View Full Version : *odlomci iz knjiga*


Pages : 1 2 [3] 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

gromovnik
05-08-09, 10:20
HALIL DŽUBRAN - BROD U MAGLI

Ispricao nam je ovo jedne snežne, na vetru uzdrhtale noci u svojoj izdvojenoj kuci u dolini Kadiše.
Razgrcuci na ognjištu pepeo krajem štapa koji mu je bio u ruci, rece:
"Hocete da vam kažem zašto sam tužan.
Hocete da vam ispricam onu tužnu pricu koju secanje svakoga dana i svake noci u meni iznova vraca.
Dosadilo vam je moje cutanje. Smeta vam moje uzdisanje i mrzovolja. Rekli ste jedan drugom: kako da udjemo u kucu njegove ljubavi, ako nam ne otvori vrata na hramu svog bola?
U pravu ste. Onaj ko s nama ne deli bol, ne može biti saucesnik ni u cemu drugom.
Zato saslušajte moju pricu. Saslušajte me bez sažaljenja, jer sažaljenje je za slabe, a ja sam, u svom bolu, još uvek jak.
Od rane mladosti, i u snu i na javi imao sam viziju žene cudnog izgleda. Video sam je u nocima osame kako stoji pored mog kreveta. U tom miru cuo bih njen glas. Ponekad bih sklapao oci i osecao dodir njenih prstiju na celu. Otvarao sam oci, ustajao u strahu, osluškujuci šapat nicega.
Govorio sam sebi: Je li me mašta odvela toliko daleko da sam se izgubio u magli? Jesam li ženu lepog lika, prijatnog glasa, nežnog dodira, stvorio od snova da bi zauzela mesto neke stvarne žene? Da li se pomešala sa mojom svešcu, tako da sam njene senke pretvorio u voljenu saputnicu, s kojom se družim, i u kojoj tražim oslonac, zbog koje se udaljavam od ljudi, ništa ne cujem i ne vidim, ne bih li je ugledao i c;uo njen glas? Jesam li poludeo? Jesam li opsednut covek koji je pobegao u samocu i od utvara samoce izmislio saputnicu i drugaricu?
Rekoh "drugaricu" i vi se cudite tome. Ali postoje neobicna iskustva, mi ih poricemo, jer se javljaju u neverovatnom obliku. Naše cudjenje i poricanje, medjutim, ne znace da ona u nama nisu stvarna. Ova žena iz mašte je bila moja drugarica. Delila je sa mnom radosti i želje. Ujutru bih je ugledao naslonjenu na uzglavlje mog kreveta kako me gleda detinje c;isto, nežno kao majka. Pomagala mi je u svemu. Za stolom je uvek bila sa mnom, razgovarala, pitala za mišljenje. Uvece bi prilazila i rekla: "Podjimo brdima i dolinama, dovoljno smo ovde boravili". Tada bih ostavljao posao i polazio držeci je za ruku, sve dok ne bismo seli na stenu zagledani u suton, kad dospemo na neko udaljeno mesto umotano u vecernji pokrivac, uronjeno u caroliju spokoja. Ponekad bi pokazivala oblake pozlacene zalaskom sunca, ponekad tražila da cujem cvrkut ptice u molitvi zahvalnosti i mira, pre nego medju granjem potraži prenocište.
Toliko puta je došla kada sam bio zabrinut i nemiran. Primetio bih je onda kada bih se smirio.
Toliko puta sam sretao ljude krijuci u sebi pobunu protiv onog što mi se ne dopada u njima, ali bi se oluja pretvorila u nebesku pesmu uvek kada bi medju njima ugledao njen lik.
Toliko puta sam sedao usamljen s macem životne boli u srcu, s lancima zagonetki postojanja oko vrata. Osvrtao bih se i video je zagledanu u mene sa svetlom u ocima. Oblaci su se razilazili, srce zablistalo, život izgledao prepun radosti.
Pitate: Jesam li ovim neobicnim stanjem bio zadovoljan?

gromovnik
08-08-09, 20:06
Mejdan Simeuna Đaka

Treću pripovijetku Kočićevog ciklusa o Simeunu Đaku objavio je najprije Srpski književni glasnik, IV/1904, knj. II, br. 3, a zatim ju je pisac unio u III zbirku pripovjedaka „S planine i ispod planine“ (Beograd 1905).
U priči se više puta pominje „banjalučki trbušati Likota“. Riječ je o mitropolitu Evgeniji Letici, koji je u borbi za crkveno-školsku autonomiju zastupao vladino gledište, te ga je Kočić zbog toga oštro ismijavao. Zbog ovih invektiva nadležni organi uprave u Sarajevu razmatrali su i mogućnost eventualnog krivičnog gonjenja autora, (Vidjeti Kruševčevu bilješku u I knjizi Sabranih djela P. Kočića, 1967, str. 289)
___
Tišina. Samo kotao kvrca, i katkad varnica prsne, pa se kao u ljutini raspršti i utrne. Kroz porazbijane crkvene prozore širi se težak, zagušljiv miris od zejtina i tamjana i miješa se s mlakim rakijavim zadahom koji se diže povrh uzavrelog kotla.
– Daj mi kaži, Mićane! – trže se majstor Glišo kao iz dubokog premišljanja, primače se vatri, istrese lulu o dlan, pa je opet napuni i metnu ugljen… – Daj mi kaži, Mićane, moreš li ikako znati što Simeuna ne zakaluđeriše? Eto, rećemo, služiš već puni trideset godina kaluđere, pa ćeš to, ja mlim, bolje znati nego što drugi. E da vamo rečeš da nije učevan, jest brte bogme, duplo, kabasto učevan! Eno u namastiru ima makar dva tovara knjiga, pa koju gođ otvori, zna u njoj, na moju dušu, ko i sarajevski vladika, a da i ne mećemo u račun ovog banjalučkog trbušatog Likotu, što nosi škrljak ko i svaki švapski šikutor, sram ga i stid bilo Kristova lišca!
– I ja se, ljudi, tome čudim: šta bi to moglo biti po srijedi? – ču se neko iza kace, pa zijevnu i strese se.
– E, moj brate, učevan veliš! On vamo učevan jest, ama nije sve ni u nauci. Sjarnide, Glišo, taj ugarčić!
– Junaci moji, ja bi reko da je tome rakija najviše kriva?
– Ono da… doduše… nako po pravi… Ja ne znam, – zavija i zapleće Mićan.
– Rakija, Mićane, rakija! Nemoj zavijati. Časnog mi krsta, ne krstio se njim već klanjo ko Turčin ili nosio škrljak ko trbušati Likota, sram ga i stid bilo Kristova lišca! – ako Simeun nije dosad popio toliko rakije da bi se na njoj, kad bi se puštila kroz badanj, moglo samljeti dvadeset ulčeka sirove zobi!
– Ti, majstore, uvijek pregoniš! – ljutnu se Mićan. Dvadeset ulčeka sirove zobi! Ne griješi, bolan, duše!
– Ne gudi ni ti, Glišo, baš tako debelo! – ču se onaj iza kace i opet zijevnu. Piju, a i pili su, dragosti moja, i drugi. Ili je pokojni Silavestar pio, ili je živ rob nije pio, pa ga jope zaigumaniše, pa zaproigumaniše, dok ga čak i ne zajermonašiše. Šta ti veliš, Mićane?
– Bolje da i to rade nego da nose škrljake i da se po Banjoj Luci šajcaju sa švapskim rospijama ko trbušati Likota, sram ga i stid bilo Kristova lišca! I to mi je vladika i jedan Kristov svještenik! – viknu majstor Glišo i prezrivo pljunu.
Mićan ih pogleda mrko, debelo, pa mirno, kao s nekom tugom nastavi:
– Bud je njemu njegova kriva, ćud! On će šjećeti s tobom, razgovaraće se, bratski će se ljubiti i grliti, onda će skočiti i, podvrisnuti: „Stoj! Budi mene miran!“ pa će te na mrtvo ime isprebijati, ako je jači. Krošto, zašto, to nek sam bog zna. A pravo, po duši kad budemo govoriti, mekana je srca i podatne ruke: zalogaj bi čojeku iz usta dao. Nema vajde kriti, voli, braćo, i da malo udari u stranu kad što o sebi govori. Ali njegova laž, njegove, oću reći bešjede, nijesu nikom na šteti.
– Kakav je da je, naš je! Drag nam je. S onu stranu crkve čuše se promukli glasovi, odjeknuše potmulo kroz crkvu, razliše se i tihano, drkćući izumriješe u vrhovima četvrtastog zvonika i oblo svedenog kubeta.
– Eto i’, na moju dušu, kotlu! – trže se Mićan kao da ga nešto za srce ujede i ustade sa stoca.
Na avlijskom zidu više kotla zatreperi svjetlost od svijeće, pa se zaigra po kotlu, dok se i po nama ne rasu. Iznad oltara prema vatri ukaza se Sopronija Luburić Knežopoljac, proiguman od namastira Gomjenice i Simeun Pejić Rudar, đak od namastira Gomjenice. Ogrnuli nekakve stare, lisičinom postavljene ćurkove, ispriječili podugačke čibuke, pa idu i pomalo posrću, a đače pred njima nosi debelu, voštanu svijeću.
– Dobra veče, ktitori i priložnici sija svjatija obitelji i vsego mira!
– Bog dobro dao, oci naši duovni! – odazvaše se svi i poskakaše na noge.
– Rakijo majko! – prošapta neko u mraku.
– Ama, vi se nešto zagovorili o Simeunu i o starim kaluđerima, pa čusmo… Ne da nam se spavati… te dođosmo da… – zapleće jezikom otac Sopronija.
– Ne šjedaj, Simeune, na tu klupu! – viknu Mićan i podmače mu svoj stolac da sjede. Maloprije nam se neotice prosu kom, pa je, prošćeš, mokra.
– Nije ni on najsuvlji, – promrmlja neko iza kace.
– Šta vi to pričate o meni? – učini se Simeun kao da i ne ču što onaj u mraku reče.
– Zbilja, brez šale, šta vi to pričate o mom Simendašu, o mom starom deliji i branitelju ove obitelji i ove naše svete Ćabe? – reče vrlo meko, gotovo pobožno, otac Sopronija i sjede na prag od podruma. Ja najvolim na pragu…
– Od podruma! – dodade neko iz mraka.
– Ama, ko to večeras neprestano nadovezuje i bronda u mraku?! – razgoropadi se Simeun, skoči pomamno sa stoca i živo sijevnu očima. Časne mi trapeze, ja ću š njim večeras morati podijeliti mejdan ko birzemanile s Asan-begom Čekom od Sane, pa kome bog i sreća junačka voljadne!
Jedva ga umiriše i svladaše da ne podvrisne: „Stoj! Budi mene miran!“
Mićan im, i njemu i ocu Soproniji, natoči po čašu rakije. Sletiše sa sviju strana Simeuna da im pripovijedi kako je dijelio mejdan s Asan-begom Čekom.
– Vi oćete da vam to pripovjedim? E, moja djeco, istrovo je Švabo svijet, ispoganio i prevjerio. Ušla u narod nekakva nevjera i prokletstvo. Niko nikom ne vjeruje, pa se bojim da i vi meni nećete vjerovati…
– Jest bogme, Simeune! Pošljednje je vrijeme nastalo, vidim ja. I vladike počeše ko i šikutori nositi škrljake i šajcati se po čaršiji u po bijela dana sa švapskim rospijama, stid i’ i sram bilo Kristova lišca! – uzdahnu majstor Glišo i opet prezrivo pljunu.
Poslije dugog moljakanja i ustezanja, Simeun izvrnu čašu i poče:
– To je bilo prve neđelje iza ukopacije a upravo na neđelju dana pred ovaj moj, ako se počem šjećate, zulum u Bronzanom Majdanu, kad sam ono nako po starinskim malo preplašio Majdance i pokupio nešto nameta. Ustrija je, ko što znate, bila već zastupila. Švapski soldati izašli s jednim kapetanom na Kadinu Vodu, porazapinjali čadore, pa nako ćute. Svijet se bio malo smirio, ali još, štono vele, zaudara kokija od baruta. Tako to potraja jedno dva, tri dana, dok povikaše: „Eto, veli, Turaka Krajišnika na Banju Luku! Eto i’, kažu, ko na gori lista!“ Jedni će, čuje se, udariti, pod Dervišagom Pozdercom, preko Poloja, pa na Bronzani Majdan, pa onda već preko sela dolje na Banju Luku; a drugi će – Nali-de, Mićane, još jednu čašu ocu Soproniji! – A drugi će, pod Asan-begom Čekom, krenuti sa Sane uz Kozicu, pa će prijeći na Tominom Mostu preko Gomjenice i udariti na namastir. Tuj će, pogovara se, uvatiti konak, večerati, šenlučiti, pa onda, upravo pred zoru kad se dijeli dan i noć, zapaliti crkvu i krenuti na Banju Luku. Tako se u ono vrijeme novtalo i govorilo, i ovo vam je, djeco moja i Srbovi moji, ko jedno istoričesko zbitije.
Svijet se jope uznemiri. Počeše ljudi sklanjati nejač i sermiju u zbjegove. Svejedno vam je, braćo, bilo ko kad čojek iza velikog umora legne da spava pa ga u pola sna probude.
Izašli ja, pokojni Partenija i Isaija u avliju, pa odamo i jednako pogledamo preko Gomjenice i osluškujemo.
– Šta ćemo, braćo? Da bježimo? – uzvrtio se Isaija.
– Šta ti veliš, Simeune? – okrenu se pokojni Partenija meni.
– Ja velim ako ćete me poslušati: da svete knjige, ikone, krstove, odežde i sve što se mogne iz crkve dignuti, sklonimo u zbjeg…
– Pa i ja tako mislim – utače se Isaija. Onda bi se, veli, i mi mogli đegođ skloniti.
– Pa onda – nastavi ja, i ne gledeći na Isaiju, jer znam kakav je junak – pa onda da skupimo jedno pet, šest stotina ljudi, pa da branimo ovu našu svetu Ćabu od prokleti Agarjana.
Govorimo mi tako, dok uleti u avliju Stanko Đaković:
– Eto, veli, Krajišnika uz Kozicu! Čuju se puške.
– Šta ćemo, pobogu braćo?! – uzvrtio se Isaija ko Ciganin u kotlu, pa drkće ko prut i oda gore i dolje po avliji.
– Šta je? Što si se uplašio toliko? Kaluđer si. Nemaš djece pa da će, ako večeras pogineš plakati gladna i gola za tobom. „Šta ćemo, pobogu braćo!“ Dobro. Šjedićemo, pićemo i razgovaraćemo se ko i dosad, dok se ljudi ne skupe, pa…
– Tebi je, Simeune, uvijek do nekakve bresposlice! Glava, bolan, igra.
– U tebe igra, vidim ja, da mi i ne kažeš.
Prepo se Isaija, zamislio se, dok se nešto ne došjeti:
– Da zovnemo, veli, kapetana i soldate s Kadine Vode da nas brane?
– Teško onom koga drugi brani! – dočeka ga ja ko iz svog štuca; sastavi vatru u vatru.
Popasno je doba. Sunce privilo kraju i već pada na zaranke. Puške učestale. Pucanj se sve bliže i bliže primiče. Isaija uzja konja i pobježe kapetanu na Kadinu Vodu.
– I stari su ti bježali, kukavico sinja! – viknu ja i ispali štuc za njim, onda naredi momcima da sazovu ljude, pa šjedo s Partenijom piti. – Uli-de, Mićane, još jednu čašu ocu Soproniji!
– Uli Mićane, uli, – ču se neko iz mraka. Pa moreš i Simeunu jednu uzgred natočiti.
– Nek je otac Sopronija zadovoljan i počestvovan, a za me je lako! – reče Simeun, iskapi čašu, pa nastavi: – Skupi se svijeta puna ravna, ravdijana avlija. Sve naoružano do zuba, došlo da brani od mrski Agarjana ovu svetu crkvu. Pokojni Partenija – i u grobu mu vala! – izvalja cijelo cjelcato bure rakije iz podruma, da se narod malo oslobodi i pribere.
– Pite, braćo ih Srbovi moji! Bolje da mi popijemo nego Turci Krajišnici i Asan-beg Čeko, bulešiku mu njegovu i džamijski šiljak!
...............

Sanuška
08-08-09, 21:39
VALER: ”Uvideo sam da najlakše možemo zadobiti ljude ako se kitimo onim što se njima dopada, ako se slažemo s njihovim načelima, ako hvalimo njihove mane i odobravamo njihove postupke. Ne treba se bojati da ne preteramo sa uslužnostima, jer, iako se vidi da ih varamo, najlukavije uvek najlakše obmanjujemo laskanjem, i nema bezočnosti i šege koje oni ne bi podneli, samo ako se ove začine hvalama. Postupajući ovako, postajem pomalo neiskren; ali kad su nam potrebni ljudi, moramo im se prilagoditi; a pošto ih samo tako možemo pridobiti, onda nisu krivi oni što laskaju, već oni koji žele da im se laska.”

(MOLIJER; Tvrdica)

Sanuška
08-08-09, 21:40
OSNOVNA ŠKOLA

Kad smo ušli u razred, učitelj nas je povrstao po veličini i tako uterao u klupe. Najmanji su zauzeli mesta u prednjim klupama, a sve veći i veći u zadnjim. Docnije će nas tek klasificirati po znanju, te će najbolji đaci sesti u prve klupe, lošiji za ovima, a najgori u poslednjoj, koja se zvala magareća klupa. Tada, kada sam ja učio osnovnu školu, postojala je kao vaspitno sredstvo i ta magareća klupa, u koju bi učitelj upućivao one koji odista ništa ne bi znali. Ja nalazim da je to bila vrlo dobra ustanova, jer su se neznalice, na taj način, navikavale na to da su magarci. Otkako je to ukinuto, neznalice se nikako neće da izmire s tim faktom, te u životu obično magarci sede u prvim klupama.
Poređani tako u klupe po veličini, izgledali smo kao semenke u lubenici. Svi jednoliki, svi bezizrazni i svi balavi, pa ipak - ko bi to tada rekao - tu su, jedan kraj drugoga, sedeli: budući ministar i budući razbojnik, budući episkop i budući zajmodavac, budući robijaš i budući berzanski milijarder. Koliko bi sreće po čovečanstvo bilo kada bi se još kod tako male dece znalo šta će ko biti, pa ako ništa drugo a ono bar, dok smo deca, da se siti natučemo budućeg ministra, episkopa i berzanskog milijardera.

(Branislav Nušić; odlomak Iz "Autobiografije")

Daci
08-08-09, 22:42
"I zauvijek sam ostao gladan ljubavi i pažnje: niko me u životu nije mogao iznenaditi grubošću i uvjek sam je očekivao, a svako me mogao pridobiti pa i prevariti pitomošću, nježnošću, prijateljstvom, pa i kad bih se prevario, opet sam uvijek bio spreman da naletim na isti mamac.”

Meša Selimović

Daci
08-08-09, 22:46
"Usamljenost je nešto najdragocjenjenije na svijetu ako čovjek zna kako da je iskoristi.
Ona doprinosi da se izgradi izdržljivost i dopušta čovjeku da hladno posmatra sebe i sve svoje nedostatke i vrline; dopušta mu da dobije neku perspektivu o stvarima. Omogućava mu da se suoči i da podnese mnoge stvari koje bi inače bile nepodnošljive."

