View Full Version : *odlomci iz knjiga*


Pages : 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 [14] 15 16

Petar Matic
25-01-12, 03:39
Put - traka zemlje po kojoj se hoda peske.. Cesto se razlikuje od puta ne samo zato sto se po njoj vozi autom, nego i time sto je tek crta koja spaja jednu tacku s' drugom.. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dve tacke koje spaja.. Put je pohvala prostora.. Svaki deo puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo.. Cesta je pobednicko obezvredjivanje prostora koji, zahvaljujuci njoj, danas nije nista do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena.. Pre nego sto su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih dusa: covek je prestao zudeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga.. Ni svoj zivot nije video vise kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tacke do tacke, od cina kapetana do cina generala.. Vreme zivota mu je postalo tek prepreka koju treba savladati sto vecom brzinom..Put i cesta, to su ujedno dva razlicita poimanja lepote..U svetu cesta, lep krajolik znachi-oaza lepote, spojena dugackom linijom s' drugim oazama lepote..U svetu puteva je lepota neprekidna i stalno promenjiva, na svakom koraku govori- "Zaustavi se!"

Milan Kundera

beli54nl
25-01-12, 10:49
Tokom jednog od nasih sledecih susreta, Vladimir Maksimovic me je upitao da li mi kao coveku i gradjaninu u svetu u kome zivim nedostaje pristojnosti. Dobra rec, pomislio je pisac u meni. Jedna od onih koje izgovarate svakog dana, ali kada obratite paznju na melodijski poredak slogova koji grade rec pristojnost, osetite prijatan dasak hladnoce koji vam se spusta niz kicmeni stub. Maksimovic me je, naravno, i dalje vrbovao i, samim tim, vabio odgovore koji ce provrditi potrebu za mojim clanstvom u Paladijumu .

Medjutim, kada sam nesto kasnije razmisljao o nasem razgovoru, shvatio sam da se, kao u dobro skrojenoj pesmi, mnogi problemi koji su tistali moje socijalno bice, moj homo politicus, mogu podvesti upravo pod kategoriju nedostataka pristojnosti u svetu u ciji sam bio deo. Koliko je meni i meni slicnima, zatecenim u ovom civilizacijskom trenutku, nedostajala pristojnost u svetu koji nas okruzuje?!

U civilizacijskom smislu, za mene su oduvek bilie nepristojne ponude lazne, plasticne hrane fast foodova; kao sustu nepristojnost dozivljavao sam formiranje potrosackog drustva u dravicama koje su se jedva iscupale od gladi; za mene je, na primer, bilo nepristojno proglasavanje DJ-a (pustaca tudje muzike) za neprikosnovnenog umetnika; osecao sam da je bilo nepristojno objaviti na naslovnoj strani fotografije clanova porodice stradale u saobracajnoj nesreci kako leze raspolucenih lobanja na krvavom asfaltu (i kasnije se braniti argumentom da ste to ucinili samo radi tiraza, nista zlo niste mislili); koliko je samo bilo nepristojno promovisati samacki zivot i boriti se protiv institucije braka zamenjujuci je neobaveznim seksom; koliko je nepristojno bilo pod obladnom demokratije dozvoliti sacici da nerpestano kroji kapu za glave vecine...

Da, bio je u pravu. Nedostajala mi je pristojnost u svetu koji me je okruzivao. Ta druga vrsta pristojnosti, kucnog vaspitanja, oduvek mi je bila bliska kao model na koji se moglo ugledati. Kada sam prvi put video zenu kojom cu se ozeniti, pomislio sam kako je lepa na jedan pristojan, aristokratski nacin. Ne zato sto je "aristokratsko" sinonim za pristojnost (kao i sve na svetu, i ta kategorija je kvarljiva), vec zato sto je moja buduca supruga kroz prostor nosila oreol pristojnosti. Usne te devojke bile su suzdrzane u pokazivanju emocija a istovremeno dovoljno culne, njene su oci bile prodorne ali u suprotnom pravcu od ocekivanog - kao da su bile duboko zagledane u sebe. Odjednom, jednog dana je preda mnom stajalo stvorenej koje na sebi nije imalo nista vulgarno, nista preterano. Preterana nije bila cak ni njena suzdrzljivost. Bila je to osoba koju sam mogao da zamislim u zagrljaju, u krevetu, u suzama ili u smehu a da nicega vulgarnog i preteranog ne bude u tome.

Da, odgovori sam vodji Argonauta, pristojnost mi je nedostajala i da - cinilo mi se u tom trenutku - mozda sam i imao potrebu da se borim za pristojnost. Da se borim za njen povratak u svet u kome ce odrasti moje dete.


Miomir Petrovic - "Bakarni bubnjevi"

beli54nl
25-01-12, 10:51
"Ti si udata za mene."
"Ustvari nisam. Ne u crkvi. Nisi hteo da se vencas sa mnom u crkvi i to je slomilo mojoj majci srce, ti to dobro znas. Bila sam toliko zaljubljena da sam bila gotova da slomim svacije srce zbog tebe. Gospode, ala sam bila luda. I svoje rodjeno srce sam slomila. Slomljeno je i mrtvo. Sve ono u sta sam verovala i do cega mi je bilo stalo, ostavila sam radi tebe, jer si bio tako divan i toliko si me voleo, jer je jedino ljubav bila vazna. Ljubav je bila najveca stvar na svetu,zar ne? Samo smo mi znali sta je ljubav, niko drugi i nikad. Ti si bio genije, a ja tvoj zivot. Bila sam tvoj drug i tvoj crni cvetic. Ludorije. Ljubav je bila samo jedna prljava laz vise. Ljubav, to su pilule da se izvucem, jer si se ti bojao bebe.Ljubav, to je kinin i opet kinin dok od njega ne ogluvim. Ljubav, to su oni odvratni pobacaji na koje si me gonio. Ljubav, to je moja isprevrtana utroba. To su irigatori I zaglusujuci tusevi. Znam ja sve o ljubavi. Ljubav se uvijek zavrsava iza vrata kupatila. Mirise na lizol.Do djavola s ljubavlju. Ljubav, to je kad me usrecis, pa onda zaspis otvorenih usta, dok ja lezim budna cele noci bojeci se da se molim bogu, jer znam da na to nemam vise prava. Ljubav, to su one gadne male majstorije kojima si me naucio i koje si verovatno pokupio iz neke knjige. U redu. Dosta mi je tebe i dosta mi je ljubavi. Tvoje balave ljubavi. Ti, pisce."
"Ti, mala droljo."

Imati i nemati,Ernest Hemingvej

Petar Matic
26-01-12, 01:37
Ovde se ispredaju legende o izgoreloj vili Smita Petersena. Kažu da je ona bila veličanstveno zdanje i da je služila kao letnjikovac. Prvo sam došao do jednog drvenog mosta bez ograde, skoro brvna, ali sam onda zastao kod nekih velikih jasenova, stogodišnjih i dostojanstvenih, samo pet-šest drveta, ne više, ostala su valjda propala. S mukom sam se uspentrao jednim kamenitim neuredjenim putem i došao do ruševine.

Vila je bila od drveta, preostali zidovi svedoče o maloj i običnoj seoskoj kući koja je po potrebi nadogradjivana i prigradjivana. Ne mogu da zamislim da je ova kuća bila nešto više od toga, ali možda je posedovala neku unutrašnju veličinu, prijatnost i komfor, sjaj, neki poseban sjaj, luksuz i veličanstvenost, šta ja znam. Ovde je možda bilo zabava, velikih trenutaka i bajkovitih noći koje još uvek žive u pričama. Ovde je živela dinastija Smit Petersen, neki članovi su imali crticu u prezimenu, drugi nisu. Jedan Smit Petersen bio je konzul u Grimstadu, još uvek se priča o Smit Petersenovom pristaništu, ja ni o jednom od njih ne znam ništa, samo sam jednom od nekog Smit Petersena dobio jedno pismo napisano žalosno nečitkim rukopisom. Zar nije on bio francuski konzul? Vozila su ga bogami dva konja i kočijaš sa sjajnim dugmadima, a to je u njegovo vreme bilo značajno. Danas bi imao dve limuzine i morao bi do svoje kuće da izgradi pravi put.

Ali nije to ono o čemu pokušavam da razmišljam, već sledeće: da sasvim malo stvari dugo traje. Da se čak i dinastije gase. Da čak i veličine propadaju. U ovom razmišljanju ne bi trebalo da bude nikakvog pesimizma, samo spoznaja o tome koliko je život nemiran i dinamičan. Sve je u pokretu i razigrano, gore-dole, na sve strane, kad jedno padne drugo se digne, dominira neko vreme svetom, a onda odumre. U "Govoru Visokog"* veruju u čestitu statičnu trajnost zagrobne slave. Ali znamo za magadaskarsku poslovicu: "Tesaka ne voli stvari koje dugo traju!"

Kokodakave magadaskarske kokoške, one žive kako žele.
Mi ljudi nismo tako mudri, mi ne želimo da se odreknemo iluzije o dugovečnosti. Mi prkosimo Bogu i sudbini i pokušavamo da dosegnemo slavu i besmrtnost, da ljubimo i milujemo sopstvenu glupost, da potpuno svenemo bez stila i stava. U jednom prizoru vidim Engstremov crtež od pre pedeset godina: stari par sedi na klupi u parku i tiho hrče. Jesen je. On ima dugu, čekinjavu bradu. Naslonjen je na štap.

Na usnama im treperi sledeći razgovor:

Sećam se jedne devojke koja se zvala Emilija.
- Ali dragi, pa to sam bila ja.
- A je l' tako... to si bila ti.

Bjernson je bio svestan svoje prolaznosti: vreme izjeda! Zar onda mi drugi imamo šta da kažemo? Što se mene tiče, ja beležim i piskaram o jednoj izgoreloj drevnoj vili i razmišljam o toj stvari. Tamo kod najbližeg imanja trčkara jedno kučence, vidim da laje prema meni, ali me ne ometa. Ja posedujem mir, duša mi je čista, a savest slobodna. Dobijam pisma u kojima piše da ću biti čitan i kad ovo naše vreme bude zaboravljeno, čak me i patriote hvale. Za tu ljubaznost ne marim mnogo. Ali malo toga dugo traje, vreme izjeda, vreme izjeda sve. Izgubiću malo od svog imena u svetu, neku sliku, neku bistu, teško da bi to bila viteška statua.

Ali ima nešto što je gore - čak i da se spomene. Mislio sam da se sa decom dobro slažem. Dolazila bi s vremena na vreme da im potpišem knjižice, naklonila bi mi se, zahvalila i bili smo srećni zajedno. Sada služim kao plašilo za decu.

Ni za to ne marim mnogo. Za stotinu godina ili manje, imena će nam zajedno biti zaboravljena.

Knut Hamsun - "Po zaraslim stazama"

beli54nl
26-01-12, 13:57
Kućna apoteka za zdrave

Recimo, pre nekoliko dana vratio sam se kuci i u prolazu, kao i obichno, upalio televizor. Odmah sam priskochio da ga ugasim, ali bilo je vec kasno - na ekranu je upravo bio besmrtni Ben Hur. Vishe nisam imao dushevne snage da iskljuchim taj monumentalni film. Osim toga, uhvatio sam nesrecnog Charltona Hestona bash u onoj slavnoj sceni kada vesla dzinovskim veslom na rimskoj galiji. Ipak se od mene ne moze ochekivati da tog simpatichnog jevrejskog momka ostavim na cedilu u tako teshkom situaciji...

Seo sam dakle pred televizor diveci se izvanrednoj sportskoj kondiciji mladog ben Hura. Vezan lancem za ostale kaznjenike i sedeci na neotesanoj klupi, veslao je savrsheno skladno sa svojim drugovima. Ritmichko bubnjanje odredjivao je blagi ritam njihovih pokreta, a bich od veprove koze odrzavao radni moral na visini.

Kakvi drushtveni maniri, pomislio sam, ali sam se istovremeno setio da se u to vreme nije znalo za organizovane sindikate niti za marksistichki radnichki pokret. Danas je sve to potpuno drugachije, zakljuchio sam i sklopio ochi. Po svemu sudeci, upravo sam tada malo zadremao.

U toj situaciji, sasvim prirodno sto sam u snu, ne chaseci ni chasa, ukrcao na rimsku galiju kao poslanik nashe vladajuce Radnichke stranke...

Smesta sam prishao Ben Huru i predstavio se kao aktivista Odeljenja za zdravstvenu zashtitu. Cvrsto sam odluchio da ideoloshki podrzim njegov moral:

- Zdravo! - pozdravio sam Bena i zakachio mu propagandni materijal za gvozdeni okov na levom stopalu.- Kako je , druze Hur?

Golijat je uporo svom snagom o dugachko veslo:

- Teshko - prostenjao je - djavolski teshko...ovo rintanje...

- Ali, slushajte, druze! Vi obavljate chastan, fizichki zadatak u okviru javnog pogona za pruzanje usluga - izvukao sam ga iz zablude i olabavio svoju kravatu koja me je stezala u onoj teshkoj sparini. - Imate puno razoga da budete ponosni. U nashem mekoputnom drushtvu vi oteletvorujete najvishe sportske ideale.

Odjednom sam oko sebe chuo neke poznate glasove. To su agitatori iz suparnichkih stranaka navodili rechi iz svojih izbornih programa: "Pravo, red i zakon...ponovo cemo uspostaviti ideale fizichkog rada...iskorenicemo socijalne razlike...uzdici cemo zdravlje naroda..."

Dotle je bubnjar ubrzao tempo. Valjda je nekog senatora na galiji spopala zelja da skija na vodi.

- Mada sedite, vi imate mnogo zdravije uslove za rad nego chinovnika elita nasheg drushtva - hrabrio sam Ben Hura. - Osim toga, proputovali ste pola sveta, i to josh, sreckovicu, besplatno.

Nedaleko od nas jedan stranachki funkcioner uveravao je veslache da im garantuje, dokle god vladajuca stranka bude na vlasti, da ce cela ekipa na galiji imati dovoljno posla.

- Uz sve te telesne pogodnosti, Bene - dodao sam - vi ste i gotovo potpuno poshtedjeni pogubnih posledica inflacije.

- Vode... - roptao je moj klijent.- Molim vas, vode...

Nadzornik ha je svom snagom oshinuo bichem po ledjima.

- To vam podstiche krvotok - rekao sam - Narodno zdravlje je jedan od glavnih ciljeva nashe politichke strake. U turskim amammima daju se silne pare za ovakav specijalni tretman...

- Osamnaest sati radimo dnevno bez predaha...osamnaest sati...

- Ali zato u slobodno vreme radite shta vam je volja.

Naveo sam mu i bitnu tachku programa nashe stranke kojom se predvidja aktivnije ukljuchivanje organizovanih galijasha u upravljanje galijom.

- Da li vam je dovoljan aktivan radnichki savet na galiji? - upitao sam ga,. - Po mom mishljenju, on je vec odavno morao da se zalaze za 122-chasovno nedeljno radno vreme. Ali zato nam je - zakljuchio sam - potrebno vashe poverenje na predstojecim izborima.

Bubnjanje se josh vishe ubrzalo.

- Imate odlichnog bubnjara - primetio sam. - Mozda bi ipak trebalo angazovati josh jednog klarinetistu.

Na drugom kraju galije nasha konkurencija je ponovo obradjivala tim pomocu megafona: "Paznja! Paznja! Nash pokret ce reshiti vashe ekoloshke probleme! Lekari svima preporuchuju svez morski vazduh. Paznja! Paznja!"

Zatim smo upozorili Ben Hura na dalje medicinske tekovine kojima se sluzi socijalno orijentisana uprava galije, kao shto je, na primer, laka i zdrava ishrana na brodu. Dijetalni obrok koji se sluzi svakog treceg dana ne sadrzi nikakve teshke zivotinjske masnoce ni shtetne ugljene hidrate, zbog chega se smanjuje kolichina holesterola u krvi. Ovakve mere pozdravilo je i svih dvanaest blagajnika socijalnog osiguranja na galiji.

- A inache - obratio sam se Benu briznim glasom - imate li mozda neku prituzbu?

On mi bez rechi pokaza nekoliko pacova koji su mu se motali oko nogu. Taj problem sa ocenio sa potpuno kontradiktornog stanovishta:

- Ako uzmete u obzir chinjenicu da pacovi prvi napushtaju brod koji tone, smatram, dragi prijatelju, da ti vashi mali prijatelji koji se tu tako bezbrizno smucaju treba da vas umire. Oni ukazuju, druze, na potpunu pouzdanost vashe galije.

Istovremeno sam nastojao da ga uverim da ce se nasha stranka posle opshte izborne pobede i dalje uporno boriti za bolje uslove rada.

- Chvrsto smo odluchili - zakljuchio sam - da ubuduce svaki chlan posade na galiji ima pravo na dvonedeljni odmor na kopnu u nekom renomiranom kamenolomu.

Dotle je galija kizila na plavim talasima prema svom cilju. Povijena ledja pomoraca njihala su se u ritmichnom taktu zaveslaja, uzvishen znak nashih pravednih ciljeva!

Vreme je odmicalo. Na rastanku sam zagrlio Ben Hura i strpao mi u usta vitaminsku tabletu. Bubnjaru sam dao bakshish i napustio galiju sluzbenim helikopterom, da bih u obliznjoj koloniji gubavaca nastavio izborbnu kampanju izlaganjem novog, revolucionarnog programa za fizichku rekreaciju.

Bacio sam josh nekoliko sharenih letaka iz visine,a onda me probudila zestoka monorska bitka na malom ekranu. Medjutim, ionako ne bih mogao da nastavim da politichki i zdravstveno prevaspitavam Ben Hura jel je uskoro posle toga, prema scenariju, senator koji je skijao na vodi morao da odluchi da usvoji mog klijenta.

Shteta. Kad se iduce nedelje Ben Hur o sedmi put bude prikazivao na televiziji, gledacu da malo ranije zaspim.


Efraim Kišon

beli54nl
26-01-12, 14:00
"Bila sam iza tebe"

Coveku je nemoguce da u sreci uziva svesno. Svojim ozbiljnim spoljnim izgledom, sa smetnjama i nesavrsenostima, bez ulepsavajuceg sita za uspomene,stvarnost te uvek dokopa na brzinu. U trenutku, to je matematika, mozes samo neodredjeno da osetis kako se dogadja nesto dobro ali suvise si obuzet zeljom da to dozivis u pravo vreme da bi mogao stvarno da uzivas. A primetio si da je sreca uvek uspomena, nikad sadasnji trenutak, jel da?" Sreca je kada je svetslost i kada mozemo i ne biti svesni da je sve u redu". To je to,izgubljeno vreme, kratko vreme, nemoguca jednacina vremena koje prolazi, a koje bismo da zadrzimo. Uveren sam da tako mora biti i stoga sto covek zeli da bude u dvoje: da bi najvise moguce produzio trenutke srece, a da ih ne trazi neprekidno u svojoj proslosti, da bi malo pokusao da produzi trajanje stvari sa zenom zbog koje smo jedanput sanjarili, uprkos vremenu koje otreznjuje.
Zato sto je sreca - zena, zar ne? Ti ne mislis? "Srecan, kao sa zenom", kaze Rembo. Covek treba da ima samouverenosti da bi srecu poistovetio sa zenom. Za mene, sreca je apsolutno uzbudjenje koje osecam dok slusam izvesne pesme ili kada nebo ima boju koja mi se sasvim dopada. Svaki put kada osetim potrebu da sa nekim podelim takve trenutke kako bih mogao bolje da ih materijalizujem, dodje mi misao o nekoj, idealnoj zeni. I svaki put pomislim da tu srecu otelotvoruje negde neka neznanka koja moze da oseti ili da shvati isto uzbudjenje u istom trenutku kao i ja. Sreca, buducnost, jeste savrsena i neprestana nepoznata, u svakom smislu te reci.

Nikola Farg

Petar Matic
27-01-12, 08:07
Što se, pak, tiče moje deobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima... Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopšte dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za ra?anje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu reč.

Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali osobne crte obeju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.

Po mom mišljenju, oni su i obavezani da budu poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razume se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera - to imajte u vidu...


Dostojevski – “Zlocin i kazna”

beli54nl
27-01-12, 12:23
Ah, Mija! Ovo je poslednje vece kada smo ovako nas dvoje, poslednje vece kada se uznemiravaš zbog mene, poslednje vece koje razgovaramo. Sedarnaesti januar, Mija, ureži dobro ovaj dan u dnu svoga srca. Dogodine, iste veceri, istoga meseca odakle cu posmatrati mesec? Iduce godine, istoga meseca. Deset godina kasnije, iste veceri, istoga meseca! Ali, celoga života, necu zaboraviti ovaj mesec, ovo vece. Nikada ih necu zaboraviti, cak ni posle svoje smrti, nikada! Cujes li me, Mija? Sedarnaesti dan prvoga meseca. Sedarnaesti januar iduce godine ja cu obasuti mesec svojim suzama. Ako mesec bude natmuren, seti se, Mija, da u daljini Kanici zadržava svoje ozlojedjenje prema tebi i place kao i ovo vece!
Mija se grcevito iz sve snage stezala uz Kanicija i jecala.
Upiruci u pruceno telo pogled pun mržnje, Kanici je sada urlao:
- Mija, niska devojko! Slusaj dobro! Usled tvoga neverstva, ja, Kanici Hazama, ludim od ocajanja, za mene vise nema života. Svršeno je sa studijama! Sve je svršeno! Izjeden mržnjom prema tebi, Kanici, živ pretvoren u demona, žderace duše takvih životinja! Gospodjo... gospodjo Tamijama! Vi me više necete videti. Podignite glavu i vidite poslednji put kako sada izgledam, poslednji izgled mene kao poštenog coveka.
I ako vas pitaju šta je bilo sa Kanicijem, recite im:
«Ta budala je sišla sa uma sedarnaestog janurara uvece, kada je iscezla sa plaže u Atamiju.»
Mija je ponovo pala, iscpljena. Nije mogla ništa drugo sem da vice svoga prijatelja, sa ono malo snage što joj je još preostalo. Uskoro je primetila senku, koja se bez predaha penjala na brežuljak.
«Ah! pomislila je, Kanici me gleda poslednji put!» I vikala je ocajnicki. Glas coveka dopirao je do nje izdaleka:
- Mija!
- O, Kanici!
Ukrucena vrata, iskolacenih ociju, pretrazivala je po pomrcini, ali je senka iscezla. Povredjena, mislila je da jos prepoznaje Kanicijevu siluetu, ali je to bilo samo drvo.
Talasi su, tužno, ponavljali svoju melodiju. Mesecina sedarnaestog januara bledela je.
Poslednji put Mija izgovori Kanicijevo ime....

Ozaki Kohio

beli54nl
27-01-12, 12:29
Trup

... „Stari su im bili gospoda u Siriji, ali su četiri posljednja naraštaja bila posve prešla u Stambol. Tamo su bili ulema, i to jaka, sa oca na sina. I kad se ono uzmuti po unutrašnjoj Siriji, a tamo su muti često, poslaše na nju vojsku. Ali vojska kad ne može da utvrdi zapt i red, samo povećava muku i nesreću. Sa tom vojskom pošao je iz Stambola i Čelebi Hafiz. Poveo ga je sam komandant, kao čovjeka koljenovića, starinom iz tih krajeva. I kao što često biva za nemirna i luda zemana, malo-pomalo, osula se i razišla vojska – niko još haira u Siriji nije bidio! – jedan po jedan vratile se starješine. I na kraju, sve je ostalo na jednoj četi i na Čelebi-Hafizu, jer je on primio na sebe ono što niko nije hteo da primi: da za svoj račun umiruje Siriju i dotjeruje pod carski zakon i svoju volju sve što je živo u njoj. U stvari, to je bila njegova vojska i plaćao je i izdržavao od vilajeta koji je umirivao.

Prvo je uzeo sve zemlje koje su, po njegovim tapijama, nekad pripadale njihovoj kući. A zemlje je bilo koliko hoćeš, jer je ispred Čelebi-Hafiza bježalo sve što bježati može. I bez sidžila i bez tapije sve je postajalo njegovo na dva dana hoda pred njim. Svak je ostavljao sve što ima i spasavao go život, ali i Hafiz je gazio i ostavljao sve za sobom i jurio samo za životima kao za lovinom.

Došao je na vojsku pravo sa škola kao vitak i miran mladić, neobično bijele kože, crnih očiju a riđih obrva i nausnica. I taj mladi Hafiz odjednom, ali to odjednom: kao mlijeko kad se provari, pretvori se u četovođu i krvoloka ratnika. I sve se zaboravilo, i raniji ustanci protiv vlasti i redovna vojska koja je bila došla da ih uguši, ostali su samo Hafiz i ta zemlja koju je on gazio i kaišao kako je znao i koliko je mogao.

Taj je žario i palio. Zemlja ga je pozvala Vatreni Hafiz. Smetalo mu je i dražilo ga sve što je živo i što stoji uspravno. Zato je sve palio i rušio. I samo se ljutio što je poslednju travku ne može da sabije u zemlju, što i kamen ne može da gori. „Samo ću nebo nad Sirijom ostaviti“, govorio je, kad bi se udostojio da nešto kaže, a ono što je radio potpuno je odgovaralo onome što je govorio.

U svojoj nevolji, svijet se pitao kako se od onog bojažljivog softe sa obrazima kao krv i mlijeko napravi zmaj što kolje i davi, i ne može da zaspi dok nebo nad njim nije crveno od požara. Kakve su to škole koje je izučio i knjige koje je čitao? U kojoj se medresi ovakav nauk daje? I ko je, i kada, usadio ovu mržnju u njega, i otkud ova vatra kojom sve sažiže i ruši, a nit se zamara nit dogorijeva? Pitali su se ljudi tako, ne znajući zašto se pitaju i nikad ne nalazeći odgovor. I molili su se bogu, ne što su se nadali pomoći, jer je bog tada još bio na Hafizovoj strani, nego što Hafizu nije vrijedilo moliti se.

Ljudi su bježali u pustinju gdje je smrt bila manje-više sigurna, ali ipak manje strašna od Hafizovih kopljanika ili njihovih luča i katrana. Tu, u pustinji, sakupljali bi se u rupama koje bi iskopali u strmim obroncima gdje je pijesak sabijen i tvrd. Ali žeđ i glad su ih izgonili noću da po okrajcima oaza traže vode i hrane. Tu su ih sačekivali Hafizovi ljudi i ubijali kao zvjerinje po pojilima. Zato se po stazama koje idu ka vodi i pored potoka samih uvijek moglo naći leševa i ranjenika.

Tako su prolazile godine, a Hafiz je jednako umirivao Siriju, koja se bila već umrtvila. Drugima je uništavao i rasipao, a sebi je sticao i podizao. Zidao je i gradio tvrdo i visoko i na sve udarao teške brave i mahsuz ključeve i mandale.

I šta da ti kazujem kad se iskazati ne može? Žario je, palio je, sjekao i vješao, silovao i globio, i sve mu je polazio za rukom, i niko mu ništa nije mogao, ni božji zakon ni carska ruka, ni suza ni mržnja onih koje je gonio. Ali vidiš (rob izgovori tu riječ polagano i značajno, tako da mu ja pogledah u ruke kao da će mi zaista nešto pokazati; on se samo malko ispravi i napola sklopljenih očiju, jedva rastavljajući usne, poče da niže riječi brzo i jasno kao u molitvi), vidiš, ima jedan lijek svakoj muci i svakom zlu, a to je: da u svakom minutu u životu čovjeka postoji mogućnost da čovjek pogriješi, koliko za dlaku pogriješi, ali to je dosta za njegovu smrt i potpunu propast. A pomisli koliko ima minuta u životu. I pomisli da lakše pogriješi onaj koji goni i kreće se, nego onaj koji pati sakriven i nepomičan. Tako su, eto, svi mislili i za Hafiza: ne može mu niko ništa i kraja mu nema. Ali jednog dana, u jednoj sekundi, i on se prevario: sažalio se nad jednom slabom i polumrtvom ženom koju je sreo na svom putu. Za jedan tren oka prestao je da mrzi i goni, i to je bilo dosta da se i za njega nađe sablja.

Goneći neku uglednu i mnogobrojnu porodicu koja se bila sklonila u pustinju, Hafiz se odvojio od svoje čete. Trag je vodio jednom od onih pustinjskih puteva koji idu ka vodi i doveo ga do jednog gotovo presušenog potoka. Na žutom pjesku pod mršavim drvetom koje nije imalo sjenke, našao je klonulu devojku. Bila je polunaga, sa ostacima odijela na sebi, sva preplanula od pustinjskog vjetra, krvavih nogu i koljena od posrtanja i padanja. Dalje nije mogla. Velike oči, u groznici, nisu više imale otkud da plaču, ali su joj niz opaljene obraze nazirale dvije crvene brazde kao rane, tragovi presahlih suza.

Ona je podigla oči sa zemlje i ugledala njegovu sablju, kratku a tešku, kao satarica, i gledaju visoko iznad sablje i ratnika, izgovorila je brzo kratku molitvu: „U ime Boga koji je milosrdan iznad svakog milosrđa.“ Prošaptala je to kao stvorenje koje se više ne boji i ne brani, jer je već mrtvo i samo još odnekud ima dar govora. Umijesto udaraca, Hafiz je raširio ruke. Njegovi ljudi, koji su pristizali za njim, zatekli su ga još tako. Na zglobu desne ruke visila mu je ogajtanu ispuštena sablja.

Zapovjedio je da se ova devojka skloni i da niko u nju ne dira. Toga dana uveče, kad su je doveli pred njega, ogrnutu nekim muškim haljetkom, naredio je da je odvedu u njegov harem.“

Rob, koji je dotle pričao bez prekida, pogleda odjednom kroz onaj mali prozor ispod sata, i zastade. I meni se pogled ote napolje. Tamo dolje sluge su spremale nosila, kao tezgere, samo napravljena od platna i puna nekih jastuka i prostirke. U njih lagano i oprezno posadiše Hafiza, kao trupac, i izgubiše se niz kamene basamake. Ovaj moj Turčin se uznemiri, diže se oklijevajući, kao da žali. Izgledalo je kao da će otići ne završivši priču, i bez oproštaja, ali zastade pored samih merdevina i poče brzo i skraćeno, preplićući riječima, da priča kao čovjek koga svaki čas mogu da odazovu, a koji želi da kaže nešto važno i potrebno, bar najglavnije od najglavnijeg. Govoreći, nije ni gledao više u mene, nego u jednu tačku na zidu, kao da čita. Ono što je još stigao da ispriča bilo je manje jasno, ali življe.

„Eto, ta žena je s vremenom zavladala i haremom i svim imanjem Hafizovim i Hafizom samim. Njoj jedinoj je vjerovao. Njoj je ostavljao ključeve kad bi polazio na svoje pohode. On nije znao, ili je zaboravio, da u Siriji ima poslovica, zna je svako dijete, koja kaže za kućne ključeve: ako hoćeš da si bez brige podaj ih najvernijem sluzi; a ako hoćeš svoju propast podaj ih ženi. I tako je, poslije toliko godina zajedničkog života, Hafiz, jedne večeri kad se vratio s vojske, dočekan u svojoj rođenoj avliji od oružanih ljudi. Tu mu je sva pratnja pobijena, osim jednog jedinog čoveka koji je nekako uspio da neopaženo pobjegne u mrak. Hafiz je ranjen i svučen sa konja.

Tada je počela neobična noć po mnogobrojnim i velikim stanovima Čelebi-Hafizovim. Roblje, pušteno iz tamnice, onako polugolo, izmršalo i osakaćeno, pljačkalo je, lomilo i palilo. U velikoj glavnoj avliji bio je vezan uz gredu na bunaru Čelebi Hafiz, razdrljen i izranjen. Oko njega je urlalo roblje koje se otelo i ciktale žene, puštene iz harema: vitlali su noževima i svakojakim oruđem i mahali rasplamsalim mašalama sa kojih je prštala i kapala smola.

Kolo je vodila ta ista najmilija žena Čelebi-Hafizova, Sirijanka. Ona je ovo godinama smišljala i spremala, vješto se pretvarajući i čekajući zgodan trenutak da svoju osvetu izvrši. I dok je imao oči da gleda, mogao je da vidi: najdraže biće od svih bića, jedino stvorenje nad kojim se sažalio, koje mu je bilo blisko i kome je u životu povjerovao, skakalo je oko njega, izbezumljeno i zapjenjeno, i dobacivalo mu je nejasne riječi i uvrede. Ona nije dala da ga ubiju, a nju su svi slušali, jer je htela da ga gleda kako se muči, i da on vidi da ga ona gleda. Prebili su mu ruke ispod lakata i noge ispod koljena i udarali su ga zapaljenim mašalama. Ali tada se, u neko doba noći, začu konjski topot. Onaj konjanik koji je uspeo da pobjegne dojavio je sve Hafizovom bratu, i on je stigao sa svega nekoliko konjanika, ali takvom neočekivanom brzinom da se ono roblje, pijano i zasićeno, zamoreno tolikim bijesom, odjednom raspršilo i razbježalo bez otpora, misleći da to neka velika vojska dolazi.

