, budući da su – blagodareći onim visokim bedemima kojima su se opasali – već bili potpuno izolovani od sveta, mada su, prividno, sudelovali u njemu.

Shvatila je isto tako da je u životu imala dovoljno i ljubavi i nežnosti i zaštite, ali da joj je nedostajao samo jedan element koji bi sve to pretvorio u istinsku blagodet: malo više ludosti.

Eto, i ja sam počela ponovo da uživam u suncu, planinama, pa čak i u problemima, a počela sam i da uviđam da za besmisao mog života nije kriv niko drugi osim mene... Kad bih jednog dana mogla da izađem odavde, dozvolila bih sebi da budem luda – jer su zapravo svi ludi – a najgori su oni koji su toga nesvesni, i ponavljaju čitavog života ono što im drugi određuju.

«Položili ste dva najteža testa na putu duhovnosti: strpljenje da sačekate pravi trenutak, i hrabrost da se ne razočarate onim na šta naiđete. Vas vredi poučiti.»

Prestani sve vreme da umišljaš kako izazivaš neprilike, kako si drugima na smetnji! Ako nekome tvoje društvo ne prija, sam će se požaliti. A ako nema petlju da se žali, onda je to njegov problem.

Čoveku je usađena sklonost ka samouništenju.

«Šta je to pravo JA?»

«To je ono što vi jeste, a ne ono što su drugi učinili od vas.»

Zakoni nisu stvoreni da bi rešavali probleme, već da bi beskonačno odugovlačili sporove.

«Ali čovek je takav, veliki deo svojih emocija zamenio je strahom.»

Ah, kad bi svi mogli da spoznaju svoje unutrašnje ludilo i da se s njim sažive! Da li bi svet time postao gori? Ne, nego bi ljudi bili pravedniji i srećniji.

Paradoksalno, kukavice su jače i uspevaju da nametnu svoje stavove.

Nikad nisu prihvatili jedinu stvarnost koju neka zamisao može imati: dobra ili loša, ona postoji samo ako neko pokuša da je sprovede u delo. Šta je sufi meditacija? Šta je Bog? Šta je Spasenje, ako svet uošte treba da bude spasen? Ništa. Ako bi svi – ovi ovde i oni napolju – živeli svoj život i pustili druge da čine to isto, Bog bi bio prisutan u svakom trenutku, u svakom zrnu gorušice, u pramenu oblaka koji se namah ukaže i već sledećeg časa iščezne. Bog je bio tu, a ljudi su i dalje verovali da treba da nastave da ga traže, jer im se činilo da bi bilo suviše prosto i jednostavno prihvatiti život kao jedan čin vere.

U osnovi za sve što nam se u životu dešava, krivica je isključivo naša. Mnogi su prolazili kroz iste teškoće kao i mi, ali su drugačije reagovali. Mi smo izabrali najlakši put: odvojenu stvarnost.

Rekla bih im da se ne pridržavaju pravila o lepom ponašanju, da otkriju svoj vlastiti život, želje, pustolovine, i DA ŽIVE! ... Ako budete živeli, Bog će živeti s vama. Ako odbijete da preuzmete svoje rizike, On će se vratiti na daleka Nebesa i biće samo predmet filozofskih spekulacija. Svi to znaju. Ali se ne usuđuje da učini prvi korak. Možda iz straha da ga ne proglase ludim.

Glavni učinak elektroterapije jeste zaboravljanje svežih sećanja. Edvard nije smeo da pothranjuje nemoguće snove. Nije smeo da upire pogled u budućnost koja ne postoji; njegove misli morale su da ostanu okrenute prošlosti, inače će zaista poželeti da se vrati u život.

Svi mi živimo u nekom svom posebnom svetu. Ali ako pogledaš zvezdano nebo, videćeš da se svi ti različiti svetovi spajaju obrazujući sazvežđa, sunčeve sisteme, galaksije.

Mnogo ljudi ne dopuštaju sebi ljubav upravo zbog toga – što time stavljaju mnoge stvari na kocku, bilo da se tiču prošlosti ili budućnosti.

«Normalnost» je samo pitanje opšte saglasnosti, odnosno, drugim rečima, ako većina ljudi smatra da je nešto ispravno, onda to i postaje ispravno.

Svako ljudsko biće je jedino, jedinstveno, sa osobenim svojstvima, nagonima, uživanjima, težnjama ka pustolovinama. Ali društvo svima nameće jedan zajednički obrazac ponašanja – a ljudi se najčešće čak i ne zapitaju zašto. Jednostavno ga prihvataju, kao što su i daktilografi prihvatili raspored QWERTZ kao najbolji mogući. Jeste li ikad u životu sreli nekoga ko se zapitao zašto kazaljke na satu idu u jednom smeru a ne u suprotnom?

Na kraju krajeva, diplomatija je umetnost odlaganja odluka do trenutka dok one ne sazru same od sebe.

«Budi kao izvor koji se preliva, a ne kao bunar s ustajalom vodom».

Izazov jedne pustolovine vredi više od hiljade dana lagodnog i udobnog života.

Uskoro će moći da privede kraju svoja istraživanja i utvrdi jedini pouzdani znak izlečenja od trovanja vitriolom (gorčinom): svest o životu. A obelodaniće i lek kojim se služio u svom prvom velikom opitu izvedenom na pacijentu: svest o smrti.

Svest o smrti podstiče nas na život.

Ali, svima koji se upuste u istraživanje zabranjenih i neprikosnovenih stvari potreban je izvesna hrabrost i spremnost da budu neshvaćeni.

Paulo Koeljo

beli54nl
01-05-11, 10:40
DŽENET VINTERSON - STRAST

U legendama niko Sveti Gral nije osvojio silom. To je uspelo Persivalu, nežnom vitezu, koji je ušao u razrušenu kapelu i našao što su drugi prevideli, tako što je prosto seo i mirovao. Mislim sada da sloboda nije biti ni moćan ni bogat, ni omiljen ni bez obaveza, već biti u stanju da voliš. Voleti drugoga toliko da makar i za tren zaboraviš na sebe, to znači biti slobodan. Mistici i crkvenjaci govore o odbacivanju ovog tela i njegovih žudnji, o odbijanju da robuješ puti. Ne kažu da se kroz put (telesno) osloba?amo. Da će nas žudnja za drugim uzdići iz nas samih potpunije no išta božansko.
Mlak smo mi svet i naša čežnja za slobodom, čežnja je za ljubavlju. Da imamo hrabrosti da volimo, ne bismo toliko cenili sve te ratne činove.
Ljubav je, kažu, ropstvo, a strast je demon i mnogi su se zbog ljubavi izgubili. Znam da je ovo istina, ali znam da i bez ljubavi samo pipamo kroz tunele svojih života i nikad sunca ne vidimo. Kad sam se zaljubio, to je bilo kao da sam prvi put pogledao u ogledalo i video sebe. U čudu sam podigao ruku i dotakao svoje obraze, svoje grlo. To sam bio ja. A kad sam se video i privikao se na to ko sam, nisam se bojao da poneki deo sebe mrzim, jer sam želeo da budem dostojan onoga u koga je ogledalo.
Tada, pošto sam prvi put osmotrio sebe, osmotrio sam svet i video da je raznolikiji i lepši no sto sam mislio. Kao i većina ljudi uživao sam u toplim večerima, u mirisu hrane i pticama koje probadaju nebo, ali nisam bio ni mistik ni Božji čovek i nisam osećao zanos o kojem sam čitao. Čeznuo sam za osećanjima, mada vam u to vreme ovo ne bih umeo reći. Reči kao što su strast i zanos... svi ih naučimo, ali one ostaju mrtve na stranici. Ponekad ih prevrćemo, da saznamo šta je s druge strane, i svako ima svoju priču o nekoj ženi ili nekom bordelu, o opijumskoj noći ili ratu. Toga se bojimo. Bojimo se strasti i smejemo se prejakoj ljubavi i onima koji previše vole.
A opet, čeznemo da nešto osetimo.

beli54nl
01-05-11, 10:45
PROLJEĆA IVANA GALEBA

- I kad bacim pogled unatrag na život, on mi se ukazuje kao ljeskava i nemirna površina satkana od krpica svjetlosti i od krpica mraka.

- Neiscrpne su, naprotiv, bile radosti koje mi je podala igra miša. Zarobio bih u ogledalcetu zračicu sunca, odrazio je s male površine stakalca negdje napolje, na mrku plohu samostanskog zida, na zbrčkana lica dviju domaćica što na povratku s tržnice razgovaraju na ulici, na njuškicu mlade mačke koja se trudi da šapicom otrese svjetlosni odraz... Na svom luckastom letu, moj je miš oživljavao tačku na koju bi sjeo, podajući pokret ukočenim predmetima i osmijeh tužnim ljudskim stvarima koje ga od svog postanka nisu poznale.

- Gledao sam odozdo u njene (majčine) jasne i smirene oči nadnesene nada mnom. Povrh njene glave isprepletalo se mrko granje lovora sa svjetlijim granjem oleandra u cvatu na pozadini prorijetkog proljetnog neba. Sav bih se upio u te oči, koje su mi, onako u izokrenutoj slici, s obrvama pod sobom i podočnjacima nad sobom, dolazile čudne i nove u isti mah i dobro znane i sasvim nepoznate. Dobivale su nešto pronicavo, nešto što prodire do dna i razgolićava, a one same ostajale nepronicljive, praveći nam znanu i voljenu osobu iznenadno dalekom i zagonetno tu?om. Mogao sam da dugo i nenasitno gledam u njih. Pogled mi je ostajao uvijek usredotočen na same te oči, dok se slika lica ukazivala rasplinuta i zamućena, a pojedinosti fizionomije zamagljeno daleke, kao udaljene tačke pejzaža... Mijenjao se izraz lica kako god htio, razvedravao se ili smračivao, uskla?ivale se njegove crte u osmijeh - svejedno, same oči ostajale su uvijek iste, duboko ozbiljne, bez prelaznih odraza i letimičnih svjetala. Neumitnom jasnoćom ocrtane, postojane zjene, a opet nepronicljive, apsolutne, kao zjene gospodnje.

- Jednom u predvečernji čas - dobro se sjećam tog sutona - dok su se topli otkucaji zaljuljanih zvona talasavo razlijegali nad varošicom, a žene po "balaturama" dojile dojenčad na posljednjim, već gotovo vodoravnim zrakama sunca, rodio se u meni prvi put panički osjećaj. Na raskrvavljenom zapadu rumen je stidljivo premirala, razgarala se, sito se gasila, i opet ražarivala u potmulijoj vatri. Tamo kao da se doga?alo neko strasnobolno krvavo nasilje. Golemo crveno sunce tonulo je u more sporo, nekako nepovratno, neopozivo. Po horizontu teturali su teški, pijani oblaci, omoreni o oteščali od orgijanja, odozgo tamni i vunasti, a odozdo jarko zabljesnuti snopovima sunčevih zraka. Valjali su se po tom razbojištu i omašćivali rubove grimizom i žeženim žutilom. Svijet iza mene kao da je opustio: kao da je taj bolni zapad isisao iz njega svu krv i upio u se sve zažagrene oči ljudi. Osjetih da me s lea bije hlad. Osvrnuh se, gotovo sa zebnjom: zemlja je bila poplavljena sutonom i pokrivena dugim sjenkama. Grdna tjeskoba stište mi srce: obuze me osjećaj općeg potonuća. Pomislih da na svijet pada vječna noć.

- Ovaj naš život, i ritam ovog našeg kruga, pa i život i ritam svakog drugog kruga, ma koliko življeg i zbivanjem bogatijeg od ovog našeg, i opet je samo jedan dioni život - smo jedan mrtvi rukavac vremena.

- Djetinjstvo - pregršt besmrtnosti!

- Negdje duboko zapretena u djetinjem biću leži jedna ćelija u kojoj tinja besmrtnost. A odmah do nje, u neposrednom susjedstvu, druga ćelija u kojoj drijema smrt. One žive u dobrim susjedskim odnosima. I naizmjenice se javljaju, oglašuju se iz dubine - naša vječita popudbina i naši stalni saputnici, od početka do kraja. Njihov naizmjenični dvopjev jeste predivo našeg života.

- Smrt. Vječita misao. Drug iz djetinjstva. Nasušna hrana mojih dana i mojih noći. Pritajena klica svijesti u našim zaboravima. Jedino stalno i vječito prisustvo u nama.

- Tajna jakih je da umiju biti slabi, tajna slobodnih da umiju svoju slobodu okačiti o klin kad zatreba.

- Ljubav je spoj dviju u svemiru rasturenih pola koje se me?usobno traže.

- Pod septembarskim zvezdama mali je trg spavao, sa svojim nizovima zamračenih prozora. Tek jedan prozorčić, visoko nad krovovima, bio je osvijetljen - žuta četvorina svjetla, izdvojena u noći, za kojom neko umire ili se neko ra?a.

- I kad priželjkujemo onaj pejzaž, onaj grad, mi želimo samo da opet na?emo, da opet osvojimo i usvojimo ono ja koje u tim mjestima i vezano za ta mjesta živi.

- Čemu toliko žure (ljudi)? Zar se boje da neće stići na svoj do patnje i gorkih saznanja? Za dugih, samotničkih solilokvija u bolnici naučio sam da je svaka žurba uzaludna i svaki nemir jalov; svejedno se dočeka sve, svejedno se otkrije smisao ili besmisao svega. Svejedno čovjek obi?e čitav svoj krug. Pa našto onda tolika žurba?

Vladan Desnica

Petar Matic
01-05-11, 21:10
I evo sad jedne pouke kojoj ćeš se smejati: da je ljubav od svega najvažnija! Prozreti svet, protumačiti ga i prezreti - to je stvar velikih mislilaca. Ali meni je jedino stalo do toga da volim svet, da ga ne prezirem, da ne mrzim ni svet, ni sebe, da na nj, na sebe i na sva bića mogu da gledam sa ljubavlju i sa divljenjem i sa strahopoštovanjem… I sve zajedno, svi glasovi, svi ciljevi, sve čežnje i patnje, sva zadovoljstva, sve dobro i zlo - sve to skupa bio je svet. Sve to zajedno, bio je tok zbivanja, muzike i života… Gorak je bio ukus sveta. Život je bio patnja. Sidarta je pred sobom imao samo jedan cilj: da u njemu sve bude prazno, bez žedji, bez želja, bez snova, bez radosti i tuge. Da odumre i da više ne bude ja, da opustelo srce nadje mir, da u mislima, u nebiću bude otvoren čudima - to je bio njegov duh. Kada budem sve savladao i umro, kada se svaka požuda i svaki nagon u mom srcu stišaju, razbudiće se ono poslednje. Najdublja bit, ono što više nije ja - već velika Tajna Ljubavi koju osecam za tebe.

Herman Hesse – „Sidarta“

beli54nl
02-05-11, 07:45
POL OSTER - MESEČEVA PALATA

Nešto je trebalo da se desi, ali sam bio isuviše preplašen da bih o tome razmišljao: osećao sam da, ako dopustim sebi da se ponadam, sve će se raspršiti pre nego što uopšte počne da poprima svoj oblik. A onda je Kiti postala veoma ćutljiva i dvadesetak sekundi ništa nije rekla. Nastavio sam da se bakćem po kuhinji, otvarao sam i zatvarao frižider, vadio šolje i kašike, sipao mleko u bokal, i tome slično. Na trenutak sam joj okrenuo le?a i pre nego što sam postao toga svestan, ona je ustala s kreveta i ušla u kuhinju. Bez reči se prišunjala iza mene, obgrlila me oko struka i naslonila glavu na moja le?a.
Ko je to? - rekoh pretvarajući se da ne znam.
Žena-zmaj'', odgovorila je Kiti. Došla je da te ukrade''.
Uhvatio sam je za ruke pokušavajući da ne zadrhtim kada sam osetio kako su meke. Čini mi se da me je već ukrala'', kazao sam.
Nastala je kratka pauza, a onda me je stegnula još jače. Ja se tebi ipak malo dopadam, zar ne?''
Više nego malo. Znaš i sama. Mnogo više nego malo.''
Ništa ja ne znam. Suviše dugo čekam da bih znala bilo šta.''
Čitava ta scena bila je nekako imaginarna. Znao sam da je stvarna, ali u isto vreme, bila je bolja od stvarnosti, mnogo bliža projekciji stvarnosti koju sam priželjkivao od bilo čega drugoga što sam dotad iskusio. Moje želje bile su veoma jake, zapravo bile su ogromne, ali samo zahvaljujući Kiti dobile su priliku da se ispolje. Sve je zavisilo od njenih reakcija, od suptilnih podsticaja i veštine njenih pokreta, od toga što nije oklevala. Kiti se nije plašila sebe, i živela je u svom telu bez stida i nedoumica. Možda je to što se bavila plesom imalo neke veze s tim, ali pre mi se čini da je bilo obrnuto. To što je uživala u svom telu omogućavalo joj je da se bavi plesom.
Nekoliko sati smo, pod bledim popodnevnim svetlom vodili ljubav u Zimerovom stanu. Bez ikakve sumnje, to je nešto što nikada neću zaboraviti, i verujem da je to ono što je u meni konačno dovelo do promene. Ne mislim samo na seks ili na permutacije želje, već pre na dramatično rušenje unutrašnjih zidova, na zemljotres u središtu moje samoće. Toliko sam se bio navikao na činjenicu da sam sam, da nisam ni pomislio da bi mi se tako nešto moglo desiti. Podvrgao sam sebe odredjenom načinu života, a onda se, iz meni potpuno nepoznatih razloga, ova lepa Kineskinja našla preda mnom, spustila se kao andjeo s nekog drugog sveta. Nisam mogao da se ne zaljubim u nju, nisam mogao da ne budem zanesen samom činjenicom da postoji.

beli54nl
02-05-11, 07:49
PROKLETA AVLIJA

Kod ljudi koji nam postanu bliski mi sve te pojedinosti prvog dodira sa njima obično zaboravljamo; izgleda nam kao da smo ih vazda znali i kao da su oduvek sa nama bili. Od sveta toga u sećanju iskrsne ponekad samo neka nepovezana slika.

Mi smo uvek manje ili više skloni da osudimo one koji mnogo govore, naročito o stvarima koje ih se ne tiču neposredno, čak i da sa prezirom govorimo o tim ljudima kao o brbljivcima i dosadnim pričalima. A pri tom ne mislimo da ta ljudska, toliko ljudska i tako česta mana ima i svoje dobre strane. Jer, šta bismo mi znali o tudjim dušama i mislima, o drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i predelima koje nismo nikad videli niti ćemo imati prilike da ih vidimo, da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno kazuju ono što su videli i čuli, i što su s tim u vezi doživeli ili mislili? Malo, vrlo malo. A što su njihova kazivanja nesavršena, obojena ličnim strastima i potrebama, ili čak netačna, zato imamo razum i iskustvo i možemo da ih prosudjujemo i uporedjujemo jedne s drugima, da ih primamo i odbacujemo, delimično ili u celosti. Tako, nešto od ljudske istine ostane uvek za one koji ih strpljivo slušaju ili čitaju.

Kadija je iz iskustva znao kako štetni, i po društvo i pojedinca opasni mogu biti ljudi koji zbog svoje ograničenosti neograničeno veruju u svoju pamet i pronicljivost i u tačnost svakog svog suda i zaključka.

Misli dobro, pa će dobro biti.

Ja! Teška reč, koja u očima onih pred kojima je kazana odredjuje naše mesto, kobno i nepromenljivo, često daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, izvan naše volje i iznad naših snaga. Strašna reč koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo zamislili i rekli i sa čim nikad nismo ni pomišljali da se poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno.

Ako hoćeš da znaš kakva je neka država i njena uprava, i kakva im je budućnost, gledaj samo d saznaš koliko u toj zemlji ima čestitih i nevinih ljudi po zatvorima, a koliko zlikovaca i prestupnika na slobodi. To će ti najbolje kazati.

Ivo Andric

beli54nl
02-05-11, 07:56
LJUBAVNI RAZGOVORI

Par budućih ljubavnika išao je sredinom ulice u pešačkoj zoni, malo pre večere. Grad je plamteo u večernjim bojama. Velike stare zgrade su se presijavale pod sve slabijim sunčevim zracima, kamene fasade su im bile narandžaste kao usijano gvoždje. Mladi, okupljeni u grozdove, tumarali su naokolo, ćaskali i smejali se, flertovali. U toj nekadašnjoj fakultetskoj četvrti još je bilo nečeg svečarskog i bezbrižnog. Jun je bio lep i dnevna žega je još uvek opterećivala vazduh. Žena je na sebi imala laku haljinu s plitkim izrezom, koji se gubio ispod muslina žute ešarpe oko njenog vrata. Njena silueta i hod ukazivali su, pre nego lice, da je ona mlada žena; a nešto drugo na njoj, neka neusiljenost, neka neuhvatljivost otkrivala je da više nije devojčica. Nije više imala onu nespretnost, onu unutrašnju smetenost što, poput žiga, obeležava i štiti devičanstvo. Umesto toga, zadovoljstvo, koje joj je očigledno pričinjavalo koketiranje, nagoveštavalo je da ta žena ume da se ponaša u muškom društvu. Njen pratilac je već bio prošao kroz period raspaljenosti i približavao se onom trenutku u životu kad kod onih koji su na ovaj svet došli posle nas prvo primećujemo mladost da bismo joj se iskreno divili. Imao je četrdeset devet godina, još uvek gustu plavu kosu, ali crte lica koje su počinjale da blede. Nije bio lep i nije se ni trudio da ostavi takav utisak. Ta činjenica nije bila puki detalj: svedočila je o tome koliko je taj čovek samouveren. Bio je prilično nemarno obučen, u svetlo odelo i belu košulju zakopčanu do mesta na kome se nalazio čvor kravate lišene mašte. Odelo je bilo izgužvano, sigurno se znojio, pošto su kratkotrajni naleti povetarca koji se probijao kroz grad donosili samo vazduh ugrejan od asfalta. Moglo je, dakle, da se nasluti da nije išao kući da se presvuče pre tog sastanka, za razliku od svoje prijateljice, koja se sigurno dugo spremala. Takodje je bilo jasno da to nije ni poslovni sastanak, ni porodični izlazak u smiraj dana, već ljubavni susret. I sve to bilo je jasno već na prvi pogled svakome ko bi ih video zajedno.
Činilo se da slede korake nekog komplikovanog plesa dok su grabili napred, kao da žure. A uopšte nije bilo tako. Hod im je ubrzavala želja da izadju iz te gomile. Išli su jedno pored drugog, rastajali se, sastajali, ponovo razdvajali, ševrdajući da bi se probili kroz mnoštvo prolaznika. Kad bi se udaljili jedno od drugog, on je ubrzavao korak da je sustigne, i nije odvajao oči od nje, a ona je, kao da njega više nema i kao da se ona sama zabavlja, cupkala po ivičnjaku, skakućući izmedju grupa neznanaca, kao neka košuta, i mašući majušnom tašnom prebačenom preko ramena. Niko, dakle, ne bi ni pomislio da je to neusiljeno držanje maska za snažno uzbudjenje, ljupki izraz unutrašnjeg treperenja. Silno je želela da se dopadne! I, kako to obično biva, ta ženska žudnja poništavala je njenu sigurnost.
Dakle, u tom trenutku, kad su stvari bile na početku, njena spontanost je bila uništena. Pokušavala je da povrati pribranost čim bi je njen pratilac pogledao. A on ju je gledao bez prestanka. Najpre se brinula zbog svoje odeće. Da nije previše ovakva ili onakva? Želela je da izgleda kao osoba od ukusa. Sad je čak razmišljala i o svojim pokretima. Zašto skakućem? - pitala se. To je detinjasto. I prestala je da skakuće. Gledao ju je osmehujući se. Ne kurtoaznim osmehom, već zadovoljnim.