Gospodja Parkington-Louis Bromfield

tinky
08-08-09, 23:42
..Ušuškao sam je u ćebe sa svih strana, i tek onda odškrinuo vrata terase, složio na naslon kauča stvari u kojima je došla meni, a na naslon stolice koje će joj biti potrebne kad dođe sebi, i na brzinu, pod telefonskim brojem pumpe, našvrljao kratku novelu o bravi i ključu, za slučaj da odluči da zbriše kući pre nego što se ja, ujutru, vratim.
Ali, đavo mi je sedeo na ramenu...
Bio sam već na vratima, kad sam pomislio da će ipak biti bolje ako s nje skinem još nešto što bi joj moglo smetati u snu. Ta crna stvar bila je pomalo komplikovana, nisam imao predstavu kako se demontira i skida, ali kad sam je se jednom dotakao, više nisam mogao da je pustim iz ruku. I uspeo sam...
Gledajući dugu riđu kosu, prosutu po belom damastu, shvatio sam da nisam pogrešio kad sam rešio da idem do kraja, i da sam dobro uradio što sam joj na kraju konačno skinuo i tu veliku crnu šnalu.
Šnalu?
Šnalu. Pa šta?
"Sram bilo onoga ko zlo pomisli"...
To piše na Ordenu Podvezice. Na Ordenu Šnale ne piše ništa, pošto to odličje, zasad, očigledno ne postoji.
Da postoji, ja bih ga već imao na šinjelu...
Ne znam šta bih još morao da uradim da postanem svetac, ali mislim da sam glavni posao već obavio. Sad, ako i treba da ubijem neku aždaju, ili da spasem dva-tri grada od kuge i propasti, to će, posle svega ovoga, biti samo puka formalnost.
Samo polako. Nisam ja lud. Barem ne toliko...
Čula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajući uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kad te obuzme, i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš.
Da, želeo sam je. Još kako sam je želeo...
Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u čudni raspored sićušnih mladeža na tilu vitkih leda...
I trgao se. Uplašen...
Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih želeo da poljubim?
Ali, ne sad. Jednom. Možda...
Ja sam momak staromodan. Prevaziđen. Po mojoj religiji, moja želja je samo pola želje...
Lepo sanjaj, mali mišu nabareni. Ko zna da li ceš mi ikad više biti tako blizu? Možda ću se kajati, možda ću jednom morati da se napijem svaki put kad se setim ove noći...
Neka...
Ako ikad budemo spavali zajedno, to će biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko neće spavati za vreme tog spavanja...
Laku noć, njene pospane oči...


Balašević

pehar
09-08-09, 17:02
KEJT KARIGAN - RECEPTI ZA SAVRSEN BRAK

Zaljubljenost ima kraći garantni rok od čajnika, a u braku se od čajnika manje i koristi. Bolje je biti naoružana slepom verom da će se kad je jednom nestane, ljubav ponovo vratiti. I hoće, vratiće se. Protekle godine sam naučila da ljubav u braku nikad nije ni potpuna ni završena. Da mora biti savitljiva, prilagodljiva. Ako se suviše navikneš na one divne ljubavne žmarce, nećeš imati čime da ih nadomestiš kad iščeznu.

tinky
14-08-09, 08:31
I tako se skrivam iza vrata da me Stvarnost, kada uđe, ne bi videla. Skrivam se ispod stola odakle naglo skačem i plašim Mogućnost. Kako se odvajam od sebe, dve me mučnine stežu kao dve ruke u čvrstome zagrljaju – mučnina od mogućnosti življenja samo u Stvarnome, i mučnina od mogućnosti poimanja samo Mogućeg.
Tako pobjeđujem svu stvarnost.


Nikada Ostvareno Putovanje.....Pessoa

tinky
18-08-09, 12:21
“…strašno je videti čoveka koji veruje da je potpuno i nesumljivo sam, jer u njemu ima nešto tragično, čak i sveto, a u isti mah jezivo i sramotno. Uvek – kazao je – nosimo nekakvu masku, koja nikada nije ista nego se menja zavisno od uloge koju treba da odigramo u životu: masku profesora, ljubavnika, intelektualca, prevarenog muža, junaka, nežnog brata. Ali koju masku stavljamo ili kakva nam maska ostaje kada smo sami, kada mislimo da nas niko, baš niko na svetu, ne posmatra, ne motri na nas, ne sluša nas, ne zahteva ništa od nas, ne zastrašuje nas, ne nasrće na nas? Možda taj trenutak ima u sebi nešto sveto zato što se čovek tada suočava s Bogom ili, u najmanju ruku, sa svojom neumoljivom savešću. Možda niko neće oprostiti onome ko ga bude zatekao u toj krajnjoj i suštinskoj golotinji, užasnijoj i stvarnijoj od svih golotinja, jer ona otkriva nezaštićenu dušu...“

Ernesto Sabato

seka
19-08-09, 08:16
”Vama je često bio dosadan sopstveni život, stremili ste za tim da odete odavde, je li tako? Vi žudite da napustite ovo vreme, ovaj svet i ovu stvarnost i da uđete u jednu drugu stvarnost koja bi vam više odgovarala, u svet u kome ne postoji vreme. Učinite to, dragi prijatelju, ja vas na to pozivam. Vama je poznato gde se on krije, poznato vam je da je svet koji tražite – svet vaše sopstvene duše. Samo u vama samom živi ona druga stvarnost za kojom žudite.”

Herman Hese, Stepski vuk

gromovnik
21-08-09, 09:13
“Od mojih prvih đačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam volio izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam flertovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vrijeme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, volio sam žene, čeznuo za njima i izbjegavao ih.

Sada, kada počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja vječita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osjećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svjestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobjeći trom i bez sjećanja.....

Čarls Bukovski - žene

gromovnik
24-08-09, 21:41
“Od mojih prvih đačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam volio izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam flertovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vrijeme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, volio sam žene, čeznuo za njima i izbjegavao ih.
Sada, kada počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja vječita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osjećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svjestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobjeći trom i bez sjećanja.Tako je oduvijek bilo sa svim onim za čim sam žudio: tek kada bih osjetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: čovjek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio, želio sam da budem sam, kao što sam želio slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žeđ, drugačija, uvijek drugačija. Kad se samo sjetim kako sam kao mlad poštovao brak i djecu, toliko da sam se jedva usuđivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu i djecu, moju dragu djecu koju sam nježno volio – a šta mi je od svega ostalo!
I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vrijeme sam želio da imam samo jednostavan i bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kuću i zasadio lijep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svijet i vratio se, i taj plod sam okusio i više nije imao onu draž!To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nježne grudi, i s čuđenjem držim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta da mu zamjerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga ubrzo odbaciti. Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvijek daje izvjesnu moć nad ljudima. Oni osjećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osjećanja koja su promjenljiva ali snažna, osjećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvijek vodi ka nečemu novom. Taj impuls i ta žeđ pomažu mi da prođem kroz sva kraljevstva realnog svijeta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobjegnem u bezimeno i nepoznato.

Bilo je kasno kada sam se te proljećne noći popeo na brdo; kiša je tiho pjevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene pripijala mala smeđokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih grozničavih usana ispila posljednji poljubac pred svojom seoskom kućom, vidjeh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvijezde. Jedna od njih je bila moja srećna zvijezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam vidio, njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bijednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uvijek tu i uvijek me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom.”


Čarls Bukovski, “Zabilješke jednog pokvarenjaka”

Sanuška
25-08-09, 20:55
Sve moje ljubavi trajale su najviše sedam godina: kažu, telo se obnavlja svakih sedam godina. Uvek je predivno u početku. U sredini je još lepše. A na kraju ... zavisi od toga ko se prvi zasiti. Uvek je teško na kraju. Nikad nisam nekog volela, a da ga nisam još i "posle" volela. "Posle" ne postoji više ona povezanost glave s telom. Tad funkcioniše samo glava... Ali ipak nešto ostaje... nešto nalik na ožiljak. Ne u tužnom smislu te reči. Ostaje ožiljak koji nam služi na čast. Najlepše odlikovanje...

Francoise Sagan - Odgovori

Sanuška
25-08-09, 20:58
Stojim na Trgu Republike, kad iznenada ispred mene prodje GALA. GALA je moja najstarija ljubav. Rastali smo se prije sedam godina, uctivo i prijateljski .....
O ljubavi bi se moglo i ovako govoriti : u krugu stoji dvadesetak devojaka. Sve su jednako pozeljne. Vi slucajno prilazite petoj devojci i pocinjete razgovor. I sta se dogadja ? Ona se istog trenutka odvaja od svih devojaka. Njeno lice postaje drugcije, njeno je telo lepse, njene su reci preciznije. Senka se navlaci na ostale devojke, one vise nemaju nista zajednicko s vasom izabranicom. Ljubav ima vrednost samo za onoga koje oseca, nema nikakve vrednosti za onoga kome se iskazuje. Covek koji voli je lep. Samo je on zasluzan za svoju lepotu, a ne onaj koga on voli. Zato se ljubavlju niko ne moze okoristiti, ljubavi se jedino moze sluziti.

Danas sam prekopavao po svojim starim rukopisima. Pronasao sam zapis
slican dnevniku, rukopis o ljubavi. Zeni koju sam voleo, a razisli smo se, nikad necu prici. Ona je za mene samo ljubomora, ocajanje, neodlucnost, strah, nemogucnost da je shvatim. Od svega se iskupljujem pisanjem

3. 9. 1970. Danas smo oboje pijani, prvi put smo se sreli. Nasli smo se u mojoj sobi. Razmisljao sam o ljubavi i cudio se. Skinula se gola, imale je lepo telo. Spavao sam sa zenama, ali ova je zaista lepa. Pitao sam se, cime sam to zasluzio, zar niko nije zasluzni. Tog trenutka u mojim mislima se probudila pesma o ljubavi. Uzivali smo u telima i prodiranjma. Ponavljali smo se mnogo puta, rekla je da je to jako zgodno. Ja sam se cudio zasto se zene od toga onda toliko brane. Jebi se, to je zdravo za zivce, tu recenicu stalno sam ponavljo i stao se uozbiljivati.

4. 9. 1970. Ona je lezala, i ja sam lezao, bili smo umorni, bilo nam je lepo, nista nismo mislili. Sest sati popodne, kazala je, predhodno je trepnula ocima : "Mili, moram kuci, tata i mama dobi ce zivcani slom." Otisla je, nisam razumeo ono o zivcanom slomu, jer je noj bilo lepo.

7. 9. 1970. Nazvala me i rekla da ce doci, ali da ima problema sa tatom i mamom. Razmisljao sam zasto, ako je jebanje zdravo za zivce, a ona mi je tumacila da je roditelji beskrajno vole, onda je ona zaista zivcana.

8. 9. 1970. Osam sati ujutro. Dosla je, skinula se gola, uzivali smo. Digla se i rekla, veceras cu doci u "Kavkaz". Dosla je doterana i lepa i odmah sa vrata progovorila : "Skoro nisam dosla, moramo se rastati, imam decka. U (p.m.) to mi se stalno dogadja." Odgovorio sam : "Sta cu, tako je to cesto sa mnom." Rastali smo se, ona je krenula prema tramvaju. Naglo se okrenula i posla prema meni i izgovorila : "Volim te, vodi me kud god zelis, za citav zivot." Za citav zivot ?, mislio sam, i bio sretan, jer ipak je ljubav mocna stvar.

3. 9. 1971. Zadnje gledanje njenog tela, isto je kao na pocetku.

4. 9. 1971. - znas, volim ga vec mesec dana, prevarila sam te s njim.

Sada je 14. 6. 1972. Razmisljam, i osecam da je jos volim. Cuo sam da je nesrecna. Ja nisam vise isti.

Sada je 4. 3. 1978. stojim na Trgu Republike, a ona kraj mene prolazi. Gala.


" Ljubav za Isidoru Duncan" .. ALBIN ALBIN

gromovnik
27-08-09, 10:06
Knez sa tuznim ocima

Bio je jedan knez (ali uistinu bio, ne da ja to tek tako pricam) koji je ima tuzne oci i malu knezevinu. Njegova zemlja bila je zaista malena, tako malena da bi on, kad bi se zamislio na popodnevnoj setnji, uvijek presao granice svoje zemlje i usao u susjedsku. Tolika je eto bila njegova knezevina, manja nego jedna dobra setnja. A oci je imao zaista tuzne. Lepe, tamne, osencane dugim trebavkama, a beloocnica s lakim modrim tonom kao u mlade teladi ili jekticavih devojaka iz provincije. Zene su govorile da te oci "govore", a muskarci su cutali. ("Tebi sve govori!" rekao je rastresito i mrzovoljno jedan novcar svojoj zeni.)

Ali knez nije mnogo mario za zene ni za druge razonode. On je brinuo brigu o svojoj zemlji i danju i nocu mislio kako da je usreci. Kako je knezevina bila odvec malena za takva veca preduzeca i planove, on je gradio mostice od trske i male mlinove, koji ne mogu mljeti, ali je bilo milina pogledati kako se na potocima okrecu bezbrojni vitlovi razbijajuci vodu s lopatice na lopaticu. On je podrezivao svaki grm da ne raste preko mere i da bi zadrzao neobicnu formu cuna ili mnogokutnika koji mu je on odredio.

Nasred knezevine bilo je jedno stablo, inace kruska divljaka, to je bilo najvece stablo u zemlji u s njega je knez zabranio da se jede. Podanici su strogo obdrzavali tu zabranu i to stablo je bilo poznato u cijeloj knezevini pod imenom "Najsladje Voce".

Cesto su cak iz najdaljih zemalja dolazili putnici da se poklone knezu tuznih ociju; on bi ih primao, gledao, trepcuci i u zabuni sta da im rece, a oni odlazili ocarani dubinom njegova pogleda i dubokim znacenjem njegove sutnje.

I dogodi se jednom da je knezev pogled pao na jednu zenu kao sjena u kojoj se ona razbolje.

To je bila plava i mlada zena jednog slikara, koji je zivio od svojih slavnih slika i lepih verskih napisa, koji su visili po hramovima. Slikar je bio covjek onizak i snazan, a veseo i pun neke nutarnje vatre u zivotu i radu. Nenavikla na laz i pretvaranje, ona podje sva blijeda do slikara i rece mu s onim bolnim mirom koji razoruzava i kojim govore zene kad istinski ljube:

-- Vidila sam kneza. Ne mogu ti dulje biti zena. Ja moram da idem njemu, da mu sluzim svojim tijelom i svojom dusom, koliko to jedna zena moze. Dosla sam da ti to kazem. Cini s mene sto hoces.

Stajala je pred njim opustenih ruku, sva obasjana nesrecom kojoj se ne moze umaci. A niski slikar, covjek velike duse, okrenu lice od nje i cekase tako sve dok nije otisla.

Od kad su zapisane prve price ne pamti se da je bilo dvoje dostojnijih ljubavnika koji su se ljepse rastali pred zlom, koje moze svakog da zadesi.

Ona podje knezu. Kad je stala pred njega, premiruci od njegova pogleda, nije vidjela nista do njegovih ociju. Ponudi mu se s izrazom krivca, i ostade da mu sluzi. Prodje dosta vremena.

Ali ima dana u godini kad se zena ne moze zadovoljiti pogledom. U nasim knjigama nije zapisan broj tih dana, jer on nije kod svih zena jednak. Ali svaka ih ima.

Takvi dani dodjose, nakon mnogo cekanja, slikarevoj zeni i knezevoj ljubovci. Najednom se sva zena promijeni. Zaigrase joj misici, rasirise se oci u nabrekose usne. Ona pritiste rukom ljubicast atlas na grudima. A pogled joj strasan, strasan za citav pedalj iznad knezeve glave. Govorila je knezu vise vrelim dahom nego nejasnim recima. On je gledao u nju svojim pogledom od rodjenja, a ona zastade pred dubokom sutnjom toga pogleda kao pred vodom preko koje se ne moze, i tada po prvi put vidje njegovu malu lubanju, uska pleca i nikakve noge. Zena pade pred saznanjem nove i poslednje nesrece, lijevi joj obraz zadrhta i sve joj tijelo savi u plac. Knez ode, sutljiv i sav u pogledu.

Dani idu a bol nece da predje. To je strasnije od prebijene zivotinje i posjecena stabla. Snovi i pomama svih misica, a krv staje cas u glavi, cas u srcu. Jedna ruka je kod slikara, druga kod kneza, pa je razapinju da urla od bola i umire od sramote.

A jedno jutro se dize sa svog loga zena, prevarena i ocajna, pomisli jos jednom na slikara, koji radi kraj prozora u ostrom i finom mirisu boja i na njegove ruke jake i svjeze oprane poslije rada, pomisli na svoju srecu od nekad i na nesrecu od sada pa do vijeka -- i izidje na trg, gdje je u sjeni "Najsladje Vocke" sjedio knez, okruzen svojim podanicima i udivljenim posjetnicima iz daleka. Oni su, uvijek u sjeni njegova pogleda, slavili kneza, uredjenje njegove drzave i sve darove koje mu je Bog dao.

Svi se zacudise da u to doba i na neprilicnu mjestu pristupa zena knezu. Bila je blijeda iako je sva gorila. Knez je gledao u nju ocima koje ocaravaju i zaustavljaju, ali ona, zena nesrecna i mucena najvecim bolovima koje priroda poznaje, ne poniknu pred njim, nego raskinu zeljnom rukom car njegova pogleda kao paucinu, i prije nego je tko mogao spijeciti -- strasno je reci! -- pljunu mu glasno i zestoko u oci.

-- Pfu!

Zatim se kao olaksana okrenu. Jedan cas zaprepastenje sutnje, a onda je raznesose na maceve.

Ali knez je oslijepio.
Poslednje sto je vidio bile su njene usne vlazne i crvene.

Bez ociju on je bio ubrzo svrgnut. I nevjerojatno je kolika je bila mrznja i odvratnost sto je sirio oko sebe. Ona je bila jednaka njegovoj nekadanjoj moci. U cijeloj zemlji nije se moglo naci ni jedno pesto koje bi ga vodilo, nego je kuckao stapom po svijetu, gladan i bos.

I zacudo; ni knjige, u kojima je najpre zapisan ovaj dogadjaj, ne nalaze samilosne rijeci za bijednog kneza; poslije jedne pouke mladicima, zavrsavaju rijecima:

"... jer je pljuvacka ovakve zene dovoljna da se otruje cijelu vojsku najveceg cara, a kamoli ne jednog covjeka".

Ivo Andrić

laufer
01-09-09, 18:48
'...ocemo ve po repu...':yeahright:
ozez topuzovic, aka veleum, aka tomas rakocevic

seka
07-09-09, 07:48
"Kako ti je?" — pitam sjedoglavog onog starca na obali morskoj.
"Nikako!" odgovori mi on. "Čekam smrt!"
"Zar te ne veseli život?"
"Ne!"
"A želja?"
"Ne želim ništa!"
"Ništa? Zar zbilja ništa, pa ni samog povratka mladosti svoje?"
"Ne! - - Mladost mi otrovaše, a sada mi starost truju!"
"A da se još jedamput rodiš?"
"Ne dao Bog!"
"Da ti se je ipak još jednom roditi, što bi želio biti?"
"Kamen u dubini morskoj! ..."


-------------------------------


Bilo mi je osam godina, kad se je novljanska luka gradila.
U toj dobi znade većina primorske djece plivati, — ja još nisam znao.
Igrajuć se po luci, padnem u more. Potonem. — Voda me digne. Vidim na zidu, vrh sebe, djece. - - Pružam ruke, — Hoću da vičem, - - ne mogu! Gutam more, tonem - - Izgubljen sam!
Taj tren proletih sav svoj život. Svi grijesi mladanog vijeka došli mi na pamet: slador sam uzimao, brata tukao, lagao, na voću bio - - - Zadnja misao mi bijaše: "Idem u pakao!" — te se onesvijestih - -


Izvukoše me, — a čemu?


