Kad otpocnete citanje ovog posta, molim - vas upalite paralelno i http://youtube.com/watch?v=8GxgIVpIb1g

Eto tako. Nego, da nastavimo.
Za pocetak - rad jednog beogradskog istoricara, kroz prizmu troje kljucnih disidenata Titovog rezima. Da pocnemo :)

U ovom radu bi trebalo prikazati nekoliko glavnih obrazaca odnosa jugoslovenske stvaralačke inteligencije prema Titu u fazi neprikosnovenosti njegove harizme i nakon njene kastracije. Biće reči o tri „koherentno simptomatične” vizije Tita promišljene i skopčane sa osnovnim opredeljenjem pisca i dubljim smislom njegovog celokupnog dela: Miroslava Krleže (1893 - 1981), Dobrice Ćosića (1921) i Milovana Đilasa (1911 - 1995). U šarolikoj lepezi odnosa prema Titu, koja se pružala od glorifikacije do demonizacije, pomenuti pisci su zauzimali različite i ne uvek postojane pozicije. Ovde neće biti praćena evolucija odnosa intelektualaca prema Titu, premda ni ova nije nezanimljiva, već različiti obrasci pravdanja ili kritike Tita povezani sa različitim vizijama klasne i nacionalne organizacije poželjnog društva. Suočavanjem pomenutih gledišta lakše je uočiti manje ili više izraženu partikularnost stanovišta, ali i ograničenost vremenom u kom su nastala. U ovom pogledu odnos prema Titu nije naročito specifičan. Ocene krupnih istorijskih ličnosti menja vreme, tj. potrbe vladajućih krugova za njihovim svojatanjem ili odbacivanjem. Nemački kancelar Oto Eduard fon Bizmark je za života bio slavljen i osporavan, kasnije je bio uzdignut u nacionalnog heroja i ujedinitelja, a na kraju je osuđivan kao razbijač istinskog nacionalnog interesa. Danas se smirenije ocenjuje njegov učinak: ne više gvozdeni kancelar, niti nacionalni heroj, već tvorac evropskog poretka mira i poslednji veliki evropski diplomata. Slično je bilo i sa Napoleonom. Za jedne je bio obična „osvajačka zver", istoričar Ranke je rano uočio da je Bonaparta više od toga, za Hegela je bio inkarnacija svetskog duha, a za Ničea ujedinitelj Evrope. Odnos savremenika prema Aleksandru Velikom i Juliju Cezaru je bio još isključiviji, sve dok ih istorija nije hladno ocenila.
Pri oceni Titove uloge ni jedan stadijum istorijskog ne treba uzimati kao apsolutan (gledanja na Tita za vreme rata, u periodu njegove vlasti, dobu neprikosnovenog posthumnog kulta ili danas kada se srećemo sa raznovrsnim isključivim demonizacijama njegove ličnosti). Do relativno pouzdane ocene se ne može dospeti samo iz jedne individualne perspektive koliko god ova bila pronicljiva i razuđena. Ovde se ne polazi od toga da je najodmerenija politička svest o Titu uvek išla ispred vremena, što se potvrđivalo u stradanjima njihovih nosilaca, niti se prihvata konzervativno tumačenje da je prava vizija uvek naknadna, tj. da je moguća tek po okončanju nekih važnih procesa. Svaka vremenska perspektiva je zanimljiva. Titovu ulogu treba posmatrati u sklopu protivrečnosti razdoblja koje ga je oblikovalo, zatim doba na koje je neposredno uticao, ali i u svetlu neželjenih posledica procesa koje je inicirao. Glorifikacije ili demonizacije Tita su više od pukog ličnog oduševljenja ili revolta pisca, tj. nisu uslovljene samo bezbednim položajem u hijerarhiji moći režima ili nesigurnom disidentskom sudbinom. Osnovno opredeljenje prema Titu, koje u razvijenom obliku uključuje i odnos prema vrednostima i ciljevima socijalizma i vladajućoj partiji, je strukturno uslovljeno. Naime, odnos prema vođi je zgusnuto čvorno mesto razilaženja ne samo uticajnih ličnih gledanja, već i dubljih političkih struja koje su se jasno ocrtale u Jugoslaviji posle 1990. Nije reč samo o ličnim apologijama ili kritikama, već uobličenim htenjima širih grupa, pa čak i razlikama između dubljih idejnih tradicija oblikovanih unutar nekih važnih strukturnih determinanti balkanskog prostora (klasna i nacionalna vizija uređenja Balkana, oslobodilačka politička kultura i sl.). U odnosu prema vođi zgusnuti su s jedne strane neki karakteristični sadržaji starijih misaonih tradicija, ali i obrasci trajno aktuelnih idejnopolitičkih struja. Krležino veličanje Tita izvire iz levičarske tradicije hrvatskog jugoslovenstva s početka veka, Ćosićeva kritika je deo šire struje koja je glavnu smetnju srpskom nacionalnom interesu videla u „opasnoj jugoslovenskoj zabludi", a Đilasova diferencirana ocena Tita je izrasla iz anacionalne liberalne kritike boljševizma.
Odnos prema Titut sažima odnos prema klasnom, nacionalnom i prosvetiteljskom potencijalu socijalizma, ali i njegovoj autoritarnoj političkoj strukturi. Reč je o prilično izvornim oblicima samosvesti trojice književnika u čijim su osnovama duboki i trajni doživljaji i iskustva koja podstiču na razmišljanje o uslovima i smislu ličnog identiteta i grupne pripadnosti. Ovde će praćenje samosvesti biti ograničeno na odnos pisca prema vrhovnom političkom autoritetu, u kom je sadržana lična projekcija poželjnog društva i vizija njenog ostvarenja. Veličanje vođe može biti manje ili više smišljeno ili spontano. Autoritet vođe se, naime, snaži zbog jačanja autoriteta same organizacije (partije ili države) i učvršćenja unutrašnje integracije. Pragmatične potrebe organizacije se mogu podudarati sa ličnim obožavanjem i divljenjem čelnika koje može biti manje ili više emotivno. Ovde se neće ulaziti u razmatranje promena unutrašnjih pobuda intelektualaca koje verovatno nisu u svim fazama bile istovetne već je prevladavala jedna ili druga vrsta podrške (dužno poštovanje je prelazilo lično divljenje ili obrnuto). Kod rušenja atoriteta vođe ili kastriranja harizme pobude takođe mogu biti različite, pa stupanj demonizacije i isključivosti ne mora da se podudara sa intenzitetom lične mržnje (npr. bezosećajna bezlična potreba organizacije za rušenjem autoriteta vođe konkurentske grupe).
Pošto je reč o predstavnicima izrazito opredeljene stvaralačke inteligencije manja ili veća isključivost nije neobična, a razlike između njihovih perspektiva ne treba objašnjavati samo nužnim jednostranostima politiziranog mišljenja. Treba imati na umu i zaokrete Titove politike. Već posle smrti Staljina polovinom 1953. Tito koči liberalizaciju i distancira se pre svega od „liberalnih zamisli o razvlašćivanju partije". Sredinom šezdesetih godina priklanja se struji koja se zalaže za jačanje uloga republika, ali ne i za slabljenje partije. Krajem šezdesetih godina podržavao je ekonomske zahteve hrvatskog nacionalizma, ali se brzo trgao i suzbio ga klasičnom čistkom. Na prvom pomenutom zaokretu se od partije odvaja Đilas, na drugom Ćosić, a na trećem Krleža. Na Titove zaokrete su reagovala sva trojica: Đilas i Ćosić otporom (doduše najpre partijskom kursu, a tek posle Titove smrti otvorenim osporavanjem Titoizma), Krleža, pak, ćutke se povlačeći iz politike. Dakle tri različita odnosa prema Titu su rezultat i promena Titove politike, koje su aktivirale neke dublje slojeve angažmana pomenutih intelektualaca, a partijske osude su olakšale njihov prelaz u isključivu najpre samoodbranu, a posle Titove smrti i u napad (Đilasova naglo razvijena osetljivost na unutarpartijsku slobodu nakon VI kongresa SKJ 1952 i Ćosićeva razbuđena briga za srpski nacionalni interes nakon pada Rankovića 1966). Premda izdignuti iznad političke kulture masa ni stvaralački intelektualci nisu bili lišeni njenog uticaja. Za razliku od angloameričke političke kulture gde se politika odavno shvata kao biznis ravan drugom i ne mnogo značajniji od drugih aktivnosti, a vođa ne znatno mudriji od ostalih, na u teritorijalno - državnom pogledu nestabilnom Balkanu opterećenom stalnim ratovima vođa je uvek imao egzistencijalno moralnu notu, bio je sudbinski izbavitelj ili upropašćivač, a od politike je zavisila lična i nacionalna sudbina. Otuda karakteristično kretanje iz jednog ekstrema u drugi, od glorifikacije ka demonizaciji čelnika. Ni kod inteligencije stav prema vođi nije bio samo izraz lične ljubavi, prijateljstva ili toka karijere već i neprevladane oslobodilačke političke kulture koja nije trpela indiferentnost, kolebanja ili nijansirani pristup (koji unosi nedoumice i dezorijentaciju), već manje ili više otvoreno manihejsko opredeljivanje u dimenzijama prijatelj - neprijatelj. Tako je Tito izbavitelj ili zločinac i to od početka i sa smišljenim namerama, a ne politički vođa koji po prirodi stvari u eksplozivnom prostoru pravi greške i vuče dobre poteze. Kod vodećih intelektualaca se, doduše strukturna nediferenciranost mišljenja pokušavala prikriti manje ili više eruditskim kićenjem isključivosti, ali je to najčešće prividna objektivnost koja pažljivije analitičare ne bi trebala da zavede. Trebalo bi takođe imati na umu da je realističan i slobodan odnos prema Titu bio nemoguć za vreme njegove vladavine unutar zemlje, a jedno vreme ni nakon njegove smrti. Krupnija neslaganja su se završavala ostavkama i samokritikom, zatim ravnodušnom ćutnjom, potmulim otporom preko osporavanja nekih partijskih načela, ili ređim sporadičnim replikama Titu od strane najbližih saradnika (Koča Popović, Marko Nikezić). Nemogućnost nekažnjenog otpora Titu za života je pojačala isključivost potonje demonizacije Tita, što je psihološki razumljivo., ali je u saznajnom pogledu besplodno.

