View Full Version : *odlomci iz knjiga*


Pages : 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 [11] 12 13 14 15 16 17

Petar Matic
12-10-11, 03:12
Dogodi se tako - dva se bica susretnu... Dogodi se da uloze i vrijeme i strpljenje u medjusobno pripitomljavanje. I krajickom oka izdaleka, i jasnim pogledom oci u oci, duse se pocnu prelijevati. Poteknu i bujice rijeci, bogati, sadrzajni razgovori o bitnim, vjecnim temama. Vrijeme se, oskudno i izmrvljeno svakodnevnoscu zivotnih obaveza, znade - posveceno njihovom blizinom - umnoziti poput ribica i hljebova u Hristovoj ruci. Slapovi ljubavne blizine preliju se i preko krhkih posuda, u kojima nam je cuvati neprocjenjivo blago prisnosti, i na sve koji se nadju u blizini ljubavlju blagoslovljenih bica. Rijec i govor ljubavi, rosa je sto plodi suho tlo ovozemnosti...

No, kako "sve ima svoje vrijeme...", pa ima i "vrijeme govorenja i vrijeme sutnje", tako i govor medju srodnima dosegne puninu. Kad srca pridju dovoljno blizu, otkrije se da i nije mnostvo rijeci i razgovora bilo ono sto je dvoje ljubavnika zblizilo. Slap rijeci bio je samo povratak Izvoru, vracanje u sutnju, koja je zadnji izraz svake rijeci. I zaljubljenima koji vole, cesto vise ne treba ni razgovor, ni pismo, ni blizina, ni susretanje. Duse su im nastanjene Rijecju koja govori u sutnji, Sutnjom koja nadahnjuje njihov govor, pogled, suzu, stisak ruke, treptaj duha...

Godinama pokusavam govorenjem izgladiti nesporazume - medju susjedima, izmedju znanaca, u braku, s rodjenom djecom... Godinama ceznem za rijecju koja ce me do kraja izreci, koja ce me do kraja primiti u sebe…. a ona izmice, izmice... U ponekoj se rijeci prepoznam, za ponekom mi poleti srce, poneka me zaboli do dna duse, ponekoj se citav zivot nadam... A Rijec se smijesi... bliska a neizreciva, zudjena a nedokuciva, posve nama predana a nedostupnim svjetlom sakrivena... Svaki joj se dan moze prici malo blize... Postojano... S povjerenjem... ne zaleci vrijeme... Posve blizu, vrijeme ce dorasti do vjecnosti...
Povjerenje do sigurnosti...
Ceznja do ispunjenja...
Rijec do Sutnje...

(M. Kunic', Zapisi o Malom princu)

beli54nl
12-10-11, 09:29
SUDIJE (1914-1920)

Najpre činjahu zulume žuti. Pa beli. Pa modri. Pa crveni.

Isprva se sudilo po starom, opširnim paragrafima, nemilosrdno ali dugo i pažljivo, gotovo pravedno. Posle uzeše da sude po skraćenom postupku, oštro ali trezveno, i - brzo, brzo.

Kako su učestali sukobi i rasla oskudica, i sudjenje bivaše sve brže. Presude su se još uvek izricale, ali zadihano i radi jednostavnosti - samo smrtne.

Najposle bi ukinut i onaj skraćeni postupak. Čitala se samo presuda. Dok jedan smeo duh - beše modri po stranci - pun rodoljubivog zanosa ne iznese predlog, nov i važan: da se jednom za svagda pročita jedna opšta presuda kojom se svi i sve osudjuje na smrt i sramotu i gubitak svega što se izgubiti može. I to bi primljeno.

Ali modrog ubiše crveni, bez presude kao što je sam predlagao.

Tada otpoče oštro razlikovanje i strogo ispitivanje medju crvenima. Ispitivani su i sudjeni polucrveni, cinoberski, ružičasti itd. Njima je brzo sudjeno, kao što su i sami sudili.

Svet se sada delio još samo na sudije i osudjenike. Ali se ljudi brzo dosetiše i svi se proglasiše sudijama. Uzalud se istraživalo ko ima prava da sudi, a ko ne. i kako se to pitanje nije moglo nikako raspraviti ni istina jasno utvrditi, počeše se osudjivati i ubijati sudije izmedju sebe.

A u proleće sedme godine umrije i poslednji čovek iz tog naroda. U strogoj pozi, zakrvavljenih očiju, razlivene žuči i zapenjenih usta, on je grmeo osudu u mrtvu tišinu oko sebe, kad pade od srčane kapi.

Nad sudijama je rasla mirna i ćutljiva trava.

I.Andrić

beli54nl
12-10-11, 09:40
Sjeo sam na ono isto mjesto odakle se pogledom u nebeski mir razvlačim, dohvatio sazviježđe i u njemu raskošne puteve tvoje beskonačnosti zadržao, zaručio te riječima i na ispružene dlanove položio tvoje zlatne obraze. Počinjem stizati prvo snen iz dubine svoje duše i svojim grlom vječnosti, a zatim mirisan i strastven, vješt i razigran, bezbrojan i ljepotom optočen. Sve ti donosim, uvale na žlici praskozorja, ravnicu u pojasu tvog struka, pregršt zaboravljenih osmjeha, vrelinu izraslu pod svodom preplanulih bedara i plave oči svih tvojih maštanja kao neviđene vrhove naših noćnih postajanja.Nježno ti govorim poljupcima, ne šutim, stalno se smijem i pričam, u zagrljajima duge otvaram netaknute snove, vodim te laganim drhtajima, trčim jezikom između proplanaka uzdaha i vješto s milovanjima želja stižem. Promatraš me svakom svojom rječju, svakim dodirom i pokretom očaravaš, u mjesto svojih izvora unosiš, iznad mekih brežuljaka slasti zanosno izvijaš, nadmoćno upijaš trzanjem i pratiš velikim mjesečevim ulaskom u pučinu tijela. Plovim tvojom bjelinom, zaoravam tvoj sjaj, hodam tvojim drvoredima, letim nebeskom mekoćom tvojih krošnji i uzbuđen tonem u tvoja prostranstva.Mirišiš, Bože, kako si samo zamirisala, kakvom me zaljubljenošću isplela, bojama suncokreta nahranila, stopila ženstvenom vatrom utrobe, biserom oka posvetila i dovela u sebe, po tko zna koji puta šapatom crvenih trešanja zavela. Zamamno me ispunjavaš svojom iskrenom sigurnošću i dok te opijam gutljajima velikih i nepresušnih zagrljaja, oblažeš me sokovima strasti onako kako samo ti znaš, ljubavnički i bez prestanka, iskonskom potrebom za svojim ljubavnikom. Ponesen veličanstvenim plesom tankih prstiju, klizim rubom postelje prema svemiru, gdje susrećem obris istinske melodije s kojom si me ne tako davno, u sebe unijela.Osjećam kako se akordima na vene prislanjaš, kako se tonovima uspinješ krvotokom. Slušam te u predivnoj glazbi srca i pretačem kroz pore taj slavujev pjev. Ne pamtim ljepšu sliku istkanu u ljubavi niti pronalazim bogatije misli od tvoje zrelosti, ne vidim ništa izvan neprocjenjivog toka tvojih obala, izvan usjeka u kojima nestajem. Uživam što me polagano prekrivaš harmonijom grudi i njihovim snom gasiš moje čežnje, što lakoćom svog uzdisanja pripremaš mir za mene i rukama tiho budiš moja čula. Uživam kad me primaš, kad primaš moje latice i poput leptirovih krila nježno rasanjuješ. Tada samo tvojim dodirima vjerujem i jedino se usuđujem s tobom u blaženstvo smjestiti.

Zal Kopp - Govorim poljupcem

Petar Matic
13-10-11, 06:17
……Ona ne samo da je u njima budila želje; inspirisala ih je i na pesme, stihove, slike, čak, govorilo se, i na jedan roman koji je postigao znatan uspeh, a čiji je rukopis, sa posvetom autora, čuvala u svojoj biblioteci, u jednom zasebnom odeljku svog pisaćeg stola, zajedno sa drugim rukopisima, uvek sa posvetama, sa knjigama poezije, filmskim scenarijima, zbirkama priča, pa čak I muzičkim partiturama…….

….i kako je bio veoma sentimentalan, odmah su mu navrla osećanja i bilo je kao da mu se stomak popeo u grudi, pa sve do grla, nije mogao da zadrži suze, preplavilo ga je osećanje neobjašnjive tuge i neizmerne sreće, sreće od nečeg što je bilo u njegovom sećanju, kao nešto oplemenjeno, a za koju je unapred znao da će je proticanje vremena samo potvrditi…….

….Posedovala je veoma redak dar, dar divljenja, i znala je da obrazloži zbog čega se i čemu divi, i to sa takvim ubeđenjem da se oko nje širio entuzijazam…..

….Upoznali su se, kako je ona ponekad govorila, uprkos svim prognozama, u jednoj od onih izuzetnih prilika kada su se svetovi koje je svako od njih dvoje nosio u sebi ukrstili…..

…I nije li posredi bio nesporazum kolosalnih razmera, zar nije došlo do zabune u primeni zakona koji su pokretali svet i nije li mu neko nametnuo biografiju koja u stvarnosti nije bila njegova….

…Nije znao šta ga je guralo ka njoj, zbog čega ju je tražio, kao što nije uspeo da shvati zbog čega je ona, u nekim drugim prilikama , bežala od njega……

…Živeo je kao u nekom transu, naizmenično između fatalizma i volje, izmišljene hrabrosti i neizlečivog očaja…

Antonio Munoz Molina – “U Blankinom odsustvu”

beli54nl
13-10-11, 11:23
VRACAM ULAZNICU ZA OVAJ SVET !

Aljoša: Ali zašto mi onda sve to govoriš? Hoćeš li mi napokon reći zašto mi sve to govoriš?
Ivan: Naravno da ću ti reći, ja sam ti htio reći. Ti si mi drag i ne želim te izgubiti. Vidiš ja sam govorio jedino o djeci da bude što uvjerljivije. O ostalim patnjama ljudskim i suzama kojima je promočena sva zemlja od kore do sredine neću ti reći više ni riječi. Ja sam stijenica i priznajem da nikako ne mogu pojmiti zašto je sve to tako uređeno. Ljudi su sami krivi, dobili su raj, ali njima se prohtijelo slobode pa otvoriše vrata neba i ne treba ih žaliti. Po mome, po jednom zemaljskom umu, znam tek toliko da patnja postoji, a krivca nema. Da sve jednostavno jedno iz drugoga teče i uravnotežuje se. Što se mene tiče što krivca nema, a patnje postoje, kad je meni potrebna odmazda, i to odmazda ne bilo gdje i bilo kada, nego ovdje na zemlji, da je ja sam vidim. Ja sam vjerovao, ja hoću sam i vidjeti. A budem li u to doba već mrtav, onda neka me uskrsnu. Jer ako ne vidim, onda bi to bilo uvredljivo. Pa nisam ja zato živio da svojim patnjama pognojim nečiju buduću harmoniju. Ja hoću vidjeti kako košuta liježe uz lava i kako zaklani ustaje kako bi se zagrlio sa svojim krvnikom. Hoću vidjeti... a što ću s djecom? To je pitanje koje ne mogu riješiti. Ako svi pate da bi patnjama pognojili nečiju harmoniju, što se to onda djece tiče? Zašto i ona moraju patiti i svojim patnjama pognojiti nečiju buduću harmoniju? Svima je nerazumljivo zašto i djeca moraju dospijeti u materijal da bi sobom pognojili nečiju buduću harmoniju. Ja razumijem solidarnost u grijehu među ljudima, razumijem i solidarnost u odmazdi, ali nema te solidarnosti u grijehu s djecom. Ako i djeca moraju biti solidarna sa svojim očevima u svim njihovim nedjelima, onda ta solidarnost nije pravedna, onda ta pravednost nije od ovoga svijeta i ja je ne želim shvatiti. Netko će reći da će djeca svejedno odrasti i da će dospijeti zgriješiti, ali onaj dječak nije odrasao. Njega su sa osam godina gonili i raskidali psi. Aljoša, ja ne hulim Boga, ja razumijem da će se morati protresti cijeli svemir kad se sve na svijetu, sve nad zemljom i pod zemljom slije u jednu slavopojku i kad sve što živi i što je živjelo usklikne u suzama: «Pravedan si ti, o Gospode!» Ali ja tu pravednost ne mogu prihvatiti. Ali kad se mati zagrli sa krvnikom koji je psima dao raskidati njezina sina i kad oni svo troje uskliknu u suzama «Pravedan si ti, Gospode!»... E, onda će to biti vrhunac spoznaje i sve će se objasniti, ali ja to ne priznajem. I ne želim priznati. Vidiš, Aljoša, možda će se dogoditi da ću ja, ako doživim taj trenutak, ili ako uskrsnem da bih vidio kako se mati grli sa krvnikom koji je psima dao raskidati njenoga sina, isto tako uskliknuti «Pravedan si ti, Gospode!», ali ja ne želim tako uskliknuti. Dok je još vrijeme, želim se zaštititi i zato se posve odričem najviše harmonije. Ne vrijedi ona suza čak ni onog jadnog izmučenog djeteta što se lupalo šačicama o prsa u smrdljivom nužniku i molilo svom malome Bogu, ne vrijedi zato što su te suze ostale neiskupljene. One moraju biti iskupljene, ali čime ćeš ih iskupiti? Je li to moguće? Zar time što će biti osvećene? Što će mi takva osveta? Što će mi pakao za mučenike? Što tu pakao može pomoći ako su oni mučeni? Kakva je to harmonija ako postoji pakao? Ako dječje patnje dodamo onoj sumi patnji koja je prijeko potrebna da se kupi istina, onda ja unaprijed tvrdim da sva istina nije vrijedila tolike cijene. Na koncu, neću da se mati grli s krvnikom koji je psima dao raskidati njezina sina. Ona mu ne smije oprostiti. Ako hoće, neka oprosti u svoje ime, neka oprosti svoje bezgranične materinske patnje, ali patnje svog raskidanog sina ona ne smije oprostiti. Ne smije oprostiti zato što te patnje nisu iskupljene. A ako ona ne smije oprostiti, gdje je tu harmonija? Postoji li na svijetu biće koje bi moglo i trebalo oprostiti? A ne, ne treba mi harmonije, čak ni zbog ljubavi prema čovječanstvu. Draže mi je ostati sa svojim neiskupljenim patnjama. Previše su visoko procijenili harmoniju. Moj džep nije toliko dubok da bi mogao platiti ulaznicu za ovaj svijet i zato želim vratiti svoju ulaznicu i ako sam pošten čovjek, dužan sam je vratiti. Aljoša, ja to i činim, ja Bogu ponizno vraćam ulaznicu.
Aljoša: To je pobuna, Ivane!
Ivan: U pobuni se ne može živjeti, a ja želim živjeti! Zamisli da gradiš zgradu ljudske sudbine u namjeri da usrećiš ljude i da im dadeš mir i spokojnost, ali da bezuvjetno moraš izmučiti makar ijedno sićušno biće, makar i ono djetešce što se lupalo šaćicama o prsa, te da na njegovim neiskupljenim suzama moraš izgraditi tu zgradu, bi li pristao biti graditeljem pod tim uvjetima?
Aljoša: Ne bih pristao.

Braca Karamazovi-Dostojevski

pehar
13-10-11, 20:13
"Još jedna izgubljena vrednost jeste stid. Da li ste primetili da ljudi više nemaju stida, te se tako događa da, u društvu časnih ljudi, čovek može da sretne tipa optuženog za najgoru korupciju, koji pri tom ne skida osmeh sa lica, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
U neka ranija vremena, njegova porodica bi se od stida zatvorila u kuću, ali sada je sve jedno te isto i takvog tipa zovu da gostuje u nekim televizijskim programima, gde se prema njemu ophode kao prema gospodinu".
Ernesto Sabato "Otpor"

Petar Matic
14-10-11, 02:52
Ponekad upoznamo ljude koje znamo od uvek. Jednostavno ih osecamo. Ne znamo nista o njima, a znamo odmah kakvi su i od cega su. Nismo ih nikad do sada videli ali ih poznajemo. Ne mozemo sebi objasniti zasto su nam toliko bliski, a i ne pokusavamo... jer bitno nam je samo da nam je sa njima lepo i da smo opusteni kraj njih. Volimo iste stvari, na isti nacin gledamo na zivot, istim se stvarima smejemo i uzivamo u onom sto volimo. Takvi smo moj Tajni i ja. Znam ga od uvek. On je ja i ja sam on.

Trebamo jedan drugog... ocajnicki... jer jedino kad smo zajedno mi znamo ko smo i sta smo. Jedino tad. Oboje ceznemo da se budimo jedan pored drugog. Ja sanjam tome da ga probudim poljupcima na njegvom vrelom telu, da ga usnama milujem ispod pokrivaca dok ne pocne polako da se budi…. Samo uz njega osecam se zivom. Osecam drugaciji vazduh... ostriji... gledam u nebo.Vidim predivno nebo i divne bele oblake. Razmisljam koliko dugo vremena nisam videla oblake. Sve je ovde cistije… i kuce i sume i grad... sve.. bas sve! Ovde je sve drugacije i lepse, prihvata me ovo nebo i ovi oblaci, jer ovde smo dosli, da bismo bili zajedno. Salje mi poruku: Veceras sam sa tobom. Srce pocinje jace da mi udara... zamisljam nase trenutke bivse i buduce i ta sreca mi oduzima dah...

Noc je pala. Cekam ga. Otkljucavam vrata jer treba svakog trena da dodje. Vrata ostavljam otkljucana da odmah udje... bez kucanja, da ga niko ne vidi... jer on je Tajni. Cujem kucanje. Tu je. Ne ljubimo se i ne rukujemo se. Samo se smejemo i grlimo. De si ti Lutak rece mi... Pa tu sam, odgovaram. Sedamo na krevet.... pocinjemo da pricamo. Kaze mi: Nisam hteo da dodjem ovog puta... Kada sam primio poruku rekao sam sebi: Necu ici.... ali ti si me urekla..... nisam mogao da se obuzdam... Pocinjem da se smejem. I ja i on. Pokusava da bude duhovit, ali ja znam da je iskren. Ne ljutim se... zato ga trebam... sto je uvek iskren i sto ne postoji maska na njegovom licu. Njegova iskrenost me cesto zaboli, ali ovog muskarca sto sad sedi kraj mene, volim vise od svega na svetu.

Samo uz njega se osecam zivom, samo sa njim sam ono sto jesam! Volimo se i trebamo jedan drugog. I sedimo jedno kraj drugog na krevetu. Pijemo vino... gledamo se... bez dodira. Ne dodirujemo se dugo... predugo... jer zelimo da zelja za nama samima postane sto veca. Gasim svetla… palim svece i otkrivam pokrivac sa kreveta. Krecemo da nestajemo sa ovog sveta i odlazimo u svet dodira i zadovoljstva. Goli smo, pijani i zivi. Ne postoji niko i nista na ovom svetu osim nas... samo mi… nasa tela i zadovoljstva. Jedno zadovoljstvo prelazi u drugo pa u trece... ne mozemo da prestanemo..... ponekad uzivamo u neznosti a vec sledeceg trenutka u grubosti... zavisno od toga u sta se tog trenutka pretvorimo. Pijemo i topimo se u hiljade boja.Vidim boje... konacno!

Sara Miles - "Moj Tajni"

beli54nl
14-10-11, 17:28
Alhemicar

Neki trgovac poslao je svog sina da kod najmudrijeg od svih ljudi nauci Tajnu Srece. Mladic je punih cetrdeset dana hodao kroz pustinju sve dok nije stigao da jednog lepog zamka na vrhu planine. Tu je ziveo Mudrac kojeg je mladic trazio.
Umesto da naidje na svetog coveka, nas junak je, medjutim, usao u jednu salu koja je vrvela od ljudi; trgovci su ulazili i izlazili, neki ljudi su razgovarali po uglovima, jedan mali orkestar je svirao prijatne melodije, a tu je bila i bogata trpeza puna najlepsih jela iz tog kraja sveta. Mudrac je razgovarao sa svima i mladic je morao da saceka dva sata dok je dosao red na njega.
Mudrac je pazljivo saslusao razloge mladiceve posete, ali mu rece da u ovom trenutku nema vremena da mu objasni sta je to Tajna Srece. Preporucio mu je da se proseta po njegovoj palati i da se vrati kroz dva sata.
- U medjuvremenu bih te nesto zamollio - dodade Mudrac, pruzajuci mladicu kasicicu za caj, u koju je kanuo dve kapi ulja.
- Dok budes hodao, nosices ovu kasicicu i nastojaces da se ulje ne prospe.
Mladic je poceo da se penje i silazi stepenicama palate, stalno motreci na kasicicu. Posle dva sata, vratio se pred Mudraca.
- Dakle - upita Mudrac, - jesi li video persijske cilime u mojoj trpezariji? Jesi li video vrt koji je najveci Majstor medju bastovanima punih deset godina uredjivao? Jesi li primetio prekrasne pergamente u mojoj biblioteci?
Mladic je posramljeno priznao da nije video nista. Njegova jedina briga je bila da ne prospe one dve kapi ulja koje mu je Mudrac poverio.
- Onda se vrati i upoznaj cudesa mog sveta - rece Mudrac. - Ne mozes imati poverenja u coveka ukoliko ne poznajes njegov dom.
Sada vec smireniji, mladic uze kasicicu i ponovo krenu u setnju palatom, ovog puta obracajuci paznju na sva umetnicka dela koja su visila sa tavanice i po zidovima. Razgledao je vrtove, okolne planine, primetio nezne cvetove i ukus sa kojim je svako umetnicko delo postavljeno na pravo mesto. Vrativsi se kod Mudraca, u detalje mu je prepricao sve sto je video.
- Ali gde su one dve kapi ulja koje sam ti poverio? - upita Mudrac.
Pogledavsi u kasicicu, mladic primeti da ih je prosuo.
- Eto, to je jedini savet koji mogu da ti dam - rece Najmudriji od Mudrih. - Tajna srece sastoji se u tome da posmatras sva cuda sveta, ali da nikad ne zaboravis ni na one dve kapi ulja u kasicici".

Paulo Koeljo.

Petar Matic
15-10-11, 05:11
Bio je to najsretniji trenutak u mom životu, ali to nisam znao. Da sam znao, jesam li mogao sačuvati tu sreću, i bi li tada sve krenulo drugim tokom? Da, da sam znao da proživljavam najsretniji trenutak svoga života, ne bih tu sreću nipošto ispustio iz ruku. Taj neponovljivi, predivni trenutak, koji me cijeloga prožeo dubokim mirom, trajao je možda svega nekoliko sekunda, no činilo mi se da moja sreća traje satima i godinama. U jednome trenutku, bio je 12. svibnja 1975. godine, ponedjeljak, otprilike četvrt do tri, činilo nam se ne samo da smo oslobođeni krivnje, grijeha i kazne, nego i da su na Zemlji prestali vrijediti zakoni gravitacije i vremena. Poljubio sam Fusun u rame, znojno od vrućine i vođenja ljubavi.

Vani je blještalo nebo, onako kako bliješti za proljetnih dana u Istanbulu. Njegovi stanovnici, koji su još uvijek robovali zimskim navikama, znojili su se na ulicama, ali je u zgradama, dućanima i ispod lipa i kestenova još uvijek bilo svježe. Osjećali smo kako slična svježina izbija i iz madraca koji je vonjao na plijesan, i na kojem smo, sretni kao djeca, vodili ljubav zaboravivši na sve oko sebe. Kroz otvoreni balkonski prozor puhnuo je proljetni vjetar donoseći miris mora i lipe, podigao zastore od tila i nježno nam ih spustio na leđa, a naša je gola tijela prožela jeza. S ležaja u stražnjoj sobi stana na drugome katu mogli smo vidjeti djecu kako u dvorištu igraju nogomet na svibanjskoj žezi, ljutito psujući jedni druge. Shvativši da radimo upravo one nepristojne stvari koje izvikuju, načas zastadosmo usred vođenja ljubavi i nasmiješismo se jedno drugome gledajući se ravno u oči. Ali, naša je sreća bila tako duboka i velika da smo tu šalu, koju nam je iz stražnjega dvorišta upućivao život, istoga trenutka zaboravili.

Događaji i niz slučajnosti koje će mi iz temelja promijeniti život počeli su prije petnaest dana, dakle 27. travnja 1975. godine, kada smo Sibel i ja u jednom izlogu ugledali torbu poznate marke Jenny Colon. Malo pripiti i sretni, moja buduća zaručnica i ja hodali smo Avenijom Valikonagi uživajući u svježoj proljetnoj večeri. Za večerom u novootvorenome otmjenom restoranu na Nišantašu, zvao se Foaje, majci i ocu smo nadugo i naširoko pričali o pripremama za proslavu svojih zaruka. Bile su planirane za sredinu lipnja jer je iz Pariza trebala doći i Nurdžihan, Sibelina prijateljica iz gimnazije Dame de Sion i iz pariških godina. Sibel je dosta vremena prije zaruka od Svilene Ismet, u to vrijeme najtraženije i najskuplje krojačice u Istanbulu, bila naručila zaručničku haljinu. Te se večeri moja majka prvi put dogovarala sa Sibel o tome kako treba obraditi bisere koje će joj ona darovati za haljinu. Moj budući tast želio je za svoju jedinicu prirediti zaruke po raskoši ravne vjenčanju, a to se mojoj majci sviđalo. I otac je bio sretan što će imati snahu koja je studirala na Sorboni; u to vrijeme istanbulski su bogataši za svaku djevojku koja je studirala u Parizu govorili da “studira na Sorboni”.

Dok sam poslije večere pratio Sibel kući prebacivši zaljubljeno ruku preko njezinih čvrstih ramena i ponosno razmišljao o tome kako sam rođen pod sretnom zvijezdom, Sibel najednom uzviknu: “Ah, kakva lijepa torba!” Iako me vino bilo prilično omamilo, odmah sam zapamtio trgovinu, izlog i torbu u njemu, te sam sljedećega dana u podne smjesta otišao po nju. Nisam, doduše, bio jedan od onih muškaraca koji neprestance ženama kupuju darove i vrebaju zgodne prigode da im pošalju cvijeće, i koji su rođeni da budu profinjeni, uglađeni i ženskari, ali sam možda želio biti takav. U to vrijeme pozapadnjene bogate domaćice iz Istanbula, koje su se dosađivale u svojim kućama u četvrtima kao što su Šišli, Nišantaš i Bebek, nisu otvarale “umjetničke galerije”, nego “butike”, te su nastojale drugim bogatim domaćicama, koje su se dosađivale jednako kao i one same, po paprenim cijenama prodati odjeću koju su skinule iz stranih modnih časopisa kao što su Elle i Vogue, kao i odjeću, krijumčarene tričarije i nakit koji su u kuferima dovlačile iz Pariza i Milana.

Kada sam sljedećega dana oko pola jedan ušao u butik Champs-Élysées, oglasilo se brončano zvonce obješeno na vratima (deva s dva batića); od te zvonjave i danas mi zalupa srce. Unatoč podnevnoj žezi proljetnoga dana, u trgovini je bilo polumračno i svježe. Najprije sam pomislio da nema nikoga. Onda sam ugledao Fusun. Dok su mi se nakon podnevnoga blještavila oči privikavale na polutamu, osjećao sam kako mi se srce penje u grlo poput divovskoga kotrljajućeg vala koji samo što se nije razbio o obalu.

Orhan Pamuk : Muzej nevinosti

beli54nl
15-10-11, 21:23
“Zajedno sami”

Nekako je trebalo kazniti Adama i Evu za njihov bezobrzluk i to bi bilo rešeno. On učini ovako: da svi ljudi dok je sveta i veka, imaju svest o tome da ljubav postoji; da svi ljudi, dok je sveta i veka, imaju potrebu da traže taj uzvišeni ideal da u tome uspevaju, dok je sveta i veka, kad je reč o stvarima ili prijateljstvu.
Ali da nikako ne uspevaju u onoj pravoj, onoj jedinoj ljubavi koja ih čini kompletnima.
Srodna duša. Druga polovina istog bića. Rebro. Dok je sveta i veka. Tako učini Svevišnji.
Da svi osećaju potrebu za voljenim bićem, ali da konstantno udaraju glavom o zid u potrazi za tom osobom, pronalazeći sve same pogrešne osobe na putu.
Veze i vezice. Brakovi i bračići. Zajednička potreba da se ljudi lažu kako su pravi jedno za drugo, a toliko stvari im jasno pokazuje, gotovo još od samog početka njihove priče, da oni možda mogu provesti neko vreme zajedno, možda i celi život i imati dece, zajedno uživati u njihovom odrastanju i stasavanju u ljude. ALI!… nisu pravo jedno za drugo.
Jednostavno zato što nisu. I taj gram koji im fali do savršenstva osećaju kao da nose olovnu ploču na leđima. A istina je ta da Gospod nije bio toliko surov da zaista ostavi duše nedovršene. Ne, ne. To bi bilo previše.
Učinio je da svako ima osobu svog života, i kada se srodne duše sretnu – čitav kosmos se koncentriše na tačku u kojoj su, tada i zauvek. Oni su srećna deca vasione. Međutim, eto, tu baš leži ceo problem. Treba se naći. Evo šta se konkretno dešava: ta i ta devojka, recimo, kao i svi drugi, ima svog idealnog muškarca; samo nevolja je ta što ona živi u Rumuniji, a on je Eskim. Koje su šanse da se ikada sretnu?
A znali bi, sve bi im bilo jasno kad bi se samo sreli… ali se naprosto neće sresti. Njihovi životi ostaće ljubavno promašeni. A kad promašiš ljubav, šta onda uopšte pogodiš?