Fran Mažuranić: Lišće

seka
08-09-09, 03:25
Neko na vratima zvoni. Traže me. Šta vredi i da otvaram, kad nisam tu. Ko zna gde sam ja.

Miroslav Antić

tinky
15-09-09, 08:37
Dobar dan, reče mali princ.
-Dobar dan, odgovori skretničar.
-Šta to radiš? upita ga mali princ.
-Odabiram putnike, po svežnjevima od hiljadu, odgovori skretničar. Ispraćam vozove koji ih odnose čas na desnu stranu, čas na levu.
Jedan osvetljeni brzi voz, tutnjeći kao grmljavina, zatrese skretničarevu kućicu.
-Prilično se žure, reče mali princ. Za čim jure?
-To ne zna čak ni masinovođa, reče skretničar.
I zatutnja, u suprotnom pravcu, drugi osvetljeni brzi voz.
-Zar se već vraćaju? upita mali princ.
-To nisu isti, reče skretničar. To je razmena.
-Nisu bili zadovoljni tamo gde su bili?
-Čovek nikad nije zadovoljan tamo gde je, reče skretničar.
I zagrme treći osvetljeni brzi voz.
-Da li to oni gone one prve putnike? upita mali princ.
-Ne gone oni nikoga, reče skretničar. Oni unutra spavaju ili zevaju. Samo deca pilje kroz prozor.
-Samo deca znaju šta žele, reče mali princ. Ona gube vreme oko jedne lutke od krpa, koja im postaje veoma važna, i ako im je neko oduzme, ona plaču…
-Srećni su, reče skretničar.

Mali Princ

Milly
15-09-09, 13:28
''Muškarce koji neprestano jure za ženama možemo lako podeliti u dve kategorije. Jedni traže u svim ženama svoj sopstveni subjektivni i stalno isti san o ženi. Druge tera želja da osvoje beskrajno šarenilo objektivnog ženskog sveta.

Opsednutost onih prvih je lisrska - traže u ženama sami sebe,svoj ideal, i stalno iznova doživljavaju razočarenja,jer je ideal,kao što je poznato,ono što se nikad ne može naći. Razočarenje koje ih tera od jedne žene do druge daje njihovoj nestalnosti neko romantično opravdanje ,pa su mnoge sentimentalne dame sklone da blagonaklono gledaju na njihovo uporno mnogoženstvo.

Druga opsednutost je epska i žene u njoj ne vide ništa što bi ih moglo dirnuti-muškarac ne traži u ženama nikakav subjektivni ideal,pa ga sve zanima i ništa ga ne može razočarati. I upravo ta nesposobnost za razočarenje ima u sebi nešto što izaziva ogorčenje drugih. Opsednutost epskog ženskaroša ljudima izgleda neiskupljena (neiskupljena razočarenjem).

I kako lirski ženskaroš uvek juri za istim tipom žene,niko ne primećuje da stalno menja ljubavnice;prijatelji ga stalno dovode u nepriliku ,jer nisu u stanju da razlikuju njegove prijateljice i nazivaju ih stalno istim imenom.

Epski ženskaroši udaljavaju se usvojoj trci za saznanjem sve više od konvencionalne ženske lepote,koje su se ubrzo zasitili , i neumitno završavaju kao sakupljači kurioziteta.''

Sanuška
15-09-09, 19:13
U svijetu, u koji su sad Dzeni gurnuli onako nemilosrdno, krepost vodi jalovu borbu vec od pradavnih vremena; zeljeti i ciniti drugima dobro—to je krepost, to je ona vrsta plemenitosti, kad covjek drage volje sluzi i pomaze drugima. I upravo zbog toga drustvo je gotovo nimalo ne cijeni. Ponudi se jeftino i svi ce te omalovazavati i gaziti; drzis li do sebe, pa i preko mjere, svi ce te postovati, pa da nista ne vrijedis. Upravo je bijedno, sto vecini ljudi nedostaje moc rasudjivanja. Misljenje drugih jedino je mjerilo toga svijeta. Dokazao si da vrijedis samo onda, ako si se odrzao. Muskarca taj svijet pita je li bogat, zenu, je li sacuvala dobar glas.
Dzeni nije ni pomisljala da od zivota previse zahtijeva. Bilo joj je prirodjeno da se zrtvuje za druge. Skola svijeta, kojoj je temelj sebicnost, i koja uci samo kako ces se obraniti od zlobe i nevolje, nije je mogla tako brzo izmijeniti.
Upravo u takvim najodsudnijim casovima covjek se najjace razvija i osjecaj snage i sposobnosti za borbu protiv sviju nadolazi kao golem val. Mozemo mi i drhtati, mozemo se vuci u vjecnom strahu da cemo propasti, pa ipak postajemo jaci. Neobicnom brzinom dolaze prave ideje. U svijetu ne mozemo ostati potpuno sami. Ako nas i odbaci jedan krug ljudi ili jedan stalez, ipak ostajemo dio svega. Priroda je velikodusna. Njezine zvijezde i vjetrovi covjeku su prijatelji. Blaga i osjetljiva dusa razumjet ce tu neizmjernu istinu. Mozda joj nece biti priopcena nekim poznatim rijecima, no ona ce naprosto osjetiti i utjesit ce se, a to je konacno najvaznije. Mir i mudrost u svemiru su jedno.

Theodore Dreiser
Jennie Gerhardt

gromovnik
21-09-09, 09:36
Čovek mora da upozna mnogo žena kako bi našao pravu, i ako ima sreće on će da je nađe. Muškarac koji se zadovolji prvom ili drugom ženom u svom životu neznalica je; on pojma nema šta je žena. Čovek mora da prođe kroz tu školu, a to ne znači samo spavanje sa ženom, da ih jebeš jednom ili dvaput, to znači življenje sa ženom, mesecima ili godinama. Ne krivim ljude koji se boje da to učine – jer to znači izložiti dušu na pijacu. Naravno, neki se ljudi jednostavno uvale s jednom ženom, odustanu, kažu: to je to, to je najviše što mogu. Mnogo je takvih i, u suštini, većina se ljudi pomiri sa sudbinom: uviđaju da ne ide kako valja, ali nije važno, pretvarajmo se, nema svrhe da se ponovo prolazi kroz sve to, šta je na televiziji većeras? Ništa. Svejedno, gledajmo je. Jer, to je ipak bolje od gledanja jedno u drugo, bolje od razmišljanja o tome. Televizija drži više loših parova zajedno nego što to čine deca ili crkva.

odlomak iz knjige „Šekspir nikada ovo nije radio“

seka
22-09-09, 22:11
- ..Ne postoji ni jedan trenutak u vasem zivotu u kome nemate sve sto je potrebno da biste bili srecni. Vasa nesreca potice od onoga sto usmeravate svoju paznju na ono sto nemate, umesto na to sto u odredjenom trenutku imate.

- ..Zivot je zanosna arija za onoga ko ima usi; ali retka su, veoma retka ljudska bica koja uopste mogu da je cuju.

- ..Morate iskljucivo i pre svega videti zidove svoga zatvora.

- ..Vi mozete stvarno voleti nekoga samo onda i u onoj meri u kojoj realno vidite tu osobu, muskarca ili zenu, ovde i u ovom trenutku, a ne onako kako zivi u vasem secanju ili vasoj zelji, u vasoj masti ili vasoj projekciji, jer tada ne volite tu osobu, vec samo svoju predstavu o njoj.

- ..Kada niste nigde usidreni, kada niste ni za sta okovani, kada se ni malo ne bojite da cete bilo sta izgubiti, slobodni ste da tecete kao planinski potok, vecito svez, bistar i ziv.

- ..Nasa sreca ne zavisi od onoga sta nam se desava, vec od nacina na koji to dozivlajvamo i suocavamo se sa dogadjajima. Ako zelimo da budemo srecni, to mozemo odmah, jer je kljuc nase srece sakriven unutar nas.

- ..Dva su razloga za tugovanje u zivotu: kada ne uspemo da dobijemo ono sto nas privlaci i kada to kada to konacno dobijemo.



Antoni de Mello - Put Ljubavi

bog je ljubav, a ti?
23-09-09, 12:44
"...razdiru me glasovi, trube prodorne, koje bi i jerihonske zidove srušile.
svakog dana se budim sa istom mišlju: kako danas da te ne volim? čime da te odagnam, približim, dozovem, zauvijek odstranim.
zar mi nije dosta svega, zavodniče po Heseu…"

tinky
03-10-09, 12:34
Ležali smo na jastucima, ona i ja, i istraživali jedno drugome lice pri zamaskiranom svetlu. Kada mi je dodirnula obraz, uzeo sam je za ručni zglob i čvrsto stegao.

„Plašiš se“, upita ona, ili reče, iako joj tamne oči nisu bile upitne.
Nisam odgovorio.
Trenutak kasnije, ona reče: „Ali, poznaješ me...“
Ćutao sam još jedan tren.
„Da“, rekoh konačno. „Poznajem te“.
Ona se osmehnu još jednom i ovog puta činilo se da tamo ima manje podrugljivosti a više zadovoljstva. Pustio sam joj ručni zglob, ali umesto da mi pomiluje obraz, zavukla je svoju hladnu ruku ispod posteljine.
Trgao sam se jedva primetno kada su mi njeni prsti dotakli bok i kada ih je ostavila tamo nepomične, neposredno iznad izbočine moga kuka.
Kao kada neko želi da prepadne životinju koja možda žudi, a možda i ne, da dopusti da bude mažena.

pehar
04-10-09, 16:49
Odem ja tako na slavu kod jednog domacina u Malom Mokrom Lugu, a pokraj mene sedne njegov osmogodisnji sin, zalepilo se dete uz mene, ne mice se. Rucak, razumete, kao sto je red, pocne gibanicom, ja taman da uzmem, kad onaj mali veli: "Ciko, da vidite sta imamo u rerni!" Tako stoji stvar, mislim se u sebi, bolje da se ne prejedem na pocetku, nego posle, te preskocim i pilecu corbu, hladne batacice i belo meso, a kad dode sarma na red, taman pruzih ruku, a mali me povuce za rukav i sapuce: "Ciko, da samo vidite sta imamo u rerni!" Odustanem opet. Sacekacu to iz rerne. Zahvalim se i na prasetini, a svi me pitaju sto ne jedem nista. Ni pecene krompire nisam takao, ni tursiju ni proju, ni kajmak, nista. Vidim iznesose se i kolaci, a tu nam je i oprostajna kafa.
"Ciko", vuce me onaj mali za rukav, "da vidite sta ima u rerni!"
"Sta ima u toj rerni?", pitam besno, a mali kaze:
"Omacila se nasa maca."

Momo Kapor - kratke price

Zor_djevojka
12-10-09, 08:18
' Najveći teret nas lomi, posrćemo pod njim, potiskuje nas prema zemlji, ali u ljubavnoj poeziji svih vremena žena čezne za tim da bude pritisnuta težinom muškog tijela. Najteži teret je, prema tome, ujedno i slika najintezivnije ispunjenog života. I što je teret teži, što je naš život bliži zemlji, to je stvarniji i istinitiji.' - Milan Kundera ' Nepodnošljiva lakoća postojanja'

jhim
12-10-09, 09:00
Ćud je Ženska smijeŠna rabota
stotinu Će promijeniti vjera h
da uČini Što joj srce Žudi

NJEGOŠ

gromovnik
12-10-09, 12:10
CRNA MAČKA

Ne očekujem a i ne tražim da se bez neverice primi do kraja fantastična pa ipak do kraja jednostavna priča koju se spremam da stavim na papir. Zaista bih bio sulud da to očekujem kad ni sam ne znam šta da o svemu tome mislim. Ipak nisam s uma sišao, niti je to sve, što je veoma izvesno - bilo san. Ali ću sutra biti pogubljen i danas hoću da olakšam svojoj duši. Neposredna je moja namera da predočim svetu, otvoreno i bez komentara, niz zbivanja koja su se odigrala u mom porodičnom životu. Posledice tih zbivanja su bile moje strave - moje torture - moja propast. Ipak se neću latiti pokušaja da ih objasnim. Za mene su ona bila isključivo užasna - mnogima će ona izgledati ne toliko strašna koliko groteskna. Otuda će se, možda, naći glava koja će moju fantaziju svesti na nešto što se dešava; glava manje uspaljena, s više logičnosti i s manje razdražljivim mozgom od mog, te će u okolnostima koje ću, opsednut strahom, do detalja izložiti, uočiti jedino uobičajen sled i te kako prirodnih uzroka i posledica.

Dok sam još dečaćić bio, uočiše da mi je narav krotka i čovečna. Blagost moga srca je čak toliko upadala u oči da sam služio za porugu svojim drugovima. Osbito sam voleo životinje, te sam od roditelja dobijao na poklon svakojake. Starajuči se o njima provodio sam dobar deo dana, i pravu sam radost osećao jedino kada bih ih hranio i gladio. Kako sam rastao, bivala je ova moja karakterna crta sve izraženija, i, kad postadoh zreo čovek, ta se ljubav pretvori u jedan od glavnih izvora moga uživanja. Ljudima koji su iz srca zavoleli kakvog privrženog i pametnog psa jedva da je i potrebno da se trudim da objasnim bit i intezitet zadovoljstva koje takav odnos pruža. Postoji nešto u nesebičnoj i požrtvovanoj ljubavi živinčeta što dira pravo u srce čoveka koji je često bio u prilici da stavlja na probu ništavno prijateljstvo i jadnu vernost Ljudskog bića.

U ranoj se mladosti oženih, i bio sam sreća da u svojoj izabranici nađem ženu po naravi sličnu sebi. Kad je uvidela koliko mi je stalo do životinja što su kao pokućarčad živele pod mojim krovom, nije propuštala priliku da mi u kuču unese kakvu lepu životinju. Imali smo ptice, zlane ribice, divnog psa, pitome zečeve, majmunče i jednog mačka.

Ovaj poslednji je bio krupna i lepa životinja, crna, bez belega i inteligentna do mere koja je mogla da iznenadi. Kad god bi se povela reč o njenoj inteligenciji, moja žena, koja je u dnu duše bila poprilično sujeverna, često bi podsećala na verovanje, rasprostranjeno od davnina, da su sve crne mačke redom prerušeni vešci i veštice. Ona to nije uvek ozbiljno govorila - i to pominjem samo zato što se slučajem, baš sada, toga prisećam.

Pluton - tako smo nadenuli ime mačku - beše moj mezimac i moja razonoda. Svojom rukom sam ga hranio a on se opet nije od mene razdvajao kad god bih bio kod kuće. Video sam muku da ga sprečavam da ne pođe i prati me ulicama.

Naše prijateljstvo trajaše, nepomućeno, godinama, tokom kojih se moj temperament u celini i karakter - vršljanjem Dušmanina Neumerenosti - iz osnove (stidim se da to priznam) pokvariše. Iz dana u dan postajao sam sve lošije naravi, sve sam se više žestio, postajao sve bezobzirniji. Sebi sam dopuštao da ženu grdim kao svaka pijanica. Na kraju sam čak i ruku na nju dizao. Svakako da su i kućne životinje stale da osećaju kako mi se ćud promenila. Ne samo što sam ih zanemario već sam počeo i da ih kinjim. Međutim, kad je Pluton bio u pitanju, još sam se obuzdavao da ga ne zlostavljam, mada sam bez skrupula maltretirao kuniće, majmunče, pa čak i psa, kad bi mi se slučajno; ili u želji da mi se umiljavaju, našli na dohvat ruke. Ali me je bolest skolila - jer koja je bolest strašnija od alkohola? - te i Pluton, koji je već bio omatoreo i postajao nekako namćorast, dođe na red - čak i Pluton poče da oseća na svojoj koži posledice moje prozlite naravi.

Jedne noći, vračajući se trešten pijan kući iz jednog od svojih čestih bazanja po gradu, uobrazih da me se mačak kloni. Dokopah ga se grubo, na šta me on, braneći se od moga nasilja, malo ugrize za ruku. Istog časa se pomamih kao da je nečastivi ušao u mene. Izbezumih se. Moja rođena duša kao da se raziđe s mojim telom u mahu, i zloćudnost crnja od dušmaninove, pothranjivana džinom, uzruja svaki damar moga tela. Maših se i iz džepa svoga prsluka izvadih perorez, otvorih ga, stegoh bedno živinče za gušu i polagano mu iskopah jedno oko iz duplje. Crvenim od srama, gorim i stresam se dokk mi pero ispisuje tu prokletničku bezdušnost.

Kada mi se sa svitanjem dana vrati slovesnost - pošto se snom povratih od besomučnosti noćašnjeg bančenja - obuze me nekakkvo osećanje u kome su se u podjednakoj meri smešali užas i griža zbog počinjenog zločina; ali sve u svemu, to je bilo osećanje slabašno i protivrečno u biti, koje mi se nije ticalo srva. Nastavih sa ispadima, i uskoro sam u vinskom pijanstvu potpuno zaboravio šta sam sa Plutonom učinio.

Edgar Alan Po

seka
18-10-09, 00:05
" Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo, ono što daje vrednost i i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.
Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi..."

Herman Hese

tinky
23-10-09, 09:23
Marfisino telo ostalo je poluotkriveno: videla su se njena duga kosa, leđa, uzan struk, početak guze. Kralj je pogleda iznenađeno, zaprepašteno.
-Jesi li video išta lepše?
-Ima mnogo lepih stvari na svetu.
-Lepših od ženskog tela?
-Ako je Marfisino, teško.
-Do noćas nikada nisam video golu ženu.
-I onda?
-Raj mora da je nešto slično.

Gonsalo Torente Baljester: Hronika o zapanjenom kralju

seka
23-10-09, 22:47
Pozdravljam ovaj novi dan s ljubavlju u srcu.
Jer ovo je najveća tajna uspjeha u svim pothvatima. Tjelesnom se snagom može raskoliti štit, čak i uništiti život, ali samo nevidljiva snaga ljubavi može otvoriti ljudska srca i sve dok ne ovladam tim umijećem, ostat ću samo sitni trgovac na tržištu. Učinit ću ljubav svojim najjačim oružjem i nitko kome se obratim neće se moći oduprijeti toj sili. Ne moraju se slagati s mojim rasuđivanjem, ne moraju vjerovati mog govoru, ne moraju odobravati moju odjeću, čak i moje cjenkanje može izazvati sumnjičavost, no moja će ljubav rastopiti sva srca poput sunčevih zraka koje omekšaju i najtvrđu zemlju.

Pozdravljam ovaj novi dan s ljubavlju u srcu.
A kako ću to postići?
Od sada ću se prema svemu odnositi s ljubavlju i ponovno ću biti rođen. Voljet ću sunce jer mi grije kosti; voljet ću i kišu jer mi pročišćuje duh. Voljet ću svjetlost jer mi pokazuje put, ipak ću voljeti i tamu jer mi pokazuje zvijezde. Poželjet ću dobrodošlicu sreći jer mi proširuje srce; svejedno ću podnijeti tugu jer mi otvara dušu.Primit ću nagrade jer mi pripadaju, ipak ću pozdraviti i prepreke jer one su mi izazovi.

Pozdravljam ovaj novi dan s ljubavlju u srcu.
A kako ću govoriti? Hvalit ću svoje nepreijatelje i oni će mi postati prijatelji, Ohrabrivat ću svoje prijatelje i oni će mi postati brača. Uvijek ću pronalaziti načine za odobravanje; nikada neću tražiti isprike za ogovaranje. Kada dođem u napast da kritiziram, ugrist ću se za jezik; kad me nešto potakne na hvaljenje, vikat ću iz petnih žila.
Zar nije istina da ptice, vjetar i sva priroda kuju u zvijezde svog stvoritelja? Zar se ja istom pjesmom ne mogu obraćati njegovoj djeci? Od sada ću pamtiti ovu tajnu koja će mi promijeniti život.