Krležina gledanja na Tita pripadaju visokom književnom segmentu društvenointegrativne misli koja je po nivou i namerama iznad uobičajene propagande i golog partijskog pragmatizma. Krleža je pravdao socijalizam isticanjem univerzalnosti i trajnosti humanističke ideje i veličanjem pojedinca koji je oličava. U idealnoj tradiciji nije razdvajao Tita od Lenjina. „Postojana lenjinska vera u viši moralni potencijal revolucionarnog ogorčenja kao najčistija inspiracija političke svijesti, glavna je oznaka Tita kao čovjeka, kao stratega i kao političara” (Krleža o Titu, 1980: 42). Civilizacijska i jugoslovenska komponenta su upadljive u Krležinoj podršci Titu. Tito je u našim prostorima dao lenjinskim mislima stvarnu sadržinu ne samo u klasnom nego i u civilizacijskom pogledu. Kako je uočio Đilas, čitava Krležina delatnost je bila usmerena ka kulturnom preobražaju Južnih Slovena koje je smatrao još uvek divljim i provincijalnim. Držao je da pobeda socijalizma pruža široke mogućnosti kulturnog napretka. Tito se pojavio s lenjinskom buktinjom u mraku i njegov put od Kumrovca do Beograda je put našeg naroda iz srednjevekovne zaostalosti ka civilizaciji. „Tito, to je slavoluk između mrkih i krvavih zidina naše srednjevekovne prošlosti i put do civilizacije koja više neće da bude robovanje tuđim bankama, tuđim neistinama i predrasudama” (Krleža o Titu, 1980: 76). Krleža se novoj vlasti 1945. Pridružio bez patetike i lažnog oduševljenja. Gledao je u njoj istorijsku nužnost i osnovu prevladavanja balkanske zaostalosti. Revolucija - prosvećivanje - Lenjin - Tito - jugoslovenstvo - istorijski proboj ka civilizaciji su krležijanski uobličene sastavnice Titove harizme. Njih je Krleža jasno istakao 1952. Povodom Titovog šezdesetog rođendana: digao je proleterski ustanak, očistio zemlju od tuđina, vratio domovini oteto more, ostrva i gradove, oslobodio narod od klasnog izrabljivanja, položio temelje socijalizmu i digao zemlju iz zaostalosti (Krleža o Titu, 1980: 82). Ne bez kulturnog aristokratizma Krleža je govorio o gomilama i „narodu pastirskom, bijednom i nepismenom” unoseći u Tita svoja htenja i visoke prosvetiteljske kriterije. Krležini članci posvećeni Titu su verovatno književno-filozofski najpromišljenija pohvala Brozove vlasti. Premda opredeljena Krležina misao je i nadideološka jer stalno ističe civilizacijske proboje čiji čelnik razbija balkanski provincijalizam i primitivizam. U hegelovskom tonu je pisao o Titu kao „našoj historijskoj volji koja se objavljivala u mnogobrojnim naporima kroz vjekove” (Krleža, 1952: 46).
Ipak Krležin odnos prema partijskim organima nije bio bez nesporazuma i sukoba. U otporu partijskim pritiscima čuvao se od kritike Titovog doprinosa. ¬¬
S druge strane kako svedoče M.Đilas, R. Čolaković i P. Matvejević, Tito je budno štitio Krležu svestan krupnog značaja vodećeg hrvatskog pisca. Posle sukoba sa Staljinom 1948. Krleža nije solunašio, nenametljivo je ćutao i bio čak sklon priznanju da je njegova svađa sa partijom bila pogrešna (Đilas, 1991: 44). Međutim, nije propuštao da istakne antistaljinski Titov učinak: „Pobijedivši naše ukleto srednjevekovlje, razvio si danas barjak novih bitaka i tako spriječio da se socijalistička zamisao o oslobođenju proletarijata ne udavi u vlastitoj krvi” (Krleža o Titu 1980: 83). Ne manje je značajna Titova uloga u državnom organizovanju jugoslovenstva „nonkonformističke magistrale naše srednjevekovne istorije” koja traje „Bizantu, Rimu, Veneciji, franačkogermanskom carstvu uprkos sve do provale Turaka u XV stoljeću i koja pada, ali neće da živi u proskinezi” (Krleža, 1958: 16). Krležina eruditska književno-filozofska osmišljavanja južnoslovenstva s kraja četrdesetih godina su bila važna podrška novom režimu. Potsmehujući se „kulturnim vezama sa Papom i zapadom u srednjem veku” i ističući jeretičko bogumilstvo kao uzor slovenskog otpora Krleža je pružio idejnu podršku Titovom oštrom antivatikanskom kursu (Krleža, 1958: 27-32). Kada je 1947. kao potpredsednik Jugoslovenske akdemije znanosti i umjetnosti predlagao Tita za počasnog člana ove ustanove izričito je utvrdio da je „on među našim političkim ličnostima, ideolozima i državnicima prvi koji je zaista ostvario misao hrvatskog suvereniteta prekinut još ranom srednjem vijeku” (Krleža o Titu, 1980: 106). Isticanje etičke nadmoći i izuzetnosti postojećeg je, kod Krleže, osnova pravdanja Titove vlasti: „Njegovo ime javlja se kao završna formula na kraju dugotrajnog stogodišnjeg procesa kojim se naš narod razvija iz zaostalog feudalnog, kmetskog i graničarskog austrijskog stanja do suvremenih i naprednih oblika ... idealne jugoslovenske političke i kulturne zajednice (Krleža o Titu, 1980: 110-111). Ni Krležin nekrolog Titu nije lišen filozofske patetike: „Tito je idealni barjaktar kantovske zamisli svjetskog mira” zapisao je maja 1980. godine.