Alis Ferne

Petar Matic
02-05-11, 21:30
Ljubav je kao i pobožnost, dolazi kasno. U dvadeset godina žena nije ni zaljubljena ni pobožna, sem kakve specijalne naklonosti, neke vrste urođene svetosti. Žena najčešće podleže ljubavi i strasti tek u doba kada je samoća više ne plaši. Strast je doista suva pustinja, zapaljena Tebaida. Strast je profani asketizam, isto tako težak kao i verski asketizam. Otuda su velike ljubavnice isto tako retke kao i velike pokajnice. Oni koji dobro poznaju život i svet, znaju da žene ne meću rado na svoje nežne grudi kostretnu košulju istinske ljubavi, osim ako je zaista sretnu.

Anatol Frans - "Crven krin"

beli54nl
03-05-11, 09:09
PARFEM

Zavrte mu se u glavi i on se malo zaljulja i bi prisiljen da se osloni o zid, i da sklizne polako niz njega, pa da čučne. Povrativši se tu i obuzdavajući svoj dah on poče da uvlači u sebe fatalni miris u kraćim, manje riskantnim dahovima. I utvrdi da miris iza zida istina gotovo sasvim liči na miris crvenokose devojke, ali da ipak nije potpuno isti. U svakom slučaju on je takođe poticao od jedne crvenokose devojke, tu nije moglo biti nikakve sumnje. Grenuj vide ovu devojku u svojoj olfaktivnoj predstavi pred sobom kao na slici: nije sedela mirno, već je skakala tamo-amo, zagrevala se i opet se hladila, očigledno je igrala neku igru prilikom koje je morala da se brzo pokreće i ponovo brzo da zastaje i to s nekom osobom sasvim beznačajnog mirisa. Imala je blistavo belu kožu. Imala je zelenkaste oči. Na licu je imala sunčeve pegice, na vratu i na grudima - Grenuju zastade na trenutak dah, zatim poče oštrije da njuška nastojeći da potisne mirisnu uspomenu na devojku iz Ulice Mare - ova devojka nije još ni imala grudi u pravom smislu te reci! Grudi su tek počinjale da joj rastu. Imala je beskrajno nežne i jedva mirisne i sunčevim pegicama osute, možda tek pre nekoliko dana, možda tek pre nekoliko časova, zapravo tek od sada kupice grudi koje su upravo sad počinjale da se šire. Jednom rečju: devojka je još uvek bila dete. Ali kakvo dete!
Grenuju izbiše graške znoja na čelu. Znao je da deca ne mirišu ništa posebno, isto toliko malo koliko zeleno cveće pre cvetanja. Ali ovaj, ovaj skoro još uvek zatvoreni cvet iza zida koji je upravo sad počeo, i to niko nije primetio osim njega, Gremija, da ispušta svoje prve mirise, već sada je mirisao tako jezivo nebeski da će, kada se jednom razvije u punom sjaju odavati parfem kakav svet još nije osetio. Ona već sada miriše bolje, pomisli Grenuj, od one devojke iz Ulice Mare - ne tako jako, ne tako složeno, ali finije, izbrušenije i istovremeno prirodnije. Za godinu do dve ovaj miris će, međutim, sazreti i dobiti silovitost kojoj nijedan čovek ni muškarac ni žena neće moći da se odupre. I ljudi će biti savladani, bespomoćni pred čarolijom ove devojke, a neće znati zašto. I zato što su glupi i svoje noseve koriste samo za duvanje, misle da sve i svakog mogu prepoznati jedino očima, i reći će da je to zato što ova devojka poseduje lepotu i gracilnost i ljupkost. U svojoj ograničenosti oni će hvaliti njene pravilne crte, vitku figuru, besprekorne grudi. Njene oči, govoriće, kao da su smaragdi, a zubi kao biseri, i njeni udovi glatki poput slonovače - a biće tu i drugih idiotskih poređenja. I onda će je proglasiti za kraljicu jasmina, i slikaće je glupi portretisti, u njenu sliku će blenuti, i govoriće da je ona najlepša žena Francuske. I mladići će noćima uz zvuke mandolina zavijati pod njenim prozorom... debeli bogati starci će na kolenima prositi od njenog oca njenu ruku... i ženama svake dobi, kada je vide, oteće se duboki uzdah i sanjaće o tome da bar jedan dan izgledaju tako zavodnički kao ona. A niko od njih neće znati da to nije njen izgled kome su podlegli, da to nije njena navodno besprekorna spoljašnja lepota, već jedino njen neuporedivi, veličanstveni miris! Samo on će to znati, on, Grenuj, jedino on. On je to već sada znao.
Ah! Hteo je da ima ovaj miris! Ne da ga ima na tako uzaludan trapav način kao miris one devojke iz Ulice Mare. Jer onaj miris je odjedanput ispio i time ga uništio. Ne, miris devojke iza zida on je istinski hteo da prisvoji; da ga skine sa nje poput kože i pretvori u vlastiti miris. Kako će se to dogoditi još uvek nije znao. Ali je imao čak dve godine vremena da to nauči. Ne bi u osnovi to moralo da bude teže nego oteti miris nekom retkom cvetu.
On ustade. Gotovo pobožno kao da napušta neko sveto mesto ili nekog ko spava, udalji se pognut, tiho, da ga niko ne vidi, da ga niko ne čuje, da niko ne obrati pažnju na njegovo dragoceno otkriće. On pobeže pored zida sve do suprotnog kraja grada, gde se devojački parfem konačno izgubio kada je prošao kroz kapiju Port de Feneant. U senci kuća on zastade. Smrdljiva isparenja uličica davala su mu osećanje sigurnosti, pomažući mu da obuzda strast koja ga je obuzela. Nakon četvrt sata opet je bio sasvim miran. Za početak, neće više ići u blizinu bašte iza zida. Nije bilo potrebno. To gaje isuviše uzbuđivalo. Onaj cvet je uspevao i bez njegove pomoći, a kako će se rascvetati to je ionako znao. Ne sme dozvoliti da ga u nevreme opčini njen miris. Morao je da se baci na posao. Morao je da proširi svoja znanja i usavrši svoje zanatske sposobnosti da bi bio opremljen za vreme žetve. Imao je još dve godine na raspolaganju.

Patrik Ziskind

beli54nl
03-05-11, 09:11
Generation X

Zvercica na spidu- neuhranjena civava koja pokazuje svoje sicusne ocnjake i ceka da je neko sutne u glavu.
Kecap prosipanje emocija- zadrzavanje emocija i misljenja unutar sebe, tako da sve od jednom eksplodira, sokira i zbuni poslodavce i prijatelje, od kojih je vecina mislila da je sa tobom sve u redu.
Depresivna dijeta- sarena salata od antidepresiva i pilula za smirenje (blage rekreativne droge).
Odrzavanje klika- potreba jedne generacije da generaciju iza sebe smatra maloumnom, da bi sacuvali sopstveni kolektivni ego.
Trosimo mladost bogateci se, a bogatstvo otkupljujuci mladost.
Trosimo nasledstvo svoje dece.

... I tako predlazem da uradis istu stvar sa svojim roditeljima. Prihvati ih kao deo necega sto te dovelo ovde, i nastavi sa svojim zivotom. Otpisi ih kao poslovni trosak. Tvoji roditelji bar pricaju o "velikim stvarima". Ako JA pokusam da pricam sa svojim roditeljima o stvarima poput nuklearnih pitanja, koja mi nesto znace, to je kao da pricam slovacki. Slusaju me puni obzira odredjeno vreme, a kada ostanem bez daha, pitaju me zasto zivim u tom mestu i kakav mi je ljubavni zivot. Pruzis roditeljima i najmanju kolicinu poverenja i oni to iskoriste kao zeleznu polugu da te rascerece i pretumbaju ti zivot bez ikakve perspektive. Ponekad samo pozelim da ih zviznem. Hocu da im kazem da im zavidim na tome kako su vaspitani, i da su tako cisti, i taako bez osecaja NEDOSTATKA BUDUCNOSTI.
I hocu da ih zadavim jer su nam radosno urucili svet toliko nalik na usrane gace.

Daglas Kopland

beli54nl
03-05-11, 09:16
" Eksirao sam svoj vinjak onom pomamom koja se poredi s gorcinom in-teligentnog i darovitog coveka koji pred najezdom prosecnosti svoj glas suzbija u sebi prkoseci tako onom modusu koji uredjuje drustvenu zajednicu; a potom sam zamislio takvog coveka: svestan svog zatocenistva u pomracenoj sadasnjosti, on - nekada heroj ambicije i strasti, ludosti i ljubavi, opijen iluzijom hrabro sanja i projektuje najraznovrsnije kombinacije prizeljkivane buducnosti, zanet harmonijom sklada i velikim i hrabrim recima: ljubav, sloboda, pravda - on na svoja ledja tovari i nosi istorije bogova, napustenih i onih koji ce se tek roditi, istorije malih i velikih ljudi, njihovih zelja i strahova, ambicija, snova i tajni, nosi bozanske i djavolske ljubavi, hrabro i nepokolebljivo jer zna da nema te buducnosti koja ne prihvati pometnju proslosti - sada, utopljen u gnusanje kom velicina njegovog ponosa ne dozvoljava da ga artikulise, stoji sam u polju prekriven snegom, nag, ne pokazujuci ni bol ni bilo kakvu emociju dok ostri mraz siba po njegovom telu a iz svih kutaka koji naseljavaju ovu zemlju posmatraju ga milioni tupih pogleda, uljuljkuje se sve vise u ledeni omotac nemosti, sutnje, i taj omo-tac, ta granica, taj jaz bivaju toliko duboki da dosezu do prapamtiveka; do onog prvog trenutka kada je gustu i neprozirnu maglu rasterao slabasan i nemocan plac tek stvorenog deteta, i taj plac ce obeleziti Istoriju, obeleziti Vreme, biti slika ove podeljenosti: niko se ne seca svog rodjenja a zivi, niko ne prelazi granicu iskustva sopstvena smrti a umire, niko vise ne veruje u price o Svetlosti i Padu a revnosno ih prenosi, niko ne veruje Onom koji je prenosio istinu, al' u kutku svoje najmracnije noci drhteci sapuce Njegovo ime, i sta je to drugo, ta svesnost izbora, taj lucidus ordo negodovanja: ne podici svoj glas ne iz kukavicluka ili ubedjenja da je uzaludan i da je uzaludno, vec sto to nalaze visi red, gordo i nemo negovanje svog gneva, prezira, uzasa i ocaja, bolnog, bolnog saznanja: ne postoji ni jedno bice koje moze sagledati svoj lik u ogledalu a da ne zadrhti!"

odlomak iz romana "Pozuda" Sami de Sad (Samir Sadikovic)

TorontoGM
03-05-11, 09:35
UMIJECE LJUBAVI

Nikakav zvuk pljeskanja ne može odjeknuti od jedne ruke bez pomoći druge. Božanska mudrost je sudbina i naredila nam je da budemo ljubavnici jedni drugima.
Zbog te prethodne zapovijedi svaki dio svijeta se sjedinjuje sa svojim parom. S gledišta mudraca nebo je muškarac, a zemlja žena: zemlja uzgaja ono što nebo dopušta da padne.
Kad zemlji nedostaje topline, nebo je šalje, kad ona izgubi svježinu i vlagu, nebo je obnavlja.
Nebo se neprekidno okreće, poput muža koji ženi neprestano donosi namirnice.
I zemlja je zaposlena kućnim poslovima: ona poslužuje rođeno i mlado onime što na njoj uspijeva.
Smatraj da su zemlja i nebo obdareni inteligencijom, budući da obavljaju posao inteligentnih bića.
Zašto mile jedan drugome poput ljubavnika, dok ne kušaju užitak jedan od drugoga?
Bez zemlje, kako bi cvijet i drvo cvali? Sta bi tada nebeska voda i toplina proizvele?
Kao što je Bog stavio želju u muškarca i ženu s ciljem da bi svijet bio sačuvan putem njihova sjedinjenja,
Tako je on usadio u svaki dio bića želju za drugim dijelom. Dan i noć su samo izvana neprijatelji, jer oni ipak služe istom cilju, Svaki zaljubljen u drugog sa svrhom usavršavanja zajedničkog posla; Bez noći čovjekova priroda ne bi primila plaću, pa dan ne bi imao ništa da potroši.

Erich Fromm

TorontoGM
03-05-11, 13:52
Bestidna vrina


Ljiljani! Grejs je sedela na stepeništu pred kućom svoje sestre i zurila u ružičaste i bele zumbule koji su se otvorili, zahvalna što im je miris suviše lak da bi dopirao daleko. Bilo joj je previše mirisa cveća za taj dan. Zumbuli su, takođe, izgledali drugačije – jedri i puni nade pored napuklog betona. Nisu je podsećali na bele kovčege i plakanje.
Nije mogla više da sedi sa roditeljima. Mada je mrzela sebe zbog toga, ostavila ih je zagrljene pored nebrojenih šolja čaja i pobegla, želeći vazduh, sunce, samoću. Morala je da prestane da tuguje, makar na jedan sat.
Povremeno bi prošao auto, pa je posmatrala. Nekoliko dece iz susedstva je iskoristilo toplo vreme i duže dane da voze bicikle ili skejtborde po neravnom trotoaru. Njihova dozivanja su bila zov leta koje je bilo tu, iza ugla. S vremena na vreme bi neko od njih zurilo u kuću veli-kim očima radoznalca. Vest se proširila, pomislila je Grejs, i brižni roditelji su upozorili svoje sinove i kćeri da se klone tog mesta. Ako kuća dugo ostane prazna, ova deca će izazivati jedni druge da odu čak do trema i dodirnu zabranjeno. Veoma hrabri će možda pritrčati do prozora i virnuti unutra.
Ukleta kuća. Kuća ubistva. Dečji dlanovi bi se oznojili i srca bi im lupala dok bi ponovo bežali da prijave svoju smelost manje hrabrim drugovima. Radila je baš to isto kada je bila dete.
Ubistvo je tako fascinantno, tako neodoljivo.
Grejs je znala da će se o Ketlininom ubistvu raspredati priče u mirnim kućicama duž ulice. Biće kupljene nove brave i zamenjene stare. Prozori i vrata će se proveravati sa posebnom pažnjom. Onda će proći nekoliko nedelja, vreme će učiniti svoje, i ljudi će zaboraviti. Na kraju krajeva, to se nije dogodilo njima.
Ali ona neće zaboraviti. Grejs je protrljala oči. Ne može da zaboravi.

Nora Roberts

TorontoGM
03-05-11, 14:04
Odlomak iz Marijinog Dnevnika, kad je imala sedamnaest godina:

Moj cilj jeste da spoznam ljubav. Znam da sam, dok sam volela, zivela punim zivotom, i znam da sve ono sto sada imam, koliko god zanimljivo izgledalo, ne uspeva da me prene iz mrtvila.
Ali ljubav je strasna: gledala sam svoje prijateljice kako pate, i ne bih zelela da i mene to zadesi. One koje su se ranije podsmevale meni i mojoj nevinosti, sada me pitaju kako uspevam tako vesto da vladam muskarcima. Na to pitnja se samo smesim i cutim jer znam da je lek gori od samog bola: jednostavno, ne zaljubljujem se. Svakim danom sve jasnije uviclam koliko su muskarci slabi, nestalni, nesigurni, nepredvidivi... Cak su mi i ocevi nekih mojih drugarica predlagali ono sto sam redovno odbijala. U prvo vreme bila sam prenerazena, ali sad smatram da je to deo muske prirode.
lako je moj cilj da otkrijem sustinu ljubavi, i premda patim zbog osoba kojima sam poklonila svoje srce, uvidam da oni koji su dotakli moju dusu nisu uspeli da probude moje telo, a oni koji su doticali moje telo nisu uspevali da dosegnu do moje duse.


Paolo Kueljo

Petar Matic
04-05-11, 00:31
Ima ljudi na kojima srebro nikada ne tamni.
Ima ljudi na kojima zlato toplije sjaji. Ima ljudi koji znaju odgovore na sva vasa pitanja, kako god teska ona bila.
Njih mozete pitati zasto je nebo plavo i zasto drvece uvis raste zeleci dosegnuti sunce, kamo putuju rijeke, tko je nas obojio i odakle cvijecu ime… njih mozete pitati gdje to sunce spava i gdje se kriju drevni gradovi, zasto ne mozete razdvojiti mlijeko i caj da opet budu kao prije nego sto ste ih pomijesali, ne zeleci piti ni jedno ni drugo vec nesto trece… njih mozete pitati zasto rastemo, zasto ucimo, zasto se ponekad osjecamo tako svadljivima ili tuznima…
Zasto sanjamo.
Tko je stvorio oblake i zvijezde, slova i brojeve, planine i mora.
Zasto ljudi stvaraju pa ruse?
Pa opet grade ispocetka?
Ne vjerujete?
A osjecate li se vi katkada, dok ste u blizini nekih ljudi ugodno, pametno, duhovito, plemenito, puni vrlina? Izazivaju li, mozda, neki drugi ljudi u vama cudne osjecaje nelagode, htjeli biste se udaljiti, pobjeci od njih, ili se samo svadjati s njima jer vas ljute, a vi i ne znate zasto?
Da, to je istina.
Ima ljudi koji izazivaju i poticu ono najbolje u nama i drugim ljudima, samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Oni ne vole nositi zlato ni srebro (a po njihovu bismo ih sjaju mozda prepoznali), jednostavno, ni po cemu se ne isticu od ostalih ljudi.. a ipak, cine nam zivot ljepsim, svjetlijim, ispunjenijim, svrhovitijim, plemenitijim. Katkad ih mozemo prepoznati po smijehu onih oko njih, ljudi ili djece, po vedrim licima kojima su okruzeni, po sretnim pricama ili pjesmama, ili po glazbi kojoj uce djecu. U njihovoj blizini nema mrznje, ljutnje ili ruznih rijeci. Okruzeni su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu. Oni nas uce kako zivjeti, kako se radovati, kako voljeti. Zovu ih Zlatni ljudi. Svatko sretne nekog zlatnog covjeka, a toga cak i ne mora biti svjestan. No, trag toga susreta ostaje. Prepoznat cete ga u ocima koje sjaje i u osmijehu koji ostaje na licu, u lijepu, smirenu i ispunjenu osjecaju srece u grudima.
Potrazite Zlatne ljude… tu su… oko nas…

J.Klepac – „Patuljci zive u kuglama“

Petar Matic
04-05-11, 00:45
Ljubav je kao i pobožnost, dolazi kasno. U dvadeset godina žena nije ni zaljubljena
ni pobožna, sem kakve specijalne naklonosti, neke vrste urođene svetosti.
Žena najčešće podleže ljubavi i strasti tek u doba kada je samoća više ne
plaši. Strast je doista suva pustinja, zapaljena Tebaida. Strast je profani
asketizam, isto tako težak kao i verski asketizam. Otuda su velike ljubavnice
isto tako retke kao i velike pokajnice. Oni koji dobro poznaju život i svet, znaju
da žene ne meću rado na svoje nežne grudi kostretnu košulju istinske ljubavi, osim ako je zaista sretnu.

Anatol Frans - "Crven krin"

beli54nl
04-05-11, 08:54
"Iza svakog čoveka koji sada živi stoji trideset duhova, odnosno za toliko puta ukupan broj umrlih nadmašuje broj živih. Od osvita vremena približno sto milijardi ljudskih bića hodilo je planetom Zemljom.
Posredi je zanimljiv broj, jer, jednom neobičnom podudarnošcu, postoji takode oko sto milijardi zvezda u našoj lokalnoj vaseljeni, Mlečnom Putu. Za svakog čoveka, dakle, koji je ikad živeo, u ovoj Vaseljeni sija po jedna zvezda.
Ali svaka od tih zvezda jeste sunce, često daleko blistavije i veličanstvenije od male, obližnje zvezde koju mi nazivamo Sunce. A mnoga – možda pretežna većina – medu tim stranim suncima imaju planete što kruže oko njih. Gotovo je, znači, izvesno da na nebu postoji dovoljno prostora da svaki pripadnik ljuske vrste, počev od prvog čovekolikog majmuna, dobije svoj vlastiti raj – ili pakao – veliki poput celog sveta.
Koliko je od tih mogućih rajeva i pakala sada nastanjeno i kakvim sojem stvorenja – to ni na koji način ne možemo pretpostaviti; najbliži medju njima milion puta je udaljeniji od Marsa ili Venere, odredišta koja će ostati nedostižna i narednom pokolenju ljudi. Ali prepreke razdaljine se ruše; jednog dana srešćemo sebi ravne ili svoje gospodare medju zvezdama.
Ljudi su se nevoljno suočavali sa ovom izglednom mogućnošću; neki se još nadaju da ona možda nikada neće postati stvarnost. No, sve veći broj se pita: ‘Zašto do takvih susreta već nije došlo, budući da se i mi već nalazimo na pragu otiskivanja u svemir?’
Uistinu, zašto nije? Evo jednog mogućeg odgovora na to veoma razložno pitanje. Ali molim vas da imate na umu: ovo je samo književno delo.
Stvarnost će, kao i uvek, biti znatno neobičnija."

