sigurno ste vec imali prilike da se susretnete sa nevjerovatnim glupostima istoricara, sto iz neznanja, sto iz potrebe da istorijske dogadjaje stave u funkciju dnevnih politickih potreba.

Evo ga topic za to :)

I idemo:

Istoričar dr Radomir Bulatoviću knjizi “Starozavjetni toponimi na Bjelasici” (Andrijevica, 1998) je ustvrdio da su Sloveni došli na Balkan još u ledenom dobu ili 70.000 prije Hrista, a ne u 6. i 7. vijeku nove ere (str. 139). Takođe, u ledenom dobu Srbi su naselili planinu Bjelasicu, što dr Bulatović dokazuje činjenicom da Srbi zadnjicu zovu “tur”, a na Bjelasici se i danas kaže: “dobićeš po turu”. Ipak, da bi ova naučna teza bila vjerno prenesena, navešćemo citat iz Bulatovićeve knjige:

- Srbi kažu za guzicu tur. Eto ko je živio u ledeno doba na planini Bjelasici, kada se sada ove 1997. godine, kaže za neposlušnog dobićeš po turu. Nije slučajno tur i guzica istog ili sličnog značenja, jer je poznato da se u pećinama nalaze iz ledenog doba kosti divljeg govečeta tura, kojim su se ljudi hranili” (str. 132).

Pored ovog neobičnog otkrića, dr Bulatović utvrdio je i da je Kotor dobio ime po toru, tj. oboru za stoku. Bulatović je lucidno rastavio ime ovoga grada na dva sloga (Ko-tor) i konstatovao da je ovo primorsko mjesto bilo zimsko stanište za njeguške čobane i njihovu stoku. Domišljati Bulatović ne objašnjava otkud kod crnogorskih seljaka iz kontinentalnih krajeva potreba da stoku zimi dognaju na morsku obalu, niti objašnjava čime je u Kotoru prehranjivana. Crnogorski seljaci jesu imali plemićkih manira, ali njihova briga da im ovce provedu zimu u toplijim krajevima, ipak, nam izgleda malo pretjerana. Bokokotorski zaliv kao crnogorsko zimovalište za stoku bio bi odista idealan ukoliko bi se stoka mogla prehranjivati ruzmarinom, a pojiti morskom vodom. No, uprkos tome istoričar Bulatović uporan je u uvjerenju da je crnogorska stoka zimovala na kotorskoj rivi, pa svoju tvrdnju podupire i sopstvenim vizuelnim utiskom. Kotor, kad se gleda sa Lovćena odista liči na tor! (str. 136).

(sa Montenegrine)

doduse, ako je ovo smijesno, onda je tuzno da je ovaj covjek- dugogodišnji direktor Narodnog muzeja Crne Gore i direktor Njegoševog mauzoleja...

Neznam da li u ovo vrijedi uvrstiti one price o porijeklu plemena u CG i slicne porodicne hagiografije. Sjecam se objasnjenja u knjizu o Grbljanima kako poticu od Cara Lazara. On je bio Hrebeljanovic pa ono Hrebelj->Grbelj->Grbalj.
Onda u knijizi o Koprivicama autor je tvrdio da oni poticu od vanbracnog djeteta nekog kosovskog junaka ili barem kosovke djevojke koja je ovog malisana bacila u koprive itd.

Meni je takodje smijesan detalj, u kojem Branko Pavicevic (naucni autoritet za istoriju CG XIX vijeka... barem dok nije napisao onu sramnu biografiju Mila DJukanovica za ILH nagradu, kada je izgubio status i naucnika i intelektualca)u svom djelu Sazdanje crnogorske nacionalne drzave opisuje majora Vukasovica (izaslanik Austrije, koji je sa svojim trupama i Crnogorcima 1788 pokusao da osvoji Podgoricu, kako bi tu razvio front i vezao otomanske snage skadarskog sandzaka, dok je u Bosni tinjao tzv. Dubicki rat vecih razmjera) kao jednog hrabrog vojnika, koji je jos dugo vremena ostao u sjecanju Crnogoraca.

Ali onda, drugi naucni autoritet, Dragoje Zivkovic, u svojoj Istoriji crnogorskog naroda citira Petra I, koji Vukasovica naziva plasljivim i neharnim prijevarnikom :)

Onda u knijizi o Koprivicama autor je tvrdio da oni poticu od vanbracnog djeteta nekog kosovskog junaka ili barem kosovke djevojke koja je ovog malisana bacila u koprive itd.
mislim da je, u toj prici, taj malisan bio glavom - losMi Obilic :yes513:

sa Slavkovog bloga.

Đerđ Lukač:
„Najviša obaveza u komunističkoj etici jeste prihvatanje nužnosti nemoralnog djelanja. To je najveća žrtva koju revolucija zahtijeva od nas. Ubjeđenje istinskog komuniste jeste da se zlo preobražava u divotu kroz dijalektiku istorijskog razvoja“.

Арбанаси, њихово порекло и долазак у Србију

Народ који ми Срби називамо Арбанасима, странци Албанцима, а они сами себе називају Шћипетарима, пореклом је са Кавказа. У античком времену била је позната једна земља на Кавказу под именом Албанија. Тако су је називали странци, али не и њени становници, баш као и данас ову Албанију. Савремену Албанију њени становници називају Шћиперија. Албанија на Каквазу налазила се на источним падинама ове планине, између Каспијског мора и врха Кавказа. Са њене јужне стране почињала је од Апшеронског Полуострва, на коме се налази савремени азербејyански град Баку. Северно од Албаније налазила се земља Алана, северозападно су били Ибери, а западно и јужно од Албаније налазили су се Јермени. Јужни део те античке Албаније припада данас Азербејyану, а северни део Русији. Постојао је један град под именом Албана на обали Каспијског мора између савремених градова Дивичија и Дербента. По имену овог града земља у његовом залеђу добила је име Албанија.