I tako živimo razbacani po planeti, tražimo se, ne nalazimo se, tako je udešeno. Kraj? Nije još, postoji još jedno simpatično rešenjce čisto logičkog pitanja koje se pojavljuje u okviru ove kazne. Ono je u sledećem: ako je to sve tako raštrkano, a pride nasumice raštrkano, kombinatorika kaže da će se ipak negde desiti da srodne duše se sretnu. I to se dešava mnogo češće nego što bi zakoni kombinatorike dopustili.

Naime, ti ljudi se svakako nađu i ostvare svoju ljubav. A onda svi oko njih posmatraju, godinama posmatraju, taj srećni par… i pate još više.
Ne zato što su svi ljudi ljubomorni, nego zato što im takvi parovi dokazuju da srodne duše zaista postoje i da to nisu izmislili usamljeni pisci pekmezastih ljubića. Ne, taj nedostižan san, to najveće blago, dakle, postoji. Ali ga većina nas nema i ne nalazi.

Marko Šelić

Petar Matic
16-10-11, 04:45
Ne smije se zaboraviti u kojem sam stanju bila kad sam ga upoznala. Osamljenija od kaktusa usred pustinje, izgubljena kao divljak u kupaonici... Zavolela sam ga tako snažno da mi se jos uvek vrti u glavi samo kada pomislim na njega. Sviđa mi se njegov smisao za humor, tako suptilan da se ponekad čini neprimjetnim. Sviđa mi se slatkast miris njegove kože, luk njegova vrata, čvrst dodir njegovih ramena. Dojam usredotočenosti koji su ostavljale njegove usne kad se, nagnut nad računalo, borio s pričama koje nije uspijevao napisati. Sviđaju su mi se sve sitne pojedinosti koje sam naučila prepoznavati kao bliske. Na slijepo bih prepoznala njegove korake u mnoštvu. I sve one sitnice po kojima je bio prepoznatljiv i koje su činile njegovu osobnu iskaznicu, su mi tako svete i nepromjenjive kao molitve koje sam naučila kao djevojčica. Znala sam ih napamet iako nikad nisam razmislila o njihovu značenju.

Neznanje je izdajica koji je sklopio savezništvo s maštom. O njemu i o onome što radi ne znam ništa. Je li mnogo napisao? Hoću li mu nedostajati? U mislima crtam njegovu sliku i spajam djeliće. Najprije bistre oči, zatim djetinjasto mrštenje i tijelo stvoreno od mlijeka, draga stopala, duge noge, skladan i čvrsti torzo...

Lucia Etxebarria – ”Ljubav, znatiželja i sumnje”

beli54nl
16-10-11, 11:35
Staze

Na pocetku svih staza i puteva, u osnovi same misli o njima, stoji
ostro i neizbrisivo urezana staza kojom sam prvi put slobodno prohodao.

To je bilo u Visegradu, na tvrdim, nepravilnim, kao izglodanim
putevima, gde je sve suvo i cemerno, bez lepote, bez radosti, bez
nade na radost, bez prava na nadu, gde neki gorak zalogaj, koji
covek nikad nije pojeo, poigrava u grlu sa svakim korakom, gde
zega i vetar i sneg i kisa jedu zemlju i seme u zemlji i sve sto
ipak nikne i rodi se, zigosu i saviju i pognu toliko da bi ga, kad
bi mogli, pobili drugim krajem u zemlju, samo da ga vrate u
bezoblicje i tamu iz koje se otelo i niklo.

To su bezbrojne staze koje kao konci i gajtani saraju brda i
padine oko varosi, uviru u beli drum ili nestaju pored vode i u
zelenim vrbacima. Nagon ljudi i zivotinja nacrtao je na te puteve
a nuzda ih ugazila. Tu se tesko i polazi i ide i vraca. Tu se sedi
na kamenu i zaklanja pod drvetom, na suvu mestu ili u oskudnu hladu,
radi odmora, radi molitve ili seljackog prebrajanja pazara. Na tim
stazama koje vetar mete i kisa pere a sunce okuzuje i raskuzuje,
na kojima se sreta samo izmucena stoka i ljudi cutljivi, tvrda
lica, tu sam ja zasnovao svoju misao o bogatstvu i lepoti sveta.
Tu sam, neuk i slab i praznih ruku, bio srecan opojnom srecom
do nesvestice, srecan od svega onoga cega tu nema, ne moze da
bude i nikada nece biti.

Ivo Andric

Petar Matic
17-10-11, 03:59
O dobru u vama mogu govoriti, ali ne i o zlu. Jer, što je zlo nego dobro izmuceno vlastitom gladju i žedju?
Odista, kad je dobro gladno, ono traži hrane cak i u mrac nim pecinama; kad žedja, pije i u mrtvajama,
Dobri ste kad ste jedno sa sobom.

Ali, kad niste jedno sa sobom, niste zli.
Jer, ni razdijeljena kuca nije pecina razbojnicka; samo je razdijeljena kuca. I brod bez krmila može plutati besciljno medju opasnim liticama, a ne mora potonuti na dno. Dobri ste kad težite da dadete od sebe.
Ipak, niste zli kad tražite dobit za sebe. Jer, kad težite dobiti, samo ste korijen koji se probija u zemlju i siše na njezinim grudima. Zacijelo, plod ne može reci korijenu: »Budi kao ja, zreo i pun, i uvijek daji od svojega obilja.«
Jer, plodu je davanje nužda, kao što je primanje nužda korijenu.

Dobri ste kad ste sasvim budni u svome govoru. Ipak, niste zli kad spavate dok vam jezik klepece bez svrhe.
cak i mucav govor može ojacati slabašan jezik. Dobri ste kad cilju svome idete pouzdano i cvrsta koraka.
Ni oni koji hramlju ne idu natraške. Ipak, niste zli kad onamo idete hramljuci. Ali, vi koji ste jaki i brzi, gledajte da ne hramljete pred kljastima, misleci da tako valja.

Vi ste dobri na bezbroj nacina, ali niste zli kad niste dobri, samo ste tumarala i tromi. Šteta što jeleni ne mogu pouciti brzini kornjace. U vašoj cežnji za divovskim jastvom leži vaša dobrota: a to je cežnja u svima vama.

Halil Džubran – “Prorok”

beli54nl
17-10-11, 10:27
OČAJ OD NANE.

Nije ovo nikakav početak,ali počeću.Zvala se.Bila ke kći nekog oficira,poštara ili žejezničara,neke uniforme u svakom slučaju.Sjećam se da je nedeljom prolazila šetalištem držeči svojom tankom bijelom rukom neku ruku koja je baš znala šta hoće,i koja je bila obucena u rukav nekakve uniforme.Mislim da se doselila prije rođenja.Rodila se tek kasnije.Dugo nisam znao ništa o njoj.Slučajno sam je vidio petnaest godina nakon rođenja,a dvadeset nakon što se doselila.Ponedeljkom je -nikada to neću zaboraviti-oblačila bijelu haljinicu prepunu nekakvih šljokica,nekakvih čipkica,nekakvih volančića i ostalih deminutiva.Imala je petnaest godina a ja sam kao i obično, imao trideset.Stavovala je u sivoj zgradi na čijoj fasadi bješe natpis,nekakva nečitka firma,nešto kao M.PET OVIĆ& S NOVI.Samo mi je to ostalo u sjećanju.I to da je svirala klavir,sudeći po tome nije bila kći željezničara već oficira.Oficiri vole vojnu muziku.Možda je bila kći nekog oficira koji je mnogo putovao željeznicom.Tako,neka bude tako.
Imala je prekrasne oči.Pričali su mi da su prekrasne.Ja nikada nisam smogao hrabrosti da je pogledam u oči.Imao sam dvojicu ili trojicu prijatelja,veoma smelih momaka,oni su mi pričali sve:i to da nedjeljom oblaci bijelu haljinu,da ima mladež na bradi,da ima plave oči.Ne bih sada,da im nisam vjerovao,smio sa sihurnošću tvrditi da je uopšte imala oči.A opet,njene su mi oči mnogo značile.Naši susreti?Nisam siguran u pogledu naših susreta.Treba biti ja,pa sve to nazvati susretima,a to je prilično teško.Viđao sam je rijetko:uvijek nedjeljom,samo u snu,uvijek s leđa.Srijedom sam,ne znam zašto,najčešće srijedom ,da je nedjelja i da ona dolazi s kraja neke druge ulice koju ću kasnije vrlo često pominjati u svojim pricama.Ja bih,u snu naravno,stajao ispred poslastičarnice,čekao je posmatrajuci kroz trepavice njenu siluetu,a kada bi mi se približila,ja sam kukavički obarao pogled.Pa,ipak,ti su mi susreti mnogo značili.U to vrijeme,ako je to neke utjeha,snovi su bili malo stvarniji.
Da li sam je voljeo?Da!Potvrdno.Šta sam joj govorio?Sa pristojne udaljenosti,u snu razumije se.Nešto jesam.Ne treba sumnjati da su to bile gluposti.Nešto u kratkim is pre ki da nim re če ni cama.Zadihanim.Šta li sam to mogao govoriti?Sadržaj kratkih is pre ki da nih rečenica je,nažalost,zaboravljen.Zauvijek.Možda sam joj govorio...
Ne,nije to.Vidjelo se,od prvog dana se vidjelo da će otići.Pravio sam se da to ne primjećujem.Sve to nije važno.To se dogodilo davno i već je zaboravljeno.Drugo nešto neću zaboraviti:bijelu haljinicu i popodne u koje je,zaista,otišla.Neću to zaboraviti ni kada umrem.Sjedio sam i pio čaj.Onda je došao neko,bilo ko od trojice mojih prijatelja,i tiho mi šapnuo da je njen otac oficir dobio prekomandu,da je njen otac željezničar otputovao daleko-za uniforme se uvijek nađe neki dalek i glup posao-i da su svi ti očevi poveli i nju sa sobom.Izustio sam samo jedno kratko:Oh!Najednom je to O iz oh zatreperilo nad čajem obrazujući kineski ideogram O-SHAY koji se poslije kratkog vremena kondezovao u OČAJ,a odmah potom u očaj,opori očaj od nane.

Svetislav Basara

Petar Matic
18-10-11, 04:53
Sve dok najzad nije završila sa čitanjem. Odnela je knjigu do police i stavila medju biografije. Cunjao sam naokolo, tražeći neku knjigu za čitanje, nešto za stimulaciju moga uma, nešto u odeljku biografija, život neke velike ličnosti, da me nadahne, da oplemeni moj život. Ha, eto je! Najlepša knjiga koju sam ikad video, veća od ostalih na polici, knjiga nad knjigama, prava kraljica biografija, princeza literature, ta knjiga u plavom povezu. Katarina Argonska. To je znači to! Kraljica čita o kraljici - sasvim prirodno. A njene sive oči prošle su stazom tih redova - tako će i moje. Moram je imati - ali ne danas. Sutra ću doći, sutra. Tada će raditi druga bibliotekarka, ona debela i ružna. Tada će biti moja i samo moja. I tako sam, do sutra, sakrio knjigu iza ostalih, da je niko ne uzme dok se ne vratim.

Džon Fante - "Put za Los Andjeles"

beli54nl
18-10-11, 12:44
Stvorenja svetlosti i tame

Ako išta može da me čuje, čega se eventualno tiče ono šta ja kažem, molim, u onoj meri i ako to ima značaja, da ti bude oprošteno bilo šta što si učinio ili propustio da učiniš, a što zahteva oprost. Nasuprot, ako je umesto oprosta nešto drugo možda potrebno da bi to osiguralo ma kakvu moguću dobrobit za koju bi mogao da se kvalifikuješ posle uništenja tvog tela, molim da ti to, šta god da je, bude dato ili oduzeto, već prema potrebi, a na takav način da se osigura ostvarivanje rečene dobrobiti. Molim ovo u svojstvu tvog izabranog posrednika između tebe i onoga što možda nisi ti, ali koje može biti zainteresovano da dobiješ koliko god je moguće te stvari i na koje ova ceremonija može na neki način da utiče. Amin.

Rodžer Zelazni

beli54nl
18-10-11, 12:46
Zamkovi gneva

...Neko se ujutru probudi, uradi ono što mora da uradi, a onda uveče ode na spavanje. E, tu postoje dva slučaja: ili je u miru sa samim sobom i spava, ili nije u miru sa samim sobom i ne spava. Dakle, treba stići do večeri u miru sa samim sobom. Za to postoji jedan vrlo jednostavan put: ostati čist. Čist unutra, što znači ne raditi ništa zbog čega bismo se posle stideli. Dovde je sve jednostavno. Komplikovano postaje kada taj neko primeti da želi nešto čega se stidi; ludo žudi za nečim što ne sme da se uradi, ili je grozno, ili vređa drugoga. Onda se upita: da li treba da sledi tu želju ili treba da je izbije iz glave. Čovek razmisli i na kraju odluči. Sto puta je izbije iz glave, a onda dođe dan kada je zadrži i odluči da učini ono što toliko želi; učini i, eto ti gluposti. S obzirom na to da nismo čarape već ljudi, nije nam glavni cilj da budemo čisti. Želje su najvažnije što imamo i ne možemo im se stalno podsmevati. Tako se ponekad isplati ostati budan samo da bismo sledili neku svoju želju. Napraviš glupost a onda posle platiš. Zapravo, samo to je važno: da, kada za to dođe trenutak, platiš, da i ne pomisliš da pobegneš, već da ostaneš tu, ponosno, i da platiš. Samo to je važno...


Alesandro Bariko

Petar Matic
19-10-11, 05:24
U glavi puno je slika. Slika koje nikada nisam mogla opisati recima. One se sve vise bude u meni. One se u mojoj glavi raduju, pevaju neispevanu pesmu koju su htele ispevati do kraja. Ne zale zbog toga sto se stalno prekidaju, ali i dalje se nadaju da ce se njihov album sa slikama popuniti do kraja. One ne znaju kada ili da li ce se ikada sve biti prikupljeno, ali svakim danom gaje po zrno nade. Ne zele biti zamenjene nekim drugim slikama, i zapoceti novi album pod novim nazivom, zele da me svaki dan podsecaju na zivot koji imam u snu. Kazu da covek ima samo jedan zivot. Uverila sam se u suprotno. Prva slika se javlja u mojim mislima. Gleda me ocima duboko prozirno plave boje. Pogled iskren, nezan kao svila, pun topline. Zeli da mi kaze koliko me voli, ali oci su vec izdale njegove reci. Cuti i gleda me. Svakim treptajem obavija mi srce mekanom i tankom vunom. Ne zelim da ovo ikad prestane. Pustam da jos malo uzivam u neznosti njegove ljubavi. Ali tada razum prekine sve, i ja se budim. Mesto obavijeno mekanom i tankom vunom zeli ga ponovo. Ali razum je neumoljiv. Stapa se sa srcem i uzivajuci zajedno plove kroz milion drugih slika sledeceg sna. Ma koliko god bio neostvariv, jos uvek je u meni. On i ljubav. To divno osecanje potpunosti.

Margaret Bacon – „Snovi“

beli54nl
19-10-11, 14:57
Sve nas su ubili nebrojeno puta

U ćutanju, u nemicanju, u njihovoj namjeri da ne odu, iako je molitva
završena, postalo mi je jasno ono što nisam htio da znam. Htjeli su da me vide kad sam saznao za nesreću, željeli su da pokažem šta sam u tom času.
Ni sam ne znam šta sam, i ne znam kakav odgovor da im dam.
Sve je od mene zavisilo.
Mogao sam da ustanem i odem, da pobjegnem od sebe i od njih. I to bi bio odgovor.
Mogao sam da ih zamolim da izađu, da ostanem sam u tišini prazne džamije. I to bi bio odgovor.
Ali, sve bi tada ostalo u meni. Ništa ne bi doprlo ni do koga. Još pred tvrđavskom kapijom bojao sam se sutrašnjeg bola i kajanja, mogla bi da me sprži vatra, uguši tuga, zauvijek onijemi nekazani bijes i žalost. Morao sam da kažem. I zbog ovih što čekaju. Čovjek sam, bar sad. I zbog njega, neodbranjenog. Neka mu to bude tužna bratska dova, već druga danas, ali prva koju će ljudi čuti.
Jesam li se bojao? Ne, nisam. Ničega, osim strepnje da li ću dobro izvršiti ono što moram. Osjećao sam čak mirnu spremnost na sve, spremnost što je donosi neminovnost čina, i duboko slaganje s njim, jače od osvete, jače od pravde. Ništa više nisam mogao protiv sebe.
Ustao sam i zapalio sve svijeće, prenoseći vatru s jedne na drugu, htio sam da me svi vide, htio sam da ih sve vidim. Da se zapamtimo.
Okrenuo sam se, polako. Niko neće otići, nijedan.
Gledali su me, sjedeći na koljenima, uzbuđeni mojim tihim kretanjem, i plamenovima što su gorjeli duž cijelog pročelja, oslobađajući gusti miris voska.
— Sinovi Ademovi!
Nikad ih nisam tako nazvao.
Nisam znao, ni samo čas ranije, šta ću reći. Sve se dešavalo od sebe. Tuga i uzbuđenje su nalazili glas i riječ.
— Sinovi Ademovi! Neću držati propovijed, ne bih mogao i kad bih htio. A vjerujem da biste mi zamjerili ako ne bih sad, u ovom času, teži ne pamtim u životu, govorio baš o sebi. Nikad mi nije bilo važnije ono što ću da kažem, a ne želim ništa da postignem. Ništa, osim da vidim saučešće u vašim očima. Nisam vas nazvao braćom, iako ste mi to više nego ikad, već sinovima Ademovim, pozivajući se na ono što je u svima nama zajedničko. Ljudi smo, i mislimo isto, naročito kad nam je teško. Čekali ste, htjeli ste da ostanemo zajedno, da se pogledamo oči u oči, tužni zbog smrti nedužna čovjeka, i uznemireni zbog zločina. I vas se tiče taj zločin, jer znate: ko ubije nedužna čovjeka, kao da je sve ljude pobio. Sve nas su ubili nebrojeno puta, braćo moja ubijena, a užasnuti smo kad pogodi nekog ko nam je najdraži.
Možda bi trebalo da ih mrzim, ali ne mogu. Ja nemam dva srca, jedno za mržnju, drugo za ljubav. Ovo što imam, sad zna samo za tugu. Moja molitva i moja pokora, moj život i moja smrt, sve to pripada Bogu, stvoritelju svijeta. Ali moja žalost pripada meni.
Čuvajte veze rodbinske, naredio je Allah.
Nisam ih sačuvao, sine majke moje. Nisam imao snage da od tebe i od sebe nesreću otklonim.
Musa reče: Moj Bože! Daj mi pomoćnika od bližnjih mojih, Haruna, brata mojega, ojačaj njime snagu moju. Učini mi brata pomoćnikom u poslu mome.
Moga brata Haruna više nema, i mogu samo da kažem: Moj Bože, ojačaj njim mrtvim snagu moju.
Njim mrtvim i nesahranjenim po zakonima božjim, neviđenim i necjelivanim od svojih najbližih pred veliki put s koga povratka nema.
Ja sam kao Kabil, što mu Bog posla vranu koja rovljaše zemlju, da ga pouči kako će zakopati tijelo mrtvoga brata. A on reče: — Jao meni, zar ne mogu učiniti ni koliko vrana, da zakopam tijelo mrtvoga brata svoga.
Ja, nesrećni Kabil, nesrećniji od vrane crne.
Nisam ga spasao živog, nisam ga vidio mrtvog. Sada nemam nikoga osirn sebe i tebe, Bože moj, i tuge svoje. Daj mi snage da ne klonem od bratske i ljudske žalosti, i da se ne otrujem mržnjom. Ponavljam riječi Nuhove: — Rastavi mene i njih, i sudi nam.
Živimo na zemlji samo jedan dan, ili manje. Daj mi snage da oprostim. Jer, ko oprosti, on je najveći. A znam, zaboraviti ne mogu.
A vas, braćo moja, molim, ne zamjerite zbog ovih riječi, ne zamjerite ako su vas zaboljele i rastužile. I ako su otkrile moju slabost. Ne stidim se te slabosti pred vama, stidio bih se da je nema.
A sad idite kući i ostavite me sama s mojom nesrećom. Lakša mi je sad, podijelio sam je s vama.
Ostavši sam, sam na cijelom svijetu, u jakom svjetlu svijeća, u najcrnjoj tami, ne olakšavši ništa u sebi (ljudi su odnijeli samo moje riječi, a žalost mi je ostala sva, netaknuta, još crnja zbog iznevjerene nade da će se umanjiti), udario sam čelom u pod, i znajući, avaj, da je uzaludno, u očajanju izgovorio riječi Bakara sureta:
Naš Bože, tražimo oproštenje tvoje.
Veliki naš Bože, ne kazni nas ako zaboravimo
ili pogriješimo.
Veliki naš Bože, ne zaduži nas teretom
preteškim za nas.
Veliki naš Bože, ne obavezuj nas onim što
podnijeti i izvršiti ne možemo.
Oprosti nam, smiluj se i osnaži nas.
Možda je oprostio, možda se smilovao, osnažio me nije.
U slabosti kakvu nikada nisam osjetio, zaplakao sam kao bespomoćno dijete. Sve što sam znao i mislio, nije imalo nikakva značaja, noć je crna i prijeteća izvan ovih zidova, svijet strašan, a ja malen i slab. Najbolje bi bilo ostati ovako na koljenima, istočiti se u suzama, ne dići se više. Znam, ne smijemo biti slabi i tužni ako smo pravi vjernici, ali to znam uzalud. Slab sam, i tužan, i ne mislim da li sam pravi vjernik ili čovjek izgubljen u gluhoj samoći svijeta.
A onda je došla prazna tišina. Još je tutnjalo negdje u meni, sve dalje, još su se čuli krici, sve slabiji. Oluja se izbjesnila i smirila, sama od sebe. Zbog suza, možda.
Bio sam umoran, bio sam bolesnik koji je tek ustao.
Pogasio sam svijeće, oduzimajući im život jednoj po jednoj, bez svečanog osjećanja s kojim sam ih palio. Uništila me tuga, i bio sam sâm.
Ostaću u mraku dugo, bojim se. Sam.
Ali kad sam i posljednjoj utulio dušu, moja sjenka nije nestala. Ljuljala se, teška, na zidu, u polumraku.
Okrenuo sam se.
Pored vrata je stajao zaboravljeni Hasan, sa živom svijećom u ruci.
Čekao me ćuteći.

M.Selimovic

Petar Matic
20-10-11, 05:44
BALADA JEDNOG SNA

Sanjala sam jednom jedan san. More, talasi, rajska plaza.Tamo, na tom pustom ostrvu je moj dom. Zivim sama, ali sa svim neophodnim stvarima za zivot. Provodim dane gledajuci u plavi bezdan koji se prostire daleko iznad moje glave. Bacim pogled napred, i vidim samo veliko morsko prostranstvo bez kraja. Nigde niceg. Samo stene, galebovi, i suma oko mene. Razmisljam o tome kako nemam nikoga. Kad pozelim da kazem nesto usta su mi kao zasivena. Zaboravila sam na govor. Ranije sam pricala sa kornjacama, cak sam im i davala imena. Ali kada ih dozovem, one stoje ukopane u mestu, bledo posmatraju na mene. U tim trenucima sam se osecala porazenom, i odlucila da nikada vise ne progovorim. Noci i dani su bili jednolicni.

Danju, sunce i vetar, nocu, hladnoca i kise. Lezeci jednog dana na plazi, razmisljala sam da li postoji neko iza onog morskog prostranstva dokle dopire moj vidik. Ta misao mi je dala volje da napravim maleni camac, kojim cu se upustiti u duboke vode. Ne pomisljam na opasnosti koje bi mogle da mi se dogode, vec spremno odlucujem da isplovim. Cekajuci danima da kisa prestane, napokon dolazi pogodno vreme i ja krecem. U camcu ima dosta hrane i vode da bih prezivela na dugom putovanju. Sa sobom nosim nesto meni veoma vredno. Malenog galeba napravljenog od drveta, kojeg nosim kao lance oko vrata. Izlazim iz plicaka, i smatram da nema cega da se bojim. Odaljavajuci se sve vise od svoje obale, gledam iza sebe svoju malenu kucicu koja se sve vise gubi u jednoj tacki.

Vec na polovini puta razmisljam da se vratim. Ali nema nazad. Od prejakog sunca, hvata me san. Smatram da je more mirno i da mogu da odspavam malo. Ali sanjam kosmar. Sanjam kako mi je mali galeb koga nosim oko vrata pao u vodu. Kada sam videla mi nema amajlije, krecem za njom. Ali vec u vodi, setila sam se da ne znam da plivam. Pokusavam da se uhvatim za camac, ali prekasno je. Prepustam se sudbini. Nakon nekoliko sekundi, pocinjem da tonem i ja, guseci se u vodi. Sklopljenih ociju tonem sve dublje, dublje. I dalje sanjam taj san. Javi se ponekad. Kada razmisljam o njemu, ucini me tuznom, jer sam u tom snu htela da spasim nesto veoma vredno meni. Ali sam se ipak udavila. Mozda mi je san zapravo pravi prijatelj.

Margaret Bacon – „Snovi“

beli54nl
20-10-11, 11:01
Idem u pakao

Moja soba večeras je prazna,nisam spavala,mučila me sjećanja razna,možda je to nekakva kazna.Ima već puno vremena otkako sam ledena,otkako je duša moja od mene odvedena.Nisam ju više tražila,bez nje sam osnažila,ne trebam ljubav,nježnost i nečiju blizinu,ne trebam više bol liječiti u vinu.Tek ponekad sjetim se da jednom sam bila sretna kao nikada do tada,sjetim se,a sad sve propada.Vidjela sam tada raj,nikad ne bih pomislila na okrutan kraj,na suze,tugu i očaj.Šetala sam se kroz ljubavne voćnjake,okusila njene plodove,a sada suzama namačem podove.I tako teku niz lice svi dokazi moje slabosti,kad progovorim onda kažem samo gadosti,ni traga ni glasa onoj radosti.U tim vremenima uživala sam u obrazima rumenima,u onom sjaju što mi je blještao iz oka,a sada u kutu vijeđa blješti samo lokva…Ispirem iz sebe sve što veže me za tebe,i ljubav,i bol i cjeli život moj,sve je samo krv i gnoj.Uvijek slatko počne a vrlo gorko završi,iz srca mač strši,bol te grči i guši sve dok te ne utuši…Da,možda sam poludjela,ne bih se čudila,jer sve sam u sebi ubila,pobjegla iz ludila,sama si zavila rane pa što kasnije od mene ostane…Dvije razlike ne idu ni na zemlji ni na nebu,al ja sam imala potrebu voljeti te,imati te,dokle god živa budem,htjela sam samo s tobom da umrem.Zašto nisu naše duše pronašle dovoljno...

Petar Matic
21-10-11, 04:29
Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. Tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane, ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim.....

Herman Hese – „Umetnost dokolice“

beli54nl
21-10-11, 10:50
Mansarda, Danilo Kiš
Zaliv Delfina, juna


(...) Znaš li kako ovi divni divljaci ispovedaju svoju ljubav?
Kada mladić sazre za nežnosti, to jest pošto je isprobao sve poroke i pošto je iskalio sve orgije, onda prilazi na dan Pandelfinskih svečanosti (a to pada prvog maja - 7. januara po našem kalendaru - kada je mesečina najgušća i najzvonkija) onoj devojci koja ga je u snu pohodila više od sedam puta. Međutim, to se smatra, možda s pravom - velikom sramotom za jednog zrelog muškarca, i čak smrtnim grehom.
(...) No evo kako se to radi u Zalivu:
Mladić toga dana kada je mesečina najzvonkija uzima za ruku svoju izabranicu i vodi je na Tanga Sihaka (Hrid ljubavi). Tu, na mesečini, on joj dugo bez reči gleda u oči, satima i satima. Onda, posle te neme ispovesti, posle tog monodijaloga, on skida sa bedara svoj oštri tahinj (neka vrsta krivog bodeža) i preseca sebi kucavicu na levoj ruci. Za sve to vreme on ne skida oči sa nje, tako da ona može da prati u njegovim zenicama kako gasne život i kako mu oči počinju da bele. Onda, ako joj se učini da i ona voi njega, i ona uzima nož. ''A, ako ga ne voli?'' - zapitah Tam- Tama.
''Zavoleće ga dok krvari'', reče on.
''Ipak'', rekoh.
''Onda pusti da umre pored nje. Čim mesec zađe, ona mu izvadi srce i baci ga delfinima. Zato su delfini skloni ljubavi.''
''Čudno'', rekoh: ''Zašto je to tako?''
''Zato'', reče Tam- Tam poučno ''jer posle one noći kada je čovek priznao da njegovo srce nije njegovo, ono više nije upotrebljivo ni za šta. Ako neće da ga uzme ona kojoj je žrtvovano, nije ni za šta drugo nego da se baci delfinima.''
''Surovo'', rekoh kao za sebe, no on me je izgleda razumeo, jer mi reče:
''Mi ne trpimo kompromise kao vi Evropejci. Ja mislim da je to pošteno: ko bi bio toliko bezočan da isto srce dva puta nudi.''
''Tam - Tam mudri'', rekoh, ''pa šta se zbiva sa onima na Hridi što su presekli sebi kucavicu?''
''Ništa'', reče on. ''Oni se vole.''
''Znam'', rekoh, ''oni su presekli sebi vene!''
''Meseca mi, ti si naivan'', reče.
''Zašto naivan?'', upitah. ''Zar nisi rekao da su presekli sebi vene?''
''Možda sam ti i rekao, ali ko zna da li su to i učinili.''

beli54nl
21-10-11, 10:53
Tlo pod njenim nogama

"Gubitak Istoka znaci dezorijentisanost. Pitajte bilo koga moreplovca - na moru je vodic istok. Ako izgubite istok, izgubili ste uporiste, izvesnost, znanje o tome sta jeste i sta bi moglo biti, a mozda i sam zivot. Za kojom ste zvezdom posli stigavsi na ovu putanju? Tako je. Istok je orijentacija, orijentir, Orijent. Tako glasi zvanicna verzija. Tako kaze jezik, a jezik nikada ne treba dovoditi u pitanje.