Artur Klark

beli54nl
04-05-11, 08:55
Ameli Notomb "Lastavičin dnevnik"

Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.

beli54nl
04-05-11, 08:57
Crno prolece

Covek prelazi neprimetno iz jednog prizora, iz jednog doba, iz jednog zivota u drugi. iznenada, hodajuci ulicom, bila ona stvarna ili u snu, covek prvi put shvati da su godine minule, da je sve to zauvek proslo i da ce ziveti jos samo u pamcenju, i onda se pamcenje okrece u sebe blistajuci nekako cudno, neodoljivo i covek prebire te prizore i zgode, neprestano u snu, dok hoda ulicom, dok lezi s nekom zenom, dok cita neku knjigu, dok razgovara sa strancem...iznenada, ali uvek strahovito nametljivo i strahovito tacno, ta secanja salecu coveka, izranjaju kao dusi i prozimaju mu svaku zilicu. od tada nam se sve okrece na razinama sto se menjaju. nase misli, nasi snovi, nasa dela, ceo nas zivot. paralelogram na kom se spustamo s jedne platforme svoje skele na drugu. od tada hodamo podeljeni na bezbroj fragmenata, kao kakav kurac sa stotinu nogu, stonoga koja polagano mice nogama i koja upija atmosferu, hodamo sa osetljivim vlakancima koja pohlepno upijaju proslost i buducnost, i sve se stapa u glazbu i tugu, hodamo kroz jedinstveni svet potvrdjujuci svoju podeljenost. sve se dok hodamo raspada kod nas u bezbroj fragmenata sto se prelivaju. veliko raspadanje zrelog doba. velika promena. u mladim smo danima bili citgavi i strahota i bol sveta prozimali su nas skroz naskroz. radost i tuga nisu bile ostro razdvojene stapale su se u jedno, kao sto nam se java stapa sa snom. ustajali smo kao jedno bice ujutro, a nocu smo sizalili u okean grabeci zvezde i uzbudjenja toga dana.
a onda dodje vreme kada se iznenada cini da se sve okrenulo naopako. zivimo u duhu, u mislima u fragmentima. ne upijamo vise divlju glazbu sa ulica nego se samo secamo. kao kakav monomanijak ponovo prozivljavamo dramu mladosti. kao pauk kji vise puta iznova uzima nit, i izbacuje je iz sebe prema nekom opsesivnom, logaritamskom uzorku. ako nas uzbude neka debela zenska prsa, uzbudila su nas debela prsa kurve koja se jedne kisovite noci sagla i pokazala nam prvi put cudo velikih mlecnih kuglim ako nas uzbude razmisljanja o vlaznom plocniku, to je zato sto nas je u nasoj sedmoj godini iznenado prozela slutnja buduceg zivota dok smo bez misli buljili u to sjajno, tekuce, zrcalo ulice. ako pogled na okretaca vrata probudi u nama radoznalost, to je zbog secanja na jednu letnju vecer kad su se sva vrata lagano okretala, a kroz pukotine tih vrata prodirala je glazba. mozda kad su se ta vrata odskrinula, i kad nam je zastao dah od pogleda na taj svet, mozda smo tad prvi put naslutili veliku moc greha, prvi put naslutili da tu, za malim okruglim stolovima sto se vrte na svetlosti, da tu, za tim stolovima koje cemo kasnije gledati sa toliko ceznje i postovanja, da cemo tu osetiti prvi zelezo ljubavi, prve mrlje od rjde, prve grabljive ruke iz otvora visoke peci.
tu za tim stolovima, na prvi poziv, na prvi dodir ruke, doci ce ljuta, ostra bol koja coveka spopada u utrobi, vino nam se ukiseli u trbuhu i bol se dize iz tabana, i bele ploce stolova obrcu se od teskobe i groznice u nasim kostima na laki, zarki dodir jedne ruke. tu su pokopane legenda za legendom jedne mladosti i sete, burnih noci i tajanstvenih grudi sto plesu na vlaznom zrcalu plocnika...

Henri Miler

beli54nl
04-05-11, 09:03
TRAVNIČKA HRONIKA

Jer čovek može i od jedne reči da živi, samo ako u njemu ima još rešenosti d se bori i borbom održava život.

Jer dok je čovek u svom društvu i u redovnim prilikama, ti podaci iz njegovog curriculum vitae znače i za njega samog važne delove i značajne prekretnice njegovog života. Ali čim ga slučaj ili posao ili bolest izdvoje i usame, ti podaci počinju odjednom da blede i gasnu, da se neverovatno brzo suše i raspadaju, kao beživotna maska od hartije i laka, koju je čovek jednom upotrebio. A ispod njih počne da se pomalja naš drugi, samo nama znani život, to jest ?zaistinska? istorija našeg duha i našeg tela, koja nije nigde zabeležena, koju niko i ne naslućuje, koja ima vrlo malo veze sa našim društvenim uspesima, ali koja je za nas i za naše krajnje zlo i dobro jedina važna
i jedina stvarna.

Iz ove tame nijednom naporu se ne vidi kraja. Čovek, da ne bi stao i klonuo, vara sam sebe, zatrpava nedovršene zadatke novima, koje takoće neće dovršiti, i u novim pothvatima i novim naporima traži nove snage i više hrabrosti. Tako čovek potkrada sam sebe i s vremenom postaje sve veći i beznadniji dužnik prema sebi i svemu oko sebe.

A ljudi te vrste, kad život čula protutnji i sagori, ostaju mračni, gorki i teški sebi i drugima. Bezgranično pokoran i do podlosti malen pred silom, vlasti i bogatstvom, bio je drzak, svirep i nemilosrdan prema svemu što je slabo, siromašno i nesavršeno.

Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.

Zajedno sa ostalima i Davil je bio pijan od nerazumljive sreće, kao što su uvek opijeni slabi ljudi kad im uspe da na?u zajedničku i opšte priznatu formulu koja im obećava ostvarenje njihovih potreba i nagona na račun tu?e štete i propasti, a koja ih u isto vreme osloba?a griže savesti i odgovornosti.

Tada je osetio kako čovek može da se lomi i podvaja u sebi, kako može da pada i da se diže u svojim očima, ukratko: kako prolazni mogu da budu zanosi, kako su neodre?eni i izukrštani dok traju, kako se skupo plaćaju i gorko okajavaju kad pro?u.

Nije strašno što se stari, slabi i umire, nego što za nama dolazi i nadiru novi, mla?i i drukčiji. U stvari u tome i jeste smrt. Niko nas ne vuče ka grobu, nego nas s le?a guraju.

Mirna vremena i sre?ene prilike čine prosečne ljude još prosečnijima, a burna vremena i velike promene stvaraju od njih komplikovane prirode.

Zloća i dobrota jednoga naroda produkt su prilika u kojima on živi i razvija se.

Besmisleno je hteti otklanjati zloupotrebe i predrasude, kad se nema snage ni mogućnosti otkloniti uzroke koji su ih izazvali i stvorili.

Kao kod svih pisaca bez dara i pravog poziva, i u Davilu je bila uvrežena neiskorenljiva zabluda da ima nekih svesnih duhovnih radnja koje vode čoveka ka poeziji i da se u poetskom stvaranju može naći uteha ili nagrada za zla kojima nas život tereti i okružuje... Jer marljivost, ta vrlina koja se tako često javlja onde gde ne treba, ili kad više nije potrebna, oduvek je bila uteha nedarovitih pisaca i nesreća umetnosti.

Oduvek je tako da se dva naraštaja koji se dodiruju i smenjuju jedan drugi najteže podnose i, u stvari, najmanje poznaju. Ali mnoga od tih razmimoilaženja i mnogi od tih sukoba izme?u raznih naraštaja počivaju, kao većina sukoba uopšte, na nesporazumima.

Ta ženidba, koja je trebalo da mu otvori vrata u viši i prijatniji život, zatvorila ga je i vezla zauvek, oduzevši mu mir i spokojstvo, ta jedina dobra i najveće dostojanstvo skromnih sudbina i bezimenih ljudi.

Tako čovek mašta od detinjstva o velikim gradovima i slavnim poprištima, ali stvarne i odlučne bitke za održanje svoje ličnosti i ostvarenje svega što ona u sebi nagonski krije, mora da bije tamo gde ga sudbina baci, bogzna na kakvom uskom, bezimenom prostoru, bez sjaja i lepote, bez svedoka i sudije.

Zaista, ništa ne može tako da nas prevari kao naše ro?eno osećanje smirenosti i prijatnog zadovoljstva sa tokom stvari.

Mehmed - paša zna da je to oduvek i svuda tako, da se sitni i bezimeni ljudi penju na leševe onih koji su oboreni u me?usobnoj borbi velikih.

Sve je to Mehmed ? paša rekao Davilu onim neodre?enim orijentalskim tonom, koji i kod najsigurnije stvari ne isključuje potpuno sumnju ni mogućnost promene i iznena?enja.

Svaki rastanak izaziva u nama dvostruku iluziju. Čovek sa kojim se praštamo, i to ovako, manje-više zauvek, čini nam se mnogo vredniji i dostojniji naše pažnje, a mi sami osećamo se mnogo sposobniji za izdašno i nesebično prijateljstvo negošto u stvari jesmo.

Po nekoliko godina čaršija radi i ćuti, dosaćuje se i životari, pazaruje i računa, uporećuje jednu godinu sa
drugom, a pri svemu tome prati sve što se dešava, obaveštava se, ?kupuje? vesti i glasove, prenosi ih šapatom od dućana do dućana, izbegavajući svaki zaključak i izraz sopstvenog mišljenja. Tako se polako i neprimetno stvara i uobličava jedinstven duh čaršije. To je najpre samo jedno opšte i neodrećeno raspoloženje, koje se ispoljava samo kratkim pokretima i psovkama za koje se zna na koga se odnose; zatim se postepeno pretvara u mišljenje koje se ne krije; i najposle postaje tvrdo i odre?eno uverenje o kome više nije potrebno ni govoriti i koje se još samo u delima ispoljava. Povezana i prožeta tim uverenjem, čaršija šapuće, sprema se, čeka, kao što pčele čekaju čas rojenja. Nemogućno je prozreti logiku tih čaršijskih uzbuna, slepih, besnih i redovno neplodnih, ali one imaju svoju logiku isto kao što imaju svoju nevidljivu tehniku, zasnovanu na tradiciji i nagonu. Vidi se samo kako buknu, besne i jenjavaju. Tek jednog dana, koji osvane i otpočne kao i toliki raniji, prolomi se dugogodišnja sanjiva tišina kasabe, stane klepet ćepenaka i mukla jeka vrata i mandala na magazama. Odjednom čaršilije poskaču sa svojih mesta na
kojima su godinama nepomično sedeli, mirni, uredni, čisti, sa podvijenim nogama, gordo uslužni, u svojim čohali čakširama, gajtanli fermenima i svetlim prugastim anterijama. Taj njihov ritualni pokret i zaglušna lupa vrata i ćepenaka dovoljni su da se po celoj varoši i okolini strelovito pronese glas:
? Zatvorila se čaršija.
To su sudbonosne i teške reči; njihovo značenje je svakome jasno. Tada žene i nejač slaze u podrume. Ugledni čaršilije se povlače u svoje kuće, spremni da ih brane i poginu na pragu. A iz kafanica i udaljenih mahala povrvi sitan turski svet, onaj koji nema šta da izgubi i koji samo kod uzbuna i promena može nešto da dobije. (Jer i ovde, kao i kod svih pokreta i prevrata na svetu, jedni su koji stvar kreću i vode, a drugi koji je ostvaruju i izvode.) Pred tu masu iskoče odnekud jedan ili dvojica predvodnika. To su obično grlati, nasilni, nezadovoljeni, potuljeni i nastrani ljudi koje dotada niko nije znao ni primećivao i koji će se, kad uzbuna legne, opet izgubiti u svoju bezimenu sirotinju u strmoj mahali iz koje su i došli, ili ostati da čame u nekoj apsani. I to traje dan, dva, tri ili pet, kako kada i kako gde, sve dok se ma šta ne razbije, ne zapali, dok ne padne ljudska krv, ili dok se uzbuna prosto ne istutnji i ne splasne sama od sebe. Jedan po jedan otvore se tada dućani, povuče se svetina, a čaršilije, kao posti?eni i mamurni, ozbiljni i bledi, nastave svoj posao i svoj život oduvek. Tako izgleda, tipično uzevši, postanak, razvoj i svršetak uzbuna po našim varošima.

Niko od stranaca nije mogao zamisliti kako izgleda i dokle može da ide ovaj napad skupnog ludila koji s vremena na vreme obuzima stanovništvo ovih kasaba, izgubljenih i stešnjenih ve?u visokim planinama.

Turci se boje samo onoga ko se ne boji i zaziru jedino od jačeg od sebe.

Takvi su travnički prvaci i koljenovići, naročito ovi pismeni i učeni. Za sve što nemaju, ne znaju, ne mogu, oni umeju da na?u zlu reč ili pogrdno ime. Na taj način i oni učestvuju u svima, i najvišim, stvarima u kojima inače nikad ni po čemu ne bi mogli imati udela.

? Sami vidite, plemeniti prijatelju, gde živimo i sa kim ja imam da se rvem i nosim. Krdom divljih bivola čovek bi lakše upravljao nego bosanskim begovima i ajanima. To je divlje, divlje, divlje i nerazumno, grubo i prosto a osetljivo i nadmeno, svojeglavo i prazne glave. Verujte mi kad vam kažem: ovi Bosanci nit imaju osećanja časti u srcu ni pameti u glavi. Oni se takmiče u me?usobnim sva?ama i podvalama, i to je jedino što znaju i umeju. I sa tim svetom ja treba sada da smirujem ustanak u Srbiji! Tako idu stvari u našoj Carevini otkako je svrgnut i zatočen sultan Selim, i sam bog zna dokle ćemo doterati.

Sa ču?enjem i očajem, konzul je tada sebi govorio da tvrda škola Istoka traje večito ida u ovim zemljama nema kraja iznena?enjima, kao što nema prave mere, stalnog suda ni trajne vrednosti u ljudskim odnosima.

Kao uvek kod Turaka, prelaz je bio nagao i iznena?enje potpuno.

Tok doga?aja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način na koji ćemo doga?aje podneti zavisi u dobroj meri od nas samih, dakle na to treba trošiti snagu i obraćati pažnju.

Bolest je druga, teža, polovina života.

Tako ide pravo ka sunčevom zalasku, potpuno odsutan i pogružen, jer nema stvorenja koje je tako žalosno i zbunjeno kao seljak koji boluje.

Posmatrajući iz dana u dan, iz godine u godinu, trave, rude i živa bića oko sebe i njihove promene i kretanja, fra Luka je sve jasnije otkrivao da u svetu, ovakvom kakvog ga mi vidimo, postoji samo dvoje: rastenje i opadanje, i to usko i nerazmrsivo povezani, večito i svuda u pokretu. Sve pojave oko nas samo su izdvojene faze te beskrajne, složene i večne plime i oseke, samo fikcije, prolazni trenuci koje mi proizvoljno izdvajamo, označavamo i nazivamo utvr?enim imenima, kao što su zdravlje, bolest i umiranje. A sve to, naravno, ne postoji. Postoje samo rastenje i opadanje, u raznim stanjima i pod raznim vidovima. I sva je lekarska veština: upoznavati, hvatati i iskorišćavati snage koje idu u pravcu rastenja ?kao mornar vjetrove?, a izbegavati i odstranjivati sve one koje služe opadanju. Onde gde čovek uspe da uhvati tu snagu, ozdravlja se i plovi dalje; onde gde to ne po?e za rukom, tone se prosto i nezadržljivo; a u velikom i nevidljivom knjigovodstvu rastenja i opadanja prenosi se jedna snaga sa prve strane na drugu.

Ko je duga veka taj nadživi sve pa i svoje zasluge.

Nije najveća budala onaj koji ne umije da čita, nego onaj koji misli da je sve ono što pročita istina.

Smrt je rešenje te duge bolesti koja se naziva život.

Fratri, ukoliko su i oni nešto govorili, žalili su se na Turke, na globe i progone, na tok istorije, na svoju sudbinu, i pomalo na ceo svet, sa onom čudnom i tipičnom nasladom sa kojom svaki Bosanac voli da govori o teškim i beznadnim stvarima. U takvom društvu, u kome je svak gledao da kaže samo ono što bi želeo da se zna i širi dalje a nastojao da čuje samo ono što je njemu potrebno i što drugi kriju, naravno da razgovor nije mogao da se razvije i uzme prirodan i srdačan tok.

Turska vladavina stvorila je, tvrdio je on, kod svojih hrišćanskih podanika izvesne karakteristične osobine, kao pritvorstvo, upornost, nepoverenje, lenost misli i strah od svake novine i svakog rada i pokreta. Te osobine, nastale u stolećima nejednake borbe i stalne odbrane, prešle su u prirodu ovdašnjeg čoveka i postale trajne crte njegovog karaktera. Nastale od nužde i pod pritiskom, one su danas, i biće i ubuduće, velika prepreka napretku, r?avo nasleće teške prošlosti i krupne mane koje bi trebalo iskoreniti.

? Kako je mogućno ? pitao je Defose ? da se ova zemlja smiri i sredi i da primi bar onoliko civilizacije koliko njeni najbliži susedi imaju, kad je narod u njoj podvojen kao nigde u Evropi? Četiri vere žive na ovom uskom, brdovitom i oskudnom komadiću zemlje. Svaka od njih je isključiva i strogo odvojena od ostalih. Svi živite pod jednim nebom i od iste zemlje, ali svaka od te četiri grupe ima središte svoga duhovnog života daleko, u tu?em svetu, u Rimu, u Moskvi, u Carigradu, Meki, Jerusalimu ili sam bog zna gde, samo ne onde gde se ra?a i umire. I svaka od njih smatra da su njeno dobro i njena korist uslovljeni štetom i nazatkom svake od tri ostale vere, a da njihov napredak može biti samo na njenu štetu. I svaka od njih je od netrpeljivosti načinila najveću vrlinu i svaka očekuje spasenje odnekud spolja, i svaka iz protivnog pravca.

? Dozvolite, ne treba odmah ići u krajnost, u tvrdoglavost.
? Ŵa ćete? Mi smo Bošnjaci ljudi tvrde glave. Takve nas svak zna i po tome smo čuveni ? govorio je fra Julijan sa onom istom samodopadnošću.
? Ali, izvinite, što se vi brinete kakvi ste u očima drugih ljudi i šta se o vama misli i zna? Kao da je to važno! Važno je koliko čovek ima od života i šta u životu načini od sebe, od svoje sredine i svoga potomstva.
? Mi čuvamo svoj stav i niko se ne može pohvaliti da nas je naterao da ga promenimo.
? Ali, oče Julijane, nije važan stav, nego život; stav je u službi života; a gde vam je ovde život?

Pri rastancima se ljubavnici najlakše odaju.

? Niko ne zna šta znači roditi se i živeti na ivici izme?u dva sveta, poznavati i razumevati jedan i drugi, a ne moći učiniti ništa da se oni objasne me?u sobom i zbliže, voleti i mrzeti i jedan i drugi, kolebati se i povoditi celoga veka, biti kod dva zavičaja bez ijednoga, biti svuda kod kuće i ostati zauvek stranac; ukratko: živeti razapet, ali kao žrtva i mučitelj u isto vreme.

- Kad pro?ete čaršiju, zadržite se kod Jeni džamije. Oko celog zemljišta je visok zid. Unutra, pod ogromnim drvećem, grobovi za koje niko više ne zna čiji su. Za tu džamiju se zna u narodu da je nekad, pre dolaska Turaka, bila crkva Svete Katarine. I narod veruje da i sada u jednom uglu postoji sakristija koju niko nikakvom silom ne može da otvori. A kad pogledate malo bolje kamenje u tom starinskom zidu, videćete da ono potiče od rimskih ruševina i nadgrobnih spomenika. I na kamenu koji leži uzidan u toj džamijskoj ogradi vi možete lepo pročitati mirna i pravilna rimska slova nekog izlomljenog teksta ?Marso F1avio... ortimo ...? A duboko ispod toga, u nevidljivim temeljima leže veliki blokovi crvenog granita, ostaci jednog mnogo starijeg kulta, negdašnjeg svetišta boga Mitre. Na jednom od tih kamenova ima nejasan reljef na kome se razabire kako mladi bog svetlosti ubija u trku snažnog vepra. I ko zna šta se još krije u dubini, ispod tih temelja. Ko zna čiji su tamo napori sahranjeni i kakvi tragovi zauvek izbrisani. I to je samo na jednom malom parčetu zemlje, u ovoj zabačenoj varošici. A gde su sva ostala bezbrojna velika naselja širom sveta?

- Kaže se, raja se odmetnula, raja je neposlušna i nevaljala. Jeste. Ali treba znati da raja ne diše svojom dušom, nego sluša dah gospodara. To vi dobro znate. Uvijek se gospoda prvo iskvare, a raja samo prihvati. A kad se jednom raja otme i pohasi, idi slobodno pa traži drugu, jer od te nema više ništa.

Jer i vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i sklonostima.