Krležina podrška Titu bila je trajna i postojana uprkos njegovim povremenim sukobima sa partijom. Izgleda da je pored velikog ugleda pisca i lično prijateljstvo uticalo da ga Tito čuva i štiti od političkog kraha. U sukobu sa KPJ 1939, Krleža je izuzet od partijske osude, prilikom oslobađanja Zagreba 1945. Tito ga je zaštitio od moguće osvete tvrdih boljševika, a 1967. kada je Krleža pružio neuspelu podršku oživljenom hrvatskom nacionalističkom kursu Titova zaštita opet nije izostala. O Titovom ličnom staranju o Krleži ima više svedočanstava. Đilas tvrdi da je ovaj bio sve vreme pod Titovom ličnom ingerencijom i zato bio „maza Politbiroa” (Đorgović, 1989: 81). Praštano mu je kao stožeru idejnog uticaja među inteligencijom, ali i kao Titovom ličnom prijatelju. Tripalo piše da je aprila 1967. zatekao Krležu kod Tita u Beogradu. Tito je rekao da želi uveriti Krležu da javno izjavi kako povlači svoj potpis ispod deklaracije o hrvatskom književnom jeziku i da se ogradi od ovog nacionalističkog dokumenta. Jer po Titovom mišljenju jezička pitanja treba rešavati mirnije - partijskim putem. Krleža je rekao da će dati ostavku u Centralnom komitetu Saveza komunista Hrvatske, ali moli da ga ne teramo da povlači potpis, jer će se javnost tome izrugivati. Dodao je da je uvek pravio greške kad god se suviše uplitao u politiku - aludirajući na predratni sukob na levici (Tripalo, 1990: 93). Čolaković takođe svedoči da je Stari uvek bio sentimentalan prema Krleži, razmazio ga je, a Krleža je zbog svog prijateljstva sa Titom mnoge zaveo na stranputicu (Antonić, 1991: 157 i 175). Ni Ćosić ni Ćopić posle skretanja nisu uživali ovakvu zaštitu. Njihova skretanja su javno osuđena, premda su i oni nakon povlačenja iz političkog života nastavili nesmetano sa književnim radom. Polovinom šezdesetih godina Krleža se približio hrvatskom nacionalizmu smatrajući da je federativni centralizam odgovoran za krizu. U istom periodu je najveći hrvatski književnik štitio Franju Tuđmana i predlagao ga za članstvo u Jugoslovenskoj akademiji znanosti i umjetnosti (Antonić, 1991: 93,111-121). Kada je R Čolaković skrenuo pažnju Titu da je Tuđman na komisiji 1965. ostao kod svojih shvatanja, Stari se trgao (to mu nisu rekli). Zvao je odmah člana komisije na razgovor i rekao „ pa on mora da se povuče, da se odrekne svojih gledišta", a Krleža je rekao „razume se” (Antonić, 1991: 111). Po Tuđmanovom svedočenju iz 1989. Krleža mu je bio prijatelj s kim se intenzivno družio i koji ga je 1965. neuspešno predlagao za člana Jugoslovenske Akademije znanosti i umjetnosti. Osim toga Krleža je kod Tita 1972. Uspeo da izdejstvuje da Tuđmanu ne bude suđeno za špijunažu, „da mu se pakuje” (Tuđman, 1990: 204 - 208). I književnik Vlado Gotovac, nacionalistički aktivista iz 1971., se posle izlaska sa robije 1976. sretao sa Krležom. Krleža je tada navodno kritikovao naivnost i neumerenost u nastupu hrvatskog nacionalizma iz 1971, govorio je da su sredstva upropastila cilj, „da je to sve bila buka s Dinarskih planina". Ali nije se slagao s metodom partijskog obračuna sa nacionalistima (Gotovac, 1990: 25-26). Pomenuta svedočenja treba imati na umu u oceni Krležinih dilema od sredine šezdesetih godina.
Ipak Krležino nekažnjeno kolebanje nije najbolji dokaz Titovog elastičnog i pragmatičnog odnosa prema intelektualcima, jer je Krleža uživao naročite povlastice kako zbog prijateljstva s Titom tako i zbog ogromnog uticaja u Hrvatskoj. Javni razlaz s njim bi bio odveć rizičan za partiju. Premda doktriniran i u drugim slučajevima se Tito čuvao isključivosti. Ima svedočanstva da je 1948. dugo ubeđivao, „kuvao” R. Čolakovića i V. Vlahovića koji su se kolebali oko otpora Staljinu. Iako u partiji nije nikada bio u liberalnoj struji Tito se pragmatički čuvao sukoba sa vodećim intelektualcima. Osećanje za konkretno i moguće mu nije slabilo. Bio je svestan krupne uloge inteligencije i značaja njene podrške partiji. Društvenointegrativni doprinos angažovanog Krleže je bio verovatno najkrupniji. Sve do polovine šezdesetih godina neutralizovao je hrvatske sumnje u Jugoslaviju. Imao je reputaciju antistaljiniste, ali ne i ratnika jer je pršenje kulturnog radnika pred tamnicama i bajonetima smatrao jalovošću i histerijom, a ne junaštvom. Iako opredeljen bio je bliži tradiconalnom nego organskom tipu intelektualca. Više je težio da partiji na vlasti nametne poštovanje kulturnih vrednosti, nego da osmisli životni stav radničke klase. U tome je izgleda i osnovni motiv njegove postojane podrške Titovoj vlasti. Premda euforično, Krležino viđenje Titove uloge nije vulgarno apologetsko. Opredeljeno je, ali neprovincijalno. Uprkos ličnim političkim nesmotrenostima Krležina gledanja na Tita su istorična i prilično realna jer je uočio modernizacijski i kosmopolitski učinak jedinstvene socijalističke države na Balkanu. Po svemu sudeći bio je to glavni razlog što je svojim imenom podupro Titov autoritet.