Jedina koja je ostala pored vezanog Hafiza bila je Sirijanka. I prije nego što je prvi vojnik stigao da je uhvati ili posječe, ona je udarila nekoliko puta Hafiza u samo lice zapaljenom mašalom, zakrenula njome i ugasila je na njemu. Uto je vojnik pristigao i oborio je jednim udarcem.

Hafizov brat Sabit brzo je povratio red. Kad je svanuo dan, sve je bilo savladano, pohvatano ili pobijeno, harem, posluga i oslobođeno roblje. Izgorio je potpuno samo jedan udaljeni čardak. U nesvijesti i strašno unakažen ležao je Čelebi Hafiz u pustom haremluku, dok su najbrži konji poslati po hećime. Ukratko: spasli su mu život, ali je ostao onakav kakvog si ga vidio. Napustili su sve u unutrašnjosti i preselili se ovamo na morsku obalu. Vatreni Hafiz, krilati Hafiz, postao je trup, klada od mesa koju sevap i bratovska ljubav održavaju u životu. Sudbina mu je oduzela ruke i noge i očinji vid, a on sam neće više da govori. I tako provodi vijek. Samo što udiše malo božji vazduh i sluša čereke koje iskucava ovaj sat sa kule. A u Siriji...“


Ivo Andric

Petar Matic
28-01-12, 00:48
Često sjedim sate i gledam hladne jesenje boje.

Mir sudbine koja se više ne da promijeniti ledi mi se na duši i licu.

Sve je u meni mrtvo; tako mi je dobro.

Ne dopire do mene zvuk, umro mi je očinji vid.

Sve je ostalo za velikom kapijom koja se zatvorila muklo za mnom. Izgubio sam sve i nisam više čovjek nego nemirna besana misao koja je potonula i prićutala se na dubokom zidu, a nada mnom su kao neprozirne zelene mase voda, mir, daljina i zaborav.

Ivo Andric – “Ex ponto”

beli54nl
28-01-12, 11:18
Nemir me strpljivo cekao, kao da sam ga ostavio pred ovom kucom, i opet ga uzeo kad sam izašao.

Samo je sad bio složeniji nego maloprije, obogatio se, otežao, postao neodredeniji. Nikakvo zlo nisam ucinio, ali je ostalo sjecanje na muklu tišinu, neproziran mrak, cudna svjetlucanja, mucno cekanje, ružnu napetost, skrivene i smiješkom uljepšavane misli, stidne tajne, i cinilo mi se da sam nešto promašio, da sam u necemu pogriješio, ali ne znam u cemu, ne znam kako, ne znam a nisam miran. Teško sam podnosio taj osjecaj nelagodnosti, uznemirenost kojoj nisam mogao da odredim uzrok. Možda zato što nisam pomenuo brata, što nisam nastojao da o njemu govorimo. Ali to sam ucinio namjerno, da ništa ne pokvarim. Ili što sam prisustvovao ružnom razgovoru i cuo ružne namjere, a nisam se suprotstavio, nisam uzeo u zaštitu nevina covjeka; samo, ja sam imao svoje razloge važnije od svega toga, i ne bi bilo pravo da sebi predbacujem previše. Cemu god sam se približio, našao sam opravdanje, a tegoba je ipak ostala.

Bila je mjesecina, krhka i svilena, nišani na mezarlucima bjelasali su se toplo, izmedu kuca cucorila je razbijena moc, po sokacima i avlijama uznemireno se kretao mladi svijet, cuo se kikot, i daleka pjesma, i šapat, izgledalo je da u ovoj durdevskoj noci kasaba cepti u groznici. I odjednom, bez ikakva razloga, osjetih da sam izdvojen iz svega ovoga. Neprimjetno se uvukao u mene strah, sve je pocelo dobijati cudne razmjere, nisu to više bila poznata kretanja, ni poznati ljudi, ni poznata kasaba. Nisam ih nikad vidio ovakve, nisam znao da se svijet može toliko izobliciti za dan, za sat, za tren, kao da se uzbunila vilenjacka krv, i niko je utišati ne može. Vidio sam ih po dvoje, cuo po dvoje, bili su iza svih taraba, iza svih kapija, iza svih zidova, nisu se smijali kao drugih dana, ni gledali, ni razgovarali, glasovi su im prigušeni, teški, vrisak se probija kao munja u ovoj oluji što prijeti, vazduh je natopljen grijehom, noc ga je puna, poletjece nocas vještice s kikotom iznad krovova polivenih mlijekom mjesecine, i niko nece ostati razuman, buknuce ljudi strašcu i bijesom, ludošcu i željom da se upropaste, odjednom, svi, kuda cu ja? Trebalo bi se moliti, tražiti milost od Boga za sve griješne, ili kaznu, da ih urazumi. Obuzimala me srdžba, kao groznica, kao nastup. Zar ništa ne pomaže sve što cinimo? Je li rijec božja koju propovijedamo mutava i glinena, ili je uho njihovo gluho za nju? Je li prava vjera u njima toliko slaba da se ruši kao trula ograda pred krdom divljih strasti?


Mesa Selimovic

beli54nl
28-01-12, 11:21
“Nesto je trebalo da se desi, ali sam bio isuvise preplasen da bih o tome razmisljao: osecao sam da, ako dopustim sebi da se ponadam, sve ce se rasprsiti pre nego sto uopste pocne da poprima svoj oblik. A onda je Kiti postala veoma cutljiva i dvadesetak sekundi nista nije rekla. Nastavio sam da se bakcem po kuhinji, otvarao sam i zatvarao frizider, vadio solje i kasike, sipao mleko u bokal, i tome slicno. Na trenutak sam joj okrenuo ledja i pre nego sto sam postao toga svestan, ona je ustala s kreveta i usla u kuhinju. Bez reci se prisunjala iza mene, obgrlila me oko struka i naslonila glavu na moja ledja.
“Ko je to?” rekoh pretvarajuci se da ne znam.
“Zena-zmaj”, odgovorila je Kiti. “Dosla je da te ukrade.”
Uhvatio sam je za ruke pokusavajuci da ne zadrhtim kada sam osetio kako su meke. “Cini mi se da me je vec ukrala”, kazao sam.
Nastala je kratka pauza, a onda me je stegnula jos jace. “Ja se tebi ipak malo dopadam, zar ne?”
“Vise nego malo. Znas i sama. Mnogo vise nego malo.”
“Nista ja ne znam. Suvise dugo cekam da bih znala bilo sta.”
Citava ta scena bila je nekako imaginarna. Znao sam da je stvarna, ali u isto vreme, bila je bolja od stvarnosti, mnogo bliza projekciji stvarnosti koju sam prizeljkivao od bilo cega drugoga sto sam dotad iskusio. Moje zelje bile su veoma jake, zapravo bile su ogromne, ali samo zahvaljujuci Kiti dobile su priliku da se ispolje. Sve je zavisilo od njenih reakcija, od suptilnih podsticaja i vestine njenih pokreta, od toga sto nije oklevala. Kiti se nije plasila sebe, i zivela je u svom telu bez stida i nedoumica. Mozda je to sto se bavila plesom imalo neke veze s tim, ali pre mi se cini da je bilo obrnuto. To sto je uzivala u svom telu omogucavalo joj je da se bavi plesom.
Nekoliko sati smo, pod bledim popodnevnim svetlom vodili ljubav u Zimerovom stanu. Bez ikakve sumnje, to je nesto sto nikada necu zaboraviti, i verujem da je to ono sto je u meni konacno dovelo do promene. Ne mislim samo na seks ili na permutacije zelje, vec pre na dramaticno rusenje unutrasnjih zidova, na zemljotres u sredistu moje samoce. Toliko sam se bio navikao na cinjenicu da sam sam, da nisam ni pomislio da bi mi se tako nesto moglo desiti. Podvrgao sam sebe odredjenom nacinu zivota, a onda se, iz meni potpuno nepoznatih razloga, ova lepa Kineskinja nasla preda mnom, spustila se kao andjeo s nekog drugog sveta. Nisam mogao da se ne zaljubim u nju, nisam mogao da ne budem zanesen samom cinjenicom da postoji.”

Pol Oster

Petar Matic
29-01-12, 02:42
Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav. Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje izmedju sumnje i umirivanja, izmedju pitanja bez odgovora i uvenulih nada. Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće. Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda. Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča. Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo. Ona nije oklevala, i ona nije zastala da se zapita da li je zalutala, da li je dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, ona je bila sigurna u nasu ljubav, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, stremila je onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima.

Kristijan Grendal – „Tisina u oktobru“

seka
29-01-12, 09:00
''A šta da radiš kad sve ne dođe u svoje vrijeme ?!
Šta da učiniš,kad ti se život iščaši onako kao kad ti se rebra pogrešno uglave,srce objesi s' lijeve na desnu stranu i zaboraviš ono radi čega si se uputio da se grebeš po ovom trnjaku. Slomiš li nogu,ruku uglave ti nekako pa zaraste.
Nema na ovoj kurvi zemlji majstora to unutrašnje da namjesti.''


Andrić

beli54nl
29-01-12, 10:18
"Začudjuje me uvek, sve dok smo toliko spremni mudrovati o drugim sadržajima, siromaštvo ideja koje imamo o smrti. To je dobro ili je loše. Ja se nje bojim ili je zovem (kažu oni). Ali to takodje pokazuje da nas nadilazi sve ono što je jednostavno. Šta je plavo i šta da mislimo o plavom? Istu poteškoću predstavlja smrt. O smrti i bojama ne umemo raspravljati. Pa ipak, vrlo je važan ovaj čovek preda mnom, težak kao zemlja, koji unapred odredjuje moju budućnost. Doduše, mogu li ja zaista misliti na nju? Kažem sebi : ja moram umreti, ali to ništa ne znači jer mi ne uspeva da u to poverujem, budući da mogu imati iskustvo samo o smrti drugih ljudi. Video sam ljude kako umiru. Video sam, naročito, kako umiru psi. Kad bih ih dotakao, bio bih potresen. Mislim dakle : cveće, osmesi, čežnja za ženom, i shvatam da sav moj strah pred smrću dolazi od moje ljubomore prema životu. Ljubomoran sam na one koji će živeti i za koje će sveće i čežnja za ženom sačuvati sav svoj smisao krvi i puti. Zavidan sam jer previše volim život a da ne bih bio sebičan. Čovek se nadje tamo oboren jednog dana i sluša kako mu govore "Vi ste jaki i zato moram biti iskren prema vama : mogu vam reći da ćete umreti". Biti tamo sa celim svojim životom u rukama, sa čitavim svojim strahom u utrobi i idiotskim pogledom. Što znači ostalo : valovi krvi udaraju o moje slepoočnice i čini mi se da ću zgaziti sve oko sebe.
Ali umiru ljudi protiv svoje volje, uprkos svemu što ih okružuje. Govore im : "Kad ozdraviš!", a oni ipak umru. Ja to ne želim. Jer ako ima dana kad priroda laže, ima i dana kad rekne istinu."

"Pirovanja", Alber Kami

beli54nl
29-01-12, 10:20
"Igra sa djavolovim repom"

U sebi tiho gajim zelju za automobilom tipa "monteverdi" ili "lamborghini",a nemam volje da smanjim broj popusenih cigareta. Saznao sam sta Lida govori svojim prijateljicama: Samo mrdnem prstom i - imam ga.
Zna da me sazeze zelja za njenim telom, takodje zna da nemam volje za pravim otporom, prema tome u pravu je da sam slabic, sta drugo? Zelim da znam sto vise,da napredujem, ali nemam prave volje za rad bez koje je obrazovanje nezamislivo. Zelim da postanem izumitelj, covek koji bi postavio teoriju pa je proverio u praksi, izvukao se iz anonimnosti; ali nemam volju za sve sitne korake koji cine veliki put. Otud povremeno osecanje krivice pred samim sobom, sunovracanje u dusevne krize, cak i pomisao na smrt. Pravo je cudo da se nisam propio ili odao drogama, postao begunac od samog sebe.
Od koga imam podrsku? Prijatelji i poznanici ne znaju za moje muke, a ja im o tome ne mogu da pricam, jer bih u njihovim ocima sam sebe unistio. Svi mi danas hocemo jasnog i snaznog coveka, coveka sa unutrasnjim znacenjem u kome bismo nasli oslonac. Pri tom jedni pred drugima glumimo, skrivamo se ispod namestenog spoljasnjeg spokojstva, a sumnjicimo iznad sebe, tiho se raskrinkavamo.. U sluzbi i druzbi cuvamo svoj izgled. Ali na sta se do djavola, u unutrasnjim krizama osloniti?
Kome da kazem da sam u ovom cistom danu sedeo tu kraj mora, kao saka jada i sam sebi iznenada rekao: Umrecu - i da me je to duboko potreslo? ..Bolestan sam; ako nisam, moram isterati na videlo sta je sa mnom.

Vitomil Zupan

Petar Matic
30-01-12, 01:51
O dobru u vama mogu govoriti, ali ne i o zlu. Jer, što je zlo nego dobro izmuceno vlastitom gladju i žedju?
Odista, kad je dobro gladno, ono traži hrane cak i u mrac
nim pecinama; kad žedja, pije i u mrtvajama,
Dobri ste kad ste jedno sa sobom.

Ali, kad niste jedno sa sobom, niste zli.
Jer, ni razdijeljena kuca nije pecina razbojnicka; samo je razdijeljena kuca.
I brod bez krmila može plutati besciljno medju opasnim liticama, a ne mora potonuti na dno. Dobri ste kad težite da dadete od sebe.

Ipak, niste zli kad tražite dobit za sebe.
Jer, kad težite dobiti, samo ste korijen koji se probija u zemlju i siše na njezinim grudima.
Zacijelo, plod ne može reci korijenu: »Budi kao ja, zreo i pun, i uvijek daji od svojega obilja.«
Jer, plodu je davanje nužda, kao što je primanje nužda korijenu.
Dobri ste kad ste sasvim budni u svome govoru.

Ipak, niste zli kad spavate dok vam jezik klepece bez svrhe.
Cak i mucav govor može ojacati slabašan jezik.
Dobri ste kad cilju svome idete pouzdano i cvrsta koraka.
Ni oni koji hramlju ne idu natraške.
Ipak, niste zli kad onamo idete hramljuci.
Ali, vi koji ste jaki i brzi, gledajte da ne hramljete pred kljastima, misleci da tako valja.

Vi ste dobri na bezbroj nacina, ali niste zli kad niste dobri,
Samo ste tumarala i tromi. Ali ste uvek dobri, uvek....

Ali, u nekima je od vas cežnja bujica koja se mocno ruši u more, nosec i tajne urvina i pjesme šuma.
A u drugima to je miran potok koji se gubi u zavojima, okukama i zastojima prije nego što stigne do žala.
I opet ste dobri u toj svojoj čežnji, jer vem ona izvire iz srca, i nosi vam dušu ka izvoru ljubavi, a ljubav je uvek dobra, i zato ste i vi uvek dobri...

Halil Džubran – “Prorok”

beli54nl
30-01-12, 15:43
Krik beznadja

Cinjenica da ja postojim potvrduje da svet nema nikakvog smisla. Kako da nadem smisao u padovima coveka, dramaticnim i nesrecnim, kada se sve svodi, u krajnjoj instanci, na prazninu i patnju koja je zakon ovog sveta? To što je svet dozvolio postojanje ljudskog primerka mog tipa dokazuje samo da su mrlje na takozvanom suncu života tako velike da ce vremenom da mu sakriju svetlost. Zverstvo života me gazilo i pritiskalo, iseklo mi krila u punom letu, i pokralo mi sve radosti na koje sam imao pravo. Sva moja preterana revnost i sva paradoksalna i luda strast koju sam uložio da bih postao sjajan pojedinac, sva demonska vradžbina koju sam konzumirao da bih navukao buduci oreol i sav zanos koji sam nasipao za organsko preobraženje ili za unutrašnje svitanje, pokazali su se slabijim od zverstva i iracionalnosti ovoga sveta koji je prosipao u mene sve svoje negativne i otrovne rezerve. Život nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam došao do zakljucka da najuznemireniji ljudi, sa unutrašnjim dinamizmom dovedeni do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobicajenu temperaturu, moraju propasti. To je aspekt životnog demonizma, ali i aspekt njegovog nedostatka; on objašnjava zašto je život privilegija mediokriteta. Samo mediokriteti žive na normalnoj temperaturi života; ostali se troše na temperaturama koje život ne podnosi, gde ne mogu da dišu , osim ako se nalaze jednom nogom s one strane života. Ne mogu doneti ništa na ovaj svet, jer imam samo jedan metod: mtod agonije. Žalite se da su ljudi zlocesti, osvetoljubivi, nezahvalni ili licemerni? Predlažem vam metod agonije, kojim cete se privremeno spasiti od svih ovih nedostataka. Primeniti ga na svaku generaciju, pretvorite ga u agoniju, u iskustvo poslednjih trenutaka, da bi u stravicnom mucenju pokušao veliko cišcenje iz vizije smrti. Potom ga pustite i ostavite da beži od straha sve dok iscrpljen ne padne. I garantujem vam da je ucinak neuporedivo ispravniji od svih koji su dobijeni normalnim putem. Kada bih mogao, doveo bih vasceli svet u agoniju, da bih ostvario cišcenje korena života; stavio bih goruce i ubedljive plamenove na te korene, ne da bih ih uništio, vec da bih im dao drugu snagu i drugu toplinu. Vatra koju bih ja upalio u ovom svetu, ne bi donela ruševine, vec kosmicki preobražaj. Na taj nacin, život bi navikao na visoku temperaturu i ne bi više bio medij za madiokritete. A možda u ovom snu ni smrt ne bi bila imanentna ovom životu.

Emil Sioran

beli54nl
30-01-12, 15:55
"Idiot"

Ali bolje da vam pripovijedam o drugom mojem sastanku, lanjske godine, s jednim čovjekom. Tu je bila jedna vrlo neobična okolnost - zapravo neobična zbog toga što se jako rijetko događa ovakva zgoda. Taj je čovjek, zajedno s drugima, izveden bio jednom na stratište, te mu je pročitana smrtna osuda, da bude strijeljan zbog političkoga prestupka. Nakon dvadesetak minuta pročitali mu i pomilovanje te mu je dosuđena druga kazna. Ali ipak, u razmaku tih dviju osuda, proživio je on dvadesetak minuta, ili barem četvrt sata, u nesumnjivu uvjerenju da će za nekoliko minuta naglo umrijeti. Silno sam volio slušati kad se sjećam ponekad svojih tadašnjih dojmova, inekoliko sam ga puta stao iznova zapitkivati. Sjećao se svega neobično jasno i govorio je da nikad neće ništa zaboraviti iz tih časova. Dvadesetak koračaja od stratišta, oko njega je stajao narod i vojnici, bila su u zemlju pobodena tri stupca, jer je prestupnika bilo nekoliko. Prvu trojicu odveli su k stupovima, privezali ih, navukli im smrtnu odoru (duge, bijele ogrtače), a na glave im ponaticali bijele kape, da ne vide puške; zatim pred svaki stup stala četa od nekoliko vojnika. Moj je znanac stajao osmi na redu, trebalo je dakle s trećom grupom da ode k stupovima. Svećenik s križem obišao sve njih. Bilo je još pet minuta života, nije biloviše. Govorio je da mu se tih pet minuta učinilo beskrajnim rokom, silnim bogatstvom. Činilo mu se, za tih će pet minuta proživjeti tolike živote te ne treba sada još ni da misli naposljednji trenutak, pa je još i uredio štošta: izračunavao je vrijeme da se oprosti s drugovima, odredio za to dvije minute, zatim je još dvije minute odredio da posljednji putpomisli o sebi, a zatim da se posljednji put ogleda oko sebe. Vrlo se dobro sjećao da je uredio baš to troje i da je baštako izračunao. Bilo mu je na smrti dvadeset i sedam godina, bio je zdrav i jak; kad se opraštao s drugovima, sjeća se da je jednomu od njih zadao prilično sporedno pitanje i silno se zanimao za odgovor. Zatim, kad se oprostio s drugovima, nastale su one dvije minute što ih je odredio da misli o sebi; znao je unaprijed o čemu će misliti: htio je zamisliti, što god može brže i jasnije, kako je to: evo sad on jest i živi, a za tri će minute biti već nešto, netko ili nešto - tko dakle? A gdje? Sve je to mislio da riješi za te dvije minute! Nedaleko bila je crkva i vršak joj se s pozlaćenim krovom blistao na jarkom suncu. Sjećao se da je silno upiljio oči u taj krov i u zrake što odsijevaju od njega; nije mogao da se otrgne od tih zraka: činilo mu se da su te zrake nova priroda njegova, da će se za tri minutenekako sliti s njima ... Neizvjesnost i zaziranje od toga novoga, što će biti i što će odmah nastati, bili su strašni, ali on veli da mu ništa u taj mah nije bilo teže nego neprekidna misao: »A što kad se ne bi umiralo! Da mi je vratiti. život - kakva bi bila beskrajnost! I sve bi to bilo moje! Svaku bih minutu onda pretvorio u cio vijek, ništa ne bih izgubio, svaku bih minutu sračunavao, ništa ne bih protratio uludo! Govorio je da mu se ta misao napokon prerodila u toliku pakost te je već želio da ga što brže ustrijele.

Dostojevski

Petar Matic
31-01-12, 03:00
Toma: Zbog sveta, zbog sveta, zbog sveta... Razumeš li, zbog sveta, sve zbog sveta! Dok svet nije ušao u moju kuću, mi smo krasno živeli, svi smo se voleli, svi smo se poštovali... Znaš i sam. Ali kad svet naidje, a on poče da uradjuje i naredjuje, kao da i nije ovo moja kuća, kao i da nije ovo moja porodica. Prvo i prvo, svet je promenio mojoj ženi šešir; pa onda svet mi je izbacio iz sobe ovaj nameštaj i ovu fotelju, ona je sve do sada bila na tavanu. Pa je onda svet počeo da mi menja sluškinje; oterao mi prvo jednu, a doveo drugu; posle je oterao i tu drugu. Pa mi je onda svet doveo u kuću nekog učitelja muzike, pa ga je onda taj isti svet isterao; pa je onda svet detetu od petnaest godina - Jelkici - obukao dugu suknju, pa ju je posle opet taj isti svet skinuo; pa je, brate, taj isti svet i tebe oterao; pa mi je taj isti svet kćer zaprosio, pa svadbu pokvario.

Sima: Gospode bože, šta se učini...

Toma: Stano, deder, Boga ti, donesi mi onu sliku.

Stana: Koju sliku?

Toma: Onu de, što zapisujem na njoj našu istoriju.
...
Toma: Tog i tog ljeta gospodnjeg naidjoše na ovu zemlju Agarjani...

Sima: A jest.. Agarjani i mnogi varvari...

Toma: ... i opustiše sve i razoriše...

Sima: ... i osta narod u bedi i sirotinji...

Toma: Eh, to vidiš, to... "ljeta gospodnjeg naidje u našu kuću svet i opustoši sve i razori, i osta naša kuća u.." (doseti se) "... i nanese na kuću zlo, nevolju i sram". Tako... Neka stoji ovo zapisano. Na, odnesi tamo, Stano. Neka stoji zapisano, neka se upamti.

Stana: (odnese sliku i ostavi je na svoje mesto)

Toma: Tako... A sad... sad ćemo da prekinemo sa svetom! Zaključaću se! (Simi) Razumej brate, zaključaću se! (trči i zaključava spoljna vrata, meće ključ u džep). I hoću da držim u svome džepu ključ od svoje kuće. Je l' da je tako? Spustiću i zavese; neću niko ni da mi proviri u kuću. U staro doba bilo je čarobnika, koji jednom jedinom reči razruše čoveku kuću. Danas ih ima i opasnijih: jednim pogledom razruše ti kuću. Neću ni taj pogled. Svet je opasniji kad kroz prozor zaviruje u tudju kuću, no kad udje u nju. (spušta zavese) Tako, tako...

Stana: Ali, Tomo...

Toma: Tako, tako ja hoću... Sad sam se ogradio, pa sad... hodite, hodite svi oko mene (namešta stolice) Priverite se, neću da ste daleko od mene. Tako ćemo živeti, ogradjeni od sveta, zaklonjeni, sakriveni...

Sima: Ovaj... Tomo brate, ne ide to baš tako.

Toma: Šta ne ide?

Sima: Pa to... Ne možeš se ti baš tako ograditi od sveta. Rodio si se u svetu, pa, hteo ne hteo, moraš i živeti sa svetom.

Stana: I znaš li šta će svet kazati?

Toma: Opet svet?

Stana: Pa da, znaš li šta će kazati ako čuje da smo se zaključali i spustili zavese...

Toma: Šta će kazati?

Stana: Pa kazaće da smo poludeli...

Toma: Simo, da li i ti veliš da će to svet kazati?

Sima: Pa... kazaće.

Toma: E pa, dobro! Dakle, opet će svet kazati... opet se mora sa svetom! (odlučno ide, diže zavesu s prozora i otvara prozor širom, odlazi i otključava vrata i otvara ih širom. Najpre na vratima) Hodi, hodi, svete... Udji, udji u skrovište moje sreće; udji, upravljaj, naredjuj, čeprkaj, razrivaj! (na prozoru) Dodji, dodji, svete! Evo ima jedna kuća, u kojoj se srećno i mirno živi; ostavi, svete, svoje brige, pa dodji! Tudjom je kućom lakše upravljati no svojom, tudju je brigu lakše brinuti no svoju; dodji, naredjuj, rasporedjuj, upravljaj... (obraća se publici) Dodjite svi, svi... Gospodarite! Dodjite pa me posavetujte kako da živim sa ženom, kako da se oblačim, kako da vaspitavam decu i kako da ih udajem. Ja ću ih negovati, ja ću trošiti, ja ću se mučiti, a vi savetujte... Zašto ne? To je vaša briga! Udji, svete, udji... Dodjite da prebrojite tanjire i da čujete šta sam danas ručao i da mi naredite šta treba sutra da ručam!

Branislav Nusic – “Svet”

beli54nl
31-01-12, 11:10
Nije fer, Davide.

Kako bih blagonaklonom čitatelju predstavio konkretan slučaj britanskog dobrog odgoja, opisat ću svoj posjet, ili bolje rečeno: oproštaj nakon posjeta Ministarstvu za podizanje i uzdizanje kulturnih odnosa, ili nečega sličnoga. Šef ureda, neki Mr. Mac Farland, ljubazno me primio i ugostio (čajem, ako se ne varam). Na kraju me otpratio do vrata visoko nadsvođene prostorije s tamnim hrastovim parketima, za koju se znalo da je izgrađena 1693. god. Kad smo stigli do vrata, obojica zastadosmo na istoj udaljenosti.
— Samo izvolite — reče Mr. Mac Farland. — Poslije vas, Sir. — Pri tom je izveo odgovarajuću kretnju rukom.
Prije toga sam već dva dana bio proboravio na britanskom tlu i već napola upoznao način ophođenja među civiliziranim ljudima.
— Ali, molim vas, Mr. Mac Farlande — stajao sam i dalje. — Poslije vas.
— Vi ste moj gost, Sir. Ja sam ovdje kod kuće.
— Životna dob vrijedi više od ljepote — našalio sam se. — Poslije vas.
Taj dijalog, bogat raznovrsnim replikama, potrajao je nekoliko minuta. Meni se žurilo ali nisam htio povrijediti Mr. Mac Farlandove osjećaje. Prije svega bio je Englez, a osim toga bio je zaista podosta stariji od mene.
— Molim vas, Mr. Mac Farlande — rekoh blago ga gurnuvši kako bih mu dao
prednost.
— Ni po koju cijenu — odgovori Mr. Mac Farland, dohvati mi ruku i okrene je vještim judo zahvatom prema vratima. — Nemojte me, molim vas, dovoditi u neugodnost.
— Vi ste stariji — navaljivao sam, slobodnom rukom mu jednostavno zakrenuo šiju i povukao ga vratima.
— Poslije vas Mr. Farlande!
— Ne ... ne ... to je ... moj ured. — Mr. Mac Farland je stao dahtati jer mu je moj zahvat počeo praviti smetnje pri disanju. Već sam bio pomislio da sam pobijedio. Odjednom mi on podmetnu nogu tako da sam zateturao. Ali hitro sam se uhvatio za neki goblen što je visio na zidu, tako da sam opet stekao ravnotežu i spasio se od odlučujućeg gubitka pozicije.
— Ja ostajem pri svome, Mr. Mac Farlande. Poslije vas.
Za vrijeme te naše razmjene uljudnosti moj se lijevi rukav raspao u krpe a Mac Farlandove hlače raspukle na više mjesta. Neko smo vrijeme dašćući stajali jedan nasuprot drugome ne mičući se. Tada se Mr. Mac Far-land naglo odluči na skok glavom prema mojem trbuhu. Skočio sam u stranu i on se uz tresak zabio u ormar za spise.
— Poslije vas, Sir! — Ustao je s pjenom na ustima, dohvatio uredsku stolicu i zavitlao je kroz zrak.
— Poslije vas, Mr. Mac Farlande! — Ustao sam ne ispuštajući ga iz vida pa dohvatih žarač.
Uredska stolica preletjela mi je preko glave. Ogromna slika Winstona Churchilla, što je uokvirena i u staklu visila na zidu, raspala se u paramparčad.
Ali ni ja se nisam pokazao bogzna kakvim strijelcem: putanja moga žarača bila je uzrokom da je nestalo svjetla.
— Poslije vas, Sir — čuo sam Mr. Farlanda kako kliješti u mraku. — Ja sam ovdje kod kuće.
— Ali vi ste stariji — odgovorio sam i zamahnuo stolom u smjeru kojim je dolazio njegov glas. Ovaj put sam ga pogodio. Kriknuvši iz sveg grla Mac Farland se srušio na pod. Probio sam se kroz ruševine do njega, digao njegovo nepomično tijelo i otkotrljao ga u hodnik.

Razumije se samo po sebi da sam ga preko praga kotrljao ispred sebe.
Ja znam što se pristoji.

Efraim Kišon

beli54nl
31-01-12, 11:18
"Besnilo"

Mali ljudi se uvek za nesto osecaju krivi. U prvom redu sto su mali a zatim i zbog svega ostalog.
A veliki se nikad nizasto ne osecaju krivi. U prvom redu sto su veliki ,a zatim takodje, zbog svega ostalog.
Gluposti uvek zbuce ubedljivo samo pametne stvari izgledaju neverovatno..

Bez udaljavanja od neceg, zblizavanja s necim nema.

Strah je bolest od koje poticu sve druge. Ravnodusnost,mrznja, zloba, gramzivost, sujeta. Nepoverljivost i sumnja.
Strah je kuga ovog sveta. Svi se boje svakog. Svi se plase svaceg. A najvise straha.

Najvisa istina je da su smrt i zivot jedno,da je univerzum njihova vecna rekombinacija i da je u takvom univerzumu biti ziv ili mrtav, zapravo, jedno te isto...

Zatomiti se mora instinkt, iskljucivo ljudski,da se unistava sve sto zivi a ne koristi. I jedan, covekov takodje, da se ponekad unistava i ono sto koristi ako se time pribavlja neko zadovoljstvo.

U prirodi uvek ima racionalne, inteligentne,pravedne raspodele tezine izmedju "dobra" i "zla", ako se ovi pojmovi oslobode antropocentrizma. Ugradjeni mehanizam prirodne pravde drzao je kosmicku vagu u horizontalnom polozaju. Ukoliko se, naravno, u stvar ne umesa covek. Vaga je onda pretezala na neku, najcesce neizvesnu stranu. Ponekad cak i suprotnu od pozeljne...