Pozdravljam ovaj novi dan s ljubavlju u srcu.
A kako ću se ponašati? S ljubavlju prema svim ljudima jer svaki čovjek ima osobine koje valja cijeniti makar one bile skrivene. S ljubavlju ću srušiti zid sumnje i mržnje koji su podigli oko svog srca, a na njegovo ću mjesto postaviti mostove da moja ljubav može ući u njihove duše.



Iz bestselera Og Mandina "Najveći trgovac na svijetu"

seka
01-11-09, 12:43
"Najbolji lek za sve one koji se plaše, usamljeni su ili nesrećni, jeste da izadju napolje, negde gde mogu biti sasvim sami sa nebom, prirodom i Bogom. Jer jedino onda čovek oseća da je sve onako kako treba da bude i da Bog želi da vidi ljude srećne, usled jednostavne lepote prirode. Sve dok to postoji -a to će sigurno uvek tako biti - znam da će uvek biti utehe za svaku tugu, ma kakve bile okolnosti. I čvrsto verujem da priroda donosi utehu svim nedaćama."

"Ponovo i ponovo se pitam, nije li možda bilo bolje za nas da se uopšte nismo skrivali i da smo sada mrtvi, a da ne preživljavamo svu ovu bedu, naročito zato što više ne bismo smeli dovoditi svoje zaštitnike u opasnost. Ali svi mi bežimo i od ovih misli, jer još uvek volimo život. Nismo još zaboravili glas prirode, još se nadamo, uzdamo u sve. Sve se nadam da će se sad nešto desiti, streljanje - ako to mora biti, ali ništa nije gore od ove neizvesnosti! Neka dodje kraj svemu ovome, pa ma kako težak, onda ćemo barem znati da li ćemo se izvući ili propasti."



"Dnevnik Ane Frank"

Zor_djevojka
01-11-09, 12:55
'Tek godine 1980. mogli smo prochitati u 'Sunday Timesu' kako je umro Staljinov sin Jakov. Kao zarobljenik u njemachkom logoru za drugog svjetskog rata, bio je rasporedjen u istu baraku s engleskim oficirima. Imali su zajednichki zahod, koji je Staljinov sin uvijek ostavljao zagadjen. Englezima se nije svidjalo da idu u zahod umazan izmetom, pa makar to bio izmet sina, tada najmocnijeg chovjeka na svijetu. Zamjerili su mu. Uvrijedio se. Ponovo su ga upozoravali i tjerali da ochisti zahod. Uzrujao se, pocheo se svadjati, htio je da se tuche. Na kraju je zatrazhio raport kod komandantna logora. Htio je da ovaj presudi u nastalom sporu, ali naduveni Njemac nije htio razgovarati o govnima. Staljinov sin nije mogao podnijeti takvo ponizhenje. Uzvikujuci u nebo strashne ruske psovke, potrchao je prema elektricnom strujom nabijenoj ogradi logora. Bacio se na zhice. Njegovo tijelo, koje vishe nikad nece zagaditi Englezima zahod, ostalo je da visi na ogradi.'


Milan Kundera - Nepodnoshljiva lakoca postojanja

Sanuška
01-11-09, 20:39
"Opet sam te snevao! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i fušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od kleptuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” ... san mladosti i sreće!"

Hajdemo da snevamo:


Bora Stankovic - Uvela ruza -

Sanuška
01-11-09, 20:41
Traži se jedna reč.
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.
“Šta radiš?” – pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta....


Traži se jedan svet, prekjuče iščezao....
Traži se nada....ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav...
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži. ...Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.


("Oglas", M. Kapor)

Zor_djevojka
05-11-09, 11:48
'Mudraci su me naučili da u prosječnom danu, prosječnoj osobi prođe kroz glavu oko 60.000 misli. Ali, ono što me je zbilja zapanjilo jeste činjenica da su devedeset i pet posto tih misli, iste one od juče' objasnio je Džulijan.
'Ozbiljno misliš', pitao sam.
'Veoma. To je tiranija skučenog načina razmišljanja. Ljudi svakog dana misle o istim stvarima, a uglavnom negativnim, imaju loše mentalne navike. Oni više vole da se drže svoje prošlosti, nego da se koncetrišu na sve što je dobro u njihovim životima i da razmišljaju o načinima kako da to učine još boljim.
Neki od njih brinu o propalim vezama ili finansijskim problemima.
Drugi se grizu zbog svog ne tako savršenog djetinjstva.
Treći se opterećuju sitnicama kao što su: način na koji se prodavačica u radnji ophodila prema njima ili zlobni komentar saradnika.
Oni koji razmišljaju tako dozvoljavaju da im briga uništi životnu energiju. Blokiraju ogromne potencijale uma i tako ga spriječavaju da stvara magiju i unosi u njihove živote sve što žele na emotivnom, fizičkom, pa čak i duhovonom planu. Takvi ljudi nikad ne shvate da je upravljanje umom, osnova upravljanja životom.'

Kaluđer koji je prodao svoj ferari - Robin S. Šarma

gromovnik
07-11-09, 19:43
Sećanje jedne lutke

....Sunce je već preseklo nebo na dve polovine. Žoržinijamo je pokušao da odredi koliko je sati. Moglo je biti dvanaest... Ali se prevario, bilo je već pola dva. Sunce je strahovito pržilo i starica, ona sa bolesnom sestrom, zamoli Žoržinijama da navuče zavese. On to učini bez mnogo dvoumljenja, iznenađen što se i sam toga nije setio. I tako je vreme odmicalo... Prazno mesto se umnoži, i još jednom. Na stanicama nije ulazilo mnogo ljudi. Na kraju je ostao sam sa staricom koja ide u glavni grad dragom bolesniku u posetu
Osećao je da će uskoro izaći, da je vreme, ali je nekako uvek čekao. Bilo je malo mučno, ali je čekao... Voz je težio da se zaustavi. Žoržinijamo razmaknu zavese i instiktivno pogleda kroz prozor. Zaključi da je to neka mala, njemu sasvim nepoznata varoš koja je zbog nečega ostalim ljudima bila bitna, jer bilo ih je bar tridesetak koji su čekali voz, i reši da zatvori oči. Ali, u tom trenutku, u deliću sekunde pre no što je skrenuo pogled on vide ovo:

U masi koja se sporo kretala u pravcu voza i iz njega, u sudarima raznih odluka da se krene nekud, on izdvoji jednu nemu priliku. Bila je to devojka neuredne kose i pohabanog kofera starog kroja. U levoj ruci, onoj koja nije vukla kofer on prepoznade lutku. Devojka ju je tako čvrsto držala ne mareći za poglede. U tom trenutku mu je izgledala kao da od nečega beži ili kao da nečemu ide. Prvo je osmotrio njen kofer i pomislio kako ih više ne prave tako dobre, a zatim je pogledom počeo da prati njegovu vlasnicu. Ali u toj masi ljudi, činilo se da ova devojka služi samo da zbunjuje, da neodlučno menja strane saplićući se od točkova kolica, od prtljaga nervoznih gospodina i od drečavih kišobrana lepih dama, zapravo sve je govorilo u prilog tome da se ta mlada dama ili izgubila ili zapravo nije znala gde je krenula... Koračala je sasvim daleko, ali, da li zbog prozračnih pokreta ili zbog prozračnosti uopšte, Žoržinijamo je veoma lepo mogao da je vidi. I gledao ju je imajući utisak da niko drugi ne postoji. Da u celom svetu sve same senke bez stvarnog izvora čine život. I tada je počelo... Udobno se smestio u svoje sedište i nastavio da prati kretanje devojke. Možda bi na prvi pogled nekom amateru početniku sve ovo izgledala kao zaludna potraga za nečim što ne postoji, kao glupi pokušaj da se ugleda nešto na mestu gde ga zapravo nema, ali ne i njemu, Žoržinijamu. On je tačno znao šta ovo znači.

Sve je zapravo potrajalo toliko da se merilo sekundama, ali sasvim dovoljno da Žoržinijamo sa sobom ponese osećaj ispunjenosti pre no što zatvorio oči........

Marina Zlatković

dansy
21-11-09, 20:04
" Ja sam beli oblak.Tu nema odnosa,niti ga moze biti.
Odnos postoji kad ste dva,podeljeni.Dakle,odnos zapravo i nije odnos nego separacija,razdvojenost.Gde god da postoji odnos,tu obavezno postoji i separacija.
Ja sam beli oblak.Vi ne mozete biti u odnosu sa belim oblakom.Vi mozete biti jedno sa njim i mozete mu dopustiti da bude jedno sa vama,ali odnos je nemoguc.U odnosu uvek ostajete razdvojeni,a u razdvojenosti je uvek prisutna manipulacija.
To je jedna od najvecih beda ljudskog zivljenja - mi cak i od te ljubavi stvaramo odnos.I samim tim - ljubav je osudjena na smrt.U ljubavi ne sme biti odnosa.Vi morate postati jedno sa ljubljenim i dati mu priliku da bude jedno sa vama.To mora biti stapanje - samo tako sukobljavanje prestaje.Ako toga nema,ljubav ce postati bojno polje.
Ako u ljubavi VI jeste,stalno cete pokusavati da manipulisete,da posedujete,da budete veliki gospodar,stalno cete eksploatisati.Tako ce drugi biti koriscen ne kao ono krajnje,vec iskljucivo kao nesto sto ima relativan znacaj.
Sa belim oblakom vi to ne mozete ciniti - ne mozete od oblaka naciniti ni zenicu ni papucica.Ne mozete ga okovati niti ga mozete nagovoriti na odnos.On vam to nece dozvoliti,on vas nece cak ni saslusati.Takvom coveku je dosta svega toga;zbog toga je i postao beli oblak.
Vi mozete biti jedno sa belim oblacima,i ako to pozelite,njihova ce se srca otvoriti..."

Osho-Put belih oblaka

tinky
17-12-09, 09:48
Žena mora svoje prijatelje i ljubavnike da bira jako mudro...jer i oni mogu postati slični onoj zloj maćehi i njenim pokvarenim ćerkama. Našim ljubavnicima često dajemo moć velikog maga - velikog čarobnjaka. To je lako učiniti, jer ako se uistinu zbližimo, onda to postaje, ili nam se barem čini, nalik na otključavanje čarobnog staklenog kovčega. Ljubavnik može ugroziti i/ili uništiti čak i najtrajnije veze s našim sopstvenim ciklusima i idejama. Razornog ljubavnika valja izbegavati. Bolji je ljubavnik onaj koji je fino sazdan od snažnih psihičkih mišića, i nežnog mesa. Divljoj ženi pomaže i kad je ljubavnik takođe pomalo vidovit, osoba kojoj pogled "prodire" u njeno srce.

"Žene koje trče s vukovima" - Clarissa Pinkola Estes

pehar
21-12-09, 16:48
Ljudske misli su kao sobe. Ima tu raskosnih dvorana, ima tavanskih cumeza. Ima ih suncanih i sumracnih. Neke gledaju na reku i nebo, a neke na svetlarnik ili podrum. Reci u njima su kao stvari i mogu se premestiti iz sobe u sobu. Misli u nama, zapravo te odaje u nama, nanizane u dvorce ili kasarne, mogu biti tudja obitavalista u kojima ste podstanar. Ponekad, narocito nocu, naidjemo na zabravljene izlaze iz tih soba i ne mozemo da ih napustimo. Zatoceni smo u njih kao u tamnice dok nas snovi ne izbave i ne puste napolje.

Sedam smrtnih grehova - M.Pavić

pehar
23-12-09, 17:05
Sretni nikad ne razmišljaju o sreci. To je posao za nesretne. Svi primete srecu u nesreci, a o nesreci u sreci razmišljaju samo blesavi. I iskusni... Popac nije bio ni od jednih ni od drugih. Bio je jednostavno uspaljeni klinac koji je dospeo u modu kod curica, u sad vec davno prošlom vremenu, kad je tek svaka deseta radila " one stvari ". Hormoni su mu prokuvali na minus dvadeset i on je tog januara video sve zvezde. Ali više nikad nije video Pegavu...

Tri posleratna druga-Djordje Balasevic

pehar
24-12-09, 21:45
Ima ljudi koji izazivaju i poticu ono najbolje u nama i drugim ljudima, samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Oni ne vole nositi zlato ni srebro (a po njihovu bismo ih sjaju mozda prepoznali), jednostavno, ni po cemu se ne isticu od ostalih ljudi.. a ipak, cine nam zivot lepsim, svetlijim, ispunjenijim, svrhovitijim, plemenitijim. Katkad ih mozemo prepoznati po smehu onih oko njih, ljudi ili dece, po vedrim licima kojima su okruzeni, po sretnim pricama ili pesmama, ili po glazbi kojoj uce decu. U njihovoj blizini nema mrznje, ljutnje ili ruznih reci. Okruzeni su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu. Oni nas uce kako ziveti, kako se radovati, kako voleti. Zovu ih Zlatni ljudi. Svako sretne nekog zlatnog coveka, a toga cak i ne mora biti svestan. No, trag toga susreta ostaje. Prepoznat cete ga u ocima koje sjaje i u osmehu koji ostaje na licu, u lepu, smirenu i ispunjenu osecaju srece u grudima.
Potrazite Zlatne ljude… tu su… oko nas…

J. KLEPAC - PATULJCI ŽIVE U KUGLAMA

seka
27-12-09, 10:05
Vasudeva nije bio prijatelj riječi, rijetko je uspijevalo Siddharthi potaknuti ga na govor.
- "Jesi li," pitao ga je jednom, naučio od rijeke tajnu: da nema vremena?" Vasudevino se lice presvuče svijetlim smiješkom.
- "Da, Siddhartha", govorio je. "Misliš: rijeka je istodobno posvuda, na izvoru i na utoku, na vodopadu, na skeli, na brzacu, u moru, u planini, posvuda istodobno, i da za nju postoji samo sadašnjost, ne sjena prošlosti, ne sjena budućnosti?"
- "To je to", reče Siddhartha. "I kad sam to naučio, pogledao sam svoj život, i on bijaše rijeka, i dječak Siddhartha bio je od muškarca Siddharthe i od starca Siddharthe razdvojen samo sjenom, ne zbiljom. Ni Siddharthina ranija rođenja nisu bila prošlost, a njegova smrt i njegov povratak brahmi nikakva budućnost. Ništa nije bilo, ništa neće biti; sve jest, sve ima bit i sadašnjost."

Siddhartha je govorio ushićeno, duboko ga je usrećilo to prosvijetljenje. Oh, nije li sva patnja bila vrijeme, nije li sve mučenje sebe i sve strahovanje bilo vrijeme, nije li sve što je teško, sve što je neprijateljsko u svijetu prevladano čim se prevlada vrijeme, čim se vrijeme uspije misliti kao nepostojeće?


Hermann Hesse - Siddhartha

pehar
28-12-09, 10:49
Mahom svi mi, ljudska bica, mnogo volimo da imamo što šta, da posedujemo prilicno toga, da navikavamo sebe na ovo ili ono, ali vrlo cesto i drugim neistomišljenicima da sudimo, jer je obicno ta neka naša subjektivnost uvek ispred naših postupaka prirodne objektivnosti! A vrlo retko živimo od onoga što stvarno umemo i možemo da imamo, pa i ništa što imamo ne može nas uciniti SRECNIM, koliko nas može uciniti nesrecnim ono što nemamo. Zar to nije tako!? Obicno je tako da niko nije kao "mi", ali ne zato što smo toliko dobri, vec zato što smo takvi da nikome i ne pada na pamet da bude kao mi! I kada misliš da ti se sve ruši i kada imaš problem u duši, sacekaj, razmisli, možda je u tvojoj blizini neko ko se strašno kaje, a možda zapocne i nešto baš lepo, nešto novo što ce možda da traje dugo, jako dugo!

Ne ustrucavaj se i okreni se oko sebe... posmatraj pažljivo, ne budi sebicnost u sebi, olakšaj se tereta pesimizma... možda se u tvojoj blizini baš sada, ovih dana, a možda i ovog meseca, ipak nalazi neko ko ti može biti dobar družbenik ili družbenica, a možda secčak i sprijateljite! Reci sebi, da ništa ne pravda navike koje sputavaju ili pak udaljavaju od zadovoljstava svojih potreba! Ne postoji kliše za srecan život, ali zato život postaje nedovoljno ispunjen, cim se suprotne navike pretvore u kalupe...



Iz knjige: "Haus meine Seele", grof MTMcBay (Kuca moje duše)

pehar
30-12-09, 07:04
"Što se ne zapiše u knjigu, zaboravi se, i umre. Reči koje nisu zapisane ne mogu se čitati, i umiru sa ljudima. Mogu se čuti dok ne umre onaj koji ih kazuje.
Očevi koji su kazivali reči sinovima, ili unucima, dobro su učinili: preneće ih kroz vreme. A možda će ih neki od njih i zabiležiti. Ali ih neće uneti u knjigu onako kako su ih čuli, no će im dodavati, ili oduzimati. A ako ih niko ne zapiše, potonuće u ništavilo. Samo je vreme starije od reči."

Žarko Komanin- Provalije

seka
03-01-10, 02:55
Mi smo se sreli na zvijezdi što se zove Zemlja. Naš put kroz vrijeme u ovaj čas (čas svijetli kao cilj ) stoji za nama dalek, gotovo beskrajan, da smo već zaboravili naš početak odakle smo pošli. Sada stoji ruka u ruci, pogled u pogledu. Kroz naše ruke, i kroz naše poglede zagrlile su se naše duše. O kad se opet rastanemo i pođemo na naše tamne putove kroz beskraj, na kojoj ćemo se opet sresti zvijezdi? I hoće li pri novom susretu opet naše duše zadrhtati u tamnom sjećanju da bijasmo nekada ljudi koji su se ljubili na nekoj zvijezdi što se zove Zemlja?

Antun Branko Šimić

tinky
08-01-10, 17:34
"Ponekad poklonim usne nekome samo da bi videla kako ih uzima.
Dok ja nemo sagledavam svoje postojanje na ivici gluposti ili dosade...

A ponekad mi je lepo."


.
.
.

"Na početku... pre nego što je početak počeo, mnogo pre toga, kada je svemir smatran samo snom ludog čoveka... postojao je samo Devojčin glas. Niko nije mogao da čuje Glas jer niko nije postojao. Trebalo je da se pojavi neki čovek, neko, ko će prvo otkriti svemir. Kada je najzad taj dan došao, kada je Devojčin Glas postao umoran od dozivanja, Jedan Čovek ga je čuo... To je bilo na samom početku. Išao je prema glasu, mada nije znao kome taj glas pripada, nije znao ni da postoji Devojka, neko ko se razlikovao od njega... I Čovek i Glas su se podjednako umarali. Niko ne zna koliko je godina moralo da prođe, dok se Jedan Čovek i Devojčin Glas nisu susreli. "

Milan Oklopdžić "CA Blues"

seka
10-01-10, 23:14
"...dva sam se dana svakog trenutka pitao nije li ovakva sreća san. Kao da ono što osjećam nije ovozemaljsko. Još ne mogu pojmiti ovo nebo na kojemu nema ni oblačka."

Victor Hugo

pehar
13-01-10, 20:03
...све се у мени тресе у самом темељу, и свијет се љуља са мном, јер је и он без реда ако је неред у мени, а опет, и ово што се дешава, и оно што је било, из истог је разлога: што хоћу и морам себе да поштујем. Без тога не бих имао снаге да живим као човјек. Смијешно је можда, био сам човјек с оним од јуче, и хоћу да будем човјек с овим од данас, друкчијим, можда и супротним, али ме то не буни, јер човјек је промјена, а зло је ако не послушамо савјест кад се јави.