Organski intelektualci koji pokretu ne prilaze nego iz njega izrastaju su tešnje vezani za ciljeve pokreta, organizaciju i vođu, ali kada se odvoje, usled razočarenja lakše padaju u kritičku isključivost što psihološki nije mnogo zagonetno. Sve do sredine šezdesetih godina Dobrica Ćosić u pohvalama Titu nije mnogo zaostajao za Krležom (Mojić, 1995: 144). Ćosić je organski intelektualac izrastao iz komunističkog pokreta i u početku se upadljivo razlikovao od tradicionalnih intelektualaca (saputnika) koji se pokretu kasnije pridružuju. Ivo Andrić (1892 - 1975) je verovatno najpoznatiji tradicionalni intelektualac koji se partiji pridružio tek nakon 1945. I na razumnoj distanci podržavao njenu politiku do kraja života. Član KPJ je postao 1948. želeći da pomogne u obnovi i izgradnji zemlje „jer pisac uvek mora da bude sa svojim narodom” (Jandrić, 1977). Osećao se Jugoslovenom i u bratstvu i jedinstvu gledao oživotvorenje svojih mladalačkih snova - čovečnosti, internacionalizma i jugoslovenstva (Antonić, 1991: 290). Neke važne političke prekretnice nisu kod Andrića, kao pomenutih pisaca, izazivale kolebanja jer uz pokret nije bio dublje vezan. Andrićeva distanca bi se mogla razumeti zapažanjima Georga Zimla o strancu i neangažovanom čoveku, koji upravo zato što nije dublje upleten u neku društvenu situaciju ima više mogućnosti da je hladnije i odmerenije sagleda.
Izgleda da je reforma federacije šezdesetih godina više dovodila u nedoumice organske intelektualce koji su bili tešnje vezani za komunističku ideologiju, ali i za naciju, nego tradicionalnog intelektualca Ivu Andrića. Sužavanjem nadležnosti federacije u ekonomiji 1965. i razvlašćivanjem savezne policije i uprave zaoštrili su se međunacionalni odnosi, a otpori konzervativne struje u SKJ državnoj i ekonomskoj decentralizaciji su slomljeni smenom Rankovića 1966. godine. Tih godina doduše i Tito se kolebao. Premda je po uverenju bio centralist i nikada nije pripadao liberalnom krilu unutar SKJ teško se odlučio za reformu i politiku „čistih računa” između republika. Po svedočenju Petra Stambolića (iznetom u razgovoru sa piscem ovih redova marta 1996) u Srbiji se otpor konzervativnoj struji u tom periodu svodio na to da se Tito razdvoji od Rankovića. U suštini sukoba unutar partijskog vrha su bile različite zamisli razvoja. D. Bilandžić pominje da se Tito dve - tri godine dvoumio između konzervativne (centralističke) i liberalne struje u SKJ (Đorgović, 1990: 243). Ranković se protivio decentralizaciji, ali je Tita smatrao nezamenljivim. Čolaković navodi neka svedočanstva da je jula 1966. Ćosić pisao Titu i rekao da je iza Tita odmah Ranković, a onda drugi niko, pa tek onda neko (Antonić, 1991: 129). Bilo kako bilo Tito je podržao decentralizaciju ekonomije i države nadajući se da će ipak jedinstvenom partijom uspeti da obezbedi elastičniju integraciju sistema. Nova protivrečnost kursa je podstakla mnoga nezadovoljstva i rasprave među intelektualcima: jedni su neosetno preko nacionalnih ekonomija postajali nacionalisti, a kod drugih se šovinizam javljao kao otpor decentralizaciji. U tom periodu je dobro obavešteni R. Čolaković kod Ćosića i Krleže uočio zaokret ka nacionalizmu, a kod ostarelog Tita kolebljivost i podložnost laskanju (Antonić 1991: 304). Marta 1972. Čolaković je u svom dnevniku zapisao da je Tito bio heroj 1928, 1938, 1941 i 1948, ali 1970 /71 to nije bio jer je napravio grub kadrovski promašaj. Podlegao je laskanju nacionalista, dao zeleno svetlo Hrvatima, najpre podržao Kardeljevu osudu hrvatskog nacionalizma, pa opet popustio i tek novembra 1971. se trgao. Bili su to gafovi kolebljivog ostarelog vođe, kome je otupeo nekadašnji izvanredni politički refleks i intuicija. Kritička svest o „Titovom popuštanju” je za njegovog života postojala i kod najbližih saradnika, a ne samo kod dela disidentske inteligencije. Razočarani Čolaković je maja 1972 pisao u dnevniku: „Nema jedinstva, ima mnogo birokratskog i tehnokratskog, baza se ne oseća, čak ni aktiv ni u najkrupnijim odlukama. Nad svima senka povodljivog i ćudljivog Hazjanina koga okružuju ko zna kakvi ljudi i obaveštavaju ga na starinski način - prisluškivanjem. On se rukovodi ličnim simpatijama i antipatijama - te ovoga ne mari, te onoga treba smeniti, onoga tamo, drugoga ovamo” (Antonić, 1991: 309). Režim je transformisan u neku vrstu poliarhije institucionalizovanih regionalnih i partikularnih interesa sa nekoliko centara moći, a porastao je značaj Tita kao arbitra i faktora ravnoteže između vrhova pocepane kadrovske uprave.
U prikazanom stanju je sazrevao Ćosićev kritički odnos prema Titu, a piščev zaokret od glorifikacije ka demonizaciji Josipa Broza je dovršen krajem osamdesetih godina. Treba imati na umu da u Titovom režimu vodeću organsku inteligenciju nisu činili pojedinci čiji je jedini kapital bio obrazovanje, već i određena moć. Doduše politički sunovrat nije kao kod Staljina vodio u logor i zatvor, ali je disident ostajao obeležen. Što je moć posrnulog intelektualca bila viša to je po pravilu prigušivani otpor vrhu partije bio dublji (jačan solidarnošću užih nepartijskih oaza kao što su bile naučne jedinice, akademije nauka ili izdavačke ustanove). Provala dugo potiskivanog otpora Titu je izbila devedesetih godina kada Ćosić piše o Titu kao „svetskoj varalici, staljinisti, tiraninu i vlastoljupcu, hedonisti, okrutnom i pokvarenom demagogu, ignorantu i karijeristi” (Ćosić, 1992: 23). Iako se ne može Titu sporiti antifašizam, antistaljinizam i politika nesvrstavanja, ipak je Tito političar koji je uproprastio i ono što je dobro uradio (Ćosić, 1992: 27). Tito je inteligentni tiranin koji se naizmenično služio nasiljem i korupcijom, a njegov režim Ćosić proizvoljno kvalifikuje kao meki totalitarizam, liberalni despotizam i potrošački staljinizam. Na čelu je stajao čovek od granita, kamen - despot, sa izvanrednim političkim refleksom. Malo je ljudi koji su ga prevarili i koje je pogrešno ocenio (Nikolić, 1995: 224-228). Ćosićeva demonizacija Tita je potpuna: „Titoizam je primitivizam - istorijski, civilizacijski i politički. To je duboko arogantni provincijalizam, hrvatska malograđanština neostaljinističke birokratske i potrošačke suštine. Najgore u Titoizmu je laž” (Ćosić, 1992: 40). Ćosićeve ocene su emotivne i vrednosno obojene jednostrane kvalifikacije i osude. Razlikuju se po sadržaju i tonu od Đilasove diferencirane kritike i Krležine filozofskoistorijske apoteze. Kod duboko angažovanih intelektualaca zaokreti iz jednog ekstrema u drugi nisu usamljeni. Ćosićev obrt od komunizma ka religiji se ne može ipak tumačiti samo razočarenjem već i uvek prisutnim snažnim osećanjem. Tito je, po njemu, uzor nemorala koji je učinio legitimnim i sveopštim, pa otuda „danas moralnu obnovu srpskog naroda možemo očekivati obnovom hrišćanske religije” (Ćosić, 1992: 87). Dublja pretpostavka Ćosićevog antitioizma je konzervativno konfesionalno antijugoslovenstvo. Jugoslovenstvo je srpski mazohizam te se Srbi moraju politički otrgnuti od njega (Ćosić, 1992: 75-76). Bilo bi jednostrano tvrditi da različit odnos Krleže i Ćosića prema Titu ishodi samo iz različitog toka književnopolitičke karijere (politički pad i osvetoljubivost Ćosića i trajna Titova zaštita Krleže). Po sredi su dublja različita gledanja i obrasci istorijskog progresa i deprovincijalizacije Balkana. Za razliku od Krležine podrške jugoslovenstvu (ne uvek centralistički shvaćenom) Ćosić je ubeđen da je „Titova Jugoslavija u istoriji ovog tla najdublja i najduža moralna kriza i moralno ništavilo jugoslovenskih naroda” (Ćosić, 1992: 66). Ovde bi se moglo primetiti da postoje obične zablude i pogrešne strukture svesti, kao npr. kada se uže nacionalni interesi krajem 20. veka proglašavaju za kriterij progresa u etnički izmešanom balkanskom prostoru, što neizostavno izaziva povratni šovinizam.
Ćosićev i Krležin oprečan odnos prema jugoslovenstvu je sukob širih idejnih tradicija koje su različito odgovarale na pitanje da li je višenacionalnu državu uopšte moguće trajno graditi na prostoru izmešanih zakasnelih nacija i ruševinama viševekovnih imperija ? Mogu li se na Balkanu stvarti čiste nacionalne države i koja je cena ove alternative ? Krleža, Andrić i Đilas su bili bliži gledištu da je jugoslovenstvo stvarano na prostoru neiživelog nacionalno-državnog mišljenja krhko, ali ne i neprogresivno. Kosmopolitske ideologije i režimi su na Balkanu ubrazavali razvoj snažnom modernizacijom i laicizacijom. Određena autoritarna cena je plaćena, ali je bilans hazardnog stvaranja etnički čistih država 1991 - 1995. Bio katastrofalniji. Ćosićeva gledanja su drugačija. Uoči i u jeku građanskog rata u Jugoslaviji devedesetih godina on je osuđivao jugoslovenstvo snažeći vlastitim minulim disidentskim, aktuelnim političkim i književnim autoritetom zahuktali šovinizam. U etnički izmešanim sredinama (naročito Bosni) kritika jugoslovenstva je podsticala sukobe i stvaranje etnički čistih oblasti. Bila je to jedna, logična, ali i tragična konsekvenca Ćosićevog dugo potiskivanog antititoizma.