Borislav Pekic

Petar Matic
01-02-12, 02:03
Izuzetne fizicke ljepote, jednako kao i izuzetna umjetnicka djela, pobudjuju u nama postovanje. Neko postovanje koje je svo sutnja i kontempltacija. Jer fizicka ljepota nije puki fizicki fakat:kad je to doista ljepota viseg reda, ona je jedan talenat. Talenat kao i svaki drugi. I zato nosilac takve izuzetne fizicke nadarenosti zraci ljepotom neke instinktivne samosvijesti. Stoga stvor obdaren neobicnom fizickom ljepotom redovno ima i to svojstvo da umije nositi svoju ljepotu.Cak i krasotica iz kakvog divljackog plemena, koja nije nikada sagledala svoga lica u ogledalu jezera, ima to drzanje, tu nesvjesnu samosvijest, taj instinktivni ponos na svoje bice, to nejasno osjecanje vrijednosti koje izbija iznutra. U tome i jest, ako se smije tako reci, ljepota, ljepote.To je odraz nefizickog u sferu fizickog, u prostore duha. I to je jedna od onih stvaro pomocu kojih se covjek izvlaci iz gvozdenog oburca egzistencije.Jer svaka se istinski velika fizicka ljepota transponira u nematerijalno, tezi da izadje iz uskih granica pojedinacnog i vremenskog, i prebacuje se u bezgranicno i sveopste- u iluziju vjecnoga, nepropadljivoga, apsolutnoga.To jest, ona upravo kao veliko umjetnicko djelo postaje sama za se jedan kosmos, cjelokupan i zavrsen...

Vladan Desnica – “Prokletstvo Ivana Galeba”

Petar Matic
01-02-12, 02:03
Izuzetne fizicke ljepote, jednako kao i izuzetna umjetnicka djela, pobudjuju u nama postovanje. Neko postovanje koje je svo sutnja i kontempltacija. Jer fizicka ljepota nije puki fizicki fakat:kad je to doista ljepota viseg reda, ona je jedan talenat. Talenat kao i svaki drugi. I zato nosilac takve izuzetne fizicke nadarenosti zraci ljepotom neke instinktivne samosvijesti. Stoga stvor obdaren neobicnom fizickom ljepotom redovno ima i to svojstvo da umije nositi svoju ljepotu.Cak i krasotica iz kakvog divljackog plemena, koja nije nikada sagledala svoga lica u ogledalu jezera, ima to drzanje, tu nesvjesnu samosvijest, taj instinktivni ponos na svoje bice, to nejasno osjecanje vrijednosti koje izbija iznutra. U tome i jest, ako se smije tako reci, ljepota, ljepote.To je odraz nefizickog u sferu fizickog, u prostore duha. I to je jedna od onih stvaro pomocu kojih se covjek izvlaci iz gvozdenog oburca egzistencije.Jer svaka se istinski velika fizicka ljepota transponira u nematerijalno, tezi da izadje iz uskih granica pojedinacnog i vremenskog, i prebacuje se u bezgranicno i sveopste- u iluziju vjecnoga, nepropadljivoga, apsolutnoga.To jest, ona upravo kao veliko umjetnicko djelo postaje sama za se jedan kosmos, cjelokupan i zavrsen...

Vladan Desnica – “Prokletstvo Ivana Galeba”

beli54nl
01-02-12, 15:21
Niko nikada ne pomislja da ce se zateci s pokojnicom u narucju i da vise nece videti lice cije pak ime pamti.Niko nikad ne pomislja da ce iko umreti u najnezgodnijem trenutku,iako se to upravo sve vreme desava,nego mislimo da niko nece nepredvidjeno umreti pored nas.Cesto se prikrivaju cinjenice ili okolnosti;i zive,a i onoga ko umre-ako stigne da shvati-neretko je sramota od oblika moguce smrti i njenih vidova,takodje i od uzroka.
Pokvarene skoljke,cigareta upaljena dok se tone u san koja pali carsave,ili jos gore,vunu nekog cebeta;okliznuce pod tusem-potiljak-a vrata kupatila zakljucana,grom koji obara stablo u sirokoj aveniji a to stablo prilikom pada gnjeciili odrubljuje glavu slucajnog prolaznika,mozda nekog stranca;umreti u soknama ili u berbernici sa velikom portiklom oko vrata,ili u javnoj kuci ili kod zubara;ili dok covek jede ribu pa se zadavi koscicom,umreti od zagrcnutosti poput dece cija majka nije tu da im stavi prst u grlo i spase ih;umreti na pola brijanja,s jednim obrazom punim sapunice,a bradom za vjeki vjekov vec nejednakom ako niko ne primeti pa iz samilosti dovrsi posao;a da i ne govorimo o najnedolicnijim trenucima postojanja,o onim najskrovitijim,o onima o kojima se i ne govori izuzev u pubertetu jer izvan njega vise nema izgovora,mada ima i onih koji ih se doticu ne bi li izvalili neku duhovitost koja nikad nije duhovita.
Ali ma smrt je jeziva,kaze se za neke smrti;ali ma smrt je smejurija,takodje se kaze sred kikotanja.
Kikotanje potice otuda sto se govori o konacno upokojenom neprijatelju ili o nekome veoma udaljenom,o nekome ko nam se zamerio ili ko odavno boravi u proslosti,o nekom rimskom caru,o nekom cukundedi,ili pak o nekom mocniku u cijoj se rogobatnoj smrti jedino vidi jos uvek zilava,jos uvek ljudska pravda koju u sustini prizeljkujemo svima pa i nama samima.
Kako se radujem toj smrti kako mi je zao zbog nje,kako je slavim.Ponekad je za smejanje dovoljno da pokojnik bude neznanac o cijem neizostavno smesnom udesu citamo iz novina,jadnicak, kaze se kroz smeh,smrt kao prikazivanje ili predstava onoga o kome je vest ,price koje se pricaju ili citaju ili cuju dozivljene kao pozoriste,uvek ima neki stepen nestvarnosti u onome o cemu nas obavestavaju,kao da se nikad nista ne desava do kraja,cak ni ono sto nam se desava a ne zaboravljamo.
Cak ni ono sto zaboravljamo.


''Sutra u boju misli na mene''
Xavijer Marijas

beli54nl
01-02-12, 15:22
Troje

… Oh, molim vas, nemojte da me gledate sa tolikim negodovanjem. Zar ne mislite da ce toga biti sasvim dovoljno u nedeljama, mesecima i godinama koje dolaze? Pustite me na miru. Stavite su u moje pantoufles. Da li biste se vi odrekli svoje ljubavi, dostojanstveno sišli sa scene, postali pastir i za utehu svirali tužnu muziku na frulici dok raštrkano stado koza mljacka socnu travu? To se nikako ne radi. Nikada se nije tako radilo. Slušajte, ako odete i postanete pastir, nikada je zapravo i niste voleli. Ili vam se više dopada taj melodramaticni potez. Ili koze. Možda glumeci zaljubljenost jednostavno cinite mudar potez u karijeri koji vam dopušta da se preorijentišete na stocarstvo. Ali, u tom slucaju je niste voleli.
... Ljubav - ili ono što ljudi zovu ljubavlju - samo je nacin da naterate ljude da vas posle seksa zovu Dušo.
Novac, cini mi se, mnogo bolje teši nego filotofijau razmišljanjima o tome koliko ce neko živeti.
Ja sam materijalista. Ako niste budisticki kaluder, šta vam drugo preostaje. Dva velika verovanja koja vladaju svetom u ovom veku - kapitalizam i komunizam - jesu materijalisticka samo što je jedno bolje od drugog, kao što su pokazali skorašnji dogadaji. Covek voli robu široke potrošnje, uvek ju je voleo, uvek ce je voleti. Bolje bi nam bilo da se naviknemo na to. I ljubav prema novcu nije koren sveg zla vec polazište za srecu vecine ljudi, uteha za vecinu ljudi. On je mnogo pouzdaniji od ljubavi.
...Život ume da bude pravi skot cak i prema najboljim ljudima, Pogledajte se u ogledalo i recite zdravo, i Život je konga: prikljuci se masi! Prevodenje mracnih dubina ljudskog duha u obrok od jednog intelektualnog zalogaja za ljude mrtvog mozga...
Novac je, kolio sam shvatio, moralno neutralan. Može da se upotrbi za dobro, može da se upotrebi za loše. Možemo da kritikujemo one koji se na neki nacin bave novcem, baš kao što to možemo da uradimo s onima koji se na neki nacin bave ljubavlju, ali novac i ljubav same ne možemo kritikovati.
Ljubav pricinjava vece zadovoljstvo nego brak, na isti nacin na koji su romani zabavniji od istorije

Dzulijan Barns

Petar Matic
02-02-12, 07:49
Mi smo uvek manje ili više skloni da osudimo one koji mnogo govore, naročito o stvarima koje ih se ne tiču neposredno, čak i da sa prezirom govorimo o tim ljudima kao o brbljivcima i dosadnim pričalima. A pri tom ne mislimo da ta ljudska, toliko ljudska i tako česta mana ima i svoje dobre strane. Jer, šta bismo mi znali o tuđim dušama i mislima, o drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i predelima koje nismo nikad videli niti ćemo imati prilike da ih vidimo, da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno kazuju ono što su videli i čuli, i što su s tim u vezi doživeli ili mislili? Malo, vrlo malo. A što su njihova kazivanja nesavršena, obojena ličnim strastima i potrebama, ili čak netačna, zato imamo razum i iskustvo i možemo da ih prosuđujemo i upoređujemo jedne s drugima, da ih primamo i odbacujemo, delimično ili u celosti. Tako, nešto od ljudske istine ostane uvek za one koji ih strpljivo slušaju ili čitaju.


Ivo Andric – “Prokleta avlija”

beli54nl
02-02-12, 11:14
Jutra sa Leutara

Covek ne mrzi drugog coveka nego samo ako ga se boji, i zato mrznja i strah idu naporedo. Ako se covek, naprotiv, ne boji svog protivnika, onda ga i ne mrzi, nego ga prezire. Stoga su ljudi koji puno mrze uopste strasljivci, i imaju zensku cud i osetljivost...
Mrznja zaslepljuje i najpametnijeg, tako da ovaj obnevidi za sve vrline koje bi mogao imati njegov protivnik; a ovo znaci unizenje koliko
za srce toliko i za razum onog koji mrzi. Smatrajuci opasnim i najbezazlenijeg, on smatra najgorim i najnevinijeg. Mrznja tako izopaci i najsiri um, poremeti i najbolje obrazovanje, i iskvari i najcistije srce, da unese nered u celu covekovu prirodu. Zbog ovog mrznja napravi
nekog nemogucim u drustvu, a nesnosnim cak i u njegovoj sopstvenoj kuci.
Mrznja, dakle, najpre pogadja onog koji je nosi.

Ima strasljivaca koji u mrznji prema nekom coveku omrznu i njegovu porodicu, i njegov narod, i njegov grad, i njegovu zemlju, i njegovog psa pred kucom. A kako mrznja raste utoliko vise raste strah iz kojeg je ponikla, covek najzad pocne da zivi u borbi sa prividjenjima. Sto je covek silniji po svom drustvenom polozaju, njegove mrznje bivaju sve mnogobrojnije, a za drugi svet sve opasnije. Kako uplasen covek veruje da je sam sebi nedovoljan, on u strahu i mrznji pocini prestupe ili zlocine koje inace nikad ne bi pocinio da nije mrzeo.

Drukciji od drugih ljudi moze biti covek po boji koze, kose, ociju, stasa, obima, ali sve ovo ukupno malo znaci. Pravi "drukciji covek" moze biti razlican od opsteg tipa pre svega po obrazovanju, a narocito po vaspitanju, sto znaci po navikama i ukusima. A ovo je zatim pravi antipod. Pogledajte koje ste ljude u svom zivotu mrzeli, i vi cete videti da nikog niste mrzeli zbog njegovih vrlina ili njegovih mana, nego, najvise zato sto je bio drukcije izgradjen nego li vi ili vasi najblizi. Ako ovde nije mrznja ponikla direktno iz necijeg straha pred jacim, ona je ponikla pravo iz neizvesnosti o necijim sklonostima, i iz nerazgovetnosti necije prirode, a to je uvek izvesna nesigurnosti koja moze da postane i strahom. Zato ponova tvrdimo da mrznja potice pre svega iz straha.


Jovan Ducic

beli54nl
02-02-12, 11:17
Basta sljezove boje

Muškarci obicno slabo razlikuju boje, ali jedan takav neznajša u bojama kakav je bio moj djed, e, takvog je bilo teško naci. Njegov spektar svodio se na svega cetiri osnovne boje, a ono ostalo – to nije ni postojalo ili se svodilo, u najmanju ruku (ako je cica dobre volje!), na neki vrlo neodreden opis: “Žuto je, a kao i nije žuto, nego nešto onako – i jeste i nije.”
Kako je na ovome našem šarenom svijetu vecina stvorenja i predmeta obojena “i jest i nije” bojom, to je s mojim djedom oko toga uvijek dolazilo do nesporazuma i neprilika.
U jedno od najprijatnijih doba godine, skoro preko noci, rascvjetao bi se u baštici kraj naše kuce crni sljez i ljupko prosinuo iza kopljaste pocrnjele ograde. On je u mirna suncana jutra zracio tako povjerljivo i umiljato da to nije moglo izmaci cak ni djedovu oku i on bi udobrovoljeno gundao majuci se po dvorištu:
– Pazider ga, sva se bašta modri kao civit.
Ono, istina, na sljezovu cvijetu jedva da je negdje i bilo tragova modre boje, ali ako je djed kazao da je modra, onda ima da bude modra i kvit. Isto se tako moglo desiti da neke godine djed rekne za tu istu baštu da se crveni, i onda za tu godinu tako i važi: sljez mora ostati crven.
Djedov rodak Sava Damjanovic, negdašnji kradljivac sitne stoke, a pod starost ispicutura i pricalica, i nenamjerno je znao da najedi mog dobrog djeda. Dok djed prica, on ti ga istom zacudeno prekine.
– Otkud lisica crvena kad je žuta!
– Hm, žuta? – beci se djed. – Žut je tvoj nos.
Sava zabrinuto pipne svoj ružicast baburast nos i vreci:
– Crvena! Ta sve nacije odavde do Bihaca znaju daje žuta, a ti...
Savin svijet prostire se do Bihaca, jer je cica nekoliko puta tamo ležao u hapsu, ali cak ni ti prostori ne mogu da razuvjere mog djeda.
– Hm, Bihaca! I drugi su ljudi ležali u bihackoj Kuli pa ne vele da je lisica žuta. Bolje ti je pij tu moju rakiju i cuti, ne kvari mi unucadi.
A unucad, nas troje, nabili se u došak blizu starca i cekamo kad ce Sava zapoceti sa svojim lopovskim doživljajima. Prepirka o bojama baš nas nimalo ne interesuje, lisica je lisica, pa ma kakve farbe bila.
Zbog djedove tvrdoglavosti u pogledu boja, i ja sam, vec na prvom koraku od kuce, upao u nepriliku.
Bilo je to u prvom razredu osnovne škole.
Negdje sredinom godine uciteljica nam je pricala o vuku, te živi ovako, te hrani se onako, dok ce ti odjednom upitati:
– Djeco, ko zna kakve je boje vuk?
Ja prvi digoh ruku.
– Evo ga, Branko ce nam kazati.
– Vuk je zelen! – okidoh ja ponosito.
Uciteljica se trže i zacudeno nadiže obrve.
– Bog s tobom, dijete, gdje si to cuo?
– Kaže moj djed – odvalih ja samouvjereno.
– Nije tacno, vuk nije zelen.
– Jeste, zelen je! – neocekivano se uzjogunih ja kao pravi unuk cestitog djeda Rade.
Uciteljica mi pride sasvim blizu, ljutito uzriki u moje lice i povuce me za uvo.
– Kaži ti svome mudrom djedu da to nije istina. Vuk je siv. Siv, zapamti.
Skoro placuci otklipsao sam toga dana kuci i šmrcajuci ispricao djedu sve što se u školi dogodilo.
Ni slutio nisam kakva ce se bura oko toga podici.
Šta! Pred citavim razredom njegovog unuka, miljenca, tegliti za uši, a uvaženu starinu posprdno nazvati mudrim, bolje receno, budalom! Dotle li smo došli? I još reci da vuk nije zelen vec nekakav... hm! E, to ne može tek tako proci.
Sjutradan, pušuci poput guska, djed je doperjao sa mnom u školsko dvorište i pred svom djecurlijom razgalamio se na uciteljicu:
– A je li ti, šiškavico, ovakva i onakva, ti mi bolje od mene znaš kakav je vuk, a? Nije zelen? Pazi ti nje! Ja se s vucima rodio i odrastao, citavog vijeka s njima muku mucim, a ona ti tu... Po turu bi tebe trabalo ovim štapom, pa da se jednom nauciš pameti.
Izvika se djed, rasplaka se uciteljica, a mi daci, od svega toga uhvatismo neku vajdu: toga dana nije bilo nastave.
Vec sljedeceg jutra djeda otjeraše žandarmi. Odsjedi starina sedam dana u sreskoj “buvari”, a kad se vrati, ublijedio i mucaljiv, on mi navece poprijeti prstom.
– A ti, jezicko, nek te ja još jednom cujem da blejiš kakav je ko, pa cu ti ja pokazati. Vuk je zelen, heh! Šta te se tice kakav je vuk.
– Pa kad me je ona pitala.
– Pitala te, hm! Imao si da cutiš, pa kvit.
Sljedeceg proljeca, bujnog i kišovitog, sljez u našoj bašti rascvjeta se kao nikada dotad, ali starina kao da ga ni zapazio nije. Nisu ti pomogli ni sva trtljanja neumornog rodaka Save, djed je bio slijep i za boje i za sve cvijece ovoga svijeta. Tuga da te uhvati.
Minulo je od tih neveselih dana vec skoro pola vijeka, djeda odavna nema na ovome svijetu, a ja još ni danas posigurno ne znam kakve je boje sljez. Znam samo da u proljece iza naše potamnjele baštenske ograde prosine nešto ljupko, prozracno i svijetlo pa ti se prosto place, iako ne znaš ni šta te boli ni šta si izgubio.


Branko Copic

Petar Matic
02-02-12, 23:37
Rasipnici! Trosadzije! Difuzna, nekontrolisana masa sisti i stenje oko mene, ne dajuci mira mom nespokojnom umu.
Slusam te predivne ptice kako izlaze iz njihovih usta. Slusam njihov bajkoviti lepet krila, a oni ih bacaju tek tako, ne mareci, ne birajuci. Padam u agoniju i gledam, na podu, dole, sa mnom leze sve one predivne krilatice, dok ja i dalje cujem kako ih trose uzalud.
Stanite! Budite barem jednom ljudi! Razmisljajte malo, birajte reci, ili makar jednom shvatite da su vas pobedile, da su jace od vas, i cutite. Tisina je lepa, ali vi izgleda nemate dovoljno hrabrosti da joj se prepustite. Radije biste krali, nasumicno birali i pravili se da znate, nego cutali. To je tuzno i tera na plac, jer ste zajedno, zapravo, svi toliko smesni i zalosni.
Ja cutim. «Vecni ne razgovaraju». Nema dovoljno ptica, pa da sve stanu u moje oko, niti ima dovoljno sati, pa da sve budu izgovorene. Ja pobedjujem vreme i letim van prostora, jer zapravo ne postojim. Ja znam sta je govor, a sta buka i znam kako da mi sve ptice padnu pod noge, a da nijedna ne pridje ni blizu mojih usta.
Moje je oruzje razum. Ja sam covek - to je pesma!

S. Raickovic - "Ja cutim. I to je pesma"

beli54nl
03-02-12, 13:42
Hteo sam, znate, da budem načisto. I, zaista, pojavi se ona sa buketom crvenih ruža. I sve ih pritište uza se i miluje pogledom. Slušam je i gledam u onom mraku i ne mogu svojim očima da verujem. Eto, nisam iskusan u tim ženskim poslovima, ali ipak, nisam se prevario. Ta žena, kojoj u zanosu aplaudiraju hiljade ljudi, voli mene. O tome sada ne može biti sumnje. Te noći nisam spavao, ali sada od sreće i od mnogih misli. Šta treba dalje da radim? Kako će se razvijati naš odnos? Kako da se sjedine dve dotle tako različite egzistencije? Sve sam to mislio i najposle zaključio da je najbolje da joj ponovo napišem pismo. U pismu sam zahvalio na znakovima pažnje i ohrabrenja, i odmah dodao da ja, razume se, ne želim da stvar ostane na ovome, nego kao čovek ozbiljan i na svom mestu smatram da treba da uzme dalji tok i nađe svoj prirodan i logičan završetak i, na kraju, tražim da se sada, kao što je prirodno, vidimo i porazgovaramo o svemu. Već sutra pre podne predao sam pismo vrataru Opere. Na moje veliko čudo, odgovora nisam dobio. Nisam znao kako da tumačim stvar. I opet se posavetujem sa onim kolegom, romanistom. Ispričam mu sve ono sa ružama u Toski. On mi čestita. Ali pravo objašnjenje za njeno sadašnje ćutanje ne može ni on da nađe. Smeje se. Takve su žene, kaže, nestalne i ćudljive, a ona još i primadona. I sve tako u šali i smehu, kao čovek viveur. Tako sam ne znam šta da radim. Osećam se kao čovek koji je u uspehu imao neuspeha, i nigde mira ne nalazim. I sam moj predmet postaje mi težak i dosadan.

Ivo Andric-Znakovi pored puta

beli54nl
03-02-12, 13:45
Bio jednom jedan ljubavnik koji je voleo bez nade. Sasvim se povukao u svoju dušu i mislio je da će sagoreti od ljubavi. Svet je za njega bio izgubljen, nije više gledao plavo nebo i zelenu šumu, potok mu nije više žuborio, harfa mu nije zvučala, sve je bilo potonulo, i on je postao siromašan i jadan. Ali njegova ljubav je rasla, i on je kudikamo više želeo da umre i propadne nego da se odrekne lepe žene koju je voleo. Tad je osetio kako je ljubav sažegla u njemu sve drugo, pa je postala silna i vukla i vukla, i lepa žena je morala poći za njom; došla je, a on je stajao raširenih ruku da je privuče sebi. Ali kad je stala pred njega, bila se sasvim preobrazila, i on je s jezom osetio i video da je sebi privukao sav izgubljeni svet. Ona je stajala pred njim i
predala mu se, a nebo i šuma i potok, sve mu je to u novim bojama dolazilo u susret, sveže i divno, pripadalo
je njemu, govorilo je njegovim jezikom. I umesto da pridobije samo jednu ženu, on je držao ceo svet na
grudima, i svaka zvezda sa neba žarila se u njemu i iskrila slast kroz njegovu dušu. - Voleo je i pri tom našao
sebe samog. A većina voli da bi pri tom sebe izgubila.

Herman Hesse- Demijan

Petar Matic
04-02-12, 03:27
Misli vas moje iskreno vole, i moje usne čeznu za vašim. Vaše ime ispunja moje srce plamenom! Mislila sam da trebam izbrisati Tomino ime iz srca. Kada sam započela, zavrištalo je srce od bola. Ono se branilo, strahovito jaukalo. Razdvaja me, prepolovljuje, nikad takvih muka nije izmislio pakao! Neću to preživjeti. Što dublje zakapam Tomu, to više padam za njime. Nisam više svoja. Izmakle su mi uzde kao da me obezumljeni vranac nosi niz strminu. Skotrljat ću se, oluja me nosi kao našu brodicu na moru. Nasukat ću se na hrid ili potonuti. Često mi se nameću misli tako strahovite da me od njih zebe. Priberem se, držim, tjeram ih od sebe, a one se opet došuljaju kao podmukla zloba i zovu me k sebi.

Marija Jurić Zagorka – “Gricka vjestica”

beli54nl
04-02-12, 16:36
Travnicka hronika

... Pa eto tako. Ljepo me covjek pita: „Spremate li se musafirim u Travniku?“ „Jok mi“, kažem ja, „nije nama do musafira.“ „E, bilo vam ne bilo, valja da im se spremate“, kaže, „jer ce vam stici francuski konzul. Tražio Bunaparta na Kapiji u Stambolu da može poslati svoga konzula, da otvori konzulat u Travniku i da tu sjedi. I vec mu je to odobreno. Još ove zime se možete nadati konzulu.“ Odbijam ja na šalu: „Stotine godina smo živili bez tih konzula pa možemo i odsada, a i šta ce konzul u Travniku? Ali on jedno te jedno. Kako ste živili da ste živili, sad vam valja živiti sa konzulom. Takva vremena došla. A konzul ce sebi naci posla; sješce pored vezira da nareduje i rasporeduje, da gleda kako se vladaju begovi i age a kako raja, i da sve javlja Bunaparti.“ „To nit je bilo niti može biti, suzbijam ja vlaha, niko nama nikad nije u naše poslove zavirivao, pa nece ni taj.“ „E, bogami, vi gledajte kako cete“, kaže meni on, „ali konzula ce vam valjat primiti, jer što Bunaparta zatraži niko dosad nije odbio pa nece ni devlet u Stambolu. Nego cim vidi Austrija da ste primili francuskog konzula, zatražice i oni da primite njenog, a za njom ce doci Rusija...“ „Ej, ode ti daleko komšija“, zaustavljam ga ja, ali on se samo smješka, rda latinska, i hvata se za brk: „Ovo ti meni odsjeci, ako ne bude ja nalik na ovo.“ - Eto, to sam cuo, dobri ljudi, i nikako mi ne izlazi iz glave - završi Ajvaz svoje pricanje...

Ivo Andric

beli54nl
04-02-12, 16:39
Mnogi kažu da me je David voleo zato što sam ličila na svoga brata Jonatana. To nije tačno. Premda ih je mnoge obljubio, David nije voleo nijednu ženu. Žene su volele njega.
Nekad sam ga čak i ja volela. Kad sam bila mlada, sva sam se topila od ljubavi prema Davidu.
Iako sam bila carska kći, nisam verovala da će me ikada pogledati. David je bio junak. Junak zaslužuje veliku lepotu, a ja nisam bila lepa. Bila sam mršava, lika tavnog kao okolna brda.
Međutim, ja sam se zagledala u njega. Kada su se David i moj brat Jonatan pobedonosno provezli ulicama u svojim ubojnim kolima, mahala sam, bacala cveće i uzvikivala njegovo ime zajedno sa ostalim svetom. Za brata nisam nimalo hajala, upijala sam pogledom samo Davida - koji je sijao žarko kao sunce i bio mi jednako nedostižan.
Danas ceo svet zna Davidovu priču - bio je vešt na rečima i pripovedao tako lepo da ljudi i dalje ponavljaju te priče njemu u slavu. Često bih kao dete sedela uz koleno svom bratu Jonatanu i slušala Davida kako peva svoje pesme. Najviše sam volela da slušam onu o pogibiji filistejskog zatočnika Golijata. Iako smo ga morali nagovarati da je otpeva, David bi se na kraju uvek nasmejao i popustio. "Šta, zar opet tu staru pesmicu? O, pa dobro - da tebi ugodim, Mihala."
"Pet glatkih kamena", zapevao bi smešeći mi se. "Pet glatkih kamena Gospod mi je spustio na dlan..."
Uvek je pevao u slavu Gospodu. No, od mene je to bilo sasvim daleko. U to vreme, bog kome sam se ja divila bio je David.

Indija Edžhil, "Davidova carica"

Petar Matic
05-02-12, 06:18
Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu s prašinom panonske ravnice; i u proleće kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj čudnoj varoši za sve ono čega u njoj nema i uteha zbog svega što ne bi trebalo da bude. Ali najveći raskoš toga neba nad Beogradom, to su sunčevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi prigušeni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su česti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, među rekama pod Beogradom, odbije čak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varoši. Tada sunčano rumenilo oboji za trenutak i najzabačenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuća koje inače slabo obasjava.

Ivo Andrić – “Gospodjica”

seka
05-02-12, 11:18
*Negde daleko na suncu leze moje najvise teznje.Mozda ih necu dosegnuti,ali mogu da podignem pogled i vidim njihovu lepotu,da u njih verujem,i da se trudim da ih sledim ma kud me one vodile.*

Louisa May Alcott/ Iz knjige o Sreci

beli54nl
05-02-12, 12:25
Travnicka hronika

"...Danas je poslednji petak maja meseca 1814. godine. Svi su begovi na broju i razgovor je živ i ozbiljan. Svima su poznate vesti o porazima Napoleonovih armija i njegovoj abdikaciji; sad samo izmenjuju, uporeduju i dopunjuju svoja obaveštenja. Jedan od begova, koji je jutros govorio sa ljudima iz Konaka, kaže da je sve uredeno za odlazak francuskog konzula i njegove porodice, a da se zna pouzdano da ce ubrzo za njim krenuti i austrijski konzul, koji je zbog Francuza jedino i sedeo u Travniku. Tako se može slobodno racunati da ce pre jeseni nestati iz Travnika konzulâ i konzulatâ i svega što su oni doneli i uveli.

Svi primaju te vesti kao glas o nekoj pobedi. Jer, iako su se u toku godina umnogome privikli na prisustvo stranih konzula, svi su ipak zadovoljni što ce nestati tih stranaca sa njihovim drukcijim i neobicnim nacinom života, sa njihovim drskim mešanjem u bosanske poslove i prilike. Pretresaju pitanja ko ce preuzeti „Dubrovacki han“ u kome je sada Francuski konzulat i šta ce biti od velike Hafizadiceve kuce kad i austrijski konzul napusti Travnik. Svi govore malo glasnije, da bi i Hamdi-beg Teskeredžic, koji sedi na svom mestu, mogao da cuje o cemu je rec. On je prestareo i tronuo, slegao se u sebe kao trošna gradevina. Izdaje ga sluh. Ne može da digne ocne kapke koji su još više otežali, nego mora da zavrti glavu kad hoce koga bolje da pogleda. Usne su mu modre i lepe se jedna za drugu pri govoru. Starac diže glavu i pita onoga koji je poslednji govorio:

- Kad ono bi te dodoše ovi...konzuli?

Nastade zglédanje i pogadanje. Jedni odgovaraju da ima šest godina, drugi da ima više. Posle kraceg objašnjavanja i racuna složiše se i utvrdiše da je prvi konzul stigao pre više od sedam godina, na tri dana pre ramazanskog Bajrama.

- Sedam godina - kaže zamišljeno i otežuci reci Hamdi-beg - sedam godina! A sjecate li se kakva je onda uzbuna i povika bila zbog tih konzula i zbog toga...toga...Bunaparte? Te Bunaparta ovdje, te Bunaparta ondje. Te ovo ce uciniti, te ovo nece. Svijet mu je tijesan; njegovoj sili nema mjere ni karara. A ovaj naš kaurluk bijaše digao glavu kn jalov klas. Te jedni se drže za skut francuskom, te drugi austrijskom konzulu, te treci ocekuju moskovskog. Lijepo se izbezumila raja i povilénila. Pa, evo, i to bi i prode. Digoše se carevi i slomiše Bunapartu. Konzuli ce ocistiti Travnik. Pominjace se još koju godinu. Djeca ce se na jaliji igrati konzulâ i kavazâ, jašuci na drvenim pritkama, pa ce se i oni zaboraviti kô da nikad nisu ni bili. I sve ce opet biti kao što je, po božjoj volji, oduvjek bilo.

Hamdi-beg zastade, jer ga je izdavao dah, a ostali su cutali u ocekivanju onoga što bi starac još mogao da kaže, i pušeci svi su uživali u dobroj, pobednickoj tišini..."

Ivo Andric

beli54nl
05-02-12, 12:27
"Da li da najavim generalni strajk?"
Ne znam da li treba da radis ovo ili ono. Tvoj generalni strajk je lose stredstvo jer se onda izlazes opravdanom prigovoru da pustas svoju sopstvenu decu i zenu da umru od gladi. Strajkom, Mali covece, ne dokazujes svoju veliku odgovornost za vaskoliku sudbinu svoga drustva. Kad strajkujes, ti ne radis. Ali rekao sam ti da ces jednom RADITI za svoj zivot, a ne strajkovati. Nazovi to RADNIM STRAJKOM, ako ti je bas stalo do reci "strajk". Ali strajkuj tako sto ces raditi za sebe, svoju decu, svoju zenu ili svoju devojku, svoje drustvo, za svoj proizvod ili njivu. Reci im da nemas vremena za njihov rat i da imas vaznije stvari da obavis. Pored svakog velikog grada na zemlji ogradi jednu poljanu visokim zidom od cigle i pusti da se diplomate i marsali licno medjusobno poubijaju. To bi, Mali covece, bilo u sustini ono sto bi trebalo uciniti kad vise ne budes uzvikivao hajl, i kad vise ne budes verovao da si niko i nista, i da nemas sopstveno misljenje i pitao se ko si ti uopste da bi...!

Sve je u tvojim rukama: tvoj zivot i zivot tvoje dece, isto kao i tvoj cekic i tvoj stetoskop! Znam, vrtis glavom, verujes da sam utopista... ili cak "crveni"?