Varate se, dragi fra-Julijane, varate se iz osnova. Malo više toga nemira ne bi škodilo ni vama ovde. Vi vidite da je narod u Bosni podeljen na tri ili čak na četiri vere, podeljene i zakrvljene me?u sobom, a svi zajedno odvojeni neprelaznim zidom od Evrope, to jest od sveta i života. Pazite da na vama, fratrima, ne ostane istorijski greh da to niste shvatili i da ste svoj narod vodili u pogrešnom pravcu i da ga niste na vreme pripremili za ono što ga neminovio čeka. Me?u hrišćanima Turske Carevine se često, i sve češće, čuju glasovi o slobodi i oslobo?enju. I zaista, jednog dana će i u ove krajeve morati doći sloboda. Ali davno je rečeno da slobodu nije dovoljno steći, nego je mnogo važnije postati dostojan slobode. Bez savremenijeg vaspitanja i slobodoumnijih shvatanja, neće vam ništa pomoći što ćete se osloboditi osmailijske vlasti. U toku stoleća vaš se narod umnogome toliko izjednačio sa svojim tlačiteljima da mu neće mnogo vredeti ako ga Turci jednog dana napuste a ostave mu, pored njegovih rajinskih mana, i svoje poroke: lenost, netrpeljivost, duh nasilja i kult grube sile. To, u stvari, i ne bi bilo oslobo?enje, jer ne biste bili dostojni slobode ni umeli da je uživate i, isto kao Turci, ne biste znali drugo do da robujete ili da druge porobljavate. Sumnje nema da će i vaša zemlja jednog dana ući u evropski sklop, ali se može desiti da u?e podvojena i nasledno opterećena shvatanjima, navikama i nagonima kojih nigde više nema i koji će joj, kao aveti, sprečavati normalan razvitak i stvarati od nje nesavremeno čudovište i svačiji plen kao što je danas turski. A ovaj narod to ne zaslužuje. Vi vidite da nijedan narod, nijedna zemlja u Evropi ne zasnivaju svoj napredak na verskoj osnovi...

Kao mnoge neuspele ljude, malene rastom a žive duhom, i njega je izjedala skrivena i suluda ambicija da ne provede vek do kraja ovako sitan, neugledan i neznan, nego da zadivi svet ni sam ne zna kako, gde i čime.

Jer, kao svi usamljeni a slabi i istrošeni ljudi kod kojih se trenutno pokoleba vera u sebe, Davil je silom hteo da u rečima i pogledu drugih ljudi na?e potvrde i podstreka za svoje mišljenje i delanje, umesto da ih traži u sebi. Ali, prokletstvo i jeste u tome što razgovora i saveta ima uvek, osim onda kad nam je to najpotrebnije; i što o onome što nas istinski muči niko neće sa nama jasno i iskreno da govori.

Samo razlika je u tomešto islamske države ratuju bez pritvorstva i protivrečnosti. One rat smatraju oduvek kao jedan važan deo svoje misije na svetu. Islam je i došao u Evropu kao ratujuća strana i do danas seu njoj održao ili svojim ratovanjem ili blagodareći me?usobnim ratovanjima hrišćanskih država. Dok hrišćanske države, koliko ja znam, osu?uju rat u toj meri da uvek jedna na drugu bacaju odgovornost za svaki rat, i osu?ujući ga ne prestaju da ga vode.

On je poznavao nezdravu i tajanstvenu unutarnju složenost ovih Bosanaca koji su isto toliko osetljivi kad se radi o njima samima koliko su preki i grubi kad se radi o drugima.

Ta prezriva i preterana učtivost, kojom se r?avo prikriva potpuna ravnodušnost prema svemu što ljudi govore i što može da se kaže susreće se često kod prestarelih sveštenika svih vera.

U Rotinim sobama je hvatala maha ona hladna pustoš koja vlada u stanovima samaca i osobenjaka.

Kad je nastavi svoj razgovor s Fresineom, Davil se osećao još mudriji i strpljiviji, očeličen tu?om nesrećom.

Kao svi lako uzbudljivi ljudi koji nisu sigurni u sebe, on je teško razlikovao laž od istine i stalno se kolebao izme?u neosnovane sumnje i preteranog poverenja.

Na kraju, sve se bojazni ostvaruju.

Sa kim se Osmanlije tako pažljivo ophode, taj je ili mrtav ili najnesrećniji me?u ljudima.

Gospo?a Davil ne voli sećanja uopšte i kao svi aktivni, instinski religiozni ljudi zazire od glasnih razmatranja koja ne vode ničem, samo nas raznežuju prema samima sebi, slabe prema okolini i često nam odvode misli na stranputice.

Ja još nisam video da je neko koga su dobro istabanali to zaboravio, ali sam sto puta video da ljudi zaboravljaju i najlepše savete i pouke.

Tada su nastupila ona vremena u kojima svak nastoji da bude malen i nevidljiv, svak traži zaklona i skrovišta, tako da se tada u čaršiji govorilo da ?i mišja rupa vredi hiljadu dukata?. Strah je legao na Travnik kao magla pritisnuo sve što diše i misli. To je bio onaj veliki strah, nevidljiv i nemerljiv, ali svemoćan, koji s vremena na vreme nailazi na ljudske zajednice i povije ili pootkida sve glave. Tada mnogi ljudi, obnevideli i zalu?eni, zaborave da postoje razum i hrabrost i da sve u životu prolazi i da život ljudski, kao i svaka druga stvar, ima svoju vrednost, ali da ta vrednost nije neograničena. I tako, prevareni trenutnom ma?ijom straha, plaćaju svoj go život mnogo skuplje nego što on vredi, čine podla i niska dela, ponižavaju se i sramote, a kad trenutak straha pro?e, oni vide da su taj svoj život otkupili po suviše visokoj ceni ili čak da nisu bili
ni ugroženi, nego samo podlegli neodoljivoj varci straha.

Toliko je živa kod slabog čoveka potreba da va se vara i tako neograničena mogućnost da bude prevaren.

Jer nasiljem se mogu izvršavati prepadi i postići korisni preokreti, ali se ne može trajno upravljati. Teror kao sredstvo vladanja brzo otupi. To zna svako, osim onih koji su prilikama ili svojim nagonima prisiljeni da teror vrše.

A kad se čovek u svojim mislima izmiri i sprijatelji sa jednom stvari, onda pre ili posle počne za nju da nalazi potvrde i u stvarnosti.

Tako često biva da moćni ljudi vuku uporno za sobom, do kraja, gomilu svojih štićenika, ne zbog tih štićenika, koje niti poznaju niti cene, nego zbog sebe samih, jer je podrška i odbrana koju pružaju tim ljudima vidan dokaz njihove sopstvene moći i vrednosti.

Znači da ne postoji srednji put, onaj pravi, koji vodi napred, u stalnost, u mir i dostojanstvo, nego da se svi krećemo u krugu, uvek istim putem, koji vara, a samo se smenjuju ljudi i naraštaji koji putuju, stalno varani... Samo se putuje. A smisao i dostojanstvo puta postoje samo utoliko ukoliko umemo da ih na?emo sami u sebi. Ni puta ni cilja. Samo se putuje. Putuje se i troši i zamara.

A ko dobro čini, od njega svak još više dobra očekuje.

A ko u životu uspeva da izrazi svoja najbolja osećanja i najbolje želje? Niko; gotovo niko.

Ivo Andric

Petar Matic
05-05-11, 02:56
....Nisu mi bile pune četiri godine kada sam sanjao da mi je sa ikone sišao jedan svetac, bled
i okićen cvećem kao mrtvac, i predao mi raspelo koje je njemu već bilo teško.
I ništa mi drugo nisi na put dao.
Tebi me je zavetovala majka moja u času teskobe, u jednom od onih časova kada niotkuda nema pomoći i kada su sva vrata zatvorena, osim vrata Tvojih.
Ko je još video da se mala deca opremaju u svet, sa krstom siromaštva i teretom velikih zaveta. A ipak Ti si me tamo poslao i sa licem oca, koji se retko smeje, strogo označio put moj.
Pa kako sam mogao biti srećan....
I jos sam bio lud i samo svoj,otimao se putu i pozvanju, trzao se u stranu i bio kao zlo dete koje ne spava kod kuće nego luta, prljavo i sa nitima sena na odelu a pogled mu mutan i nestalan kao u psa lutalice.
Kada te nisam video nad sobom,mislio sma da te nema.I ništa nije ostalo što nisam učinio da Ti se otmem, jer je malo ko ljubio greh i grešnu radost kao ja. Prolazio sam svetom i udarao levo i desno na vrata tuđih sudbina, ali sva su redom, kao po nekom mučkom dogovoru,bila za mene zatvorena. Nasrtao sam uzalud na vrata čovekova, i posle sam dugo sedeo krvavih ruku, na kamenu.
Jer kasno sam uvideo da se ne otvaraju silom.
Nisam mogao shvatiti zašto je za mene svaki živ čovek tajna vlažnih treptavih očiju i zašto pred mojim koracima se svaka vrata zatvaraju, kao na tajni znak.
A to si Ti hteo da me odbiješ od sveta kao što se deca od godine odbijaju od sise da im se ogadi.To si Ti, o Strašni, postavljao svoju nevidljivu ruku između mene i sveta, da me onda inokosna i ostavljena okružiš svojom ljubavlju koja boli i posvećuje.

Ivo Andrić – “Pismo iz Nemira”

Petar Matic
05-05-11, 02:57
Od mnogih svetova koje čoveku nije poklonila priroda već ih je stvorio njegov vlastiti duh, najveći je svet knjiga. Ispisujući prva slova na školskoj tabli i pokušavajući da čita, svako dete čini zapravo prve korake ka jednom veštačkom i neobično složenom svetu za čije upoznavanje i usavršavanje pravila igre jedan ljudski život nije dovoljan. Bez reči, bez tekstova i knjiga, nema istorije, i ne postoji pojam čovečanstva. Ako neko želi da pokuša da se na malom prostoru, u kući ili sobi, uključi u istoriju ljudskog duha i usvoji je, to može postići jedino u obliku izbora knjiga.

Mi smo, doduše, uvereni da bavljenje istorijom i istorijskom mišlju krije razne opasnosti, a u poslednjim decenijama naši su osećaji izražavali snažan revolt protiv istorije, ali, upravo samo kroz ove revolte mogli smo da naučimo kako odricanje novih porobljavanja i zaposedanja duhovnih nasleđa našeg života i mišljenja još uvek ne izražava našu čednost.

Kod svih su naroda reči i spisi nešto sveto i magično; imenovanje i pisanje su praiskonske magijske radnje, magično osvajanje prirode kroz duh. Posvuda se u svetu dar svetih spisa slavi kao božansko poreklo. Kod najvećeg broja naroda pisanje i čitanje behu svete tajne, veštine koje je posedovalo samo sveštenstvo; beše velika i neuobičajena stvar ako bi se kakav mladi čovek odlučivao da se preda ovim moćnim tajnama. A to nije bilo lako izvesti — trebalo je iskupiti se darovima i žrtvama.

Od vremena naših starih demokratskih civilizacija, plemenitijih i svetijih nego danas, ova je tajna stajala pod božanskom zaštitom, nije se nudila svakome i do nje su vodili teški putevi. Slabo možemo da predstavimo sebi šta je u kulturnom hijerarhijsko aristokratskom uređenju znacilo kad je neko, u narodu analfabeta, bio vičan tajnama rukopisa! Bila je to moć, bela i crna magija, talisman i čarobni štapić.

Sada je to naizgled potpuno drugačije. Danas je, čini se, svet spisa i duha otvoren za svakoga; danas, čini se, umeće pisanja i umeće čitanja predstavljaju nešto malo više od umeća disanja ili, u najboljem slučaju, umeća jahanja. Danas je, čini se, sa spisa i knjiga skinut veo izuzetne časti, čarobnjaštva i magije.

Herman Hese – “Magija knjige”

beli54nl
05-05-11, 08:02
Svetlost cudesnog

Slusaj Anatolij, ne pravi se vazan' rekao je smejuci se. 'Posle Dostojevskog poznato je da i Sloveni imaju dusu. Bar neki. Taj Dostojevski svakako! -Svi Sloveni imaju dusu. Narocito Rusi. Samo se vecina njome ne sluzi! - 'A sta je s nama na Zapadu? -'Vi je dakako nemate.Ali vama dusa ne treba. Vi imate sjajnu tehnologiju. Ako vam ikada zatreba, vec cete nesto smisliti. Vestacku dusu. Poput vestackog bubrega.
Besnilo/Borislav Pekic

A onda bolesnik jos jednom otvori oci i zagleda se u lice svog prijatelja.
Ocima se oprastao od njega. Pa prosapta, pokrenuvsi se mao, kao da je pokusao da zavrti glavom : "Ali kako ces ti jednom umreti Narcise, kad nemas majke ? Bez majke se ne moze voleti. Bez majke se ne moze umreti.
Narcis i Zlatousti/ Herman Hese

LJudska dusa sastoji se uostalom, od beskrajnog broja soba,od kojih su neke ogromne, neke ne vece od ostave za metle, neke zakljucane, a neke obasjane zaslepljujucom svetloscu.
Stiven King & Piter Straub/ Crna Kuca

Prtljag pokleknu. Rinsvind podje dalje. Posto je presao nekoliko metara, zastade i oslusnu. Nije bilo nikakvog zvuka. Kada se okrenuo, Prtljag je bio tamo gde ga je ostavio. Izgledao je nekako scucureno. Rinsvind promisli na trenutak. 'Ajde dobro' rece. 'Dolazi!.
Okrenuo se i uputio ka Univerzitetu. Posle nekoliko minuta, Prtljag kao da je doneo odluku. Ponovo je protegnuo nozice i zatrupkao za njim. Nije izgledalo kao da mu je ostalo puno izbora. Isli su kejom, pa u grad, dve
tackice u iscezavajucem krajoliku, koji je, kako se perspektiva sirila, obuhvatio i sicusni brod na pocetku putovanja preko sirokog zelenog mora, koje je bilo tek deo blistavog kruznog okeana, na oblacima prosaranom Disku, na ledjima cetiri dzinovska slona koji su stajali na oklopu ogromne kornjace. Koja ubrzo postade odsjaj medju zvezdama, i isceznu.

Teri Pracet

beli54nl
05-05-11, 08:06
Devet milijardi Bozijih imena

...- Ovo je pomalo neuobičajen zahtjev - reče dr Wagner nadajući se da to ipak zvuči kao ograničena preporuka.
- Koliko znam to je prvi put u našoj praksi da jedan tibetski sa mostan traži da bude opremljen automatskim serijskim kompjutorom. Ne želim biti znatiželjan, ali nikad ne bih ni pomislio da bi vašoj, hm, instituciji bio od koristi takav široj. Da li biste nam ipak rekli što kanite tim strojevima?
- Vrlo rado - odgovori lama, popravi malo svoju svilenu halju i pažljivo odloži priručnik kojim se koristio za tekuću konverzaciju.
- Vaš kompjutor Mark V može obavljati svaku rutinsku matematičku operaciju sve do deset brojki. No mi smo zainteresirani za slova, a ne za brojke. Zato bismo že
ljeli da izmijenite kružni tok tako da stroj otiskuje riječi umjesto brojki.
- Ne razumijem potpuno . ..
- To je projekt na kome smo radili u posljednja tri stoljeća. Zapravo i duže, otkad je osnovan lamaizam. Možda je to vama i vašem načinu mišljenja strano, ali se nadam da ćete dobronamjerno saslušati moje razlaganje.
- Svakako.
- To je, zapravo, vrlo jednostavno. Mi upravo završavamo jedan popis svih mogućih božjih imena.
- ? Kako molim?
- Imamo razloga da vjerujemo - nastavio je lama ne zbunjujući se nimalo - da sva ta imena mogu biti napisana sa samo devet slova abecede koju smo mi izmislili.
- I vi ste na tome radili tri stoljeća?
- Točno. Očekujemo da će nam za dovršenje tog zadatka biti potrebno petnaest tisuća godina.
- Oh - dr Wagner se malo zbunio. - Sada mi je već jasnije zašto želite unajmiti jedan od naših najnovijih strojeva. Ali kakva je, zapravo, svrha toga projekta?
Lama kao da je oklijevao i dr Wagner je pomislio da ga je možda uvrijedio. Ako je i bilo tako, to se uopće nije zapazilo po laminu odgovoru.
- Nazovite to ritualom ako želite, ali to je glavni smisao našeg vjerovanja. Sva ta brojna imena vrhovnog bića - Bog,
Jehova, Alah i tako dalje samo su nazivi koje su izmislili ljudi. A postoji tu i ozbiljan filozofski problem o kojem ne bih želio govoriti. No među svim tim mogućim kombinacijama slova, pojavljuje se i takva koju bismo mogli nazvati pravim imenima boga. Sistematskim zamjenjivanjem slova pokušali smo ih sve evidentirati.
- Razumijem. Vi ste počeli s AAAAAAA i radili sve do zzzzzzz...
- Točno tako, iako se mi koristimo posebnom abecedom, nije nam bilo teško da tome prilagodimo električne pisaće strojeve. Mnogo je zanimljiviji problem bio pronaći odgovarajući kružni tok da bi se uklonile smiješne kombinacije. Na primjer, ni jedno se slovo ne smije pojavljivati više od tri puta zaredom.
- Tri? Vi svakako mislte dva puta.
- Tri, tri je ono točno. Mislim da bi predugo trajalo dok bi vam sve to rastumačio, čak i kad biste razumjeli naš jezik.
- Vjerujem vam na riječ - reče dr Vagner. - Nastavite.
- Na svu sreću bit će vrlo lako prilagoditi vaš automatski serijski kompjutor tome poslu. Kada jednom bude ispravno programiran, on će mijenjati svako slovo po redu i otisnuti rezultat. Nama bi za to bilo potrebno petnaest tisuća godina, a stroju samo sto dana.
Dr Wagner je jedva bio svjestan šuma što je dopirao s Manhattana duboko ispod njih. Sada je bio u jednom stranom svijetu, u prirodnom svijetu, u planinama koje nije stvorila ljudska ruka. Visoko gore u zabačenim himalajskim predjelima ovi su monasi sastavljali popis besmislenih riječi. Ima li ljudska glupost granica? No on ne smije dopustiti da se opazi što je pomislio. Kupac je uvijek u pravu. . .
- Bez sumnje - odgovorio je dr Wagner - mi možemo prilagoditi Mark V da otiskuje popis takva karaktera. Mnogo me više zabrinjava postavljanje i održavanje kompjutora. Dopremiti ga u Tibet ovih dana nije baš tako jednostavno.
- To je naša briga. Sastavni dijelovi su dovoljno maleni te ih se može poslati avionom To i jest jedan od razloga šio smo se odlučili baš za vaš kompjutor. Ako ga dopremite u Indiju, mi ćemo se pobrinuti za dalji transport.
- I vi želite angažirati dva naša inženjera?
- Na tri mjeseca koliko će trajati rad na projektu
- U redu, dat ćemo vam naše najbolje ljude.
Dr Wagner je nešto zapisao na komadiću papira.
- Postoje samo jod dvije stvari koje bi...
Prije nego što je mogao završiti rečenicu lama je izvadio komad papira
- Ovo je moja potvrda o kreditu u Azijskoj banci
- Hvala. To bi bilo sasvim dovoljno što se toga tiče. Druga je stvar tako trivijalna da se ne usuđujem ni spomenuti, ali je vrlo čudno kako se ponekad na to zaboravlja . Kakav vam je izvor električne energije?
- Dizelski generator koji daje 50 kilovata 110-voltne struje. Postavljen je prije pet godina i vrlo je pouzdan. On je život u samostanu umnogome olakšao, a bio je postavljen kako bi davao energiju za okretanje molitvenih valjaka.
- Svakako - odgovorio je dr Wagner kao eho - Trebao sam odmah pomisliti na to.
Pogled s pregrade izazivao je vrtoglavicu ali s vremenom se čovjek na sve navikne. Nakon tromjesečna boravka Georgea Hanleyja više nije impresionirala dubina od gotovo tisuću metara do doline, u kojoj su se nalazila obrađena polja kockasta kao šahovska ploča. Naslonio se na vjetrom izglačani kamen gledajući mrzovoljno u daleke vrhove planina čijih se imena nije ni potrudio sjetiti.
Ovo je najluđa stvar koju smo ikada počeli, razmišljao je. "Projekt Šangri La", kako ga je krstio neka mudrac. Već je tjednima Mark V izbacivao hrpe papira sa črčkarijama Strpljivo i nezaustavljivo, kompjutor je slagao slova sve nova i iznova u sve moguće kombinacije iscrpljujući jednu klasu prije no sto bi prešao na novu. Kako se vrpca pojavljivala iz elektromagnetskog pisaćeg stroja, monasi su brižljivo sređivali i slagali stranice u velike tomove. Još jedan tjedan i oni će biti gotovi, hvala svevišnjem s toliko imena. Kakva je te mutna kalkulacija uvjerila monahe da uzmu baš devet slova a ne deset ili dvadeset ili čak stotinu, to Georg nije znao.
Jedna mu je od noćnih mora bila da će se plan promijeniti i da će dalaj-lama proglasiti da se projekt produljuje do 2060. godine, a to bi im bilo slično.
George je čuo kako se otvaraju teška drvena vrata i Chuck se pojavio na ogradi pored njega. Kao i obično, Chuck je puštio jednu od onih debelih cigara zbog kojih je postao tako popularan kod ovih monaha. Ti su veseljaci bili spremni prihvatiti gotovo sve manje, a i neke veće životne užitke. Ipak, postojala je jedna stvar koja je išla njima u prilog. Možda su bili malo luckasti ali nisu bili puritanci. Ta njihova česta odlaženja dolje u selo, na primjer . ..
- Slušaj me, George - reče Chuck užurbano. - Načuo sam nešto što bi nam moglo natovariti nevolje na glavu.
- Što se događa? Je li neki zastoj na stroju? To bi bilo najgore što bi nam se moglo desiti.
Tada se zaista ne bi mogli još vratiti a ništa ne bi bilo strasnije. Kako su se sada osjećali, čak bi i reklame na televiziji bile kao mana s neba. Napokon to bi bila bar nekakva veza s kućom.
- Ne, nije riječ o tome. - Chuck sjedne na ogradu što nije običavao jer se plašio da ne padne u ponor. - Upravo sam saznao o čemu je tu zapravo riječ.
- Što misliš time reći, pa mislio sam da mi to znamo.
- Svakako, mi znamo što to rade ti monasi. Ali nismo znali zašto. To je najluđa stvar koju sam ikada...
- Pa reci mi već jednom, ne okolišaj - zagundao je George nezadovoljno
- Dalaj-lama je bio sa mnom vrlo iskren. Znaš kako svako popodne upada u prostoriju kod Marka V da vidi kako napreduju stvari. E, pa ovaj put je bio vrlo uzbuđen ili bar onako i onoliko koliko on uopće može biti uzbuđen. Kada sam mu rekao da smo na posljednjem ciklusu, zapitao me onim slatkorječivim engleskim, da li sam se ikada upitao zašto oni to rade. Rekao sam "Dakako"... i on mi je onda sve ispričao.
- Hajde pričaj i ne gnjavi toliko.
- Dakle, oni vjeruju kako kada nabroje sva imena gospoda Boga, a oni pretpostavljaju da A ima devet milijardi, bit će postignut Božji cilj. Čovječanstvo će stići do svojeg kraja i neće biti više nikakva smisla nešto nastavljati dalje. Njihov će svijet završiti, stići do kraja i prestati postojati. Zvuči pomalo kao nekakvo svetogrđe.
- Pa što ćemo onda početi, što da radimo? Da se ubijemo?
- To nije potrebno. Kada popis bude kompletan, na scenu stupa sam gospod Bog i pomete stvar... i ništa više!
- Oh, razumijem. Kada završimo naš posao, bit će smak svijeta. Sudnji dan.
Chuck se nervozno nasmija.
- Upravo sam to i rekao dalaj-lami. I znaš što se dogodilo? Pogledao me je poprijeko kao da sam najbedastiji đak u razredu i rekao "Nema ničeg običnijeg od toga".
George je malo razmišljao.
- To je ono što ja nazivam gledati šire na stvari - rekao je ozbiljno. - Ali što misliš da bismo mi morali učiniti?
Mislim da to nimalo ne mijenja stvar što se nas tiče. Napokon, mi smo znati da su oni malo luckasti.
- Ali, zar ti ne vidiš što bi se moglo dogoditi? Kad popis bude završen i kad ne zatrubi ona posljednja truba ili što oni već očekuju, lako se može desiti da okrive nas. Da je naš stroj kriv što nije dobro obavio posao. Ne volim nimalo takvu situaciju.
- Jasno mi je što misliš - kazao je George polagano. - Imaš ti i pravo. Ali takve su se stvari događale i prije, znaš i sam. Kad sam bio dijete imali smo nekog suludog propovjednika koji je govorio da će svijet propasti iduće nedjelje. Mnogo mu je ljudi povjerovala pa su čak prodali i svoje kuće. E, a kad se ništa nije zbilo, nisu bili ozlojeđeni kao što bi čovjek očekivao. Oni su samo kazali da je pop malo pogriješio i dalje su mu vjerovali. Mislim da neki još vjeruju.
- Dobro, to je bilo tada, ali ovo ovdje je nešto drugo.
Mj smo ovdje sami, a njih je na stotine. Oni mi se sviđaju i bit će mi stvarno žao kad se cijela stvar sruči na leđa dalaj-lame. Kada se završi popis, onda treba okrenuti tri obredna valjka koje se dosad nije smjelo dirnuti, i kad se i tada ništa ne dogodi...
- No ipak bih želio da sam negdje na nekom drugom mjestu
- Ja to želim već tjednima. No ništa ne možemo učiniti dok ne istekne ugovor i ne stigne transportni avion koji će nas odvesti odavde.
- Svakako - reče Chuck zamišljeno - ipak bismo mogli malo sabotirati.
- Vraga bismo mogli. To bi samo pogoršalo položaj.
- Ne, onako kako sam ja zamislio. Stroj će završiti svoj posao za četiri dana. Avion će stići za tjedan dana. Dakle, pokvarit ćemo nešto da bismo imali što popravljati upravo toliko dana. Ako dobro proračunamo, možemo biti dolje na aerodromu u vrijeme kad budu posljednja imena izlazila iz stroja.
Onda nas više neće moći uhvatiti.
- Ne sviđa mi se sve to - reče George. - To će biti prvi put da napuštam nezavršen posao. Osim toga, to će im biti sumnjivo. Ne, ja ću ostati i prihvatiti sve što god bude.