Slično Ćosiću, ni Đilas nije odmah po okončanju političke karijere izneo kritičku ocenu Tita. Dugo je u sebi nosio pre nego što je u razvijenom obliku izneo 1980. kada je napisao knjigu „Druženje s Titom” (Đilas, 1990). U zapažanjima o Titu rasutim u nekoliko knjiga iz devedesetih godina dopunio je izneta gledišta (Đilas, 1991, Đilas, 1994, Đorđović, 1989). Premda kritička, Đilasova gledanja su daleko od demonizacije Tita. Verovatno i stoga što su Đilasovi uzroci razlaza s partijom drugačije prirode od onih koji su uticali na Ćosića. Kao organski intelektualac izrastao iz pokreta pružio je važnu ulogu osmišljavanju komunističkih ciljeva, ali je i njegova kritika socijalizma istekla iz istih potreba. Naime, talas demokratizacije jugoslovenskog socijalizma od kraja 1949. do polovine 1953. je bio u znaku idejnog oslobađanja od nekih ključnih boljševičkih načela. Na kritici sovjetskog iskustva (birokratije i planske privrede) razvijano je samoupravljanje i tržišna ekonomija. Vrhunac liberalizacije i maksimum propusne moći partije je bio VI kongres KPJ 1952. Zahuktala antistaljinska liberalizacija se u ideologiji ogledala u poletnom antietatizmu, antibirokratizmu i slavljenju tržišta, a razmišljalo se i o odumiranju partije. Jedan deo partijskog vrha je demokratizaciju zagovarao iz uverenja (Đilas, Kardelj, Bakarić), drugi su je sprovodili kao disciplinovani partijci (Ranković), a treći su je primali sa opreznošću i rezervama (Tito). Odnos prema Sovjetskom Savezu je i u ovoj najliberalnijoj fazi jugoslovenskog socijalizma bio važna spoljnopolitička determinanta i granica demokratizacije. Tito je vešto balansirao između liberalnijeg krila unutar KPJ, koje je želelo bržu demokratizaciju, i konzervativaca koji nisu želeli zaoštravanje sa SSSR-om. Već u leto 1953. posle smrti Staljina Tito postepeno zaustavlja „borbu protiv birokratizma”, Kardelj postaje suzdržaniji, a Đilas nastavlja sa zaoštravanjem kursa. D.Bilandžić drži da je upravo Đilas svojim zaoštravanjem, kao „zvezda reforme”, jedan od krivaca što je ova zaustavljena. I nakon pada sa vlasti Đilas nastavlja sa kritikom birokratizacije socijalizma u teorijski prilično neodređenom tonu liberalnoburžoaskih teorija o totalitarizmu. U tom okviru su gotovo dve i po decenije sazrevale njegove ocene Tita pre nego ih je otvorenije izneo.
Đilasova prilično oštroumna zapažanja su izneta u publicističkom zalaganju prožetom smelim paradoksima. Bliža su teoriji od Krležinih književnofilozofskih i Ćosićevih književnoesejističkih gledišta, a pronicljivost je olakšao pogled iznutra, tj. iskustvo neposredne saradnje sa Titom. Osim toga kao i kod drugih proliberalnih zamisli i kod Đilasa su upadljivije istaknuta zapažanja o tehnologiji vlasti nego što je podrobnije razmatrana njena društvenoekonomska i modernizacijska uloga. Odsustvo iracionalnih verskih ili isključivih nacionalnih osećanja je takođe olakšalo objektivnost ocena. Premda opterećen zatvorskim iskustvom u Titovom režimu Đilas je čak priznao da je pišući o Titu osećao nekakvu spontanu naklonost prema njemu (Đorgović, 1989: 98). Uoči Titove smrti Đilas je svoje raznovrsno političko iskustvo sa šefom partije i države sažeo u zaključku: - „Tito je političar značajnih dometa i dostignuća unutar komunističkog pokreta, ali i krupnih nezaboravnih i nepopravljivih promašaja na širem demokratskom i ljudskom planu. Političar izuzetne snalažljivosti, pouzdanog instikta i neistrošene energije. Ali i ličnost okrenuta k vlasti, k ličnoj vlasti u tolikoj meri da je previđao, a u prelomnim trenucima i suzbijao pojave i tokove koji bi obogatili život, koji bi društvo i pojedince učinili otvorenijim i kreativnijim”. (Đilas, 1990: 183). Napor da se iznese nijansirani sud o Titu je kod Đilasa uočljiviji nego kod prethodno pomenutih književnika. Trudeći se da pruži odmerenu ocenu bio je kritičan prema trivijalnim antikomunističkim i šovinističkim demonizacijama Tita. Pri tome nije krio svoju osnovnu liberalnu usmerenost.
Tito je autokratski vođa i lenjinista trajno i sudbinski vezan za partiju. Partija za njega nije bila samo sredstvo revolucije i izgradnje nego emocionalno i intelektualno uporište, životni i sudbinski smisao. Bio je vezan za radničku klasu, ali je na vlasti pre svega bio predstavnik i vođa srednjeg partijskog sloja. Intelektualci su dobrodošli u partiju, ali je prema njima uvek bio oprezan i sumnjičav. Ipak im je pristupao šire i gipkije od ostalih funkcionera ne samo iz političkog pragmatizma nego i zbog nostalgije nad vlastitom neškolovanošću (Đilas, 1990: 65-66). Sa liberarnom osetljivošću za autoritarno Đilas je prilično pronicljivo prikazao Titov način rukovođenja. U vladanju je bio nenametljiv. Nije se uplitao već je gipko i inteligentno rukovodio. Nimalo intrigant, lojalan i pažljiv prema saradnicima, sve dok ne počnu „skretanja”. Umeo je da prećutkuje, nije se svetio. Ali kada bi sukob izbio oživljavalo je zlopamćenje (Đilas, 1994: 262). I hrabrost mu je bila svrsishodna. Čuvao se izbegavao rizike. Ali bi bez sumnje bio kadar da umre za svoje delo. Lako je pronicao u ljude. Za razliku od Staljina bio je skloniji u veri nego u neverovanju u ljude. Zato se u mnogima prevario. Mnogi su ga obmanuli, ali ni jedan toliko da on najzad ne bi dobio bitku (Đilas, 1994: 263). Uprkos progonima u Titovom režimu Đilas se trudio da ne bude osvetoljubiv. Podvlačio je da Tito, premda autokrata i rasipnik, nije bio svirep. Više je razloga tome. Pored nastojanja da se distancira od Staljinove prakse, raznovrsno političko iskustvo ga je naučilo da se obuzdava i deluje promišljeno. Postojano se starao o svom mestu u istoriji na taj način što se poistovećivao sa pokretom i državom, promišljeno delao i imao nedogmatski pritup životu. To staranje, uz razboritost, obuzdavalo je nagli temperament od surovosti. Među revolucionarima i komunističkim vlastodršcima koji su prošli sličan put, Đilas drži da je Tito spadao u najracionalnije i najodmerenije. Izvlačio je pouke iz sudbine Staljina i destaljinizacije, pa je spoznao „varljivost mesta u istoriji” i gubio poverenje u teror (Đilas, 1994: 262). Za razliku od Ćosića, Đilas je mišljenja da je Titova lična epikurejska okrenutost životu olakšavala dedogmatizaciju i raslojavanje partije i društva. A motivi mu nisu bili isključivo vlastodržački, već ideološki i lični. Uvek se živo starao za narod, za svakodnevicu sirotinje - ne samo zbog brige za političku situaciju nego i zbog pamćenja vlastitog siromaštva. U sebi je gledao podjednako narodnog vladara i partijskog vođu, a prvo mu je bilo važnije i trajnije (Đilas, 1994: 263).