Pitas se kada ce tvoj zivot postati dobar i siguran, Mali covece! Odgovor zvuci strano tvom bicu:
Zivot ce ti biti dobar i siguran kad tebi tvoj zivot bude znacio vise od sigurnosti, ljubav vise od novca, tvoja sloboda vise od partijskog misljenja ili javnog mjenja: kad sklad Betovenove ili Bahove muzike postanu sklad citave tvoje egzistencije (taj sklad je jos u tebi, Mali covece, negde duboko zapretan u nekom kutku tvoga bica!...

Vilhem Rajh - "Cuj, Mali covece!"

Petar Matic
06-02-12, 02:31
Kiki i ja smo se u stvari odlično poznavali. Naime, probao sam da je smuvam tačno tri puta. Prvi put nije ni došla na Stari Pravni jer se pre toga prebila u “Rock”-u pa su je odveli kući. Onda sam sledeći put napravio šemu da se kao slučajno sretnemo kod jedne naše zajedničke poznanice. Ja sam kasnio pola sata i kad sam se konačno pojavio ona je već bila otrsila pola litrice vinjaka. Probao sam da je stignem na brzaka i sve se završilo tako što sam se i ja ubio na mrtvo mesto pa, shodno tome, nisam bio ni za kurac. Treći, davljenik-se-i-za-slamku-vata pokušaj bio je, verovali ili ne, na prošlom dočeku nove godine. Zamislite optimistu koji devojku sa takvim sklonostima ka alkoholu muva na mestu gde se taj isti alkohol toči u hektolitrima i uz to je još besplatan? Da, da… Kiki je bila moja nikad prežaljena simpatija, nedosanjani san, nezavršena misao… I evo je sada preko puta mene, smeši mi se onim svojim volim-ceo-svet osmehom, pita me o svemu i svačemu poput radoznalog deteta, trepće svojim mačkastim okicama…
I pije ono vino k'o da joj je zadnje.
Bio sam omađijan i bespomoćan u isto vreme. Pričao sam sa njom o muzici, njenom bendu, knjigama, muškarcima i ženama, o tome kako održava toliko dugu kosu i koje su joj omiljene replike iz filmova… U jednom trenutku, negde oko pola dva, kada je Aca već uveliko džonjao na fotelji u uglu, Cane presamićen na kauču grlio balonče sa vinom i buncao gluposti, komšike sa Ducom Hladnjačom odmaglile u grad na otvaranje nekog fensi kafića, a Vojvoda i Dule obrađivali na terasi one dve male rokerke, Kiki se opet nagnula ka meni kao da hoće da mi šapne neku dugo čuvanu tajnu i upitala:
“Ej, Zlatni, znaš čime se sad bavim?”
“Da…”, promrmljao sam smetenjački, opčinjen dužinom njenih trepavica i načinom na koji je rekla ono Zlatni. “Ovaj, ne…”
“Crtam stripove.”, izjavila je ponosno.
“Stvarno?”
“Da. Hoćeš da vidiš?”
“Može.”
Oduševljeno je poskočila sa svog mesta, dograbila malu crnu torbicu i sela pored mene. Osetio sam miris lavande pomešan sa mirisom mleka. Udahnuo sam duboko da se ne bih ugušio od iznenadnog naleta panike koji me je dušmanski zgrabio za gušu.

D. Stojiljković - “Leva strana druma”

beli54nl
06-02-12, 16:12
Najveći trgovac na svetu

Moj sasvim posebni prijatelju, zahvaljujem ti na spremnosti da me saslušaš. I samom ti je znano koliko se silno trudim da opravdam veru koju imaš u mene.
Hvala ti, takođe, i za ovo mesto na kojem sada prebivam. I neka me nikad, ništa, ni posao, ni zabava, ma koliko časti ili zadovoljstva u sebi nosili, ne odvoje na duže vreme od ljubavi koja drži na okupu moju milu porodicu.
Pouči kako da igru života igram pošteno, odvažno, samouvereno i srčano.
Daruj mi nekoliko prijatelja koji će me razumeti, a ipak mi i dalje ostati prijatelji.
Podari mi blagostivo srce, kao i um koji neće zazirati od putovanja, premda na mom drumu, možda, neće biti putokaza.
Omogući mi da imam smisao za humor, kao i, tu i tamo, malo slobodnog vremena koje ći provesti u dokolici.
Pomozi mi da se izborim za najviša, opravdana priznanja za zasluge, za težnje koje u sebi nosim i za prilike što ih stvaram;a opet, učini da da ne zaboravim da predusretljivo i prijateljski pružim ruku svima onima kojima su potrebni ohrabrenje i pomoć.
Daj mi snagu da se suočim sa svime što će naići, kako bih bio odvažan u opasnosti, postojan u nedaćama, umeren u gnevu i uvek pripravan za svaki obrt sreće.
Omogući mi da se osmehujem umesto da se mrgodim, da sejem ljubazne umesto grubih i gorkih reči.
Učini da budem samilostan prema čemeru drugih, da shvatim da postoje skriveni jadi u svačijem životu, ma koliko mogao izgledati da je ispunjen vedrinom.
Učini da uvek ostanem dostojanstven u svakom svom životnom preduzeću-da ne budem, neosnovano, pun sebe, ali, isto tako, da ne podležem ni još ozbiljnijoj grešci, samopotcenjivanju.
U čemeru, neka mi mi dušu čini vedrom saznanje da bez senki ne bi bilo ni sunčeve svetlosti.
U neuspehu, učini da sačuvam veru.
U uspehu, učini da ostanem smeran.
Učini da postojano odrađujem svoj deo posla, pa i preko toga, što većma mogu;i kada svoj posao privedem kraju, zaustavi me i isplati onoliko koliko misliš da zaslužujem. I omogući, na kraju, da sa ljubavlju u srcu izreknem... jedno zahvalno: Amin

Og Mandino

beli54nl
06-02-12, 16:13
Srecan je onaj ko ume da voli

Od mojih prvih djachkih ljubavi, ostao sam stidvljivo, beznadezno i nesrecno zaljubljen u zene: svaka zena koju sam voleo izgledala mi je suvishe dobra za mene, gotovo nedostizna. Kao mlad nisam fletrovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam zene, ceznuo za njima i izbegavao ih. Sada, kad pochinjem da starim, zene su svuda oko mene iako ih nisam trazio. Chak je i moja vechita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje; u mom stanu, u svakom uglu ima ukosnica i podvezica. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom zivotu, u mirisu njihove kose, koze, pudera i parfema ja osecam da neko u meni zna chemu sve to vodi. Zna da ce mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do muchnine; da ova najskrivenija zudnja mora da se utoli i da umre, da cu iz ovog davno prizeljkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obichna krchma iz koje cu pobeci trom i bez secanja. Tako mora da bude i zato ispijam i ovaj bljutavi pehar i zatirem chenju koju sam tako dugo nosio u sebi.
Tako je oduvek bilo sa svim onim za chim sam zudeo: tek kada bih osetio da se moja zelja umara i lagano gasi, nedostupni i zeljeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: chovek je pozeli i pojede i njena draz i charolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam cheznuo za slobodom i taj pehar sam vec ispio, zeleo sam da budem sam, kao shto sam zeleo slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova zedj, drugachija, uvek drugachija. Kad se samo setim kako sam kao mlad posthovao brak i decu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih pozelim za sebe; imao sam i zenu i decu, moju dragu decu koju sam nezno voleo – a shta mi je svega ostalo! I slava je iznenada doshla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vreme sam zeleo da samo jednostavan i bezbrizan zivot bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kucicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kucu i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznachajno i pretvorilo se u prah! Kao shto sam u mladosti zarko prizeljkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Shpanija, Japan – i to je doshlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obishao sam svet i vratio se, i taj plod sam okusio i vishe nije imao onu draz!
To isto mi se sada deshava sa zenama. Nekada daleke, drugo zeljene i nedostupne, sada su moje. Bog zna shta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nezne grudi, i s chudjenjem drzim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema shta da mu zamerim – samo shto zasiti, brzo zasiti i vec slutim da cu ga ubrzo odbaciti. Chesto sam se pitao shto to moji prijatelji vide u meni, shta zene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u sushtini sam znao i znam shta ih privlachi i shta je to shto mi josh uvek daje izvesnu moc nad ljudima. Oni osecaju u meni ono shto zivot chini neobichnim i burnim, naslucuju impulse i osecanja koja su promenljiva ali snazna, osecaju moju cheznju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nechem novom. Taj impuls i ta zedj pomazu mi da prodjem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i uchinim irealnim, i da, izgarajuci i nadvisujuci ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.
Bilo je kasno kada sam se te prolechne noci popeio na brdo i vratio kuci; kisha je tiho pevushila u dudovom lishcu, pod mantilom se uz mene pripijala mala smedjokosa zena dok smo se oprashtali. Kada je sa mojih groznichavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kucom, videh kako se na kishovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde. Jedna od njih je bila moja srecna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam video; njoj ja sluzim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bednog haosa vodi prema tajni i charoliji. Ali ona je uvek i uvek me privlachi i upija svojim cutljivim, mistichnim pogledom.

Herman Hesse

Petar Matic
07-02-12, 09:34
."Nekoliko godina sam sistematski pokusavao da izbegnem snazna osecanja zato sto sam suvise propatio od tiranije ljubavi.Nikada ne osetiti divljenje,uzivati ne dajuci suvise vaznosti samom ushicenju,biti ravnodusan prema ljudskim stvarima,mnoge i prezirati,ali nikog ne mrzeti-to je bila osnova moje filozofije.
Nisam nameravao da vise ikoga volim,niti sam se nadao da ce mene neko zavoljeti.
Ti si razvejala sve moje odluke.Bicu mozda i srecan u tvojoj ljubavi,ali spokojan nikad vise.Pre nego sto sam tebe upoznao,bio sam spokojan,takav sam bio postao.Isao sam po pravoj liniji jednog narocitog sistema udesenog za jedan poseban slucaj.Razumeo sam sve u sebi,razdvojio i postavio na pravo mesto,tako da dotle u mom zivotu nije bilo ni jedno vreme kad sam bio tako spokojan,mozda su svi mislili da me upravo sada treba zaliti. Ti si dosla da vrhom prsta uzmutis sve to.Stari talog je opet iskipeo,jezero moje duse je uzdrhtalo. Ne zelim vise nikada da budem spokojan. Ostani uz mene, dajes mi mir koji je dragoceniji od spokoja, dragoceniji od zivota.... ostani uz mene....

beli54nl
07-02-12, 10:28
Cudesna sprava

Moj djed Rade plasio se ne samo raznih zivotinja (zmija, dazdevnjaka i riba) nego je zazirao i od mnogih sprava i masina: od pusaka, termometara, vaser-vage i tako dalje.Ni pod kakvim izgovorom u nasu kucu nije se smjela unijeti puska: ni puna ni prazna, ni pokvarena, ni rastavljena. Od pogleda na termometar djed je dobijao vrtoglavicu i stuzivalo bi mu se u stomaku, a od vaservage je zakretao glavu kao od urokljivih ociju. Medutim, jedino je prema satu oduvijek imao neko posebno strahopostovanje gledajuci u njemu tajanstveno bice koje zivi svojim zagonetnim zivotom, cistim i mudrim kao kod kakvog drevnog pravednika. Nije ga cak volio ni u ruke uzeti, bojeci se da ga na neki nacin ne obesveti i ne uprlja.
Djedov rodak Sava, stari lopov i nikakva vjera, cesto bi se oko toga dohvatio s djedom.
- Ma kako ti to zazires od sata kao da je pred tobom ziv stvor, a?
- Pa dasta je nego ziv - mirno kaze djed.
- Sat ziv?! - zabezekne se Sava.
- Ziv, bogme, i deset puta mudriji nego ti.
Iako bas nije bilo tesko ispasti mudriji od Save, starcic uvrijedeno puse:
- Mudriji od mene? O, vidi ti njega.
- Da, da. U po dana, u po noci, kad ti god drago, samo ga otvoris, a on ti cak, cak! - toliko i toliko sati. Ehe, dragi moj, a ti ne znas ni na koliko si mjesta supalj, a kamoli sta drugo. Djed poucno digne prst.
- Prema jednom satu, brate Savo, ti si jedna obicna bena.
- Dasta sam nego bena. Kod Babica se pece rakija, a ja ovdje kod tebe dzaba tupim zube - iskreno priznaje Sava i dize se da pode.
U nasoj kuci, otkad se zna i pamti, nikad niko nije imao sat, nit je ko znao da po njemu cita vrijeme. Moj stric Nidzo, kad se vratio sa solunskog fronta, pravio se da "zna u sat", ali kasnije se ispostavilo da on umije samo ponesto oko male kazaljke, pa je njegovo odredivanje vremena ispadalo, otprilike, ovako:
- Jos samo kolik za jedan nokat pa ce podne.
To "gledanje u sat" za mog je djeda bila jedna isto tako tajanstvena i pomalo natprirodna umjesnost kao i gatanje u dlan. Ako si roden za to, ti ces tu rabotu i nauciti, ako pak nisi, dzabe ti je.
Da zene ne znaju u sat i da to nisu zenska posla, to je za djeda bilo nesto sto se samo po sebi razumije. Jedne godine i nasa kuca dobi sat. Bilo je to ovako: Imao ti je djed jednog pobratima i prijatelja, nekog Petraka, samardziju po zanimanju. Taj ti je citave godine lutao ispod Grmeca, od sela do sela, i ljudima pravio i popravljao samare, propijajuci svoju zaradu cesto vec i na licu mjesta, uz domacina kod koga je radio.
Na Miholjdan, krsnu slavu nasu, Petrak je osvitao kod nase kuce, svecan i obrijan, i zdravio se s djedom:
- Pobratime Rade, da nam bude srecan danasnji svetitelj.
Ostao bi tako koji dan, napio se, napricao, ispregledao djedove samare i jednog jutra, evo ti ga, obuvena i potpasana, ljubi se s djedom i utjesno prorokuje:
- Brzo cemo se mi opet sresti, pobratime, okrugla je zemlja.
Jedne godine tako, rastajuci se s djedom, on mu pruzi povelik izlizan dzepni sat.
- Evo ti, pobratime, ovo ces mi sacuvati za dogodine. Zaradio sam ga u dobra covjeka, pa mi je sve strasivo da ga djegod ne propijem.
Djed obrisa oba dlana o caksire i primi sat pobozno kao naforu pred oltarom.
- U redu, pobro, bice pazeno k'o oci u glavi.
Sat je bio zakljucan u djedov sanduk i na njega se brzo i zaboravilo, sve dok ja jednog dana ne doperjah iz skole ponosito se sepureci:
- Djede, ja znam gledati u sat, ucili nas u skoli.
- Idi, beno, gdje ce dijete znati u sat. Hajde de, da si bar vojsku odsluzio, drugo bi bilo.
- Bogami, djede, znam. Znam ga i naviti pa da ide.
- E, e, lazi samo.
- Daj vamo pa ces vidjeti.
Moljakao sam, ulagivao se, aja, nije pomagalo. Tako cijenjenu stvar u djecje ruke, to je za djeda bio odvec velik rizik.
Sljedeceg Miholjdana pobratim Petrak ne pojavi se na nasoj slavi. Djed se zabrinu.
- Da nije bolestan, bog ti ga vidio?
Propitivao se za nj u varosi, na stocnoj pijaci, na crkvenom saboru, ali od pobratima ni traga ni glasa. Te jeseni niko ga pod Grmecom nije vidio. Na jednome mjestu djeda utjesise pricom kako je stari govorio da ce preko Une, u Kaure, da tamo pretresa i pravi samare.
- Bogami ce njega, onako pijana, gdjegod umlatiti i opljackati Kauri, lopovi su to - vajkao se djed.

Jednog popodneva, tek sto stigoh iz skole, djed me tajanstveno pozva u svoj sobicak. Bio je sam kod kuce.
- Odider vamo.
Poceprkao je po svom sanduku, izvadio iz plave hartije Petrakov sat i nepovjerljivo me pogledao.
- A znas ga naviti, velis?
- Znam.
- Deder.
Starac me usjede na svoj krevet, stavi mi sat u ruke i bez daha se zagleda u moje prste. Kad je navijanje bilo gotovo i sat zacaktao jasno i ravnomjerno, on ga uze u ruke, prinese desnom uvu i sav ozaren prosaputa:
- Aha, radi, radi, kuca!
Spustio je sat u krilo kao da se odmara, zagledao se nekud u daljinu i obradovano protepao:
- A, znao sam ja da je on ziv, rda jedna. Ziv i zdrav.
- Ko to, djede?
- Moj pobro. Da je on mrtav, i njegov bi sat umro. Pa da, tako ti je to.
Toga popodneva djed je bio toliko udobrovoljen da me je navece cak i u mlin poveo. Do dugo u noc sjedili smo na mlinskom pragu i gledali u pun mjesec, nas dvojica, velika i mala bena, a okolo su regatale zabe pa uz tu kreketaljku nisi znao jesi li jos na zemlji ili zajedno s mjesecom ronis kroz rasperjane naviljke oblaka.

B.Copic

beli54nl
07-02-12, 10:32
Brod u magli

Ispricao nam je ovo jedne snježne, na vjetru uzdrhtale noci u svojoj izdvojenoj kuci u dolini Kadiše.
Razgrcuci na ognjištu pepeo krajem štapa koji mu je bio u ruci, rece:
"Hocete da vam kažem zašto sam tužan.
Hocete da vam ispricam onu tužnu pricu koju sjecanje svakoga dana i svake noci u meni iznova vraca.
Dosadilo vam je moje cutanje. Smeta vam moje uzdisanje i mrzovolja. Rekli ste jedan drugom: kako da uđemo u kucu njegove ljubavi, ako nam ne otvori vrata na hramu svog bola?
U pravu ste. Onaj ko s nama ne dijeli bol, ne može biti saucesnik ni u cemu drugom.
Zato saslušajte moju pricu. Saslušajte me bez sažaljenja, jer sažaljenje je za slabe, a ja sam, u svom bolu, još uvijek jak.
Od rane mladosti, i u snu i na javi imao sam viziju žene cudnog izgleda. Vidio sam je u nocima osame kako stoji pored mog kreveta. U tom miru cuo bih njen glas. Ponekad bih sklapao oci i osjecao dodir njenih prstiju na celu. Otvarao sam oci, ustajao u strahu, osluškujuci šapat nicega.
Govorio sam sebi: Je li me mašta odvela toliko daleko da sam se izgubio u magli? Jesam li ženu lijepog lika, prijatnog glasa, nježnog dodira, stvorio od snova da bi zauzela mjesto neke stvarne žene? Da li se pomješala sa mojom svješcu, tako da sam njene sjenke pretvorio u voljenu saputnicu, s kojom se družim, i u kojoj tražim oslonac, zbog koje se udaljavam od ljudi, ništa ne cujem i ne vidim, ne bih li je ugledao i cuo njen glas? Jesam li poludio? Jesam li opsjednut covjek koji je pobjegao u samocu i od utvara samoce izmislio saputnicu i drugaricu?
Rekoh "drugaricu" i vi se cudite tome. Ali postoje neobicna iskustva, mi ih poricemo, jer se javljaju u nevjerovatnom obliku. Naše cuđenje i poricanje, međutim, ne znace da ona u nama nisu stvarna. Ova žena iz mašte je bila moja drugarica. Djelila je sa mnom radosti i želje. Ujutru bih je ugledao naslonjenu na uzglavlje mog kreveta kako me gleda djetinje cisto, nježno kao majka. Pomagala mi je u svemu. Za stolom je uvijek bila sa mnom, razgovarala, pitala za mišljenje. Uvece bi prilazila i rekla: "Pođimo brdima i dolinama, dovoljno smo ovde boravili". Tada bih ostavljao posao i polazio držeci je za ruku, sve dok ne bismo sjeli na stijenu zagledani u suton, kad dospijemo na neko udaljeno mjesto umotano u vecernji pokrivac, uronjeno u caroliju spokoja. Ponekad bi pokazivala oblake pozlacene zalaskom sunca, ponekad tražila da cujem cvrkut ptice u molitvi zahvalnosti i mira, prije nego među granjem potraži prenocište.
Toliko puta je došla kada sam bio zabrinut i nemiran. Primjetio bih je onda kada bih se smirio.
Toliko puta sam sretao ljude krijuci u sebi pobunu protiv onog što mi se ne dopada u njima, ali bi se oluja pretvorila u nebesku pjesmu uvijek kada bi među njima ugledao njen lik.
Toliko puta sam sjedio usamljen s macem životne boli u srcu, s lancima zagonetki postojanja oko vrata. Osvrtao bih se i vidio je zagledanu u mene sa svijetlom u ocima. Oblaci su se razilazili, srce zablistalo, život izgledao prepun radosti.
Pitate: Jesam li ovim neobicnim stanjem bio zadovoljan? Pitate: Može li u cvijetu mladosti biti dovoljno ono što nazivate iluzija, mašta, san - cak duševna bolest?
Kažem vam da su godine koje sam ovako proveo najljepši, najsretniji, najprijatniji i najspokojniji dio života koji znam. Kažem vam da sam sa svojom etericnom saputnicom predstavljao apsolutnu, cistu ideju koja kruži tragom sunceve svjetlosti, plovi morima, krece se mjesecinom obasjanim nocima, raduje se pjesmama koje niko nije cuo i zastaje pred prizorima koje niko nije vidio. Život, cijeli život je ono što duhom iskusimo. Postojanje, sveukupno postojanje sadržano je u onome što saznajemo i potvrđujemo tako da se tome radujemo ili zbog toga patimo. Ja sam nešto duhom iskusio. Doživljavao sam to svakoga dana i noci sve dok nisam napunio tridesetu godinu života.
Kamo srece da nisam napunio tridesetu. Kamo srece da sam hiljadu i jedan put umro prije nego sam napustio tu godinu koja mi je ukrala najlepši dio života, ranila moje srce, zaustavila me u vremenu kao suvo, ogoljeno i usamljeno stablo, tako da njegove grane ne plešu na pjesme vjetra, niti ptice savijaju gnijezda u njegovom lišcu i među njegovim cvjetovima."
On zacuta na trenutak okrenuvši glavu, zatvorenih ociju, opuštenih ruku. Sav se pretvorio u ocaj. Cutali smo u ocekivanju da pricu nastavi. Podigao je kapke i isprekidanim glasom, koji je dolazio iz dubine ranjenog bica, rece:
"Sjecate se da me je prije dvadeset godina vladar ovog gorja poslao u Veneciju u naucnu misiju. Dao mi je da ponesem pismo za dužda, s kojim se upoznao u Konstantinopolju.
Napustio sam Liban i isplovio talijanskim brodom. Bilo je to u aprilu mjesecu, kad duh proljeca treperi zrakom, previja se u morskim valovima, pojavljuje u lijepim slikama na bijelim oblacima skupljenim na horizontu. Kako da vam opišem to vrijeme koje sam proveo na brodu? Snaga ljudske rijeci ne prelazi granice ljudske spoznaje i osjecanja. Duh posjeduje ono što je dalje od spoznaje i tananije od osjecanja. Kako da vam to naslikam rijecima?
Godine koje sam proveo sa svojom etericnom saputnicom su godine prijateljstva i bliskosti, spokoja i zadovoljstva. Ni pomislio nisam da bol vrijeba iza zastora srece i da je gorcina talog koji miruje na dnu moje caše. Ali, oduvijek sam znao da ce uvenuti cvijet procvao na oblaku i nestati pjesma koju su otpjevale nevjeste svitanja. Kada sam napustio ova brda i doline, moja saputnica je sjela blizu mene u kolima koja su me odvela do obale. Moja drugarica je ta tri dana, koja sam proveo u Bejrutu prije puta, išla tamo gdje sam ja išao, zastajala kada bih ja zastao. Uvijek kada bih sreo nekog prijatelja, vidio sam kako mu se osmjehuje. Kada bih išao nekud u posjetu, osjetio bih njenu ruku u svojoj. Kada bih sjedio na hotelskoj terasi slušajuci zvukove grada, dijelila je moje misli. Ali, kada me je camac odvojio od bejrutske luke, onoga trena kada sam stupio na brod, osjetio sam da se nešto promijenilo u svemiru moga duha, osjetio sam neku snažnu i nevidljivu ruku kako me hvata za podlakticu. Cuo sam glas iz dubina kako mi na uvo šapuce: 'Vrati se odakle si došao. Siđi u camac i vrati se na obalu svoje zemlje, prije nego brod isplovi.'
Brod je isplovio. Bio sam slican vrapcu u kandžama jastreba koji kruži širokim prostranstvom. Kada je došlo vece, pošto su libanski vrhovi nestali u morskoj izmaglici, stajao sam sâm na prednjem dijelu broda. Djevojke iz mojih snova, žene koju sam zavolio, žene koja je pratila moju mladost, nije bilo pored mene. Slatka djevojcica, ciji sam lik vidio kad god bih pogledao u nebo, ciji sam glas cuo kad god bih osluškivao tišinu, ruku dodirivao kad god bih ispružio ruku. Na ovom brodu je nije bilo, i po prvi put, prvi put sam stajao sâm ispred noci, mora i svemira.
Tako sam putovao od mjesta do mjesta zovuci u sebi svoju saputnicu, gledajuci u valove koji se prevrcu, ne bih li, možda, njen lik ugledao u bjelini pjene.
U ponoc, kada su putnici otišli na spavanje i kada sam ostao sâm, izgubljen i nemiran, iznenada sam se osvrnuo i vidio kako stoji u magli na nekoliko koraka od mene. Uzdrhtao sam i pružio ruke prema njoj vicuci: 'Zašto si me napustila?... Zašto si me dala samoci? Kuda si otišla? Gdje si bila? Dođi bliže, dođi meni i ne ostavljaj me više.'
Nije mi prišla, štaviše nije se pomakla s mjesta. Na njenom licu utisnuo se izraz neviđenog bola i tuge. Rece tiho: 'Došla sam iz morskih dubina da te na casak vidim. Ponovo cu otici tamo. Idi u svoju kabinu, odmaraj se i sanjaj.'
Rece ovo, pomješa se s maglom i nestade. Poceo sam da je dozivam kao gladno dijete. Širio sam ruke i dohvatao samo vlažni zrak noci.
Ušao sam u kabinu s necim što se u mojoj duši kolebalo, borilo, spuštalo i uzdizalo. U utrobi tog broda bio je još jedan brod na moru ocaja i sumnje. Zacudo, samo što sam položio glavu na jastuk, kapci su otežali, tijelo klonulo, tako da sam se predao dubokom snu sve do jutra. Sanjao sam. Vidio sam svoju saputnicu na krizu od procvjetalog jabukovog drveta. Krv je kapala iz njenih dlanova i stopala na kriz, slivala se na travu i mješala s opalim cvjetovima.
Brod je danonocno plovio između dvije pucine, ali ja nisam znao jesam li covjek koji se nekim ovozemaljskim poslom zaputio nekud daleko ili sjenka izgubljena u svemiru u kojem postoji samo magla. Moje saputnice nije bilo u blizini. Njenog lika nije bilo ni u snu ni na javi. Uzaludno sam dozivao moleci i prizivajuci tajne sile da cujem njen glas, vidim njen obris, osjetim dodir njenih prstiju na celu.
Ovako sam proveo cetrnaest dana. U podne petnaestog dana iz daljine se ukazala talijanska obala. Brod je toga dana uvece ušao u venecijansku luku. Prišle su šarene gondole da putnike i njihov prtljag prebace do grada.
Poznato vam je da se Venecija nalazi na desetinama malih, tijesno grupiranih ostrva, tako da su ulice kanali, zgrade i palace u vodi, gondole zamjenjuju kola.
Kada sam s broda sišao u gondolu, lađar me je upitao:
-Kuda želite, gospodine?
Cim sam spomenuo dužda, pogledao me je s pažnjom i poštovanjem, i poceo da vesla.
Gondola je krenula. Bilo se vec smracilo. Noc je svoj plašt spustila na grad. Zasvjetlili su prozori palaca, bogomolja i sastajališta. Njihov odbljesak svjetlucao je i treperio u vodi. Venecija je podsjecala na san pjesnika koji se zanosi neobicnim prizorima i predjelima iz mašte. U blizini mjesta na kojem se kanal spajao s drugim zacula su se sa svih strana zvona, ispunjavajuci nebo tužnim, isprekidanim jecajima koji donose strah. Iako sam bio u nekoj vrsti transa, odvojen od spoljnjeg svijeta, ovi metalni zvuci probadali su kao klinovi moje grudi.
Gondola se zaustavila uz kamene stepenice koje su se iz vode uzdizale do plocnika. Lađar se okrenu prema meni i rukom pokaza na palacu okruženu baštom. Rece: 'To je ovde'. Izašao sam iz gondole i polako krenuo prema kuci. Lađar je s torbom na leđima išao za mnom, sve dok mu nisam dao novac kada smo stigli do vrata. Pokucao sam i vrata su se otvorila. Zatekoh ožalošcenu poslugu. Skrivali su suze i jecaje. Zacudio me je prizor i nisam znao šta da radim.
Odmah mi priđe jedan sredovjecan sluga. Pogleda me natecenih kapaka. Nakon uzdaha upita: 'Šta želite gospodine?' Rekoh: 'Ovo je kuca venecijanskog dužda?' Klimnuo je glavom potvrdno.
Tog casa izvadio sam pismo koje je poslao libanski vladar i pružio mu ga. Cutke je pogledao adresu, zatim polagano krenuo prema vratima na kraju hodnika.
Za sve vrijeme u meni ne bijaše ni misli ni želja. Prišao sam jednoj mladoj sluškinji i upitao za razlog njihove žalosti. Odgovorila je tužno: 'Pa zar niste culi da je duždova kcerka danas umrla?!'
Nije više ništa rekla. Dlanom je pokrila lice i briznula u plac. Zamislite kako se osjeca covjek što je preplovio more kao maglovita, nejasna misao, koju je neki nebeski gorostas bacio u pjenušave valove i sivu maglu. Zamislite kako se osjeca mladic koji se dvije nedjelje krece između jauka ocaja i vriska pucine i na kraju se puta nađe pred vratima kuce u kojoj se krecu tužne sjenke i koju ispunjavaju bolni jecaji. Zamislite stranca koji gostuje u palaci koju je natkrilila smrt.
Vratio se sluga koji je odnio pismo svom gospodaru. Naklonio se rekavši: 'Izvolite, gospodine. Dužd vas ocekuje.'
Rece ovo i pođe ispred mene. Išao sam za njim, sve dok mi kod vrata na kraju hodnika nije dao znak da uđem. Ušao sam u prostranu odaju s visokim plafonom, osvjetljenu svijecama. U njoj su sjedili neki uglednici i svecenici. Svi su cutali. Kad sam napravio nekoliko koraka, ustade jedan starac sijede brade, s bremenom tuge na povijenim leđima i bolom na licu. Prišao mi je i uzeo me za ruku rekavši: 'Žao mi je da ste došli iz daleka i zatekli nas u žalosti za najdražim. Ali nadam se da vas naš gubitak nece sprijeciti da obavite ono zbog čega ste došli. Budite spokojni, mladicu.' Zahvalio sam mu na lijepim rijecima uz izraze saucešca zbog njegovog gubitka, u nekoliko smušenih rijeci.
Starac me povede do stolice pored mjesta gdje je sjedio. Pridružio sam se ostalima koji su cutke sjedili, gledajuci krišom njihova tužna lica, slušajuci njihove uzdahe. U grudima su se skupljali jad i tuga. Poslije su ljudi jedan za drugim odlazili i sa ožalošcenim ocem u pustoj prostoriji sam ostao samo ja. Tada sam ustao i prišao mu s rijecima: 'Dopustite mi, gospodine, da odem'. On se usprotivio govoreci: 'Nemojte, prijatelju, nemojte ici. Budite naš gost ako vam ne smeta da gledate našu tugu i slušate naš plac.' Postidjele su me njegove rijeci i sagnuo sam glavu u znak pristanka. On nastavi: 'Vi Libanci ste najbolji domacini na svijetu. Ostanite kod nas da vam pružimo bar dio onoga što stranac dobije u vašoj zemlji!'
Odmah zatim nesretni starac je pozvonio srebrnim zvonom i uđe sobar u brokatnoj odjeci. Starac mu rece pokazujuci na mene: 'Odvedi našeg gosta u sobu na istocnoj strani. Posluži ga jelom i picem i pobrini se o njemu.'
Sobar me je odveo u jednu prostranu, prelijepo uređenu sobu s raskošnim namještajem, slikama i svilenim tapiserijama na zidu. Na sredini je bio skupoceni krevet prekriven vezenim pokrivacima i jastucima.
On ode i ja se srucih na stolicu razmišljajuci o sebi, ljudima oko mene, svojoj samoci i onome što se desilo na pocetku mog boravka u tako dalekoj zemlji.
Vratio se s tacnom na kojoj je bilo jelo i pice i postavi je ispred mene. Pojedoh nešto na silu, zatim sobaru rekoh da može da ide.
Dva sata sam proveo hodajuci po sobi ili stojeci uz prozor zagledan u nebo, osluškujuci glasove lađara i šum njihovih vesala po vodi, sve dok, iscrpljen nesanicom i misli podeljenih između vidljivog i nevidljivog, nisam legao predan transu u kojem se spajaju san i java, kolebaju sjecanje i zaborav, kao što se na obali smjenjuju plima i oseka. Bio sam nalik na nijemo poprište na kojem su sukobljene nijeme vojske, smrt im uzima vojnike i oni cutke umiru.
Ne, ne znam koliko sam vremena proveo u ovom stanju. U životu postoji prostor koji savladava naš duh, ali nemjerljiv ovozemaljskim vremenskim aršinima.
Ne, ne znam koliko sam vremena proveo u ovom stanju. Tada sam samo znao, i sada znam, da sam u tom nejasnom stanju osjetio da neko bice stoji u blizini mog kreveta, osjetio sam da neka sila podrhtava u prostoru. Neko etericno bice me je zvalo, ali bez glasa, uznemiravalo, ali bez znaka. Ustao sam i uputio se u hodnik privucen necim neodoljivim. Išao sam, ali nesvjesno. Kretao sam se kao u snu. Kretao sam se svijetom izvan vremena i prostora, sve dok na kraju hodnika nisam ušao u ogromnu prostoriju sa mrtvackim sandukom na sredini, pod svjetlom mnoštva svijeca na obe strane, okruženim cvijecem. Prišao sam, kleknuo i pogledao. Pogledao sam i vidio lik moje saputnice. Iza vela smrti vidio sam lik moje saputnice iz snova. Vidio sam ženu prema kojoj sam osjecao više od ljubavi. Bila je mrtvo, nepomicno bijelo tijelo u bijeloj odjeci i bijelom cvijecu, koje prekriva spokoj beskraja i strah od vjecnosti.
Bože! Gospodaru ljubavi, života i smrti, stvorio si naš duh i poslao u svijetlo i tamu. Ti si stvorio naše srce i u njega udahnuo otkucaje nade i bola. Ti, ti si moju saputnicu pretvorio u beživotno tijelo, ti si me vodio ovozemljaskim putevima, ne bi li mi pokazao da život skriva smisao umiranja, radost smisao patnje. Ti si u pustinji moje samoce posadio bijeli ljiljan i onda me poveo u neku daleku dolinu, da mi pokažeš da je to uveli cvijet koji umire!
Da, drugovi moji, saputnici moje samoce, Bog mi je nasuo gorku cašu. Nek bude Božja volja. Mi - ljudi, mi - treperava prašina u beskraju, samo možemo da se pokorimo. Ako zavolimo, ta ljubav ne zavisi od nas niti pripada nama. Ako se radujemo, radost nije u nama vec u životu samom. Ako patimo, ne boli nas rana, vec je bol u prirodi samoj.
Moja prica nije za žaljenje. Onaj ko se žali, sumnja u život. Ja sam vjernik koji vjeruje u logiku gorcine prisutne u svakom gutljaju našeg nocnog pica. Vjerujem u ljepotu klinova u mojim grudima. Vjerujem u milost prstiju od željeza koji kidaju opnu moga srca.
Eto, to je moja prica. Kako da je završim, kad ona nema kraj? Dugo sam klecao pred djevojkom na odru koju sam zavolio u snu i gledao u njeno lice, sve dok zora nije dotakla staklo na prozorima. Ustao sam i vratio se u sobu naslonjen na ljudski bol, povijen pod teretom vjecnosti.
Tri tjedna kasnije napustio sam Veneciju. Vratio sam se u Liban, kao da nosim tisucu godina iza sebe. Vratio sam se kao i svaki drugi Libanac - iz tuđine u tuđinu.
Oprostite mi, dugo sam govorio. Oprostite!"