Ali pretpostavimo ipak nesto drugo. Sta ako je citava prica - orijentacija, svest o mestu boravka i sve ostalo - sta ako je sve trik? Sta ako je sve - dom, bratstvo, citava sarada - samo ogromno, sveopste, vekovno ispiranje mozga? Sta ako pravi zivot zapocinje tek kad se usudite da sve odbacite? Kad se otisnete od ukotvljenje ladje porodicnog doma, presecete konopce, isupstite lanac, isplovite van mape, kad jednostavno isparite, nestanete, zbrisete, sta god - mozda biste tek tada mogli da zivite slobodno! Bez uputstava kako da postupate, zasto i gde da zivite. Tamo gde niko ne bi mogao da vam naredi da odete nekud i poginete za njega, ili za boga, niti bi mogao da vas presliava zbog toga sto ste prekrsili pravila, ili zbog toga sto ste bas vi jedan od onih kojima, iz razloga koji vama, nazalost, ne mogu biti sapsteni, nesto nije dozvoljeno. Mozda morate da prodjete kroz okean beznadja, kroz haos i jos dalje, morate da podnesete samocu i nesnosan strah zbog gubitka sidra, uzas pojedinaca oko koga se obrcu horizonti, poput stranica novcica koji je neko bacio u vazduh.

Vi to ne zelite. Vecina to ne zeli. Svetska perionica mozgova ima prilicno vestu ruku - ne skaci sa te litice, ne idi kroz taj prolaz, ne ulazi u taj vir, ne rizikuj, nemoj preci tu crtu, ne iskusavaj me tako grubo, upozoravam te da me ne zacikavas, a ti to ipak cinis, stavljas me na probu. Neces dobiti priliku, zaboravio si molitvu, unisten si, svrseno je sa tobom, nisi mi nista, mrtav si za mene, za svoju porodicu, naciju, rasu i za sve sto je trebalo da ti bude vrednije od zivota, i da mu sluzis kao gospodaru, da ga slepo pratis, da mu se klanjas, da ga obozavas i da mu se pokoravas; mrtav si, cujes li me, gotovo je, bedno kopile, a cak ti ni ime ne znam.

Zamislite ipak da ste to ucinili. Da ste iskoracili sa kopna ili skocili u kobni vir i da pred sobom vidite carobnu dolinu koja se nalazi na kraju Svemira, blazeno carstvo vazduha. Sa svih strana dopire muzika, a vi je udisete - izdisete, bez prestanka, tako da je postala deo vaseg tela. Sladja je od "poseda" u vasim grudima.

Vina je bila prva koja je to ucinila. Ormus je skocio za njom, a ja sam kao i obicno bio na zacelju. I mogli bismo dugo raspravljati o tome zasto smo skocili, i da li nas je neko gurnuo, ali ne mozete osporiti da smo svi to ucinili. Bili smo tri kralja Dezorijenta.

Ostao sam samo ja da ispricam nasu pricu."

Salman Rusdi

Sanuška
21-10-11, 10:54
Divna neka vedrina obuzela mi je dušu, nalik na blago proljećno jutro, a ja je cijelim srcem uživam. Sam sam i osjećam radost života u ovome kraju što je stvoren za dušu poput moje. Tako sam srećan, dragi moj, i tako utonuo u osjećaj mirnog postojanja da od toga trpi moja umjetnost. Ne bih sada mogao crtati ni jedan jedini potez, a ipak, nikada nisam bio veći slikar nego u ovim trenucima. Kada na drugu dolinu oko mene padne magla, visoko sunce zastane povrh neprobojne tmine moje šume, a samo se poneke zrake prokradu unutra u svetilište, dok ležim u visokoj travi kraj potoka što se ruši s kamena na kamen, i bliže zemlji zapažam da su značajne hiljade raznovrsnih travki, a bezbrojne, nedokučive oblike crvića i mušica, gmizanje malenog svijeta između vlati osećam bliže srcu, i kad osjećam prisutnost svemogućega, koji nas stvori, po slici svojoj, dah sveljubećega, koji nas, lebdeći u vječitoj milini, nosi i održava – prijatelju moj, kada mi onda pred očima sviće, a nebo i svijet oko mene miruju mi u duši kao lik ljubljene, tad me često obuzme čežnja, pa mislim: ah, kad bi ti to mogao izraziti, kada bi mogao da papiru udahneš ono što u tebi živi, tako puno i toplo – i da to bude ogledalo tvoje duše, kao što je tvoja duša ogledalo beskonačnog boga! – Prijatelju moj! Ali zbog toga propadam, podliježem sili veličanstvenoga što je u tim pojavama.

Gete

Petar Matic
22-10-11, 05:05
Sve se to dogadjalo prije nego što se moj život stubokom okrenuo, prije nego što Bog zapali plamen ljubavi u mome srcu i prije nego što proklija sjeme ljubavi u njemu. Da, sve se to dogadjalo u vrijeme kada sam smatrala da su najveca sreca neke povrsne stvari. Ali kada sam se prenula, kada mi svjetlost oci otvori, kada osjetih sveti plamen koji mi srce pali, kada osjetih glad koja mi dušu muci, kada se prenuh i vidjeh kako me krila nose i žele me na nebo ljubavi uznijeti, ali drhte nemocna protiv okova zakona koji su mi tijelo okovali prije nego što sam shvatila što su ti okovi i što su ti zakoni - kada sam se prenula i sve to osjetila, shvatila sam da sreca žene nije u znamenitosti njezina supruga niti u njegovoj casti, vec u ljubavi koja im duše obujmljuje, koja njene osjecaje toci u njegovo srce, koja ih cini jedinstvenim tijelom i jednom rijecju na Božjim usnama. Kada spoznah tu bolnu istinu, vidjeh samu sebe u Rešidovoj kuci kao lopova koji jede njegov kruh, a zatim se gubi u tami. Shvatila sam da je svaki dan koji provodim uz njega nesto sto plamenim slovima ispisuje na mome celu, pred zemljom i nebesima, jer nisam mogla uskratiti mu ljubav svoga srca, jer voleh ga za njegovu plemenitost, i darovah mu dušu za iskrenost i dobrotu. Uzalud sam pokušavala. Uzalud sam se trudila da naucim ne voljeti ga - nisam naucila, jer je ljubav snaga koja dolazi iz naših srca... Zatim sam se uzalud pred nebom molila u vrijeme nocnoga mira ne bi li se u meni javio osjecaj koji ce me odaljiti od covjeka koga mi je nebo odredilo za ljubav. Ni nebo mi nije pomoglo, jer nam ljubav pada na duše po Božjem nadahnucu, a ne po ljudskom zahtjevu. Oplakivala sam vlastito srce rodjeno sa spoznajom, a unakaženo zakonom, te je svakodnevno stradavalo od gladi i žedji za njim….

Halil Džubran – “Pobunjeni dusi”

beli54nl
22-10-11, 12:11
Ljudi koji ti zivot okrenu naopacke

Duboko vjerujem da samo jednom u svom životu nađeš ljude koji su u stanju da cijeli tvoj svijet okrene naopačke. Reći ćeš im stvari koje nikad nisi podijelio ni sa jednom dušom i oni će upiti sve što kažeš i zapravo poželjeti da čuju još toga. Dijelićete nade u budućnost, snove koji se nikad neće ostvariti, ciljeve koji se nikad nisu ostvarili i brojna razočarenja kojima će vas život počastiti. Ne možeš izdržati da im kažeš kad se nešto divno desi, jer znaš da će s tobom podijeliti tvoje uzbuđenje. Nije ih sramota da plaču s tobom kada si povrijeđen ili da se smiju s tobom kada praviš budalu od sebe. Oni nikad ne povrijede tvoja osjećanja niti se zbog njih osjećaš manje vrijednim, već te podižu i pokazuju ti stvari o tebi koje te čine posebnim pa i čak lijepim. Kada su oni u blizini nema nikad pritiska, zavisti ili takmičenja, već samo tiha smirenost. Možeš biti ono što jesi i ne brinuti o tome šta će oni misliti o tebi jer te vole zbog onoga što jesi. Stvari koje izgledaju beznačajno većini ljudi kao što je porukica, pjesma ili šetnja postaju neprocjenjivo bogatstvo koje se čuvaju u srcima na sigurnom do kraja vijeka. Sjećanja o tvom djetinjstvu se vraćaju i osjećaš da su tako jasna da ti se čini kako ste ponovo mladi. Boje izgledaju svjetlije i sjajnije. Iako nije bio česta pojava ili ga uopšte nije bilo, smijeh postaje kao dio svakodnevnog života. Jedan ili dva telefonska poziva tokom dana pomažu ti da preguraš radni dan i uvijek ti vrate osmijeh na lice. U njihovom prisustvu ne osjećaš potrebu za neprekidnom pričom, već se osjećaš zadovoljnim što su u blizini. Stvari koje te nikad prije nisu zanimale postaju fascinantne jer znaš da su toliko važne toj osobi koja vam je posebna. Misliš o toj osobi u svakoj prilici i u svemu što radiš. Prisjećaš ih se uz proste stvari kao što su blijedo plavo nebo, nježan vjetar pa čak i olujni oblak na obzoru. Otvaraš svoje srce iako znaš da jednog dana može biti slomljeno i u otvaranju srca doživljavaš ljubav i zadovoljstvo koje nikad nisi mislio da je moguće. Uviđaš da je ranjivost jedini način da svom srcu omogućiš da osjeti pravi pritisak koji je toliko stvaran da te plaši. Pronaziš snagu u spoznaji da imaš pravog prijatelja i vjerovatno srodnu dušu koja će ti ostati vjerna do kraja. Život ti izgleda potpuno drugačiji, uzbudljiv i vrijedan življenja. Tvoja jedina nada i sigurnost je u uvjerenje da su oni dio tvog života.

Bob Marli

Petar Matic
23-10-11, 07:51
Imala je svojstvo koje je naglašavalo njene vrline i poput zlatnih ogrlica isticalo njenu prirodu: duboku sjetu što je naprosto ranjavala. Ta sjeta bijaše poput čudesne lente kojom se odijevala, te je isticala zanosnu ljepotu njenoga tijela; njena sjetna duša točila se u eter podsjećajući na obrise procvala stabla u jutarnjoj izmaglici. Ta sjeta je medju našim dušama uspostavila bliskost, jer je svatko od nas u licu onog drugoga vidjelo nešto što njegovo srce osjeća, i u njegovome glasu čulo je jeku osjećaja uzbibalih u vlastitim grudima, jer kao da su božanstva svakoga od nas učinila polovinom onog drugoga za koga se čestitošću vezuje i tako potpunim bićem postaje, a kada se od njega odvoji osjeća manjkavost vlastite duše.

Nekoliko minuta smo šutjeli predani mislima i očekujući da ono drugo započne razgovor. Ali, zar postoje riječi koje mogu izraziti razumijevanje dok se zbiva medju zaljubljenim dušama? Postoje li glasovi i rečenice koje preko usana i
jezika mogu približiti srca i umove? Zar ima ičeg uzvišenijeg od onoga što usta izgovaraju i čistije od onoga što glasne žice treperenjem izražavaju? Nije li to šutnja u kojoj zrake jedne duše obasjavaju drugu, koja šaptanje srca nosi
drugome srcu? Nije li to šutnja koja nas iz vlastitih bića izdvaja, pa plovimo neograničenim prostorom duha primičući se samim andjelima, osjećajući kako nam tijela ne mogu napustiti tijesne tamnice i da ovaj svijet nije ništa do daleko
izgnanstvo?

Ojadjena i bolna duša smiruje se u zagrljaju sa drugom dušom koja joj nalikuje osjećajima, koja ih s njom dijeli - kao tudjinac s tudjincem što besjedi u zemlji daleko od zavičaja; srca koja zbližava bol stradanja ne može rastaviti bljesak radosti, jer povezivanje tugom jače je u dušama od veza ostvarenih u bezbrižnosti i radostima.

Halil Dzubran – “Slomljena krila”

beli54nl
23-10-11, 12:22
Najveci deo mladosti covek izgubi u nespretnim postupcima. Bilo je ocigledno da ce me moja prijateljica napustiti, konacno i uskoro. Još nisam naucio da postoje dva covecanstva: covecanstvo bogatih i covecanstvo siromašnih. Trebalo mi je, kao i tolikim drugima, dvadeset godina i rat da bih naucio gde mi je mesto i da pitam za cenu stvari pre no što ih se dotaknem, a pogotovu pre no što se za njih vežem.

Za siromaha u ovom svetu postoje samo dva osnovna nacina da crkne, bilo od krajnje ravnodušnosti svojih bližnjih u miru, bilo od ubilacke strasti tih istih u ratu. Ako, pak, pocnu da misle o vama, odmah ti bližnji pomisle na mucenje i ni na šta drugo. Zanimate ih jedino kad ste u krvi, smradovi! Prenšar je, što se toga tice, bio u pravu. Pred neminovnošcu klanice ne razmišlja se mnogo o buducnosti, covek bi samo da u ljubavi provede to malo dana koliko mu je ostalo, jer je to jedini nacin da nekako zaboravi to telo, koje ce mu sutra odrati odozgo do dole.


L.F. Selin

beli54nl
23-10-11, 12:27
Koliko puta smo u životu sreli ljude koji su za sebe tvrdili: »Ja sam principijelan« ili: »Ja od svojih principa nikad ne odstupam!« Kad god od nekoga zatražite da učini ili ne učini nešto što on nikako ne želi, a nema nikakvog valjanog razloga da vas odbije, on će se redovito izvaditi na to da on to hoće ili neće »iz principa«. Kao, eto, što se njega osobno tiče, on bi vam možda to i učinio, ali princip je taj koji mu to ne da, jer on je jači i od njega samoga. Gotovo da i nema čovjeka koji neće pokušati svaki svoj postupak, za koji drugi ne pokažu razumijevanje, opravdati time da ga je napravio »iz principa«. Pogotovo ako ni on sam ne zna zašto je tako postupio. A ako biste od takvog zatražili da vam izloži kakav je to princip, koji ga tjera da nešto hoće ili neće i protiv onoga što bi sam želio, sasvim sigurno biste ga doveli u nepriliku, jer on to ne bi znao. A kako će i znati kad nikakvog principa zapravo i nema i kad je to samo prazna riječ kojom se postupcima iz golih egoističkih pobuda želi pridati aureola i uzdići ih na pijedestal vrline.

Ivo Bresan

Petar Matic
24-10-11, 06:29
Otvorila je dusu i zapocela pricu:
- Donedavno sam bila u okvima predrasuda i laznih moralnih predstava. To je jedan red u kome zamalo da umrem od nemira, da se istopim sa suzama. Odbacila sam bojažljivost svojih srodnica, oslobodila krila vezana slabošcu i potcinjavanjem, te sam uzletjela u prostor ljubavi i slobode. Nema sile na ovome svijetu koja me može lišiti moje srece, jer ona potjece iz sjedinjenja dviju duša koje spaja uzajamno razumijevanje i natkriljuje ih ljubav.

Gospodja Varda me pogleda dubokim pogledom, kao da bi mi htjela grudi ocima spaliti ne bi li vidjela djelovanje vlastitih rijeci na moje osjecaje, da cuje jeku vlastitoga glasa u mome srcu. Medjutim, ja sam šutio da je ne bih prekidao. Ona nastavi glasom u kome je bilo gorkih uspomjena, iskrenosti i oslobodjenja:

- Reci ce ti ljudi da je Varda al-Hani vjerolomna i nezahvalna žena koja je slijedila svoje srce. Reci ce ti da je prljavim rukama odbacila sveti vijenac koji je vjera isplela i umjesto njega uzela prljavi vijenac ispleten od paklenog trnja. Sa svoga tijela je zbacila odjecu vrline, a odjenula se grijehom i sramom. Reci ce ti i više od toga, jer sjene njihovih predaka i danas žive u njihovim tijelima. Oni su poput praznih pecina koje odjekuju glasovima i ne znajuci njihovo znacenje. Oni ne poznaju Božji zakon u Božjim stvorenjima, niti shvacaju pravi smisao vjere. Oni ne znaju kada covjek griješi a kada dobro cini, vec slabašnim ocima gledaju formu, a ne bit djela. Oni sude o neznanju i presudjuju slijepi, za njih je jednak prestupnik i nedužan covjek, dobar i zlikovac. Teško onom tko sudi drugome, jer oni o dušama sude prema tijelima i duh mjere materijalnim mjerilima.

Gospodja Varda se okrenu prema prozoru, rukom pokaza prema gradu, malo podiže glas i rece tonom u kojemu se osjecalo omalovažavanje i gadjenje, kao da je na ulicama i trgovima ugledala odvratne utvare i demone:

- Pogledaj ove lijepe kuce i visoke palace u kojima žive bogati i mocni ljudi. Medju njihovim zidovima presvucenim svilom obitavaju vjerolomnost i licemjerje; pod njihovim pozlacenim tavanicama su laž i izvještacenost. Pogledaj dobro ova zdanja koja simboliziraju slavu, znamenitost i srecu, ali ona nisu ništa do pecine gdje se krije poniženje, jad i nesreca. To su sazidani grobovi u kojima se krije lukavost i pokvarenost. To su domovi koje siromašni seljak gleda suznih ociju, ali kada bi znao da u srcima njihovih stanara nema ni trunke one ljubavi koja ispunjava srce njegove družbenice, s omalovažavanjem bi se podsmjehnuo i radostan vratio u svoje polje.

Gospodja Varda me uhvati za ruku i povede do prozora kroz koji je promatrala te kuce i palace, pa rece: - Dodji da ti pokažem tajne tih bogatih ljudi na cijem mjestu ne bih voljela biti. To su ti grobovi u kojima ne bih htjela biti živa sahranjena. I onda mi isprica o svakoj kuci po jednu strasnu pricu gdje je zlat umesto mira donelo razdor i prokletstvo. I rece mi onda:

- Ja ih sada ne osudjujem, vec ih žalim; ne prezirem ih, vec prezirem njihovo spontano predavanje licemjerju, laži i gnusobi. Nisam ti otkrila tajne njihovih srca i života zato što volim klevete i spletke, vec da bih ti pokazala istinu o ljudima koji misle da zlatom mogu kupiti dušu koju su izgubili dok su sticali to zlato. Pokušalia sam se potciniti onome što zovemo sudbinom, ali nisam mogla, jer moja duša odbija da provede cijeli vijek klececi pred strašnim idolom kojega su podigla nezdrave generacije i nazvali ga zakonom. Zlatnici su okov koji unistava i ja sam to znala i oduvek prezirala. Raskinula sam svoje okove i odbacila ih. Teska vremena sam proživela, htjela sam dkazati da drugi nisu u pravu, gladovala sam i radila svakojake poslove, ali svoje postenje sam zadržala. I zato danas znam kako je živjeti u tim kucama, ali znam i kako je biti siromasan. Duh borbe nikada nije ugašen u meni i ja se ne plašim života u kome nema sluškinja, svile i kadife, jer znam kako izgleda takav život i znam ga živjeti. Ti ne vidiš moje godine na mom licu, ali one su tu i one su u meni. Godine, iskustvo i saznanje…..
Gospodja Varda ušutje nakratko. Sjedila je na klupi uz prozor. Kao da ju je umorila šetnja po nevidljivim sobama tih kuca. Zatim mirno progovori:
- Ne boj se, nisi sam, jer Bog ne ostavlja ljude ciju dusu void ka cilju. I ja to nisam znala, dok nisam c;ula kako me doziva glas ljubavi i dok nisam vidjela dušu spremnu za putovanje...

Halil Džubran – “Pobunjeni dusi”

beli54nl
24-10-11, 10:43
Roga

E, ljudi, to je baš da bog sačuva! Lepo ne možeš živeti od gazda-Rake Radišića! Dosadio je već svakome u selu M. — Vala, ja ne znam ima li koga, ko bi se pohvalio: da mu gazda Raka nije što zakinuo, opanjkao ga, posmehnuo mu se, ili makar u čemu natrunio. Već omatorio i upola osedeo, pa opet neće da se okani čuda. Toliko imanje, stoka, baština — pa mu ove malo; sve grabi tuđe, sve je rad da zakači drugog. Kao da ala iz njega zija! Barem da ima kome ostaviti — ni po jada, ali sam kao panj; nigde nikog do onog dugačkog i suludastog sinovca, što sve selo tera sprdnju s njime ... Pa hajde što grabi — neka ga đavo nosi — nek grabi! Niko se nije od arama spomogao. Ama što se naduo onako od teška jordama? Gde god dođe, sve ti se on razmeće, sve se hvali, u svačem se gradi najpametniji. Pa hajde i tu neka ga đavo nosi — kad je taki! Nego što se onako mator pomamio, te ne da nikakom čeljadetu s mirom proći? Jali će se iskašljati, jali reći kakvu nepristojnu reč — tek će, crkao, pukao, darnuti svako čeljade. Gdešto su ga i odalamili za to, pa opet neće da miruje.


Milovan Glišić

beli54nl
24-10-11, 10:44
Ja i svet

Cinjenica da ja postojim potvrduje da svet nema nikakvog smisla. Kako da nadem smisao u padovima coveka, dramaticnim i nesrecnim, kada se sve svodi, u krajnjoj instanci, na prazninu i patnju koja je zakon ovog sveta? To što je svet dozvolio postojanje ljudskog primerka mog tipa dokazuje samo da su mrlje na takozvanom suncu života tako velike da ce vremenom da mu sakriju svetlost. Zverstvo života me gazilo i pritiskalo, iseklo mi krila u punom letu, i pokralo mi sve radosti na koje sam imao pravo. Sva moja preterana revnost i sva paradoksalna i luda strast koju sam uložio da bih postao sjajan pojedinac, sva demonska vradžbina koju sam konzumirao da bih navukao buduci oreol i sav zanos koji sam nasipao za organsko preobraženje ili za unutrašnje svitanje, pokazali su se slabijim od zverstva i iracionalnosti ovoga sveta koji je prosipao u mene sve svoje negativne i otrovne rezerve. Život nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam došao do zakljucka da najuznemireniji ljudi, sa unutrašnjim dinamizmom dovedeni do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobicajenu temperaturu, moraju propasti. To je aspekt životnog demonizma, ali i aspekt njegovog nedostatka; on objašnjava zašto je život privilegija mediokriteta. Samo mediokriteti žive na normalnoj temperaturi života; ostali se troše na temperaturama koje život ne podnosi, gde ne mogu da dišu , osim ako se nalaze jednom nogom s one strane života. Ne mogu doneti ništa na ovaj svet, jer imam samo jedan metod: mtod agonije. Žalite se da su ljudi zlocesti, osvetoljubivi, nezahvalni ili licemerni? Predlažem vam metod agonije, kojim cete se privremeno spasiti od svih ovih nedostataka. Primeniti ga na svaku generaciju, pretvorite ga u agoniju, u iskustvo poslednjih trenutaka, da bi u stravicnom mucenju pokušao veliko cišcenje iz vizije smrti. Potom ga pustite i ostavite da beži od straha sve dok iscrpljen ne padne. I garantujem vam da je ucinak neuporedivo ispravniji od svih koji su dobijeni normalnim putem. Kada bih mogao, doveo bih vasceli svet u agoniju, da bih ostvario cišcenje korena života; stavio bih goruce i ubedljive plamenove na te korene, ne da bih ih uništio, vec da bih im dao drugu snagu i drugu toplinu. Vatra koju bih ja upalio u ovom svetu, ne bi donela ruševine, vec kosmicki preobražaj. Na taj nacin, život bi navikao na visoku temperaturu i ne bi više bio medij za madiokritete. A možda u ovom snu ni smrt ne bi bila imanentna ovom životu.

Emil Sioran – Krik beznadja

Petar Matic
25-10-11, 06:05
Mlad svestenik, bled i bolesljiv, sluzio je veoma sporo, ali s mnogo srca. Na kraju sluzbe odrzao je besedu o tome kako da covek zadobije ljubav Bozju. Kada se sve zavrsilo svestenik me je pozvao da rucam kod njega. Za vreme jela mu rekoh:

- Vi sluzite, oce, sa mnogo srca, ali prilicno sporo, coveku se cini da o svemu imate znanje i da na svako pitanje imate odgovor. Ljudi to ne vole da cuju, cini mi se.

- Jovane, nemoj tako, preostar je to sud. Znam da se moja sluzba nikako ne dopada mojim parohijanima i dosta mi prebacuju, ali neka, ja volim da razmisljam i odmerim svaku rec molitve pre no sto je proiznesem glasno. Ako covek tako ne radi, reci nemaju nikakve vrednosti ni za druge ni za mene. Sve je u duhovnom zivotu i pazljivoj molitvi. Kada bi znali samo koliko ja svaku rec odmeravam pre nego sto je kazem, razumeli bi moje namere. O kako se ljudi malo bave duhovnim unutarnjim delanjem, dodade on. A to je samo zato sto se to ne zeli i sto se svet malo brine za ljude sa dobrim namerama. Zamisli svoje srce Jovane, upravi pogled kroz grudi na njega i pazljivo osluskuj kako otkucava. Kad se naviknes na to, a ti se potrudi da, ne gubeci iz vida srce, za svaki otkucaj vezes reci molitve. Onda ces razumeti.


Nepoznati pisac iz Rusije – “Kazivanja jednog bogotrazitelja svom duhovnom ocu”

beli54nl
25-10-11, 13:34
Jer od svega sam ipak najviše mrzio, najviše se gnušao i proklinjao to stanje zadovoljstva, zdravlje, udobnost, taj njegovani optimizam građanina, to obilno i uspješno odgaljivanje osrednjeg, normalnog, prosječnog.

A vjerojatno volim i suprotnost između onog života, mog usamljenog, nemilostivog i gonjenog, do krajnosti neurednog života i prave obiteljske i građanske sredine. Volim da na stepenicama udišem miris spokojstva, reda, čistoće, pristojnosti i pitomosti, u kome i pored moje mržnje prema građanštini za mene ima nečeg dirljivog, ali volim da zatim prekoračim prag svoje sobe gdje sve to prestaje, gdje među gomilama knjiga leže opušci cigara i boce s vinom, gdje je sve neuredno tuđinsko i zapušteno, gdje su i knjige i rukopisi i misli osjenčeni i prožeti jadom usamljenih, problematikom ljudske biti, čežnjom za davanjem nekog novog smisla čovječjem životu koji je postao besmislen.



Hermann Hesse "Steppenwolf"

beli54nl
25-10-11, 13:36
Ostrvo

Pred njim je more i nebo, surovo prostranstvo koje nam uvijek ostaje strano i daleko. Kao i život.
Zrikavci nervozno zriču, uplašeni ili razdragani vrelinom, sve većom, i tišinom, sve potpunijom. Sunce, krvožedno, kezi oštre zube.
Sad će da ćuti i misli o njoj. Neka vrijeme teče.
Život je san…
Da li je to on rekao?
Ne, nije. On i ne zna da je život san.
Nikoga nema, a rečeno je. Nije zaspao da bi mogao usiniti te riječi.
Je li to dio nekog davno izrečenog razgovora što ga je kamen zapamtio? Je li to odjek odlutalih pa opet vraćenih riječi? Ili je nečije buduće govorenje, otkinuto od cjeline, ili tek začeto? Ili je palo u ovaj prostor odnekud izdaleka, odbilo se od neba. Ili nije ni postojalo?
Jeste, čuo je to negdje, možda u sebi, kao smirenu ili uplašenu misao, kao jato prhnulih ptica.
Život je san…
Je li Luonotar otišla u uvalu na kupanje?
To su riječi iz neke pjesme, to o snu. Ali sad mu zvuče tajanstveno. Imaju čudno značenje kad su ovako na okupu: svaka za sebe je obična.
Znači li to da mi samo sanjamo da živimo, a ne živimo? Sve što nam se dešava, nije stvarnost, već naš san o stvarnosti. Kakva je onda ta stvarnost, i da li postoji? Ili je sam san stvarnost?
Ko nas drži u snu, i ko nas budi?
Je li smrt buđenje? Je li život u smrti?
Zašto svi snovi nisu jednaki? Nekome su dati lijepi, i laki, i mirisni, nekome ružni, teški, smrdljivi.
Srećom, nisu uvijek isti. Naiđu prozračni, kao zora, šareno lijepi, kao cvijet.
Upravo je naišlo vrijeme njegovih lijepih snova. Možda to zaista nije stvarnost, ali on bi se zakleo da jeste: vidi, osjeća, uzdiše.