Меша Селимовић, Дервиш и смрт

Watchman
18-01-10, 14:35
"Počeo sam da čeznem za zavičajem; za nekim toplim krevetom, ljudima koje sam poznavao, za nekim mirnim ulicama, za nekim lukama u kojima je voda ružičasta sa zalaskom sunca, za nekim devojkama koje sam ostavio iza sebe, na brzinu, pakujuci se sebično za put. Kako je to kurvinsko osecanje, ta čežnja! Ne nostalgija, ne patnja zbog toga što si nekud daleko otišao - to je bila čežnja u najčistijem obliku, uvek sanjaš o nečemu DRUGOM."

Milan Oklobdžić,CA Blues

Paramanand
20-01-10, 14:37
…Jednu od prepreka koje smetaju da se nauči umeće postojanja čini i prepuštanje praznim, trivijalnim razgovorima.

Sta to znači trivijalno? Doslovno - opštepristupačno (od latinskog tri-via = tačka gde se susreću tri puta); obično označava plitkoću, izlizanost, nedostatak sposobnosti ili moralnih kvaliteta. Trivijalno bi se takođe moglo odrediti kao stav koji se dotiče samo površine pojava, a ne uzroka, niti dubljih slojeva; stav koji ne pravi razliku između onog što je suštinsko i onog što nije, ili koji se odlikuje sklonošću da obrne ovo dvoje. Uz to još možemo dodati da trivijalnost proističe iz učmalosti, ravnodušnosti, obamrlosti, ili iz vođenja brige o nečemu što nikako nije povezano sa središnjim čovekovim zadatkom: da bude u potpunosti rođen….

…Možda najpraznije priče potiču iz potrebe da se priča o sebi; otuda i beskrajne teme o bolesti i zdravlju, deci, putovanjima, uspesima, ko je šta radio, i o bezbrojnim pojedinostima svakidašnjice za koje se čini da su važne. Kako čovek ne može sve vreme da govori o sebi a da ne postane dosadan, mora dakle da razmenjuje tu povlasticu s drugima tako što će biti spreman da sluša druge dok pričaju o sebi. Prisni društveni susreti između pojedinaca (a često i susreti udruženja i grupa svih vrsta) zapravo su male tržnice gde svako razmenjuje sopstvenu potrebu da priča o sebi i želju da ga saslušaju s potrebom drugih koji tragaju za istom mogućnošću. Većina ljudi poštuje ovaj aranžman razmene; oni koji ga ne poštuju, nego bi hteli više da pričaju o sebi nego što su spremni da slušaju, „varaju" te su dakle prezreni i moraju da pronađu podređenije društvo gde će ih trpeti.
Čovek je otuđen od drugih i suočen s nedoumicom: plaši se bliskog dodira s drugima, a podjednako se boji i da bude sam i da nema dodira s drugima. Uloga trivijalnog razgovora upravo je u tome da odgovori na pitanje: „Kako da ostanem sam a da ne budem usamljen?"

…Pričanje postaje zavisnost. „Dok pričam, znam da postojim; da sam neko, da imam prošlost, posao, porodicu. Pričajući o svemu tome, ja potvrđujem sebe. Međutim, potreban mi je neko da me sluša; ako bih pričao samom sebi, poludeo bih." Slušalac stvara iluziju dijaloga, dok se tu zapravo odvija monolog.

Loše društvo, s druge strane, nije samo društvo naprosto trivijalnih ljudi, nego zlih, sadista, destruktivnih, prema životu neprijateljski nastrojenih ljudi. Ali zašto je, moglo bi se postaviti pitanje, društvo loših ljudi opasno po nekoga ako oni ne pokušavaju da ga ovako ili onako povrede?

Da bi se odgovorilo na ovo pitanje neophodno je uvideti jedan zakon u odnosima među ljudima: ne postoji kontakt izrmeđu dva ljudska bića koji nema obostranog uticaja. Nema tog susreta između dvoje ljudi, nema tog razgovora među njima, izuzev možda nekog najusputnijeg, posle koga će ijedno od njih ostati neizmenjeno - makar ta promena bila i tako majušna da ostaje neprimetna osim ako su ti susreti dovoljno česti da stvore zbirno dejstvo. Čak i neki usputan susret moze imati znatnog uticaja. Postoji li ijedan čovek koga se nikad u životu nije dotaklo umilno lice nekog koga je video samo na minut a da pri tom uopšte nisu ni reč razmenili? U kome nikada neko istinski zlo lice nije izazvalo užas, čak i ako mu se pokazalo samo na časak? Mnogi će se prisetiti takvih lica, i kako je dejstvo koje su ostavila na njih potrajalo godinama, ili za čitav život. Ko nije doživeo da posle izvesnog vremena provedenog u nečijem društvu oseća kako je živnuo, razvedrio se, kako mu se raspoloženje popravilo, pa čak u nekim slučajevima i kako je stekao novu hrabrost, nove uvide, mada se sadržaj razgovora nije ticao ove promene; i obrnuto, mnogi su iskusili, pošto su proboravili uz izvesne druge ljude, kako ih je obuzela potištenost, umor, beznađe, a ipak u razgovoru nisu mogli da pronađu nikakav sadržaj koji bi bio odgovoran za ovakvu reakciju. Ne govorim ovde o uticaju onoga u koga je neko zaljubljen, koga obožava, od koga strahuje i tako dalje; očigledno je da ti ljudi mogu snažno uticati onim što kažu i onim kako se ponašaju prema onome ko je njima opčinjen. Govorim o uticaju nekih ljudi na one koji ničim posebno nisu povezani s njima.

Sva ova razmatranja vode ka zaključku da je zlo i trivijalno društvo poželjno potpuno izbegavati…

Erih From - Umeće življenja

Paramanand
21-01-10, 13:37
…Kako upotrebljavamo stvari koje smo stekli? Počnimo sa hranom i pićem. Jedemo hleb koji je bez ukusa i nije hranljiv, jer to godi našoj fantaziji o bogatstvu i isticanju, pošto je tako beo i „svež". U stvari, mi ,,jedemo" fantaziju, a izgubili smo osećaj za ono što jedemo. Naša nepca, naše telo ne učestvuju u aktu potrošnje, što bi prvenstveno trebalo da bude njihova funkcija. Mi pijemo etikete. Sa bocom koka-kole mi pijemo sliku lepog dečaka i devojčice koji je piju na oglasnoj plakati, mi pijemo parolu „odmor koji osvežava", mi pijemo veliku američku naviku; a najmanje pijemo svojim nepcima. Ovo se još pogoršava kada je u pitanju potrošnja stvari čija je celokupna stvarnost uglavnom fikcija koju je stvorila oglasna kampanja, kao što su „zdrav" sapun ili pasta za zube.

Mogao bih da nastavim da dajem primere do beskonačnosti. Ali nepotrebno je insistirati na ovome pošto bi svako mogao da zamisli isto toliko primera kao i ja. Jedino želim da naglasim princip koji je ovde sadržan: akt potrošnje trebalo bi da bude konkretan ljudski akt, u koji su uključena naša čula, telesne potrebe, naš estetski ukus, tj. u koji smo uključeni mi kao korektna, čulna, osećajna, razumna ljudska bića; akt potrošnje bi trebalo da bude sadržajno, ljudsko, produktivno doživljavanje. Malo ima toga u našoj kulturi. Potrošnja je u osnovi zadovoljenje veštački stimuliranih fantazija, ona je čin fantazije koji je otuđen od našeg konkretnog stvarnog bića.

...Čovek je danas opčinjen mogućnošću da kupuje više, bolje, a naročito nove stvari. On je žedan potrošnje. Akt kupovanja i potrošnje postao je prinudni, iracionalni cilj, jer je to samo sebi svrha, i malo ima veze sa upotrebom ili uživanjem u stvarima koje se kupuju ili troše. San svakoga je da kupi najnoviji uređaj, poslednji model svega što je na tržištu, a, u poređenju s ovim, od drugostepene je važnosti pravo zadovoljstvo zbog upotrebe. Kada bi moderan čovek mogao da izrazi svoj pojam o nebu, on bi ga opisao kao najveću robnu kuću na svetu, punu novih stvari i sitnica, a sebe kao čoveka koji ima mnogo novaca da sve to kupi. On bi raširenih očiju lutao po ovom nebu punom sitnica i robe, pod uslovom da može da kupuje sve više i više novih stvari, ili, možda, da njegovi susedi budu manje povlašćeni od njega.

…Ovaj otuđeni stav prema potrošnji postoji ne samo u našem sticanju i potrošnji robe već on određuje, daleko izvan te oblasti, i naše korišćenje slobodnog vremena. Šta se može očekivati? Ako čovek radi bez interesovanja za ono što radi, ako on kupuje i troši robu na apstraktan i otuđen način, kako onda može da koristi svoje slobodno vreme na aktivan i sadržajan način? On uvek ostaje pasivni i otuđeni potrošač. On „troši" fudbal, filmove, novine i časopise, knjige, predavanja, prirodne lepote, društvene skupove, na isti otuđen i apstraktan način na koji troši robu koju kupuje. On ne učestvuje aktivno, on želi da „uzima" sve što se može uzeti i da ima što je moguće više zadovoljstva, kulture itd.U stvari, on nije slobodan da koristi „svoje" slobodno vreme; korišćenie njegovog slobodnog vremena određuje industrija, kao i robu koju on kupuje; njegovim ukusom drugi upravljaju, on želi da vidi i čuje ono što mu je predodređeno da vidi i čuie; razonoda je industrija kao i svaka druga, kupac je uslovljen da kupuje razonodu kao što je uslovljen da kupuje odelo i cipele. Vrednost razonode je određena njenim uspehom na tržištu, a ne nečim što bi se moglo meriti ljudskim merilima.

U svakoj produktivnoj i spontanoj aktivnosti nešto se u meni događa, dok čitam, posmatram prirodne lepote, pričam sa prijateljima itd. Ja nisam isti posle tog doživljaja kakav sam bio pre njega. U otuđenom obliku zadovoljstva ništa se ne dešava u meni; ja sam potrošio ovo ili ono; ništa se u meni nije promenilo, i jedino su u meni ostala sećanja na ono što sam činio. Najizrazitiji primer za ovu vrstu uživanja u potrošnji je snimanje, koje je postalo jedna od najznačajnijih aktivnosti u slobodnom vremenu. Simbolična je Kodakova parola: ,,Vi pritiskate na dugme, mi činimo ostalo", koja je od 1889. godine učinila mnogo da se fotografija populariše širom celog sveta. To ie jedan od najranijih apela koji izaziva privrženost prema pritisku na dugme; vi ništa ne činite, vi ne treba ništa da činite; drugi čine sve za vas; sve šte vi treba da učinite to je da pritisnete na dugme. Zaista, snimanje je postalo jedan od najznačajnijih izraza otuđene vizuelne percepcije, izraz čiste potrošnje. „Turist" sa svojom kamerom je izraziti simbol otuđenog odnosa prema svetu. Pošto ie stalno zauzet snimanjem, on, u stvari, ne vidi ništa, osim posredstvom svoje kamere. Kamera vidi za njega, a rezultat ovog „prijatnog" putovanja ie zbirka fotografija, koja je zamena za doživljaje koje ie mogao da ima, a nije ih imao.

Erih From - Zdravo društvo

Paramanand
23-01-10, 17:45
…Što se tiče ljubavi, situacija odgovara, kao što je nužno, upravo ovakvom društvenom karakteru modernog čoveka. Automati ne mogu da vole, oni mogu da razmene svoje „pakete ličnosti" i mogu da se nadaju poštenoj pogodbi. Jedan od najznačajnijih izraza ljubavi, a posebno braka, u toj otuđenoj strukturi je ideja „tima". U bilo kom članku o srećnom braku, ideal braka se opisuje kao tim koji glatko funkcioniše. Ta ideja se ne razlikuje previše od ideje o službeniku koji glatko funkcioniše; on treba da bude „umereno nezavisan", spreman na saradnju, tolerantan, a istovremeno ambiciozan i agresivan. Tako nam bračni savetnik govori da muž treba da „razume" svoju ženu i da joj pomaže. On treba da se povoljno izrazi o njenoj novoj haljini i o ukusnom jelu. Zauzvrat, ona treba da ga razume kada dođe kući umoran i neraspoložen, da ga pažljivo sluša kad govori o svojim poslovnim problemima, a ne bi trebalo da se ljuti kad on zaboravi njen rođendan. Najviše što ta vrsta odnosa može da postigne je dobro podmazana veza između dve osobe koje ostaju stranci celog života, koje nikad ne dostignu „centralni odnos", ali koje se međusobno poštuju i pokušavaju jedna drugoj da ugode. U ovakvom shvatanju ljubavi i braka, glavno težište je na pronalaženju utočišta od inače nepodnošljivog osećaja usamljenosti. U „ljubavi" čovek je najzad našao zaklon od usamljenosti. Čovek stvara dvojni savez protiv sveta i ovaj egoizam deux (u dvoje) pogrešno se shvata kao ljubav i intimnost.

Naglašavanje timskog duha, uzajamne tolerancije i tome sličnog, relativno se nedavno razvilo. Prethodilo mu je, u godinama posle Prvog svetskog rata, shvatanje ljubavi po kojem je osnova zadovoljavajućih ljubavnih odnosa, a posebno srećnog braka, uzajamno seksualno zadovoljstvo. Verovalo se da razloge čestih nesretnih brakova treba tražiti u tome što se bračni partneri nisu ispravno „seksualno prilagodili". Razlog ove greške nalazio se u nepoznavanju „ispravnog" seksualnog ponašanja, pa otuda i u pogrešnoj seksualnoj tehnici jednog ili oba partnera. Da bi „ispravili" ovu grešku i pomogli nesrećnim parovima koji nisu mogli da se vole, brojne knjige su davale uputstva i savete za ispravno seksualno ponašanje i, implicitno ili eksplicitno, obećavale sreću i ljubav. Podrazumevalo se da je ljubav plod seksualnog zadovoljstva i da će se dve osobe voleti ako ih neko nauči kako jedna drugu da seksualno zadovolje. To je bilo u skladu s opštom iluzijom tog vremena koje je pretpostavljalo da upotreba ispravnih tehnika rešava ne samo tehničke probleme industrijske proizvodnje nego i sve ljudske probleme. Čovek je ignorisao činjenicu da je istina upravo suprotna od pretpostavke koja se iza toga krije.

Ljubav nije rezultat adekvatnog seksualnog zadovoljenja, već je seksualno slaganje - čak i poznavanje takozvane seksualne tehnike - rezultat ljubavi. Dokaz za ovu tezu, kad bi je pored svakodnevnog iskustva trebalo dokazivati, može da pruži bogat materijal psihoanalitičkih činjenica. Proučavanje najčešćih seksualnih problema -frigidnost kod žena i manje ili više teških oblika psihičke impotencije kod muškarca - pokazuje da uzrok ne leži u nepoznavanju ispravne tehnike, već u inhibicijama koje čoveka čine nesposobnim da voli. Strah od drugog pola ili mržnja prema njemu osnova je tih teškoća koje sprečavaju osobu da se potpuno preda, da deluje spontano, da veruje ljubavnom partneru u neposrednosti i otvorenosti fizičke bliskosti. Ako seksualno inhibirana osoba uspe da se oslobodi straha ili mržnje i tako postane sposobna za ljubav, njegovi ili njeni seksualni problemi su rešeni. Ako ne uspe, nikakva količina znanja o seksualnoj tehnici neće joj pomoći.

Erih From – Umeće ljubavi

Paramanand
25-01-10, 10:52
Zapovest „ljubi bližnjeg svog kao sebe samog“ osnovni je zajednički princip u svim velikim religijama, uz samo malo razlike u formulaciji. Ali bilo bi zbilja teško shvatiti zašto su sve velike duhovne vođe ljudskog roda zahtevale od čoveka da voli, kad bi ljubav bila tako lako nadahnuće, kako to izgleda smatra većina ljudi. Šta nazivaju ljubavlju? Zavisnost, podvrgavanje, nesposobnost da se udalji od dobro znane „štale“, dominacija, posesivnost i želja za vlašću – sve se to doživljava kao ljubav; seksualna pohlepa i nesposobnost da se bude sam, smatraju se velikim sposobnostima za ljubav. Ljudi veruju da je jednosavno voleti, ali da je veoma teško biti voljen. U našoj tržišnoj orijentaciji, ljudi misle da nisu voljeni zato što nisu dovoljno „atraktivni“, s tim da u pojam atraktivnosti ulazi sve: od izgleda, odeće, pronicljivosti, novca, pa do društvenog položaja i prestiža. Oni ne znaju da stvarni problem nije u tome da se bude voljen nego da se voli; da smo voljeni samo ako možemo voleti, ako sposobnost ljubavi potiče ljubav u drugom čoveku; ne znaju da je sposobnost za ljubav – ne za njene laži – najteže postignuće...

...Tržišna orijentacija kao karakterna struktura postala je dominantna tek u moderno doba. Na tržištu ličnosti pojavljuju se sve profesije, zanimanja i društveni statusi. Poslodavac, službenik i slobodna profesija – svakom od njih materijalni uspeh zavisi od toga kako ga kao ličnost prihvataju oni koji se koriste njegovim uslugama... Formule za uspeh izražavaju se terminima kao što su „plasirati se“, impresionirati svojom ličnošću“, „pouzdanost“, „ambicioznost“, „živahnost“, „agresivnost“ i tako dalje: sve su to etikete na omotnici uspešne ličnosti. I druge neopipljive vrednosti, kao što su porodično poreklo, klubovi, veze i uticaji, takođe su važna i poželjna svojstva, koja će se nenametljivo reklamirati kao osnovni elementi ponuđene robe. Pripadnost nekoj veroispovesti i vršenje verskih običaja uopšte se smatra jednim od uslova za uspeh. Svaka struka, svako područje ima svoj prototip uspešne ličnosti. Trgovac, bankar, poslovođa i šef konobara udovoljavaju zahtevima, svaki na drugačiji način i u različitom stepenu, ali se njihove uloge mogu poistovetiti: svi moraju ispuniti bitni uslov – moraju biti traženi.

Stav čoveka prema sebi neizbežno je uslovljen ovim merilima uspešnosti. Njegovo osećanje samopoštovanja ne temelji se prvenstveno na njegovim sposobnostima i njihovoj upotrebi u datom društvu, već zavisi od njegove prodajne vrednosti, ili mišljenja drugih o njegovoj „atraktivnosti“. Čovek doživljava sebe kao robu, čiji je cilj da postigne najpovoljniju, najvišu cenu. Što je ponuđena cena viša, veća je potvrda njegove vrednosti. Čovjek-roba s mnogo nade izlaže svoju nalepnicu, pokušava da se izdvoji iz robe na tezgi i postigne najvišu cenu, ali ako njega mimoiđu a drugi budu razgrabljeni, tad je osuđen na osećaj bezvrednosti i inferiornosti.

Od ranog detinjstva uči da biti u modi znači biti tražen, da se i on mora prilagoditi tržištu ličnosti. Ali, vrline kojima su ga učili, kao što su ambicioznost, osetljivost i prilagodljivost zahtevima drugih, previše su opšte da bi pružile obrazac za uspeh. On se obraća masovnim medijima, novinama i filmu, kako bi dobio određeniju predvidivost o uslovima za uspeh i tamo nalazi najmoderniji i najnoviji model za oponašanje.