Khalil Gibran

Petar Matic
08-02-12, 04:41
Mi smo se sreli na zvijezdi što se zove Zemlja. Naš put kroz vrijeme u ovaj čas (čas svijetli kao cilj ) stoji za nama dalek, gotovo beskrajan, da smo već zaboravili naš početak odakle smo pošli. Sada stoji ruka u ruci, pogled u pogledu. Kroz naše ruke, i kroz naše poglede zagrlile su se naše duše. O kad se opet rastanemo i pođemo na naše tamne putove kroz beskraj, na kojoj ćemo se opet sresti zvijezdi? I hoće li pri novom susretu opet naše duše zadrhtati u tamnom sjećanju da bijasmo nekada ljudi koji su se ljubili na nekoj zvijezdi što se zove Zemlja?

Antun Branko Šimić

beli54nl
08-02-12, 12:48
‚‚Život ratnika nikako ne može biti hladan, usamljenicki i lišen osecanja, jer se zasniva na njegovoj ljubavi, odanosti i požrtvovanju prema njemu najmilijem. A ko je to, zapitacete, njemu najmiliji?...
‚‚Henarova ljubav, to je ovaj svet. Malocas je grlio ovu ogromnu zemlju, ali buduci da je tako mali, mogao je jedino da pliva po njoj. No zemlja zna da je Henaro voli i zato mu posvecuje pažnju. Zbog toga je Henarov život ispunjen do vrha i zato ce, ma gde bio, on biti pun. Henaro luta stazama svoje ljubavi i, magde bio, on je celovit.
Don Huan je cucnuo ispred nas. Nežno je pomilovao zemlju.
‚‚Ona je ta izuzetna ljubav dvojice ratnika‚‚ rece on. ‚‚Ova zemlja, ovaj svet. Za ratnika nema vece ljubavi....Jedino ako voli ovu zemlju s nepokolebljivom ljubavlju, covek se može rešiti svoje tuge‚‚ rece don Huan. ‚‚Ratnik je uvek radostan, zato što je njegova ljubav nepromenljiva i što ga njegova najmilija, ova zemlja, grli i daruje mu nepojmljive poklone. Tuga pripada samo onima što mrze nju koja pruža utocište njihovom bicu.‚‚
Don Huan ponovo nežno pomilova zemlju.
‚‚Ovo divno bice, koje je živo u u svim svojim najskrivenijim kucima i koje razume svako osecanje, umirilo me, izlecilo moj bol, a kad sam konacno potpuno shvatio da ga volim, naucilo me da budem slobodan.‚‚
Zacutao je. Tišina oko nas bila je zastrašujuca. Vetar je tiho zviždao i odnekud iz daljine donosio lavež usamljenog psa.
‚‚Oslušni taj lavež‚‚, nastavi don Huan. ‚‚ To je nacin na koji mi moja voljena zemlja pomaže da ti sad iznesem poslednje što imam da ti kažem. To lajanje je nešto najtužnije što covek može da cuje. Taj pseci lavež je sneni glas nekog coveka‚‚, rece don Huan. ‚‚Dolazi od neke kuce u onoj dolini prema jugu. To covek kroz lavež svog psa, buduci da su združeni u robovanju za ceo život, urla svoju tugu, svoju dosadu. Moli smrt da mu dodje i oslobodi ga teških i mukotrpnih okova života...Taj lavež i samoca koju on stvara govore o osecanjima ljudi‚‚ nastavi on. ‚‚Ljudi ciji je život bio kao jedno nedeljno popodne, popodne koje, sve u svemu, nije bilo bedno, ali zato vruce, dosadno i neprijatno. Znojili su se i mnogo nervirali oko sitnica. Nisu znali kuda da idu, šta da rade. Njih je to popodne ostavilo jedino sa secanjem na tricava uzrujavanja i jednolicnost, i onda se primaklo kraju; vec se spustila noc.‚‚
Protivotrov tom otrovu jeste u njoj‚‚, rece don Huan milujuci zemlju. ‚‚Objašnjenje vraceva ne može nikako osloboditi dušu. Uzmimo vas dvojicu. Dobili ste objašnjenje vraceva, ali to što ga znate, uopšte ne menja stvar. Usamljeniji ste više nego ikad, jer bez nepokolebljive ljubavi prema bicu koje vam pruža svoje okrilje, samoca je usamljenost.
Jedino ljubav prema tom velicanstvenom bicu može osloboditi ratnikov duh; a sloboda je radost, sposobnost, i prepuštanje uprkos tome što joj se covek suprostavlja. To je poslednja lekcija.‚‚...

Don Huan

beli54nl
08-02-12, 12:54
Travnicka hronika

Bosanski fratar i mladic iz Francuske imali su ocigledno još od onog prvog susreta na Kupresu osecanje simpatije i poštovanja jedan prema drugom. Docniji susreti u Gucoj Gori samo su ih još više zbližili. Obojica mladi, vedri i zdravi ljudi, oni su zalazili u razgovor pa i u prijateljsku prepirku sa zadovoljstvom, bez zadnjih misli i licne sujete.

Izdvojivši se malo i posmatrajuci kroz zamagljeni prozor gola drveta posuta sitnim snegom, oni su razgovarali o Bosni i Bosancima. Defose je tražio podatke i objašnjenja o katolickom življu i radu fratara. A zatim je i sam kazivao svoje dosadašnje utiske i iskustva, iskreno i mirno.

Fratar je odmah video da „mladi konzul“ nije gubio vreme u Travniku, nego da je sakupio mnogo podataka o zemlji i narodu, pa i o katolickom življu i radu fratara.

Obojica su se slagala da je život u Bosni neobicno težak i narod svih vera bedan i zaostao u svakom pogledu. Tražeci razloge i objašnjenja tome stanju, fratar je sve svodio na tursku vladavinu i tvrdio da nikakvog boljitka ne može da bude dok se ove zemlje ne oslobode turske sile i dok tursku vlast ne zameni hrišcanska. Defose nije hteo da se zadovolji tim tumacenjem, nego je tražio razloge i u hrišcanima samim. Turska vladavina stvorila je, tvrdio je on, kod svojih hrišcanskih podanika izvesne karakteristicne osobine, kao pritvorstvo, upornost, nepoverenje, lenost misli i strah od svake novine i svakog rada i pokreta. Te osobine, nastale u stolecima nejdnake borbe i stalne odbrane, prešle su u prirodu ovdašnjeg coveka i postale trajne crte njegovog karaktera. Nastale od nužde i pod pritiskom, one su danas, i bice i ubuduce, velika prepreka napretku, rdavo naslede teške prošlosti i krupne mane koje bi trebalo iskoreniti.

Defose nije krio da je iznenaden uporstvom kojim se u Bosni ne samo Turci nego i ljudi svih ostalih vera brane od svakog uticaja, pa i najboljeg, opiru svakoj novini, svakom napretku, pa i onom koji je moguc i pod sadašnjim prilikama i zavisi samo od njih. Dokazivao je svu štetnost te kineske ukocenosti, takvog zazidivanja od života.

-Kako je mogucno - pitao je Defose - da se ova zemlja smiri i sredi da primi bar onoliko civilizacije koliko njeni najbliži susedi imaju, kad je narod u njoj podvojen kao nigde u Evropi? Cetiri vere žive na ovom uskom, brdovitom i oskudnom komadicu zemlje. Svaka od njih je iskljuciva i strogo odvojena od ostalih. Svi živite pod jednim nebom i od iste zemlje, ali svaka od te cetiri grupe ima sedište svoga duhovnog života daleko, u tudem svetu, u Rimu, u Moskvi, u Carigradu, Meki, Jerusalimu ili sam bog zna gde, samo ne onde gde se rada i umire. I svaka od njih samatra da su njeno dobro i njena korist uslovljeni štetom i nazatkom svake od ostale tri vere, a da njihov napredak može biti samo na njenu štetu. I svaka od njih je od netrpeljivosti nacinila najvecu vrlinu i svaka ocekuje spasenje odnekud spolja, i svaka iz protivnog pravca.

Fratar ga je slušao sa osmejkom coveka koji smatra da zna stvari i nema potrebe da svoja znanja proverava ili proširuje. Ocigledno rešen da mu protivreci po svaku cenu, on je dokazivao da njegov narod, s obzirom na prilike u kojima se nalazi, može da živi i postoji samo ovakav kakav je, ako ne želi da se odrodi, izmetne i propadne.

Defose mu je odgovarao da jedan narod, ako pocne da usvaja zdraviji i razumniji nacin života, ne mora zato da se odrekne svoje vere i svojih svetinja. Po njegovom mišljenju upravo fratri bi mogli i morali da rade u tom pravcu.

-Eh, dragi gospodine, - govorio je fra Julijan sa onom koketerijom coveka koji brani konzervativne teze - eh, lako je vama govoriti o potrebi materjalnog napretka, i o zdravim uticajima, i kineskoj ukocenosti, ali da smo mi bili manje kruti i otvarali vrata raznim „zdravim uticajima“, danas bi se moji parohijani Pero i Anto zvali Mujo i Huso..."

I.Andric

Petar Matic
09-02-12, 03:49
..Svoj život moramo zamišljati i primati široko, koliko god možemo; sve, pa i nečuveno, mora u njemu da bude mogućno. To je u osnovi jedina hrabrost koja se od nas traži: biti hrabar za najneobičnije, najčudnije što nas može zadesiti na našem životnom putu. To što su ljudi u ovom smislu bili kukavice nanelo je beskrajne štete životu; doživljaji nazvani "prividjenjima", celi takozvani "svet duhova", smrt, sve ove nama tako srodne stvari toliko su svakodnevnim odupiranjem istisnute iz života da su čula kojima bismo mogli da ih uhvatimo potpuno zakržljala.

O Bogu da i ne govorimo. Ali strah pred neobjašnjivim nije samo osiromašio život pojedinca već su i odnosi čoveka prema čoveku njime ograničeni, tako reći izdignuti iz rečnog korita beskrajnih mogućnosti i bačeni na ugarenu zemlju kraj obale gde se ništa ne zbiva. Jer nije samo lenost ono što čini da se ljudski odnosi tako neizrecivo jednoliko i neobnovljeno ponavljaju od slučaja do slučaja, nego i strah od nekog novog, nedoglednog doživlaja kome čovek veruje da nije dorastao. Ali samo onaj ko je pribran za sve, ko ne isključije ništa, pa ni najzagonetnije, preživljavaće odnos prema drugom biću kao nešto živo i iscrpšće čak i svoj sopstveni život. Jer čim ovaj život pojedinca zamislimo kao veći ili manji prostor, odmah se pokaže da većina ljudi poznaju samo jedan ugao svog prostora, mesto kraj prozora, usku prugu po kojoj se kreću gore - dole. Na taj način osećaju izvesnu sigurnost.

Pa ipak je toliko čovečnija ona nesigurnost puna opasnosti koja zatvorenike u pričama E. A. Poa goni da opipaju oblike svoje strašne tamnice, da bi upoznali neizrecivi užas svog boravišta. A mi nismo zatvorenici. Oko nas nisu postavljene zamke i klopke, i nema ničega što bi trebalo da nas plaši ili muči. Postavljeni smo u život kao u element kome najbolje odgovaramo, i mi smo, povrh toga, prilagodjavanjem kroz hiljade i hiljade godina postali toliko slični ovom životu da se, ako smo nepomični, zahvaljujući uspeloj mimikriji jedva razkikujemo od svega što nas okružuje. Nemamo razloga da gajimo nepoverenje prema našem svetu, jer taj svet nije protiv nas. Ako u njemu ima užasa, to je naš užas, ako ima ponora, ti ponori pripadaju nama, ako ima opasnosti, onda moramo pokušati da ih zavolimo.

Ako svoj život podesimo prema načelu koje nam savetuje da se uvek držimo onog što je teško, onda će ono što sada još izgleda ponajviše tudje postati nam najprisnije i najpouzdanije. Kako bismo mogli da zaboravimo one drevne mitove što stoje na počecima svih naroda, mitove o zmajevima koji se u odsudnom trenutku pretvaraju i kneginjice; možda su svi zmajevi našeg života kneginjice koje samo čekaju da nas jednom vide kao lepe i hrabre ljude. Možda je sve što je strahotno u najdubljoj osnovi upravo ono bespomoćno što od nas traži pomoći...

Rajner Marija Rilke – “Pisma mladom pesniku”

beli54nl
09-02-12, 11:55
Svetlost Cudesnog

Prtljag pokleknu. Rinsvind podje dalje. Posto je presao nekoliko metara, zastade i oslusnu. Nije bilo nikakvog zvuka. Kada se okrenuo, Prtljag je bio tamo gde ga je ostavio. Izgledao je nekako scucureno. Rinsvind promisli na trenutak. 'Ajde dobro' rece. 'Dolazi!.
Okrenuo se i uputio ka Univerzitetu. Posle nekoliko minuta, Prtljag kao da je doneo odluku. Ponovo je protegnuo nozice i zatrupkao za njim. Nije izgledalo kao da mu je ostalo puno izbora. Isli su kejom, pa u grad, dve
tackice u iscezavajucem krajoliku, koji je, kako se perspektiva sirila, obuhvatio i sicusni brod na pocetku putovanja preko sirokog zelenog mora, koje je bilo tek deo blistavog kruznog okeana, na oblacima prosaranom Disku, na ledjima cetiri dzinovska slona koji su stajali na oklopu ogromne kornjace. Koja ubrzo postade odsjaj medju zvezdama, i isceznu.

Teri Pracet

beli54nl
09-02-12, 11:56
"Sabirni centar"

"JANKO: Dragi profesore, bio si ovde za trenutak, ali dovoljno dugo da vidiš kako mrtvujemo. I moraš priznati, nije nam loše kao što se priča. Da nemamo osobine živih ljudi, bilo bi nam mnogo bolje. Veruj mi, profesore, nikad se za života ne bih usudio da ti držim posmrtni govor, jer šta reći čoveku kad ne znaš kud ide; pričati pokojniku hvalospeve nije pametno - to se čoveku kaže dok je živ. Zato nam umiru samo dobri ljudi, a živimo medju pokvarenjacima. Pošto veoma dobro znam gde se vraćaš, usudjujem se da ti održim predživotni govor!
KESER: Skrati malo!
JANKO: Dragi profesore, čeka te sve ono zbog čega si umro. Čeka te ponovo nesigurna budućnost. Iza nas pokojnika je sigurna prošlost. Ostavljaš nas posle kraće smrti - neka ti je lak život! JANKO: Kažem ja vama... ovaj je nov! Da nemate u džepovima koju cigaretu?
(Profesor iz džepa izvadi paklo duvana i upaljač. Ponudi prisutne i većina pripali...)
JANKO: Baterije od 4,5 volta sigurno nemate?
PROFESOR: Baterije?
JANKO: Sa'ranili me sa tranzistorom bez baterija. Tek kad umreš vidiš s kim si živeo... PETAR: Često sam se pitao ima li života posle smrti.
JANKO: A ja sam se često pitao: ima li života pre smrti? Na groblju, svako od nas počinje svoj drugi život iz početka: prvo dan, prva nedelja, šest nedelja, šest meseci, prva godina, druga, deset godina, dvadeset... a onda, polako, počinjemo da umiremo po drugi put - u sećanjima. E tad počinje naša beskonačna i večna smrt."


Dušan Kovačević

Petar Matic
10-02-12, 02:18
Срна сам. У васиони ја сам чуло туге. Давно-давно, Неко је протерао на земљу све што је тужно у свима световима и од тога салио моје срце. И отада ја сам чуло туге. Живим тиме што из свих бића и твари сишем тугу. По црну кап туге спусти у моје срце свако биће чим му приступим. И црна роса туге као танки поточић струји кроз моје вене. И тамо, у моме срцу, црна роса туге прерађује се у бледу и плавичасту.

По моме бићу разливена је нека магнетска сила туге. И све што је тужно у свету она неодољиво привлачи и слаже у моме срцу. Зато сам тужнија од свих створења. И имам сузе за свачији бол. . . Не смејте ми се, о насмејани! Ја сам запрепашћена сазнањем: у овом тужном свету има бића што се смеју. О, проклети и најпроклетији дар: смејати се у свету у коме ври туга, кључа бол, пустоши смрт! Какав осуђенички дар!. . . Ја се од туге никада не смејем. Како бих се смејала када сте тако груби и сурови, ви насмејани! Када сте тако зли и ружни! А ружни сте од зла. Јер само зло наружи лепоту земаљских и небеских створова. . . Сећам се, присећам: ова је земља некада била рај, а ја - рајска срна. О, сећања од кога усхићено посрћем из радости у радост, из бесмртности у бесмртност, из вечности у вечност!...

А сада? - Мрак је попао све моје очи. На све путеве, којима се крећем, полегла је густа тама. Моје мисли капљу сузама. А осећања вру тугама. Цело моје биће захватио је неки неугасиви пожар туге. Све у мени тугом гори, али никако да сагори. И ја јадна само једно јесам: вечна жртва паљеница на васионском жртвенику туге. А васионски жртвеник туге је Земља, сива и суморна, бледа и сумрачна планета...

Моје срце је неприступачно острво у бескрајном океану туге. Неприступачно за радост. Да ли је свако срце - неприступачно острво? Реците ви што срце имате! Знате ли чиме су све опкољена ваша срца? Моје - све самим океанским понорима и безданима. И стално се дави у њима. Никако да се извуче из њих, да изађе из њих. Све чега се дохвати меко је као вода. Зато су очи замагљене од суза, а срце разривено од уздаха. Болне су ми зенице, јер су многе поноћи заноћиле у њима. Синоћ је сунце зашло у оку моме, а јутрос се није родило. Удавило се у тминама моје туге. Нешто страшно и језиво проходи моје биће. Плаши ме све што је око мене и изнад мене. О, да бих побегла од страхота овога света! А постоји ли неки свет без страхота? Зазидана сам муком, опијена пелином, пресићена чемером. Ја усплахирено будим срце своје од пијанства тугом, а оно се све више опија. Душу своју, поплашену и разјурену страхотама овога света, вичем да ми се врати, а она све безобзирније бежи од мене, тужне и сетне...

Архимандрит др. Јустин Поповић - "Црна у изгубљеном рају"

beli54nl
10-02-12, 09:40
„Uvela ruža”

“Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti…
Hajde da snevamo: Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu. Majka je moja želela da ja postanem ono što moj otac ne beše: da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno ime naše. Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas što ti dopustamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da, gledajući me, smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju, smatrajući se srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće.
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno. Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i čuvala kao očinji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi i ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san.
Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš, i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, jos neproteklog izvora... A ovamo? Da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti? Nisam te smatrao za višu no ostale, ali ipak si bila nešto drugo, nešto što me je sprečavalo da postupim kao sa ostalima. Borio sam se, mučio, lomio, i topio gledajući te tako lepu, krasnu i razvijenu, tek procvatu...
Volim te, volim...volim!... - I sve te više stiskah, grljah, ljubljah... I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, držah te; osećah ti laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I, mesto radosti, srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teška tuga...Suze mi navreše.
- Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?
I ti - ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo suze?!...
I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrčeno i zanoseći se. Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu, kad se vrati i reče:
- Svršeno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Poražen svojim kukavičlukom, drhtao sam kao prut. Dahire, ćemaneta, zajecaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; osvetne i zlurade, tajanstvene sreće sto mi te oteše, uzeše od mene. Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u visine, krešteći i pišteći... sveteći se meni, koji se čas radovah što se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i vidi!...”

Borisav Stankovic

beli54nl
10-02-12, 09:43
"Gospodar careva"

"Zaista, nije bilo mesta gde se covek moze sakriti od onoga sto svet, izgleda, jeste, osim ako ne postane jurodivi i pobegne nekud u pustinju, ili se popne na stenu. A zapravo, kada se sve uzme u obzir i uporedi - ponovo je duboko udahnuo hladni nocni vazduh - kako zloba i pohotljivo nepostenje jednog strasljivog, ogorcenog pisara mogu da se mere sa... smrcu dece? Ne mogu. Nikako.

Sinulo mu je da ponekad covek ne dolazi do zakljucka o vlastitom zivotu, vec samo otkrije da je to vec ucinio. Nece on pobeci od svega ovoga, pustiti kosu i dozvoliti da mu odeca smrdi na neopran znoj i izmet u pustinji dok mu kozu prekrivaju opekotine i plikovi. Covek zivi u svetu. Trazi ono malo krhke lepote koja se moze naci, kako god da je definise, i prihvata da je Dzadova vaseljena - ili Ludanova, zubirova, ili bilo koje druge sile kojo se ljudi klanjaju - nije mesto gde smrtni ljuid i zene nalaze spokoj i mir. Mozda ima drugih svetova - neki su tako i poducavali - boljih od ovog, gde su takve harmonije moguce, ali on nije ziveo ni u kom od njih, niti ce ikada ziveti. "

Gaj Gavriel Kej

Petar Matic
11-02-12, 04:05
Prva rijec sto je iscezavala pod naletima snjeznih pahuljica glasila je “nikada”. Rijeci “zaboravljen” i na jednom drugom mjestu lista “cijelim svojim srcem” bile su zasute snijegom, kao i ime na kraju pisma, ispunjenog neravnomjerno ispisanim, groznicavim i grcevitim recima, zenskom rukom. Ta poruka napisana ocito u velikom strahu, velikom ocaju i velikoj zurbi, nestajala je, pokapana snijegom, nijemo i tiho. “il nostro concerto” Gotovo cijeli centimetar snijega lezao je na tim rijecima, i na ovima takodje: “Porto Azzurro” Pahuljice su se njezno spustale na neke vlazne mrlje krvi u hodnicima, cineci ih od vatrenocrvenih, svijetlocrvenima, zatim ruzicastima, i naposlijetku bijelima.

Sve vise krvavih tragova i sve vise rijeci nestajalo je u snijegu.Krv je postajala nevidljivom, crnilo se razmazivalo, poruka je iscezavala.Nisu se zurile, te pahuljice, a ni tople, zimske cipele. “kunem ti se” Rastopljene rijeci.Pokopana zakletva. Cipele objesenoga klatile su se sada iznad onog mjesta u pismu gdje je stajalo: “svojim zivotom” Ove su rijeci nestale dvije minute poslije toga. “ribarski brodici s jedrima crvenim poput krvi,purpurni kao krv pri zalasku sunca” Iscezlo. “vino koje smo pili u luci Marciana Marina” Rasplinuto. “nasa uvala, zeleni valovi, u kojima smo se grlili”

Proslo. Nestalo. “nas prvi susret” “nas prvi poljubac” I rasplinjavale su se, nestajale, sve te njezne rijeci pod blagim teretom snijega koji ih je cinio prolaznima, nevidljivima, sve te rijeci, sve Sve “Ti, moj zivote, Ti, moje Sve” Nije postojala rijec s kojom pahuljice ne bi izasle na kraj. Snijeg je dosao kao teska bolest, paraliza, teret, kao muka, kao nesto sto se ne moze izbjeci, cemu se ne moze suprotstaviti, nego mu se mora predati, kao smrti. “Oliver, ljubljeni moj Oliver” Upravo je i taj redak kojim je pismo zapocinjalo nestajao. Snijeg je dosegao poslednje, jos nepokrivene rijeci.Nije se zurio da ih unisti, cinio je to blago i pazljivo, gotovo njezno.Ipak ih je izbrisao.Iscezle su.Glasile su: “ljubavi mog zivota”

Johannes Mario Simmel – “Ljubav je samo rijec”

beli54nl
11-02-12, 14:41
Vecina ljudi je, i neznajuci to, uspavana. Radjaju se uspavani, zive uspavani, zene se i udaju uspavane, podizu decu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude.
Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i cudesnost onoga sto nazivamo ljudskom egzistencijom.
Pa ipak, vecina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san.
Zive u kosmaru.
Jedan covek lupa na vrata sobe svog sina. "Carli", kaze,"probudi se!" "Necu da ustanem, tata",odgovori mu Carli. Otac vice:"Ustaj, moras u skolu!" "Necu da idem u skolu!", kaze Carli. Otac ga pita "A zasto neces?" "Iz tri razloga, "kaze Carli."Kao prvo, skola mi je dosadna; drugo, ucenici mi se rugaju; a trece, mrzim skolu." Otac mu onda uzvrati: "Dobro, sad cu ja tebi reci tri razloga zbog kojih moras da ides u skolu; kao prvo, to je tvoja duznost; drugo, jer imas cetrdeset pet godina; a trece, jer si direktor."
Probudite se. Probudite se. Odrasli ste. Niste vise mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate svojim igrackama. Vecina ljudi tvrdi kako hoce da izadju iz decjeg vrtica,ali ne treba im verovati. Ne verujte u to.Ljudi samo zele da povrate svoje polomljene igracke.
"Vratite mi moju zenu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh."
Budjenje nije prijatno. Covek lepo lezi u krevetu, budjenje ga samo uznemiri.
Zato mudrac ne pokusava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da cu umreti da budem mudar u ovoj prilici,i ne ucinim ni najmanji pokusaj da vas probudim,ako spavate. To se mene ne tice, i pored toga sto vam povremeno kazem: "Probudite se." Ja samo treba da produzim napred svojim putem, da i dalje igram svoj ples.

"Budjenje" Antoni De Malo

beli54nl
11-02-12, 14:42
Zaista! Ja idem kroz dolinu senki.

…i gle izmedju tih tamnih draperija gde se zvuci pesme izgubiše izadje jedna mračna i neodredjena senka, senka kakvu bi mesec, kada je nisko na nebu, napravio od čoveka. Ali to je bila senka ni od čoveka ni od boga, niti ma od koje poznate stvari. I drščući i za malo medju draperijama sobe, ona se najzad zaustavi, u punom izgledu, na površini vrata od bakra. Ali senka je bila bez oblika, neodredjena, i bila je senka niti čoveka niti boga, ni boga grčkog, ni boga hadejskog, niti ma kog boga egipatskog. I senka je stajala mirno na tučanim vratima, ispod luka i svoda, i nije se kretala, niti je rekla ijednu reč, nego je tu zaista i ostala. I vrata na kojima je senka stajala bila su, ako se dobro secam, čelo nogu mladoga Zoilusa u pokrovu. Ali mi, nas sedmorica u društvu, kada smo videli senku, kako je izashla izmedju draperija, nismo smeli da je pravo posmatramo, nego smo oborili oči, i gledali smo stalno u dubine abonosovog ogledala. I najzad ja, Ojnos, rekavshi tiho nekoliko rechi, zapitah senku za njeno prebivalishte i za njeno ime. I senka odgovori:”Ja sam Senka, i moje je prebivalište blizu katakombi Ptolomejskih, a kod onih mračnih dolina Jelisijuma koje se graniče sa gadnim kanalom Haronovim.” I onda mi, sedmorica skočismo sa nashih sedišta u užasu, i stajasmo drshčući i tresući se, i prenerazeni, jer zvuci u glasu senke ne behu zvuci ma koga jednog bica, nego mnozine bica, i menjajuci se u svojim naglascima od slova do slova, padali su tužno na naše uši, u dobro poznatim i dobro zapamćenim naglascima mnogih hiljada naših umrlih prijatelja.

Edgar Alan Poe

Petar Matic
12-02-12, 03:27
Nebo, čisto kao voda, kupalo je zvijezde i otkrivalo ih. Zatim je nastala noć. Dina za dinom, prostirala se Sahara na mjesečini. Na našim čelima taj sjaj svjetiljke koja ne otkriva predmete nego ih stvara, hrani nježnom materijom svaku stvar. Pod našim bešumnim koracima obilje dubokog pijeska. I hodali smo gologlavi, oslobođeni tegobe od sunca. Noć: Kakvo obitavalište...

Ali kako da vjerujemo u svoj mir? Pasati su neumorno klizili prema jugu, brisali preko niske morske obale šušteći kao svila. To više nisu bili evropski vjetrovi koji se kovitlaju, smiruju; bili su nad nama kao vazdušna struja nad najbržim vozom u pokretu. Ponekad, noću, duvali su na nas tako oštro da smo im se, okrenuti sjeveru, odupirali s osjećanjem da nas neće odnijeti u nepoznatom pravcu. Kakva žurba, kakav nemir!

Sunce se okrenulo i opet donijelo dan. Mavari se nisu mnogo uznemiravali. Oni koji bi se odvažili da se približe španskom utvrđenju činili su mnoge pokrete pri govoru i nosili svoje puške kao igračke. To je bila Sahara gledana iza kulisa: tamo su nepokorena plemena gubila tajanstvenost i pokazivala samo nekoliko statista.

Živjeli smo upućeni jedni na druge, i oni su nam izgledali kao naš sopstveni odraz. Zato nismo mogli da budemo usamljeni u pustinji: trebalo bi da se vratimo kući pa da osjetimo koliko smo udaljeni, i da to otkrijemo u toj perspektivi.