Arthur C. Clarke

beli54nl
05-05-11, 08:11
NA DRINI ĆUPRIJA

Isto tako gadio mu se ovaj narod, i to muslimani kao i hrišćani, koji je spor i nevešt u poslu, ali brz na podsmeh i nipodaštavanje, i tako dobro ume da na?e podrugljivu i razornu reč za sve što ne shvata ili ne ume da uradi.

Svoje nepoštenje prikrivao je, kao što to često u životu biva, velikom revnošću i preteranom strogošću.

Ljudi koji sami ne rade i ne preduzimaju ništa u životu lako gube strpljenje i padaju u pogreške kad sude o tu?em radu.

Jer ništa ljude ne vezuje tako kao zajednička i srećno preživljena nesreća.

Zaborav sve leči, a pesma je najlepši način zaborava, jer u pesmi se čovek seća samo onoga što voli.

Ostala je i nada, bezumna nada, to veliko preimućstvo potlačenih.

U toj velikoj i čudnoj borbi koja se u ovoj Bosni vekovima vodila izme?u dve vere, a pod vidom vera za zemlju i vlast i svoje sopstveno shvatanje života i ure?enje sveta, protivnici su otimali jedan drugom ne samo žene, konje i oružje, nego i pesme. I mnogi je stih prelazio ovako od jednih drugima, kao dragoceni plen.

Slučaj je hteo, slučaj koji satire slabe i neoprezne, da su tu povorku otvorila ova dva prosta čoveka, dvojica iz gomile neukih, ubogih i nedužnih, jer ti su često prvi koje hvata nesvestica pred vrtlogom velikih doga?aja i koje taj vrtlog neodoljivo privlači i guta.

Kasabalije ne vole da pamte zlo i ne mare da brinu brigu unapred; u krvi im je saznanje da se pravi život sastoji od samih zatišja i da bi ludo i uzaludno bilo mutiti ta retka zatišja, tražeći neki drugi, čvršći i stalniji život koga nema.

A predveče okupljali su se dokoni ljudi u mehani oko ribara i Ćorkana sa onim nezdravim i ružnim ljubopitstvom koje je naročito razvijeno kod sveta čiji je život prazan, lišen svake lepote i siromašan uzbu?enjima i doživljajima.

Zaista, teško je bilo naći dva gora pregovarača i nezgodnija čoveka. Od njih se nije moglo očekivati drugo do da povećaju opštu zabunu i stvore jedan sukob više. To je bilo za žaljenje, ali se nije dalo izmeniti, jer u trenucima društvenih potresa i velikih, neminovnih promena obično izbiju upravo ovakvi ljudi napred i, nezdravi ili nepotpuni, vode stvari naopako i stranputicom. U tome i jeste jedan od znakova poremećenih vremena.

Tako se uvek u blizini nadmoćnog neprijatelja i pre velikih poraza javljaju u svakom osu?enom društvu bratoubilačke mržnje i me?usobni sukobi.

Dobro školovan, znao je dosta, važio da zna mnogo, a sam je smatrao da zna još više.

Nesreća nesrećnih ljudi i jeste u tome što za njih stvari koje su inače nemoguće i zabranjene postanu, za trenutak, dostižne i lake, ili bar tako izgledaju, a kad se jednom trajno usele u njihove želje, one se pokažu opet kao ono što jesu: nedostupne i zabranjene, sa svim posledicama koje to ima po one koji za njima ipak posegnu.

Najsla?e se plače povodom tu?e žalosti.

Život u kasabi pored mosta bivao je sve življi, izgledao sve sre?eniji i bogatiji, i hvatao ravnomeran korak i dotle nepoznatu ravnotežu, onu ravnotežu kojoj svaki život, svuda i oduvek teži, a koju postiže samo retko, delimično i prolazno.

Narod je nalazio rada, zarade i sigurnosti. A to je bilo dovoljno da život, spoljni život, i ovde krene ?putem usavršavanja i napretka?. Sve ostalo je potiskivano u onu mračnu pozadinu svesti gde žive i previru osnovna osećanja i neuništiva verovanja pojedinih rasa, vera i kasta, i tu, prividno mrtva i pokopana, spremaju za docnija, daleka vremena neslućene promene i katastrofe, bez kojih narodi, izgleda, ne mogu da budu, a ova zemlja pogotovu.

LJudi krute pameti i tvrda srca sporo stare.

Tako je ljudski život udešen ? i sam bog jedini tako je hteo ? da uz svaki dram dobra idu dva drama zla, da na ovoj zemlji ne može biti dobrote bez mržnje ni veličine bez zavisti, kao što nema ni najmanjeg predmeta bez senke. To naročito važi za izuzetno velike, pobožne i slavne ljude. Uz svakog od njih raste, uporedo sa njihovom slavom, i njihov krvnik i vreba priliku, pa nekad je uhvati pre a nekad posle.

Nije važno koliko čovek vremena uštedi, nego šta s tim ušte?enim vremenom radi; ako ga na zlo upotrebi, onda bi bolje bilo da ga nema.

Čim jedna vlada oseti potrebu da svojim gra?anima obećava putem plakata mir i blagostanje, treba biti na oprezu i očekivati obrnuto od toga.

Svaki ljudski naraštaj ima svoju iluziju u odnosu prema civilizaciji; jedni veruju da učestvuju u njenom raspaljivanju, a drugi da su svedoci njenog gašenja. U stvari, ona uvek i plamsa i tinja i gasne, već prema tome sa kog mesta i pod kojim uglom je posmatramo.

Znaju jedan drugog do u sitnice i upravo stoga ne mogu jedan drugog ni pravo da ocene ni istinski da vole... On se bio uhvatio za tu ljubav sa svim onim žarom koji mogu da unesu u te stvari ogorčeni i nezadovoljni ljudi.

Jer, nije ljudska želja ono što raspolaže i upravlja stvarima sveta. Želja je kao vetar, premešta prašinu sa jednog mesta na drugo, zamračuje ponekad njome ceo vidik, ali na kraju stišava se i pada i ostavlja staru i večnu sliku sveta iza sebe.

Ima tri stvari koje se ne daju sakriti, govorili su Osmanlije, a to su: ljubav, kašalj i siromaštvo.

Izvesno ste i vi primetili kako čovek lako zaboravlja da kaže ono o čem ne voli da govori.

Izgleda da je ovom sadašnjem naraštaju više stalo do njegovih shvatanja o životu nego do života samog.

Onaj ko to sagleda i preživi, taj zanemi, a mrtvi i onako ne mogu da govore. To su stvari koje se ne kazuju, nego zaboravljaju. Jer da se ne zaboravljaju, kako bi se moglo ponavljati?

Najbednija i natragičnija od svih čovekovih slabosti nesumnjivo je njegova potpuna nesposobnost predvi?anja, koja je u opštoj protivnosti sa tolikim njegovim darovima, veštinama i znanjima.

Zaljubljena žena i kad je potpuno razočarana, voli svoju ljubav kao nesu?eno dete.

Treba bježati odavde, kao od kuće koja se ruši. Ovi mnogobrojni i zbunjeni spasioci koji se javljaju na svakom koraku najbolji su znak da idemo u susret katastrofi.

U kasabi je tek sad otpočela prava hajka na Srbe i sve što je sa njima u vezi. LJudi se podelili na progonjene i na one koji gone. Ona gladna životinja koja živi u čoveku i ne sme da se pojavi dokse ne uklone prepreke dobrih običaja i zakona, sad je oslobo?ena. Znak je dat, prepreke su uklonjene. Kao što se često u ljudskoj povesnici dešava, prećutno su dopušteni nasilje i pljačka, pa i ubijanje, pod uslovom da se vrše u ime viših interesa, pod utvr?enim parolama, nad ograničenim brojem ljudi, odre?enog imena i ube?enja.

Tako im prolazi noć i sa njom život, sav od opasnosti i stradanja ali jasan, nepokolebljiv i prav u sebi. Vođeni drevnim i nasle?enim nagonima, oni ga cepkaju i dele na trenutne utiske i neposredne potrebe, gubeći se potpuno u njima. Jer jedino tako, živeći svaki trenutak odvojeno i ne gledajući ni napred ni natrag, može se ovakav život podneti i živ čovek sačuvati za bolje dane.

Ivo Andric

Petar Matic
05-05-11, 23:14
Prelazeći lagano prstima preko glatke kože usnule Une, tog putenog, ružičastog predela bez kraja i konca koji se protezao nekud unedogled, gubeći se u sumraku zen-sobe, profesor se nalazio u stanju ničim neometenog sklada, potpuno oslobođen sopstvene težine, ambicija, erotike, požude, bilo kakvih želja. Una je spavala sa svojom dirljivo napućenom njuškicom na njegovom ramenu. Nozdrve su joj se širile i skupljale u ravnomernom ritmu, talasajući mu blago runo na grudima, po kojima je sredovečna jesen prošarala kosmatu preriju sedim. Ako je baš nešto i želeo, bilo je jedino to da dohvati cigaretu i šibice sa tepiha pokraj postelje a da ne probudi tim pokretom Unu. Odustade.

Eto, to je, dakle, ta sreća koju smo toliko dugo čekali! Kako je zapanjujuće jednostavna! Mogu da je dodirnem. Liznem. Ugriznem. Opipam. Pomirišem. Zbog ovakvih lepotica vođeni su dugi, iscrpljujući ratovi; muškarci su se tukli i proslavljali, radili kao robovi, gazili jedni druge, da bi na kraju najveći broj njih dockan stigao do cilja. Imam je u pravo vreme! Stekao sam je stigavši prečicom do lepote, verovatno potpuno slučajno, ali - imam je! istina, možda nezasluženo, ali - imam je! - ona je tu, i to, očigledno, više nije samo puki san pred jutro.

Momo Kapor – „Una“

beli54nl
06-05-11, 07:43
LJUBAVNI RAZGOVORI

Par budućih ljubavnika išao je sredinom ulice u pešačkoj zoni, malo pre večere. Grad je plamteo u večernjim bojama. Velike stare zgrade su se presijavale pod sve slabijim sunčevim zracima, kamene fasade su im bile narandžaste kao usijano gvož?e. Mladi, okupljeni u grozdove, tumarali su naokolo, ćaskali i smejali se, flertovali. U toj nekadašnjoj fakultetskoj četvrti još je bilo nečeg svečarskog i bezbrižnog. Jun je bio lep i dnevna žega je još uvek opterećivala vazduh. Žena je na sebi imala laku haljinu s plitkim izrezom, koji se gubio ispod muslina žute ešarpe oko njenog vrata. Njena silueta i hod ukazivali su, pre nego lice, da je ona mlada žena; a nešto drugo na njoj, neka neusiljenost, neka neuhvatljivost otkrivala je da više nije devojčica. Nije više imala onu nespretnost, onu unutrašnju smetenost što, poput žiga, obeležava i štiti devičanstvo. Umesto toga, zadovoljstvo, koje joj je očigledno pričinjavalo koketiranje, nagoveštavalo je da ta žena ume da se ponaša u muškom društvu. Njen pratilac je već bio prošao kroz period raspaljenosti i približavao se onom trenutku u životu kad kod onih koji su na ovaj svet došli posle nas prvo primećujemo mladost da bismo joj se iskreno divili. Imao je četrdeset devet godina, još uvek gustu plavu kosu, ali crte lica koje su počinjale da blede. Nije bio lep i nije se ni trudio da ostavi takav utisak. Ta činjenica nije bila puki detalj: svedočila je o tome koliko je taj čovek samouveren. Bio je prilično nemarno obučen, u svetlo odelo i belu košulju zakopčanu do mesta na kome se nalazio čvor kravate lišene mašte. Odelo je bilo izgužvano, sigurno se znojio, pošto su kratkotrajni naleti povetarca koji se probijao kroz grad donosili samo vazduh ugrejan od asfalta. Moglo je, dakle, da se nasluti da nije išao kući da se presvuče pre tog sastanka, za razliku od svoje prijateljice, koja se sigurno dugo spremala. Tako?e je bilo jasno da to nije ni poslovni sastanak, ni porodični izlazak u smiraj dana, već ljubavni susret. I sve to bilo je jasno već na prvi pogled svakome ko bi ih video zajedno.
Činilo se da slede korake nekog komplikovanog plesa dok su grabili napred, kao da žure. A uopšte nije bilo tako. Hod im je ubrzavala želja da iza?u iz te gomile. Išli su jedno pored drugog, rastajali se, sastajali, ponovo razdvajali, ševrdajući da bi se probili kroz mnoštvo prolaznika. Kad bi se udaljili jedno od drugog, on je ubrzavao korak da je sustigne, i nije odvajao oči od nje, a ona je, kao da njega više nema i kao da se ona sama zabavlja, cupkala po ivičnjaku, skakućući izme?u grupa neznanaca, kao neka košuta, i mašući majušnom tašnom prebačenom preko ramena. Niko, dakle, ne bi ni pomislio da je to neusiljeno držanje maska za snažno uzbu?enje, ljupki izraz unutrašnjeg treperenja. Silno je želela da se dopadne! I, kako to obično biva, ta ženska žudnja poništavala je njenu sigurnost.
Dakle, u tom trenutku, kad su stvari bile na početku, njena spontanost je bila uništena. Pokušavala je da povrati pribranost čim bi je njen pratilac pogledao. A on ju je gledao bez prestanka. Najpre se brinula zbog svoje odeće. Da nije previše ovakva ili onakva? Želela je da izgleda kao osoba od ukusa. Sad je čak razmišljala i o svojim pokretima. Zašto skakućem? - pitala se. To je detinjasto. I prestala je da skakuće. Gledao ju je osmehujući se. Ne kurtoaznim osmehom, već zadovoljnim.

Alis Ferne

beli54nl
06-05-11, 07:46
VREME SMRTI

Ljudi se vide u patnji, narod na svadbi, a država u ratu.
Niko se od rata nije vajdio ni kad je pobedio.
Najbolja je ona odluka koja se ne menja.
Eh, kad bi Crnogoraca bilo dve armije u punoj formaciji... Mi bismo, moj profesore Božić proveli u Beču... (Mišić)
Malo, bogami, sasvim malo mudrog i dobrog mogu i stignu ljudi da kažu. Da urade, još manje.
I taj genijalni Napoleon, biće da je stvarno svojom glavom dobio samo jednu bitku. Za ostale pobede nisu manje zaslužni njegovi protivnici. I inače, često je za pobedu, poraženi zaslužniji od pobednika.
Nikad, ni da rat traje sto godina, neću razumeti: zašto su predstavnici otadžbine i ostalih tzv. nacionalnih svetinja uglavnom svirepi i glupi?. . . To nam je nacionalno svojstvo. Mi smo svirepi prema svemu što volimo.
Sve što ljudi čine, a nije nečasno i nikom ne smeta, treba činiti. Ne valja se mnogo izdvajati ni u poštenju.
Poginuti za pobedu ili poraz, nije naša dilema. Čak je, bogami, uzbudljivije poginuti u porazu. Niko te neće spominjati ako pogineš za pobedu.
Uzdaš li se u boga? Nije ti ni bog za veliku muku i nesreću. Kao da ti se i on pomete, pa ne ume da odredi početak i kraj.
U zdravom čoveku, ništa se tako lako i brzo ne obnavlja kao nada. Kao vera, gospodo. I kad je najočajniji, čovek vapi za nadom.
Ako postoji nešto što se može smatrati ljudskom srećom, onda je to pre svega, sigurno je to ljubav. Mi smo srećni onoliko koliko volimo i koliko nas vole.
Napaćen čovek više voli da ga dobrim prevariš no da ga u muci sa zlom istinom ostaviš. Nikog dugo ne boli kad je bijen za istinu. On će tada verovati da su starešine pravedne. A od uživanja te pravde nema većeg zadovoljstva za čoveka.
Ja smatram da je ovaj svet manje-više odvratno uredjen. Nije on takav zato što ga carevi, kraljevi i vlastodršci takvim čine. Svet je odvratan prosto zato što su ljudi u ogromnoj većini najobičniji glupaci. I sve su nesreće odatle. Iz gluposti.
Svet je tako sazdan da su ljudi s najvećim zabludama često i ljudi s najvećim pravima.
Sloboda je kad me nije strah da volim i poštujem ono što po svojoj pameti i duši volim i poštujem. I da ne volim i ne poštujem ono što neću. Kad je vlast nevaljatna, kao naša, ako ne možeš da je promeniš, onda joj podvaljuj.
U porazu, čovek mora biti hrabar i postojan. U uspehu, čovek treba da bude lukav i razuman.
Ništa na svetu nema takvu snagu za nered i besmisao kao vojska u strahu i osveti: ništa zemlju tako ne nagrdi kao bežanje vojske.
Sila i zlo pod jednom su kapom.
Kad mali pobedi velikog, kad slabiji porazi moćnijeg od sebe, sme li se sutra dobru nadati? Ne. Taj će biti svirepo kažnjen i za narušeni zakon ovog sveta. Sme li u mir verovati Srbija, koja porazi Austro-ugarsku carevinu? Čeka nas osveta. Neminovna osveta.
Ako jedan narod nema velike knjige o sebi, to je dokaz da nema šta ni da pamti.
Velike ratne pobede i dogadjaji koje istorija proglasi pobedama pripadaju samo potomcima. Oni imaju pravo da ih uživaju i koriste. Savremenici nikako. Jedino pljačkaši, vlastoljupci i častoljupci traže ličnu vajdu u ratnoj pobedi.
Od borbe za slobodu imaju korist jedino oni kojima sloboda nije ni potrebna. Oni koji se za nju nisu ni borili.

Dobrica Cosic

beli54nl
06-05-11, 07:54
ADAKALE

Činilo mu se da samo vrhovi i dno društva znaju šta rade i da svi ostali između te dvije sorte podliježu fanatizovanju, lakovjernosti i strpljivom ropskom čekanju da se stanje poboljša i da se stvari srede bilo na ovom gorem, bilo na onom drugom, boljem svijetu.

Najstariji zapis koji se odnosio na staru pravoslavnu crkvu pet stotina koraka dalje od katoličke crkve na desnoj obali rijeke uz samu Baščaršiju, potiče iz daleke 1516. godine.