Meša Selimović

Petar Matic
26-10-11, 06:15
Život nam je bio ćudljiv i svirep. U prirodi nije bilo dobrote ni smisla. Ali, dobrote i smisla bilo je u nama, u nama ljudima s kojima se slučaj igra, te mi možemo da budemo jači i od prirode i od sudbine pa ma to bilo i samo za nekoliko časova. Mi možemo da budemo bliski jedno drugom kada je to nužno i da jedno drugom pogledamo u oči koje shvataju. Mi možemo da volimo jedno drugo i da živimo radi uzajamne utjehe.
A ponekad, kada mračna sudbina ćuti, možemo još i više. Tada možemo da za koji trenutak budemo bogovi, da pokrenemo moćne ruke i stvorimo stvari koje prije toga nisu postojale i koje, kad su jednom stvorene, žive bez nas i dalje. Iz tonova i riječi, i iz drugih slabašnih ništavnih stvari možemo da sagradimo muzička djela, arije i pjesme pune smisla, utjehe i dobrote, ljepše i trajnije nego što su brutalne igre slučaja i sudbine. Mi svoje srce ne možemo povući iz života, ali ga možemo tako uobličiti i tako naučiti da ono postane jače od slučaja i da može da nepokolebljivo gleda u ono što volimo.

Herman Hese – „Mi možemo naučiti srce“

beli54nl
26-10-11, 08:59
"Tisina u oktobru"

“... Pomislio sam da vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leđa, da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kada iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna usklađenost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabava sećanja, koja više ne prave razliku između sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili....”

Jens Kristijan Grendal

Petar Matic
27-10-11, 08:37
"Toliko mislim na tebe da mi ni matematika više ne ide u glavu", reče zbunjeno. Glasno se nasmijala kao da se radi o nečemu posve nemogućem, ili kao da je izgovorila neku frazu iz filmova, a onda joj lice obli jarko rumenilo.

Da nije bila toliko ljutita, da nije toliko tugovala, i ja bih se potrudio sve okrenuti na šalu. Ponašali bismo se kao da nam nije ni na kraj pameti da ću se toga dana zaručiti. No nije bilo tako. Oboje smo osjećali zgusnutu, snažnu, nepodnošljivu tugu. Shvaćali smo da od te tuge, koja se ne može prebroditi šalom, ublažiti razgovorom i olakšati dijeljenjem, možemo pobjeći samo vodeći ljubav. No tuga je i to usporila i zatrovala. Kao da promatra oblake tuge nadvijene nad svojom glavom, Fusun je neko vrijeme ležala opružena na ležaju, poput bolesnika koji osluškuje svoje tijelo; opružen kraj nje, i ja sam gledao u strop. Djeca u dvorištu taj su dan bila tiha, čuli smo samo udaranje lopte. Onda su i ptice umukle, i zavladala je duboka tišina. Čuli smo sirenu nekoga vrlo dalekog broda, zatim još jednoga.

Kasnije smo se počeli ljubiti nakon što smo iz iste čaše popili viski; bila je to čaša naslijeđena od Ethema Kemala, moga djeda, a prvoga muža Fusunine bake. Dok ovo pišem, osjećam da ne bih smio previše rastužiti čitatelje koji se zanimaju za moju priču. Roman ne mora biti tužan samo zato što su mu junaci tužni.

Orhan Pamuk - "Muzej nevinosti"

beli54nl
27-10-11, 09:33
Duša krvari od ljubavi

Zahvaljujem mu na pažnji; znam da nije u pitanju nikakva pravna strategija već da, zapravo, ne želi da me ostavi samog jer ne zna kako ću da reagujem (hoću li se napiti i biti ponovo uhapšen? Napraviti skandal? Pokušati samoubistvo?). Odgovaram da imam neka neodložna posla i da obojica veoma dobro znamo da nisam ni u kakvom sukobu sa zakonom. On navaljuje, ali ja mu ne popuštam - na kraju krajeva, slobodan sam covek.Sloboda. Sloboda da se bude bedno i kukavno sam. Uzimam taksi do centra Pariza, kažem mu da stane kod Trijumfalne kapije.Krećem pešice duž Jelisejskih polja, prema hotelu "Bristol", gde sam obično pio toplu čokoladu sa Ester, svaki put kada bi se neko od nas vratio iz inostranstva. Za nas je to bilo kao neki obred povratka kući, uranjanje u ljubav koja nas je držala zajedno, iako nas je život sve češće gurao na različite puteve. Nastavljam da hodam. Ljudi se smeškaju, deca se raduju ovim kratkim satima proleća usred zime, saobraćaj teče neometano, sve izgleda kao da je u najboljem redu - osim sto niko od tih osoba ne zna, ili se pretvara da ne zna, ili naprosto ne haje za činjenicu da sam upravo izgubio svoju ženu. Zar je moguće da ne shvataju koliko patim? Svi bi morali da budu tužni, saosećajni, solidarni s čovekom čija duša krvari od ljubavi, ali nastavljaju da se osmehuju, zaglibljeni do guše u svojim sitnim i bednim životima koji im se dešavaju samo krajem nedelje. Kakva smešna pomisao: mnogi od tih ljudi s kojima se mimoilazim takodje imaju skrhanu dušu, a ja ne znam ni zašto ni kako pate. Ulazim u jedan bar da kupim cigarete, a momak mi odgovara na engleskom. Svracam u apoteku da potražim jednu vrstu mentol bombona koje volim, a prodavac mi se obraca na engleskom (u oba slučaja obratio sam im se na francuskom). Pre no što sam stigao do hotela, prilaze mi dvojica mladića koji su upravo stigli iz Tuluza, raspituju se za neku prodavnicu u blizini. Zaustavljali su već mnoge prolaznike, ali niko ne razume šta pitaju. Šta se to desilo? Jesu li na Jelisejskim poljima promenili jezik za ova dvadeset i četiri sata koliko sam proveo u pritvoru? Turizam i novac u stanju su da učine čuda: ali kako to ranije nisam primećivao? Možda zato što, po svemu sudeći, Ester i ja vec odavno ne odlazimo na onu čokoladu, iako smo oboje u poslednje vreme mnogo putovali i vraćali se s puta. Uvek postoji nesto preče. Uvek postoji neka neodložna obaveza. Da, ljubavi moja, popićemo tu čokoladu idući put, vrati se što pre, znas da danas imam jako važan intervju i ne mogu da dodjem po tebe na aerodrom, uzmi taksi, mobilni mi je uključen, zovi ako bude nešto hitno, ako ne, vidimo se večeras. Mobilni telefon! Izvlačim ga iz džepa, uključujem, on zvoni nekoliko puta, pri svakom pozivu srce mi zatreperi, vidim na malom ekranu imena ljudi koji me traže i ne odgovaram nikom. Kamo srece da se pojavi "neidentifikovani broj", jer to bi mogla biti samo ona, budući da njen broj ima svega dvadesetak osoba koje su obećale da ga nikome neće otkriti.


Paulo Koeljo-odlomak iz knjige "Zahir"

beli54nl
27-10-11, 09:41
SUDIJE (1914-1920)

Najpre činjahu zulume žuti. Pa beli. Pa modri. Pa crveni.

Isprva se sudilo po starom, opširnim paragrafima, nemilosrdno ali dugo i pažljivo, gotovo pravedno. Posle uzeše da sude po skraćenom postupku, oštro ali trezveno, i - brzo, brzo.

Kako su učestali sukobi i rasla oskudica, i sudjenje bivaše sve brže. Presude su se još uvek izricale, ali zadihano i radi jednostavnosti - samo smrtne.

Najposle bi ukinut i onaj skraćeni postupak. Čitala se samo presuda. Dok jedan smeo duh - beše modri po stranci - pun rodoljubivog zanosa ne iznese predlog, nov i važan: da se jednom za svagda pročita jedna opšta presuda kojom se svi i sve osudjuje na smrt i sramotu i gubitak svega što se izgubiti može. I to bi primljeno.

Ali modrog ubiše crveni, bez presude kao što je sam predlagao.

Tada otpoče oštro razlikovanje i strogo ispitivanje medju crvenima. Ispitivani su i sudjeni polucrveni, cinoberski, ružičasti itd. Njima je brzo sudjeno, kao što su i sami sudili.

Svet se sada delio još samo na sudije i osudjenike. Ali se ljudi brzo dosetiše i svi se proglasiše sudijama. Uzalud se istraživalo ko ima prava da sudi, a ko ne. i kako se to pitanje nije moglo nikako raspraviti ni istina jasno utvrditi, počeše se osudjivati i ubijati sudije izmedju sebe.

A u proleće sedme godine umrije i poslednji čovek iz tog naroda. U strogoj pozi, zakrvavljenih očiju, razlivene žuči i zapenjenih usta, on je grmeo osudu u mrtvu tišinu oko sebe, kad pade od srčane kapi.

Nad sudijama je rasla mirna i ćutljiva trava.



I.Andrić

Petar Matic
28-10-11, 03:02
BUDALE


Nedavno je jedna podla i poznata budala, posle duže pauze, napravila novu budalaštinu. Svi su se toliko iznenadili da zamalo nisu ispali budale. Pomenuta budala je toliko dugo ćutala da su svi mislili da se opametila.

Neverovatno je koliko imamo malo poverenja u budale. Kad bismo im više verovali, nikakve budalaštine sa njihove strane ne bi nas mogle iznenaditi. Jedno bi nam već moralo biti jasno: budala uvek mora dokazivati da je budala. Budala mora sačuvati ugled koji uživa kao budala. Budala se ne postaje preko noći i na osnovu jedne budalaštine koja se lako može zaboraviti. Ko pretenduje da bude budala, mora napraviti neverovatan broj budalaština. Ako se neka budala zadovolji već napravljenim budalaštinama brzo će biti prevaziđena. Ako zaspi na lovorikama, zadovoljna postignutim, budala odlazi u anonimnost, u sivi svakodnevni život – a na scenu stupaju nove i svežije budale.

Budala ima mnogo. Konkurencija je ogromna. Ako neka budala posustane, posumnja u budalaštine i ućuti, na njeno mesto stupa nova. Onaj ko je jednom postao budala, čuva teško stečeni ugled i trudi se da to ostane do kraja života. Prava budala nikad nije zadovoljna sa već osvojenim prostorima. Ako ne napravi novu budalaštinu, misli da nije napravila nijednu. Nije lako sačuvati ugled među toliko budala. Budala koja se ne potvrđuje nije autentična budala. Veličina jedne budale se meri prema broju i veličini budalaština koje je napravila. San malih budala je da budu velike. Velike budale to znaju i prave nove, veće budalaštine. Budala koja je u stvaralačkoj krizi i ne pravi nove budalaštine brzo će se naći među pametnima. Kada svi misle da je nemoguće napraviti budalaštinu, budala nađe izlaz i rešenje. Kada se čini da su i budale već nešto shvatile, one pronađu mesta za svoju afirmaciju.

Budale su jedino oprezne da ne kažu nešto pametno. To bi bila izdaja. Prelazak na drugu stranu. Budale su toliko uvežbane u pravljenju budalaština da im to ne predstavlja nikakav problem, naprotiv, to je za njih rekreacija i zadovoljstvo. Svaka budalaština je potrebna i zato budale ne dozvoljavaju da se bilo koja izbaci iz upotrebe. Iako tehnika budalaština napreduje, budale i najordinarnije budalaštine ne izbacuju iz upotrebe jer su potrebne u svakodnevnoj borbi sa pameću. Neke od najstarijih budalaština su i dan-danas najefikasnije. Često se misli da se neka budalaština toliko ofirala da je nemoguće s njom nešto postići, ali budale nađu načina da je učine efikasnom.

I budalama je poznato da nije lako biti budala – zato se time ponose.
Budala koja je počela da sumnja u budalaštine, u njihov značaj i čvrstinu, brzo bi ispala iz stroja. Zato budala mora biti pre svega tvrdoglava i ubeđena, jer će se samo zahvaljujući takvim budalama večno održavati plamen budalaština.Budale su našle sebe u pravljenju budalaština. U svemu drugom bili bi slabiji. Pravljenje budalaština je njihovo jedino zanimanje, jedina njihova vera. Ako budali izleti iz usta nešto što nije čista budalaština, ona se brzo ogradi od toga. Svaka pametna rečenica je tamna mrlja na biografiji prave budale. Budale misle da civilizacija vodi svet ka propasti. Zato tu propast treba odlagati novim budalaštinama. Ne treba se čuditi kad neka budala koja je dugo ćutala opet napravi budalaštinu. Ko je jednom napravio budalaštinu i okusio njenu slast, ukus nikad ne zaboravlja.

Treba biti budala pa od budale očekivati išta sem budalaština.


Matija Bećković – “O međuvremenu”

beli54nl
28-10-11, 11:58
Nepoznatoj, ma gde ona bila

Vi i ja smo, svako za sebe, draga moja nepoznata, samo prosek. Izadjimo iz te prosecnosti, budimo natprosecni- spojimo se! Izradjajmo tu prokletu decu da nas savest ne grize! Ovo blago sto ga nagomilasmo, mozda nece satrunuti, ali nas nece ni pomenuti, to je izvesno. Svaki dukat, svaki novcic, svaki dragi kamencic - sve ce to obezvrediti samo sebe cim se docepa grabljivih ruku. Nista od toga nece za nama u zemlju, verujte mi.Jedino deca, unuci, praunuci - oni ce nam se kad-tad pridruziti. Dajmo im priliku, dozovimo ih. U nasem spajanju je trenutno zadovoljstvo, i vecni spokoj. Nisu zalud nasi slavni preci jurili slavne pretkinje, ne bi li ostavili svoje seme. Moglo se potomstvo ostaviti u svakoj skitacici, ali nije to tô. Hajde, gospo, da vidimo jesmo li vredni vremena u kome smo se rodili, ili bar imena koje smo, ne svojom zaslugom, nasledili!Dosta je bilo skrnavljenja tih imena, dosta je bilo glupih medjupoteza, dosta je bilo bludnih pogleda, saranja i varanja, dajmo se matici, posadimo drvo koje ce mozda radjati gorke plodove - ali ce radjati. Ulogu bogova smo kupili zlatnicima i sad nas obozavaju. Nema tog zlatnika koji nije oblozen krvlju. Ne znam cemu se klanjamo! Spustimo se na nivo zivotinje, sparimo se, neka nas bar neko proklinje! Ako vec moraju da nas ocerupaju besne guzice, neka to bude meso naseg mesa, krv nase krvi. Ako to sto pricaju o vama iole vredi, ako glas koji mene bije moze da se upotrebi, taj iscedak iz trenutka kosmicke slasti, ne mora da bude ni tako los. Te iste potomke stvorice neko drugi - svako se pre ili kasnije rodi, bez obzira na to ko su mu roditelji - a onda ce nam biti zao. Izbegnimo sramotu neradjanja, izrodimo nesto. Kad vec nismo rodjeni za velike misli i velika dela, ucinimo bar veliki greh - spojimo se!Pitao sam grobara kako mu se dopada posao. Odgovorio mi je: "Pa, eto, zakopavam tudje gluposti". Napravimo i mi jednu takvu glupost. Ne trazim od vas, gospo draga, da spavamo zajedno; ne trazim da vodimo ljubav, danas se iza te reci skrivaju najveca zlodela; ne trazim da kucimo ili stvaramo materijalna dobra, ne trazim nista za sebe. Ne morate mi reci ni jednu lepu rec, ne morate me voleti, ne morate ziveti sa mnom. Treba samo da se nadjemo, da nas ima, da nas neko pomene u kletvi ili molitvi. Covek zivi onoliko koliko mu je kletva dugacka; za molitvu uvek ima vremena, ona ne zavisi od duzine zivota.Ostanimo neznanci, dozivotni stranci, persirajmo jedno drugom, mrzimo se, pljujmo se, ali - srodimo se. Bar za tren. I u ocima zlikovaca i mrzitelja nasih imacemo vecu vrednost ako se bar neko nekad pohvali da smo ga bas mi sacinili. Vi i ja, gospo draga. Mozete vi bez mene, mogu ja bez vas, to sitno zavaravanje ne sme dugo da potraje. Gledam vas, ovako iz prikrajka, slutim razloge koje cete izmisliti, samo da me odbijete. Pusticu vas da pricate, da potrosite prazne reci, da se ugusite u njima, i kad vise ne bude bilo ni jedne jedine floskule, ni jednog jedinog formalnog ili "normalnog" opravdanja, zaigracemo ples - ples buducnosti.

N.Živkovica - Hologram

beli54nl
28-10-11, 12:00
Zivot je otok u moru samoce i izdvojenosti


Zivot je otok cije su litice zelje, drvece snovi, cvijece samotinja, vrela zed, a ono je usred mora samoce i izdvojenosti.Tvoj zivot je, prijatelju, otok odsjecen od svih otoka i kontinenata. Koliko god ladja i camaca poslao ka drugim obalama i koliko god ladja stiglo na tvoje obale, ti si ipak samo otok izdvojen u svome bolu, osamljen u radosti, dalek u ceznji, nepoznat sa svojim tajnama i zagonetkama.Vidio sam te, prijatelju, kako sjedis na gomili zlata, radostan zbog svoga bogatstva i ponosan na svoje blago, uvjeren da je svaka pregrst zlata tajna veza sto povezuje misli drugih ljudi sa tvojom mislju i sto spaja njihove teznje sa tvojima. Vidio sam te kako, poput velikog osvajaca, vodis vojske i trijumfalne legije na jake tvrdjave te ih razaras, zatim ides na druge utvrde te i njih osvajas.Kada sam te ponovno pogledao, vidio sam za zidinama tvojih riznica srce sto drhti u samoci i izdvojenosti, kao sto drhti zedan covjek u kavezu nacinjenom od zlata i dragulja, ali bez vode.Vidjeh te, prijatelju, kako sjedis na prijestolju slave, a oko tebe ljudi sto opijevaju tvoje ime, nabrajaju tvoja milosrdja i darove, u tebe zagledani kao u prosvijetljenog proroka koji im uznosi duse odlucnoscu svoje duse i vodi ih izmedju zvijezda i planeta. Dotle ti njih gledas lica prepuna zanosa, snage i trijumfa, kao da si za njih ono sto je dusa za tijelo.Ali, kada te po drugi put pogledah, vidjeh osamljeno bice kako stoji uz tvoje prijestolje krunisuci se otudjenoscu i grcajuci u samoci. Zatim vidjeh kako tvoje bice na sve strane ispruza ruku, kao da trazi samilost od nevidljivih fantoma. Vidjeh to bice kako gleda negdje daleko preko ljudskih glava, u neko mjesto na kome nicega nema osim njegove samoce i izdvojenosti.Vidjeh te, prijatelju, zaljubljena u lijepu zenu, kako med svoga srca tocis na njen razdjeljak, ruke joj obasipas poljupcima, dok te ona gleda sa sjajem suosjecanja u ocima i majcinskim osmjehom na usnama. Tada rekoh sebi: Ljubav je odagnala samocu ovoga covjeka, izbrisala je njegovu izdvojenost te se on sada vraca i spaja sa Sveopcim Univerzalnim Duhom koji putem ljubavi privlaci k sebi ono sto se od njega izdvojilo u prazninu i zaborav.Ali, kada te po drugi put pogledah, vidjeh, umjesto tvoga zaljubljenog srca, osamljeno srce koje bi htjelo da svoje tajne povjeri nekoj zeni, ali ne moze; vidjeh iza tvoje duse sto se topi u ljubavi jednu drugu, usamljenu dusu, nalik na izmaglicu koja bi htjela da se u rukama drage pretvori u suze, ali ne moze.Tvoj zivot je, prijatelju, izdvojeno boraviste, daleko od svih drugih boravista i zivih stvorova.Tvoj unutarnji zivot je boraviste daleko od svega sto ljudi nazivaju tvojim imenom. Ako je to boraviste mracno, ne mozes ga osvijetliti susjedovom svjetiljkom; ako je pusto, ne mozes ga ispuniti susjedovim dobrima; ako se nalazi u pustinji, ne mozes ga prenijeti u vrt koji drugi zasadi; ako se nalazi na vrhu planine, ne mozes ga spustiti u dolinu kojom tudje noge stupaju.Tvoj dusevni zivot je, prijatelju, okruzen samocom i izdvojenoscu. Da nije te samoce i izdvojenosti, ti ne bi bio ti, niti bih ja bio ja. Da nije te samoce i izdvojenosti, tada bih, cuvsi tvoj glas, pomislio da ja govorim; kada bih pogledao tvoje lice, pomislio bih da sebe vidim u ogledalu.


K.Gibran

Petar Matic
29-10-11, 04:42
Ja sada ništa ne odobravam niti se bilo čemu protivim. Apsurdno je zauzimati takav stav prema životu. Nismo došli na svet zato da paradiramo moralnim predrasudama. Uopšte ne registrujem šta običan svet priča, a nikada se ne mešam u ono što drugi ljudi rade...

Životom ne vlada volja ili namera. Život je pitanje nerava, vlakana i sporogorećih ćelija u kojima se misao krije a strast doživljava snove. Možda zamišljaš da si bezbedan i smatraš sebe jakim. Međutim, neočekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu, neki naročiti miris koji volis, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naišao, akord iz muzičkog dela koje si prestao da sviraš – kažem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi naš život. Nesklad je prisiljavati nekoga da bude u harmoniji s drugima dok mu je srce daleko, tamo gde ga je ostavio...

Oskar Vajld – “Slika Dorijana Greja”

Petar Matic
29-10-11, 04:43
Svakoga dana Gospod nam daruje - zajedno sa suncem - jedan trenutak kada je moguce izmeniti sve ono sto nas cini nesrecnim. Svakoga dana nastojimo da obmanemo sami sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je danasnji dan istovetan jucerasnjem i kako ce biti jednak sutrasnjem. Ali, onaj ko obrati paznju na dan koji traje, otkriva carobni trenutak. On moze biti sakriven u casu kad izjutra otkljucavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tisini koja naglo nastupi posle rucka, u hiljadu i jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Taj trenutak postoji - trenutak kad nas sva snaga zvezda namah prozme i omoguci nam da cinimo cuda.

Sreca je ponekad blagoslov, ali najcesce osvajanje. Carobni trenutak koji se javlja svakoga dana pomaze nam da se menjamo, navodi nas da se upustimo u potragu za svojim snovima.

Paticemo, prezivljavacemo teske casove, suocicemo se s mnogim razocarenjima - ali sve je to prolazno, i ne ostavlja trag kao nesreca koja nas ceo zivot muci.

Koeljo

Petar Matic
29-10-11, 04:45
U trenucima potpune usamljenosti priljubljivao sam lice uz okno i pomno pratio dolazak autobusa. Nista me nije moglo spreciti da verujem: sledeci dolazak je onaj pravi, gospodar tvoje sudbine stize. Niko nije dolazio. Iz mog daha odvajale su se teske kapi, klizile nanize, ostavljajuci za sobom tanak, srebrnast trag, slican otisku puzevog stopala. Kad bih se okrenuo, a znao sam, otac je citao novine, majka plela, sestra stajala pred ogledalom. Sve je mirisalo na jednolichnost : popodnevna crna kafa, televizijske vesti u pola sedam, izlazak na kej jedan sat kasnije. Vracao sam se malaksao od setnje, ali misleci na mesec i odsjaje u reci. U sobama se osecalo sveze posteljno rublje i opojnost sna. Jos jedan dan koji sam proveo sam….

David Albahari – “Price koji jedan drugom pricamo”

beli54nl
29-10-11, 10:23
Svoj život moramo zamišljati i primati široko, koliko god možemo; sve, pa i nečuveno, mora u njemu da bude mogućno. To je u osnovi jedina hrabrost koja se od nas traži: biti hrabar za najneobičnije, najčudnije što nas može zadesiti na našem životnom putu. To što su ljudi u ovom smislu bili kukavice nanelo je beskrajne štete životu; doživljaji nazvani "prividjenjima", celi takozvani "svet duhova", smrt, sve ove nama tako srodne stvari toliko su svakodnevnim odupiranjem istisnute iz života da su čula kojima bismo mogli da ih uhvatimo potpuno zakržljala. O Bogu da i ne govorimo. Ali strah pred neobjašnjivim nije samo osiromašio život pojedinca već su i odnosi čoveka prema čoveku njime ograničeni, tako reći izdignuti iz rečnog korita beskrajnih mogućnosti i bačeni na ugarenu zemlju kraj obale gde se ništa ne zbiva. Jer nije samo lenjost ono što čini da se ljudski odnosi tako neizrecivo jednoliko i neobnovljeno ponavljaju od slučaja do slučaja, nego i strah od nekog novog, nedoglednog doživljaja kome čovek veruje da nije dorastao. Ali samo onaj ko je pribran za sve, ko ne isključuje ništa, pa ni najzagonetnije, preživljavaće odnos prema drugom biću kao nešto živo i iscrpšće čak i svoj sopstveni život. Jer čim ovaj život pojedinca zamislimo kao veći ili manji prostor, odmah se pokaže da većina ljudi poznaju samo jedan ugao svog prostora, mesto kraj prozora, usku prugu po kojoj se kreću gore - dole. Na taj način osećaju izvesnu sigurnost. Pa ipak je toliko čovečnija ona nesigurnost puna opasnosti koja zatvorenike u pričama E. A. Poa goni da opipaju oblike svoje strašne tamnice, da bi upoznali neizrecivi užas svog boravišta. A mi nismo zatvorenici. Oko nas nisu postavljene zamke i klopke, i nema ničega što bi trebalo da nas plaši ili muči. Postavljeni smo u život kao u element kome najbolje odgovaramo, i mi smo, povrh toga, prilagodjavanjem kroz hiljade i hiljade godina postali toliko slični ovom životu da se, ako smo nepomični, zahvaljujući uspeloj mimikriji jedva razkikujemo od svega što nas okružuje. Nemamo razloga da gajimo nepoverenje prema našem svetu, jer taj svet nije protiv nas. Ako u njemu ima užasa, to je naš užas, ako ima ponora, ti ponori pripadaju nama, ako ima opasnosti, onda moramo pokušati da ih zavolimo. Ako svoj život podesimo prema načelu koje nam savetuje da se uvek držimo onog što je teško, onda će ono što sada još izgleda ponajviše tudje postati nam najprisnije i najpouzdanije. Kako bismo mogli da zaboravimo one drevne mitove što stoje na počecima svih naroda, mitove o zmajevima koji se u odsudnom trenutku pretvaraju i kneginjice; možda su svi zmajevi našeg života kneginjice koje samo čekaju da nas jednom vide kao lepe i hrabre ljude. Možda je sve što je strahotno u najdubljoj osnovi upravo ono bespomoćno što od nas traži pomoći...


Rajner Marija Rilke

beli54nl
29-10-11, 10:24
UHRANJENI ROB U EVROPSKOM KAZAMATU

Okrutni vekovi su doveli osvajače sa svih strana, sa severa, juga, pa čak i istoka. Turci, Austrijanci, Nemci, Englezi i Francuzi protutnjali su ovim prostorima jureći u rat na severu ili jugu. Ti gospodari rata su samo prolazili, nesvesni postojanja srpskog naroda, sem ako ne bi zasmetao. A Srbi su to činili sve češće, da bi potvrdili svoje postojanje i prikazali se svetu kao narod: isprečili bi im se na putu. Vremenom je to postao dominantni stav: Srbin zatrpava ulice, radnje, glavu, čak sebe samog opterećuje sobom. Zbog toga se čini da je sve u ovoj zemlji u radovima i u iščekivanju, uprkos njenoj dugoj prošlosti i bogatoj kulturi. Srbin je otporaš, šampion Pirovih pobeda, naročito nad samim sobom. U tom otporu ima izvesne uzvišenosti, nesalomive volje da se izazove sudbina, iako se zna da je neminovna. Ali taj potez je tako plemenit, tako lep i uzaludan da postaje uzvišen.

Volim ovaj narod jer se opire svetu, kobi, vremenu koje protiče, samom sebi. Volim tu melanholiju u očima ljudi koji, znajući da ne mogu izaći kao pobednici iz jedne nejednake borbe, istraju u borbi, zarad lepote samog gesta, zarad rehabilitacije čina slobodne volje, plemenitosti uzaludnog.

Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio.