Ne iznenađuje da pod takvim okolnostima mora teško trpeti čovekovo osećanje sopstvene vrednosti. Uslovi za samopoštovanje nalaze se izvan njegove kontrole. On zavisi od odobravanja drugih i ima neprestanu potrebu za tim; neizbežni rezultati su bespomoćnost i nesigurnost. U tržišnoj orijentaciji čovek gubi svoj sopstveni identitet, postaje otuđen od samog sebe.

Ako je uspeh čovekova najviša vrednost, ako mu ljubav, istina, pravda, nežnost, milosrđe nemaju svrhe, on može propovedati te ideale, ali se neće za njih boriti. On može misliti da obožava boga ljubavi, ali u stvari obožava idola koji je idealizacija njegovih stvarnih ciljeva ukorijenjenih u tržišnoj orijentaciji. Oni kojima je važno da religija i crkva nekako prežive mogu prihvatiti takvu situaciju. Čovek će tražiti okrilje crkve i religije, jer ga unutrašnja praznina goni da traži neki zaklon. Ali izjašnjavati se za religiju ne znači biti religiozan.

Ipak, ljudi zainteresovani za doživljaj vere, bili oni vernici ili ne, neće biti oduševljeni time što vide da su crkve natrpane preobraćenicima. Oni će biti najoštriji kritičari načina na koji svakodnevno živimo, i uočiti da niti nije psihologija niti bilo koja druga nauka stvarna opasnost za religiozni stav, već otuđenje čoveka od samoga sebe, njegova indiferentnost prema sebi i drugima, nešto što je ukorenjeno u celoj sekularnoj kulturi.

Erih From – Psihonaliza i religija

Paramanand
26-01-10, 18:01
…Mi živimo u dobu u kojem se logika platne liste, logika proizvodnje stvari proširila na život ljudskih bića. Ljudska bića su, baš kao i stvari, postala brojevi. Stvari i ljudi postali su količine u procesu proizvodnje.

Vrlo je teško biti nepokoran ako čovjek nije čak ni svjestan da se pokorava. Recimo to drugačije. Tko se može ne pokoravati kompjuteru? Kako možemo reći »Ne« filozofiji kojoj je ideal ponašati se poput kompjutera, bez volje, bez osjećaja, bez strasti?
Pokoravanje se danas ne prepoznaje kao pokoravanije - jer se racionalizira kao »zdrav razum”, kao stvar prihvaćanja objektivnih nužnosti. Ako je nužno jačanje fantastično razornog naoružanja, i na Zapadu i na Istoku, tko bi mogao ne pokoriti se? Ako bi se sve to prikazalo kao čin objektivne nužnosti a ne kao čin ljudske volje, kome bi se dalo reći »Ne«?

Postoji još jedan relevantan aspekt naše suvremene situacije. U ovom industrijskom sistemu koji, vjerujem, postaje sve sličniji u zapadnom i istočnom bloku, individuum se na smrt boji moći velike birokracije, veličine svega - države, industrijske birokracije i sindikalne birokracije. Ne samo da se boji, nego se osjeća sasvim malen. Gdje je David koji može reći »Ne« Golijatu? Gdje je taj mali čovjek koji smije reći »Ne« nečemu što je tisuću puta uvećano po velicini i moći u odnosu na autoritet kakav je bio prije samo pedeset ili sto godina? I individuum je zaplašen i zadovoljan što može prihvatiti autoritet. On prihvaća naredbe koje se izriču u ime zdravog razuma i razboritosti, da ne bi osjetilo da se potčinjava.

Da sumiramo: kad govorim o »revolucionarnom karakteru« mislim ne na biheviorističku već na dinamičku koncepciju. Čovjek nije »revolucionar«, u ovom karakterološkom smislu, zato što izriče revolucionarne fraze ni po tome što sudjeluje u revoluciji. Revolucionar, u ovom smislu, je čovjek koji se emancipirao od vezanosti za rodnu grudu i krvne veze, od majke i oca, od posebne lojalnosti državi, klasi, rasi, partiji ili religiji. Revolucionarni karakter je humanist utoliko što u sebi osjeća čitavo čovječanstvo i ništa ljudsko nije mu strano. On voli i poštuje život. On je skeptik i čovjek koji ima vjere,
On je skeptik zato što sumnja u ideologije kao u ono što služi za prikrivanje nepoželjne stvarnosti. On je čovjek od vjere zato što vjeruje u ono što potencijalno postoji, iako još nije rođeno. On može reći »Ne« i biti nepokoran, upravo zato što može reći »Da« i pokoravati se svojim pravim, vlastitim principima. On nije polusvjestan nego potpuno svjestan lične i društvene stvarnosti. On je nezavisan; ono što jest duguje vlastitom naporu; on je slobodan i nikome nije sluga.

Ovaj sažetak mogao bi navesti na pomisao da je ono što sam opisivao mentalno zdravlje i voljnost, a ne pojam revolucionarnog karaktera. To je, uistinu, opis umne, žive, mentalno zdrave osobe. Ja tvrdim da je zdrava osoba u bolesnom svijetu, potpuno razvijeno ljudsko biće u osakaćenom svijetu, potpuno osviještena osoba u napola razbuđenom svijetu - baš revolucionarni karakter. Jednom kad svi budu svjesni, proroci i revolucionarni karakteri neće možda više ni postojati - postojat će samo potpuno razvijena ljudska bića.

Naravno, nikada većina ljudi nisu bili revolucionarni karakteri. Ali razlog što više ne živimo u pećinama upravo je to što je uvijek bilo dovoljno revolucionarnih karaktera u ljudskoj povijesti da nas izbave iz pećina. Međutim, postoje mnog drugi koji se pretvaraju da su revolucionari, a u stvari su buntovnici, autoritarci ili politički oportunisti.

Erih From - Revolucionarni karakter

templarlady
26-01-10, 20:04
"..Kakvu galamu ljudi dižu oko vernosti! Pa čak i u ljubavi ona je čisto fiziološko pitanje. Nema ničeg zajedničkog sa našom voljom. Mladi ljudi žele da budu verni, a nisu; stari ljudi žele da budu neverni, a ne mogu, i to je sve što se o tome može reći.."

"Slika Dorijana Greja"
Oskar Vajld

templarlady
26-01-10, 20:31
"..Ne želim više da se upuštam u raspravu sa svojim vlastitim mrakovima. Pad sa trećeg sprata jednako je poguban kao i pad sa stotog. Ako već treba da padnem, neka to bude sa što veće visine.."

"Alhemičar"
Paolo Koeljo

gromovnik
26-01-10, 20:46
“ Gola istina je,
kada sam voleo Estelu ljubavlju coveka,
voleo sam je prosto zato sto je za mene bila neodoljiva.
Jednom zauvek, znao sam svoju zalost,
cesto i cesto, iako ne uvek,
da sam je voleo nasuprot razumu,
nasuprot obecanju,
nasuprot miru,
nasuprot nadi,
nasuprot sreci,
nasuprot svim mogucim obeshrabrenjima.
Jednom zauvek,
nisam je voleo nista manje zato sto sam sve ovo znao,
I to me nije nista vise obuzdavalo,
nego da sam predano verovao da je ona ljudsko savrsenstvo. “


Velika ocekivanja
Charles Dickens

templarlady
28-01-10, 08:18
" ..Da bi se povratila mladost, dovoljno je ponoviti ludosti.. Da, to je jedna od velikih životnih tajni. U današnje vreme većina ljudi umire od jedne vrste potajnog zdravog razuma, i otkriva, tek kada je prekasno da su pogreške jedine stvari za kojima čovek nikada ne žali.."

"Slika Dorijana Greja"
Oskar Vajld

Paramanand
28-01-10, 19:39
Zaista bi bilo pogrešno zaključiti, kao što to neki čine, da je čovek zato što je prirodno biće pozvan na uživanje; ili zato što je biće kulture, pozvan na mučenje. Bilo bi tačnije reći da je čovek biće proizašlo iz prirode, ali ne više potpuno u prirodi, određeno za kulturu, koje još nije postalo kulturno, ali pozvano da gradi kulturu gradeći sebe, svoju okolinu, čitav svet.

Ne određuju nagoni ličnost, već ličnost određuje sudbinu nagona. Nagon u čoveku je izvanredna pogonska snaga koja mu je data na slobodno raspolaganje, ali nagon nije i ne može biti nešto odvojeno od ostalih manifestacija njegove ličnosti, nagon se ponaša onako kako je sastavljen mozaik celokupne ličnosti, i to uvek nove i zasebne ličnosti.

U staroj istini da su životinje samo povremeno seksualne a čovek uvek, krije se značajan element stvaralačke protivurečnosti u čoveku i njegove mogućnosti da ostvari slobodu. Nagonski život životinja regulisan je refleksima i instinktima, ljudski još i razumom. Ovo je bitna razlika koja omogućuje čoveku da učini sa raspoloživom nagonskom energijom sve što mu je volja. Prisutna klica slobode u čoveku, tj. njegova mogućnost da učini sebe nižim nego što jeste ili pak višim, jeste njegova šansa i uslov za napredak.

Šta učiniti sa polom i nagonima? Berđajev na to pitanje ima odgovor koji je dao u “Filozofiji stvaralaštva”, a koji je vredno čuti: »Pol treba preobraziti, a ne ubiti niti mu se pokoriti. U dubini pola stvaralaštvo treba da dobije pobedu nad rođenjem a ličnost nad vrstom, veza u Duhu nad prirodnom vezom po telu i krvi«. Da li je ovaj smeli zahtev ostvarljiv za čoveka? Jeste, jer je čovek biće rizika i biće kome je namenjena sloboda. Ali podneti breme slobode u sebi i razviti snage duha znači zameniti ranije veze sigurnosti (one sa majkom, porodicom, nacijom, nametnutim ili u ličnoj neslobodi prihvaćenim ideologijama) sa nesigurnošću, sumnju sa izvesnošću, usamljenost sa društvom. Na kraju, ne samo podnositi već i nositi slobodu u sebi znači odricanje i preobražavanje. Šta i u ime čega? Preobraziti staru priroduu novu, jer “novo vino niko ne ljeva u mjehove stare”, i odreći se, u ime onog nevidljivog a naslućenog što tek treba da dođe.

Vladeta Jerotić – Psihoanaliza i kultura

Paramanand
30-01-10, 11:59
Meni je lijepo i kad sam sam i kad sam sa ostalima. Ja nijesam ni individualista, nijesam ni društven. Ali ikad sam sam – ja sam potpun, a kad sam sa svima – ja sam nepotpun. Ipak mi je ljepše kad sam sam.

*
Narodi, hoćete li da vam kažem gromoglasnu istinu kakvu vam ranije nije rekao nijedan prorok...
- Hajde? Hajde? Hh...
- To- da je lični život iznad svega
- He, he, he!... Ha, ha, ha... Ha, ha!...
- Da, da! Niko to još nije govorio, ja sam prvi... Prosto sjeđeti kod kuće i čačkati nos i posmatrati zalazak sunca.
- Ha, ha, ha...
- To je stvarno opšte mjesto religije... Sve religije će proći, a to će ostati: prosto sjeđeti na stolici i gledati u daljinu

*
Dobro je kretati se sa velikim zalihama tišine u duši: na primjer, putovati! Tad sve izgleda blistavo, osmišljeno, sve može da se smjesti u dobar rezultat.

Dobro je i „sjeđeti na mjestu“ ali sa zalihom velikom kretanja u duši. Kant je čitavog života sjeđeo, ali u njegovoj duši je bilo toliko kretanja da je njegovo „sjeđenje“ pokrenulo svjetove.

*
O, moja tužna „iskustva“... I zašto sam poželio sve da znam. Sad više neću umrijeti mirno, kao što sam se nadao...

*
Da li vam je poznato da je religija najvažnije, najprvo, najpotrebnije? Ko to ne zna, s njim ne vrijedi izgovoriti „a“, voditi diskusije, razgovore.

Kraj mnogo čega treba prosto proći. Obići ćutanjem.

Ali ko to zna? Ima li ih mnogo? Zato u naše vrijeme skoro da nema o čemu i sa kim da se razgovara.

*
...tamo sam ja možda i „budala“ (kruže glasine), možda i „lupež“ (priča se): ali one širine misli, beskrajnog „horizonta“, koji se ne proteže ni kod koga prije mene, kao što je kod mene nije bilo. I sve sam to sam smislio – ni jotu nijesam pozajmio. Čudno. Ja sam stvarno čudan čovjek.

*
Neki misle da se ja „ulagujem“ pretpostavljenima. Međutim, čudna osobina moje psihologije sastoji se u tako jadnom osjećanju praznine oko sebe – praznine, ćutnje i nepostojanja naokolo i svugđe – da ja skoro i da ne znam, skoro i da ne vjerujem, ne dopuštam da su drugi ljudi moji savremenici. To izgleda nemoguće i besmisleno, ali je tako.

*
A zašto je potrebno imati „prijatelja čitaoca“? Pišem li „za čitaoca?“ Ne, ja pišem za sebe.
- Zašto štampate?
- Daju pare...
Subjektivno se poklopilo sa spoljnim okolnostima.
Tako postaje književnost. I to je sve.

*
Ako mi neko nad otvorenom rakom bude govorio pohvalno slovo, ja ću se izvući iz sanduka i ošamariću ga.

Vasilij Rozanov - Osamljenosti

tinky
09-02-10, 16:43
Prkoseći zakonu gravitacije, u njenom oku je blistala malena suza, a onda se ipak otkinula i nestala putujući kraj nosnica.
Znam, more je potopilo Atlantidu, i krckajući stene kao lešnike išaralo lokalnu planetu. Brzaci lome turbine, a mutne velike reke nakrive šešir, pa potope Kinu i Indiju kao veliki veš...
I nikom ništa...
Ali, suza je kraljica.
Suza je najmoćnija vodena sila...

*
*
*

Dotad sam devojke, razmišljajući o njima, uglavnom svlačio do gole kože. U mojim malim noćnim fantazijama bile su postrojene kao na sistematskom pregledu, i retko je koja uspela da sačuva na sebi par crnih čarapa, ili neku sličnu perverznu krpicu.
Ona je bila prva koju sam obukao u nešto...
Prokleta amnezija, sve se zamaglilo kao ogledalo u kupatilu i nikako ne mogu da se setim te haljine. Jedino pamtim da je bila duga. I svilena. I nežna...
I bela?
Dobro, predajem se, i bela. Pa šta?
Mnogo se vode otad provaljalo pod Tvrđavom, i da ovaj svet negde nema rupu, Dunav bi ga već deset puta potopio do sad...
"Zauvek" je, ipak, samo reč...
Velike reči obično imaju malu grešku, i smanjuju se za mrvičak svaki put kad ih izgovoriš. Ni od mog "zauvek" nije ostalo bog zna šta.
Laka groznica nemira pri retkim susretima i par stranica u dnevniku, obeleženih krhkim zvončićem čežnje, kao presovanim đurđevkom.
Šta je ovo? Citat iz srceparajučeg romana?
Sve teže baratam malim smešnim sentimentima, i kad danas pričam o tome, čini mi se da stvar zvuči kao "Romeo i Julija" na japanskom. Mislim da bi bilo bolje kad bih izvukao neko drugo pitanje.
A, u stvari, i nema potrebe da se vadim.
Ljubav je šešir koji ti odlično stoji jedne sezone, a već sledeće se svi smeju kad ga natakneš na glavu. Pomalo pratim modu, i znam da uz kosu prošaranu mrazom uglavnom ne pristaju ošinuti majski modeli.





Tri posleratna druga, Balašević

Lado Tajovic
13-02-10, 22:58
Dobro je što nemam sata – svaki čas bih ga potrzao, i sumnjičio, i gurao da brže ide; s druge strane bi me nerviralo što me svojim hodom podsjeća da sve nekud ide i ide dok se samo ja izležavam. Ovako bez griže ležim na proplanku i gledam vedro nebo u visini. Bistro je toliko da žeđ izaziva, s plićacima krajevima, s virovima bez šljunka i dna, a najdublje je iznad mene. Ima nekih zračnih iskara što igraju u nedogledu, ali one nijesu posljednje do kojih se može stići - vazda se otisnem još korak dalje, a taj korak je čitav ponor kroz koji propadam i gubim dah od mješavine slasti i straha. Mostim tako od ponora do ponora, ispran prazninom i plav od nje do kostiju i kroz kosti, dok se sve moje rasipa prostorom i sjedinjava sa svjetlošću. Samo su mi još oči ostale da me odvode sve dalje i dalje - letim, lebdim nad svijetom kao prozračna iskra što igra u nedogledu među ponorima.

Traje to nekad pola sata, možda i više, dok se izigra. Umorim se i otežam; vratim se gdje sam, pa se pitam: što luduješ, Lado, jado, što se ne smiriš?... Da su ti oči triput prodornije nego što su - šta bi tada vidio? Ovaj isti ponor plav od praznine - plavo ništa oko svijeta koje u stvari nije ni plavo, i više ništa. Gledao si ga, nagledao ga se, obnevidio si od gledanja. Sad ga ostavi, jer ti nijesi luckasta letuška što od straha srlja u ništa, nego čovjek i komunista koji još pomalo vjeruje i sanja o stvaranju nečeg boljeg na zemlji. Ne znam ko te tim snom usrećio. Ne možeš mu zamjeriti što je to učinio. Naprotiv treba da mu zahvališ, jer pored svega, kad se razmisli - nema veće sreće od te na svijetu. Nije jedan bio koji te tim zadužio; mnogi su bili, s raznih strana, i stalno su se dopunjavali: stric Tajo kad je negdje dočuo da Lenjin kotrlja bujere i gazde po Rusiji, pa doktor Marković kad se odmetnuo, pa Vranović kad je sam kao proklet prolazio...

Tako sam opet zaplivao u prazninu, sad neplavu, među sjenke prohujalih u nepovrat, a i to je jedno bjekstvo iz ovog ovdje. Nije baš bjekstvo, branim se u sebi, jer sramota je priznati bjekstvo - nego ja to pokušavam da nekako zaronim u sebe, a to je u prošlost, da tamo nađem nešto za oslonac, ili neki primjer za ugled. Tražim i tražim, a uzalud: svako je nekakvo društvo imao, niko se nije sam otisnuo - samo Vranović se izdvojio pa izdao i Niko Sajkov sam ostao pa propao. Sam čovjek je nesrećna luda što se kolje sama sa sobom, i bunca, i fantazira. Bez obzira na godine, on brzo postaje stara luda što je sve svoje nadživjela i pogubila - posrće putem i bez puta, reži, plače i pjevuši, nosi pruje i mačuge. Po tome liči na rijeku kad leleče što ne može da zastane ni na sebe da se osloni pa da se vrati. Jedino što joj je ostavljeno, to je da se podijeli na dvoje ili na četvoro - da ne pogine sva odjednom, sama bez otpora i krivudanja.

Mihailo Lalić - Lelejska gora

Sanuška
13-02-10, 23:07
"Dešavalo mi se da se probudim u dva-tri sata ujutru i da ne mogu više da zaspim. Tada bih ustajao iz kreveta, odlazio u kuhinju, sipao sebi viski i pio ga. S čašom u ruci, dugo bih s prozora posmatrao groblje u tmini i podno njega, na putu, farove automobila koji su tuda prolazili. Ti sati koji su vezivali noć i praskozorje, bili su dugi i mračni. Ponekad sam pomišljao da bi mi bilo lakše kad bih mogao da zaplačem. Ali, nisam znao zbog čega bih plakao. Nisam znao ni zbog koga bih plakao. Bio sam previše samoživ da plačem zbog nekog drugog, i prestar da plačem zbog sebe samog."