Antoan de Sent Egziperi – “Posta za jug”

beli54nl
12-02-12, 14:36
Povratak staretinara

Do kraja mog života dva me dana nikada više neće brinuti.
Prvi dan je juče, sa svim svojim greškama i suzama, lažima i porazima. Juče je prošlo i zauvek izmaklo mojoj kontroli.
Drugi dan je sutra, sa svojim zamkama i pretnjama, opasnostima i tajnama. Dok sunce opet ne bude izašlo, nemam udela u sutrašnjem danu, jer nije se još ni rodio.
Uz Božju pomoć, ovaj današnji dan mogu da savladam ako na to koncentrišem sav svoj trud i energiju! Samo ukoliko mu dodam teret ove dve zastrašujuće večnosti,juče i sutra, postoji mogućnost da pokleknem pod njihovim opterećenjem. Nikada više! Ovo je moj dan! Moj jedini dan! Samo on postoji! Ostatak mog života teče danas i ja sam rešen da svaki sat ovoga dana provedem na sledeći način...
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...
- da obratim pažnju na mudre savete Isusove, Konfučijeve i Zoroastrove (Zaratustrine) i da se prema svakome koga sretnem, prijatelju ili nepri jatelju, strancu ili članu porodice, ponašam onako kako bih želeo da se on prema meni ponaša;
- da vodim računa o svojim rečima i svojoj ćudi, da se čuvam nerazboritih trenutaka u kojima bih da zakeram ili vređam;
- da sve koje susrećem pozdravljam nasmejan, a ne namršten, uz tople reči ohrabrenja umesto oholosti ili, još gore, ćutnje;
- da budem saosećajan i pažljiv prema tugama i borbama drugih, shvatajući da postoje skriveni jadi u svačijem životu, ma koliko uzvišen ili ponizan bio;
- da što pre budem dobar sa svima, imajući uvek na umu da je život prekratak da bismo ga trošili na osvetoljubivost ili zlobu, da se prebrzo završava da bismo imali vremena da budemo sitničavi ili neljubazni.
- Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...
- da neprestano podsećam sebe da ću više klipova kukuruza požnjeti u jesen, što više zrna budem posejao uproleće;
- da shvatim da me život uvek nagrađuje pod uslovima koje sam postavljam, i ako nikada ne uradim ili ne isporučim više od onoga za šta sam plaćen, nikada neću ni imati razloga da očekujem nešto preko toga;
- da uvek dam od sebe više nego što se od mene očekuje, na poslu, u igri ili kod kuće;
- da radim sa poletom i ljubavlju, ma o kakvom zadatku da je reč, shvatajući da nikada neću moći da spoznam pravu sreću ukoliko je ne budem pronašao i u svom poslu;
- da istrajem u onome što radim, čak i onda kada drugi prestanu da se trude, jer sada znam da me anđeo sreće i ćup zlata čekaju tek na kraju one dodatne milje koja još uvek leži preda mnom.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...
- da postavim sebi ciljeve koje treba da po stignem do kraja današnjeg dana, jer sada znam da me besciljno plutanje od časa do časa vodi samo jednom odredištu, luci nesreće;
- da shvatim da nijedan put do uspeha nije previše dug ako napredujem hrabro i bez nepotrebne žurbe, kao i da nijedna počast nije tako udaljena ako se za nju strpljivo i na vreme pripremim;
- da nikada ne gubim veru u svetlije sutra, jer znam da će me neko izvesno čuti ako budem na kapiju kucao dovoljno dugo i dovoljno jako;
- da uvek iznova podsećam sebe da uspeh uvek ima svoju cenu, i da uvek moram dobro da odmerim da li su radost i nagrade koje mi on donosi vredni dragocenog dela mog života koji moram da uložim da bih ga postigao;
- da se grčevito držim svojih snova i planova za lepšu budućnost, jer ako ih se odreknem, možda ću i dalje postojati, ali to više neće biti život.
Do kraja moga života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...
- da stremim ispunjenju onog najboljeg u sebi, znajući da nemam nikakvu obavezu da se obogatim ili postanem veoma uspešan, već samo obavezu da dam ono najviše i najbolje od sebe;
- da ne podležem strahu od neuspeha, jer ću tada gledati ka ciljevima koje još nisam postigao, a ne dole, na zamke koje mi stalno prele;
- da prigrlim zlu kob kao prijatelja od koga ću da naučim znatno više nego od niza stalnih uspeha i srećne sudbine;
- da se podsetim da su promašaji, čak i kada mi se dese, samo putokazi prema uspehu, jer sve što je lažno odvešće me u potragu za istinitim, a svako iskustvo ukazaće mi na neku grešku, koju ću kasnije pažljivo izbegavati;
- da se radujem onome što imam, ma kako malo to bilo, uvek se prisećajući one priče koju sam često čuo, o čoveku koji je bio nesrećan zato što nije imao cipele, sve dok nije sreo čoveka koji nije imao noge.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...
- da prihvatim sebe onakvog kakav jesam, ne dozvolivši nikada svojoj savesti ili osećanju dužnosti da me primora da živim po obrascu koji su drugi napravili za svoju dobrobit;
- da shvatim da nikada ne smem sopstvenu vrednost da merim nečijim pohvalama ili ljubavlju, jer moja istinska vrednost najviše zavisi od toga šta sam prema sebi osećam i koliko sam uključen u svet oko sebe;
- da odolim iskušenju da nadmašim tuda dostignuća, jer ta patetična, pa ipak uobičajena težnja nije ništa više do znak nesigurnosti i slabosti, a ja nikada neću biti svoj ako dopustim drugima da određuju moje standarde;
- da u sve svoje postupke, u radu i igri, neprestano unosim varnice entuzijazma, tako da moje uzbuđenje i revnost pri bilo čemu što radim, savladaju svaku teškoću, koja bi u protivnom usporila moje napredovanje;
- da se uvek podsećam da moram da uložim vreme i energiju u povećanje sopstvene vrednosti, jer samo budale stoje zaludne, čekajući da im uspeh sam dođe, a ja sada znam da jedina šansa da se dođe do vrha leži u tome da se prvo iskopa rupa.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, molim Te, pomozi mi, Gospode...
- da drugima činim ono što bih želeo da oni čine meni, da u svakom času od sebe dajem više nego što se očekuje, da postavim sebi ciljeve i da se držim svojih snova, da tražim dobro u svakom zlu koje me snađe, da sve svoje dužnosti izvršavam s poletom i ljubavlju i da, više od svega, budem svoj.
Pomozi mi, molim Te, da postignem ove ciljeve, moj izuzetni prijatelju, da bih mogao da postanem dobar staretinar, da u Tvoje ime radim sa obnovljenom snagom i mudrošću, spasavajući druge kao što si Ti spasio mene. I, iznad svega, molim Te, ostani uz mene ce log ovog dana...


Og Magdino

beli54nl
12-02-12, 14:39
Na obali rijeke Piedre

Počeh razmišljati kakva bih voljela biti u tom trenutku. Voljela bih biti vesela, radoznala, sretna. Proživljavati intenzivno svaki trenutak, žudno pijući vodu života. Vjerovati ponovo u snove. Biti kadra da se borim za ono što želim.
Voljeti čovjeka koji me voli.
Da, to je bila žena kakva bih ja voljela biti - i koja je iznenada zaživjela i ušla u meoje tijelo.
Osjetih kako mi dušu preplavljuje svjetlost jednog Boga - ili Božice - u kojeg više nisam vjerovala. I osjetih kako, u tom času, Drugo Ja napušta moje tijelo i sjeda u ugao male sobe.
Mogla sam izvana promatrati ženu koja sam do tada bila: slabu, ali punu želje da ostavi dojam jake osobe. Osobu koja se boji svega, ali sama sebe uvjerava kako to nije strah - već razboritost onoga tko je spoznao realnost. Što zazidava prozore kroz koje može prodrijeti sunčeva vedrina - kako njen stari namještaj ne bi izblijedio.
Vidjeh moje Drugo Ja kako sjedi u kutu sobe - krhko, umorno razočarano. Obuzdavajući i podjarmljujući ono što bi uvijek trebalo biti na slobodi.: svoje osjećaje. Pokušavajući prosuditi buduću ljubav prema iskustvu proživljenje patnje.
Ljubav je uvijek nova. Svejedno je volimo li jedan, dva, deset puta u životu - uvijek smo pred situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti u pakao ili raj, ali uvijek nas nekamo odvede. Treba je prihvatiti, jer ona je hrana našeg postojanja. Ako je odbacimo, umrijet ćemo od gladi, gledajući bremenite grane na stablu života, bez hrabrosti da ispružimo ruku i oberemo plodove. Treba ići za ljubavlju ma gdje ona bila, čak i kad to znači sate, dane, tjedne razočarenja i tuge.
Jer u času kad krenemo ususret ljubavi, i ona kreće u susret nama.
I spasi nas.
Kad je Drugo Ja izišlo iz mene, moje je srce ponovo počelo razgovarati sa mnom. Reklo mi je da pukotina na zidu brane propušta vodeni tijek, da vjetrovi pušu u svim smjerovima i da je ono sretno jer ga ja ponovo slušam.
Moje srce je govorilo da sam zaljubljena.
I ja sam zaspala zadovoljna, s osmjehom na usnama.„

Paolo Coelho

Petar Matic
12-02-12, 22:53
Kad čovek ne može da zaspi, on se, pre svega, trudi da ne misli ni na šta i zato broji ili se moli Bogu. Najedanput se seti, gospode Bože, juče sam zaboravio da uradim to i to! A posle mu padne na pamet da su ga možda prevarili u radnji kad je plaćao. Onda se seti kako su mu onomad žena i prijatelj tako čudno odgovorili. A kad počne da pucketa neki komad nameštaja, čovek pomisli da je lopov, pa ga obuzme vrućina od straha i stida. A kad je već sav obuzet strahom, počne da razmatra svoje telesno stanje i znojeći se od užasa razmišlja o onom što zna o zapaljenju bubrega ili o raku. I najedanput mu iskrsne u duši sećanje kakvu je neprijatnu budalaštinu uradio pre dvadeset godina pa se prosto znoji od sramote. I suoćava se korak po korak s nekim čudnim sobom, koga ne može ni da otkloni ni da iskupi; sa svojom slabošću, svojim grubostima i gadostima, slabostima i prestupima, glupostima, brukama i dvano preživelim patnjama. Vraća se sve mučno i bolno i ponižavajuće što je bilo kad doživeo; ničeg nije pošteđen onaj ko ne može da spava. Sav tvoj svet se iskrivljuje i dobija mučne pespektive; stvari na koje si već zaboravio keze se na tebe kao da ti govore...

Каrel Čapek - „Čovek koji nije mogao da spava“

Lady of Rohan
13-02-12, 01:37
Ovo mi je jedna od njegovih najboljih stvari koje sam procitala.

Koren
1.

Postoji jedan mudrac. Dok ovo govorim, on cuci u velikoj pustinji juzno od ovih planina. Cuci ne znam koliko godina u pesku i ne podize oci. Ali sve vidi. Sara noktom nesto nerazumljivo i uplaseno ponavlja: i ovo sam vec stvorio...i ovo sam vec stvorio. Ako mu zatrazis orla, on ne poseze u visine, nego ga prstom iskopa iz zemlje kao koren. To je, kaze on, orao iz kojeg nicu drugi orlovi. Posle mozes da mu zatrazis aligatora ili mrava. I njih iskopa prstom iz zemlje kao kosticu. On sve moze, jer njegovo je stvaranje drukcije nego nase. Od njega sam naucio to sto ti danas kazujem kao tajnu.

2.

Gospodine, kazem ja njemu, koji se mnogo ljube i bratime. Ako ljubav postoji cemu je dokazivati? On samo cuti pognute glave i dugo mrmlja u sebi. I tek u podne, kad sunce kao mac visi sa zenita, govori glasom belim poput zguzvane
hartije. Iz toga ce, kaze, proizici velika nevolja. Narod koji ne prestaje da peva nesrecan je, siromasan i gladan.

3.

Gospodine, kazem mu ja, video sam coveka koji preskace neverovatne visine. Kako to cini kad nije jaci od drugih, ne trci brze od drugih, niti je umesniji i lukaviji? Taj covek, kaze mudrac, uzima zalet kao da ce preskociti oblake. Stoga i ne primecuje to sto mu je pod nogama. Treba preskakati nebo. Treba imati samo najvecu zelju pa ce sve druge same od sebe biti ispunjene.

4.

Gospodine, kazem mu ja, jedan moj prijatelj iskopao je u basti kamen. Poklonio ga je nekom vajaru da nacini od njega skulpturu. Bio je to obican kamen, ali ako ga okrenes prema svetlosti, u njemu se odslikavao ceo svet. A vajar ga je odbio. Mudrac mi kaze: i morao je da odbije, jer nije ga sam pronasao.

5.

Gospodine, pitam ga ja, kako to da moja glava, koja ispunjava prostore, moze da stane u jednu obicnu kapu? Zateceni sasvim slucajno, kaze on, u istom nizu godina na ovoj staroj oronuloj planeti, mi se nastavljamo jedni na druge, kao sto se grana nastavlja na granu, a ipak zivi svoj vek okrenuta ka drugoj strani sveta, ka nekim svojim olujama i vidicima. Zato je tvoja glava zumance nekog jos neotkrivenog sunca. Zato zasad staje i u obicu ljusku.

6.

Gospodine, kazem ja njemu, imam neverovatnu snagu. Mogu da upravljam brodovima, jer sam ih pokorio. Mogu da zidam nebodere jer sam savladao beton i celik. Mogu da rijem kroz planine i menjam lice kontinenata. Ali kad uzmem u saku obican mali sljunak, ma koliko ga stiskao, nikad ga necu razbiti. Kako to? Veliki umovi, kaze on, bili su u pocetku neznalice, kao sto je reka bila potok ili tajfun - tisina. Najvece hulje istorije bile su pre toga bucmasti bezazleni malisani. Himalaji su bili para. Nesto cvrsto i oblo, kao kipovi Vavilona, bilo je u svom vulkanskom detinjstvu bezoblicno i meko. Zato je sljunak, u stvari, jedna ogromna planina, oljustena od golotinje svog lepog i strahovito zgusnutog srca. Ceprka zatim po pesku, prstom izvadi zametak Kilimandzara; stavljam na ledja obicno kristalno zrnce, ali padam pod teretom.

7.

Gospodine, kazem mu ja, video sam slikara koji prolazi kroz platno kao kroz svetlost. Naslika sebi vodu i pliva. Kako to? Naslika Alpe i penje se. Naslika daljinu i izgubi se. Mudrac mi nista ne govori. Samo vidim, u sumrak, kako se poistovecuje sa sivilom, rasplinjuje i nestaje. Odlazim zamisljen i dogadja se
nesto cudno: za mnom ne ostaju stope, kao da nikad nisam ni prolazio ovim krajem. Kao da sam to samo pozeleo u snovima.
I - izmislio.

Miroslav Antic

beli54nl
13-02-12, 13:34
Nemir me strpljivo cekao, kao da sam ga ostavio pred ovom kucom, i opet ga uzeo kad sam izašao.

Samo je sad bio složeniji nego maloprije, obogatio se, otežao, postao neodredeniji. Nikakvo zlo nisam ucinio, ali je ostalo sjecanje na muklu tišinu, neproziran mrak, cudna svjetlucanja, mucno cekanje, ružnu napetost, skrivene i smiješkom uljepšavane misli, stidne tajne, i cinilo mi se da sam nešto promašio, da sam u necemu pogriješio, ali ne znam u cemu, ne znam kako, ne znam a nisam miran. Teško sam podnosio taj osjecaj nelagodnosti, uznemirenost kojoj nisam mogao da odredim uzrok. Možda zato što nisam pomenuo brata, što nisam nastojao da o njemu govorimo. Ali to sam ucinio namjerno, da ništa ne pokvarim. Ili što sam prisustvovao ružnom razgovoru i cuo ružne namjere, a nisam se suprotstavio, nisam uzeo u zaštitu nevina covjeka; samo, ja sam imao svoje razloge važnije od svega toga, i ne bi bilo pravo da sebi predbacujem previše. Cemu god sam se približio, našao sam opravdanje, a tegoba je ipak ostala.

Bila je mjesecina, krhka i svilena, nišani na mezarlucima bjelasali su se toplo, izmedu kuca cucorila je razbijena moc, po sokacima i avlijama uznemireno se kretao mladi svijet, cuo se kikot, i daleka pjesma, i šapat, izgledalo je da u ovoj durdevskoj noci kasaba cepti u groznici. I odjednom, bez ikakva razloga, osjetih da sam izdvojen iz svega ovoga. Neprimjetno se uvukao u mene strah, sve je pocelo dobijati cudne razmjere, nisu to više bila poznata kretanja, ni poznati ljudi, ni poznata kasaba. Nisam ih nikad vidio ovakve, nisam znao da se svijet može toliko izobliciti za dan, za sat, za tren, kao da se uzbunila vilenjacka krv, i niko je utišati ne može. Vidio sam ih po dvoje, cuo po dvoje, bili su iza svih taraba, iza svih kapija, iza svih zidova, nisu se smijali kao drugih dana, ni gledali, ni razgovarali, glasovi su im prigušeni, teški, vrisak se probija kao munja u ovoj oluji što prijeti, vazduh je natopljen grijehom, noc ga je puna, poletjece nocas vještice s kikotom iznad krovova polivenih mlijekom mjesecine, i niko nece ostati razuman, buknuce ljudi strašcu i bijesom, ludošcu i željom da se upropaste, odjednom, svi, kuda cu ja? Trebalo bi se moliti, tražiti milost od Boga za sve griješne, ili kaznu, da ih urazumi. Obuzimala me srdžba, kao groznica, kao nastup. Zar ništa ne pomaže sve što cinimo? Je li rijec božja koju propovijedamo mutava i glinena, ili je uho njihovo gluho za nju? Je li prava vjera u njima toliko slaba da se ruši kao trula ograda pred krdom divljih strasti?

Mesa Selimovic

Petar Matic
14-02-12, 06:53
Poslusaj moj odgovor:
Covjek ide ka savrsenstvu kad osjeti da je on bezgranicni kosmos; da je on more bez obala; da je on vatra sto vjecno gori; da je on svjetlost sto vjecno sija; da je on vjetar, bilo da duva, bilo da miruje, da je u oblacima kad iz njih grmi, sijeva i kisa pada; da je u potocima, bilo da su raspjevani ili da placu; da je u stablima i kad cvjetaju u proljece i kad ogole s jeseni; da je u visokim planinama; u ravnim dolinama; da je u poljima, bila ona plodna ili neplodna.
Kad covjek sve to osjeti, dospijeva tek na pola puta do svrsenstva. Ako hoce da dosegne savrsenstvo, valja da osjeti, ako uopce moze osjecati, da je on dijete n majku oslonjeno; da je starac odgovoran za svoje potomke; da je mladic zalutao izmedju zelja i strasti; da je zreo covjek sto se bori sa svojom prosloscu i buducnoscu; da je krijeposnik u svojoj isposnickoj celiji; da je prijestupnik u svojoj tamnici; da je naucnik medju svojim knjigama i hartijama; da je neznalica u tmini svoje noci i svoga dana; da je monahinja u cvijecu svoje vjere i trnju svoje samotinje; da je prostitutka u kandzama svoje nemoci i potreba; da je siromah u svojim jadima i potcinjavanju istima; da je pjesnik u maglovitim vecerima i blistavim svitanjima.

Ako covjek moze sve to iskusiti i spoznati, dospijeva do savrsenstva i postaje sjenka bozije sjene...

Halil Dzubran -“Mirisni plodovi duse“

beli54nl
14-02-12, 10:33
Travnicka hronika

"...Samo su se fra Julijan i Defose odvojili i kao stari poznanici raspravljali malo življe.

Bosanski fratar i mladic iz Francuske imali su ocigledno još od onog prvog susreta na Kupresu osecanje simpatije i poštovanja jedan prema drugom. Docniji susreti u Gucoj Gori samo su ih još više zbližili. Obojica mladi, vedri i zdravi ljudi, oni su zalazili u razgovor pa i u prijateljsku prepirku sa zadovoljstvom, bez zadnjih misli i licne sujete.

Izdvojivši se malo i posmatrajuci kroz zamagljeni prozor gola drveta posuta sitnim snegom, oni su razgovarali o Bosni i Bosancima. Defose je tražio podatke i objašnjenja o katolickom življu i radu fratara. A zatim je i sam kazivao svoje dosadašnje utiske i iskustva, iskreno i mirno.

Fratar je odmah video da „mladi konzul“ nije gubio vreme u Travniku, nego da je sakupio mnogo podataka o zemlji i narodu, pa i o katolickom življu i radu fratara.

Obojica su se slagala da je život u Bosni neobicno težak i narod svih vera bedan i zaostao u svakom pogledu. Tražeci razloge i objašnjenja tome stanju, fratar je sve svodio na tursku vladavinu i tvrdio da nikakvog boljitka ne može da bude dok se ove zemlje ne oslobode turske sile i dok tursku vlast ne zameni hrišcanska. Defose nije hteo da se zadovolji tim tumacenjem, nego je tražio razloge i u hrišcanima samim. Turska vladavina stvorila je, tvrdio je on, kod svojih hrišcanskih podanika izvesne karakteristicne osobine, kao pritvorstvo, upornost, nepoverenje, lenost misli i strah od svake novine i svakog rada i pokreta. Te osobine, nastale u stolecima nejdnake borbe i stalne odbrane, prešle su u prirodu ovdašnjeg coveka i postale trajne crte njegovog karaktera. Nastale od nužde i pod pritiskom, one su danas, i bice i ubuduce, velika prepreka napretku, rdavo naslede teške prošlosti i krupne mane koje bi trebalo iskoreniti.

Defose nije krio da je iznenaden uporstvom kojim se u Bosni ne samo Turci nego i ljudi svih ostalih vera brane od svakog uticaja, pa i najboljeg, opiru svakoj novini, svakom napretku, pa i onom koji je moguc i pod sadašnjim prilikama i zavisi samo od njih. Dokazivao je svu štetnost te kineske ukocenosti, takvog zazidivanja od života.

-Kako je mogucno - pitao je Defose - da se ova zemlja smiri i sredi da primi bar onoliko civilizacije koliko njeni najbliži susedi imaju, kad je narod u njoj podvojen kao nigde u Evropi? Cetiri vere žive na ovom uskom, brdovitom i oskudnom komadicu zemlje. Svaka od njih je iskljuciva i strogo odvojena od ostalih. Svi živite pod jednim nebom i od iste zemlje, ali svaka od te cetiri grupe ima sedište svoga duhovnog života daleko, u tudem svetu, u Rimu, u Moskvi, u Carigradu, Meki, Jerusalimu ili sam bog zna gde, samo ne onde gde se rada i umire. I svaka od njih samatra da su njeno dobro i njena korist uslovljeni štetom i nazatkom svake od ostale tri vere, a da njihov napredak može biti samo na njenu štetu. I svaka od njih je od netrpeljivosti nacinila najvecu vrlinu i svaka ocekuje spasenje odnekud spolja, i svaka iz protivnog pravca.

Fratar ga je slušao sa osmejkom coveka koji smatra da zna stvari i nema potrebe da svoja znanja proverava ili proširuje. Ocigledno rešen da mu protivreci po svaku cenu, on je dokazivao da njegov narod, s obzirom na prilike u kojima se nalazi, može da živi i postoji samo ovakav kakav je, ako ne želi da se odrodi, izmetne i propadne.

Defose mu je odgovarao da jedan narod, ako pocne da usvaja zdraviji i razumniji nacin života, ne mora zato da se odrekne svoje vere i svojih svetinja. Po njegovom mišljenju upravo fratri bi mogli i morali da rade u tom pravcu.

-Eh, dragi gospodine, - govorio je fra Julijan sa onom koketerijom coveka koji brani konzervativne teze - eh, lako je vama govoriti o potrebi materjalnog napretka, i o zdravim uticajima, i kineskoj ukocenosti, ali da smo mi bili manje kruti i otvarali vrata raznim „zdravim uticajima“, danas bi se moji parohijani Pero i Anto zvali Mujo i Huso..."

Ivo Andric

Petar Matic
15-02-12, 05:19
Tko god osjeća potrebu da životi dade neki smisao, najmanje jednom u životu propituje značenje mjesta i vremena u kojem se rodio. kakvo značenje ima to što ste rođeni u tom i tom dijelu svijeta, tog i tog datuma? Je li nas pravično zapalo ono što dobivamo kao zgoditak na lutriji - baš ta obitelj, ta zemlja, taj grad, sve ono što trebamo zavoljeti jer to od nas očekuju, i što na kraju i zavolimo svim srcem i dušom?

Orhan Pamuk

beli54nl
15-02-12, 10:29
Zivot je otok u moru samoce i izdvojenosti

Zivot je otok cije su litice zelje, drvece snovi, cvijece samotinja, vrela zed, a ono je usred mora samoce i izdvojenosti.
Tvoj zivot je, prijatelju, otok odsjecen od svih otoka i kontinenata. Koliko god ladja i camaca poslao ka drugim obalama i koliko god ladja stiglo na tvoje obale, ti si ipak samo otok izdvojen u svome bolu, osamljen u radosti, dalek u ceznji, nepoznat sa svojim tajnama i zagonetkama.
Vidio sam te, prijatelju, kako sjedis na gomili zlata, radostan zbog svoga bogatstva i ponosan na svoje blago, uvjeren da je svaka pregrst zlata tajna veza sto povezuje misli drugih ljudi sa tvojom mislju i sto spaja njihove teznje sa tvojima. Vidio sam te kako, poput velikog osvajaca, vodis vojske i trijumfalne legije na jake tvrdjave te ih razaras, zatim ides na druge utvrde te i njih osvajas.
Kada sam te ponovno pogledao, vidio sam za zidinama tvojih riznica srce sto drhti u samoci i izdvojenosti, kao sto drhti zedan covjek u kavezu nacinjenom od zlata i dragulja, ali bez vode.
Vidjeh te, prijatelju, kako sjedis na prijestolju slave, a oko tebe ljudi sto opijevaju tvoje ime, nabrajaju tvoja milosrdja i darove, u tebe zagledani kao u prosvijetljenog proroka koji im uznosi duse odlucnoscu svoje duse i vodi ih izmedju zvijezda i planeta. Dotle ti njih gledas lica prepuna zanosa, snage i trijumfa, kao da si za njih ono sto je dusa za tijelo. Ali, kada te po drugi put pogledah, vidjeh osamljeno bice kako stoji uz tvoje prijestolje krunisuci se otudjenoscu i grcajuci u samoci. Zatim vidjeh kako tvoje bice na sve strane ispruza ruku, kao da trazi samilost od nevidljivih fantoma. Vidjeh to bice kako gleda negdje daleko preko ljudskih glava, u neko mjesto na kome nicega nema osim njegove samoce i izdvojenosti.
Vidjeh te, prijatelju, zaljubljena u lijepu zenu, kako med svoga srca tocis na njen razdjeljak, ruke joj obasipas poljupcima, dok te ona gleda sa sjajem suosjecanja u ocima i majcinskim osmjehom na usnama. Tada rekoh sebi: Ljubav je odagnala samocu ovoga covjeka, izbrisala je njegovu izdvojenost te se on sada vraca i spaja sa Sveopcim Univerzalnim Duhom koji putem ljubavi privlaci k sebi ono sto se od njega izdvojilo u prazninu i zaborav. Ali, kada te po drugi put pogledah, vidjeh, umjesto tvoga zaljubljenog srca, osamljeno srce koje bi htjelo da svoje tajne povjeri nekoj zeni, ali ne moze; vidjeh iza tvoje duse sto se topi u ljubavi jednu drugu, usamljenu dusu, nalik na izmaglicu koja bi htjela da se u rukama drage pretvori u suze, ali ne moze.
Tvoj zivot je, prijatelju, izdvojeno boraviste, daleko od svih drugih boravista i zivih stvorova.
Tvoj unutarnji zivot je boraviste daleko od svega sto ljudi nazivaju tvojim imenom. Ako je to boraviste mracno, ne mozes ga osvijetliti susjedovom svjetiljkom; ako je pusto, ne mozes ga ispuniti susjedovim dobrima; ako se nalazi u pustinji, ne mozes ga prenijeti u vrt koji drugi zasadi; ako se nalazi na vrhu planine, ne mozes ga spustiti u dolinu kojom tudje noge stupaju.
Tvoj dusevni zivot je, prijatelju, okruzen samocom i izdvojenoscu. Da nije te samoce i izdvojenosti, ti ne bi bio ti, niti bih ja bio ja. Da nije te samoce i izdvojenosti, tada bih, cuvsi tvoj glas, pomislio da ja govorim; kada bih pogledao tvoje lice, pomislio bih da sebe vidim u ogledalu.

Khalil Gibran

beli54nl
16-02-12, 12:45
Neko novo jutro

Ima dana kada se namučenom i otrovanom čovjeku osmjehne vedro jutro, i sve tegobe koje su ga još do maločas okruživale, crne, teške i nepomične kao planine, odjednom nestanu kao maglovita priviđenja. Sve tada biva lako, dobro i jednostavno. I da neće, čovjek mora da se raduje. Diše lako kao na visokoj planini. Zaboravlja odakle je pošao, ne pita se kuda ide. Ne želi ništa, ne boji se ničega. Javlja mu se doduše misao: kad su tolike strahote tako lako i brzo nestale, one se još lakše mogu ponovno javiti.

Ali ništa ne može u ovakvim trenucima da zbuni i poremeti čovjeka, isto kao što ga u mračnim časovima sve tako lako smućuje i „do smrti“ rastužuje. Ništa!

Može biti da je duh što nas muči sličan rafinovanom krvniku, tj. kad počnemo da gubimo svijest, on prestane sa mučenjem, poliva nas hladnom vodom i doziva k svijesti, kako bi mogao da nas, svjesne, ponovno muči. Možda je to smisao ovakvih jutara. Pa sve i da je tako, ništa ne može da me spriječi da u ovim trenucima dišem strasno i slobodno, kao pored studenih izvora, na vazdušnim visinama.

Ivo Andrić ‘Znakovi pored puta’

Petar Matic
17-02-12, 01:49
A kad nas je sunce, na jednoj okuci, zaobišlo i javilo se na Jeleninoj strani, ona zaklopi za trenutak oči. Tada sam ugledao njene teške i čudne očne kapke, ispod kojih su živeli i sopstvenim plamenom sijali svetovi od kojih su trepavke, ne uspevajući da zadrže sav sjaj, bleštale tankim odsevima žeženog, zagasitog zlata u čudesnim prelivima. Dok je tako držala sklopljene oči, ja sam posmatrao njeno čelo, obraze i vrat. Oko njih je, kao letnja jara oko voćnih plodova, treptao neoivičen oreol moćnog ali jedva vidljivog sjaja, i gubio se na krajevima u pokrenutom i žitkom predelu koji brzina vožnje nosi, kida i rasipa u očima putnika.

Ivo Andric – “Jelena, žena koje nema”

beli54nl
17-02-12, 12:24
"Ti si udata za mene."
"Ustvari nisam. Ne u crkvi. Nisi hteo da se vencas sa mnom u crkvi i to je slomilo mojoj majci srce, ti to dobro znas. Bila sam toliko zaljubljena da sam bila gotova da slomim svacije srce zbog tebe. Gospode, ala sam bila luda. I svoje rodjeno srce sam slomila. Slomljeno je i mrtvo. Sve ono u sta sam verovala i do cega mi je bilo stalo, ostavila sam radi tebe, jer si bio tako divan i toliko si me voleo, jer je jedino ljubav bila vazna. Ljubav je bila najveca stvar na svetu,zar ne? Samo smo mi znali sta je ljubav, niko drugi i nikad. Ti si bio genije, a ja tvoj zivot. Bila sam tvoj drug i tvoj crni cvetic. Ludorije. Ljubav je bila samo jedna prljava laz vise. Ljubav, to su pilule da se izvucem, jer si se ti bojao bebe.Ljubav, to je kinin i opet kinin dok od njega ne ogluvim. Ljubav, to su oni odvratni pobacaji na koje si me gonio. Ljubav, to je moja isprevrtana utroba. To su irigatori I zaglusujuci tusevi. Znam ja sve o ljubavi. Ljubav se uvijek zavrsava iza vrata kupatila. Mirise na lizol.Do djavola s ljubavlju. Ljubav, to je kad me usrecis, pa onda zaspis otvorenih usta, dok ja lezim budna cele noci bojeci se da se molim bogu, jer znam da na to nemam vise prava. Ljubav, to su one gadne male majstorije kojima si me naucio i koje si verovatno pokupio iz neke knjige. U redu. Dosta mi je tebe i dosta mi je ljubavi. Tvoje balave ljubavi. Ti, pisce."
"Ti, mala droljo."