Srbija je oduvek u ratu sa neprijateljem koji se nalazi unutar njenih zidina i zaposeda život, nevidljiv i nepobediv. Kao Zangara u svojoj tvrđavi, i Srbin se nada najgorem i najboljem što mu može doći spolja. Ali donekle je svestan da ono što ga tišti leži duboko u njemu samom, i da mu ne može uteći. Kao uzvišeni osuđenik, poseže za drugim zatvorima, širim, svetlijim, čistijim. Evropska unija mu jedan takav zatvor predstavlja u lepom svetlu, pod finansijskom podrškom Centralne evropske banke, uređenog tako zato što su Nemci poželeli da postanu Evropljani, da ne bi bili upamćeni kao potomci nacista. Ako bi Srbija prihvatila tu prevaru, ako bi pristala da proda svoj ponos budzašto, stupila bi u jedan sterilan, funkcionalan, šablonski prostor, bez opterećenja, u kojem bi ostala anonimna. U njemu bi stekla status dobro uhranjenog roba, ali bi sem teritorije izgubila i istoriju i korene, a ponajviše dušu.

Oskar Frajzinger

Petar Matic
30-10-11, 04:53
Tip sa belim golfom me je nažalost identifikovao...
Pojavio se sabajle, malo posle pola trice, sa dva žbuna koja su se kikotala na zadnjem sedištu, i gestom petrolejskog magnata turio mi kljuc kroz prozor. Klasicna kombinacija. Zidni sat na ruci, pecatni prsten, i nokti koji su išli na servis mnogo rede nego patološki negovan automobil.
- Koliko stane, i, proveri gume, decko...

Gume su bile, kao i njihov vlasnik, sasvim niskog profila, i pipajuci oko njih, imao sam dovoljno vremena da se pripremim za ono što sam slutio da sledi.
Sa zadnjeg sedišta ponovo se culo kokodakanje, što je znacilo da onaj šeret priprema neke šale i poskocice na moj racun. Ali zanemario je podatak da imam puno utakmica u nogama...

On je prvi put sreo nekog kao ja, a ja sam, naprotiv, vec imao posla sa osrednjim krdom njemu slicnih majmuna.
Tu sam bio u lakoj prednosti...
Zato sam oprezno zaokružio cifru, da mu slucajno ne bih dao priliku da mi uvali sitni bakšiš.

- Trideset miliona...
Imao je veliki novcanik, model "šef sale 1958.", a u njemu gomilu cekova i posetnica, i napadno zadenutu novcanicu od petsto maraka.
- Jesi li mi dunuo, "zvezdo"? Mislim u gume...
I Clint Eastwood bi mi pozavideo na faci. Ni jedan nerv na doticnoj se nije pomerio.
- Gume su u redu. Ti si malo preduvan, ali gume su sasvim OK.
Minut cutanja...

Onda je teatralno izvukao onu ljubicastu staru dvohiljadarku, gde ju je samo iskopao, dubre jedno...
- o, da se mi to ne durimo što nismo dobili napojnicu? Pa evo, popi nešto na moj racun, decko...
Pustio je novcanicu i ona je pala u masnu baricu pored automobila. Ženske su se opet zacerekale...

Polako sam se sagao, digao dvadesetodinarku, i još sporije mu je zatakao za brisac.
- Neka hvala. Pametnije ce ti biti da konacno kupiš šampon. Inace cu morati da ti menjam ulje u kosi kad dodeš sledeci put...
Okrenuo sam mu leda i pošao ka zgradi, diskretno proverivši da li je na svom mestu kljuc za tockove, koji sam posle ponoci uvek nosio u džepu sa strane, na nogavici, zadenutog kao hemijsku olovku.

Dao sam mu pet sekundi, ali vec posle trece morao sam da se okrenem na zvuk zalupljenih vrata, ne naglo, ali dovoljno brzo da zaustavim Naduvenka u koraku, prebacivši polugu iz ruke u ruku.
Tabla.
Tek tada je dobio svoj pravi izraz, glupi izraz prozvanog đaka koji je zaboravio da nauci pesmicu.
- He... Ti ne znaš za zajebanciju zemljak...

Zemljak? Taj penal ne bih propustio nizašta na svetu...
- Ti si zemljak, prika. Imaš maksimum zemlje samo pod noktima... Ajde sad, tutanj, šibaj da te ne vidim... Naduvenko...
Cinilo se da je sportski podneo poraz, ali dok sam gledao kako odlazi ka automobilu, rešio sam da još malo sacuvam i poslednji adut.
Onaj drugi kljuc...

Da, kljuc za tockove sam vratio u džep, ali još mi je u ruci bio kljuc od rezervoara, sasvim slucajno i od kontakt-brave, koji mi je dripac uvalio na pocetku filma.
Tacno. Pacer je prevideo potez. Ucinilo mu se da je dovoljno daleko.
- E moj frajeru! I tvoje je prošlo!

Dj. Balašević – „Tri posleratna druga“

beli54nl
30-10-11, 09:33
On i Ona

Gledao sam je. Imala je prilicno veliki nos i tanke usne. Mušica bi izvršila samoubistvo kad bi sa njenog nosa pala na gornju usnu. Šta me privlaci takvoj ženi. Ne znam. Valjda ima nešto što zovu šarmom? Pijana je. Diže cašu i lenjo mi nazdravlja. Prica nesto o Hegelu. Ne razumem. Ko je taj Hegel? Možda neki bivši iznevereni ljubavnik? Mnogo mi je poznat. Ah, da, secam se. Filozof vatre. Pa i ja sam filozof. Kako li se zove? Senka. Ima glupo ime. Senka. Senke su me oduvek plašile. Gle, kako prebacuje nogu preko noge. Misli da sam neki napaljeni ždrebac. Mušica joj je upala u votku. Zamocila je prst da je izvuce. Nokti sa ostacima laka, polomljeni, prljavi. Dama se znaci neguje. Prica nešto o ravnopravnosti. Kakve veze imaju Hegel i ravnopravnost izmedu mene i ove uspaljenice. Da li da je dodirnem ispod stola? Gledao sam to u jednom filmu. Šta li je uradila sa mušicom? Da joj kažem da je zgodna? Znace da lažem. Ništa necu da pricam, nek joj konobar donese još jednu votku.

Necka se. Uzima mi cigaretu. Kaže da je gladna. “I deset cevapa molim”. Necka se. Nisam kao trebao, a jede kao divljak. Mljacka. “I još pet za damu!” Stvarno mi se svida. Šta prica? Ne cujem je. Spominje nekog bivšeg momka. Nije joj bio dobar. Ma, sve su one iste. Gle, kako trepce. Da li da je stisnem? Možda ima triper ili neku drugu boleštinu? Danas covek mora svega da se cuva. Ko zna šta može da mi natovari na vrat? Sigurno ih je imala na stotine. Gle kako me gleda! Pomislice da sam neki magarac. Ma, hocu, pa šta mi bog da. Opet nešto prica o Hegelu. Šta? Ja, životinja? A sve vreme je htela da je stisnem! E, šta su ti žene. Odvratna glupaca. Od prvog trenutka mi je bila odvratna. Hteo sam samo da joj ucinim uslugu.

Gle, onu plavušu, deluje mi pristojno. Odoh malo do nje da procaskam. Životinja. Odmah sam znala da je takav. Nogom, pa pod sto. Kupio mi petnaest cevapa. Na silu sam jela da se ne uvredi. Misli, ja sam pijana, dacu mu se za cevape. Šta su ti muškarci? Proždirao me celo vece pogledom. A ja, tako mi i treba. Bilo mi ga je žao. Mora da ga je žena ostavila. Glupak. Poceo i da celavi. Tad su muškarci najgori, to i psiholozi kažu. A ja mu pricam o Hegelu. Zna on ko je Hegel. Bolje da sam mu pricala o Marku Kraljevicu. Ma, svi su oni isti. Svi bi jedno. Miriše na neku jeftinu kolonsku vodu. Šta rece da je? Ah, da, doktor. On je doktor, ko što sam ja glumica. Mora da je negde zidar ili kasapin. A ucinilo mi se da ima negovane ruke. Bože, al sam ja dobra duša. Svi mi fini. I necu, kažem sebi, Senka, ovako da se zalecem. I opet. Dobra sam ja duša. A nalio se. Misli da sam ja od onih… Budaletina… Šta kažete, jesam li za pice? E pa, može jedna votka. Ovaj mi se cini pristojan.

Mirjana Stakic

beli54nl
30-10-11, 09:36
Uvela ruža

Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti...
Hajde da snevamo:
Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu.
Majka je moja želela da ja postanem ono što moj otac ne beše: da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno ime naše. Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas što ti dopustamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da, gledajući me, smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju, smatrajući se srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće.
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno.
Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i čuvala kao očinji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi i ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san.
Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš, i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, jos neproteklog izvora... A ovamo? Da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti? Nisam te smatrao za višu no ostale, ali ipak si bila nešto drugo, nešto sto me je sprečavalo da postupim kao sa ostalima. Borio sam se, mučio, lomio, i topio gledajući te tako lepu, krasnu i razvijenu, tek procvatu...
Volim te, volim...volim!... - I sve te više stiskah, grljah, ljubljah... I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, držah te; osećah ti laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I, mesto radosti, srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teška tuga... Suze mi navreše.
- Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?
I ti - ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo suze?!...
I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrčeno i zanoseći se. Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu, kad se vrati i reče:
- Svršeno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Poražen svojim kukavičlukom, drhtao sam kao prut. Dahire, ćemaneta, zajecaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; osvetne i zlurade, tajanstvene sreće sto mi te oteše, uzeše od mene. Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u visine, krešteći i pišteći... sveteći se meni, koji se čas radovah što se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i vidi!...

B.Stankovic

Petar Matic
31-10-11, 04:08
Radosno je kad se isto pridružuje istom, ali božansko je kad veliki čovjek privuče k sebi male. Prijazna riječ hrabra čovjeka, osmijeh u kom se skriva sažižuća divota duha, malo je i puno, poput čarobnjačke lozinke koja u svom jednostavnom slogu krije život i smrt, poput duhovne vode koja izvire iz gorskih subina i u svojim nam kristalnim kapima objavljuje otajnu snagu Zemlje. Koga ti okružiš svojim mirom i jakošću, pobjedniče i ratniče, kome ti pođeš ususret sa svojom ljubavlju i mudrošću, taj neka bježi ili postane sličnim tebi! Neplemenito i slabo ne opstaje uza te.

Ja lutah uokolo poput divljega ognja, zahvaćah i bivah zahvaćen, ali samo načas, i nespretne snage iscrpljivahu se utaman. Osjećah da mi svagdje nešto nedostaje, ali svoj cilj ipak ne uzmogoh naći. I tako me nađe. Još ga vidim kako stupa preda me i promatra me smiješeći se, još čujem njegov pozdrav i njegova pitanja. Poput biljke kad njen mir smiri čeznutljivi duh, pa se jednostavna skromnost u dušu vrati – tako stajaše preda mnom. A ja, ne bijah li jeka njegova tihog oduševljenja? Ne ponavljahu li se u meni melodije njegova bića? Postadoh ono što vidjeh, a to što vidjeh bijaše nebesko.

Kako li je ipak nemoćan i najdobrohotniji mar čovjeka spram svemoći nepodijeljenog oduševljenja! Ono ne prebiva na površini, ne obuzima nas tu i tamo, ne treba ni vremena ni sredstva; naredbe, prinude i nagovora ono ne treba; na svim stranama, u svim dubinama i visinama ono nas obuzme u trenu, i prije nego što smo i svjesni da je tu, prije nego se upitamo što se to s nama zbiva, ono nas skroz naskroz preobražava u svoju ljepotu, svoje blaženstvo. Blago onomu tko u ranoj mladosti na tom putu takav plemeniti duh kao njegov sretne!


Friedrich Hölderlin – “Hyperion”

beli54nl
31-10-11, 13:07
Prokleta avlija

Upravnik ove čudne i strašne ustanove je Latifaga, zvani Karađoz. Taj nadimak mu je odavno postao pravo i jedino ime i pod tim imenom je poznat ne samo ovde nego i daleko izvan zidova Proklete avlije. On je i svojim izgledom i svima svojim osobinama njeno oličenje.

Otac mu je bio nastavnik u nekoj vojnoj školi; tih čovek, ljubitelj knjige i razmišljanja, oženio se već u zrelim godinama i imao je svega to jedno dete, muško. Dete je bilo živo i bistro, volelo je knjigu, ali naročito muziku i svaku igru. Do četrnaeste godine dečak je dobro učio i izgledalo je da će poći očevim stopama, ali tada je njegova živost počela da se pretvara u bes, a njegova bistrina okrenula naopakim putem. Dečak je brzo stao da se menja, čak i fizički. Naglo se raskrupnjao i neprirodno se ugojio. Njegove umne, smeđe oči stale su da igraju kao na zejtinu. Napustio je školu i počeo da se druži sa kafanskim sviračima i mađioničarima, sa kockarima, pijanicama i pušačima opijuma. Sam nije imao nekog naročitog dara za veštine, ni prave strasti za kocku i piće, ali ga je privlačio taj svet i sve ono što se plete oko njega, isto kao što ga je odbijalo sve što je pripadalo svetu mirnih, običnih sudbina, ustaljenih navika i redovnih obaveza.

Bujan i još neiskusan, mladić je brzo upao u sumnjive poslove i drske podvige svoga društva i došao u sukob sa zakonom. I ne jedanput. Otac ga je vadio nekoliko puta iz zatvora, koristeći se svojim ugledom i svojim poznanstvima sa ljudima na položaju, naročito sa upravnikom celokupne policije, starim i dobrim školskim drugom. „Je li moguće da moj sin obija kuće, pljačka trgovce i otima devojke?“-pitao se očajni otac. A stari iskusni upravnik mu je odgovaro mirno ali po istini. Da krade, ne krade baš, ni trgovce ne vara, ni devojke ne otima lično, ali gde god se stvari dešavaju, možeš biti siguran da ćeš i njega tu negde u blizini naći. A ako ga ovako ostavimo, zagaziće i sam u prestup. Nego valja tražiti zavremena neko rešenje. I upravnik gradske policije našao je „rešenje“, koje je smatrao kao jedino moguće, dakle najbolje: da mladića koji je pošao zlim putem uzme u svoju službu. I kao što biva, od mladog čoveka, koji je bio već zauzeo svoje mesto među kockarima i gospodskim dangubama, postao je dobar i revnostan stambolski policajac.

Nije to postao odjednom. Kolebao se prvih godina i tražio svoje mesto, a našao ga je tamo gde se najmanje moglo očekivati, u radu protiv svog nekadašnjeg društva. Nemilosrdno se okomio na skitnice, pijanice, secikese, krijumčare i svakojake nesrećnike i dokonjake iz tamnih kvartova Stambola. Radio je sa strašću, sa neobjašnjivom mržnjom, ali i sa veštinom, sa poznavenjem te sredine kakvo je samo on mogao da ima. Te stare veze pomogle su mu da proširi krug svoga rada, jer sitni prestupnici odaju krupne. Podaci o ljudima se gomilaju, obaveštačka mreža se pojačava i širi. Izuzetna revnost i uspesi u službi doveli su ga posle desetak godina za pomoćnika upravnika ovog velikog „prihvatilišta“. A kad je stari upravnik umro od srčane kapi, on je bio jedini koji ga je mogao zameniti. Tada je počela njegova vladavina u Prokletoj avliji. I traje, evo, već dvadesetu godinu.

Raniji upravnik, tvrd i iskusan starac, imao je kruti, klasični način upravljanja. Za njega je bilo glavno da svet poroka i bezakonja u svojoj celini bude što jasnije obeležen i što bolje odvojen od sveta reda i zakona. Pojedinac i njegova krivica nisu ga mnogo zanimali. U toku mnogih godina on je na Prokletu avliju i na sve što živi u njoj gledao kao na karantin, a na njene stanovnike kao na opasne i teško izlečive bolesnike koje raznim merama, kaznama i strahom, fizičkom i moralnom izolacijom treba držati što dalje od takozvanog zdravog i poštenog sveta. A inače, u svemu ih prepustiti same sebi. Ne dati im da izađu iz svog kruga, ali i ne dirati ih bez potrebe, jer se od tog dodira ništa dobro ni pametno ne može izroditi.

Novi upravnik je celim svojim stavom i svima postupcima stao odmah da primenjuje drukčiji način.

Već prve godine Latif je, kad mu je otac umro, prodao veliku, lepu očinsku kuću u Novoj mahali i kupio jedno zapušteno, veliko imanje iznad same Proklete avlije. Sve u kiparisima, ono je ličilo na pusto ostrvo ili starinsko groblje. Od Proklete avlije bilo je odeljeno raselinom sa šumom plemenitih drveta i čitavim sistemom raznih ograda i visokih zidova. Tu je, pored bogate žive vode, među starim drvetima, sagradio lepu kuću, koja je gledala na protivnu stranu padine i tako bila zaštićena od južnog vetra i nezdravog zadaha iz arsenala i pristaništa. Kuća je imala veliko preimućstvo da je i vrlo udaljena od Proklete avlije i vrlo blizu njoj. Po celom izgledu, po miru i čistoći, to je bio drugi svet, na hiljadu milja odavde, a ipak u samom susedstvu Avlije i nevidljivo vezana sa njom. Služeći se prekim, samo njemu pristupačnim puteljcima, Karađoz je mogao u svako doba dana, pravo od svoje kuće, neopažen ući u Avliju. (Tako se nikad nije tačno moglo znati kad je tu a kad nije, ni otkud može odjednom iskrsnuti.) Upravnik se tom mogućnošću često koristio. Nadzirao je lično i zatvorenike i njihove čuvare. I poznavajući gotovo svakog od zatočenih, njegovu prošlost i njegovu sadašnju krivicu, on je sa dosta prava govorio da „zna kako diše Avlija“. A kad pojedinca i nije znao baš u glavu, poznavao je onu skitničku i prestupničku dušu u njemu i u svakom trenutku mogao je stati pred njega i nastaviti razgovor o njegovoj ili tuđoj krivici. A isto tako, i još bolje, poznavo je svakog čuvara i njegove dobre i rđave, javne i skrivene osobine i sklonosti.

Tako je bar sam govorio i time se uvek hvalio. I tako je celog veka ostao i u najužoj vezi sa svetom nereda i kriminala, koji je u mladosti zauvek napustio, i u isto vreme iznad njega i daleko od njega, odeljen svojim položajem i svojim gustim baštama i za druge neprelaznim železnim ogradama i vratnicama.

Ivo Andrić

beli54nl
31-10-11, 13:08
Most je oko dve stotine i pedeset koraka dugačak a širok oko deset koraka, osim na sredini, gde je proširen sa dve potpuno jednake terase, sa svake strane kolovoza mosta po jedna, i dostiže dvostruku širinu. To je onaj deo mosta koji se zove kapija. Tu su, naime, na srednjem stubu koji se pri vrhu proširuje, ozidani sa obe strane ispusti, tako da na tom stubu počivaju, levo i desno od kolovoza, po jedna terasa, smelo i skladno isturena iz prave linije mosta u prostor nad šumnom, zelenom vodom u dubini. One su oko pet koraka duge i isto toliko široke, ograđene kamenom ogradom, kao i ceo most po dužini, ali inače otvorene i nenatkrivene. Desna terasa, idući iz varoši, zove se sofa. Ona je izdignuta za dva basamka, optočena sedištima kojima ograda služi kao naslon, a i basamaci i sedišta i ograda, sve od istog svetlog kamena, kao saliveno. Leva terasa, preko puta od sofe, ista je, samo prazna, bez sedišta. Na sredini njene ograde zid se izdiže iznad visine čoveka; u njemu je pri vrhu, uzidana ploča od belog mermera i na njoj urezan bogat turski natpis - tarih-sa hronogramom koji u trinaest stihova kazuje ime onoga koji je podigao most i godinu kad je podignut. Pri dnu zida teče česma: tanak mlaz iz usta kamenog zmaja. Na toj terasi smešten je kafedžija sa svojim džezvama, fildžanima, uvek raspaljenom mangalom, i dečakom koji prenosi kafe preko puta, gostima na sofi. To je kapija.

Na mostu i njegovoj kapiji, oko njega i u vezi sa njim, teče i razvija se kao što ćemo videti, život čoveka iz kasabe. U svima pričanjima o ličnim, porodičnim i zajedničkim doživljajima, mogu se uvek čuti reči „na ćupriji“. I zaista, na drinskoj ćupriji su prve dečije šetnje i prve igre dečaka. Hrišćanska deca, rođena na levoj obali Drine, pređu odmah prvih dana svog života most, jer ih već prve nedelje nose u crkvu na krštenje. Ali sva druga deca i ona koja su rođena na desnoj obali i muslimanska, koja nisu uopšte krštavana, provodila su, kao i njihovi očevi i dedovi nekad, glavni deo detinjstva u blizini mosta. Pecali su ribu oko njega ili lovili golubove pod njegovim oknima. Od najranijih godina njihove oči su se privikavale na skladne linije te velike građevine od svetlog, poroznog, pravilno i nepogrešno sečenog kamena. Znali su sve majstorski izrezane obline i udubine kao i sve priče i legende koje se vezuju za postanak i gradnju mosta, i u kojima se čudno i nerazmrsivo mešaju i prepliću mašta i stvarnost, java i san. I to su ih znali oduvek, nesvesno, kao da su ih sa sobom na svet doneli, onako kao što se molitve znaju, ne sećaju se ni od koga su ih naučili ni kad su ih prvi put čuli.

Ivo Andrić

Petar Matic
01-11-11, 03:41
- Tama, koja je nadolazila sa Sredozemnog mora, prekrila je grad koji je prokurator mrzeo. Iščezli su viseći mostovi koji su spajali hram i strašnu Antonijevu kulu... Nestao je Jerušalem, veliki grad, kao da ga nikad nije ni bilo na svetu... Pa, idite bestraga i vi i vaša nagorela sveska i sasušena ruža! Sedite ovde na klupi sami i preklinjete ga da vas oslobodi, da vam dopusti da udišete vazduh, da nestane iz vašeg sećanja!
Prebledelog lica, Margarita se vrati na klupu. riđi ju je gledao žmirkajući.
- Ništa ne razumem - tiho reče Margarita Nikolajevna. - .......
- Kakva gnjavaža... - progunđa riđi i progovori glasnije: - Oprostite, ali rekao sam vam da nisam ni iz kakve ustanove. Sedite, molim vas.

Margarita se bez reči povinovala, ali ipak, sedajući, upita još jednom:
- Ko ste vi?
- Pa dobro, zovem se Azazelo, ali to vam svejedno ništa ne govori.
- A da li biste mi rekli kako ste saznali za listove i moje misli?
- Neću da kažem - hladno odgovori Azazelo.
- Ali vi nešto znate o njemu? - molećivo šapnu Margarita.
- No, recimo da znam.
- Preklinjem, recite samo jedno.... da li je živ? ... Ne mučite me!
- No, živ je, živ - nerado se odazva Azazelo.
- Bože! ...
- Molim vas, bez uzbuđenja i uzvikivanja - namršteno reče Azazelo.
- Oprostite, oprostite - mrmljala je sada pokorno Margarita - naravno, naljutila sam se na vas. Ali, složićete se, kad neko na ulivi poziva ženu nekud u goste...Nemam predrasuda, uveravam vas - Margarita se nesvesno nasmešila - ali nikada ne srećem nikakve strance, uopšte nemam volje da se sa njima upoznajem... a osim toga, moj muž... Moja tragedija je u tome što živim sa nekim koga ne volim... ali smatram nedostojnim da mu kvarim život... Od njega ništa osim dobra nisam videla...

Azazelo sasluša ovaj nepovezani govor s očiglednom dosadom i reče grubo:
- Zamolio bih vas da za trenutak ućutite.
Margarita poslušno zaćuta.
- Pozivam vas kod stranca koji je potpuno bezopasan. I neće ni živa duša znati za tu posetu. Eto, za to vam ja jamčim.
- A šta ću ja njemu? - ulagivački upita Margarita.
- To ćete saznati kasnije.
- Razumem... Treba da mu se podam - reče Margarita zamišljeno.
Ovo Azazelo nekako nadmeno proprati sa “hm” i odgovori ovako:
- Uveravam vas da nema žene na svetu koja to ne bi poželela - smešak iskrivi Azazelovu njušku - ali, razočaraću vas, toga neće biti.
- Kakav je to stranac!? - smete se Margarita i uzviknu tako glasno da se prolaznici okrenuše prema njoj. - Kakvog ja interesa imam da idem kod njega?
Azazelo se naže prema njoj i značajno šapnu:
- No, interes je veoma veliki... iskoristićete priliku...
- Šta!? - uzviknu Margarita i razrogači oči. - Ako vas dobro razumem, vi aludirate na to da tamo mogu saznati nešto o Njemu?
Azazelo ćutke potvrdi glavom.
- Idem! - silovito uzviknu Margarita i uhvali Azazela za ruku.

- ...znam na šta pristajem. Ali pristajem na sve zbog Njega, zato što se ničemu više na ovome svetu i ne nadam....

M. Bulgakov – “Maestro i Margarita”

beli54nl
01-11-11, 11:43
Vrele kapije

U vremenu u kojem moje biće sanja, trenutak je smjelo bistar i dolazi s tobom kao biser u noći oblikom zavodljivog parfema. Od poslijepodneva odlučno priprema tvoje ruke za nedoumice, što ih udaljenost nabacuje, ne sasvim slučajno, našoj molitvi.Ovo je godina dodira i zbog toga se sve manje budimo sami, nismo više uspavani i skriveni drhtaji u njedrima tihih vjetrova. Kameni likovi naših susreta polako nestaju u obrisima sjećanja i možemo dokučiti maštom nekadašnje mirise dalekih zagrljaja.Po stepenicama kojima stižeš stojim budan na svim odmorištima, ostavljam misli o beznačajnim stvarima i razmišljam u čekanju. Nisu mi važna nasljeđa djedovine, niti balava usta djetinjstva, čeznem za zvucima što dopiru sa snažnim svjetlom bijelih vrhova.Širok kao boja jorgovana odbacujem sve svoje izvučene primjedbe i napeto pratim tvoje približavanje snu kratkim prijelazom uzdaha. Naučen da ležim mirno i brinem se prvi put štitim mjesto samoće, ne ponavljam se govorom riječi i šuteći grizem dah crvene jabuke.Pripijena uz mene, tečeš sporo i uspavano, primjećujem obraćaš pažnju, a nasred postelje uglavnom treperiš u pupoljcima zvjezdanog neba. Gole ruke potapaš i buci padajućeg mraka prilaziš oprezno i tiho, ponekad se zaustaviš i s cvrkutom ptica pokupiš miris šumskih jagoda.Od prvih ljubavi izabrala si zanos zaborava i dijeliš plavim trbuhom svaki korak na pijesku, hladovinom prezrelih šetnji oslikavaš stope. Zastaješ i pomišljaš kako je lijepo vrtlogom tek otkrivenog izvora zaroniti, utažiti žeđ i zasladiti usne u toj vodi nepoznatog i prozirnog okusa.Kako da se osnažim kad dođeš i kada po meni raspeš dubinu školjki, uspneš komadom svog srca i rascvjetaš pjesmu cijelom mojom dušom? Razvući ću se širokim pogledom i blagosloviti svakom kapi tvojih grudi. Kako da to podijelim i svako tvoje javljanje odnesem na obronke sna?Stižeš i ja se podmećem kišnom zemljom ispod tvoga mekanog hoda, započinjem navikom ravnice i pružam nebu prostor užarenih zjenica. Želim te među koljenima kušati i skinuti veo strepnji u hrpi mraka i napokon nestati, kad jednom zauvijek prođem kroz te vrele kapije.

Zal Kopp

seka
01-11-11, 11:51
"Ludaci me privlače. Ti ljudi žive u tajanstvenoj zemlji neobičnih snova, u neprobojnom oblaku bezumlja, gde sve ono što su videli, voleli i radili, počinje za njih iznova, u jednom novom, zamišljenom životu, koji je izvan svih zakona, koji vladaju u prirodi i koji upravljaju ljudskom mišlju.

Za njih nije više ništa nemoguće, neverovatno iščezava, vilinska priča postaje stvarnost, a ono što je natprirodno postaje obično. Ta stara prepreka, koju nazivamo logikom, taj stari zid, koji nazivamo umom, ta stara ograda misli i zdravog razuma, lomi se, ruši se i pada pred razularenom maštom ludaka, koja je umakla u zemlju u kojoj mašti nema granica i koja neverovatno poskakuje, a da je ništa ne zaustavlja. Njima će sve uspeti, njima se sve može dogoditi. Njima nije potreban nikakav napor da pobede događaje, da savladaju otpor, da obore prepreke. Dovoljan je hir njihove varljive volje, da bi postali prinčevi, carevi, bogovi, da bi dobili sva bogatstva sveta, sve slasti života, da bi uživali u svim radostima, da budu uvek snažni, uvek lepi, uvek mladi, uvek voljeni! Samo oni mogu biti srećni na svetu, jer, za njih, realnost više ne postoji."


"Gospođa Erme"
Gi de Mopasan

Petar Matic
02-11-11, 04:44
Osjećala sam se usamljenom, gladna ljubavi, žudjela sam za njim s pohlepnom i životinjskom potrebom pirane. Nadala sam se, da se neće uplašiti moje strasti, znao je kakva sam, ali sam se bojala da ne vidi koliko beskrajno sam ga željna. Kada sam osetila njegov dodir, uzdahnula sam svom silinom. Bio je to dugačak i dubok jecaj koji se penjao iz dubine moje utrobe, s nekog skrivenog i dosad neistraženog mjesta i koji je rezao zrak poput noža. Rastvarala sam se poput oceana. Kao da se otvara brana. Iz mene su tekli valovi i valovi slane vode. Osjećala sam kako iz mene izviru rijeke, nastaju jezera, mora... Svemir je bio ništavan u usporedbi s njim, zvijezde tek mracne fleke na nebu, on je bio centar svega što postoji, snažni vulkan, čiju lavu sam jedva mogla dočekati da ugasi svu tu žedj koju sam osećala…. a on se kretao prema mojim dubinama sigurno, kao da je samo to čekao sve ovo vrijeme, kao da je cijelog života boravio samo u meni….