Haruki Murakami "Južno od granice, zapadno od sunca"

Sanuška
13-02-10, 23:12
"Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.
Čovek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledećim životima popraviti.
Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?
Nema nikakve mogućnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogućnost poredjenja. Čovek proživljava prvi put sve i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe.
Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života već sam život? Život je onda uvek sličan skici.
Samo, ni skica nije prava reč, jer je skica uvek nacrt za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika."

Milan Kundera "Nepodnošljiva lakoća postojanja"

amorouse
06-03-10, 00:20
Skolice se igraju kamencicem koji treba gurati vrhom cipele.Oprema:jedan plocnik,jedan kamencic,I jedan lep crtez kredom, po mogucstvu u boji .Gore je nebo dole je zemlja.Veoma je tesko stici kamickom u nebo.Skoro se uvek pogresno izracuna,pa kamen izadje iz crteza.Malo po malo , medjutim,stice se potrebna vestina u preskakanju raznih podeoka, pa se jednog dana nauci kako da se izadje iz zemlje I da se kamicak uspenje do neba.Da bi se uslo u nebo,nevoja je u tome , sto bas tada, kada gotovo niko nije naucio da dovede kamicak do neba,detinjstvu iznenada dolazi kraj. I covek zapada u romane, u nepodnosljivu teskobu, u spekulisanje o drugom nebu, do kojeg, takodje, treba nauciti kako da se stigne.I zbog toga sto je izasao iz detinjstva,covek zaboravlja da su mu za stizanje u nebo potrebni, kao oprema, jedan kamicak i vrh cipele.....



SKOLICE Hulio Kortasar

amorouse
06-03-10, 00:23
Dodirujem ti usta..prstom dodirujem rub tvojih usana, i ocrtavam ih
kao da izlaze iz moje ruke, kao da se tvoja usta prvi put malko
otvaraju,dovoljno je da zazmurim pa da se sve raspline i sve ponovo
pocne,svaki put stavram usta koja pozelim,usta koja moja ruka
bira i crta na tvom licu,usta izabrana od svih mogucih suverenom
slobodom moh sopstvenog izbora da ih svojom rukom iscrtavam na
tvom licu, a koja se pukom slucajnoscu koju ne nastojim da shvatim,
podudaraju bas sa ustima sto se smese ispod ovih koja ti crta moja
ruka.Gledas me,gledas me izbliza,sve blize me gledas,zatim se igramo
kiklopa,gledamo se iz sve vece blizine a oci postaju sve vece i
vece,priblizavaju se i pretapaju a usta se srecu ,bore se u toplom,
grickaju se usnama,jedva prislanjaju jezik o zube,igraju se po odajama
gde tezak vazduh struji donoseci znani miris i tisinu.Tada moje ruke
uranjaju u tvoju kosu,lagano miluju dubinu tvoje kose dok se ljubimo
kao da su nam usta puna cveca ili riba,zivih pokreta,tamnih miomirisa.
Ako se ujedamo,ta bol je slatka,ako se davimo u kratkom ali stravicnom
i istovremenom uzimanju daha, ta trenutna smrt je lepa.I samo je jedan
sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voca, i ja osecam kako pored
mene treperis kao mesec na vodi.


SKOLICE Hulio Kortasar

tinky
11-03-10, 11:02
U susret budućnosti


Zazvučaće to, možda, pomalo patetično (moj otac, izraziti realista, samo bi odmahnuo rukom), ali ja mislim da sam postao ovo što jesam, u stvari, da nisam postao ništa, samo zato što sam rođen u pogrešnom vremenu. Kao i svi takvi, rođeni sa mislima koje pripadaju prošlosti ili budućnosti, da sanjam i da virim u oblake, da čeznem za vremenom kad je postojalo plavo nebo i crveno vino, i pesma koja otvara srca začaranih princeza. Bezbrojni sudari sa vetrenjačama spustili su me na zemlju, u svet čelika i betona od kog sam želeo pobeći.

Bilo je bolno suočiti se sa stvarnošću, sa ljudima i stvarima onakvim kakvi su, i ja mislim da bi bilo mnogo lakše da se to dogodilo ranije. Moja generacija je prohujala ne osvrčući se. Svako svojim putem. U želji da ih stignem, da nadoknadim ono što sam propustio, ponovo sam napustio pravi put i lutao prečicama, redovno stižući do ćorsokaka.

Sad razmišljam o budućnosti. Sve je manje vremena. Došao sam u godine kad počinje da mi smeta što prolazi vreme. Valjda starim. Sad stvarno razmišljam o budućnosti. Moram. Ljudima koje sam voleo i koji su me voleli, naneo sam mnogo bola. Želeli su da postanem "neko", da stignem daleko, da dostignem vrhove ljudskih stremljenja.

Razmišljajući o budućnosti, ja ne vidim titulu na vratima svog stana, niti kancelariju sa nameštajem prevučenim kožom. Ne vidim određeno mesto i zvanje, ali znam šta želim i za kakvu budućnost ću pokušati da se borim. Želim da se mama mnogo češće smeje. Želim da sa tatom razgovaram ponekad i o nekim običnim, sasvim bezveznim stvarima, a ne samo o tome kako moji vršnjaci već rade i guraju kolica sa nasmejanim bebama. Biću miran i zadovoljan tek onog trenutka kad se, kao nekad, ponovo svi okupimo oko stola za nedeljni ručak i kad ona tamna, jedva primetna, nit sete nestane iz očiju ljudi koje volim.

Ja možda neću postati ono što sam hteo. To i nije više važno. Želim samo da postanem "nešto", da se ponovo vratim među ljude i da pokušam da dokažem da nešto ipak vredim. A stihovi koje sam, čini mi se, davno napisao neka ne budu više nikad moja stvarnost.

Ja, Tihi Don Kihot,
Ptica bez matičnog gnezda,
Saputnik vetrova
I visokokvalifikovani brojač zvezda,
Još jednom krećem
Na vetrenjače.

Balašević :throb:

templarlady
12-03-10, 10:39
"Eto, ako psa naučiš da jede krompir, a posle mu staviš komad mesa, on ga ipak šćapi, jer to mu je u prirodi. A čoveku kada daš komadić moći, isto se sa njim desi- šćapi je. To dolazi samo od sebe, jer čovek je, sam po sebi, pre svega živinče, a tek zatim je možda,kao mast na hlebu, nešto pristojnosti po njemu premazano."

"Na zapadu ništa novo"

Erih M. Remark

amorouse
13-03-10, 19:00
Izgradila sam hram da ti u njemu budes gomila vernika...
a ti uopste ne uvidjas pretnju koja te pritiska, jer u tudjem delu vidis samo ishod prolazne zabludelosti i ne shvatas opasanost da zanavek propadne covek koji se vise nikada nece ponovo roditi... a verovao si da si slobodan, i potecenjivao si ono sto ti govorih o mojim primislima, koje ustvari uopste ne behu od neke vidljive vlasti,ali tim zapovednije sto se ne uocavaju, kao ni vrata kroz tvoj zid, koja ti uopste ne deluju-iako se izlazi zaobilazno-kao nasrtaj na tvoju dusu.
Ali ako hoces da vidis kako se pomalja polje sila koje te utemeljuje i tako utice na tebe da se kreces i dozivljavas, i mislis i volis i zalis i mrzis bas na ovaj a ne na neki drugi nacin,osmotri pazljivo njegovu stegu kod svojeg suseda tamo gde ono pocinje da deljue,jer ces ga tada osetiti.
Tako si i nju,ljubav, video da se prima , kao sto se hvataju korenovi... Toliko si izigravao gadljivca , kao neki kostobolnik, sa tvojom majusnom kucicom,koju tvoji prijatelji ne bi cak ni ispunili,kad se odjednom otvara hram u koji stupa samo prijatelj , ali neprebrojan.
Gde tu vidis da ima mesta beznadju?
Uvek postoji samo neprestano radjanje.Ali zacelo, postoji i ono nepopravljivo...
mada nema tu nicega sto bi bilo zalosno ili veselo, to je sustina samo onoga sto je bilo.Nepopravljivo je moje rodjenje, zato sto sam ,eto,tu.Proslost je nepopravljiva. Ali ti je sadasnjost ponudjena kao ispremetano gradivo pred nogama graditelja i na tebi je da od njega iskujes buducnost!
_________________________________________

Antoine de Saint Exiperi .......Tvrdjava

Sanuška
14-03-10, 10:28
Videcu je-klicem ujutru kad se iza sna probudim, i sa razdraganoscu pogledam put jarkoga sunca, videcu je....
I onda nemam vise druge zelje za citav taj dan. Sve, sve je obuhvaceno tim ocekivanjem...


Stradanja mladog Vertera-Gete

Sanuška
14-03-10, 10:29
"Kao što svako može da vam kaže, nisam baš dobar čovek. Ne znam pravu reč. Oduvek sam se divio lupežima, odmetnicima, kurvinim sinovima. Ne volim glatko izbrijane momke sa kravatom i dobrim poslićem. Volim očajnike, ljude razbijenih zuba, razbijenog duha i razbijene sudbine. Takvi me interesuju. Puni su iznenađenja i eksplozija. Volim i propale žene, pijane kurve što psuju, zarozanih čarapa i razmazane šminke. Zanimaju me perverznjaci, a ne sveci. Mogu da se opustim s klošarima, jer sam i sam klošar. Ne volim zakone, morale, religije, pravila. Ne volim da me oblikuje društvo..." Čarls Bukovski "Đavo je bio vruć"

seka
21-03-10, 13:02
Postoje li rijeci kojima mozemo opisati mirno i sjetno lice, lice koje u isti mah jeste i nije prekriveno prozracnom bjelinom? Kojim jezikom mozemo progovoriti o crtama lica sto svaki tren objavljuje neku tajnu duse, podsjecajuci one sto ga gledaju na to kako je dusevni svijet daleko od ovoga svijeta? Ljepota Selminoga lica neprimjerena je mjerilima koja su ljudi ustanovili za ljepotu. Bilo je cudesno poput sna, poput vizije, ili poput uzvisene ideje koja se ne da uporediti ni omedjiti, koje se ne moze slikarskim kistom naslikati, niti u mramoru isklesati. Selmina ljepota nije bila u njenoj kosi, vec u cistoj aureoli koja je okruzivala. Njena ljepota nije bila u krupnim ocima, vec u svjetlosti sto je iz njih izbijala, nije bila u njenim ruzicastim usnama vec u slasti sto se s njih tocila, nije bila u njenome vratu kao bjelokost, vec u mjeri kojom se blago naprijed povijao. Selmina ljepota nije bila u savrsenstvu njenoga tijela, vec u izuzetnosti njenoga duha nalik na bljestavu bijelu zraku sto plovi izmedju zemlje i beskonacnosti. Selmina ljepota bijase plod pjesnickoga genija cije odsjaje uocavamo u velicanstvenim poemama, u slikama i u vjecnim himnama, a genijalni ljudi su nesretnici, jer ma koliko njihovi duhovi velicanstveni bili, ostaju suzama zaklonjeni.

Selma je mnogo razmisljala, a malo govorila, ali njena sutnja bijase muzika koja je sugovornika uznosila u daleke prostore snova, koja ga je tjerala da osluskuje otkucaje vlastitoga srca, da promatra himere svojih misli i vlastite osjecaje uspravljene pred njegovim ocima. Imala je svojstvo koje je naglasavalo njene vrline i poput zlatnih ogrlica isticalo njenu prirodu, duboku sjetu sto je naprosto ranjavala. Ta sjeta bijase poput cudesne lente kojom se odijevala, te je isticala zanosnu ljepotu njenoga tijela. Njena sjetna dusa tocila se u eter podsjecajuci na obrise procvala stabla u jutarnjoj izmaglici. Ta sjeta je medju nasim dusama uspostavila bliskost, jer je svako od nas u licu onog drugog vidjelo nesto sto njegovo srce osjeca, i u njegovom glasu culo je jeku osjecaja stvorenih u vlastitim grudima, jer kao da su bozanstva svakog od nas ucinila polovinom onog drugog za koga se cestitoscu vezuje i tako potpunim bicem postaje, a kada se od njega odvoji, osjeca manjkavost vlastite duse. Ojadjena i bolna dusa smiruje se u zagrljaju s drugom dusom koja joj nalikuje osjecajima, koja ih s njom dijeli, kao tudjinac s tudjincem sto besjedi u zemlji daleko od zavicaja. Srca koja zblizava bol stradanja ne moze rastaviti bljesak radosti, jer povezivanje tugom jace je u dusama od veza ostvarenih u bezbriznosti i radostima. Ljubav koja se umiva suzama ostaje cista, zanosna i vjecna.


Halil Dzubran - Slomljena Krila

Sanuška
21-03-10, 20:52
To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.



Horhe Luis Borhes-Pretnja

Sanuška
21-03-10, 20:53
Lajoš Zilahi - "Kad duša umire"

"Moj se život sastojao od samih posrtaja i polovičnosti, sada oko mene leži bezbroj praznih i besciljnih misli, ali neka ti nikada ne smeta ako kasnije otkriješ besciljnost tih misli, neka ti nikada neuspjeh ne oduzme radost, jer nije uspjeh važan nego put na kojem za njim težiš. Ne traži posljednji uzrok stvari, ne istražuj njihovu tajnu, jer je ona tamna i prazna. Sjaj sitnih stvari je to što životu daje toplinu. I ne mjeri život po tome što traje deset, dvadeset godina, više ili manje, to je ionako svejedno uporedjujući koliko dugo nisi postojao i koliko te dugo neće biti.
Ne pokušavaj izaći iz kruga u kome ti je odredjeno da živiš. Vjeruj da zagonetne sile slučajnosti zavise od tebe, da ti znaš upravljati njima. Izgubiš li tu vjeru, napast će te slučajnost i smrvit će te.
Slučaj smatraj uvijek svojim slugom, onda ako je to samo iluzija."

pehar
22-03-10, 15:17
Muškarci su veoma čudna stvorenja, umeju da se tuku, da viču, prete, ali premiru od straha pred jednom ženom. Možda ne pred onom kojom su se oženili, ali uvek postoji neka koja ih plaši i potčinjava svim hirovima i ćudima. Makar im to bila i rođena majka.

PAULO KOELJO-JEDANAEST MINUTA

Flower Child
22-03-10, 18:29
''Zavisnost je odlika svake veze koja se zasniva na osecanjima. Sve pocinje kada vam predmet vaseg obozavanja udeli tu opojnu, halucionogenu dozu necheg shto nikada ne bi priznali da zhelite - emotivnu injekciju, strasnu ljubav i neizmernu ushicenost. Ubrzo pocinjete da zudite za tom silnom paznjom, sa opsesivnom gladju svakog narkomana. Kada dejstvo ljubavne droge prodje, brzo postajete bolesni, razdrazhljivi i prazni (da ne spominjem ravnodushnost dilera koji vas je pre svega navukao na nju a sada odbija da vas i dalje snabdeva istom - uprkos chinjenici da vi znate da ju je negde sakrio, do djavola, zato shto vam ju je dotad davao besplatno). U sledecoj fazi ste mrshavi i drhtite u gulu, sigurni samo u to da biste prodali dushu ili orobili svog komshiju samo da dobijete dozu, bar josh jednom. U medjuvremenu, predmet vasheg obozhavanja pochinje da vas prezire. Posmatra vas kao nekog koga nikada pre nije sreo, a ne kao osobu koju je nekada strasno voleo. Da ironija bude josh veca, zbog toga ne mozhete da ga krivite. Mislim, pogledajte se samo. Pretvorili ste se u patetichnu masu koju vishe ni sami ne mozhete da prepoznate. I tako. Zapali ste u poslednju fazu zaljubjenosti - kranje i nemilosrdno obezvredjivanje samog sebe.''

Jedi, moli, voli - Elizabeth Gilbert

Sanuška
26-03-10, 10:36
Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom? Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mješanja. Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš.

Meša Selimović – Tvrđava

seka
05-04-10, 12:49
"Da li odista smatrate da je slabost popustanje pred iskusenjem?
A ja vam kazem da postoje uzasna iskusenja koja zahtevaju snagu i hrabrost da bi im se covek prepustio.
Staviti citavi zivot na kocku zarad samo jednog trenutka. sve rizikovati u magnovenju - bilo da se radi o uzitku ili moci - ne , u tome nema nimalo slabosti."

Oskar Vajld

seka
05-04-10, 12:50
“ Gola istina je,
kada sam voleo Estelu ljubavlju coveka,
voleo sam je prosto zato sto je za mene bila neodoljiva.
Jednom zauvek, znao sam svoju zalost,
cesto i cesto, iako ne uvek,
da sam je voleo nasuprot razumu,
nasuprot obecanju,
nasuprot miru,
nasuprot nadi,
nasuprot sreci,
nasuprot svim mogucim obeshrabrenjima.
Jednom zauvek,
nisam je voleo nista manje zato sto sam sve ovo znao,
I to me nije nista vise obuzdavalo,
nego da sam predano verovao da je ona ljudsko savrsenstvo. “


Velika ocekivanja
Charles Dickens

seka
16-04-10, 07:45
Iskustvo nam savetuje da se treba bojati, da treba biti oprezan, da ne treba verovati.
Iskustvo nas uči da ne grešimo, da ne ponavljamo ono gde su drugi već stradali.
Svetu, međutim ne mogu pomoći oni koji su načisto sa životom. Svetu ne trebaju oni koji su ostali bez zabluda i snova. Oni kojima je sve jasno, očigledno, poznato i verovatno.
Svetu pomažu mladi i neiskusni, oni koji ne veruju ni u čije iskustvo. Oni koji ne priznaju argumente. Oni koji ne veruju da se istorija ponavlja. Oni koji se ne plaše da pogreše. Oni koji su gluvi za činjenice, slepi za očigledne stvari, puni iluzija, zabluda, snova, ideala, spremni za najveće podvige i žrtve.
Beznadežan slučaj ne može biti heroj. Čovek bez nade i nije pravi čovek. On je kompromitovao sve ideale i ciljeve. Da su na svetu samo takvi, život bi se zaustavio.
Spas čovečanstva je u tome što se ljudi raduju bez iskustva i što u iskustvo ne veruju. Verovati u iskustvo znači biti očajnik bez ijednog razloga za život.
Životu su potrebni oni koji bi poludeli kada bi sve znali. Oni koji bi se poubijali kada bi svega bili svesni.
Niko nikome nije ništa dokazao. Svako mora da pređe svoj put i potroši svoju meru iluzija. Niko ne nastavlja ničiju nesreću. Svako živi svoj život. Ničija starost nije nečija mladost. Ničije iskustvo nije nečiji zakon!

Matija Bećković – O međuvremenu

nico
18-04-10, 01:03
"...Bio sam u ratu, zarobise me Austrijanci, tesko ranjenog. Izlijecili me, pa zaboravili na mene. Sjekao sam drva u Tirolu. Tri puta sam pokusavao da bjezim, pa su me zatvarali u sve dublju tamnicu. Pustise me poslije punih devet godina. Hajde, vele, i ne pamti nas po zlu. Necu, velim ja, nisam bio u svatovima vec u zarobljenistvu.

Dosao je kuci i zeni, ali u kuci i na zeni drugi, i na njegovom imanju. Petoro su djece izrodili, s njim nije imala nijedno. Razumio je, i nije se ljutio: cekala, cekala, pa se udala. Al sad neka mu vrate njegovo, to jest kucu i imanje, a zenu poklanja. Prosto i lako. Al jest, tu sad pocinje petljanija, a nizasto. Kako se dugo nije javljao, a neki su vidjeli kad je pao tesko ranjen, kadija je izdao potvrdu o njegovoj smrti, i zena je sve naslijedila i donijela drugom muzu. Sta sad da se radi? On trazi svoje, nije prodao ni prokockao, vec sve ostavio u najboljem redu, a da nije mrtav, eto, svi vide. Kakav tu dokaz treba? Al muz njegove zene, njegov zamjenik, koji je svoj muski posao dobro obavio, kaze ovako: da je covjek ziv, ziv je; da je imanje bilo njegovo, bilo je. Samo, da nije bilo kadijine potvrde o njegovoj smrti, a on je bogme nije pisao, ne bi se zenio njegovom, to jest svojom zenom, niti bi je uzeo da nije imala imetka, jer on svog nema. A i da je poludio, pa i to ucinio, ne bi navaljao toliko djece.