Imati i nemati,Ernest Hemingvej

Petar Matic
18-02-12, 04:39
Nikad se ne bi moglo potpuno izreći kolika je tvoja lepota; niti sam to ne znaš, jer ti ne vidiš sebe u hodu, kako sa svakim korakom sve lepši bivaš. To znaju samo oni koji su videli tvoju dušu, ona udvostručava želju za tobom svakim novim pogledom. Ko te nije video, ne bi po samom čuvenju, nikad mogao zamisliti ono što si; da ni Ovid ni iko drugi nije nikad opisao dušu takve lepote, a da ti nisi prevazišao sve što se reklo. Ne postoji takvo blago na ovom svetu, ne videh zlato koje tako sija, ne znadoh za dragulje koji su toliko vredni, kao cistota I tuga tvoje duše. Ko bi ugledao tvoj pogled zaljubljen, jedini bi od nas znao šta je blažen život.


Sonučo Del Bene – “Savršenstvo lepote”

beli54nl
18-02-12, 13:44
Tokom jednog od nasih sledecih susreta, Vladimir Maksimovic me je upitao da li mi kao coveku i gradjaninu u svetu u kome zivim nedostaje pristojnosti. Dobra rec, pomislio je pisac u meni. Jedna od onih koje izgovarate svakog dana, ali kada obratite paznju na melodijski poredak slogova koji grade rec pristojnost, osetite prijatan dasak hladnoce koji vam se spusta niz kicmeni stub. Maksimovic me je, naravno, i dalje vrbovao i, samim tim, vabio odgovore koji ce provrditi potrebu za mojim clanstvom u Paladijumu .

Medjutim, kada sam nesto kasnije razmisljao o nasem razgovoru, shvatio sam da se, kao u dobro skrojenoj pesmi, mnogi problemi koji su tistali moje socijalno bice, moj homo politicus, mogu podvesti upravo pod kategoriju nedostataka pristojnosti u svetu u ciji sam bio deo. Koliko je meni i meni slicnima, zatecenim u ovom civilizacijskom trenutku, nedostajala pristojnost u svetu koji nas okruzuje?!

U civilizacijskom smislu, za mene su oduvek bilie nepristojne ponude lazne, plasticne hrane fast foodova; kao sustu nepristojnost dozivljavao sam formiranje potrosackog drustva u dravicama koje su se jedva iscupale od gladi; za mene je, na primer, bilo nepristojno proglasavanje DJ-a (pustaca tudje muzike) za neprikosnovnenog umetnika; osecao sam da je bilo nepristojno objaviti na naslovnoj strani fotografije clanova porodice stradale u saobracajnoj nesreci kako leze raspolucenih lobanja na krvavom asfaltu (i kasnije se braniti argumentom da ste to ucinili samo radi tiraza, nista zlo niste mislili); koliko je samo bilo nepristojno promovisati samacki zivot i boriti se protiv institucije braka zamenjujuci je neobaveznim seksom; koliko je nepristojno bilo pod obladnom demokratije dozvoliti sacici da nerpestano kroji kapu za glave vecine...

Da, bio je u pravu. Nedostajala mi je pristojnost u svetu koji me je okruzivao. Ta druga vrsta pristojnosti, kucnog vaspitanja, oduvek mi je bila bliska kao model na koji se moglo ugledati. Kada sam prvi put video zenu kojom cu se ozeniti, pomislio sam kako je lepa na jedan pristojan, aristokratski nacin. Ne zato sto je "aristokratsko" sinonim za pristojnost (kao i sve na svetu, i ta kategorija je kvarljiva), vec zato sto je moja buduca supruga kroz prostor nosila oreol pristojnosti. Usne te devojke bile su suzdrzane u pokazivanju emocija a istovremeno dovoljno culne, njene su oci bile prodorne ali u suprotnom pravcu od ocekivanog - kao da su bile duboko zagledane u sebe. Odjednom, jednog dana je preda mnom stajalo stvorenej koje na sebi nije imalo nista vulgarno, nista preterano. Preterana nije bila cak ni njena suzdrzljivost. Bila je to osoba koju sam mogao da zamislim u zagrljaju, u krevetu, u suzama ili u smehu a da nicega vulgarnog i preteranog ne bude u tome.

Da, odgovori sam vodji Argonauta, pristojnost mi je nedostajala i da - cinilo mi se u tom trenutku - mozda sam i imao potrebu da se borim za pristojnost. Da se borim za njen povratak u svet u kome ce odrasti moje dete.


Miomir Petrovic - "Bakarni bubnjevi"

Petar Matic
19-02-12, 03:22
Kažu, svaki nam dan nešto nosi, neke nove izazove, obilje mogućnosti, trenutak da se nešto promeni. Šta se dogadja kada dan počne da ne donosi ništa? Samo prazninu, tu podmuklu ustaljenost, tu usamljenost, koju osećamo kao blagu muku u stomaku. Taj neodoljivi osećaj promašenosti. Treba li se prepustiti tom osećanju i jednostavno se pomiriti sa tim da ništa nije u našoj moći, da nikada ništa i neće biti? Zar smo tako mali i nebitni? Odbijam da verujem u to. Recimo da na trenutak nešto od vas zavisi, nešto veliko, nešto što vam može promeniti tok sudbine zauvek. Zamislite! Verovatno bi se uspaničili, šta učiniti, kako to učiniti, koji potez povući? Ali na kraju bi, ipak, nešto učinili, zar ne, jer takva se prilika ne dobija svaki dan. Ili se, pak, dobija?

Ako je tako, valjalo bi spakovati kofer, u njega staviti par osnovnih stvari jer ništa drugo i nije važno, i krenuti na put. Put ka svom cilju, snu... Kako god da ga zovete. Hoće li biti težak? To zavisi samo od vas, vaših prohteva i veličine tog sna. Jer sudbina je prožeta tajanstvenim nitima, i zato ko može reći šta će se na tom putu dogoditi. Kažu, važno je samo verovati, ali to nije tako jednostavno, zar ne? Pred velikim stvarima u životu čovek može biti samo ćutljiv i ponizan, krajnje značenje svega je trenutno nedostižno „smrtnom umu“.

Treba li ostaviti nekome ono za sta se tako uporno bori ostaviti i otici? Ili se ipak treba boriti, isisati iz sebe svaki atom svih svojih nadanja, izvući iz sebe svu moguću ljubav koja nas pokreće i sve to pretočiti u malu kristalnu kuglu, koju ćemo čvrsto držati stisnutu u ispruženoj šaci, dok idemo našim putem. Da nas vodi tamo kuda srce treba da ide, tamo kuda još nismo imali hrabrosti da kročimo. Posrtati i istrpeti sve, pa čak i ako bude uzalud, bez straha, bez žaljenja, bez osvrtanja. Da li ste nekada nešto ili nekoga, želeli baš toliko? Da li se ta želja graničila sa ludilom?

Najgore je pomiriti se sa tim da smo nemoćni, zaleđeni tu gde jesmo, sa onim što imamo, a nemamo ništa. I to što mislimo da imamo, sigurno nije ono što nam srce želi, ono za čime u sebi vrištimo. A, možda, baš to i zaslužujemo, i nikada nećemo moći reći da je neko drugi kriv, krivi ćemo biti sami, pravdacemo se sa milion dobro smisljenih izgovora, osim u slučaju da nam je sudbina, to jest ljubav, ipak malo jača od nas samih.

Hermione – „Put“

beli54nl
19-02-12, 13:30
Mi koji se stalno skitamo i koji poznajemo život u svim zabitima, uvek imamo želju da se negde skrasimo, u nekoj tihoj rupi, pod narandžama, da se nastanimo u nekoj maloj beloj kući sa pogledom na more, sa nekom lepom, urednom curom koja čisti pokućstvo i koja se može deset puta dnevno povaliti, i koja vam priredjuje klopu, zaboga, sva ona domaća jela koja se satima tiho krčkaju na laganoj vatri... ode čovek u košulji, zar ne, u vrt da ubere vezu kadulje, ili u dvorište da nacepa drva, ili pak s lulom u ustima, na pijacu, ili bi pak curi opalio pljusku, kao brodskom malome, jer kuća nije dovoljno uredna. Dobro, znam da je to sanjarenje, istog časa kad bih to sve postigao, zasvrbeli bi me tabani, i tek što bi seo, zaželeo bih da navučem svoje stare cipele koje su obišle svet i da pojedem još koji zalogaj u brodskoj kantini, i da nosim košulju bez dugmeta na okovratniku, da teglim i crkavam od žedji na suncu isplaženog jezika, i da proklinjem svoju prljavu ljubavnicu sudbinu, pa da spavam u nepoznatim gradovima, kleti svoju nevolju pa susresti nekog starog druga koji, kao ni ja, više nema snage i kome je svega dosta, koji se rita i tvrdoglavi i smrdi kao jarac.

Blez Sandrer

Petar Matic
19-02-12, 23:15
Oduvijek me očaravao zakon oprečnih nastojanja. Ponekad ga nazivam i “obrnutim zakonom”. Kad se nastojiš održati na površini vode- toneš; no, kad pokušavaš potonuti – plutaš. Kad zadržavaš dah, gubiš ga- što iznenada priziva u misli onu pradavnu i podosta zanemarivnu poslovu, “Svatko tko želi spasiti svoju dušu, izgubit će je.

Gotovo svi mi ponekad zavidimo životinjama. One pate i ugibaju, no čini se da od toga ne stvaraju “problem”. Čini se da je u njihovim životima malo toga zamršenog. Jedu kad su gladne, spavaju kad su umorne, pa pomišljamo da njihovim neznatnim pripremama za budućnost prije upravljaju instinkti, negoli strah. Koliko možemo prosuditi, svaka je životinja toliko zaokupljena onime čime se bavi u tom trenu, da joj nikada i ne pada na pamet upitati se ima li njen život smisao ili budućnost. Za životinju, sreća znači uživati u neposrednoj budućnosti, a ne u uvjerenju da je pred njom čitava budućnost s obiljem zadovoljstva.

Da bi bila sretna,životinji je dovoljno što uživa u ovom trenutku. No, teško da se čovjek može time imalo zadovoljiti. On se mnogo više bavi time da ima ugodna sjećanja i očekivanja – naročito ovo potonje. Tek kad su ona osigurana, čovjek se može uhvatiti u koštac s vlastitom izrazito lošom sadašnjošću…Na primjer, uzmimo osobu koja zna da će za dva tjedna biti operirana. U međuvremenu ne osjeća nikakvu fizičku bol; ima dovoljno hrane; okružena je prijateljima i razumijevanjem okoline, bavi se poslom koji je zanima. No, zbog neprestane strepnje koja je obuzima, ne može uživati u svemu tome. Postaje neosjetljiva na trenutnu stvarnost koja je okružuje. Um joj je opterećen nečim što još nije ovdje. …Ovo je tipičan ljudski problem.

Upravo je ova stvarnost sadašnjosti, ovo kretanje, ovo bitno – sada – ono što izigrava definicije i opise. Ovdje je taj tajanstveni stvarni svijet, koji riječi i ideje nikada ne mogu uhvatiti, ne mogu ni na što obavezati.

Živjeći uvijek za budućnost, mi smo izvan dodira ovog izvorišta i središta života i tako štitimo sebe od mogućnosti da nam se sadašnjost pokaže kao promašaj. Sve dok ne poželimo živjeti u sadašnjosti, promjena će određivati naš život i našu nestalnost, koja simbolizira strah od obaveza, točnije, strah od toga da nećemo uspjeti ispuniti naše obaveze i zadovoljiti očekivanja. Kao rezultat, čitava ova magija mišljenja dovela nas je do saznanja da od samog početka mora biti očito da postoji kontradikcija u želji da se bude savršeno siguran u svemiru čiju samu prirodu čine trenutačnost i fluidnost. Samo, ta suprotnost leži nešto dublje no u samom sukobu između želje za sigurnošću i činjenice da se sve mijenja.

Želim li biti siguran, to jest zaštićen od toka života, zapravo želim postati odvojenim od života. Pa ipak, upravo taj osjećaj odvojenosti čini da se osjećam nesigurnim. Biti siguran znači osnažiti i izolirati svoje “Ja”, no ono što čini da se osjećam usamljenim i ustrašenim upravo je osjećaj da sam postao takvo izolirano “Ja” te zbog toga nepotpun kao individual, jer mi nedostaje ono što me nadopunjava, što mi pomaže naprijedovati, te ono sto će mi dati hrabrost živjeti u sadašnjosti, bez straha od neuspjeha.

Steven Roth- “Mudrost nesigurnosti”

beli54nl
20-02-12, 10:27
Car Radovan je car careva, vladar sudbine, gospodar svemira. On nosi zlatnu sekiru na ramenu, jaše konja koji je beo i visok kao brdo pod snegom, i na ruci drži buljinu sa ognjenim očima kako bi mogao noću videti pred sobom. O njemu govore u mojoj zemlji samo ljudi koji su poludeli. Ali su zatim u njega poverovali i svi mudraci. Car Radovan ima krunu od hartije i po plaštu ludačke praporce. Ima noge i ruke zelene kao trava, jer živi na kopnu i u vodi. Niko ne pamti njegovo poreklo, ni ime njegove porodice, niti zna za njegove prijatelje i neprijatelje. On prolazi kroz nebeski prostor kao crni oblak pun grmljavine, i po vodama kao brod koji gori. Niko ne zna njegove bitke ni trijumfe, jer njegova moć nije nad vojskama, ni njegova slava u bojnim podvizima. On carstvuje u miru svoje veličine i sunča se na suncu svoje snage i lepote. On se krije od svakog, a ipak svako ima njegovu sliku u očima i njegov glas u ušima. Gde su njegove palate i njegovi vrtovi? I gde su njegove bele žene, i njegovi brzi konji, i njegova svilena stada, i njegovi ljuti psi za stadima? Čuvaju li njegova vrata ljudi ili zmajevi? Samo ludaci, čiji je on jedini car i gospodar, samodržac i pokrovitelj, znaju puteve koji vode u njegovo carstvo, i znaju gde su mostovi preko kojih se prelazi i njegove pokrajine pune sjaja i pune muzike. Jer je ljudski um ograničen na ono što je video i čuo, a ludilo je jedino bezgranično i slobodno od svih ledenih zakona svesti i saznanja. Sloboda, to je ludilo; i samo ludaci su slobodni.
Car Radovan je car ludaka koji su uvek dobri. On zato pliva u ljudskoj krvi samo kad je otrovan, i prebiva u njihovom umu tek kad je već pomrčao, i zato su ga samo oni koji su izgubili sve puteve našli na svojim tamnim bespućima. Njega poznaju samo ludaci koji više nikog drugog ne prepoznaju; i s njim govore samo oni čije reči više niko ne razume; i za njim vape jedino oni koji su se već odrekli svega zemaljskog i ljudskog. – Svi ljudi imaju istovetne sreće i nesreće otkad su postali, a samo ludaci imaju svaki sopstvenu sreću. Samo oni nisu jednaki samom sebi, nego se obnavljaju uvek novi. Svi ljudi vide stvari skoro podjednako, a samo ludaci imaju svoja lična mišljenja. Velika mudrost se nalazi po dnu mračnog ponora; i samo su najluđi ljudi govorili najdublje reči. Car Radovan nije postojao drugde nego u očima koje su izgubile svoj pogled. Samo ludaci govore o blagu tog cara, i zato kopaju noću i na pripeci, probijaju led, buše studenu zemljinu koru. Svu su zemlju bezbroj puta ispremetali. Po samotnim vinogradima, zaboravljenim crkvinama, po dvorcima porušenim i punim trnja, svud su kopali, bušili, obarali, prevrtali. Bezbrojne vojske ludih kopali su s kraja do nakraj po mojoj zemlji. Svuda su prošle te crne čete izgubljenih za život, bivši ljudi koji su se odrekli svakog dodira sa nama. Oni od pamtiveka traže blago cara Radovana; kopaju železom i kamenom, i granjem, i noktima, i zubima; kopaju dok ne popadaju mrtvi! Čitava pokoljenja poludelih ljudi tražili su blago carevo, zakopano negde neizmerno duboko, ko zna gde, u našim poljima. Dopirali su često do u samu utrobu zemlje, bušeći bez sna i odmora; ali je to blago tonulo sve dublje, i mamilo sve svirepije. Tako će trajati dokle bude sunca i meseca.
I uvek će kopati, a nikad dvojica zajedno. Jer je carev naslednik samo onaj koji bude najdublje kopao, i koji umre kopajući, i koji ne bi kazao i kada bi najzad njegov ašov odista udario u crna vrata podzemne palate u kojoj je blago cara Radovana, cara svih careva, i vladara svih sudbina. Uvek kopati, dok drugi ne dođe da kopa! Jer samo drugi smetaju da nađemo sreću gde hoćemo. Ludaci to znaju bolje od mudrih. – Ali znaju to i mudri.
Nisu samo ludaci koji kopaju za blagom cara Radovana. Svi ljudi znaju da ima u životu još uvek jedno zakopano blago za svakog od njih. Svi ljudi kopaju: svi ljudi od akcije, ljudi od poleta, od sile, od vere u život u cilj, i od vere u neverovatno i u nemogućno. Jedni kopaju u polju i u šumi; drugi u ideji, u idealu, u himeri; treći u intrigi i u zločinu. Svi traže i vape za carem tog večnog nespokojstva i večnog traganja. Svet bi nestao da nema tog cara, i oslepeo bi da ne sja u pomračini njegovo neslućeno blago, i očajavao da nema njegove manije ni opsesije. – Jer svaki čovek nešto traži; svako je upro svoj pogled bezumlja i sebičnosti u neko mesto gde misli da stoji zakopano blago cara Radovana. Nema nikog ko ne veruje da nema još nešto njegovo koje treba pronaći. I svako veruje da svoje blago treba krišom tražiti, krišom i od najbližih i od najmilijih. Svi su ludaci. Svi su ljudi omađijani i otrovani. Jer careve palate su visoke do iznad sunca danju, i do iznad zvezda u mraku kada sedam vlašića prolaze mirno sve granice nemira i očajanja. Svi su ljudi ludaci.
Carevo blago je otrov ovog sveta. O njemu sanjaju Pesnici, koji žive u večnom nespokojstvu da objasne božanstvo kroz njegova dela, i da ga posvedoče svojim sopstvenim stvaranjem.

O njemu sanjaju i Heroji, jer misle kako samo oni treba da sebe bace u oganj pa da sutradan bude dobro svima, i da zatim svi ljudi nađu svoje blago.

O njemu sanjaju i Proroci , koji u svom ludilu, proriču uvek neku novu sreću i novu obećanu zemlju. I, najzad, o njemu sanjaju Kraljevi, što hoće da vladaju silom ljubavi ili silom mržnje.

O njemu je sanjao Mojsije kad je išao za ognjenim stubom, i Cezar kad je prešao Rubikon, i Kolumbo kad je svoje jedro poverio vetru koji ga je vodio u zemlju o kojoj nije znao ni šta je ni gde je. To blago carevo traži i zvezdar koji gleda maglu na zvezdama; i botaničar koji traži svu tajnu plođenja u srcu jednog cvetića; i sveštenik koji vraća veru u okorelo srce nevernih. Svi ljudi traže jer su svi ludi! Krv sviju je otrovao car Radovan koji živi i u travi i u vodi, silni car koji prolazi nebom kao oblak pun grmljavine, i morem kao brod koji plamti u požaru.

Car ludaka, ali i car sviju ljudi od akcije i ideala! Car onih koji u ludilu srca ili u ludilu mozga veruju u neverovatno i ostvaruju nemogućno! Car Radovan je car careva, silniji nego heroj Agamemnon, bogatiji nego Midas, dublji nego prorok Jezekilj, i mudriji nego car Solomon. Sve oči ovog sveta uprte su u njega.

Jovan Dučić (Blago cara Radovana)

Petar Matic
21-02-12, 06:01
Zrela osoba ima integritet koji joj omogućava da bude sama. I kada zrela osoba daje ljubav, ona je daje bez ikakvih sakrivenih motiva; ona je jednostavno daje. Ona ne očekuje da za nju budete zahvalni – ne, ona uopće ne treba vaše hvala. I kada se dvije zrele osobe zaljube, tada se događa jedan od najvećih životnih paradoksa, jedan od najljepših fenomena: one su zajedno a ipak potpuno same; one su zajedno na način da su skoro jedno. Ali njihovo jedinstvo ne uništava njihovu individualnost, zapravo poboljšava je; one postaju više individualne. One prihvataju drugu zivotnu sansu i mogucnost da poprave greske iz proslosti. To je prednost zrele osobe, da je naucila da bira i da zna da postoji cena koju mora da plati, da bi iskoristila pruzenu sansu.
Dvije zrele osobe u ljubavi jedna drugoj pomažu da svaka od njih postane slobodnija. Nema politike, nema diplomacije, nema pokušaja dominacije. Kako možete dominirati osobom koju volite? Razmislite o tome. Dominacija je vrsta mržnje, ljutnje, neprijateljstva. Osobu koju volite valjda želite vidjeti potpuno slobodnom, nezavisnom; valjda ćete joj dati više individualnosti. Zato ja to zovem paradoksom; osobe su zajedno na način da skoro postanu jedno, ali u tom jedinstvu su i dalje individue. Njihove individualnost se ne pogoršavaju – one se poboljšavaju. Druga osoba ih je obogatila što se tiče njihove slobode. A opet, ako vole, one tu slobodu shvataju kao slobodu izbora i slobodu da imaju dovoljno vremena za ostvarenje svojih snova.
Sjetite se, sloboda je povjerenje ljubavi. Zrela osoba nece razmisljati o tome kolikim iskusenjima je druga osoba izlozena, ona ce znati da ima ljubav te osobe i da se sloboda ogleda u tome da parovi veruju jedni drugome. Dakle, ako ljubav uništava slobodu, ona toga nije vrijedna. Ljubav se može napustiti, sloboda se mora očuvati – ona je viša vrijednost. Jer bez slobode nikad ne možete biti sretni, ona je intrinzična želja svakog čovjeka.
Prava ljubav, to je “bivati ljubavlju”, “dar ljubavi”. “Biti ljubav” znači stanje ljubavi. Kad stignete doma, kad saznate tko ste, tada se u vama rađa ljubav. Tada se miris širi i tada ga možete dati drugima. Kako možete dati nešto što nemate? Da biste mogli dati drugima, prvi je preduvjet da to sami imate.

E. Martin - „Rasmisljanja o ljubavi“

beli54nl
21-02-12, 16:22
Carsl Bukovski

Nije smrt ono što je užasno, već životi koje ljudi žive ili ne žive do svoje smrti. Oni ne poštuju svoje živote, oni pišaju po njima…Ružno izgledaju, ružno govore, ružno hodaju…Pusti im veliku muziku i oni je neće čuti. Većina ljudskih smrti je obična prevara. Nista tu nije ostalo da umre.

Lijepo bi bilo umrijeti za pisaćom mašinom umjesto sa dupetom nabijenim u tvrdu gusku. Posjetio sam prijatelja pisca u bolnici koji je umirao, milimetar po milimetar, na najgori mogući način. Ipak mi je tokom svake posjete (kad je bio pri svijesti) nastavljao pričati o svom pisanju (ne kao o dostignuću već kao o magičnoj opsesiji) i nisu mu smetale moje posjete, jer je znao da tačno razumijem ono o čemu govori.
Na njegovom pogrebu očekivao sam da se digne iz kovčega i kaže: “Kinaski, bila je to dobra trka, vrijedilo je.” Nikada nije saznao kako izgledam, jer je oslijepio prije nego što sam ga upoznao, ali znao je da sam shvatio njegovu sporu i užasnu smrt. Rekao sam mu jednom da ga bogovi kažnjavaju zato što je tako dobro pisao.
Nadam se da nikada neću tako dobro pisati, želim da umrem nad ovom pisaćom mašinom, tri reda prije kraja stranice, s dogorjelom cigaretom među prstima, dok radio i dalje svira.
Hoću samo da pišem tek toliko dobro da završim tako.

Pisanje nikada nije bilo neki rad za mene. Bilo je, otkad pamtim, uvijek isto: uključim radio na stanicu klasične muzike, pripalim cigaretu ili tompus, i otvorim flašu. Mašina je radila ostalo. Trebalo je samo da budem tu. Takav postupak omogućavao mi je da nastavim i onda kada je sam život vrlo malo pružao, kada je sam život bio horor-šou. Uvijek je postojala mašina da me utješi, da govori sa mnom, da me zabavi, da spasi moje dupe, da ga spasi od ludnice, od ulica, od sebe.
Jedna od mojih bivših žena vikala je na mene:
“Ti piješ samo da bi pobjegao od stvarnosti!”
“Naravno, draga.” - odgovarao sam.
Imao sam i flašu i mašinu. Volio sam pticu u svakoj ruci…..jebeš granu.

Kao što će vam već svako reći, nisam baš dobar čovjek. Ne znam baš kako da se izrazim. Ali oduvijek sam se divio lopovima, odmetnicima, kurvinim sinovima. Ne volim glatko izbrijane momke sa kravatom i dobrim poslićem. Volim očajnike, ljude razbijenih zuba, razbijenog duha i razbijene sudbine. Takvi me interesuju. Puni su iznenađenjá i eksplozijá. Volim propale žene, pijane kurve što psuju pocijepanih čarapa i razmazane šminke. Zanimaju me perverznjaci, a ne sveci. Mogu da se opustim s klošarima, jer sam i sâm klošar. Ne volim zakone, morale, religije, pravila. Ne volim da me oblikuje društvo.

Čovjek mora da upozna mnogo žena kako bi našao pravu, i ako ima sreće on će i da je nađe. Muškarac koji se zadovolji prvom ili drugom ženom u svom životu neznalica je; on pojma nema šta je žena. Čovjek mora da prođe kroz tu školu, a to ne znači samo spavanje sa ženom, da ih povališ jednom ili dvaput, nego to življenje sa ženom, mjesecima ili godinama. Ne krivim ljude koji se boje da to učine – jer to znači izložiti dušu na pijacu. Naravno, neki se ljudi jednostavno uvale s jednom ženom, odustanu, kažu: to je to, to je najviše što mogu. Mnogo je takvih i, u suštini, većina se ljudi pomiri sa sudbinom: uviđaju da ne ide kako bi trebalo, ali nije važno, pretvarajmo se, nema svrhe da se ponovo prolazi kroz sve to, šta je na televiziji večeras? Ništa. Svejedno, gledajmo je. Jer, to je ipak bolje od gledanja jedno u drugo, bolje od razmišljanja o tome. Televizija drži više loših parova zajedno nego što to čine djeca ili crkva.

Praznina u mojoj glavi. Postajalo je hladnije. Pošto sam matori konj, pomislio sam da bi trebalo da uzmem sako. Spustio sam se pokretnim stepenicama sa četvrtog nivoa. Ko je izmislio pokretne stepenice? Ljudi idu gore-dolje pokretnim stepenicama, liftovima, voze automobile, otvaraju garaže dodirom na dugme. Onda odlaze u teretane da skidaju salo. Za četiri hiljade godina nećemo ni noge imati, puzaćemo naokolo na šupcima, ili ćemo se možda kotrljati kao lopte. Svaka vrsta uništava sebe. Dinosauruse je ubilo to što su pojeli sve oko sebe i onda morali da pojedu jedni druge, tako da je na kraju ostao samo jedan, i taj bijednik je crkao od gladi.

Prije neki dan razmišljao sam o svijetu bez mene. Svijet tjera i dalje po svome i radi ono što radi. A mene nema! Jako čudno. Zamisli kamion za smeće koji dolazi i kupi smeće, a mene nema. Ili novine bačene pred vrata, a mene nema da ih pokupim. Nemoguće. Ili još gore, kad prođe neko vrijeme poslije moje smrti, tada će me neko istinski otkriti. Svi oni koji su me se bojali ili su me mrzili dok sam bio živ, najednom će me prigrliti. Na sve strane biće moje riječi. Stvoriće se klubovi i udruženja. Biće odvratno. O mom životu snimiće film. Predstaviće me daleko hrabrijim i talentovanijim nego što jesam. Daleko hrabrijim i talentovanijim. Biće tu dovoljno toga da i bogovi povrate. Ljudski rod preuveličava sve živo: svoje junake, svoje neprijatelje, svoj značaj. Kopilad. Eto, sad mi je bolje. Prokleti ljudski rod. Eto…..bolje mi je.

Petar Matic
21-02-12, 23:52
Nebo, čisto kao voda, kupalo je zvijezde i otkrivalo ih. Zatim je nastala noć. Dina za dinom, prostirala se Sahara na mjesečini. Na našim čelima taj sjaj svjetiljke koja ne otkriva predmete nego ih stvara, hrani nježnom materijom svaku stvar. Pod našim bešumnim koracima obilje dubokog pijeska. I hodali smo gologlavi, oslobođeni tegobe od sunca. Noć: Kakvo obitavalište...

Ali kako da vjerujemo u svoj mir? Pasati su neumorno klizili prema jugu, brisali preko niske morske obale šušteći kao svila. To više nisu bili evropski vjetrovi koji se kovitlaju, smiruju; bili su nad nama kao vazdušna struja nad najbržim vozom u pokretu. Ponekad, noću, duvali su na nas tako oštro da smo im se, okrenuti sjeveru, odupirali s osjećanjem da nas neće odnijeti u nepoznatom pravcu. Kakva žurba, kakav nemir!

Sunce se okrenulo i opet donijelo dan. Mavari se nisu mnogo uznemiravali. Oni koji bi se odvažili da se približe španskom utvrđenju činili su mnoge pokrete pri govoru i nosili svoje puške kao igračke. To je bila Sahara gledana iza kulisa: tamo su nepokorena plemena gubila tajanstvenost i pokazivala samo nekoliko statista.

Živjeli smo upućeni jedni na druge, i oni su nam izgledali kao naš sopstveni odraz. Zato nismo mogli da budemo usamljeni u pustinji: trebalo bi da se vratimo kući pa da osjetimo koliko smo udaljeni, i da to otkrijemo u toj perspektivi.

Antoan de Sent Egziperi – “Posta za jug”

beli54nl
22-02-12, 14:32
Zavet

''Opijen zaljubljenošću, zaboravio je na bolove, povrede, čak i na sebe. Poljubac je bio dovoljan da zaleči svaki ožiljak, nastao tokom života. Svaka reč se činila suvišnom. Tokom noći, prepušteni dražesnim osećanjima, nesvesno su prkosili mržnji, sukobu dveju nacija, ratu, smrti. Uživali su u trenucima ljubavi, koji sami po sebi, po snazi osećanja, prevazilaze probleme, neutrališu sve negativne pojave, utiskujući tu regenerativnu nit u svaku poru organizma, onu poru koja i najvećeg pesimistu pretvara u neprevaziđenog optimistu, opčinjenog lepotama života.

Izgleda da mladost pobeđuje sve, pa tako svojim nevinim duhom uspešno neutrališe neprijatan osećaj zarobljeništva. Mladost je oslobođena navike, ili pak, ako postoji, brzo se otresa, poput mlade presađene biljke, koja nastavlja svoj razvoj, puštajući korenje sve dublje, učvršćujući se na novom, nepoznatom tlu.

Neki ljudi pobeđuju, osvajaju, ali osećaj gubitništva ih tera da se iznova dokazuju, pa tako nastavljaju sa pobedama, sve do trenutka kada, istrošeni, padnu pod noge neprijatelju. Onda tek shvate da su sve dotadašnje pobede pretvorili u životni poraz, jer nikad nisu pobedili srcem, već su, u želji da budu pobednici u očima drugih, nesvesno pobedili sebe.

Ono što ponekad vidimo, što nam otkupi i ukrade poglede, ne predstavlja istinit odraz, već samo viziju, čudnovatu fatamorganu lepote. Prava vrednost je duša, u njoj je skrivena naša spoljašnjost, naš sjaj, koji nekako nikad ne bledi, ne nestaje, dar od Boga koji, istaknut na pravi način, premašuje vidljivo i govori nam o slepilu površnosti. Uvek treba zaviriti u dušu, jer je u njoj, duboko, poput lavirinta, skrivena naša istinska lepota, naš žar, vatra i savršenstvo.