Lucia Etxebarria – “Ljubav, znatiželja, proza i sumnje"

beli54nl
02-11-11, 15:20
Put kojim se redje ide

...put koji si presla nije prav vec pun raskrsnca. Na svakom koraku bio je po jedan putokaz koji je oznacavao razlicite pravce; na jednu stranu vodi puteljak, na drugu travnata staza koja se gubi u sumi. Jedan od tih puteva izabrala si nasumice, neke druge nisi ni videla; ne znas kuda bi te odveli oni kojima si okrenula ledja, da li na neko bolje ili gore mesto; ne znas, ali u svakom slucaju se kajes. Mogla si nesto da ucinis a nisi, vratila si se umesto da krenes napred. "Il gioco dell'oca", secas se?
Zivot se manje vise odvija na isti nacin.
Duz raskrsca tvog puta sresces i druge sudbine: da li ces ih upoznati ili ne, prozhiveti ih do kraja ili ih napustiti, zavisi samo od odluke koju moras doneti u jednom trenu. I mada to tada ne znas, od toga da li ces nastaviti pravo ili negde skrenuti, zavisi cesto i tvoj zivot, kao i zivoti tvojih najblizhih."Znas u cemu gresimo? Verujemo da je zivot nepromenljiv i da kad uzmemo jedan pravac moramo njime da idemo do kraja. Sudbina, naprotiv, ima mnogo vise maste od nas. Upravo kada poverujes da iz jedne situacije ne postoji izlaz i kada tvoje ocajanje dostigne vrhunac, brzinom iznenadnog udarca vetra sve se promeni i preokrene i sledeceg trenutka shvatis da zivis jedan novi zivot."
"Gresiti je prirodno, ali otici a ne biti svestan svojih gresaka, ponistava smisao jednog zivota. Stvari koje nam se dogadjaju nisu nikada same sebi cilj, i one imaju svoju cenu; svaki susret, svaki, pa i najbeznacajniji dogadjaj, ima neko znacenje. Sebe cemo razumeti i spoznati onoliko koliko smo spremni da ih sve prihvatimo, koliko smo sposobni da u svakom trenutku promenimo pravac i da ostavimo staru kozu kao guster izmedju dva godisnja doba."
"Mozda ces me razumeti tek kada budes starija i kada predjes onaj tajanstveni put koji od nepomirljivosti vodi do samilosti.
Samilost, pazi, ne sazaljenje. Ako me budes sazaljevala, sici cu kao oni zli duhovi i napravicu ti gomilu pakosti. Isto cu uciniti i ako budes stidljiva umesto skromna, ako se budes opijala praznim razgovorima umesto da cutis. Eksplodirace lusteri, poletece tanjiri sa polica, gacice ce zavrsiti na lusteru; od svitanja do duboko u noc necu te ostaviti na miru ni trenutak.
To naravno nije tacno, necu uraditi nista od toga. Ako me bude negde i ako budem mogla da te vidim, bicu samo tuzna, kao sto sam tuzna kad god vidim unisten zivot, jedan zivot u kojem se put ljubavi nije ispunio.
Cuvaj se. Svaki put kada, sazrevajuci, budes htela da promenis nesto sto je pogresno u ono sto je ispravno, ne zaboravi da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samoj, prvu i najvazniju. Boriti se za jednu ideju, a nemati ideju o sebi, jedna je od najopasnijih stvari koje mogu da se dogode.
Svaki put kada se osetis izgubljenom i zbunjenom, pomisli na drvece i seti se kako ono raste. Ne zaboravi da jedno drvo sa velikom krosnjom i malim korenjem iscupa prvi nalet vetra, dok kroz drvo sa mnogo zhila i malom krosnjom i sokovi jedva proticu. Korenje i krosnja moraju da rastu zajedno; moras da budes istovremeno u stvarima i iznad njih, samo tako ces moci da ponudis hlad i zaklon, samo tako ces se, kad za to dodje vreme, okititi cvetovima i plodovima. ("Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije nishta uradio... I shvatice, kad-tad, da ne zna sta je hlad."
I kada se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budes znala kojim da krenes, nemoj poci bilo kojim, nego sedi i sacekaj. Disi duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana kada si dosla na svet; ne dozvoli da ti nesto odvuce paznju; cekaj, i dalje cekaj. Budi mirna, cuti i slusaj svoje srce. Kad cujes njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi."

Suzana Tamaro

Petar Matic
03-11-11, 05:13
Jedina nasa duboka i iskrena zelja jeste da se priblizimo nekome.Od tog trenutka pocinju da se sklapaju veze, muskarac i zena ulaze u igru, ali ono sto se desi pre toga - privlacnost koja ih je spojila - to je nesto sto je nemoguce objasniti. To je nepatvorena zelja, u najcistijem obliku. I dok je ta zelja jos u cistom obliku, muskarac i zena se zaljubljuju u zivot, prozivljavaju svaki trenutak, s punom predanoscu i svescu, iscekujuci neprestano pravi cas za objavu posvecenja. Osobe u tom stanju ne osecaju nikakvu zurbu, ne ubrzavaju dogadjaje nepromisljenim postupcima. Znaju da ce se dogoditi ono sto je neizbezno, da istina uvek nadje nacin da se ispolji. A kad kucne cas, ne oklevaju, ne propustaju priliku, ne gube nijedan carobni trenutak, jer postuju vrednost svake sekunde.

Onaj ko je sposoban da oseca, zna da je moguce uzivati cak i pre nego sto dotakne drugu osobu.Reci,pogledi,sve to sadrzi tajnu plesa.Onaj ko posmatra i otkrije osobu o kojoj je oduvek sanjao, zna da se seksualna energija ispoljava pre samog seksualnog odnosa. Najvece zadovoljstvo nije u seksu, vec u strasti. Kada je strast velika, sex dolazi da bi dovrsio ples, ali on nikada nije bitan.

Onaj ko je zaljublejn,uvk vodi ljubav,cak i kada to ne radi.Kada se tela susretnu,to je samo prelivanje case.Mogu ostati zajedno satima,cak i danima.Mogu zapoceti ples jednog dana,a zavrsiti drugog,ili cak i ne zavrsiti,od tolikog zadovoljstva.To nema nikakve veze sa 11 minuta. I najjaca odlucnost i volja ovog sveta ne moze spreciti da ljubav izmeni pravila igre u jednoj sekundi.

P.Koeljo – “11 minuta”

beli54nl
03-11-11, 10:31
Sjeo sam na ono isto mjesto odakle se pogledom u nebeski mir razvlačim, dohvatio sazviježđe i u njemu raskošne puteve tvoje beskonačnosti zadržao, zaručio te riječima i na ispružene dlanove položio tvoje zlatne obraze. Počinjem stizati prvo snen iz dubine svoje duše i svojim grlom vječnosti, a zatim mirisan i strastven, vješt i razigran, bezbrojan i ljepotom optočen. Sve ti donosim, uvale na žlici praskozorja, ravnicu u pojasu tvog struka, pregršt zaboravljenih osmjeha, vrelinu izraslu pod svodom preplanulih bedara i plave oči svih tvojih maštanja kao neviđene vrhove naših noćnih postajanja.Nježno ti govorim poljupcima, ne šutim, stalno se smijem i pričam, u zagrljajima duge otvaram netaknute snove, vodim te laganim drhtajima, trčim jezikom između proplanaka uzdaha i vješto s milovanjima želja stižem. Promatraš me svakom svojom rječju, svakim dodirom i pokretom očaravaš, u mjesto svojih izvora unosiš, iznad mekih brežuljaka slasti zanosno izvijaš, nadmoćno upijaš trzanjem i pratiš velikim mjesečevim ulaskom u pučinu tijela. Plovim tvojom bjelinom, zaoravam tvoj sjaj, hodam tvojim drvoredima, letim nebeskom mekoćom tvojih krošnji i uzbuđen tonem u tvoja prostranstva.Mirišiš, Bože, kako si samo zamirisala, kakvom me zaljubljenošću isplela, bojama suncokreta nahranila, stopila ženstvenom vatrom utrobe, biserom oka posvetila i dovela u sebe, po tko zna koji puta šapatom crvenih trešanja zavela. Zamamno me ispunjavaš svojom iskrenom sigurnošću i dok te opijam gutljajima velikih i nepresušnih zagrljaja, oblažeš me sokovima strasti onako kako samo ti znaš, ljubavnički i bez prestanka, iskonskom potrebom za svojim ljubavnikom. Ponesen veličanstvenim plesom tankih prstiju, klizim rubom postelje prema svemiru, gdje susrećem obris istinske melodije s kojom si me ne tako davno, u sebe unijela.Osjećam kako se akordima na vene prislanjaš, kako se tonovima uspinješ krvotokom. Slušam te u predivnoj glazbi srca i pretačem kroz pore taj slavujev pjev. Ne pamtim ljepšu sliku istkanu u ljubavi niti pronalazim bogatije misli od tvoje zrelosti, ne vidim ništa izvan neprocjenjivog toka tvojih obala, izvan usjeka u kojima nestajem. Uživam što me polagano prekrivaš harmonijom grudi i njihovim snom gasiš moje čežnje, što lakoćom svog uzdisanja pripremaš mir za mene i rukama tiho budiš moja čula. Uživam kad me primaš, kad primaš moje latice i poput leptirovih krila nježno rasanjuješ. Tada samo tvojim dodirima vjerujem i jedino se usuđujem s tobom u blaženstvo smjestiti.

Zal Kopp - Govorim poljupcem

beli54nl
04-11-11, 11:03
Život je otok u moru samoće i izdvojenosti


Zivot je otok cije su litice zelje, drvece snovi, cvijece samotinja, vrela zed, a ono je usred mora samoce i izdvojenosti.Tvoj zivot je, prijatelju, otok odsjecen od svih otoka i kontinenata. Koliko god ladja i camaca poslao ka drugim obalama i koliko god ladja stiglo na tvoje obale, ti si ipak samo otok izdvojen u svome bolu, osamljen u radosti, dalek u ceznji, nepoznat sa svojim tajnama i zagonetkama.Vidio sam te, prijatelju, kako sjedis na gomili zlata, radostan zbog svoga bogatstva i ponosan na svoje blago, uvjeren da je svaka pregrst zlata tajna veza sto povezuje misli drugih ljudi sa tvojom mislju i sto spaja njihove teznje sa tvojima. Vidio sam te kako, poput velikog osvajaca, vodis vojske i trijumfalne legije na jake tvrdjave te ih razaras, zatim ides na druge utvrde te i njih osvajas.Kada sam te ponovno pogledao, vidio sam za zidinama tvojih riznica srce sto drhti u samoci i izdvojenosti, kao sto drhti zedan covjek u kavezu nacinjenom od zlata i dragulja, ali bez vode.Vidjeh te, prijatelju, kako sjedis na prijestolju slave, a oko tebe ljudi sto opijevaju tvoje ime, nabrajaju tvoja milosrdja i darove, u tebe zagledani kao u prosvijetljenog proroka koji im uznosi duse odlucnoscu svoje duse i vodi ih izmedju zvijezda i planeta. Dotle ti njih gledas lica prepuna zanosa, snage i trijumfa, kao da si za njih ono sto je dusa za tijelo.Ali, kada te po drugi put pogledah, vidjeh osamljeno bice kako stoji uz tvoje prijestolje krunisuci se otudjenoscu i grcajuci u samoci. Zatim vidjeh kako tvoje bice na sve strane ispruza ruku, kao da trazi samilost od nevidljivih fantoma. Vidjeh to bice kako gleda negdje daleko preko ljudskih glava, u neko mjesto na kome nicega nema osim njegove samoce i izdvojenosti.Vidjeh te, prijatelju, zaljubljena u lijepu zenu, kako med svoga srca tocis na njen razdjeljak, ruke joj obasipas poljupcima, dok te ona gleda sa sjajem suosjecanja u ocima i majcinskim osmjehom na usnama. Tada rekoh sebi: Ljubav je odagnala samocu ovoga covjeka, izbrisala je njegovu izdvojenost te se on sada vraca i spaja sa Sveopcim Univerzalnim Duhom koji putem ljubavi privlaci k sebi ono sto se od njega izdvojilo u prazninu i zaborav.Ali, kada te po drugi put pogledah, vidjeh, umjesto tvoga zaljubljenog srca, osamljeno srce koje bi htjelo da svoje tajne povjeri nekoj zeni, ali ne moze; vidjeh iza tvoje duse sto se topi u ljubavi jednu drugu, usamljenu dusu, nalik na izmaglicu koja bi htjela da se u rukama drage pretvori u suze, ali ne moze.Tvoj zivot je, prijatelju, izdvojeno boraviste, daleko od svih drugih boravista i zivih stvorova.Tvoj unutarnji zivot je boraviste daleko od svega sto ljudi nazivaju tvojim imenom. Ako je to boraviste mracno, ne mozes ga osvijetliti susjedovom svjetiljkom; ako je pusto, ne mozes ga ispuniti susjedovim dobrima; ako se nalazi u pustinji, ne mozes ga prenijeti u vrt koji drugi zasadi; ako se nalazi na vrhu planine, ne mozes ga spustiti u dolinu kojom tudje noge stupaju.Tvoj dusevni zivot je, prijatelju, okruzen samocom i izdvojenoscu. Da nije te samoce i izdvojenosti, ti ne bi bio ti, niti bih ja bio ja. Da nije te samoce i izdvojenosti, tada bih, cuvsi tvoj glas, pomislio da ja govorim; kada bih pogledao tvoje lice, pomislio bih da sebe vidim u ogledalu.


K.Gibran

seka
04-11-11, 11:29
O, bože nepravedni, šta ćes još navaliti na moju glavu! Nije ni najpametnija, ni najgluplja. Toliki krivi i nekrivi prožive život neprestano zijevajući. Zašto baš mene izabra da mi nikad ne bude dosadno? I uvijek moram da rješavam nerješive zadatke, kao treći brat u priči. A volio bih da mi malo bude i dosadno, i lako, i glatko, i da mirno spavam ljetni dan do podne, i da se budan bez misli i bez muke, i da ne mislim na sutrašnji dan sa strahom.


Tvrđava
Meša Selimović

Petar Matic
05-11-11, 03:56
Dodirujem ti usta,prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke,kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju,dovoljno je da zazmurim pa da se sve raspline i sve ponovo pocne,svaki put stvaram usta koja pozelim, usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu, usta izabrana od svih mogucih suverenom slobodom mog sopstvenog izbora da ih svojom rukom iscrtavam na tvom licu a koja se pukom slucajnoscu koju ne nastojim da shvatim, podudaraju bas sa ustima sto se smese ispod ovih koja ti crta moja ruka.

Gledas me, gledas me izbliza, sve blize me gledas, zatim se igramo kiklopa, gledamo se iz sve vece blizine a oci postaju sve vece, priblizavaju se i pretapaju, kiklopi se gledaju i zbunjeno disu a usta se srecu, bore se u toplom, grickaju se usnama, jedva prislanjaju jezik o zube, igraju se po odajama gde tezak vazduh struji donoseci znani miris i tisinu.Tada moje ruke uranjaju u tvoju kosu, lagano miluju dubinu tvoje kose dok se ljubimo kao da su nam usta puna cveca ili riba, zivih pokreta, tamnih miomirisa. Ako se ujedamo, ta bol je slatka, ako se davimo u kratkom ali stravicnom i istovremenom uzimanju daha, ta trenutna smrt je lepa. I samo je jedan sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voca, i ja osecam kako pored tebe treperim kao mesec na vodi.

Hulio Kortasar – “Skolice”

beli54nl
05-11-11, 14:50
Neophodno je znati kako treba upravljati jezikom i obuzdavati ga. Pokretač jezika je srce. Čime je puno srce, to se izliva preko jezika. Ali i obratno, ono što se preko jezika izlilo, jače i dublje se usađuje u srce. Dobra osećanja su ćutljiva, a samoljubiva žele da budu objavljena. Mnogogovorljivost u većini slučajeva dolazi iz neke gorde samouverenost. Uobražavajući da mnogo znamo i da je naše mišljenje o nečemu tačno, osećamo nesavladivu potrebu da naširoko i nadugačko, s mnogim ponavljanjima predamo to mišljenje i drugim, namećući im se netraženi za učitelje, verujući da učimo one koji često znaju stvari daleko bolje nego mi. Ovo što smo rekli odnosi se bar na slučajeve kada je ono o čemu se govorii koliko toliko dostojno pažnje. U većini pak slučajeva mnogogovorljivost je isto što i prazno pričanje i nema reči kojima bi se iskazalo kakva sve zla od te rđave navike dolaze. Mnogogovorljivost otvara vrata duše kroz koja odilazi srdačna toplina, a tim više to čine prazni razgovori. Oni odvlače čovekovu pažnju od njega samog i u srcu, na koje se ne pazi, počinju se potkradati strasna osećanja i želje. Po koji put to biva u tolikoj meri da kad se prazni razgovori završe, u srcu se nađe ne samo pristanak nego i odluka da se pristupi strasnim delima.

Sveti Nikodin Agiorit

beli54nl
05-11-11, 14:54
"Budućnosti,oprosti im sadašnjost"

Ono što ti nazivaš srećom, ja nazivam bleskom trenutka milosti života, ono što ti nazivaš mržnjom, zapravo je strah od toga da tvoj sopstveni identitet ne podlegne pod omraženim, ono što ti nazivaš ljubavlju, smatraj to jedinom vrlom stvari u slabosti, te je samim tim sama po sebi slabost kojoj se predajemo. Ničeg ne bi bilo da sam ostala. I trajanje prolazi. Onog trenutka kada ga je čovek podredio po sopstvenim prilikama, po sopstvenom trajanju, prestalo je da nadmašuje vremenske granice, da bude ono što jeste, izgubilo je na dugovečnosti, vreme je naposletku potuklo i tu reč – trajanje. Zamisli da sam kojim slučajem izgubila sjaj iz tvojih očiju, šta bi ostalo? Šta bi se desilo da si prestao da me voliš u jeku moje ljubavi? Šta bi bilo da sam makar pokušala da dozvolim sebi sreću? Priznajem, kajem se. Kajaću se čitavog života, pustila sam te da odeš. Tebe kog volim, zarad sebe koju sam posle svega prezrela. Nije potrajalo. Nadmašila sam bol; prisvojila ga i nadenula mu novo ime – život. A ti moraš da znaš da bol menja svakog čoveka. Ako ga trpimo dovoljno dugo, naš duh, naše telo, na kraju krajeva ono što čini nas, prestaje da postoji. Postaćemo neko drugi; a ti drugi ljudi bolom isklesani u nama, ne moraju da vole one koje smo mi nekada voleli, niti moraju da budu spremni da zarad njih žrtvuju sebe. Tada postajemo stranci i prozirnost i nestanak našeg nekadašnjeg bića vredja i odbija druge. Razočaraćemo mnoge svojom hladnokrvnošću, rezigniranošću, uopšte promenom na gore i oni će nas prezreti. Da li ti je poznat taj osećaj? Jesi li me zbog učinjenog već prezreo? Biće kasno kada vaskrsnemo i ponovo budemo ono što smo nekada bili… već ćemo izgubiti sve one koje volimo. I premda će i naša ljubav možda vaskrsnuti s nama, u nama će videti samo strance i sami ophrvani bolom koji će vremenom i njih promeniti. Oh, a šta bih ti drugo mogla reći… ljubavi moja jedina… Ti si moj kiprov grozd prelepih engadskih vinograda koji počivaju medju biblijskim zapisima, najlepši grozd... ti si onaj koji ponižava moje stare i nove ljubavi mojom vernošću tebi a čistotom bića u sebi samom. Ljubavnica sam ti, sestra, prijatelj i zaštitnik. Volim te na bezbroj detinjih, ljudskih i božanskih načina. Vratićeš se njoj, slutim. Reci joj da te čuva, bolje bi joj bilo da te čuva...
Proći ćeš me i ti jednom, preboleću te. Sve što nas razboli, jednom prolazi, po cenu toga da posle duge bolesti budemo jači… ili mrtvi… No nešto će ipak ostati da svedoči da si bio pravi; ostaće sjaj u oku svaki put kada te ugledam i preživeće neokaljani izvori na kojima sam slutila sva tvoja ćutanja... izvori istrajavanja tebe samog duboko u mojoj duši... Da... ti čudnovati izvori sa kojih pijem da utolim žedj za životom...

Danijela Knez

glo
05-11-11, 17:13
Covek nije drvo, i vezanost je njegova nesreca, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost.
Vezuci se za jedno mesto, covek prihvata sve uslove, cak i nepovoljne, i sebe plasi neisvesnoscu koja ga ceka. Promena mu lici na napustanje, na gubitak ulozenog, neko drugi ce zaposesti njegov osvojeni prostor, i on ce pocinjati iznova.
Ukopavanje je pravi pocetak starenja, jer je covek mlad sve dok se ne boji da zapocinje. Ostajuci, covek trpi ili napada. Odlazeci, cuva slobudu, spreman je da promieni mesto i nametnute uslove.
Kuda i kako da ode? Nemoj da se smesis, znam da nemamo kud. Ali mozemo ponekad, stvarajuci privid slobode. Toboze odlazimo, toboze menjamo. I opet se vracamo, smireni, utesljivo prevareni.

Dervish i Smrt

beli54nl
06-11-11, 11:02
Prosječan čovjek voli više ženu nego ljubav. Kod žena je sasvim obratno: rijetko je kojoj ženi dovoljan samo čovjek, i koja ne čezne da bude voljena. Istina, mnogo se na svijetu manje misli o ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svijetu održavaju samo žene i pjesnici. Čovjek voli ljubav-bol, a žena voli ljubav-radost.

Najljepše oči ima slovenska žena, jer uvijek izgledaju začuđene. Ne padaju samo poročne i pokvarene, nego često i savršeno čiste, i po prirodi vjerne. Žena pada iz raznih uzroka; iz ljubavi, iz dosade, iz strasti fizičke, iz sujete, iz slabosti volje, iz interesa materijalnog, iz roamntike, iz osvete.

Žene počinju bivati duboko milosrdne tek kad su i same duboko nesrećne, u sreći su bezdušne i pustoglave, sasvim obratno od čovjeka koji je dobar samo kad je srećan. Kod žena je urođeno da vara i na malo i na veliko, svjesno i nesvjesno, namjerno i nenamjerno, a vrlo često i bez ikakve zle namjere, ipak sasvim često iz najbolje namjere u najviše slučajeva, samo da bi se većma dopala. Ali jedna žena samo vrijedi koliko voli, a ona vara i kad najvećma voli.

Jovan Dučić

glo
06-11-11, 11:06
Ovo je pesma jedne kosulje, zaljubljene do okovratnika u jednu sasvim banalnu drvenu stipaljku, i glasi:
Drzis me na ovoj ljuljasci da se ne okliznem. Da mi suze ispare na suncu. Zahvaljujuci tebi moci cu malo da se nasalim sa stokom i zivinom u ovom dvoristu.
Nadimacu se. Raskopcacu svu dugmad na svom platnenom telu. Celo prepodne bicu
zastava koja rukavima samara vetar i mirise na sapunicu i nebo.
Drzi me cvrsto, ali nemoj da mi zavidis. Mene popodne peglaju.

mika a.

Lady of Rohan
06-11-11, 15:05
Ovo je jedino što mi se dopada od Dučićevih laprdanja:

Ljubav na svijetu održavaju samo žene i pjesnici.
Čovjek voli ljubav-bol, a žena voli ljubav-radost.

Ne volem Dučića.
Živeo Crnjanski!

Petar Matic
07-11-11, 07:57
Pravda u anglosaksonskim kulturama ne postoji u praksi. O njoj se u javnosti samo govori, ali zapadnoevropska društva su zapravo robovlasnički sistemi maskirani u demokratiju. Pravda živi još samo na planinama Balkana, gde se stari ljudi ne proteruju u staračke domove, jer o njima brinu njihovi potomci, pravda miriše na bakinu vruću gibanicu koju je zamesila unuka, a baka je samo dala recept.

Pravda nema budućnost, zato što će je uništiti velika nepravda sa Zapada tržištem droge i produkcijom gradjanskih ratova. Ostaće samo mitovi o pravdi koje će, na žalost, da snimi holivudska produkcija.

Pravda i ljubav su dve sestre bliznakinje. Pravda bez ljubavi je nemoguća kao i ljubav bez pravde. Ljubav je danas gubitnička reč. Verovati u ljubav je kao da ste u slepoj ulici. Iako verujem u ljubav, ne osećam se kao gubitnik, jer još uvek mogu da se vratim iz zapadne Evrope i kod svoje bake bez žurbe popijem kafu i čašu vode sa ratlukom.

Bratislav Jugović - "Kad papa bude crnac"

beli54nl
07-11-11, 10:34
Mucnina

Sve to nije bogzna kako novo, ta bezazlena uzbudjenja nisam nikad odbijao , naprotiv. Da bi ih covek osetio dovoljno je da bude samo donekle sam, upravo u tolikoj meri, da se u oravom casu oslobodi verovatnoce. Ali ja sam stajao sasvim blizu ljudima, na povrsini samoce, s cvrstom odlukom da se u casu pogibelji sklonim kod njih : zapravo dosada sam bio diletant.
Sada ima posvuda stvari kao sto je ova casa piva tu na stolu. Kada to vidim, dodjem mi da kazem : dosta je ne igrma se vise . Predobro razumem , da sam stigao predaleko. Ja pretpostavljam da se covek ne moze "potpuno predati" samoci. To ne znaci da zavirujem pod krevet prije nego legnem, ni da se bokjim da ce se vrata moje sobe naglo otvoriti usred noci. Medjutim, ipak sam nemiran: evo vec pola sata izbegavama da gledam ovu casu piva .Gledam povh , ispod , nadesno, nalevo: ali nju necu da vidim. Znam vrlo dobro da sve nezenje koje me opkruzuju , meni nemogu niukoliko pomoci: prekasno je, ja nemogu vise pobeci kod njih. Oni bi me potapsali po ramenu i rekli bi: " Molim lepo , pa sta je to osobito na ovoj casi piva? Ona je kao idruge . Koso je urezana , ima rucku, nosi mali grb s lopatom, a na grbu su napisali : Spatenbrau" . Ja znam sve to , ali znam da ima jos i nesto drugo. Gotovo nista. Ali nemogu objasniti ono sto vidim. Nikome. Eto: polagano tonem na dnu vode , prema strahu.
Sam sam usred radosnih i razboritih glasova .. Svi ti ljudi provode vreme objasnjavajuci se , srecno uvidjajuci, da su jednoga mishljenja. Moj boze, kakvu silnu vaznost oni pripisiju tome, sto svi zajendo misle te iste stvari. Dovoljno je videti kako iskrive lica kada izmedju njih prodje jedan od onih ljudi s ribljim ocima koji se cine da gledaju unutar sebe i s kojima se nikako vise nemozes sloziti . Kada sam imao 8 godina i igrao se u Luxemburgu bio je jedan takav koji je sedeo u strazarnici sucelice resetki, sto ide duz ulice Auguste Comte . Nije govorio ni reci, ali bi s vremena na vreme izduzio nogu i promatrao je s uzasom. Bila je obuvena u cipelu , ali je druga u papuci. Strazar je ispricao mome stricu, da je to neki bivsi nadzornik ucenika u srednjoj skoli . Umirovili su ga jer je na tromesecju u razredima procitao ocen eu odelu clanova Akademije. Mi smo ga se opasno bojali, jer smo osecali da je sam. Jednog dana se nasmesio Robertu pruzajuci mu ruke izdaleka: Robert umalo da se nije onesvestio. Nije nas plasio jadni izgled tog coveka, ni cir koji je imao na vratu i koji se trlajo o rubu njegovog okovratnika, nego smo osecali da on u glavi smishlja misli dostojne raka ili jastoga. I nama je zadavalo strah i trpet sto neko moze smishljati jastoske misli o strazarnici, o nasim obrucima, o zbunovima. Dali me dakle to ceka?? Po prvi put meni je tako dosadno, sto sam sam. Hteo bih govoriti s nekim o onome sto mi se dogadja, prije nego sto bude prekasno, prije nego postanem strasilo male decake. Hteo bih da Anny bude tu.

Sartr

Lady of Rohan
07-11-11, 15:29
Neočekivani poklon za moje drugare. :throb:

Wise children by Angela Carter read by Eileen Atkins

http://youtu.be/LBN2SxUC_Ts

Lady of Rohan
07-11-11, 15:34
A da li ste znali da i ovo postoji?

J.R.R. Tolkien reads .... 'The One Ring Poem'
http://youtu.be/l9Dx8qno5jA

Petar Matic
08-11-11, 07:18
Sanjali su buku. Planetu pcela, a sve su zujale spremne da zrtvuju svoja medana srca; sve silniji ton sto predstavlja muziku ljeta.