I je li on kriv sto je covjek ostao u zivotu, i sto ga je kadija proglasio mrtvim? Pristaje da se nagode, ako vec ne moze drukcije, da mu vrati zenu i dvoje-troje djece, i da mu ostavi pola imanja. Ili da zivi s njima, nece im biti tijesno. A covjek nece, ni zene, ni djece, trazi svoje, ili makar polovinu, jer ni on nije kriv sto je ostao u zivotu i sto ga je kadija proglasio mrtvim. I vise voli sto je tako nego da ga je kadija proglasio zivim a on da je mrtav. Sad, eto gleda da bude stalno na ocima ovima sto rjesavaju da se ova nepotrebna zavrzlama raspetlja nekako."


Tvrdjava – Mesa Selimovic

seka
18-04-10, 08:13
Tako sam ponosan na moj um.
Zašto?
Zato što je počeo
Da uživa u malim stvarima:
U jednostavnoj misli,
U čistom srcu,
U smernom životu.

Šri Činmoj, "Deset hiljada cvet-plamenova"

Tiga
18-04-10, 11:08
"Dođavola" reče on, "na ovom svetu ima lepih stvari-i to zaista lepih. Baš smo idioti što dopuštamo da nam pažnja odleti na drugu stranu. Uvek, uvek i uvek sve što se dešava vezujemo za naše malo vašljivo ja pa ja."

Dž.D. Selindžer- "Freni i Zui"

Tiga
18-04-10, 11:13
"Pokušavam da mislim. Hteo bih da smislim nešto prijatno i da iz toga posle ispredam dalje misli, lagano, sve do stizanja. To se zove biti spreman na sanjanje. Međutim sam rasejan, ne započinjem nikako misao. Istovremeno osećam nelagodnost što ću vrlo brzo stići, a ovako pogodan trenutak za sanjanje neću imati možda sve do sutra, ili čak ni sutra.

A posle ću morati na posao i sve će biti samo stvarnost."

Rastko Petrović- "Ljudi govore"

nico
18-04-10, 16:21
''...odavno sam postavljen na križ. I danas su primjetni zarđali čavli, koji vire iz stopala i dlanova. Moj križ je postavljen u obliku znaka ''X''. Svaki od krakova pokazuje stranu kojom hodim. Glava mi je okrenuta ka zemlji, da joj budem bliži. Več odavno mi je krv ušla u mozak i vidim samo crvenu boju, ali miris zemlje osjećam.
Sinoć su mi udarili nove čavle da budu sigurni da uteći neću, a i da mogu, nemam gdje. Samo se na zemlju mogu srušiti, da zemlji budem pokrivač.
Sinoć su me grizli lešinari. Ono što progutati nisu mogli, pljuvali su na zemlju da bi zemlji bio bliži. Vjekovi su prolazili, svaki minut vijek mi bio, a sati kao život moj. Sa vjekovima ljudi bez lica dolazili, prolazili i odlazili, a da se ni okrenuli nisu. Da se pomole za biće što dvije stope iznad tla visi. Nisu se niti okrenuli iz straha da suzu ne puste. Da suza zemlju ne pokvasi, jer zakonom je određeno da zemlja mora biti suha i ispucala ispod pokajnika, da na meko pao ne bi. Ali su zaboravili na krv moju koja to isto tlo kvasi. Iz te krvi divlja ruža nikla i njeno trnje, obavijeno oko vrata mog, mi godi. Bol mi kazuje da još života u meni ima. Bol mi prijatelj kojem mogu poklonuti jecaj i molitvu da prestane ako hoće. Sa njom i razgovore vodim. Govoriti ne zna ali čuje. Neka joj dušu proste.
Sinoć sam sanjao mjesec crveni. Podario mi svojim sjajem sjenu moju da je gledam i da sebe žalim. Suzu pustiti ne mogu jer sam sve suze podario drugima. Niti jednu za sebe ostavio nisam.
Sinoć sam molio mjesec da suncu kaže jače da grije. Da spali moj križ. Da zajedno sa čavlima svojim padnem na tlo. Želio bi zemlji biti bliže. Jer zemlja mi je i onako suđena.''


potpisano sa: E.M.

nico
19-04-10, 01:04
''...danas ljudi stvaraju okeane i mora svoja, da bi ono što imaju čuvali kao vodu na dlanu. Ja sam dio svakog od njih, a oni sačinjavaju mene. Danas sam slomljen i izgubljen na pučini, a jedra mi polomili. I danas me boli trup. I danas sam udaren u njega. Izgubio bitke, izgubio sebe. Nestala mi sposobnost raspoznavanja dobra i zla, a zlo je i onako svuda oko mene. Moja se okna navikla na zlo. Izgubio sam zastavu i ime svoje. Potonuli sa riječima i trunu na dnu sa mislima tuđih kapetana. Moj kapetan se prošlog vijkea ubio, a moja posada je davno svarena u utrobama morskih zvijeri. Ostao sam. Uvijek sam to i bio. Prepušten vjetrovima, valovima i strujama da me vode i vode me u nigdje, a doveli me iz ničega. A tu se i nalazim. Danas sam opet tužan jer ni galebovi ne borave na meni, a ni more me ne želi. Da mi je biti nasukan pa da se odmorim, a odmor trebam. Nisam pospan ali je san sve što želim. Danas sam izgubio rat i izgubio kormilo svoje i ne želim da ga nađem. Izgubio sam sebe i to je sve što pobijediti mogu. Vrijeme je uzelo boje moje, a slana voda nagrizla drvo. Pučina prazna. Nebo kao kazna. Da mi je biti na dnu pa da na miru trunem, bio bih ono što već jesam, samo bi mjesto promjenio. Nisam mrtav, a mrtav biti moram. Sidro svoje izbaciti ne mogu, a i da mogu, ja ga nemam. Gdje da stanem i čemu da se divim. Ribe bježe od mene zbog masti koja izlazi iz moga tijela. Moja mast, moja kazna. Danas sam vidio sirenu, lažem sebe ali lagati moram. Učiti moram, a za naučiti ništa mi ne nudiš. Danas sam vidio obalu, znam da obale nema nadaleko i da ružan jesam ali lagati sebe moram. Opet prazan, a teret nosim. Opet sam udarce primao i da njih nema ne bi znao da postojim. Već sam i onako navikao na bol. Moram si dati smisao, jer smisao ne postoji. A ja???
Tad ću spavati, tad ću na dnu boravit mrtav, trunuti sa riječima i zastavom svojom. Samo, čije je ovo more, čiji sam sada bio? Možda tvoje, nedo Bog nikome. Sam sam sebi okean, a nikog nemam jer tako biti mora, a želio bi posadu svoju.''

E.M.

nico
19-04-10, 01:08
Moj grob neka bude otvorena rana na zemlji. Cim sanduk sa mojim kostima bude spusten unutra, blato ce opet biti baceno preko. Za godinu dana, trava ce porasti i prekriti taj oziljak. To ce postati mjesto koje ce ljudi povremeno posjecivati, da bi spustili cvijece. Za Bozic, doci ce sa zelenikom, a na proljece, skupit ce zute narcise i vjencice maska. Jednog dana, grob vise nece izgledati kao nov, i nece imati onu blistavosivu boju. Utopice se u melanholicni pejzaz i djeca ce se igrati odmah pored njega. Mnogi ljudi ce proci pored njega, a nece ga ni primjetiti. Doci ce dan kada nece ostati niko da posjecuje mjesto gdje lezim. Stranci ce zastajati pored nadgrobne ploce i upirati prstom na utisnute datume; umrla je mlada, reci ce.

Nicci French.

Tiga
19-04-10, 10:57
"Prispeli iz pakla a rasuti od Amsterdama do Aljaske i Australije, njegovi sunarodnici priklanjaju se zaboravu. I zaboravljaju, sa tugom i stidom pristajući da postanu brojevi, iskorenjeni, odbačeni, nesvesni da time otvaraju nov krug nestajanja, laži, obamana, u najgorem od svih ratova jer je izronio iz neizmirenih računa, nesahranjenih mrtvaca od pre skoro pola veka, gluposti, mržnje."

Grozdana Olujić "Glasovi u vetru"

deep dark river
03-05-10, 20:53
".... Kažu mi da čovek voli sam sebe; ah, koliko jaka mora da je to ljubav prema sebi! Koliko preziranja stoji nasuprot njoj!...

.....Teže je pravedno dati nego pravedno uzeti, veština je umeti poklonti; poslednja najlukavija majstorska veština dobrote...

....Ja volim one koji ne žele da se čuvaju. One koji propadaju i prolaze volim svom ljubavlju svojom; jer to su oni koji prelaze na drugu stranu....

....Veliko svetlo nebesko, ti duboko oko sreće, u čemu bi bila sva tvoja sreća da nema onih kojima sijaš!..."

Fridrih Niče "Tako je govorio Zaratustra"

deep dark river
03-05-10, 21:03
"...Analiza je dobra kao oruđe prosvećenosti i civilizacije, dobra, ukoliko ruši glupa ubeđenja, odstranjuje prirodne predrasude i podriva autoritet, dobra, drugim rečima, kad oslobađa, profinjuje, čini čovečnijim i od robova stvara ljude zrele za slobodu. Ona je rđava, vrlo rđava, ukoliko staje na put delu, nanosi štetu životu u samom njegovom korenu, nemoćna da mu da obličje. Analiza može da bude vrlo neukusna stvar, neukusna kao smrt s kojom ima veze uostalom- srodna je grobu i njegovoj odvratnoj anatomiji..."

Tomas Man "Čarobni breg"

deep dark river
03-05-10, 22:11
".... Ja učim: stado se stara da sačuva i održi jedan tip i brani se na obe strane, kako od onih koji od njega odstupaju (zločinci itd.), tako i od onih koji se dižu iznad njega. Stado teži postojanosti i održanju, u njemu nema ničeg stvaralačkog.
Prijatna osećanja koja nam uliva dobar, dobronameran, pravedan čovek (nasuprot osećanju napetosti, straha, koje izaziva veliki, novi čovek), to su naša lična osećanja sigurnosti i jednakosti: životinja iz stada tu veliča duh stada i onda se dobro oseća. Ovaj sud koji izriče lagodnost krije se lepim rečima- tako niče "moral".-Ali, valja posmatrati mržnju stada prema iskrenima....

....Pobeda jednog moralnog ideala zadobija se istim onakvim "nemoralnim" sredstvima kakvima se zadobija svaka pobeda: nasiljem, lažju, klevetom, nepravdom....

....Čovek pun vrline i po tome je već niža vrsta ljudi jer nije "ličnost", nego dobija vrednost po tome što odgovara izvesnoj šemi čoveka, koja je jednom zauvek određena. On nema nikakve vrednosti: on se može porediti; on ima sebi ravne, on ne sme biti izuzetak...
Ako razmotrimo osobine dobrog čoveka, po čemu su nam one po ćudi? Po tome što nas ne teraju na rat, što ne izazivaju nepoverenje, opreznost, prikupljanje snage ni strogost: naša lenjost, dobroćudnost, lakomislenost dobro se pritom provode. I ovo naše ugodno osećanje mi projiciramo u dobrog čoveka i pripisujemo ga njemu kao osobinu, kao vrednost....."

Fridih Niče "Volja za moć"

Blade
03-05-10, 22:17
Slažem se – to je najnečasnija, najbednija misao koju možete da izgovorite. Ona svedoči da ste izgubili svako samopoštovanje. Za to se nikada nigde, ni s kim i ni s čim nemojte složiti. Ne nasedajte argumentima, ne dajte se razlozima, ne verujte očiglednostima, prezirite aksiome - oni su tu da vas ponize. Budite uzvišeno postojani kao onaj velikan duhovne nezavisnosti Gaspar d'Estek, filosof i polihistorik, koji je potopljen u vrelo ulje pobedonosno izjavio: "Ne gori, dakle i ne peče!" – a zatim umro.

Nikada nikome i nizašta ne priznajte da je u pravu. Ni po cenu života. Vaše mišljenje je najbolje, jer za njega nikome ništa ne dugujete: ni iskustvu, ni tuđoj mudrosti, ni nauci, ni istoriji, ni otkrovenju – samo sebi. Nemojte se saglasiti čak i ako vas ubeđuju da ste pametni. Savladajte vaše ustreptalo srce koje žudi da se sa tim složi – to je klopka! Oni žele samo vašu saglasnost. Zatim će od vas tražiti da se, budući pametni, i u drugim stvarima sa njima složite. A kuda bi vas odvelo to popuštanje – odvelo bi vas u anonimnost.

Ne, vi ćete im reći da ste budala, dopustićete da se oko toga razvije dijalog, a vi ćete, ako mene poslušate, razume se, otići tamo gde ćete na miru moći da slušate jednog čoveka koji će vam o jednoj temi govoriti na jedino moguć način. Treba li da kažem da ćete, najverovatnije, taj čovek biti vi.

Pekić - Tamo gde loze plaču

p.s. iako je ovo samo copy/paste sa neta, i dalje je ovo za mene jedna od njegovih najboljih knjiga

Paramanand
04-05-10, 10:30
Telo hranimo impulsima poverenja i ljubavi, a trujemo ga nepoverenjem i mržnjom. Fizički, vi i ja možemo imati veoma slično srce; ukoliko nam se ubrizga dovoljna količina kalijum-hlorida u vene, oboje ćemo doživeti srčani udar. Ali, naša iskustva su potpuno individualna. Šetali smo različitim baštama i klečali na različitim grobovima. Vaše tužne uspomene iscrpljuju vaše srce ili ga teraju u bolest, dok sam ja na njih imun. Isto tako, radosne uspomene koje greju naša srca mogu biti međusobno slične, ali vaše uspomene imaju lični pečat koji ih čini jedinstvenim.

Kamera snima neki događaj tako što svetlosne signale pretvara u slike, ali to nije način na koji funkcionišu naša čula - mi percipiramo, što znači da svakom signalu koji primamo dodajemo značenje. Kameri nije važno da li je autobus žute boje, ali kada mi ugledamo žuti autobus, znamo da se u njemu nalaze deca i da je potrebno preduzeti određene mere predostrožnosti. Percepcija je prvi i najvažniji korak u pretvaranju sirovog materijala univerzuma u stvarnost. Sagledavanje sveta ni približno nije pasivan čin kako se čini, jer kada nešto pogledamo, mi ga bojimo našim jedinstvenim iskustvima. Ukoliko posmatram zoru i osećam se depresivno, moje raspoloženje će iscuriti u zoru i učiniti da ona izgleda tužno i samotno. Ukoliko sam radostan, ista zora će odslikati tu radost. Ovo stapanje „mene" i stvari „izvan mene" čini percepciju magičnom. Prostim slušanjem, mirisanjem, ukusom i osećanjem, svet pretvaram u moj svet.

Dipak Čopra - Polja moći

deep dark river
04-05-10, 10:38
"....Suprotnost svake istine je takođe istina! Istina se može iskazati i zaodenuti u reči samo ako je jednostrana. A jednostrano je sve što se može mislima i rečima iskazati; sve je to jednostrano, polovično, lišeno celine, zaokruženosti i jedinstva...Ali sam svet, postojanje oko nas i u nama samima nikad nije jednostrano....

....Grešnik se nalazi na putu da bude Buda, on nije u toku svog razvoja, mada mi u svom misaonom svetu stvari ne umemo drugačije da zamislimo. U grešniku se već sad i danas nalazi budući Buda... Svet nije nesavršen, niti se nalazi na sporom putu ka savršenstvu; ne, on je u svakom trenutku savršen, svi gresi već nose u sebi oproštaj, sva mala deca već nose u sebi starce, sva odojčad smrt, svi smrtnici večni život....

....Ovo je kamen a kroz izvesno vreme pretvoriće se, možda, u zemlju, iz zemlje će nastati biljka, ili životinja, ili čovek. Ranije bih rekao: "Ovaj kamen je samo kamen, bezvredan je, pripada svetu iluzija, međutim, njemu takođe pridajem važnost jer će u krugu preobražaja postati čovek, ili duh." Tako bih rasuđivao ranije. Danas, napotiv, mislim: ovaj kamen je kamen, on je životinja, on je i bog, on je i Buda, ja ga ne volim i ne poštujem zato što što bi jednom mogao postati ovo ili ono, već zato što je sve odvajkada bio i jeste....."

Herman Hese "Sidarta"

seka
08-05-10, 08:32
Najvažnije stvari je najteže reći. To su stvari kojih se sramimo jer ih riječi umanjuju - kad ih izgovorimo, stvari koje su se činile neograničenima dok su bile u našoj glavi stisnu se na običnu, životnu veličinu. Ali, ima tu još nešto, zar ne? Najvažnije stvari su preblizu mjestu gdje je zakopano naše tajno srce, kao putokazi prema blagu koje bi neprijatelji rado ukrali. I dogodi se da s naporom otkrijemo neku tajnu, a da nas ljudi čudno gledaju ne shvaćajući što smo uopšte rekli ni zašto smo mislili da je tako važno da smo bili na rubu suza dok smo govorili. Mislim da je to najgore. Kad tajna ostane zaključana ne zato što nije ispričana, nego zato što je niko nije razumio.



Cetiri godišnja doba - Truplo - Stephen King

lady abu bin crazy
11-05-10, 11:57
My belief is that if we live another century or so — I am talking of the common life which is the real life and not of the little separate lives which we live as individuals — and have five hundred a year each of us and rooms of our own; if we have the habit of freedom and the courage to write exactly what we think; if we escape a little from the common sitting-room and see human beings not always in their relation to each other but in relation to reality; and the sky, too, and the trees or whatever it may be in themselves; if we look past Milton's bogey, for no human being should shut out the view; if we face the fact, for it is a fact, that there is no arm to cling to, but that we go alone and that our relation is to the world of reality and not only to the world of men and women, then the opportunity will come and the dead poet who was Shakespeare's sister will put on the body which she has so often laid down. Drawing her life from the lives of the unknown who were her forerunners, as her brother did before her, she will be born. As for her coming without that preparation, without that effort on our part, without that determination that when she is born again she shall find it possible to live and write her poetry, that we cannot expect, for that would be impossible. But I maintain that she would come if we worked for her, and that so to work, even in poverty and obscurity, is worth while.

seka
11-05-10, 19:08
Vreme i vecnost- skopcani jedno za drugo jednim jedinim trenutkom!- Svirepi kljucu, sto ces zatvoriti za mnom tamnicu zivota, a otvoriti preda mnom staniste vecne noci- reci mi- o, reci mi- kuda, kuda ces me odvesti?- Strana, nikad ne zabrodjena zemljo!- Gle, covecanstvo mlitavi pod ovom slikom, napetost prolaznoga popusta, a masta, taj obesni majmun nasih cula, docarava nasem lakoverju cudne senke- Ne! Ne! Musko srce ne sme da posrne.- Bilo kakav bio, ti bezimeni drugi svete- samo ako mi ostane ovo verno moje ja- Budi kakav hoces, samo ako ponesem sebe samoga na tu tamo stranu- spoljasnjost je samo ljuska covekova- Ja sam svoje nebo i svoj pakao."

Siler