Једино по чему је та стара Албанија била позната јесу велики и опасни пси, такозвани кавкаски овчари. У време када је Александар Велики освајао Азију пред њега је изашао неки владар Албаније и поклонио му једног великог пса. Кавкаска Албанија је била једна врло кршевита и сиромашна земља па као таква није привлачила освајаче.

У осмом веку Арапи су запосели земље око Каспијског мора и иза Каваза. Тамошње домородачко становништво су превели у ислам и водили са собом као помоћне чете у борби са хришћанима. На Средоземном мору вођене су честе борбе између Арапа, као представника ислама и Ромеја, (Византије) као представника хришћанства. Арапи су отели од Ромеја већи део Сицилије и један део јужне Италије, па да би ојачали исламско становништво у овим земљама довели су један део становништва из кавкаске Албаније. Арапско освајање Сицилије трајало је дуго времена од 827. до 878. године. Сицилија је подељена на два дела, исламски део и хришћански део, па отуда и назив Две Сицилије. Хришћани су били потиснути у североисточни део острва. Византија је на томе делу острва држала знатне војне снаге. Византинци су успели да преотму од Арапа један део острва и ту су затекли исламизиране Албанце. У већини случајева вратили су их поново у хришћанство.

Византија је, 1042. године, напала Србију и послала своје две војске кроз Епир, дуж приморја. Тадашњи млади цар Србије, Војислав, сатро је у две битке византијску војску. Овај тежак пораз у рату са Србијом изазвао је нереде у Цариграду. Византијски војни заповедник на Сицилији, по имену Ђорђе звани Манијак, одлучио се на побуну са жељом да узме власт у Цариграду. Укрцао је своју војску на лађе и један део Албанаца које је узео са собом као помоћне чете. Они су са собом водили и своје жене и децу. Са том шареном војском искрцао се у Драчу марта месеца 1043. године. Како је Србија тада била у ратном односу са Византијом, Манијак је рачунао бар на неке српске симпатије. Манијак је довео са собом само један мали део Албанаца, већина њих је остала на Сицилији и у јужној Италији. Сви су временом покрштени и италијанизирани, тако да се код њих данас задржало само сећање на њихово порекло. То сећање на њихово албанско порекло задржало се више код оног дела људи који су се одселили из Италије у Америку, него код оног дела који је остао у Италији.

После искрцавања у Драчу Манијак је кренуо са својом војском у правцу Цариграда. Византијска војска, која је остала верна својој влади, пресрела је Манијака код Дојранског Језера и ту је дошло до велике битке у којој је Манијак погинуо. После његове погибије преостала његова војска се предала. Византинци су примили Манијакове византијске војнике, али не и странце, Албанце. Ови нису могли да се врате натраг нити су имали куд да иду, нашли су се као бродоломници на туђој земљи. Молили су Србе да им дозволе да се населе негде у планинама где би могли да живе од сточарства, пошто су они иначе били по традицији сточари. Срби су им дозволили да се населе у брдовитом пределу око места Рабана који се налазио североисточно од Елбасана, у подножју планине Јабланице. То је био један опустео и готово ненасељен предео. Албанци су гајили стоку и за себе и за Србе и то је било њихово занимање у Србији кроз цео средњи век.

По Рабану ми смо их називали Рабанаси, односно Арбанаси, како их и данас зовемо. Странци су их звали Албанцима и то из два разлога. Зато што су знали њихово порекло из кавкаске Албаније и зато што су са њима дошли први пут у додир на пределу Белиграда испод Томора. Белиград су Латини називали Албом, што је превод његовог српског имена на латински језик. Турци су их називали Арнаутима, што на арапском значи - „они који се нису вратили." Они се стварно нису вратили, остали су у Србији. Сами Арбанаси нису за себе употребљавали ни једно од тих имена, они се називају Шћипетари, асвоју земљу Шћиперија. На њиховом језику реч шћипе или шкипе значи крш, брда или комове. Шћипетар се може превести на српски језик са Брђанин. Аустроугарски писци су, крајем 19. и почетком 20. века, намерно давали погрешно тумачење значења имена Шћиперија, уместо земљом брђана, називали је „земљом орлова„. То је требало да пред светом да Арбанасима неко племенитије порекло њиховог народног имена.

Главни сведок довођења Албанаца у Србију, од стране Ђорђа Манијака, био је савременик тих догађаја, византијски виши државни чиновник и историчар Михаило Аталиота. Он је описао догађаје у Византији од 1034. до 1078. године. У његовом делу Албанци се узгредно помињу од 9 до 20 странице.

Пише:
др Јован И. Деретић

izvor (http://www.rasonalisti.net/forum/viewtopic.php?f=11&t=57)

"crna gora je od kraja devedesetih pocela da pravi bolje izbore nego `89-e."

zivko andrijasevic, istoricar
(u intervjuu tvcg povodom godisnjice ab revolucije)

"crna gora je od kraja devedesetih pocela da pravi bolje izbore nego `89-e."

zivko andrijasevic, istoricar
(u intervjuu tvcg povodom godisnjice ab revolucije)

hmmm mislim da se covjek pogresno izrazio al necu sad da brkam ovdje temu

Da CG narod je poceo da donosi bolje odluke ali nemamo kontinuitet. Psiholoski padnemo, fizicki nepripremljeni, ...