Lišen nacionalističkih predrasuda Đilas u Titu ne gleda nastavljača austrougarskog cepanja srpstva niti hrvatskog odroda koji se prodao Srbima. Tito je bio sav u jugoslovenskoj realnosti trudeći se da odbrani i učvrsti Jugoslaviju kao nezavisnu državu (Đilas, 1990: 74). Uprkos krupnim dostignućima (kulturna, socijalna, međunacionalna) ipak su Titove tekovine ostale nedovršene i nepostojane. Glavnu unazađujuću komponentu Đilas je uočio u Titovoj trajnoj privrženosti lenjinističkoj ideologiji, autokratskoj vlasti i monopolskoj partiji. Osim toga u poplavama idolatrije kod Tita je slabila samokritičnost i osećanje konkretnog i mogućeg. Da je vođa bio manje potčinjen magiji vlasti i ideologije on bi, opirući se sovjetskom pritisku, dao značajnije i dalekosežnije rezultate. Prmda je samopregorno osećao istorijski treutak Tito je, mučno se probijajući kroz dogmu, i skučavao životne tokove, ograničavao građanske slobode i manipulisao ljudima. Ovaj Đilasov dijalektički zaključak je obzirom na njegovo liberalno opredeljenje (čiji je neizbežan sastojak antikomunizam) prilično umeren. Neopterećen nacionalnim predrasudama i partijskim interesima trudio se da prevlada tipične disidentske isključivosti pa je pred kraj života izneo relativno diferenciranu ocenu Titove uloge. Poznavajuči Tita, ali i boljševičku tehnologiju vlasti, prilično uspešno je kod Tita razdvajao uže lične, dublje ideološke i političko pragmatične motive. U Đialasovoj karakterizaciji Tita uočljive su različite tipične i netipične crte jugoslovenskog komunističkog vođe. Titovo promišljeno iskustvo i odmerenost i gipkost u upravljanju su za ovu sredinu bile vanserijske i nesvakodnevne. U tom pogledu se upadljivo razlikovao kako od minulih balkanskih vladara tako i svojih boljševičkih savremenika na vlasti. Izgleda da su pomenute osobine više uticale na vladanje nego tipične crte političara kojima se nije uvek mogao oteti niti ih u svakom trenutku nadrasti.