Sanjali su miris. Zbrku miomirisa; miris ulica poslije kise, izlapljele kolonjske vode, i vjetra sto duva iz nekog toplog predjela.

Ali cesce od svega sanjali su prizor.

Pocinjao je ustrojstvom; vezivanjem u cvorice i utkivanjem bezbrojnih niti, obojenih u stotine boja, koje su nosile eurgetski naboj sto je u toj mjeri zasljepljivao spavace da su morali da zaklone oci svoga uma.

A onda, kada je to ustrojstvo pocinjalo da postaje suvise slozeno da bi zadrzalo sadasnji poredak, cvorovi pocese da klize i izmicu. Boje na svakom presjeku iskrvarise u vazduh, tako da je vizija postala zamagljena kasom pigmenta kroz koje su olabavljene niti opisivale svoju slobodu u obliku povlaka, zapleta i tacaka, nalik na poteze cetkice kakvog majstora kaligrafije. U pocetku su znaci izgledali krajnje proizvoljno – ali kako je koji trag privlacio na sebe boju, i preko njega jedan za drugim poceli da se slazu, novi potezi, postojalo je sve jasnije da se iz tog haosa pomamljuju oblici.

Dz. M. Kuci – “Decastvo”

beli54nl
08-11-11, 09:03
Juzno od granice,zapadno od sunca

Ono što me je snažno privlačilo nije neka spoljna lepota koja se može meriti opštim kriterijumima ili količinom, već ono nepromenljivo, što se nalazi duboko unutra. Kao što neki ljudi potajno vole oluje, zemljotrese ili nestanak struje, tako ja volim to nešto neopipljivo što mi upućuju pripadnice suprotnog pola. Nazovimo to magnetizmom. To je sila koja te hteo ne hteo, ščepa i usisa. Ta sila bi se najpre mogla uporediti sa mirisom parfema. Možda čak ni onaj koji se bavi spravljanjem parfema ne bi mogao da objasni kako se stvara miris koji poseduje takav magnetizam. Ni nauka ne može to da objasni. Jedan miris privlači možda pedeset od sto ljudi, a neki drugi miris verovatno privlači onih preostalih pedeset. Ipak, na svetu postoje i mirisi koji silovito privlače samo jednog ili dva čoveka. To su posebni mirisi, a ja sam imao moć da ih iz daljine jasno namirišem. Znao sam da su mi sudjeni. Tim devojkama sam hteo ovo da kažem: Slušaj, ja znam! Možda niko drugi nije shvatio, ali ja - jesam!

Haruki Murakami

Petar Matic
09-11-11, 07:44
Počeh razmišljati kakva bih voljela biti u tom trenutku. Voljela bih biti vesela, radoznala, sretna... Zaboravila sam vec taj osjecaj. Proživljavati intenzivno svaki trenutak, žudno pijući vodu života. Vjerovati ponovo u snove. Biti kadra da se borim za ono što želim.

Voljetj čovjeka koji me voli.

Da, to je bila žena kakva bih ja voljela biti - i koja je iznenada zaživjela i ušla u moje tijelo.

Ljubav je uvijek nova. Svejedno je volimo li jedan, dva, deset puta u životu - uvijek smo pred situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti u pakao ili raj, ali uvijek nas nekamo odvede.

Treba je prihvatiti, jer ona je hrana našeg postojanja. Ako je odbacimo, umrijet ćemo od gladi, gledajući bremenite grane na stablu života, bez hrabrosti da ispružimo ruku i oberemo plodove. Treba ići za ljubavlju ma gdje ona bila, čak i kad to znači sate, dane, tjedne razočarenja i tuge.

Jer u času kad krenemo ususret ljubavi, i ona kreće u susret nama.
I spasi nas.

Kad je Drugo Ja izišlo iz mene, moje je srce ponovo počelo razgovarati sa mnom. Reklo mi je da pukotina na zidu brane propušta vodeni tijek, da vjetrovi pušu u svim smjerovima i da je ono sretno jer ga ja ponovo slušam.
Moje srce je govorilo da sam zaljubljena.
I ja sam zaspala zadovoljna, s osmjehom na usnama.


Paolo Coelho - "Na obali rijeke Piedre sijedela sam i plakala”

beli54nl
09-11-11, 12:32
"KOST U GRLU", DEJAN KRSTIĆ ARIZONA

Da se ne lažemo, nije baš lako nositi se sa nostalgijom. Tokom višegodišnje ljute borbe sa ovom neizlečivom boljkom isprobao sam gotovo sve mehanizme njenog neutralisanja.U prvo vreme pomagalo je čitanje srpskih internet sajtova, potom sam u pomoć dozivao muziku, pa e-mail poruke, onda preskupi telefonski razgovori...

Kada bi se ovaj jalovi arsenal istrošio posezao bih za rakijom (ovom američkom što je zovu – viski), pomogne brlja ali za kratko.
U neko doba setih se filmova onih domaćih pa još na srpskom ali toga ovde na žalost, ni za lek. Najzad, na pamet mi pade spasonosna ideja - a zašto ovako “dokon”, ne bih u mislima premotavao imaginarne rolne kultnih dela naše kinematografije? To bi i za moja emigrantska primanja bila sigurno najjeftinija forma stvaralačkog izražavanja. Osmeh mi ozari lice a uspavana mašta veselo uskliknu: “Ponovo radi bioskop!”
Uvod
Svaki Amerikanac u uvodu bi zamišljao sebe kako kupuje kokice, ja sam međutim, projektovao policu kojoj u Kragujevcu, niko od ukućana nije smeo da se približava. Tu je bilo pohranjeno moje filmsko blago. Godinama sam snimao, brisao, premotavao... na kraju je nekako preživelo dve stotine probranih naslova kojima ni hronična oskudica za praznim kasetama nije došla glave. Potom vidim sebe kako posežem za prvom kasetom na kojoj piše: “Grlom u jagode”
Prepoznatljiva muzička matrica i nezaboravna replika: “Zovem se Branislav Živković a zovu me Bane... Bumbar”. Dok mi pred očima promiču poznati likovi: Miki Rubiroza, Uške, Boca Čombe, Goca, tata Sreta, baka Elvira... iznenada spoznah neotkrivene mogućnosti vlastitog uma. Paralelno sa Banetovim sportskim nevoljama, odmotavao se neki drugi film u kome je moja generacija, iz šezdeset i neke, neustrašivo započinjala hod po nepreglednim životnim stazama i to onako opušteno, nehajno kao “grlom u jagode”.
Izlasci
“Mile broj jedan, Mile broj dva, Mile Lojpur to sam ja...” uz zvuke rok standarda legende Malog Kalemegdana, Bumbar je delio šamare razmaženim damama i prvi udario čuvenog Stiva sa Čubure.
Mi se nismo tukli. Ne, više smo furali onaj miroljubivi hipi fazon. Masna kosa, pocepane farmerke, podočnjaci i nezaobilazna rasprava ko je više popio. Naše “Zvezdino” bila je diskoteka u “Jezeru”. Najpre bi se tačno u sedam sati okupili ispred Centrotekstila (u 7.05 već bi bilo kasno) a potom, radnim danom “Balkan” a posle jedanaest “Zelengora” i sve to pod uslovom da se pronađe slobodna stolica. Subotom opet, na galeriji tek sagrađene sportske hale načičkao bi se čitav Kragujevac. Znalo se tačno ko gde stoji, kada će koja grupa devojaka prošetati našom “teritorijom”. U sećanju mi je ostao bukvalno svaki trenutak proveden na ovom mračnom i zagušljivom mestu, zato su valjda i slike na mom “mentalnom kino proektoru” tako jasne. Gimnazijalski džeparac dozvoljavao je paklicu cigareta i kupovinu ulaznice dok za pivo nikada nije preticalo. Zato bismo iz porodičnih bifea “pozajmljivali” domaću rakiju koje je tada, u svakoj kući bilo u izobilju. Uz opasku: “Greo’ta je da se baci” nemilosrdno bi praznili flaše sa vatrenom vodom. Tek danas mi postaje jasno zašto sam se nedeljom teško prisećao bahanilija od prethodne noći te zbog čega su me pojedine dame tako čudno posmatrale.
Putovanja
“Nisi ti bakin unuk” razočarano je uzdahnula baka Elvira kada se mlađani Živkovic pojavio na kućnom pragu posle neuspešno okončane avanture pod imenom “Put u Rio”. Beksto od kuće okončano je u bespućima Dalmacije posle nečuvene izdaje najboljeg duga Boce, od tada prozvanog Čombe.Moja generacija ne beše tako ambiciozna. Od kuće nismo bežali, a našu lojalnost i skromnost roditelji su svake godine, izdašno nagrađivali letovanjima u Puli, Makarskoj, Poreču, Rovinju... Na put bi obično kretala ekipa sastavljena od pet članova. Ovaj magični broj odredila je Jugoslovenska Železnica fantastičnim popustima za grupna putovanja. Tako bi do mora stizali gotovo za badava pa smo svu lovu mogli komotno da potrošimo na ludi provod. Nezaobilazni deo opreme predstavljao je šator u kome smo obično držali stvari dok bi pred zoru zakonačili pod beskrajnim plavim svodom - a u glavi maligani. Čak ni u Puli, u kojoj sam sa uživanjem gledao domaće filmove, nismo poput Baneta Bumbara jurili glumice ali se nalazilo što šta i za nas smrtnike. Uveče na plaži pevalo se, pilo i pomalo... družilo.
Motorizacija
Dok su drugi vozili bicikle, mali Bane je rolao trotinet, dokopavši se prvog bicikla shvatio je da glavni frajeri uveliko voze Vespe a onda je na red došao san o automobilu. Srebrnog fiću delio je sa Bocom (parnim danima vlasnik je bio on a neparnim Čombe) u ovoj “limuzini” kasnije će se odigrati presudni momenti u životu glavnog junaka serijala koji još uvek “gledam”.
Tokom godina koje su pojeli skakvci sa Dedinja, motori, automobili i sve ostale “lude makine” ne behu mi preterano važni. Zbog činjenice da se u Kragujevcu prilično lako svuda stizalo pešice u mladosti sam svoja maštarenja usmeravao prema nekim drugim, nemotorizovanim sadržajima. Danas kada svakodnevno, srebrnom Tojotom prelazim stotinak kilometara dnevno, drago mi je da sam svog prvog četvorotočkaša (domaće proizvodnje) kupio prilično kasno. Kao da sam osetio šta mi se u emigraciji sprema.
Umetnost
Nismo bolovali od neurosis cordis ali su mlada i još neiskvarena srca čeznula za umetnošću. Svoje romane Bane Bumbar je pisao u kadi, okružen jabukama i uz neizbežni plamen sveće: “Kao Balzak!” komentarisala je baka Elvira. Svojoj novoj ljubavi, poeziju bi čitao na groblju (o, romantike!) dok je neidentifikovana beogradska deponija poslužila kao idealna lokacija za snimanje prvog i jedinog filma ove “sofisticirane” družine.
Umetnička univerzalnost beogradskog šmekera beše mi tako bliska. Koliko je samo “genijalnih” filmskih scenarija i proznih “remek-dela” završilo na podu moje sobe. Za razliku od glavnog junaka serije, likovne umetnosti me nisu zanimale (“To Bane slika jutarnji portret bake, s maćkom!”) ali sa ponosom sebe smatram idejnim tvorcem “VIS Jupiter” koji smo osnovali u mojoj garaži i koji je stoički odolevao surovim zakonitostima svetskog rock’ n ’roll-a čitava... tri dana. Niko od članova nije znao da svira (pa zar je to najvažnije?) ali je iza nas ostala “nedokomponovana” jedna numera za koju je stihove sa neviđenim žarom ispisivala moja trinaestogodišnja mladost. Danas mi je jedino žao bubnjeva koje smo dva dana uporno pravili od najlona i kantica za mast... a imali su tako dobar zvuk!
Imaginarna filmska traka i dalje tecče. Osećam kako se emocije množe a kadrovi dele.
Inače, 1980. godine, umro je Josip Broz i ubijen Džon Lenon dok su nastpajuću deceniju obeležili i ovi događaji:
Računari su osvajali svet a zli ljudi u Iraku, Iranu, Foklandima, Granadi i Afganistanu teritorije.
Venčali su se Princ Čarls i Lejdi Dajana.
Osujećen atentat na Papu Jovana Pavla II dok onaj Indiru Gandi na žalost nije.
Na Vembliju, najbolji rokeri sveta pevali su za gladne u Africi. “Live Aid” s pravom se ubraja u najveće muzičke događaje 20. veka.
Pao je Berlinski zid.
Dok je u čitavoj Evropi rušen komunizam na Balkanu su se budili neki novi Fašisti.
SFRJ je brojala svoje poslednje dane a moji prijatelji i ja sa nevericom slutili šta nam se sprema. “A onda su došli popovi, pa topovi i najzad lopovi i čitav svet se izokrenuo”.
Uške, Goca, Bane, Biljka, Boca Čombe, Miki Rubiroza... sazrevali su, stvarali porodice, gradili svoje karijere tokom zlatnih sedamdesetih godina. Istu sreću imali su i naši roditelji.
Naša životna zrelost poklopila se sa dolaskom srpskih jahača apokalipse, sa godinama mržnje, smrti i siromaštva. Generacija hipi pokreta i novog talasa, pionirskih marama i Gazimestana malo se čime danas može pohvaliti. Jedni se iz ratova nisu vratili, drugi su fizički ili mentalno za svagda osakaćeni, većina živi na ivici bede... a ostali su se rasuli po svetu i u mislima projektuju neke srećne momente naših nesrećnih života.
A tako je lepo počelo...

beli54nl
09-11-11, 12:58
Uvela ruža

Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti...
Hajde da snevamo:
Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu.
Majka je moja želela da ja postanem ono što moj otac ne beše: da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno ime naše. Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas što ti dopustamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da, gledajući me, smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju, smatrajući se srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće.
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno.
Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i čuvala kao očinji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi i ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san.
Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš, i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, jos neproteklog izvora... A ovamo? Da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti? Nisam te smatrao za višu no ostale, ali ipak si bila nešto drugo, nešto sto me je sprečavalo da postupim kao sa ostalima. Borio sam se, mučio, lomio, i topio gledajući te tako lepu, krasnu i razvijenu, tek procvatu...
Volim te, volim...volim!... - I sve te više stiskah, grljah, ljubljah... I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, držah te; osećah ti laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I, mesto radosti, srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teška tuga... Suze mi navreše.
- Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?
I ti - ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo suze?!...
I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrčeno i zanoseći se. Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu, kad se vrati i reče:
- Svršeno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Poražen svojim kukavičlukom, drhtao sam kao prut. Dahire, ćemaneta, zajecaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; osvetne i zlurade, tajanstvene sreće sto mi te oteše, uzeše od mene. Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u visine, krešteći i pišteći... sveteći se meni, koji se čas radovah što se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i vidi!

Borisav Stanković

Petar Matic
10-11-11, 06:59
Iz poslednjih dana njegovog boravka ovde sećam se jedne njegove izreke, koja čak i nije bila izreka, već se sastojala samo od jednog pogleda. Neki čuveni istoričar, filozof i kulturni kritičar, čovek evropskog glasa, objavio je svoje predavanje u auli, a ja sam uspeo da nagovorim Stepskog Vuka, koji isprva nije bio raspoložen za to da odemo na predavanje. Otišli smo zajedno i sedeli jedan pored drugog u auditoriji. Kada se govornik popeo na katedru i otpočeo svoj govor, razočarao je mnoge slušaoce, koji su u njemu gledali neku vrstu proroka, svojim pomalo uštogljenim i sujetnim držanjem. Kada je odmah na početu govora uputio nekoliko laskavih reči slušaocima, zahvaljujuci im na brojnoj poseti, dobacio mi je Stepski Vuk brz pogled, pogled koji je izražavao kritiku ovih reci i čitave govornikove ličnosti; oh, nezaboravan i strašan pogled, o čijem se značenju mogla napisati čitava knjiga!

Taj pogled nije kritikovao samo ovog govornika, satirući slavnog čoveka svojom snažnom, premda blagom ironijom, najmanje se radilo o tome. Taj pogled je bio pre tužan nego ironičan, bio je čak duboko i beznadežno tužan; njegova suština bilo je tiho, u neku ruku, ustaljeno očajanje, koje je donekle već postalo navika i forma. Svojom očajnickom jasnoćom taj pogled nije samo osvetlio ličnost sujetnog govornika, nije samo ismejao i dao konačan sud o situaciji tog trenutka, očekivanju i raspoloženju publike, pomalo naduvenom naslovu obavljenog govora. Ne, pogled Stepskog Vuka prodro je kroz čitavo naše doba, čitavo ustumarano poslovanje, laktaštvo, sujetu, čitavu površnu igru jedne uobražene plitke umnosti ah, na žalost, taj pogled je prodirao još dublje, nije se zaustavio samo na nedostacima i beznadežnosti našeg vremena, našeg duhovnog života i naše kulture. Prodro je do u srce čitavog čovečanstva, izrekavši u trenutku, rečito, svu sumnju jednog mislioca, nekoga ko je možda stekao saznanje o dostojanstvu i smislu čovečjeg života uopšte.

Taj pogled je govorio: Vidi kakvi tromi majmuni! Vidi kakav je čovek! I sva slava, sva mudrost, sva postignuća duha, sva stremljenja ka uzvišenosti, veličini i tajnosti svega čovečnoga raspadoše se i postadoše majmunisanje!

Hesse - "Stepski vuk"

beli54nl
10-11-11, 09:27
Bre

Poslednjih desetak dana u Beogradu je boravila moja stara prijateljica, princeza Jelisaveta Karađorđević.
Došla je da poseti grad u kome se rodila. Ljubazno su joj pokazali Beli Dvor. Prošetala se perivojima po kojima se igrala dok je bila devojčica. Pomolila se u crkvi za seni svojih predaka.
Na njenom crnom slamnatom šeširu širokog oboda, sve vreme je venulo žuto cveće koje je ubrala na Kosovu Polju.
Za razliku od skorojevića obogaćenih preko noći, koji kada se vrate u Beograd iz belog sveta, imaju čitav niz primedbi na sve i svašta, Princeza se zaljubila u ovaj grad. Zavolela je, kaže, ljude, ulice, drvorede, našu hranu i način života…
Kada smo se upoznali pre dvanaest godina u Njujorku, otkrio sam joj tajnu, da sam kao dečak ljubio svaku žabu koju bih uhvatio.
— Zašto si ljubio žabe?
— Za svaki slučaj! — kazao sam — Nikada se ne zna kada će se neka žaba pretvoriti u princezu…
U međuvremenu, Princeza je naučila da sasvim pristojno govori srpski i da piše ćirilicom.
Kao i sav otmen svet, ona govori odmereno i tiho. Mi, naravno, galamimo i pričamo svi uglas. Zbog toga je Princeza naučila da kaže: “Nemoj da se dereš!”
Sedeli smo na jednom brodu na reci Savi i posmatrali šetače na keju. Sve beogradske devojke izgledale su kao princeze iz nekih začaranih, tajnih novobeogradskih kraljevstava.
Jedanput sam pisao o njima:
“Leti, mi smo, zaista, najlepši narod na svetu! Zimi nas šiju u eleganciji mnoge zemlje i mnogi gradovi, ali kada se najzad svuku vizonske bunde Londona, kada se pod ludim suncem počne da topi rimska šminka, kada se izađe iz kuća i automobila po kojima se raspoznaje ko je ko, kada se poskidaju pariske fantazije od šešira — dolazi naših pet minuta! Na suncu, toj sirotinjskoj majci, dovoljne su samo jedne farmerice i jedna majica, pa da golim telima ušijemo dekadentno englesko bledilo, rimsku tradiciju i parisku lepotu punu artificijelnosti… Više nije važno šta ko poseduje — sve što je lepo, leto je izvuklo za kosu na ulicu!”
Kćeri Beograda! Usred krize i neimaštine, one su odevene u čistu fantaziju…
“Nemoj da se dereš!” reče Princeza.
Ali ja ne vodim otmene, aristokratske rubrike (kakvih kod nas, uostalom i nema) pa zbog toga neću ni opisivati šta je sve Princeza radila po Beogradu i okolini.
Setih se kako sam je davno, jednoga dana u restoranu “Đino” na Leksington aveniji, učio da kaže — bre. Tada nije znala šta znači ta reč, ukoliko je uopšte reč, a ne rečca!
Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju. Prvi put te davne godine, shvatih koliko je taj troslovni turcizam prisutan u našem svakodnevnom govoru, koliko višeslojan, nabijen svim mogućim značenjima i varijacijama… Čini mi se da ne možemo ni da sastavimo rečenicu, a da se u njoj ne nađe makar jedno bre, baš kao u Bosanaca, bolan, ili kod Dalmatinaca ono čuveno, nepostojano eeee! — koje ima hiljadu značenja i intonacija.
Rečeno sa divljenjem: On je, bre, ljudina!
Potcenjivački: Ma, idi, bre!
Izazivački: Šta je, bre?
Nežno: Ih, bre!
Sa ljubavlju: Dođi, bre…
Prepotentno: Ti ćeš, bre, da mi kažeš?
Filozofski: More, bre!
Zapanjeno: Otkud sad to, bre?
Zapovednički: “Sviri, bre! — zapovedi Hajduk Stanko Ciganima”.
Epski: “Bre, ne laži crni Arapine!”
“Bre, ćutao sam, bre, vikao sam, bre, pretio — badava, sve zlo, te zlo!”
Kako, uopšte, prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji svetski jezik?
A, u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog… Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čuđenje, za poziv i opomenu, za iznenađenje, za podsticanje, hrabarenje, sokolenje i za preklinjanje.
U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama — čini se, ono je naša suština… I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno, ponovo, iz ta tri slova!
A, onda je došlo vreme da se princeza Jelisaveta vrati u beli svet.
Kazao sam joj da je lepša nego ikada i to stvarno nije bio prazan kompliment.
— Nemoj da se dereš! — rekla je odlazeći niz Makedonsku.
— Ajde, bre! — rekao sam, ali me nije čula

Momo Kapor

beli54nl
10-11-11, 12:39
Opljačkana mladost


Stavi mi svoju glavu na rame, jadna moja muzo! Na tvom lijepom čelu vidim te ovlašne sjetne crte, pri povijanju tvog vrata taj umorni, bolesni pokret a i vidim tu nježnu igru tvojih žila jasnih, bijelih sljepoočnica.
Hodi, plači samo! To je jesen, to je posljednja drhtava opomena nezadrživog odlaska mladosti. I ti je možeš u mojim očima pročitati, ona stoji napisana na mom čelu i na mojim rukama, dublje no na tvojim, i u meni uzvikuje to mučno, jecajuće osjećanje bola: suviše je rano, suviše je rano!
Hodi, plači samo! Još nismo na kraju, ako još možemo dalje da plačemo. Mi ćemo nad tim suzama i tom žalošću bdjeti svom ljubomornom brigom naše ljubavi. Možda iza tih suza stoji naše blago, naša poezija, naša pjesma, na koju čekamo.
Prošla su kao ruža crvena naša vremena ljubavi, ali ona nas sa toliko nježnih niti još dodiruju. Pusti im njihovo lijepo prolaženje. Želimo da im doviknemo imenima od milošte i pjesmama, želimo da zadržimo njihove svijetle uspomene kao strašljive, ljubljene goste nježnošću i njegom. Ne želimo više da govorimo o tome koliko proljeća smo mi sami prelistali, ja i ti. Želimo da mislimo: Tako je moralo biti i ne želimo prestati da se kitimo i da čekamo na našu pjesmu.
Naša pjesma! Znaš li koliko smo sanjali o njoj u ono prvo vrijeme naše ljubavi? To je bilo u manastiru, u onoj veličanstvenoj crkvici sa fontanom gdje se zvuk vode koja je padala tako nježno preplitao sa manastirskom ćutljivošću gotskih hodnika. Sjećaš li se? Pa one večeri…mjesečinom obasjane večeri, one pozne jeseni koja je tako mekim i začaranim snom ležala na manastirskim krovovima i na ogoljelom vrtu i nad mirisnim i svježim brdima!
Vjetar je prolazio kroz kameno prozorsko cvijeće i dobijao zvuk u crnim ukrštenim sudovima, mjesečina je prelazila preko širokih simsova i bijelog poda oratorijuma. A ja sam u skrivenoj prozorskoj niši pričao svom prijatelju Vilhelmu o dalekom mračnom vremenu kada su manastiri i velike kuće božje rasli iz zemlje, i o osnivačima, vitezovima, graditeljima i sveštenicima čiji su nadgrobni spomenici ukrašeni slikama čudno i avetinjski ležali dolje u manastirskim hodnicima na bijeloj mjesečini. Onda sam imao više prijatelja, među kojima mi je Vilhelm bio omiljeni. Ti si ga često viđala sa mnom, naročito za vrijeme takvih mjesečinom obasjanih noći, a takođe i druge; vitke oduševljene dječake slične meni. Nemoj pitati gdje su oni i šta je bilo od našeg prijateljstva! I sada imam prijatelja, dva, tri – među njima nema ni jednog od ondašnjih. Ali ti si još tu i još me voliš, i prije ili kasnije, kada ne bude ni jednog čovjeka da sa mnom govori o mojoj mladosti, ti ćeš još uvijek biti kraj mene i ponekad me moliti da govorim o prošlim, ljepšim vremenima.
Onda ćemo misliti i na ovo danas i to tužno danas će nam izgledati čudno daleko i milo kao neka daleka mala mladost. I možda će se onda, iz toga, davno postalog, uspomenom obasjanog danas, uzdići naša pjesma!
Pjesma bi onda bila meka, mirisna slika puna čarolije i duše. Iz njene bi se osnove tamnoga tona sa lebdećim konturama pojavljivali naši likovi, mekani kao san, kao pjesnik bez sna, bodra čela, naslonjena na vrelu ruku, a na njegovo rame naslonjena lijepa, umorna plava glava njegove drage na koljenima. I od mog života bez počinka ostala bi samo ta jedna nježna slika; dugo poslije moje smrti bi je još kasno rođeni prijatelji posmatrali i voljeli. “Jadni pjesnik!” – govorili bi i zavidjeli bi jadnom pjesniku zbog njegove jedine i besmrtne slike i njegove plave, klečeće muze.
Opet se smiješ? Poljubi me, plava muzo moja! Poljubi me i oprosti i meni i sebi u ime naše pjesme za svu nevolju i svu pljačku mladosti koju smo jedno drugom počinili.”


Herman Hesse

Petar Matic
11-11-11, 08:34
Kada žene ne bi bile smešne, nikada ne bi bile ružne. Biti ružna od Boga, to može da se popravi. To mogu da spasu prijatne, dobre oči, ljubazan izraz lica i uopšte nešto milo što bi vredelo pomilovati. Mnogo je gori smešni, neobjašnjivi nesporazum koji ženama izvire sa lica. Uvek mislimo o sebi da smo nešto što nismo. Mislimo da smo zavodljive, a bile bismo šarmantne kada ne bismo mislile tako. Mislimo da smo demonske, a u stvari smo male, nezasite i nesavladive životinjice. Zamišljamo da smo dramske umetnice, a često smo samo izveštačene majmunice.

A to je sve zato što ne umemo da vidimo sebe u ogledalu. Posmatrajte žene kada vade pudrijeru i ogledalce. Na licu im uvek zasija izraz zadovoljstva, iako mozda samo na tren. Ali promene izraz lica pre nego što se pogledaju u ogledalo. Nikada žena ne izgleda tako ozbiljno kao kada se sprema da se pogleda u ogledalo. Navuče svoj najbolji izraz, najsladje i najlepše lice koje moze da napravi. I tek onda se pogleda...

Verovatno zato i ne vidi kakva je.


Milena Jesenska - "Put do jednostavnosti"

beli54nl
11-11-11, 10:56
Vrati mi se

Ovo je najvažniji dan u Itanovom životu. Danas se žena koju je oduvek voleo udaje za drugog čoveka. Danas će im se pružiti nova prilika. Itan ima neverovatna dvadeset četiri sata da promeni čitav život, ili ga zauvek izgubi...

Jednog jutra Itan će dobiti pozivnicu za venčanje žene koju je nekada davno voleo, ali koju je ostavio kako bi se posvetio karijeri. On je sada jedan od najboljih psihijatara na Menhetnu - bogat, poznat, ali strašno usamljen. Ovo je dan kada je odlučio da ispravi grešku iz prošlosti i ponovo osvoji Selin. Posle zbrkana dvadeset četiri časa obavijena misterijom, Itana će ubiti nepoznati muškarac. Međutim, sledećeg jutra nešto neverovatno će se dogoditi - Itan će se probuditi i shvatiti da, igrom sudbine, ponovo proživljava isti dan.

Hoće li uspeti da na vreme iskoristi priliku koju je dobio?

Gijom Muso

beli54nl
11-11-11, 11:00
Tajna grobnice

Grobnica prvog kineskog cara, koju čuva armija vojnika od terakote, zapečaćena je duže od dve hiljade dvesta godina. Ona predstavlja jedno od najvećih arheoloških nalazišta na svetu, ali kineska vlada nikome ne dozvoljava da je otvori. Zašto?
Ovo je pitanje u srcu dileme koja ce se naći pred nekadašnjim tajnim agentom Kotonom Malonom, kada dobije cedulju sa neobičnom internet adresom.