Koncem sedamnaestog vijeka veliki dušman dođe do šeher Sarajeva. Taj veliki prokleti dušman ovoga grada bio je princ Eugen Savojski sa svojom silom i ordijom. On zauze, orobi, opljačka i popali Sarajevo. Nepoznati ljetopisac zapisa da je te nesretne godine opljačkana i zapaljena pravoslavna crkva. Zapisano je da je tada srušena i Husrefbegova sahatkula.

"Jer grad naše prve mladosti i žena naše prve ludosti nemaju ničega zajedničkog sa realnim svijetom".

Dok nije bilo ovih silnih vozila, ovih konzervi što smrde i prde, sarajevske stare mahale su bile u blaženom snijevanju zatrpane sevdalinkom i tišinom.

Sjetih se persijskog pjesnika Omera Hajama: "Baci juče, pusti sutra, gledaj danas!"

Davno sam slušao priču o gradnji Begove džamije.
Kažu Husrefbeg raspisao natječaj, ili kako bi neki danas rekli konkurs.
Javila su se tri slavna neimara.
Prvi reče: Čestiti beže, ja bih prvo sagradio džamiju, a tek onda prema njoj upriličio munaru.
Drugi reče: Nipošto, nipošto, prvo bih ozidao munaru, pa prema minaretu tek onda podizao džamiju.
Treći, slavni Sinan neimar tada istupi, pa izusti:
Koješta, čestiti beže! Ja bih prvo napravio jedan veliki zahod!
Beg skoči pa dreknu: Šta reče?! Šta reče?!
Rekoh! Napravio bih prvo zahod da nam se majstori ne pišaju u temelje božije kuće!
Aferim! Aferim! uskliknu beg.
Tako je Sinan neimar, kako predanje kaže pobijedio na natječaju, ili kako bi neko danas rekao na konkursu.

U ovoj čuvenoj Prvoj muškoj gimnaziji bio je đak Ivo Andrić.
Kada je slavila osamdesetu obljetnicu među zvanicama bio je i slavni pisac.
Pozdravljajući prisutne, pričao mi je davno Andrić, direktor se obratio i đacima i rekao im da ako budu prilježni i vrijedni i ako budu dobro učili mogu i oni dostići slavu nobelovca koji je nekada sjedio u ovim klupama.
Andrić se blago tada nasmiješio i prošaputao:
- Pa, ja sam, izvinite, ponavljao sedmi razred ove slavne gimnazije!

"Nisam mogao da dozvolim da propadne čovjek čije sam interese sa tolikom upornošću branio, jer smo mi više privrženi nekome po dobročinstvima koje mu činimo nego po uslugama koje od njega dobijamo: postupajući tako, branimo svoje sopstveno djelo." - gospodar Ilirije, maršal Marmon o Hadžibegu Rizvanbegoviću.

"Nikad se ne zna kada ćeš i od koga čuti onu pravu riječ koju si dugo i uzaludno tražio, a ona je bila na nečijim tuđim usnama" – Ivo Andrić

Čitavog života nastojim da steknem i sačuvam neke druge navike. Možda navika i nije druga, nego prva priroda.

A jednom priča kako je (Ivo Andrić) svjesno proveo najteže dane bombardovanja u Beogradu, u svojoj podstanarskoj odaji, u Prizrenskoj ulici. Samo je, kaže, prvog dana, uzbuđen i uplašen od piske sirena, istrčao iz kuće i zaputio se za nepreglednom kolonom naroda koji je bježao prema malom Mokrom Lugu. Idući tako u toj gomili osvrnuo se oko sebe i primijetio da ljudi vode sa sobom svoje porodice, svoju djecu, svoje onemoćale roditelje i rođake. Kaže, pogledao sam sam sebe od glave do pete i vidim da ja spasavam samo sebe i svoj "iberciger"... Bilo ga je veli, sramota i više nikad nije, ni u danima najžešćih uzbuna i bombardovanja, napustio svoj dom.

Sjećam se, u tom stanu u Prizrenskoj, imao je na policama brdo ispisanih svezaka, a i na pisaćem stolu, pored notesa teftera i različitih papira bile su nekolike olovke i mala školska guma za brisanje. Pričao mi je kako prije nego što "pređe" da pravi literaturu vrlo brižljivo bilježi mnoge pojave, utiske i zapažanja u te svoje sveske. Tako, na primjer, kada se razboli, kada dobije bolove u stomaku, on pomno bilježi reakciju svoga organizma, jer, kaže, kako bi istinito pošteno u svojoj prozi opisao trovanje nekog paše u Travniku ili Sarajevu...

Prišao sam mu (Andriću), dugo smo se rukovali, i tada sam mu rekao: Sramota, u Istambul dolazi najveći turski pisac svih vremena, a niko ga ne dočekuje na stanici, osim mene... To mu se veoma dopalo i kasnije bi u društvu imao običaj da kaže: "Sjećaš se, Zuko, kad si ti mene nazvao nejvećim turskim piscem svih vremena...?" Možda mu se to dopalo što ga je na neki način podsjećalo na ono "Fra Ivan-beg", kako ga je Isidora Sekulić zvala.

Zuko Dzumhur

Rovcanin
06-05-11, 22:55
Prekrasno!

beli54nl
07-05-11, 07:28
Isak došao na Bulevar da me vidi i pita koliko ću još biti tu, da posle odigramo basket. Priča mi zaneseno o najnovijoj pobedi Lakersa nad New Yorkom. Iznenada, komešanje, huk, širi se vest, patrola, opšte davanje u beg. Iz daljine se razaznaju sve bliži policajci. Isak gleda okolo nekolio trenutaka, razmišlja, onda zgrabi od mene boksove cigara pre no mogu da reagujem. Beži, Stahu, odgurne me ka sporednoj ulici. Zbunjen sam. Ali, Isače... Beži, prekine me, samo što nisu, beži, bolje je... I pogleda me tako da znam da ću poslušati.
Policajac ga dohvata, udara po leđima, zavrće ruku, otima boksove cigareta, psuje, gura, hajde, polazi, majku li ti... Pokupe njega i još četvoricu. Odvode ih sve u maricu. Iz prikrajka nemo gledam, grčevito hvatajući vazduh, hladan me znoj obliva. I tek sad zapravo postajem svestan šta se desilo. Premećem po glavi. Moram kući, da vidim s majkom i Davidom
Ispričam im. Zaprepašćeni. David grize donju usnicu do krvi. Isak moj, bolnim šapatom istisne. Idem odmah do stanice. Ali u to telefon, David se sjuruje na slušalicu. Isak zove, kaže dobro je. Bio kod sudije za prekršaje, proći će samo novčano, ali ga moraju zadržati do sutra.
Sutradan se vraća kući. Nema tragova udaraca , ni umora, čak je, rekao bih, veseo, onaj večiti Isak, kao da je bio u dečjoj pustolovini, a ne u policiji cele noći. Otac ga prihvata s olakšanjem. Hvala Bogu, dobro si… A Isak će, drugo nije moglo, onda bi Staha ulovili, a posle možda, frka, kad prokuže da je s ratišta, ko zna kakve komplikacije. A meni, ništa, samo treba novčana kazna da se plati. Isače, pobogu, pa šta je bilo, jesu li te tukli, pita sad i moja majka. Isak s večitim nehajnim osmehom, kao dete neku zanimljivu igru, kaže, malo, ali ne jako. A kad sam počeo da pevam, onda više nisu. Možda im je to bilo prevelika tortura, obešenjački se nasmeši. Bože, pitam se, je li odista on to sve shvata kao igru, ili mu je to način da ubije svoj strah, nikad ga neću uhvatiti. Da, nastavlja, pevao sam im. Isledniku me odveli. Isak Alkalaj... A, ti si Jevrej, jel’ da?... (eh, što volim kako uvek zapletu jezik mojim imenom), pa me odmeri pomno. To nije antisemitski pogled, nego izraz čuđenja nad neobičnošću imena. Pogled iz susreta s nekim ko “nije od njegovih”. U suštini dobronameran. Navikao je valjda da su “njegovi” samo oni sa “ić”. Neki fin čovek, ljubazan, a voli i muziku, samo, pita, znaš li bre, nešto naše, pusti više te žabare, možeš li mi Ječam žnjela, ili Moj golube. Naravno, kažem, i zapevam. A on stao, sluša, ne pomera se, a onda i sam malo za mnom. Kaže svaka ti čast, momak, šta bre, tebi trebaju ovakve gluposti, šverc, ti bi trebalo muzikom da se baviš, tome se posveti, kad ti Bog dao… A onda se uozbilji. Znaš, za ovo je i do godine dana. I više, ako se ustanovi da si recimo, dilovao devize, što nije isključeno. I zamisli, sad te ja pošaljem u kpd, i lepo ti utrem put za pravog kriminalca. A ti, vidim, nikad kažnjavan nisi bio, niti si za ovo, iskreno rečeno, a valjda te slučajno snašlo, od nevolje, ne zabave. Nego da se mi lepo dogovorimo. Ovoga puta, nek bude samo novčana kazna. I da mi obećaš da ti više nikad neće pasti na pamet da ovo radiš. Čak iako si bez para, eto, možeš da zaradiš svirajući i pevajući, na ulici, u kafani... Nemoj da ti nedostatak para bude izgovor za nepoštene radnje. Znaš, kažu, naterala ga nevolja. Ne. Nema nevolje, sam odlučuješ kojim ćeš putem ići. Kaže, a ja mislim, vidi, kao da slušam vas, tetka Natalija, kad kažete ono o mogućnosti izbora koji svi imamo, bez obzira na “okolnosti”... Ne znam da li blago ironiše na reči moje majke, ili samoironiše. Ali i dalje je to isti neuhvatljivi, dragi dečak.
Isak, kao junak Šagalovih slika.

Neda Kovačević: "Pozdrav iz crne rupe"

seka
08-05-11, 08:10
Ja ne biram ono što imam. Ne biram ustvari nista, ni rodjenje, ni porodicu, ni ime, ni grad, ni kraj, ni narod, sve mi je nametnuto. Jos je cudnije što to moranje pretvaram u ljubav. Jer, nešto mora biti moje, zato što je sve tuđe, i prisvajam ulicu, grad, kraj, nebo koje gledam nad sobom od djetinjstva. Zbog straha od praznine, od svijeta bez mene. Ja ga otimam, ja mu se namećem, a mojoj ulici je svejedno, i nebu nada mnom je svejedno, ali neću da znam za to svejedno, dajem im svoje osjećanje, udahnjujem im svoju ljubav, da mi je vrate.


Meša Selimović

beli54nl
08-05-11, 09:20
Suplji covek

Gejl se naginje napred, oči počinju da joj sijaju. "Mislim da shvatam... ali gde je tu onda um Džeri? Sam mozak?"

Džeremi se smeje, pokušava da otpije još malo... On spušta čašu sa treskom. "Pretpostavljam da je najbolji odgovor što su Grci i verski ludaci bili u pravu kada su razdvajali jedno od drugog. Na mozak se može gledati kao na... pa, kao na neku vrstu istovremenog elektrohemijskog generatora talasnog fronta i interferometra. Ali um... ah, um... to je nešto mnogo divnije nego ta grudva sive materije koju zovemo mozak."

"A kako se ovo otkirće može primeniti na našu sposobnost... na telepatiju?" Gejlin glas je tih.

"Sasvim jednostavno, kada sebi vizuelno predstaviš ljudsku misao kao niz frontova stojećih talasa koji stvaraju obrasce interferencije što se mogu skladištiti i množiti...Sećaš se kada smo podelili utiske o toj sposobnosti neposredno pošto smo se upoznali? Oboje smo zaključili da bi bilo nemoguće objasniti dodir uma bilo kome ko to nije iskusio. Bilo bi to kao opisivanje... kao opisivanje boja osobi slepoj od rodjenja."

"Ti znaš da dodir uma u stvarnosti ni najmanje nije nalik onome kako to opisuju u tim glupim SF pričama koje čitaš." Gejl se osmehuje. "Obično kažu da to liči na hvatanje radio ili TV emisija", kaže ona, "kao da je um prijemnik ili tako nešto."

Džeremi klima glavom. "Ali mi znamo da nije tako.Da je pre kao... " Ponovo reči ga izdaju i on pokušava da podeli sa njom matematiku: "..sinusni talasi izvan faze koji polako konvergiraju dok se amplitude premeštaju preko prikazanog prostora verovatnoće."

"Nešto kao da imaš deja vu sa nečijim tudjim sećanjima." kaže Gejl...

Den Simons

beli54nl
08-05-11, 09:23
"Slika Dorijana Greja"

"Ja sada ništa ne odobravam niti se bilo čemu protivim. Apsurdno je zauzimati takav stav prema životu. Nismo došli na svet zato da paradiramo moralnim predrasudama. Uopšte ne registrujem šta običan svet priča, a nikada se ne mešam u ono što drugi ljudi rade... Prava mana braka jeste što čini čoveka nesebičnim. Ipak, postoje karakteri koje brak čini svestranijim. Zadržavaju svoj egoizam i dodaju mu više drugih ega. Prinuđeni su da žive više života. Postaju organizovaniji a biti organizovan mislim da je cilj ljudskog postojanja."

Oskar Vajld

beli54nl
08-05-11, 09:25
"Fanfarlo"

"Najteže je, nastavi on, što se svaka ljubav uvek ružno svršava, utoliko ružnije ukoliko je bila božanskija, krilatija u svome početku. Nema sna, ma kako idealan bio, koji se ne završi proždrljivim drekavčićem na dojci; nema utočista, kućice nema tako divne i tako snevane koju pijuk ne poruši. Nego, to je još razaranje materijalno; no postoji još jedno nemilosrdnije i potajnije koje se obara na stvari nevidljive: Zamislite kako se u trenutku kad se oslanjate na biće koje ste odabrali, i kad mu govorite : „Uzletimo zajedno i potražimo dno neba!“ – neki se glas neumoljiv i turoban nadnosi nad vaše uho da bi vam rekao da su naše strasti lažljivice, da nam se u kratkovidosti našoj pričinjavaju lepa lica a u našem neznanju krasne duše, i da nužno dolazi dan u koji idol, pred bistrijim pogledom, postaje tek samo predmet, ne mržnje, nego prezira i čudjenja!"

Sarl Bodler

Petar Matic
09-05-11, 03:16
Ušao sam polako, prethodno kucnuvši tri puta. Zgrčen za radnim stolom, pio je čaj u polumraku. Iako smo bili istih godina, njegovo maleno telo je bilo izjedeno reumatizmom više no ikad, i, shodno tome, on je totalno preuzeo ulogu Mislioca, dok je uloga Izvršioca trajno dodeljena meni. Oprezno sedoh na krevet.
- Znači, ipak si uspeo. . .
- Jesam. Inače ne bih bio ovde. Zar ne?
- Da. Da…
- Zagušljivo je. Žena koju plaćaš da te neguje ne radi dobro svoj posao. Trebalo bi da otvoriš prozor.
- U bolovima sam, to dobro znaš. Ne mogu da ustanem. Nisam napuštao stan već mesecima. . . „Zagušljivo. . .“ Hoćeš da kažeš da ovde smrdi? Hoćeš da kažeš da ovde smrdi na smrt? Da li to želiš da kažeš?!
- Možda.
- Ne možda, već da! I uvek je i smrdelo. Osećalo se… Ali pusti sad to. Kako si se popeo?
- Pešačio sam uzbrdo, kao u starim danima. Više nisam tako vitak i jak, ali ponešto je ostalo u meni. Sačuvao sam nešto snage. Štedeo je za crne dane.
- I bili su tamo, u tačno ugovoreno vreme? Svi oni?
- Bili su, svi. I oni su ispoštovali dogovor. Trideset godina star dogovor. . .
- I ti si ih… sve?
- Sve. Jednog po jednog. Cela stvar se odigrala prilično brzo, zapravo…
- I nije te uhvatila panika? Nije te bolela glava? Bilo je prilično vetrovito…
- Popio sam lekove kupljene na pijaci, u redu? Ako to želiš da čuješ. Bez lekara, recepta, apoteke, ništa što bi prošlo kroz bilo koju bazu podataka, ostavilo zvaničan trag. Kao kada smo bili mladi, kada nam je bila frka, kada smo počinjali…
- Od koga si ih kupio?! Mogu te prepoznati. Ako se pročuje da više nismo u stanju, ako nas uhvate. . .
- Bila je to polusenilna starica. Imao sam dužu kosu, bradu i naočare. I ta pijaca nije u ovom gradu, zaboga! Neće me prepoznati.
- Ruke ti se nisu tresle?
- Ne.
- Pokaži mi.
Ispružio sam dlanove i raširio prste. Strepeo sam da će me malić leve šake izdati i zadrhtati, ali nije.
- Zadovoljan?
- Čime si ih…
Uzeo sam starog Crnog. Nedavno sam lično zamenio neke delove. Čak je i bolji nego pre. Sa lakoćom se centrira, kao da gledaš bukvalno kroz njega. Kao da je proziran. . . kao da ga i nema.
- Pokaži mi ga! Daj da ga vidim.
- Otkopčao sam futrolu koju sam nosio ispod kaputa. Iako izlizan od upotrebe, pomilovan svetlošću koja je dopirala kroz roletnu, izgledao je moćno. Prevrtao sam ga u šaci, poigrao se, okinuo u prazno. Začulo se resko „škljoc“. Odložio sam ga na jastuk, na meko.
- I niko te nije video?
- Gore nije bilo ni žive duše, nema je ni sada. . .Uostalom, slabo ko nas i ovde poznaje. Šta oni znaju o nama? Ja sam bio samo čovek u godinama koji je pošao u jednodnevni izlet. Postaješ paranoičan preko svake mere. Da li su nam platili?
- Jesu, unapred, kao po običaju…
Sa bolnim izrazom lica pomerio je ruke i trup i odnekud izvadio kovertu. Pružio mi je kovertu. Prihvatio sam je i stavio u unutrašnji džep kaputa. Na njegovim deformisanim prstima zapazio sam osip. Posmatrao sam njegove izobličene šake, skrenuo pogled ka zidu. Nakon kraće pauze, progovorio sam.
- Čuj, ne mogu više. Ovo je bio poslednji put. Razmišljam o tome već duže. Sve počinje da mi se vraća u snu. Mislim da više nemam psihofizičke snage. Troši me ovo, brže no ranije. Prezasićen sam. Počinjem da osećam nekakvu tugu. Kao zimska depresija koja traje i traje…
- Ne bulazni! Tek tako? Uostalom, objasni to njima. Objasni Uredniku.
- Objasniću im. Razumeće me. Uvek su bili fer. Uvek su se sa strahopoštovanjem odnosili prema nama. . .
- To je zbog novca! Nikada nismo ni bili prijatelji! Gramzivče! Hoćeš više, to li je?
- Nije zbog novca. Imam dosta novca. I mi jesmo prijatelji. Jednostavno mi se čini da ne mogu. I nešto moram da obavim. Imam neki svoj nezavršeni posao…
- Predomislićeš se. . . „Nezavršeni posao. . .“
- Ostavljam ti Crnog na krevetu. Čuvaj se. Svako dobro, i doviđenja…
- Možda nisi ni obavio posao. Možda si sve samo izmislio…
- Plati nekome da te odveze, odnese tamo. Budi na licu mesta. Možda ti možeš bolje?
- Podlače!
- Idem. . .

* * *

Piljio je u zatvorena vrata netremice, nekoliko minuta, iskrivljenih usana, kao da se nekoga ili nečega gadi. Potom je sa velikom teškoćom ustao, i, ne skidajući gadljivu grimasu sa lica, premestio se sa stolice na krevet. Sa jastuka je podigao stari, crni digitalni fotoaparat. Podesio je komande na „slide show“. Usne su mu se polako razvlačile u osmeh dok je zurio u mali ekran.
Stvarno, svi su bili tu, svi do jednog, kao pre trideset godina, veličanstveni oblaci i Sunce blještali su pravo u njega, a nebo ga je pozdravljalo dok se u mislima i srcu uspinjao ka vrhu planine u jednom dahu.


Marko Antić - “Kao pre trideset godina”

beli54nl
09-05-11, 08:28
Šta svaka žena triba znat o onim stvarima

Kad ga već nekako nađete, namamite, omamite i uvatite u mriže tek onda dolaze prave muke. Kako ga privezat da se ne iskoprca, ne sklizne i ne pobigne iz te mriže? Oni znaju bit vrlo ljigavi, ka ribe, lignje, samo se nekako izmigolje, puste crnilo i dok se ti osvjestiš više ih nema.

Osim šta smo već zaključili da su ka bebe kojima cili život triba minjat pelene, brisat nos, češkat ih i mazit ka male majmunčiće, pivat pismice, prat, peglat i glancat, turpijat in pete, strić nokte na nogama, šišat ih i sapunat leđa, kuvat spizu kakvu je kuvala njihova mater, mučat za vrime dnevnika i dok čita novine. To je samo mali djelić onoga šta žene rade da ih privežu. Tu je još masu pojedinosti i kombinacija koje triba uzet u obzir i o njima povest računa.

Muškarci o jednom tipu žena maštaju, a sa sasvim suprotnim tipovima se žene. Ono, maštaju o plavim, putenim, dugonogim, kosookim princezama koje ništa ne rade: ne peru, ne oru, ne kopaju, ne fregaju, samo lipo side, pjevuše, lakiraju noktiće, uzdišu onako mirisne i naravno čekaju njih, svoje prinčeve da ih oslobode, zagrle i odvedu u neki bajkoviti svit, ka staje Zlatokosa u zamku čekala i dočekala svog princa. O tima oni maštaju, za njima čeznu, a da im jedna takva dođe dva dana u kuću i zasidne, da recimo, umisto da kuva, po čili dan lakira nokte i uzdiše, treći dan bi dobila nogu u guzicu i odletila nazad u svoju bajku.

Zato se naši muški žene sa sasvim suprotnim tipovima žena za koje računaju da mogu dobro fizički i psihički potegnit i da, nakon što po čili dan skaču tamo-amo za mužem i dicom, uveče ne padnu mrtve od umora nego sačuvaju još snage za skakutanje i šaputanje u bračnom gnjezdašcu. Takve žene su za kuću, jer će svaki muški radije žrtvovat svoj ideal žene nego vlastiti komod.