Kada čovek dotakne dno, obično se preda, zastaje, i tako pasivan, ukočen od svoje ogorčenosti i poraza, ostane na dnu. To se zove pesimizam. Retki su ljudi koji to dno, taj poraz i tu ogorčenost razumeju na pravi način, pa ponovo, nepredano kreću, sa mnogo više sigurnosti, svesni da od dna ne mogu dalje i da svaki pokušaj, bez obzira koliko loš bio, vodi ka uzvišenju. Skoro uvek, ljudi tog tipa, pronađu svoje mesto na piramidi uspeha, pa tako bezbrižni i iskusni, gledaju dno kao najobičniju odskočnu dasku. To je za mene optimizam.

Jer, ma koliko to čudno zvučalo, ljubav se uvek može uporediti sa mačem sa dve oštrice. Prva oštrica, udaljenija, poput Eskalibura prividno budi najčistija osećanja, preplavljujući telo nekom začaranom energijom. Blagotvornom. Snažnom. Okrepljujućom. Ona je ta koja naše ciljeve načini ostvarljivim. Drugu oštricu ne vidimo. Ona jeste bliža, samo, od uprtih pogleda ka prvoj, mi se ne osvrćemo. Vidici su nam suženi. Tupi. Neretko, poneseni zaslepljenošću, ne upotrebljavamo svest, zdrav razum, pa tako nesvesni sami sebi nabijamo vrh oštrice u srce. Nakon toga, postajemo slabi, krhki, ranjivi… Tu ranjivost, taj neuspeh, ispoljavamo pogrešno. Kroz ljutnju. Bes. Trudimo se da prikrijemo stvarno stanje, sve više upadajući u vrtlog izgubljenosti, jer nas rđa i bezljubavna hladnoća oštrice sve više prlja Ipak, lek postoji. Ali se pametni leče. Oni drugi nastavljajući sa povređivanjem, ne primećuju da lek postoji u isto tako naoštrenom maču. Samo treba usmeriti pažnju na prvu oštricu. Tu se zapravo krije eliksir izlečenja. Ne u oštrici.Već u iskustvu. Svakom se dogodi.''

Slaviša Pavlović

Petar Matic
22-02-12, 23:29
Иначе бих волела да мене нема у сазнавању где сам и како ми је. иако немам више сумњи, ова учаурена извесност смисла неприпадања, салетана посвудашњим лепљивим мрљицама имитације бивања, од сваког погледа ствара патњу, изазива сапето отимање без моћи чак и за основне покрете. Отуда немам циљ, немам ни учешћа у нечем другачијем, те тако извесност неприпадања своди моје постојање, не више ни на, oдрицање, већ на непрестано унутарње кидање. Морам да делам, а немам не само градива, већ ни простора, ни удова, ни крви да замаштано угрејем.
Зато снатрим, и ту преостаје једна једина кретња — у ствари смислена обустава кретње, то јест чекање, не знам чекање чега, јер ништа није могуће нити жељено од друге стране.... свенсна сам да сам потпуно сама и да ћу остати сама.... .

В. Добривојевић: "Како је говорио Заратустра?" - књига друга

beli54nl
23-02-12, 12:21
...Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konačno, evo me; ako podignem oči, vidim da svako najdalje ima svoje još dalje.
Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.
Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, neće moći završiti.
Nije reš o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo očima. Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,…
Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane, neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik. Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled…
Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrćem. A u sebi se smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.
Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem…

Miroslav Mika Antić

Petar Matic
23-02-12, 22:35
O PRIJATELJSTVO

Vas je prijatelj odgovor na potrebe vase.
On je njiva koju zasijavate s' ljubavlju,
i koju zanjete s zahvalnoscu.
On je vase kuciste i ognjiste vase.
jer vi mu dolazite gladni,
a i da potrazite od njega uspokojenje.


Kad' vam prijatelj kaze otvoreno sta misli,
ne bojte se njegovog "ne" u svome duhu,
i ne zazirite od njegovog "da".
A kada cuti,
nek' vase srce ne prestane osluskivati njegovo,
jer i bez reci, medju prijateljima, sve misli,
sve zelje, sva iscekivanja, radjaju se i dalje,
s' radoscu koja ne trazi povladjivanje.

Kad' se rastajete od nekog prijatelja,
ne tugujte zbog toga.
Jer ono sto u njemu ponajvise volite,
moze za njegovog odsustva biti jos jasnije,
kao sto putnik planinu s podnozja jasnije vidi.

I nek' u prijateljstvu ne bude drugog cilja
sem produbljivanja duha.
Jer ljubav sto trazi ista osim razjasnjenja
osobne tajne,
i nije ljubav nego bacena mreza:
hvata se samo ono sto je nekorisno.

Nek' ono sto je u vama ponajbolje
bude za prijatelja vaseg;
ako zna dokle uleze vasa oseka,
nek zna dokle doseze i vasa plima.

Jer, sta je za vas prijatelj
kog' trazite samo da ubijete vreme?
Trazite ga samo da biste
to vreme zaista proziveli.
Jer njegovo je da vam ispuni zelje i potrebe,
a ne vasu prazninu.

I nek' u dragosti prijateljstva bude i smeha,
i zajednickih radosti.
Jer u rosi sitnica srce nalazi svoja jutra,
i biva okrepljeno.

Kahlil Gibran - Odlomak iz knjige "Prorok"

beli54nl
24-02-12, 12:18
Uvod Autostoperskog vodiča kroz galaksiju

"Daleko u neistraženim zaleđima jedne zabačene oblasti zapadnog spiralnog kraka Galaksije nalazi se maleno, neugledno, žuto sunce.
Na orbiti oko njega, na rastojanju od devedeset sedam miliona milja, nalazi se beznačajna plavozelena planeta čiji su stanovnici, koji su nastali od majmuna, toliko primitivni da još smatraju digitalne ručne časovnike strašno zgodnom idejom.
Ta planeta ima - ili, da budemo precizniji, imala je - jedan problem, koji se može ovako opisati: većina njenih stanovnika bila je uglavnom nesrećna. Kao rešenje ovog problema predlagane su mnoge stvari, ali sve su uglavnom bile povezane s kretanjem nekakvih malenih, zelenih komada hartije, a to je zaista čudno, jer ti mali, zeleni komadi hartije nisu i sami bili nesrećni.
Zbog toga je problem opstajao: ljudi su uglavnom bili zlovoljni, a mnogi su se osećali bedno, čak i oni s digitalnim časovnicima.
Sve je veći bio broj onih koji su počinjali da misle kako su napravili veliku grešku još onda kad su sišli sa drveta. A neki su i drveće smatrali lošom zamišlju i rekli su da uopšte nije trebalo ni napustiti okean.
A onda, jednog četvrtka, skoro dve hiljade godina pošto su izvesnog tipa prikovali za drvo zbog toga što je rekao da bi bilo sjajno kada bi ljudi, za promenu, počeli da se ponašaju ljubazno prema drugim ljudima, jedna devojka koja je za svoj groš sedela u nekom kafiću u Rikmansvortu, iznenada je shvatila u čemu su sve grešili i najzad dokučila način na koji bi se svet mogao pretvoriti u dobro i srećno mesto. Ovoga puta sve je bilo u redu, stvar je bila sigurna i niko nije morao nikog da prikucava za drvo.
Ali, na žalost, pre nego što je stigla da to nekome javi telefonom, došlo je do užasne, glupe katastrofe i ideja je zauvek izgubljena.
Ova priča ne govori o tome.
Ali govori o toj užasnoj, glupoj katastrofi i nekim njenim posledicama."

D. Adams

Petar Matic
25-02-12, 02:07
Postoji prošlost. Postoji budućnost. Dve ogromne gromade. Sasvim je jasno da nikad ne ulazimo ni u prošlost ni u budućnost…
Budućnost za nas postoji samo kao namera, a prošlost kao sećanje.
Pošto strelica vremena ima samo jedan, nepromenljiv smer, ne sećamo se budućnosti, niti se bacamo u prošlost da bi smo pravili planove.
Prošlost nas gura napred, budućnost čeka iza okuke.

Ja poznajem svoju prošlost i u njoj ne mogu ništa, ili gotovo ništa, da promenim.
U određenoj meri gospodarim svojom budućnošću, ali je ne poznajem.
Postoji iščezla prošlost, poznata i izgubljena.
Postoji neispisana tajanstvena budućnost, puna obećanja i zebnji.

U sredini je sadašnjost…Sadašnjost se neprestano pomera i ja se pomeram s njom…
Ovde ili onde pojavljuje se pukotina u zidu sećanja odnosno nade…ali svi hodnici i prolazi zauvek se završavaju u sadašnjosti.
Sadašnjost ne postoji, ali mi ni u jednom trenutku ne možemo izaći iz nje.

Čovek postoji samo u nečemu iz čega ne može pobeći i što je već nestalo, a što se zove sadašnjost.

Žan d Ormeson – “Priča Jevrejina lutalice”

beli54nl
25-02-12, 11:25
"Braća Karamazovi"

"Dopade mu se tad jedna lepa i pametna devojka, i on se uskoro oženi njome, maštajući da će ženidbom odagnati svoju usamljeničku tugu i da će se, stupivši na nov put i vršeći revnosno svoju dužnost prema ženi i deci, sasvim osloboditi starih uspomena. Još prvog meseca braka poče ga uznemiravati neprekidna misao:"Eto, žena me voli, a šta bi bilo kad bi doznala?" Kad je ostala trudna sa prvim detetom i kazala mu to, on se najednom zbuni:"Ja dajem život, a ovamo sam oduzeo život." Naiđoše deca:"Kako ja smem voleti, učiti i vaspitavati, kako ću im govoriti o vrlini kad sam krv prolio!" Deca rastu divna, hteo bi da ih miluje:"A ja ne mogu da gledam njihova nevina, vedra lica, nisam dostojan toga." Naposletku poče grozno i gorko da mu se priviđa krv ubijene žrtve, pogubljen njen mladi život-krv koja vapije za osvetom. On poče sanjati strašne snove. Ali kako je bio krepka srca, dugo je podnosio to mučenje. "Sve ću ja to iskupiti svojim tajnim mučenjem." Ali i ta nada bi uzaludna: što dalje, patnja je postajala sve jača. U društvu počeše ga uvažavati zbog dobrotvorne naravi; a njemu, što su ga više poštovali bivalo je sve nepodnošljivije."

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Petar Matic
25-02-12, 23:07
No u njemu ne bejaše ničeg drugog do samo sećanje na njegov sopstveni san i njegovo buđenje, ono od pre i ovo od sada; u njemu još ne bejaše ničeg do samo nerasklopljene tame kakva zacelo beše pred stvaranje, pre postanja, kad Gospod još ne bejaše odelio svetlost od tame i dan od noći, kad još Gospod ne bejaše podvojio san od jave i javu od sna.

...i to ga sećanje prože radošću i snagom, dovoljnom da ga otrezni od sna no nedovoljnom da pokrene njegove utrudnele udove, jer ga spopade strah od sopstvenih misli u času kad namota konac svoga sećanja , kad se priseti svega što se zbilo pre ovog sna.

Dali to bejaše san? Dali to bejaše snoviđenje ili već bejahu na vratima rajskim? Beše li to kraj more i snoviđenja ili to bejaše uzašće njihovo? Ili je to uzašće njegove duše, čas kada se duša podvaja od tela, hrišćanska duša od paganskog tela, grešno telo od grešne duše, kojoj je ukazana milost, kojoj su gresi oprošteni?

Ili i to bejaše san, taj novi, zemaljski miris što prodire u njegove nosnice već otupele od dugog sna i počinka, topli miris zemlje, miris trava i miris bilja, blažen dah sveta i života što posle memljivog vazduha špilje zamirisa kao jabuka?

Zar i to bejaše san? To blaženo piće njegova duha i njegova tela, taj blesak od kojeg ne smede otvoriti oči, jer ga udari u čelo takvom silinom da mu se svetlost smrači mrakom crvenim i žutim, plavim i rujnim i zelenim, te morade da drži oči čvrsto zatvorene, jer mu je iza kapaka stajala rumena i topla tama, kao da beše glavu zaronio u vrelu krv žrtvenu.

Ako i to, jaoj, ne bejaše san, tlapnja tela, tlapnja očnjega vida, tlapnja mesečnjaka koji je prekoračio granice i međe noći i meseca, međe praskozorja i mesečine, pa je zakoračio u dan i svetlost izlazečeg sunca, večnog božanstva što se večno bori sa božicom Lunom, te , gle, dolazi da rastera prividnu i lažnu svetlost svrgnute božice, nenavidnice svoje; ali to bejaše svetlost! Ne treperava i slabačka svetlost koja sama sebe izjeda i troši, koja samu sebe pali i gasi, koja samu sebe goni i davi, sagorevajući u svom sopstvenom plamenu i poletu, u svom sopstvenom žaru i ugarku; ovo zaista bejaše svetlost!

....Ostavite mi to maštanje, ono mi dođe kao melem, ono bi moglo da mi obezbedi večnost u vama i sa vama.....

Danilo Kis – “Legenda o spavacima”

Petar Matic
26-02-12, 22:59
Svaki je čovek kao svi ljudi,kao neki ljudi, i kao nijedan čovek.Svi smo mi vrlo različiti, a opet tako slični i svi imamo potrebu da nekome ili nečemu pripadamo... Pošto smo svesni svoga bića, bića koje ima razum, koje može da misli, govori i oseća, ostaje nam samo da se sa bezgraničnom verom prepustimo svojoj psihi i duševnom životu da upravlja nama, našim postupcima i ponašanjem i tako najiskrenije overimo lični kvalitet prihvatanja u okruženju... Vazda valja govoriti šta misliš i kako misliš i svagda misliti srcem i iz duše, biti samo ono što jesi, voditi se osećanjima i saosećati....prave se vrednosti same izbore ,dokažu i nametnu... to što smo, u očima ponekih ,drugačiji,čini nas naročitim. Sreća ne živi na određenoj adresi-ona je sazdana našim htenjima, željama, nadanjima i vizijom, ona nas čini duhovno lepima, a lepota se isključivo uočava pogledom kroz oči posmatrača... Ja sam lep samo ako me ti lepim doživiš...

Iz prepiske A.B. Marijengofu

seka
28-02-12, 08:29
- Prihvataj ono što ti život nudi i pokušaj da piješ iz čaša koje se pred tobom nalaze. Sva vina treba piti - neka samo gutljaj, a neka celu flašu.
- Kako to da znam?
- Po ukusu. Dobro vino ume da prepozna onaj ko je probao i loše.



Brida - Paulo Koeljo

Demo
28-02-12, 11:56
I pre no što sam izgovorio tu rečenicu, već sam se bio malo pokajao. U meni — koji sam hteo da je izgovorim i doživim perverzno zadovoljstvo — neko čistije i nežnije biće bilo je spremno da preuzme inicijativu ukoliko svirepost rečenice učini svoj efekat, i već je prećutno na izvestan način stalo na Marijinu stranu pre no što su izgovorene te glupe i beskorisne reči (šta sam, u stvari, njima mogao postići). Tako da ih je to biće iznutra slušalo sa užasom čim su počele da silaze sa mojih usana kao da, uprkos svemu, nije ozbiljno verovalo da je moguće da ih drugo biće izgovori. I kako su reči silazile, počelo je da upravlja mojom savešću i mojom voljom, i skoro je na vreme stigla njegova odluka da spreči da rečenica sine kompletna.
Koliko je puta ta prokleta deljivost moje savesti bila vinovnik strašnih događaja! Dok me je jedna strana navodila da učinim divno delo, druga me je optuživala za prevaru, licemerstvo i lažno dobročinstvo; dok me je jedna navodila da vređam neko ljudsko biće, druga ga je sažaljevala i optuživala me za ono za šta ja optužujem druge; dok mi je jedna omogućavala da vidim kako je svet divan, druga mi je ukazivala koliko je on ružan i koliko je smešno svako osećanje sreće.

E. Sabato / Tunel

beli54nl
28-02-12, 14:28
Margarita je, ne otvarajući oči, otpila jedan gutljaj, i slast je prostrujala njenim žilama, u ušima je počelo da joj zvoni. Učinilo joj se da prodorno kukuriču petlovi, da negde sviraju marš. Gomile gostiju su počele da gube svoj oblik. I muškarci u frakovima i žene raspali su se u prah. Raspadanje je na očigled Margarite obuhvatilo celu salu, u njoj je počeo da se oseća zadah kosturnice. Stubovi su se raspali, ugasile su se svetlosti, sve se skvrčilo i nije više bilo nikakvih fontana, kamelija i lala. Jednostavno je ostalo ono što je i bilo: skroman juvelirkin salon, a kroz poluotvorena vrata u njega je padala traka svetlosti. I kroz ta poluotvorena vrata Margarita je i ušla...

Mihali Afanasjevič Bulgakov, Majstor i Margarita

Petar Matic
28-02-12, 23:05
A brat mi je bio nestaško i mali divljak. Podizao je Skadar na Bojani i zaziđivao moje lutke, tražio mravima rtenjaču, prezao skakavce u kola od karata, i više išao na glavi nego na nogama.

Sedela sam dakle po ceo dan sama, u kakvom kutiću, i prevrtala šarene i svetle kartone po leksikonima i knjigama prirodnih nauka. Tamo se videlo kako bukti polarna svetlost, tamo je bilo onih čudnih tropskih biljaka sa fizionomijama divljih životinja, šuštalo je more i vozile se po njima grdne galije asirskih veslača, išli su u boj egipatski vojnici, sve jedan kao drugi, sa zapetim strelama i onim čudnim oštrim profilima glave na oba ramena. Tamo je Karon prevozio duše pokojnika, tamo je bilo namršteno ćutanje zaleđenog severa i strašna smrt u pesku koji ne da vode, tamo su, kao oštre sablje, sevale žute oči kraljevskih tigrova i umiljato se plavile dobre oči skandinavskih belih sokolova.

Tako danas, tako sutra, tako zimus, tako letos, prvo u sobi, pa u hodniku, pa na tavanu, pa u bašti, pa najzad u buretu.

Ja sam to zvala buretom, ali u stvari je to bila jedna grdna kaca, rasušena, razdrmana stara kaca koja je stajala u dnu dvorišta i bez ikakva opredeljenja polagano trunula i propadala. Bočne duge se još nekako i držale, ali se rasušile i isprepucale. Dole nije bilo dna, a dno , okrenuto naviše kao krov, sve se izrešetalo, svaka se daska mogla pomeriti , a mnogo glavnih dasaka nijen više ni bilo.
Poodavno sam osećala neki ukus za taj rasklimatani stari dvorac. Između dasaka sam zavirivala u njega, štapićem gurkala i pipala ogromnu i kao kamen tvrdu pečurku, razmicala lišće gustog i ugasitozelenog korova, i volela da slušam sivu melodiju ćutanja i tišine.

Isidora Sekulić – “Bure”

beli54nl
29-02-12, 11:39
Sjajno mjesto za nesreću

Ipak smo pet godina bili zajedno, sad sjedimo tu kao potpuni stranci, još u Parizu u koji smo zajedno došli. Vjerujem, kad ljudi imaju dijete pa se raziđu, da je tako puno lakše, ono ih veže cijeli život, ovako ostane samo ta rupa. Pomislio sam na dijete, što bi bilo da imamo dijete, pa sam se od toga počeo osjećati još gore.
"Žao mi je što je...", rekao sam.
"Nećemo više o tome", rekla je kao da mi prati misli. "Bilo pa prošlo."

Damir Karakaš

beli54nl
01-03-12, 13:48
Pubertet

U moje vreme, dok još nije bio pronađen pubertet, nismo ni znali da smo u kriznim godinama. Stiskali smo prstima prištiće po licu i mazali kosu brilijantinom.
Fotografije golih dama bile su prava retkost i mogle su se videti jedino u knjizi doktora Aleksandra Kostića Polni život, u kojoj su jedan bezlični muškarac i jedna razbludna gospođa isprobavali čudne gimnastičke poze, potpuno ravnodušnih lica.

U moje vreme, seks je bio čista propaganda, mada smo svi pomalo lagali kako već posedujemo neka iskustva. Ko je već spavao sa nekom devojkom, bio je najslavnija ličnost u čitavoj gimnaziji. Možda smo se i osećali pomalo neobično, ali niko nije smeo da prizna da je u pubertetu, a još manje su to primećivali naši roditelji, kojima je bilo glavno da smo siti i obuveni. U moje vreme, dakle, pubertet još nije bio pronađen.

Na jednog mog prijatelja, Dalmatinca, vikao je otac:
“Ćaća, ne moj vikat’ na mene! Ja san u pubertetu…!
“Budi di oćeš – odgovorio je otac – samo da si mi do deset uri doma!”
Danas dečaci i devojčice izlaze iz kuća u to vreme.

Da me pitate kako sam preživeo pubertet i ostao zdrav i čitav, zaista vam ne bih umeo objasniti. Danas je lako biti u pubertetu. Prema deci u tom prelaznom periodu ponašamo se na naučnoj bazi, kao prema malim pacijentima. Svi se brinu da im ne ostanu traume. Psssst! On je u pubertetu! Još malo i dečacima će se na lekarski recept dodeljivati prve ženske, a tom svečanom činu verovatno će prisustvovati oba roditelja i dežurni psiholog. Pa opet, nikad više gej populacije.

U moje vreme, dok još nije bio pronađen klimakterijum, žene u izvesnim godinama mislile su da ih glava boli zbog premorenosti. Jesu li naše bake iznenada menjale frizuru i navlačile prozirne spavačice da ponovo privuku svoga muža, koji je počeo da zapostavlja bračne dužnosti? Danas, kad svako broji orgazme, pitam se da li je ikada moj deda pitao moju baku da li joj je bilo lepo?
“Je li ti bilo lepo?”
Gospode!

Da su uopšte odlazili na letovanje, da li bi baba i deda išli odvojeno, radi osveženja braka, kako to danas novine savetuju? Ko zna, možda bi im brak u tom slučaju bio mnogo skladniji i trajao znatno duže, a ne samo pedeset i šest godina?

U moje vreme, dok reč seks nije bila pronađena, ljudi su se voleli potpuno diletantski. Nije bilo nikoga da im pokaže erogene zone, niti da im odredi bioritam.

Dobri smo i ovakvi kakvi smo, kako smo amaterski dolazili na svet!

U moje vreme, ko je imao kupatilo, svađao se u kupatilu – ko nije, nije se ni svađao! Ćutao je i trpeo!

U moje vreme, nikome nije padalo na pamet da ima pritisak. Pitam se da li su ga ljudi, u moje vreme, uopšte imali, ili je pronađen tek kasnije.

I kako smo, uopšte, živeli u moje vreme a da ništa nismo znali o kretanju anticiklona nad severozapadnom Evropom, niti o vlažnosti vazduha, brzini vetra, vodostaju na rekama i temperaturi, da ne govorim o izgledima za naredni vikend?

Mada volim svoje vreme, nikada se ne bih vratio u njega. Danas se mnogo lakše živi. Ali umire se isto tako teško kao i u moje vreme.

Momo Kapor

Petar Matic
01-03-12, 23:31
BROJ DEVET

Kad te prati baksuzluk, onda te prati do smrti. Moj stari je govorio da se, kojim slučajem, u jednoj vreći nalazi sto zena, a samo jedan peder on bi, uz sreću koju ima, potrefio baš na pedera. Od njega sam oporučno naslijedio bolesti, sklonost ka alkoholu i sreću. Moj mlađi brat je naslijedio kuću i auto. Opet oporučno. Zabrinjava me jedino što sam od staroga naslijedio i talent za matematiku.

S devet sam godina prvi put imao u rukama jeftini erotski časopis. Oduševio sam se sa sisama gole crnkinje, a sablaznilo me je crno kućište između njezinih nogu. Imala je više dlaka po međunožju nego moj djed na glavi. Isprva sam mislio da se radi o uredničkoj cenzuri; da je netko crnim flomasterom nacrtao trokut kako se ne bi vidjela …... Moj je prvi seks trajao devet sati uz devet polusatnih pauza. Božica nije imala devet godina, već šesnaest. Ja trinaest, iako sam joj lagao da imam petnaest. Popušila je priču, ali nije htjela više ništa drugo. Hodali smo skupa do njezine osamnaeste godine. Za rođendan sam joj poklonio srebrni prsten i triper. Sjećam se da sam prsten kupio u jednom jeftinom dućanu, a triper dobio, za istu cijenu, od jedne maloljetne kurve. Božica se poslije udala za siromašnog Turčina i rodila mu petoro djece. Još uvijek ne znam da li se zbog rađanja, ili zbog tripera, udebljala tridesetak kilograma. Uglavnom, više nije bila ona ista, iako je jednako čudno ispuštala zvukove dok je svršavala.

Devet sam godina išao u osmogodišnju školu. Šesti sam razred ponavljao, mada ni sad ne znam jesu li algoritmi morske alge ili grčke tragedije. Pa ipak ponavljanje razreda ima i svojih velikih prednosti. Na primjer, bio sam deveti po visini u sedmom A, što je za razliku od šestog razreda, kada sam bio pretposljednji (iza mene je bila neka kržljava djevojčica), moj najveći uspjeh u kompletnom obrazovanju. Kako sam nekim čudom uspio završiti i srednju školu, kompleks «velikana» nije me napuštao ni za vrijeme ferija.

Već kad sam se ponadao da me prošao baksuzluk, opet se pojavio taj famozni devet; devet sam godina tražio posao, a onda kad sam ga našao trajao je samo devet dana. Bio je to krasan posao; rad pomoćnog konobara u obližnjem kafiću, stotinjak metara od mog stana. Problem je bio u tome što sam sebi sam bio najbolji gost. Ujutro u devet već sam bio toliko pijan da su mi gosti donosili piće za stol. Oko podneva bih zaspao, za šankom ili stolom, i budio se pred kraj radnog vremena. Na obračunu sam imao manjak koji još nije zabilježen u povijesti hrvatskog ugostiteljstva. U tih devet radnih dana ne samo što nisam ništa zaradio nego sam godinama otplaćivao dug koji sam napravio kao da sam podigao dva stambena kredita.

Trebalo mi je devet minuta da napumpam curu koja je rodila nakon devet mjeseci i dodatnih devet sekundi da sutkinja odredi kako moram plaćati alimentaciju do njegove punoljetnosti. A da se barem mogu sjetiti tog nesretnog događaja možda mi i ne bi bilo krivo za alimentaciju! Ovako se naprosto dogodilo mojih žutih devet minuta - u totalno pijanom stanju; kad više nisam u stanju razmišljati ni kao biciklist a kamoli vozač kamiona, pa da kažem, evo postoji ručna kočnica ili barem rikverc, ili rezervna guma. Da stvar bude gora, ja još pojma nemam ni kad sam, kako i s kim napravio sudar, ali zato osamnaest godina, svaki mjesec do petnaestog, šaljem trećinu plaće zbog j****o glupih rečenica koje moram trpjeti: "isti ti, vidiš da ima ogroman nos na tebe", ili "mali je pljunut na tebe, ne rađa se svaki dan ovako ružno dijete".

Devet, devet, devet… uvijek se spotaknem na tih oganih devet. No, da se ja vratim na početak svoje tužne priče; oduvijek sam znao da Majin muž ide na posao točno u devet sati. Zašto sam onda, morao doći devet minuta ranije…?

Sad će mi opet trebati devet tjedana da iziđem iz bolnice kako bi mi zacijelila polomljena rebra. Jer me budala iscipelarila devet puta po tijelu.

R. Roklicer ''Priče za psihijatriju''

beli54nl
02-03-12, 11:31
Ex Ponto

Žene, ja ne znam kome ste vi bile blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima. Preko vaših bijelih tjelesa pjeni se bučno život naš, zaustavlja se u virove i pada strmoglavce.
Ta mudrost nije lijek, ni starost ne pomaže, i kad sve umukne, vaš je glas još u bilu krvi moje. S čega‚se mudračeve oči mute i svetačke usne blijede?
Ženo, što ne možemo da te jasno vidimo kao pračovjek ženku na suncu, nego si postala strašna vizija i otrov krvi naše, pa bježimo pred tobom, i dok mislimo da si daleko, ti bdiješ u našim mislima, i dok hoćemo da te u radu zaboravimo - gle! - na svim našim djelima tanke vijugaju linije, tragovi tvojih nevidljivih prsta.
Šta znači talasava linija vašeg tijela? I ta nijema, bijela, raspjevana ljepota koju nemirno lovimo kao djeca leptira, a ona nam, naizmjenice, ili zadaje bol ili se pretvara u gorčinu?
Žene, u očima vašim sja ulomak jednog ljepšeg neba koje je sjalo nad srećnijim stvorovima no što smo mi i za neke strahovite kataklizme prsto u parčad.

Ivo Andrić
(1891-1976)

Petar Matic
03-03-12, 03:32
Pomislila je kako je došla na ovaj svet, kao arami jedne bedne seljanke, neželjen stvor, žalostan, nesrecan slucaj, korov. A ipak, odlazi sa sveta kao žena koja je volela i koju su voleli. Ostavlja ga kao prijateljica, pratilja, cuvar. Kao majka. Napokon neko. Ne. Nije tako loše, pomislila je Marijam, što ce ovako umreti. Nije tako loše. Ovo je smislen kraj za slucajno zacet život.


Haled Hoseini – “Hiljadu zlatnih sunaca”

beli54nl
03-03-12, 15:59
U svijetu bez zidova

Ja nisam posebna. Ja sam tek jedna obična djevojka, visoka metar i pedeset osam i prosječna po svemu. Ali zato imam jednu tajnu: možete izgraditi zidove sve do neba visoke, ja ću ipak pronaći načina da ih preletim; možete me sa sto hiljada ruku pokušavati prikovati za tlo, ali ja ću se ipak nekako izvući. Mnogo nas je takvih, više nego što mislite. Ljudi koji odbijaju prestati da vjeruju. Ljudi koji odbijaju da se spuste na zemlju. Ljudi koji vole u svijetu bez zidova, ljudi koji vole uprkos mržnji i odbijanju, ljudi koji se nadaju uprkos tome što nade baš i nema i koji su u tome neustrašivi. Volim te. Zapamti. Ne mogu mi to oduzeti!

Loren Oliver

Petar Matic
04-03-12, 02:30
Treba se izlagati opasnostima – govorio je. Čudo života možemo istinski razumjeti jedino ako dopustimo da se dogodi nešto neočekivano. Svakog dana Gospod nam daruje – zajedno sa Suncem – jedan trenutak kada je moguće izmijeniti sve ono što nas čini nesretnim. Svakoga dana nastojimo da obmanemo sami sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako smo obzirni prema drugima, kako je današnji dan istovjetan jučerašnjem i kako će biti jednak sutrašnjem. Ali, onaj tko obrati pažnju na dan koji traje, otkriva čarobni trenutak. On može biti sakriven u času kad izjutra otključavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tišini koja naglo nastupi poslije ručka, u hiljadu i jednoj stvari koje nam greju srce ili u nadi koje se plašimo. Taj trenutak postoji – trenutak kad nas sva snaga zvijezda u momentu prožme i omogući nam da činimo čuda.

Sreća je ponekad blagoslov, ali najčešće osvajanje, borba sa nama samima. Čarobni trenutak koji se javlja svakog dana pomaže nam da se mijenjamo, navodi nas da se upustimo u potragu za svojim snovima. Nemamo nikakvu garanciju, patit ćemo, preživljavat ćemo teške časove, suočit ćemo se s mnogim razočarenjima – ali sve je to prolazno, i ne ostavlja trag. Ono što je važno, jednoga dana, kada se izborimo, u budućnosti, moći ćemo da se osvrnemo unazad i da sa ponosom prigrlimo svoju sreću koja nas je možda skupo koštala, ali koja je bila vredna svega što smo proživeli da bismo je imali.

Paulo Koeljo – „Izlagati se opasnostima“

beli54nl
04-03-12, 12:06
Tolerancija


Niti prihvataj ljude kakvi jesu niti budi tolerantan prema njima!
Mnogi misle da je tolerancija vrlina, ali je to u stvari negativan pojam. Prema nečemu što ti se sviđa ne moraš biti tolerantan. Tolerancija ukazuje da ti se nešto iz dubine ne sviđa i u bilo kojem trenutku se može pretvoriti u mržnju. Izražava osjećaj odvojenosti, uski um, ograničenost svijesti.
Tolerancija je privremeno stanje. To je vulkan koji stalno tinja. To samo znači da zadržavaš u sebi. Prihvatanje je takođe negativno. Prihvataš ono što nisi u stanju voljeti. Tolerancija i prihvatanje idu ruku pod ruku s prosuđivanjem i razdvajanjem.
Pitanje:
”Zar ne bismo trebali prihvatati ljude onakve kakvi jesu?”
Ako ih voliš, moraš li ih prihvatiti? Kažem ti, ne prihvataj ljude kakvi jesu. Samo ih voli takve kakvi jesu.

Šri Šri Ravi Šankar