Kada otvori sajt, videće kako njegovu prijateljicu Kasiopeju Vit muči covek koji od Malona zahteva da mu donese drevni artefakt koji mu je Kasiopeja poverila na čuvanje. Postoji samo jedan problem: Malon nema pojma o čemu je reč.
Tako počinje uzbudljivo putovanje od Evrope do Kine, koje će se završiti razotkrivanje smrtonosne tajne i bitkom za svetsku dominaciju protiv opasne zločinacke oraganizacije.

Stiv Beri

Petar Matic
12-11-11, 05:00
Radosno je kad se isto pridružuje istom, ali božansko je kad veliki čovjek privuče k sebi male. Prijazna riječ hrabra muža, osmijeh u kom se skriva sažižuća divota duha, malo je i puno, poput čarobnjačke lozinke koja u svom jednostavnom slogu krije život i smrt, poput duhovne vode koja izvire iz gorskih subina i u svojim nam kristalnim kapima objavljuje otajnu snagu Zemlje. Koga ti okružiš svojim mirom i jakošću, pobjedniče i ratniče, kome ti pođeš ususret sa svojom ljubavlju i mudrošću, taj neka bježi ili postane sličnim tebi! Neplemenito i slabo ne opstaje uza te.

Ja lutah uokolo poput divljega ognja, zahvaćah sve i bivah od svega zahvaćen, ali samo načas, i nespretne snage iscrpljivahu se utaman. Osjećah da mi svagdje nešto nedostaje, ali svoj cilj ipak ne uzmogoh naći. I tako me nađe. Još ga vidim kako stupa preda me i promatra me smiješeći se, još čujem njegov pozdrav i njegova pitanja.

Poput biljke kad njen mir smiri čeznutljivi duh, pa se jednostavna skromnost u dušu vrati – tako stajaše preda mnom. A ja, ne bijah li jeka njegova tihog oduševljenja? Ne ponavljahu li se u meni melodije njegova bića? Postadoh ono što vidjeh, a to što vidjeh bijaše predivno.

Kako li je ipak nemoćan i najdobrohotniji mar čovjeka spram svemoći nepodijeljenog oduševljenja! Ono ne prebiva na površini, ne obuzima nas tu i tamo, ne treba ni vremena ni sredstva; naredbe, prinude i nagovora ono ne treba; na svim stranama, u svim dubinama i visinama ono nas obuzme u trenu, i prije nego što smo i svjesni da je tu, prije nego se upitamo što se to s nama zbiva, ono nas skroz naskroz preobražava u svoju ljepotu, svoje blaženstvo.

Blago onomu tko u ranoj mladosti na tom putu neki plemeniti duh sretnu!

Fridrih Hoderlin – “Hiperion”

beli54nl
12-11-11, 15:44
Mi koji se stalno skitamo i koji poznajemo život u svim zabitima, uvek imamo želju da se negde skrasimo, u nekoj tihoj rupi, pod narandžama, da se nastanimo u nekoj maloj beloj kući sa pogledom na more, sa nekom lepom, urednom curom koja čisti pokućstvo i koja se može deset puta dnevno povaliti, i koja vam priredjuje klopu, zaboga, sva ona domaća jela koja se satima tiho krčkaju na laganoj vatri... ode čovek u košulji, zar ne, u vrt da ubere vezu kadulje, ili u dvorište da nacepa drva, ili pak s lulom u ustima, na pijacu, ili bi pak curi opalio pljusku, kao brodskom malome, jer kuća nije dovoljno uredna. Dobro, znam da je to sanjarenje, istog časa kad bih to sve postigao, zasvrbeli bi me tabani, i tek što bi seo, zaželeo bih da navučem svoje stare cipele koje su obišle svet i da pojedem još koji zalogaj u brodskoj kantini, i da nosim košulju bez dugmeta na okovratniku, da teglim i crkavam od žedji na suncu isplaženog jezika, i da proklinjem svoju prljavu ljubavnicu sudbinu, pa da spavam u nepoznatim gradovima, kleti svoju nevolju pa susresti nekog starog druga koji, kao ni ja, više nema snage i kome je svega dosta, koji se rita i tvrdoglavi i smrdi kao jarac.

Blez Sandrar - Moravagine

beli54nl
12-11-11, 15:49
"Po zaraslim stazama"

Ovde se ispredaju legende o izgoreloj vili Smita Petersena. Kažu da je ona bila veličanstveno zdanje i da je služila kao letnjikovac.
Prvo sam došao do jednog drvenog mosta bez ograde, skoro brvna, ali sam onda zastao kod nekih velikih jasenova, stogodišnjih i dostojanstvenih, samo pet-šest drveta, ne više, ostala su valjda propala. S mukom sam se uspentrao jednim kamenitim neuredjenim putem i došao do ruševine.
Vila je bila od drveta, preostali zidovi svedoče o maloj i običnoj seoskoj kući koja je po potrebi nadogradjivana i prigradjivana. Ne mogu da zamislim da je ova kuća bila nešto više od toga, ali možda je posedovala neku unutrašnju veličinu, prijatnost i komfor, sjaj, neki poseban sjaj, luksuz i veličanstvenost, šta ja znam. Ovde je možda bilo zabava, velikih trenutaka i bajkovitih noći koje još uvek žive u pričama. Ovde je živela dinastija Smit Petersen, neki članovi su imali crticu u prezimenu, drugi nisu. Jedan Smit Petersen bio je konzul u Grimstadu, još uvek se priča o Smit Petersenovom pristaništu, ja ni o jednom od njih ne znam ništa, samo sam jednom od nekog Smit Petersena dobio jedno pismo napisano žalosno nečitkim rukopisom. Zar nije on bio francuski konzul? Vozila su ga bogami dva konja i kočijaš sa sjajnim dugmadima, a to je u njegovo vreme bilo značajno. Danas bi imao dve limuzine i morao bi do svoje kuće da izgradi pravi put.

Ali nije to ono o čemu pokušavam da razmišljam, već sledeće: da sasvim malo stvari dugo traje. Da se čak i dinastije gase. Da čak i veličine propadaju. U ovom razmišljanju ne bi trebalo da bude nikakvog pesimizma, samo spoznaja o tome koliko je život nemiran i dinamičan. Sve je u pokretu i razigrano, gore-dole, na sve strane, kad jedno padne drugo se digne, dominira neko vreme svetom, a onda odumre. U "Govoru Visokog"* veruju u čestitu statičnu trajnost zagrobne slave. Ali znamo za magadaskarsku poslovicu: "Tesaka** ne voli stvari koje dugo traju!"
Kokodakave magadaskarske kokoške, one žive kako žele.
Mi ljudi nismo tako mudri, mi ne želimo da se odreknemo iluzije o dugovečnosti. Mi prkosimo Bogu i sudbini i pokušavamo da dosegnemo slavu i besmrtnost, da ljubimo i milujemo sopstvenu glupost, da potpuno svenemo bez stila i stava.
U jednom prizoru vidim Engstremov crtež od pre pedeset godina: stari par sedi na klupi u parku i tiho hrče. Jesen je. On ima dugu, čekinjavu bradu. Naslonjen je na štap.
Na usnama im treperi sledeći razgovor:

- Sećam se jedne devojke koja se zvala Emilija.
- Ali dragi, pa to sam bila ja.
- A je l' tako... to si bila ti.

Bjernson je bio svestan svoje prolaznosti: vreme izjeda! Zar onda mi drugi imamo šta da kažemo? Što se mene tiče, ja beležim i piskaram o jednoj izgoreloj drevnoj vili i razmišljam o toj stvari. Tamo kod najbližeg imanja trčkara jedno kučence, vidim da laje prema meni, ali me ne ometa. Ja posedujem mir, duša mi je čista, a savest slobodna. Dobijam pisma u kojima piše da ću biti čitan i kad ovo naše vreme bude zaboravljeno, čak me i patriote hvale. Za tu ljubaznost ne marim mnogo. Ali malo toga dugo traje, vreme izjeda, vreme izjeda sve. Izgubiću malo od svog imena u svetu, neku sliku, neku bistu, teško da bi to bila viteška statua.

Ali ima nešto što je gore - čak i da se spomene. Mislio sam da se sa decom dobro slažem. Dolazila bi s vremena na vreme da im potpišem knjižice, naklonila bi mi se, zahvalila i bili smo srećni zajedno. Sada služim kao plašilo za decu.

Ni za to ne marim mnogo. Za stotinu godina ili manje, imena će nam zajedno biti zaboravljena.

Knut Hamsun

silence
13-11-11, 10:17
Kakav izazov i kakva zbunjenost, nesnalaženje i nevera. Uz sve to, postojanje želje da se zagazi u belinu, da se ostavi trag - ne balav, ne sluzav koji izaziva mučninu i gadljivo odvraćanje pogleda, već jasan, novi, na dosad neprohodnoj stazi, koji će povući, povesti, najaviti otkriće-malu ali dragocenu svetlost gde je nismo očekivali i koju nismo slutili.
Uopšte, tako malo znamo, da je svaki izraz oholosti posebna drskost i bogohuljenje. Samozadovoljstvo je u prilici da kapitulira nekoliko puta u toku dana - onaj ko to ne vidi nanosi sebi sramotu, ali obzirom da ni to ne vidi, uglavnom živi bezbrižno, sa izvesnom dozom nestrpljenja zbog kašnjenja, po njemu zasluženih počasti, pohvala, ordenja, dodvoravanja.
Zaprepašćenje nad isitnom o sebi bilo je tako veliko i iskreno, do te je mere uzdrmalo čitavo moje biće ( i organsko i mentalno) da mi je olovka prosto uletela u ruke. Sve je naravno, spektakularno samo u okviru moje duše, locirane negde u predeo grudi, jer se tu oseti teskoba, rana tu kravari i zaceljuje - poprište je nešto višlje, diktator u vrzinom kolu zvanom mozak. Upleteni, razigani, bez predaha i klonuća, folkloristi : genetski naslednici, pamćenje, zablude, predrasude, predubedjenja, klišei - kroje nam svaki sekund ovog neponovljivog što nam se dogadja. U odredjenom momentu neko shvati da je falš, roba s greškom - neko ne shvati nikad. Bol je uvek signal, ko ga prepozna spašen je. Prevara postoji - ko je smišlja ostaje misterija. Zašto isto izvorište nekome ošteti bubreg, nekome žuč ili jetru, a nekome dušu pa samo ovi poslednji odu pravom lekaru - sebi? Retki se doduše posluže tom prečicom, mada je i obilaznica dobra, često i neophodna.
Evo rasplinuh se ali ne zalutah. Vraćam se spektakularnosti. Dakle, bura se desila, stišala ( nikako umirala) a sve u omedjenom i osiguranom prostoru. Promene se u meni dešavaju a van mene - blaga izmena u nastupu, nešto zrelosti i čvrstine u pogledu, uši načuljene - okrenute unutra.
Nešto se menja-neka je to prelaz iz jedne iluzije u drugu, ali nek je na površini i nek je tako i shvaćen. Ne odričem se svojih ranijih tvrdnji i čvrstih ubedjenja, niti ih se stidim. Opovrgnuću ja sebe opet jer ću saznati što nisam znala - taknuta onim neočekivanim zračkom.
Možda su redovi koji slede jedan od bezuspešnih pokušaja učenja na tudjim greškama ( a ko zna da li to jesu). Možda je i moguće doseći zrno mudrosti bez stvarne patnje: lične, goleme i lekovite- već putem saosećanja i vere. Slabašne su moje nade u tako nešto, ali dopuštam mogućnost da će to nekome poći za rukom. Ne mogu da ne prokomentarišem diskutabilnost termina- greška. Mnogim svojim potezima i postupcima koji, sa stanovišta jednog stabilnog realiste, mogu imati tu kvalifikaciju, mogu zahvaliti za duševni bunt i poriv za samoispitivanjem.
Uostalom, nema greške, sve je baš kako treba. Zašto? Sazna se kad - tad.
Moja ili bilo čija priča, prava ili iskonstruisana je ostrvce za sebe, sa granicama, integritetom, javnim mnjenjem, istorijom. Ona je vredna jer je posebna. Sumnjam u poučnost ( generalno su to basne i poslovice) ali verujem u pogubnost reprodukcije tudje priče, tudjeg gesta, utopijskog projektovanja sebe tamo gde ne spadamo, gde se ne moćemo primiti ni porasti.
Snagu jedino ima novina koju donosi tudje mišljenje, drugačiji princip, mogućnost proširenja svesti prihvatanjem činjenice da su ljudi toliko različiti i mogućnost u pokušaju razumevanja istih.
Sve jednostavne stvari meni bivaju jasne sa velikim zakašnjenjem. U slavu poslovice - sto ljudi, sto ćudi..
J.Živanović

beli54nl
13-11-11, 12:09
˝Svaki muškarac i svaka žena povezani su energijom koju mnogi nazivaju ljubavlju, ali ona je, zapravo prvobitna tvar od koje je sazdana vaseljena. Tom energijom se ne može rukovoditi – ona je ta koja nas neosetno vodi i na njoj počiva svekoliko saznanje koje možemo steći u životu. Ako pokušamo da je usmerimo kuda bismo mi želeli, na kraju ćemo ostati razočarani, osujećeni obmanuti – jer ona je slobodna i divlja. Provešćemo ostatak života ponavljajući da volimo neku osobu ili neku stvar, a zapravo patimo jer umesto da prihvatimo njenu snagu pokušavamo da je umanjimo da bi mogla da stane u svet u kome zamišljamo da živimo.˝

Paolo Koeljo ˝Zahir˝

beli54nl
13-11-11, 12:19
U jesen sam joj predložio da se vjenčamo. Iskreno sam to želio, nisam mogao zamisliti da će biti nekako drukčije, ali sam pošteno rekao da sam rđava prilika, nemam ništa niti ima izgleda da ću ikad imati, i ne dobija mnogo udajom za mene. Možda nije pravo što joj to nudim, ali mi ljubav daje pravo da budem nepravedan. Voljeću je, i nećemo imati ništa, je li joj to dovoljno.
Ali ona je još luđa od mene. Voljećemo se, rekla je ozbiljno, a to je mnogo, to je sve. Ništa mi drugo ne treba.
Našalio sam se da će nam u početku sigurno biti lijepo, a poslije, kad joj dosadim, snalazićemo se kako znamo, osvježavaćemo našu ljubav, kao stari Džezar, koji se tri puta rastajao i ponovo vjenčavao sa svojo ženom.
- Bez potrebe je mučio i sebe i nju – pobunila se.
- Trebalo je da nađe ženu s kojom se neće nikada rastati. Ili da živi sam. Ni haljinu ne valja krpiti, a kamoli ljubav. Bolje je otići.
- Ti bi otišla?
- Otišla bih.
- Zato što me ne voliš?
- Zato što te volim.

Nije mi sasvim jasna ta ženska logika, ali sam znao da govori istinu.

M.Selimovic

Petar Matic
14-11-11, 04:10
Među prvima u mom novom društvu prišao mi je jedan vašarski kesaroš.
- Dobro došao novajlija!
- Bolje te našao prijatelju!
- A ti drugi put pazi kad zavlačiš ruku u tuđ džep.
- Ama nisam ja za to osuđen.
- Nego?
- Napisao sam jednu pesmu.
- Pričaj ti to prijatelju drugome kome.
- Odista ti kažem.
- To sad prvi put čujem. A je l svako ko napiše pesmu treba da bude osuđen na robiju?
- Trebalo bi ali mnogi se izvuku. I to baš oni koji napišu rđavu pesmu.
- A tvoja pesma bila dobra?
- Sve sudije prvostepenog suda i sudije kasacije tvrde da je dobra.
- A zar nisi imao olakšavne okolnosti.
- Jesam, dobro vladanje.
- To je brate otežavna okolnost. Kod nas ako si dobrog vladanja to je sigurno da ćeš nastradati a ako si sumnjivog vladanja možeš još nekako da se izvučeš. Zauzme se za tebe i advokat, i sreski načelnik i predsednik sreske partijske organizacije i prođeš. Nego ako hoćeš da me poslušaš kad se pustiš odavde da otpočnemo zajedno posao.
- Kakav posao?
- Pa da sečemo kese po vašarima. Ti ga zavaraš ili mu priđeš da zapališ cigaretu a ja mu odsečem kesu. Posle delimo.
- Nije to za mene. Ja sam svršio Univerzitet.
- Obesi ti to mačku o rep. Šta može to da ti donese?
- Mogu da postanem veliki činovnik.
- Pa tim pre nauči se da sečeš kese.
- Mogu biti i ministar.
- Možeš, ama ni to ti ne vredi ako ne naučiš da sečeš kese. Misliš ti – tako se to prolazi kroz život, sa Univerzitetom i sa pesmama. Ajd ti piši pesme a ja ću da kradem. I srešćemo se kroz jedno dvadeset godina. Ja ako ne doguram da budem narodni poslanik ono doguraću sigurno da budem predsednik upravnog ili nadzornog odbora kakve banke. Ti ćeš tada proći kraj mene izlizanih pantalona i i zlizane pameti, skinućeš mi duboko kapu, izjavićeš mi svoje poštovanje i ponudićeš mi da mi za pedeset dinara napišeš ćestitku u stihovima za moj rođendan. Javiće se dotle jedna ili dve knjige tvojih pesama, sa tvojim potpisom, ali će se javiti i stotine hiljada akcija sa mojim potpisom. Tvojim će knjigama svaki dan padati cena a mojim će akcijama rasti, tvoju ćeknjigu ceniti dvojica trojica takvih kao što si ti a moje će akcije imati cenu i na samoj berzi. Tebi će se smejati kad prođeš kroz čaršiju a o meni će se sa poštovanjem govoriti. A ti razmisli – koji je univerzitet bolji za život – onaj koji si ti završio ili ovaj koji ja ovde sada svršavam? Dobro razmisli.

B. Nusic – “Autobiografija”

beli54nl
14-11-11, 11:15
Crveni listovi

Ma koliko da sam svijetom hodio i gdje god sam došao, udario je moj štap o kamenu cestu i pogled moj o bogatašku kuću i misao moja o tvrdo srce. Na pogled vašeg oholog, okrutnog bogatstva ispunjavala mi je dušu isprva gorčinu i strah, a kasnije bijes i mržnja, jer ja sam osjetio koliko je sramota biti čovjek i video da je lice zemlje ruglo svemiru.
Tada sam ostavio ljude, braću po liku a krvnike po svemu drugom i otišao sam u samoću stablima koja rastu u veličanstvenoj ljepoti, bez rugobe ljudskog lica i misli.
I tu je u moju dušu ušao mir i velika potreba da vam kažem svoju ljubav, svoje ogorčenje, svoj prezir i svoju nadu. Lijepo ste podijelili svijet:
Sve za vas, za vašu djecu, za djecu vaše djece i za vaše sluge. Sve što je svjetla i ljepote uzeli ste sebi, a sve što je mraka i tegobe ostavili ste nama, pa sad se svi rađamo sa jasno i neumoljivo predodređenim sudbinama, vi sa svijetlim a mi sa tamnim. Priroda sa suncem, morem, glečerima, i ružama služi kao šaren ćilim za vas i vašu djecu.

I.Andric

tempesta
14-11-11, 12:26
"Životom ne upravljaju ni volja ni namjera. Život je pitanje nerava i
mišićnih vlakana i polako izgradjivanih ćelija, u kojima se skriva naša
misao i u kojima strast sniva svoje snove. Čovjek može uobražavati da je
siguran u sebe i može se smatrati čvrstim. Ali, neka slučajna nijansa boje
u sobi ili na jutarnjem nebu, neki naročit miris koji je čovek nekad volio
i koji sa sobom donosi tanane uspomene, stih iz nekad davno zaboravljene
pjesme na koji je ponovo naišao, kadenca iz nekog muzičkog komada - od takvih
stvari zavisi naš život."

Oskar Vajld - Misli Aforizmi Parabole

Petar Matic
15-11-11, 04:24
Ali, to je srce, ljubljena moja. Gdje li su njegova zala i dno njegovo?
Ne znam. nisam dotle stigla. ili možda jesam. Ti ne poznajes granica ovomu kraljevstvu, pa ipak si kraljica njegova. što će mi kraljevstvo bez kralja? Da dodje samo casak radosti, on bi se u lagani osmijeh rascvao, i ti bi ga zacas mogla vidjeti i procitati.
čitala sam. čak i ono što nije napisano.

Da bude samo bol, razlila bi se u bistrim suzama, pa bi se u njima i bez rijeci odrazila jutarnja tajna. Moje tajne su otkrivene. više nemam tajni. Ali, to je ljubav, ljubljena moja.
ljubljeni moj

Njena je radost i njena bol bezgranicna, i beskrajna je oskudica njena i njeno bogatstvo.
pričaj mi o tome

Blizu ti je kao i sam zivot tvoj, ali je nikada ne mozes sasvim upoznati
zato ju ti poznaješ

Tagore

beli54nl
15-11-11, 11:08
"Crven krin"

"- Hoćete da govorite o nekome koga sam juče videla na stanici? Uveravam vas da je bio najobičniji susret.
On oseti bol primetivši da se ona ne usuđuje da kaže ime onoga o kome je govorila.
- Tereza, on nije došao radi vas? Nije li vas on nagnao da mi na obali Arna kažete "Ne mogu!" On vam nije ništa?
- Uveravam vas da me ni u kom pogledu ne interesuje i da ne shvatam šta možete misliti.
- Žena ne može biti ljubomorna na isti način kao i čovek, niti osetiti ono što nama daje najviše patnje.
- Ništa o tome ne znam. Zašto?
- Zašto? Zato što u krvi, u mesu žene nema onog ludog i plemenitog besnila za posedovanjem, onog starinskog instinkta od koga je čovek stvorio pravo. Čovek je bog koji svoje stvorenje hoće celo. Od nezapamćenih vekova žena je stvorena za deobu. Naše strasti odrđuje prošlost, tamna prošlost. Već smo bili tako stari kako smo se rodili! Ljubomora je za ženu samo povreda samoljublja. Kod čoveka je to mučenje duboko kao moralni bol, stalno kao fizička bol... Pitaš zašto? Zato što si ti uprkos mojoj potčinjenosti i mom poštovanju, uprkos strahu koji mi ulivaš, materija a ja ideja, ti stvar a ja duša, ti glina a ja majstor! Šta je smerni i grubi grnčar kraj lepe amfore? On je bedan. Jest, ja sam ljubomoran. Znam dobro šta je u mojoj ljubomori. Kad je ispitujem, nalazim u njoj nasledne predrasude, gordost divljaka, bolesnu osetljivost, smešu glupe sile i svirepe slabosti."

Anatol Frans

beli54nl
15-11-11, 11:22
"Tunel"

"Gledao sam kroz prozor dok je voz jurio prema Buenos Airesu. Prošli smo pored jednog ranča; neka žena je ispod nastrešnice gledala voz. Pala mi je na pamet glupa pomisao: "Ovu ženu vidim prvi i poslednji put. Nikada je više u svom životu neću videti." Misli su mi plovile kao pluta u nekoj nepoznatoj reci. Šta me se ticala ta žena?Ali nisam mogao da se otrgnem od misli da je u jednom trenutku ona postojala za mene i da nikada više neće postojati. To je sa moga gledišta bilo kao da je već umrla: malo zakašnjenje voza, jedan telefonski poziv iz ranča, i ta žena nikada ne bi ni postojala u mom životu."

Ernesto Sabato

Petar Matic
16-11-11, 05:40
„Moram da se priberem. Uvek sam uspevala da izvedem do kraja sve sto je potrebno.....“

Istina, izvela je do kraja mnogo stosta u svom zivotu, ali samo ono sto nije bilo vazno.... Bila je nepokolebljiva upravo u onome sto je bilo najlakse: da uveri samu sebe u vlastitu snagu i ravnodusnost. A, zapravo, bila je samo krhka i slaba zena..... Prevladala je svoje sitne nedostatke da bi pretprela poraz u vaznim, sustinskim stvarima. Uspevala je da ostavi utisak nezavisne zene, onda kad je ocajnicki vapila za drustvom, ali je noci uglavnom provodila sama, u samostranu, zureci u televizor iako nije umela ni kanale da namesti kako valja. Svi njeni prijatelji dozivljavali su je kao uzor kome treba zavideti. Ali ona je bila osoba kojoj su, kao svim ljudima na svetu, potrebni drugi da bi bila srecna. Ali gde je dospela? U prazninu. U potpunu samocu. U Vilet. U predvorje smrti.

Paulo Koeljo – „Veronika je odlucila da umre“

beli54nl
16-11-11, 13:46
"Price izgubljenih preljubnika"

„Draga Beatris,

pišem ti u jeku medenog meseca, iz onog hotela okrenutog ka moru koje smo nas dvoje voleli da posmatramo satima. Nisu nam dali onu istu sobu koju smo ti i ja obično uzimali, ali kao da je ista: smestili smo se u onoj pored nje. Naravno da moja žena ne zna ništa o tome. Pitam se da li je to što odlazim s njom na ista mesta na koja sam išao sa tobom znak moje neosetljivosti ili je izraz moje ljubavi. I ako je to dokaz ljubavi, onda se pitam prema kome?
Kao što vidiš, žalila si se na moje neverstvo, ali sad kada si me se oslobodila, ja sam, na tvoju i svoju žalost, stalno s tobom.

Mogao bih da prihvatim da si me ostavila zbog bilo čega drugog: zbog toga što hrčem, što ne znam da kuvam, što perem zube tvojom četkicom (a to radim i dalje, jer je jedna od malobrojnih stvari koje sam poneo sa sobom kad si me izbacila iz kuće bila tvoja četkica za zube), ali ne i zbog toga što spavam sa drugim ženama.
Ne znam da li si imala neke vanbračne avanture dok sam ti bio muž, a i da sam znao, ne bi me se ticalo. Takođe je istina i to da ne bih želeo da znam bilo šta o tome, jer ne pripadam soju takvih perverznjaka, ali mi nije strana ideja ni o tvojoj preljubi. Ali sve ti je to isto. Stvari za koje koristimo svoj polni organ iste su kao stvari koje radimo u kupatilu: čovek ne želi da ih prizna, ali ih prihvata kao prirodnu potrebu.
Drugim rečima, nikad te nisam prevario onda kada sam bio sa drugima, a ako si to i saznala, onda se to nije desilo zbog toga što nisam bio dovoljno diskretan, već zato što si se ti upuštala u istraživanja, gonjena ljubomorom. Ne prestajem da se pitam šta si želela da pokažeš, ili da sebi dokažeš svaki put kada si u kući grmela o neverstvu. Sad, kada me više ne voliš, mogu da ti kažem i to da sam bio sa mnogo više žena od onih za koje si ti saznala. Upražnjavao sam seks, i to i dalje nastavljam da činim, kao što se neki bave filatelijom ili skupljanjem fascikli: i to činim zato da bih spoznao zbog čega jača naša želja za seksom ukoliko se više njime iscrpljujemo. Već i sama znaš da sam radoznao i sviđa mi se da spoznam šta se nalazi iza pojavnog oblika stvari, između ostalog i to šta kriju zatvorene oči devojaka i njihove gaćice.

Zanimljivo je da si upravo ti imala najviše koristi od mojih avantura. Nikad te nisam toliko voleo kao onda kad sam se vraćao kući iz nekog hotela. Šta si ti gubila dok sam se ja kockao sa životom, zadižući neke nove suknje ili ispitivajući sokove nekih drugih tela? Sve to nije imalo ama baš nikakve veze sa nama: i bilo je tako tuđe našoj zajedničkoj priči, potpuno isto kao da sam odlazio da igram fudbal, a ti išla u bioskop sa nekom od svojih prijateljica. Uzgred, da li si zaista uvek išla u bioskop kad si to tvrdila? Čini mi se da je to bilo gotovo nemoguće: tokom jednog perioda vodio sam evidenciju o premijerama, i, prema mojim računicama, ispalo je da si gledala isti film tri ili četiri puta. Pomišljam sada da si ti mene varala, ali da to nisi mogla da činiš a da se pri tom ne osetiš krivom, tako da si svu krivicu strovalila na mene, poput onih što odlažu svoje đubre pored tuđih vrata. Bio je to loš potez, Beatris; po cenu da se osetiš čvrstom, uništila si jedan ljubavni projekat, koji je bio vredan da traje čitav život.
Sada je sedam izjutra – nisam prestao rano da ustajem. Moja sadašnja žena, koja se, zanimljivo, isto zove Beatris, zadovoljno spava dok ja pišem ovo pismo koje nikad nećeš dobiti. Još je nisma prevario, delimično zato što još nisam stigao (tek sedam dana smo venčani), ali pre svega zato što verujem da je ne volim toliko da bih to učinio; ni ona mene nije, to je izvesno: našli smo se u onom trenutku života kad svako od nas dvoje zna šta može da očekuje od onog drugog i po koju cenu to i dobija. Ovo će biti jedan ugodan brak, ali bez strasti. U sobi do naše možda spava par kakav smo mi bili, a koji još ne zna da će doživeti krah zbog viška ljubavi. Sada ću te uistinu prevariti po prvi put, i to iz besa. Ući ću u kupatilo i opraću zube četkicom moje žene. Poljubac.“

Huan Hose Miljas