IV
Harizma Tita kao i svih socijalističkih vladara je svojevrsna kombinacija autoriteta službe (ideologije i partije) i ličnosti (partijskog vođe). U strukturi Titove harizme je neskriveno prevladala lična nad službenom komponentom, a spoj spontanog prihvatanja i manipulativnog nametanja Titovog autoriteta je složen i višeslojan (Vid. Kuljić, 1995: 61-74). Ne manje je složen proces kastracije Titove harizme (od prećutkivanja do demoniziranja) u bivšim jugoslovenskim republikama. Intelektualci su imali važnu ulogu u jačanju i rušenju Titovog autoriteta. Arapska poslovica da su najbolji vladari koji traže društvo mudrih ljudi, a najgori oni mudri ljudi koji traže društvo vladara samo donekle važi za Titov režim, jer je ovaj uz retke izuzetke uživao solidnu podršku inteligencije i njenih vrhunskih predstavnika. Sa Krležom se redovno družio, Ćosića je vodio na duge svetske turneje, Andrić je podržavao režim, a niz značajnih domaćih pisaca, naučnika i umetnika je iskazivao spontanu podršku Titu (MutavdžIć, 1977; Vasović, 1982). Slavni antifašistički gerilac i antistaljinski reformator socijalizma je za života bio zanimljiv i za naprednu inteligenciju van zemlje. Osim retkih izuzetaka kritičke sumnje u zemlji su se počele javljati krajem šezdesetih godina, ojačale su nakon Titove smrti, a javno iznošene tek sa uvođenjem višepartijskog sistema. Razbuđena kritika, kao ni minula apologija, nije bila istovrsna. Što je isključivost kritike ili apologije bivala izrazitija to je celina Titove aktivnosti ostajala zamagljena. U tom pogledu je Ćosić jednostraniji od Đilasa, pa i od Krleže. Njegova neistorična gledišta su primer plitke demonizacije koja je znatno ispod nivoa Đilasove diferencirane i razvijene ocene. S druge strane Krležina podrška Titu je prilično složena, izdignuta iznad pukog svečarskog veličanja i pragmatične partijske potrebe za jačanjem autoriteta vođe. U zgusnutom filozofsko-književnom obliku vođa je ocenjen iz šire istorijske celine, a sa stanovišta htenja najširih društvenih slojeva istaknuta je civilizacijska i kulturna funkcija njegove aktivnosti. Skrenuta je pažnja i na Krležina kolebanja i drugu konkretniju stranu podrške Titu uslovljenu tradicionalnim hrvatskim otporom centralističkoj jugoslovenskoj državi. Ovaj otpor je od Stjepana Radića do Franje Tuđmana primao različite oblike (autonomaške, fašističke, konfederalne i seceonističke), a u jednoj fazi nije bio lišen podrške ogromnog Krležinog autoriteta. S druge strane Ćosića su slična nacionalna osećanja lakše odvela demonizaciji Tita ne samo otuda što ga je izgleda manje od Krleže sputavalo komunističko opredeljenje i vezanost za partiju, već i zato što je na Tita gledao kao na stranca u vlastitoj viziji obnovljene samostalne srpske države. Đilas, u priličnoj meri lišen „osećajne nacionalnosti”, je mogao hladnije da ocenjuje Tita.
U celini uzev prikazani odnos stvaralačkih intelektualaca prema političkom vođi je pregnantan, tj. sažima daleko više sadržaja nego što se da zaključiti iz prikazanih gledišta. To su još ponajmanje lične mržnje i divljenja. Više je reč o razlikama u gledanju na opšta pitanja društvenog razvoja, pre svega nacionalna i klasna. Komunistička vizija jugoslovenske federacije bez jednog vodećeg naroda uglavnom nije nailazila na otpor do sredine šezdesetih godina. Sa pomenutim zaokretom kursa SKJ počinju razilaženja i među intelektualcima. Zbog sužavanja nadležnosti federacije kod Ćosića se budi kritički stav, Čolaković osuđuje Titovo kolebanje prema hrvatskim nacionalističkim zahtevima, a kod Krleže takođe slabi kritičnost prema nacionalizmu vlastite nacije. Sukobi u vrhu SKJ su podstakli razilaženje inteligencije. Ćosić se odvaja od partije, Čolakovićeva kritika Tita je u potmulom obliku ostala zabeležena u Dnevniku objavljenom nakon njegove smrti, Krleža odstupa iz javne politike, ali ne napušta Tita. Ideološko organizaciona komponenta Titove politike je takođe bila uzrok odvajanja inteligencije od režima. Titovo ustrajavanje na boljševičkom obrascu kadrovske uprave i dozirana liberalizacija odozgo su podstakli rano i usamljeno odvajanje Đilasa. Rana Đilasova proliberalna kritika prioriteta partijskog prava se samo donekle može porediti sa sličnom kasnom Ćosićevom kritikom partijskog autoritarizma, jer je ova potonja bila pretežno motivisana nacionalnim osećanjima. Izgleda da je u ovom pogledu Krleža bio manje kritičan prema boljševičkoj krutosti. Verovatno otuda što je uviđao integrativnu civilizacijsku ulogu partije i vođe u neprosvećenom balkanskom osinjaku.
Uz nacionalne i ideološke, kod intelektualaca su bili aktivni i lični motivi. Ponajmanje je zagonetan rast kritičnosti prema režimu uslovljen padom sa vlasti. Verovatno se neke isključivosti Đilasovog liberalnog antiboljševizma mogu tumačiti pomenutom okolnošću, kao i Ćosićeva osporavanja komunističkog internacionalizma od kraja šezdesetih godina. Lična boja je uočljiva i u Krležinoj aristokratskoj kritici domaće politčke kulture koja se nije doticala Tita. Neki segmenti kritike partije i vođe se mogu objašnjavati i stupnjem vezanosti intelektualca za partiju i karakterom njegovog angažmana. U tom pogledu postoji razlika između organskih intelektualaca izraslih iz revolucionarnog pokreta (Đilas, Ćosić, Čolaković), simpatizera partije (Krleža koji se formirao pre pristupa partiji), ili saputnika (Andrić) koji partiji na vlasti ne prilaze iz pragmatičnih razloga već da bi joj ojačali autoritet vlastitim imenom. Odmah se može primetiti da su prema Titu bili oštriji oni koji su u njega dublje verovali, više saborci iz rata nego pisci koji su imali manju ili veću distancu prema autoritarnoj boljševičkoj organizaciji (Krleža i Andrić).Što su veće nade bolnije je otrežnjavanje i dublje je razočarenje - poznata je psihološka okolnost koja može pomoći u razumevanju fanatizma opredeljenih intelektualaca. Obrazovanje, širina vidika, neprovincijalna uskogrudost mogu donekle ublažiti partikularnost podrške ili kritike vođe. U tom pogledu je Krležina glorifikacija Tita dublja od Ćosićeve demonizacije i uz Đilasovu diferenciranu ocenu može biti zanimljivo svedočanstvo o odnosu savremenika - intelektualaca prema najznačajnijem balkanskom vladaru 20. veka.

