Fotografija je grana umetnosti u kojoj fotograf uz pomoć fotoaparata zaustavlja trenutak realnog života.


Fotografija obuhvata samo isečak i trenutak beskrajnog prostora i vremena, zaustavlja sliku života i stvarnosti što su u neprekinutom kretanju i trajno se menjaju. Od 360° obzora fotoaparatom se redovno može obuhvatiti 60 (dakle 1/6), a od neizmernog vremena zaustavlja se trenutak od jedne stotinke sekunde.


Umetnička fotografija ne zaustavlja bilo koji trenutak, nego upravo onaj odlučujući u kojem neka radnja otkriva svoj dublji smisao i istinu, a ljudsko lice izražava narav osobe. Kompozicija zavisi od umetničkog dara autora, od stajališta s kojeg posmatra okolinu, od autorovog raspoloženja, od velichine ugla pod kojim on prosmatra neki objekt, od koncepcije ili ideje, tj. od toga šta nam autor fotografijom želi reći.

Postoje 575.20 polja fotografije: aerofotografija; astrofotografija; iskrena fotografija; hromofotografija; hronofotografija; sinematografija; sinefotomikrografija; cistofotografija; heliofotografija; infracrvena fotografija; makrofotografija; mikrofotografija; minijaturna fotografija; fonofotografija; fotogrametrija; fotomikrografija; fotospektro-heliografija; fototopografija; fototipografija; fototipija; pirofotografija; radiografija; radiofotografija; skulptografija; skiagrafija; spektroheliografija; spektrofotografija; stroboskopska fotografija; telefotografija; uranofotografija; rendgenska fotografija.

Назив фотографија (скован од од грчких речи фотос и графеин) уистину је први употребио Француз Херкил Флоранс 1833. приликом описивања свог открића сликања помоћу светлости, али његов изум није био тада обелодањен (него тек век и по доцније – 1977!) па јавност у то време није сазнала за тај назив.

Понегде се може прочитати да немачка историографија приписује прву употребу назива фотографија немачком астроному Јохану Медлеру (25. фебруар 1839), али остала светска историографија то аргументовано оспорава. Наиме, званично је први унео у јавност назив фотографија (тј. цртање помоћу светлости) енглески астроном и физичар Џон Хершел, 4. фебруара 1839. године, три недеље пре Медлера.

Описана у старом веку од Аристотела, камера опскура је, нарочито од времена ренесансе па надаље, служила сликарима и архитектима као помоћно средство у преношењу цртежа из природе. Њом су се служили, у сличне, цртачке сврхе, и пионири фотографије Ниепс, Дагер и Талбот.
Они су познавали принципе оптичког преношења слике из природе помоћу светлости, али је сваки на свој начин настојао да слику фиkсира и сачува је заувек. Предисторија фотографије је, у највећој мери, збир опита урађених у намери да се пронађе одговарајуће хемијско средство којим би се слика усталила.

Вилјем Фокс Талбот

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/en/thumb/5/55/William_Fox_Talbot_1853.jpg/739px-William_Fox_Talbot_1853.jpg

Најранију слику начињену уз помоћ светлости и камере опскуре добио је 1826. године Француз Нисефор Нијепс. Он је употребио металну плочу премазану течним раствором битумена (асфалта) и изложио у камери опскури. Експозиција је трајала 8 сати. Та фотографија (популарно названа “Поглед на голубарник”) сачувана је, а открио ју је 1952. године историчар фотографије Хелмут Гернсхајм у заоставштини једног ботаничара из 19. века коме је Ниепс поклонио тај примерак приликом боравка у Лондону 1827. године.

Француски сликар панорама и позоришног декора (сценографија) Луј Манде Дагер усавршио је Ниjепсов поступак - са којим је претходно склопио уговор о усавршавању - уневши у процес соли сребра и добио прве фотографије на посребреној плочи 1837. године. Две године касније, 19. августа 1839. Дагерово усавршено откриће је званично објављено пред француском Академијом наука и поклоњено свету под називом дагеротипија. Тај дан се сматра рођенданом фотографије. Дагер је посребрену плочу излагао јодној пари, а невидљиву слику учинио видљивом тако што ју је развијао (изазвао) у пари живе и фиксирао у раствору натријум сулфита (тј. кухињске соли). Дагеротипије су биле уникати и могле су се посматрати само под одређеним углом.

Енглез Вилјем Фокс Талбот је независно започео своје опите 1835. године када је добио прве фотографске минијатуре на папиру. Он је применио другачији поступак који је назвао калотипија (гр. лепи отисак). Касније, под притиском своје породице и јавности променио му је назив у талботипија. Талбот је у камеру опскуру уносио папир препариран сребрним хлоридом и тако добијао негатив, од кога се, просветљавањем (тј. копирањем) могао добити неограничен број позитива. Тиме је постављен принцип негатив-позитив на коме почива савремена фотографија. Талбот је изнео у јавност своје откриће у Лондону, само неколико месеци после Дагера.

...

Сва претходно поменута открића одвијају се на подручју црно-беле фотографије. Прве опите са бојом извео је француски музичар Луј Дик Дорон око 1868-69. Мада је добио неке примерке фотографија у боји (а сачувана је ”Поглед на Ангулем”, 1877) поступак је био заметан, сложен за извођење и није имао већег одјека у јавности. За продор фотографије у боји заслужна су браћа Огист и Луј Лимијер, 1904. Они су изумели поступак са обојеним зрнцима кромпировог скроба (Аутохром) и то је први практично применљив поступак за фотографију у боји, уведен у фотографску праксу 1907. године. Међутим, до шире примене боје у фотографији долази после 1930. са усавршавањем филма у боји, најпре од немачког произвођача Агфа, затим и од америчког Кодака. Наредно велико откриће на том пољу је тренутна полароид-фотографија (изум Едвина Ланда, 1947.) којом се непосредно после снимања добија готов позитив.
izvor (http://forum.trablmejker.com/index.php?sid=7673d7f1b07927ca979f7097f2b5b744h/)