On to razmišlja vrlo praktično i naravski podešava da mu život bude šta lakši, udobniji i ugodniji. Bolje je imat ženu malo kraćih nogu i jačih ruku, da nije neki manekenski tip pa da može radit, služit ga i dvorit, nego neku mirisnu dugonogu lipoticu koju on mora služit. To naš muški Dalmoš neće nikad napravit. Takve mirisne lipotice oni čuvaju za van kuće.

A nije ni čudo da kućne žene izgledaju nikako. Bidne moraju po čili dan trčat po kući, prat zahode, brisat dičiju guzicu i rigotinu, kuvat raznorazne šalše, kaše i sarme. I kako pored svega toga mogu još i lipo mirisat i izgledat? Ko će pored kupusa i kapule mirisat na Šanel? Lako je bilo Merlin Monro spavat sa tri kaplje Šanela 5 na kušinu kad ona ni kupusa ni sarme nije vidila. I to je nemoguće tražit od jedne normalne kućevne žene i domaćice, no to je ujedno i ono šta muške odbija od kuće. Pa od jedne takve bidne zaposlene i manje mirisne žene nerjetko pobignu u zagrljaj mirisne lipotice koja ih van kuće samo voli i čeka.

I sad šta učinit. Ništa, triba iz toga izvest zaključak da se žena nikad ne srni opustit. Nikad! Nije uzaludna ona: Da se od žene Dalmoša očekuje da u društvu bude pametna ka Ajnštajn, lipa ka Sofija Loren, u kužini vrhunska kuvarica, a u postelji kurva. Ozbiljno, i u hodniku, dnevnoj sobi, a naročito kužini i na balkonu žena mora bit sređena cakum-pakum. Izgledat ala kombinacija Sofije Loren i Ketrin Denev. Namazana, dotjerana, s frizurom, mora kuvat i servirat sa stilom, smješ-kom i šarmom bez ijednog znaka ljutnje i nezadovoljstva. Ka u najelitnijem restoranu. Ka japanska gejša.

Žene obično imaju običaj kad su po kući da obuku ono šta one nazivaju: nešto komodno. To su uglavnom neke indijske široke veste na koje se našim muškima diže kosa na glavi, barem mom bivšem, onda forkete i vikleri na glavi i još kojekakvi kućni znakovi.

Kad je mene moj upozna spadala san i ja u oni vanjski tip žena, lipa mirisna, i takvu me zavolija. Kad me utira u kuću i kad su zavladala ova druga pravila, ja ih budala prihvatila, jer san mislila da će mi učvrstit ljubav i brak. Dovatila se metle, a sebe zapustila. I tako tirala, rintačila sve dok mi jednog dana dragi, dok san ribala pod i tapete, nije reka: A, jebate Gabrijela, šta si se zapustila, pa našta to sličiš, pa nišan ja tija ženu sluškinju. To mi je reka i malo - pomalo iskliza iz kuće, a posli i iz mog života. Ka ona lignja iz mriže. Zato, drage moje, nemojte se zapustit, nikako.

A.Culina

beli54nl
09-05-11, 08:40
Vuk i zvono

Čini mi se da čovek mora jednog dana da se presliša, da sebe uzme na ozbiljan ispit, da dobro proveri svoje pamćenje, i da se seti svega, i ispočetka. Gadno je zaspati bez ijednog sećanja. Treba čovek da se proveri, da prosudi i izmeri koliko je bio dobar i čestit, i da prekori sebe ako je to već bio, da se zapita odakle je pošao, šta je hteo, i dokle je stigao... Nikome ne treba polagati račune, nikoga se ne treba bojati, jer niko nije toliko bolji, i tako veći, da bi ga se drugi plašili: svi su jednaki, previše dobri i bez razloga uplašeni... Sreća mu je samo u jednom: da bude slobodan. Da bude toliko slobodan, da bude toliko samostalan pa da može sa sobom da vlada i čini šta hoće kao s najobičnijom stvarčicom, kao s najobičnijim predmetom.

M.Bulatovic

beli54nl
09-05-11, 08:43
Kamenje predaka

Sve je počelo jednom pismom, kao što to ponekad biva u pričama. Stiglo je jednog zimskog dana pre dve godine u koverti s pečatom u obliku crno-belog vodomara, vlažnoj od zimskog vazduha, s markicom iz mesta odakle mi više od decenije nije stiglo nijedno pismo. Iz zemlje koja kao da je nestala, vratila se u neko pređašnje doba, pretvorila se u one velike praznine na starim mapama na kojima su kartografi nekada crtali mitske zveri i nebrojena blaga. Ali, naravno, ova priča je počela vekovima pre toga, kada su se konjanici spustili u doline u potrazi za izgubljenim kraljevstvom zvanim Futa Džalon, mnogo pre nego što su evropski kartografi počeli da razmišljaju o onome što će ih kasnije kopkati - kako da popune praznine na kartama.
Setila sam se priče koju, čini mi se, već godinama znam, iako se ne sećam od koga sam je čula.
Pre pet stotina godina jedna karavela sa zastavom u bojama Portugalije oplovila je istureni deo kontinenta. Kad je vetar utihnuo, zaustavila se u blizini Zelenotrskih ostrva. Posadi je polako nestajalo zaliha hrane i vode. Kad su im se vetrovi najzad smilovali, pokrenuli su se i odveli brod jugozapadno ka obali, gde je kapetan ugledao nekoliko uvala pogodnih za ukotvljenje i spustio sidro. Pogureni od gladi i kose ukovrdžane od skorbuta, mornari su u čamcima doveslali do obale, odvukli se kroz plićak, posrćući prešli peščanu plažu i zakoračili u senu drveća. U neverici su gledali oko sebe. Zamislite samo! S grane visi sočni mango nadohvat ruke, oko njih pregršti karambola, avokado veliki kao ljudska glava, ananasi na tankim stabljikama ljupko klimaju glavicama kao da ih dozivaju, slatki krompir i jam proviruju iz tla, a grozdovi banana, nalik ogromnim šakama, spuštaju se ka njima. Mornarima se činilo da su pronašli rajski vrt.
Neko vreme su Evropljani zaista mislili da je Afrika raj.
Poslednji put sam se setila ove priče nedelju dana nakon što je pismo stiglo. Međutim, tad sam već otišla iz Londona, grada koji smatram domom, i putem kojim je pismo stiglo do mene krenula ka njihovom izvorištu. Stajala sam u šumi nalik onoj koju su mornari otkrili i setila se kako sam kao dete posmatrala svoje bake, dedine žene, kako rano ujutru izlaze iz kuća i istom tom stazom kreću u bašte. Jedna po jedna, razdvajale su se od saputnica i kretale ka svojim baštama čiju su granicu označavali napušteni termitnjak, palo drvo, uspravna stena. Tu, među džinovskim irokoima, sapelima i kapocima, pažljivo su posadile i gajile guave, papaje i pomarose. Plevile su jam i manioku što su rasli na rastresitoj tamnoj zemlji i zalivale ananas koji je označavao sredinu bašte.
Setila sam se priče o mornarima. Dugo sam mislila da je to samo priča o tome kako su nas Evropljani otkrili i kako smo prestali da budemo praznina na karti. Međutim, nekoliko meseci nakon što sam dobila pismo i njegovim tragom došla u ovu zemlju, tiho koračala ovom začaranomšumom, nakon što sam čula sve priče koje su u ovoj knjizi sabrane za vas, opet sam se setila te priče. Shvatila sam da je u njoj zapravo reč o nečem drugom - o različitom pogledu na svet. Mornari su bili slepi za znakove, nesposobni da vide logički obrazac ove zemlje samo zato što se razlikovao od njihovog. Afrički način posmatranja je strancima tajanstven i nevidljiv, ali je zato onima koji tu pripadaju dobro vidljiv i očigledan.
Mornari su videli bogatstvo prirode i nehotice ukrali voće iz bašti žena. Mislili su da su pronašli raj. Možda to i jeste bio raj, ali ne onaj stvoren božjom rukom, već nežnim ženskim rukama.

A.Forna

Petar Matic
10-05-11, 03:22
Sinoć je bila nedjelja. Nekad su nedjelje bile tople, jedva isčekivane i dobrodošle. To je bilo nekad, kad je mater bila živa. Hrlilo se u obiteljsku kuću jer je mater tako dobro grlila riječima vidajući rane kako samo mater to zna, a ti bokca ni govedja juhica nije bila za odbacit... njezinim odlaskom u drugu dimenziju ostala je ta crna rupa koja je ogolila disfunkcionalnost naše familije... nema više tih nedjelja... sad su nekako šablonizirane.. i već kad sam mislio da će proć kao i stotine njih prije, zazvonio je mob.

Bio je to, ajmo ga zvat Jerko. Osupno me poziv, dugo se nismo čuli a nekada smo bili kao dupe i gaće. Nekad, nakon njegovog razvoda. Bio sam mu kao neki life coach nakon tog, izlasci, upoznavanja sa curama, sport , oblokavanja uz stolni nogos i sl... Sve je stalo kad je našao curu, tu sa Iskre. Da, čak sam ga i tu ulogiro i napravio mu profil, ako se dobro sjećam...

I tako pita on mene, jel si free danas? Naravno, bio sam. Tako mu i reko. I dogovorili mi cugu. Sjeli na terasu, bilo hladnjikavo al ne i hladno. Počeli pričat, kad prođe komad, o komadima, kad prođe neka pila o pilama... kalsika. Dječačka. Muška. Priče i igračke.

Imali mi i svoj neki ritual koji nas je ludo zabavljao kad smo znali tako ubijat popodneva po cugama... gledali bi ljude oko sebe i smišljali njihove životne priče. Na naš način.:-)) Tako je bilo i sad, već sam zaboravio kako nam je znalo bit dobro.. Priče i igračke.
I tad me presjeko.. Reče mi da će imat bebu sa sadašnjom. Malo me presjeklo to... em ima dvoje krasne djece iz prvog braka, 44 su mu godine, dragoj 29 i znam da je pričo kako ona baš i nije tip žene lude za klincima. Pitah ga, a perke? Kaže mi, ova moja dječurlija su poodrasla, ne trebaju me više toliko.. imam sređeni život, i polako viška vremena, a ova moja je nekako počela osjećat kao da nešt propušta. I tako... hebi ga, kao neka kruna.. Šipak kruna, mislim ja . Fali vama nova igračka. Skužio to ja kroz spiku, njima je malo i dosadno.

Sve mi to palo napamet kad sam danas švrljao malo po Algoritmu i zastao ispred police: Roditelji i dijete. Uzeo knjigu ne sjećam se točnog naslova, al nešt u stilu Odgoj vašeg klinca .. i malo listam, uživam, oprema vrhunska, papir fin prefin, slike jasne i izražajne i zastanem čitat poglavlje o dječacima.. rečenica po rečenicu ... povuklo me... i shvatih nakon nekih pola sata čitanja da bi ovo trebale pročitat sve cure, djevojke i žene. Tada bi znale kako sa muškarcima.

Jovan Petrović - "Knjiga o dečacima"

beli54nl
10-05-11, 07:55
Razmišljanja dokonog šetača

Imati i nemati

Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi

Vidim, na trotoaru kontejner za đubre. Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori.
Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.
Devojčica kaže majci: „Nema...“
Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.
Majka kaže: „Pogledaj još malo...“, i dete ponovo iščezava u đubretu.
Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči.
Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.
Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč - zadužbina.
Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Šta je s novim?
Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute. Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci... niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju... Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.
Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.
I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni su, opet, sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.
Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.
Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate... Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih - đubroselektori! Jedan nosi karirani kačket (znam i čiji je bio). Oni više nemaju obavezu da budu gospoda. Oslobođeni su...

Nedavno sam u nekim novinama, u dodatku „Nekretnine“, video fotografije vila na Dedinju koje se prodaju. Bile su tu i cene: šest miliona evra, četiri i po miliona, tri miliona, dva i po... Zanimljivo, među tim cenama nije bilo nijedne od milion evra - jedine koju bi mogao da plati dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koja toliko iznosi. Neverovatno da najslavniji svetski pisac ne može da kupi ni najmanju vilu u jednom kontroverznom beogradskom kraju. Od časa kad sam to saznao, prestao sam da se nadam Nobelovoj nagradi. Ne vredi; ostaću zauvek u jednoj staroj kući, građenoj 1926. godine, sa lipom, česmom i tri komšije u zajedničkom dvorištu, koje mi s vremena na vreme donose tek ispečene uštipke ili parče gibanice.
Zanimljivo, novi bogataši, potekli s juga, navikli na stari kraj, oko svojih vila na Dedinju podižu visoke zidove sa prorezima, nalik na puškarnice, a jedan od njih je na ulazu u svoje imanje podigao pravu Trijumfalnu kapiju. On ima i grb, koji je odnekud maznuo: na njemu su dva lava (omiljene životinje u njegovom selu), ali ti lavovi nose bele čarape na crne mokasine.
Nema većeg straha od onog kad čovek oseti da će biti zaboravljen. Taj strah od zaborava nagonio je najmoćnije ljude sveta da angažuju velike umetnike i da im budu mecene, pa su tako Mediči i Sforce, kao i mnoge pape, unajmljivali Mikelanđela, Leonarda i Rafaela da bi, upisani u istoriju njihovih dela, preplovili more vremena i zaborava.
Mladi ljudi, u naponu snage i groznice sticanja, ne stižu da misle o tome.
Gutajući energiju, vreme i prostor, oni veruju da su večni i ne sanjajući da će im sve to potrošiti i upropastiti, već kao što to biva, naredna generacija. Zbog toga su najmudriji od prebogatih još za života ostavljali zadužbine otačestvu koje ih i danas svakog dana pominje. Ilija Milosavljević, zvani Kolarac, tako, ostavi Beogradu velelepno zdanje, a njegovo ime se svake večeri još uvek pominje. On je bio iz sela Kolara, sin abadžije i ratnika aba-Milosava, sa kojim je jednoga jutra 1813, bežeći od Turaka, preveslao Dunav dok je za starim čunom plivao njihov jedini imetak - belo ždrebe na povocu. Vidim to jutro u bledoj izmaglici reke. Otac i sin vežu svoj čamac za daščani dok pančevačkog pristaništa. Tamo dalje je stočna pijaca na kojoj će Ilija Kolarac postati najčuveniji trgovac nadmudrivši Grke, Cincare, Jevreje, Jermene i Turke - postavši Ilija Srbijanac ili Servijaner, čiji će tovari brašna i krda svinja zaploviti Dunavom ka gornjim mestima, a slava zasmetati knezu Milošu, dok će zlato poteći rekom da bi se jednoga dana, mnogo godina posle njegove smrti, podigao Kolarčev narodni univerzitet, u čijoj ćemo dvorani slušati Johana Sebastijana Baha - hladne odseve metematike i kristala.
Treba se setiti i preteče dobrotvora, grofa Save Vladislavića, zvanog Raguzinski. Bio je ministar Petra Velikog i Katarine, i bogato je darovao manastir Žitomislići, koji su, inače, kao ktitori, u četrnaestom veku podigli Hrabreni Miloradovići, preci znamenitog ruskog Kutuzovljevog generala Miloradovića... Grof Sava Vladislavić je, inače, poklonio Petru Velikom Puškinovog pretka, Abisinca Hanibala, koga je car oslobodio ropstva i načinio od njega svog generala i plemića.
Hercegovac Luka Ćelović, koji je u prestonicu došao sa dva dinara u džepu i kome je Jovan Dučić davao novac za železničku kartu da se okane Beograda i vrati u Trebinje, neženja i skroman čovek koji je čitavog života spavao na gvozdenom vojničkom krevetu, ostavio je Beogradskom univerzitetu, sem velelepnog hotela „Bristol“, gotovo čitavu Karađorđevu ulicu i park kod Železničke stanice.
Mogli bismo ovako nabrajati do mile volje, sve do Igumanova, koji je svoju predivnu palatu poklonio Pravoslavnoj crkvi, i Nikole Spasića sa zadužbinom u Knez Mihailovoj, da bismo se na kraju setili mnogih bogataša kojima ne pada na pamet da daju ni mrvicu svoga bogatstva narodu iz koga su potekli. Alavi, kao što ih je Bog dao, gutaju sve čega se domognu, bežeći od genetske gladi koja ih razjeda iznutra.
Uz to, novopečeni bogataši su izuzetne cicije, stipse ili džimrije, što bi rekao narod - naročito oni što žive na Zapadu. Evro im je veliki kao kuća. Tako se nekako udesi da ja, siromah, plaćam piće milionerima, jer oni nikada ne nose keš, a nemoguće je kreditnom karticom platiti dva oštra pića u pabu. Zato su i bogati, jer nikada ništa ne plaćaju. Ne plaća onaj ko ima, nego onaj ko se navikao da plaća.
Gle, trese se imperija za koju smo verovali da će trajati večno. Pucaju banke kao prezrele tikve, a kriza se širi sve do Evrope. Kažu da mi to nećemo osetiti, jer ionako nemamo para koje bi mogle da propadnu. Kao tipičan Srbin, ja, na primer, u banci imam nekoliko stotina evra, što se kaže - ni za sahranu. Nije mi žao i ako propadnu.
Ako ikada umrem, što rekao drug Tito, moraće da me sahrane o državnom trošku, u Aleji zaslužnih građana, gde ću ostatak večnosti preležati, siguran sam, uz nekog sa kim nisam govorio pola života.
Bar ćemo se siti naćutati.

Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima.“ A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“ I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.

Momo Kapor.

beli54nl
10-05-11, 07:59
Lekar cudotvorac

-Najbolji savet koji se moze dati novom doseljeniku u Izrael glasi: “Budite lekar!”.
Tridesetih godina, kad je doseljavanje iz Nemacke dostiglo vrhunac, nastala je takva najezda lekara da su oprezne domacice stavljale na vrata natpis: “Za lekare ordiniram samo posle podne od 15 do 16 casova”. Danas je drugacije. Sve vise ljudi poboljeva a sve manje studira medicinu. Izrael je postao pravi raj za lekare. Svakako, cekaonice lekara prepune su i u Americi. Ali Amerikanci odlaze kod njih samo zato jer ih na to obavezuje legitimacija neke od zdravstvenih organizacija. Jevreji odlaze kod lekara zato sto vole da budu bolesni.
Sta tolike ljude cini bolesnim? Nesumnjivo, siva jalova svakodnevica. Ljudi ceznu za malom promenom, a kako im bolest donosi promenu, oni su spremni da to i plate. Lekar je, pak, spreman da ih prima.
Moj slucaj zapoceo je sa cudnim osecajem praznine u trbusnoj duplji, posle cega je usledila potmula unutrasnja tutnjava. U pocetku nisam obracao paznju na to. Ali kad se taj osecaj praznine pojacao, pogotovo sto jednom citavih osam casova nisam nista okusio, uznemirio sam se i zapitao tetku sta da radim.
Ona malo porazmisli pa mi preporuci da zatrazim lekarsku pomoc.
- Dobro – rekoh. – Idem u Zdravstvenu zastitu.*
- Zar si poludeo? – progundja moja tetka. – Oni ce te samo opljackati. Otici ces kod Grosgloknera.
- Ko je to?
- Ko je to? Ti ne znas ko je prof. Grosglokner?** Lekar cudotvorac koji je izlecio vec stotine hiljada?
- Stotine hiljada? Ma hajde...
- Prestani da zanovetas i podji kod dr Grosgloknera. Obrati mu se na nemackom. I ne beri brigu... on ce ti sigurno pronaci nesto ozbiljno.
Hteo sam smesta da odem kod njega, ali me je tetka poucila da posetu cudotvorcu treba najaviti telefonom. Jedan zenski glas mi je telefonom zkazao posetu za tri nedelje, u 5 casova i 26 minuta.
- Do tada, molim Vas, nemojte da jedete, pijete, spavate i pusite – dodala je.
Kad sam stigao u ugovoreni minut, cekaonica je bila sirom otvorena, a u njoj pedeset do sezdeset pacijenata. Niko nije odgovorio na moj ljubazni pozdrav. U prostoriji je vladala atmosfera pobozne tisine. Vrata koja su vodila iz nje besumno su se otvarala i zatvarala, sestre odevene u belo promicale su tamo-amo, s vremena na vreme usetali bi polunagi muskarci i nestajali kao senke. Zatim se vise pacijenata poredjalo jedan za drugim i u pacjem poretku nestadose kroz neka vrata. Sve se to dogadjalo sa nekom zastrasujucom preciznoscu. Bio je to cudovisni, dobro podmazani mehanizam. Nekih pola sata pratio sam sve to sa sve vecim strahopostovanjem, kada mi pridje sestra i naredi da podjem za njom. Usli smo u prostoriju za prijem bolesnika. Sestra dohvati pozamasnu kartoteku i poce da upisuje moje licne podatke. Ime? Rodjen? Odakle dolazite? Zanimanje?
- Novinar.
- Dvadeset i sest funti.
- Zasto toliko?
- To je cena prvog pregleda. Samo kolege i pripadnici srodnih zanimanja imaju popust.
- Vrlo dobro. Ja popravljam pisace masine.
- Samo trenutak, molim. – Sestra prelista neki raskupusani prirucnik. – Dvadeset pet i trideset.
Platio sam tarifu sa popustom i vratio se na strazu u cekaonicu. Za manje od dva sata neka nova sestra odvela me je u drugu prostoriju, u kojoj osim kreveta nije bilo drugog namestaja. Obzirom da je sestra bila postarija i ulivala poverenje, usudio sam se da je zapitam zasto taj matori lopov tako bestidno mnogo naplacuje.
- Moj muz nije dobrotvorna ustanova – odvrati gospodja Grosglokner. Zatim otvori neku debelu knjigu i upita me ledenim glasom zasto sam dosao.
Mozda ce tonekom izgledati pomalo cudno, ali s osobama zenskog pola ne volim da pricam o svojim telesnim tegobama, a pogotovo ne u sobi u kojoj nema niceg drugog osim kreveta. Odbio sam da pruzim zeljenu informaciju gospodji Grosglokner. Posle toga su me uputili da ponovo cekam na starom mestu, odakle sam mogao nesmetano da posmatram sve zivlji saobracaj. Kao da je bilo sve vise sestara koje su same ili s pacijentima pod ruku promicale prostorijom. Nisam mogao da se uzdrzim a da se ne obratim osobi koja je sedela do mene:
- Odakle mu tolike sestre? – zapitah tiho.
- Sve same Grosgloknerke – prosaputa on. – Profesor ima sedam sestara i trojicu brace. Svi ovde rade.
Ubrzo me jedan od brace odvede u kupatilo, gurnu mi epruvetu u ruku i zatrazi da ucinim nesto sto me je navelo da upitam: “Zasto?” – “Zato sto se nikad ne zna”, odgovori on. I zato sto ce profesor da me primi tek kad budu izvrsene sve pripreme. Jedva sam napunio epruvetu do vrha, kad me jedna od sestrara Grosglokner odvuce u kuhinju da izvrsi analizu krvi i zeludacne kiseline. I onda opet nazad na pocetni polozaj. Pred sumrak se pojavila sledeca sestra, pa je meni i jos dvojici pacijenata naredila da se skinemo do pojasa, da ne napustamo svoja mesta i da budemo spremni da se odmah odazovemo na poziv. U tom poznom casu u cekaonici je vec toliko zahladnelo da se moglo cuti cvokotanje nasih zuba. Sestra rece da joj je zao, ali profesor ne moze da razbacuje svoje dragoceno vreme.
- Dacu vam sada nekoliko uputstava kojih morate da se pridrzavate – nastavi ona. – Da bismo ustedeli vreme, molim vas da pri ulasku u ordinaciju izostavite svako pozdravljanje. Sedite odmah na tri stolice u sredini sobe, duboko udahnite i isplazite jezike. Ostanite tako sve dok ne dobijete dalje instrukcije. Ne dosadjujte profesoru bilo kakvim pitanjima ili primedbama. On ce sve saznati iz vasih kartona. Ako vas nesto zapita, nemojte da odgovarate... ili ako to ne mozete da izbegnete... koristite proste recenice od tri do sest reci. Zatim izadjite bez pozdrava! Ponovite!
Izdeklamovali smo uputstva. Tada se otvorise vrata Svevisnjeg. Zacu se tih zvizduk.
- Sada! – povika sestra. – Mars unutra!
Umarsirali smo drzeci se instrukcija.
Profesor je izvrsio smotru jezika.
- Kakvih je bolesti bilo u Vasoj familiji? – zapita me.
- Razlicitih – odgovorio sam (jedna rec).
- Koliko Vam je godina?
- Trideset (tacan odgovor bi trebalo da glasi “trideset i pet”, ali nisam hteo da trosim vreme).
Profesor dohvati svojom cudotvornom rukom neki siljati instrument, ubode me u ledja i upita sta osecam.
- Ubod u ledja – rekoh.
- Gospodine Klajneru - rece profesor – treba izvrsiti detaljan pregled Vase kicme.
- Oprostite – rece pacijent levo od mene. On jos nije uvukao jezik pa je tesko govorio. – Ja se zovem Klajner i ja...
- Ne prekidajte me! – prekide ga profesor u pravednom gnevu i okrete se ka meni da mi postavi dijagnozu. A ona je glasila: lagana prehlada koju sam verovatno zaradio dugo sedeci go do pojasa u nezagrejanoj prostoriji. Terapija: dve tablete aspirina.
Profesor nam pokretom ruke dade znak da izadjemo. Ostala dvojica su htela nesto da kazu, ali su ih sestre surovo izgurale napolje.
Dok smo se oblacili jedan od njih, neki coveculjak pilecih grudi, jadao se da je postar i da je samo pokusao da uruci preporuceno pismo. Danas su ga po treci put silom pregledali, uprkos njegovim protestima. Proslog ponedeljka su ga vec ukrcali u ambulantna kola da ga prevezu u bolnicu na operaciju slepog creva, ali je na jedvite jade uspeo da pobegne. -

Efraim Kison.

Petar Matic
11-05-11, 01:35
Poput palete u rukama slikara pružao se divan jesenski dan u svim bojama . Zapuštenim seoskim putem koji je vodio uz malo groblje, šetala je djevojka. Sanjarskim očima upijajući ljepotu oko sebe uživala je istovremeno i u sočnoj crvenoj jabuci. Bila je pjesnička duša koja je svoje crpilište nalazila na ovakvim osamljenim mjestima. Hm, čudno ali čak i sam pogled na nadgrobne kamene ploče i anđelčiće postavljenje kao čuvare duša na njima, u njoj je budilo inspiraciju koju je pretakala u bezbroj prekrasnih pjesama, o prolaznosti života, ljubavi, patnji, boli, smrti…….
Sjela je uz zid koji je dijelio stazu od groblja, na jedan mahovinom obrastao kamen i dalje bezbrižno otkidajući komade slatke jabuke ni ne sluteći da je jabuka samo izgledom bila crvena i zdrava ali da je u svojoj unutrašnjosti krila trulež i smrt. Njena nutrina bila je dom jednog malog crva koji se jednako tako hranio sočnom jabukom , baš poput djevojke. A kad ga je napokon kod sljedećeg ugriza ugledala, pokušao se sakriti dublje u unutrašnjost svojeg domaćina. S gađenjem je zastala i bez razmišljanja bacila jabuku preko zida na zemljani pod malog seoskog groblja ne razmišljajući više ni o jabuci ni o crvu. Tu za nju više nije bilo nikakve inspiracije ni ljepote, samo gađenje. Mislila se, tko li je stvorio crve, čemu li oni služe, oni sigurno ne mogu pridonijeti ljepoti svijeta. Digla se s kamena i krenula dalje upijajući ljepotu koja se tako širokogrudno pružala i samo si je trebao ubrati, trebao si samo znati kako je iskoristiti i pretočiti u pjesmu.
Da, priroda je bila njena duševna hrana.

Ono što djevojka u tom trenutku nije znala je to da je njeno tijelo bilo baš poput one crvene jabuke koju je bacila. Bilo je iz unutra bolesno, krilo je crva bolesti koji ga je nagrizao i hranio se njegovom mladošću i ljepotom. Izvana sve se činilo u redu, njeno lijepo lice i crveni obrazi nisu upućivali ni na kakvu bolest.
Bolest ju je zaskočila iznenada, naglo, i nije prošlo dugo djevojka je umrla.
Opet je bila jesen, sva u spektru najljepših slikarskih boja, kada su djevojku položili u grob na čijoj kamenoj ploči je stajao mali bucmasti anđelčić. Držeći knjigu u ruci, smiješio se anđel svojim očima jer ta kamena knjiga u njegovoj ruci bila je knjigu života i smrti. Za sve žive ljude, knjiga u anđelovoj ruci bila je samo prazna kamena ploča nagrizena zubom vremena. Oni nisu mogli vidjeti ono što je pisalo na njoj jer oči su duše tajnovite i skrivene i tek onoj oslobođenoj tereta tijela vidljiv je tekst na njoj ispisan.

Vrijeme je prolazilo, priroda je mijenjala svoje ruho a i djevojka položena u grobu mijenjala je svoj oblik pomalo se raspadajući. Njena duša se već neko vrijeme zadržavala na ovom mjestu i kružila oko anđela i njegove knjige u ruci i kao da je čekala trenutak kad će napokon ugledati riječi upućene baš njoj. A one nikako nisu dolazile. Tada je svojim očima duše zavirila u mrtvački sanduk da se još jednom oprosti od tijela koje je tako ljubila, koje je bilo tako lijepo i mlado, još ga je na neki način voljela i bila povezana s njim. Ono što je vidjela zauvijek ju je promijenilo. Svo je bilo rastočeno i izgriženo, bilo je hrana crvima. Kako li Bog ovako nešto može dopustiti. Nigdje njene ljepote, umjesto očiju zastrašujuće su virile crne šuplje duplje. I dok je još tako zapanjeno promatrala iznenada joj se obratio jedan crv.

- Čemu takvo čuđenje i zgražanje. Zapravo nemaš pojma koliku ti uslugu činimo. Jedemo te za tvoje dobro i dobro svih drugih ljudi. Svi smo hrana i svi se nečim hranimo.

- Nije točno! Ja nikada i ništa nisam iskorištavala a najmanje se hranila nečijim mesom i to ljudskim. Ovo je zaista odvratno.

- Dok god ne progledaš tim svojim očima duše nećeš znati što piše u knjizi života i smrti, zato ti se duh i zadržava na ovim prostorima a ne bi trebao. Jer živi moraju biti sa živima a mrtvi sa mrtvima, što još radiš ovdje? Čudno je zapravo da me ne prepoznaješ jer ja sam tebe prepoznao odmah. Ja sam crv iz one jabuke koju is s gađenjem odbacila. Hranili smo se istom jabukom ali si ti zaključila da ti na nju imaš pravo a ja ne. Slutim pisala si pjesme. Čime li si hranila vlastitu dušu? Prirodom? Kako je dobra priroda kad se velikodušno daje, njoj ne smeta što ti je služila kao hrana za tvoja umjetnička dostignuća. A sad se makni odavde jer ti tu nije mjesto, bolje ti je da pogledaš tko sjedi na „ tvom“ kamenu obloženom mahovinom i što radi na njemu.

Odmah je uznemireno izletjela iz unutrašnjosti groba da vidi tko li je zauzeo njeno omiljeno mjesto. Na njemu je sjedila njena mlađa sestra, čeznutljivo je gledala u travu koja se povijala na vjetru, gledala je u lišće koje je poput pahulja šuštavo padalo na zemlju, udisala je miris svježe zemlje i razmišljala o prolaznosti života, a i onaj anđel na kamenoj ploči pod kojom leži njena starija sestra kao da joj se nekako čudnovato smiješio. I onda su iz nje potekli najljepši stihovi, stihovi kakve već dugo nije napisala, stihovi koje bi vjerojatno njena sestra napisala da je živa.

Djevojka – Duh u taj tren je osjetila da je nešto poput snažne energije vuče, okrenula sam i vidjela da je oživjela knjiga u anđelovim rukama. A na njenim stranicama svjetlucavim je sjajnim slovima pisalo: Kad i zadnji dio tvoga tijela bude pojedan, kada tvoje tijelo bude rastočeno u sve sastavne dijelove i atomi se poput kapljica vode rasprše zrakom, postati ćeš dijelom prirode. Tvoja preobrazba biti će potpuna. Tebe će biti svugdje i nigdje a samo oni čija duša vidi moći ćete i prepoznati. Tvoje oči biti će gorski zdenci, tvoje ruke grane na stablu, tvoje noge korijenje bilja, tvoje suze kišne kapi, tvoja kosa trava u polju, tvoje srce veseli žubor potoka, a tvoja duša oblak na nebu. Biti ćeš inspiracija svim pjesnicima i slikarima svijeta, i svi će piti s tvoga izvora. Kad to shvatiš neće ti biti žao, biti ćeš sretna zbog toga jer ti ćeš biti sve i sve će biti u tebi. Vidjeti ćeš svoju dušu u tuđim pjesma i naći ćeš svoj portret na slikarskom platnu.
Tada je djevojčin duh sve je razumio. Knjiga života i smrti se zatvorila i za sve žive opet je izgledala baš poput obične kamene ploče izgrižene zubom vremena.

Lada Vukić “Knjiga života i smrti”

beli54nl
11-05-11, 11:35
..."Hteo dam da kazem da su pakao drugi ljudi.Ali ta recenica,"pakao,to su drugi"je uvek bila pogresno shvacena.Smatralo se da sam time zeleo da kazem da su nasi odnosi sa drugima uvek zatrovani,da su to uvek pakleni odnosi.Ali ja sam zeleo da kazem nesto sasvim drugo.Hteo sam da kazem da ako su odnosi sa drugima napeti,iskvareni,to onda moze da bude samo pakao.
Zasto?Zato sto su drugi ono sto je najsustinskije vazno u nama samima da bi imali samosvest.Kada mislimo o sebi,kad pokusavamo da se spoznamo,u sustini koristimo znanja koja drugi imaju o nama.I sebe procenjujemo nacinima koje drugi poseduju,koje su nam dali da sebe procenjujemo.I sta god rekao ja o sebi,uvek je misljene drugoga unutra.Sto ce reci da,ako su moji odnosi sa ljudima losi,ja sam onda u potpunoj zavisnosti u odnosu na drugo bice.I tada sam u sustini u paklu.
Ali to nikako ne treba da znaci da ne mozemo da imamo i drugacije odnose s drugima.To samo pokazuje sustinski znacaj koji drugi ljudi imaju za svakog od nas.
Druga stvar koju sam zeleo da kazem,bila je da nam ljudi nisu slicni.Tri licnosti koje su akteri komada"Iza zatvorenih vrata"ne lice na nas jer smo mi zivi a oni su mrtvi.Naravno ovde "mrtvi"ima drugu simboliku.Ono sto sam zeleo da naznacim,je da je mnogo ljudi ukotvljeno u nizu navika,ob icaja,sudova o sebi zbog kojih pate ali ni ne pokusavaju da ih promene.I ti su ljudi kao zivi mrtvaci.U smislu da ne mogu da razbiju klupko svojih briga,opsesija i navika,i da tako ostaju zrtve sudova koji su drugi doneli o njima.I iako se tako gleda,ocima drugih,vrlo je ocigledno da su kukavice ili da su losi ljudi naprimer.
Ako covek postane kukavica,nista ne menja cinjenicu da je kukavica.I zato su ljudi mrtvi,i zato,je to nacin da se kaze da je to ziva smrt kad se covek okruzi stalnom brigom o sudovima i reakcijama koje ne zeli da promeni.Tako da,u sustini,posto smo zivi,hteo sam da pokazem prinicipom apsurda,kolika je vaznost ljudske slobode,to jest vaznost promene nekih delovanja drugim delovanjima.I kakav god da je pakao u kome zivimo,mislim da smo slobodni da ga razbijemo.I ako ga ljudi ne razbiju,takodje onda slobodnom voljom u njemu ostaju,tako da se moze reci da dobrovoljno ostaju u paklu.
I vidite,dakle,da odnosi s drugima podrazumevaju slobodu,slobodu kao drugu stranu nametnute patnje,i to su tri teme koje su sustinske u pozorisnom komadu.I voleo bih da se toga setite kad cujete da neko kaze"pakao,to su drugi"

Zan Pol Sartr

beli54nl
11-05-11, 11:37
Brin Dejvid......Obala beskraja

Nekoliko imena su imena mesta, Emerson ih ume izgovoriti - štaviše, imaju značenje za njega. To je nekakav napredak, ali Emerson nije budala; zna da je najverovatnije znao stotine reči pre nego što se srušio na ovaj svet i sav polomio. Ovi jahači oko njega povremeno se raspričaju, ali to su za njega samo prazni zvuci, samo nekakvo vah-vah-vah. Brbljanje. Na tren kao da uhvati značenje jedne reči ili dve; to ga samo izaziva, a ne zadovoljava.
Ponekad bujica tuđih reči zamara. On se pita - da li bi ovi narodi imali manju sklonost ka međusobnoj borbi ako bi manje pričali, a više gledali i slušali?
Na sreću, reči nisu njegov jedini projekat. Postoji i uznemirujuća bliskost muzike. Postoji još nešto: kad god zastanu da odmore konje, Priti, Sara i on počinju da crtaju geometrijske oblike na zemlji, otpočinju razne matematičke igre. To dvoje su njegovi prijatelji, on je radostan kad se oni smeju.
Ima on još jedan, dodatni prozor u svet.
Kad god može, namesti opnu reuga preko očiju, kao masku. Kroz nju vidi svet preobražen, zapljusnut dodatnim bojama, koje kao da su došle odnekud iskosa. Ni na jednom od svojih dosadašnjih putovanja nije susreo takvo stvorenje - živu vrstu koju svih šest ovdašnjih rasa uspešno koristi za očitavanje osećanja sagovornika. Ali ako mu reug ostane predugo pred očima, Emersona počinje da boli glava. Očaravaju ga aure oko Sare, Dedingera i drugih. Ponekad boje kao da prenesu i još nešto, a ne samo emotivno stanje... ali on ne uspeva da kaže sebi tačno šta. Ne uspeva još.
Jednu istinu Emerson pamti. Taj savet, dobijen nekada od nekoga, iskočio je iz mračnog bunara njegove prošlosti, i sad mu pomaže da se dobro čuva.
Život ume da bude pun opsena.

beli54nl
11-05-11, 11:40
NARCIS I ZLATOUSTI

Narcis: „Govorim ti ozbiljno. Nije naš zadatak u tome da se približimo jedan drugom, kao što se ne sastaju ni sunce i mesec, ni more i kopno. Nas dvojica smo, prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedan sa drugim, vec da saznamo jedan drugoga i da jedan u drugom naucimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna.“

„Ah, sve je nerazumljivo i u suštini tužno, iako je i lepo. Ništa se ne zna. Živi se tako i ide po zemlji, ili se jaše kroz šume, a poneke stvari gledaju coveka sa tolikim ocekivanjem i obecavanjem, tako bude cešcnju: neka zvezda uvece, neki plavi zvoncic, neko jezero zeleno od ševara, oci nekog coveka ili neke krave, i ponekad se cini kao da se istog trenutka mora desiti nešto dotle nevidjeno, a ipak odavno priželjkivano, kao da sa svega mora spasti koprena; ali onda to prolazi, i ništa se ne zbiva, i zagonetka se ne rešava niti iskrsava tajna carolija, i na koncu ostariš i izgledaš prevejan kao otac Anselmo ili mudar kao opat Danijel, a možda ni tada još ništa ne znaš i dalje jednako cekaš i osluškuješ.“

„Misticari su, ukratko i pomalo grubo receno, oni mislioci koji ne mogu da se oslobode predstava, dakle uopšte nisu mislioci. Oni su potajni umetnici: pesnici bez stihova, slikari bez kicice, muzicari bez tonova. Medju njima ima veoma darovitih i plementih duhova, ali oni su svi, bez izuzetka, nesrecni ljudi. I ti si mogao da postaneš takav. Umesto toga si, bogu hvala, postao umetnik i zavladao si svetom slika, gde možeš biti stvaralac i gospodar, mesto da se kao mislilac zaglibiš u onome što nije za tebe.“


Hermann Hesse

beli54nl
11-05-11, 11:42
Pravi život

‘Svako od nas očekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi život. Čak i onaj koji to nikada ne prepozna. Skrivena ispod njegovih misli, jeste ideja koja će mu u jednom trenutku doneti, odnekud, najneverovatniji poklon, koji će sve promeniti i učiniti njegov život uzbudljivim i zabavnim kakav nikada nije bio. I kada se nadjemo pred osobom koju smo, kako nam se čini, prepoznali, mislimo da je on ili ona to čudesno iznenadjenje koje smo oćekivali.'
'A nije?'
'Tačno. Ponekad uvidimo da smo napravili pogrešnu identifikaciju. Ali ako se to ne dogodi, posle nekog vremena počinjemo da mislimo kako osoba koju smo prepoznali nije sama po sebi čudesno iznenadjenje, nego je posrednik.'
'Šta hoceš da kažeš?'
'Da ima moć da nam otvori skrivena vrata, da oslobodi put duž hodnika i kroz sobe i bašte, do kojih nikada ne bismo stigli sami, iako smo ih zamišljali.'
'A nije tako?'
'Ponekad jeste. Na početku, barem. Ulazimo, zaista, u očaravajuće sobe i bašte.'
'A zatim?'
'Dogadja se, skoro uvek, da jedno od njih ili oboje počnu da stavljaju nameštaj u sobe i čajne stočiće i stolice u bašte i veoma brzo, njihova energija biva potrošena na ove aktivnosti prisvajanja i organizovanja prostora. Umesto da nastave dalje prema drugim sobama i baštama, zaustavljaju se u prvima koje su otkrili i opremaju ih.'
'I onda?'
'Onda počnu da se ponavljaju postupci, pa i prizori, sve dok jedno od njih ili oboje ne izgube entuzijazam i zadovoljstvo i pažnju. Zaboravljaju zadovoljstvo koje su imali kada su stigli do one prve sobe ili prve bašte. Zaboravljaju kako je bilo čudesno kad su ih našli.'
'I šta se dogadja?'
'Ostaju tu, kao da se nalaze na jedinom mestu na svetu gde bi mogli biti. Čak i da je udobno i lepo, ali samo to. I posle nekog vremena, jedno od dvoje, počinje da se oseća zatvorenim i počinje da traži vrata da izadje. Na početku ih samo otvori. Zatim izadje malo napolje. A onda, iznenada, nestaje. Onaj drugi ili ona druga, ostaje tu sa svojim nameštajem i ne shvata baš najbolje šta se zaista dogodilo.'
'Kakva tuga.'
'Da.'
'Ali nije neizbežno, zar ne?'
'Ne. Zavisi od prepoznavanja. Da li je bilo autentično ili ne.'

Andrea de Karlo

beli54nl
11-05-11, 11:44
"Gertruda"

....Tesi se - rece moj otac smeseci se.
Ti imas osnova za vrlo dobrog supruga. Razborite zene opazaju to brzo. Samo, nekoj sasvim sirotoj ne smes verovati. Mogla bi gledati na tvoj novac. A ako ne nadjes onu koju zamisljas i koju bi rado voleo, ni onda jos nije sve izgubljeno. Ljubav izmedju mladih ljudi i ljubav u dugom braku, nije ista stvar. U mladosti svako misli na sebe i brine o sebi. Ali kad se vec jednom svije dom, tada treba voditi druge brige. I meni se isto to desilo. To svakako treba da znas. Ja sam bio veoma zaljubljen u tvoju majku i nas brak je nastao iz prave ljubavi. No to je trajalo samo godinu-dve dana. Tada je zaljubljenost prestala i uskoro od nje nije vise bilo traga, pa smo mi tako bili tu, neznajuci sta da jedno sa drugim pocnemo. Upravo u taj cas dodjose deca, tvoj stariji brat i sestra, koji su rano pomrli, te smo tako morali da se staramo za njih. Usled toga poceli smo da manje iziskujemo jedno od drugoga. Otudjenost je iscezla i ljubav se odjednom pojavila ponovo, naravno ne ona stara, nego sasvim drugcija. I ona se od toga doba odrzala; nije joj trebalo mnogo zakrpa - evo vec vise od trideset godina. Svi brakovi iz ljubavi ne prolaze tako dobro, stavise, jedva samo poneki....

H. Hesse