Dakle - covjek kojeg smo obozavali dok je bio ziv, razapinjali na krst (ili petokraku :D) nakon raspada zemlje koju je olicavao. Kakav je vas dozivljaj te osobe? Zemlja u cijem je stvaranju imao presudan uticaj, je po prvi put nakon kontraverzne odluke o prelasku Slovena na Balkan (o cemu vec imamo kontraverznu temu :)), omogucila pola vijeka nesmetanog drustvenog, ekonomskog i kulturnog prosperiteta ama bas svake nacionalne grupe koju je obuhvatala.

Tito ili suve sljive i orasi...
--------------------------------------

Otkud suve šljive u Africi?
Tito je više poklona primio nego što je dao, ali je dragim prijateljima iz Afrike rado nosio jabuke i suve šljive.

Nije Tito bio baš široke ruke. Kad se sabere sve šta je on dobijao od drugih i šta su njemu davali, preteže tas na kome su njemu namenjeni pokloni.

O tome šta je on nosio državnicima, političarima i ostaloj svetskoj eliti kad im je išao u goste moglo je da zauvek ostane samo u sećanju njegovih saradnika i memoarima, jer su bombe 1999. godine pale baš na zdanje gde se dobar deo te dokumentacije nalazio.

Moglo je, ali nije.

Na veliko zadovoljstvo kustosa, 2002. godine pronađena je uredna kartoteka o poklonima Josipa Broza stranim državnicima u periodu od 1953. godine, od osnivanja Kabineta predsednika Republike pa do Titove smrti 1980. Sve je vođeno po zemljama i ličnostima, na 4.397 kartona, spakovano u bordo kutije - raznorazni podaci o darovima za osobe iz 106 zemalja, sa ubeleženim datumom posete i opisom datih poklona.

Podaci o poklonima iz ranijeg razdoblja, od 1943. do 1953. godine, kada je funkcionisala Kancelarija maršala Jugoslavije, ne postoje zato što evidencija nije ni vođena. Iako Josip Broz od 1948. do 1952. nije napuštao zemlju, pokloni iz tog perioda, primljeni i dati, svakako bi bili interesantni za proučavanje i opisivanje.

Evo i dokaza. O Staljinovoj sablji napisan je i roman, ni nalik na istinu i činjenice, što piscu, kako sam priznaje, uostalom i nije bio cilj. Mada je ovo odlikovanje Titu bilo uručeno mnogo ranije, odmah po oslobođenju, kada su Josif i Josip bili drugovi i istomišljenici.

Momo Cvijović, kustos u Muzeju „25. maj", arheolog po specijalnosti, to uostalom najbolje zna.

"O toj sablji se ispredaju bajke. Dakle, ono što je u romanu napisano potpuna je fikcija. Kao što nisu bile tačne ni glasine da je čim se Milošević uselio u svoju rezidenciju Marko uzeo ovu dragocenost i prodao je. Mesecima smo znatiželjnim novinarima odgovarali da je ona smeštena u trezoru Spomen zbirke, ali kada je to ludilo prošlo, praveći postavku 'Beograd je slobodan', 2004. godine povodom godišnjice oslobođenja glavnog grada, odlučio sam da je iznesem pred posetioce. I šta se dogodilo? Niko je nije ni primetio", seća se Cvijović.

U galeriji na Trgu Nikole Pašića na trista kvadrata izložen je dokumentacioni materijal, fotografije oslobodilaca, podsećanje na njihove akcije. U velikoj prostoriji našla se i vitrina i u njoj jedini eksponat - Staljinova sablja. Nikoga nije zainteresovala.

Interesantno je bilo i kada su tri američka astronauta donela Titu kamenčiće s meseca, tri-četiri, kao klikerčići. Bili su u misiji „Apolo-11" u junu 1969. godine i već u oktobru su bili gosti „najvećeg sina naših naroda" u Beogradu.

Tito je njima uzvratio tabakerama, Armstrongu koji je kročio na Mesečevu površinu dao je onu tešku 146 grama, Kolinsu nešto lakšu i trećem, Koldrinu, neznatno manju od one druge. Supruge astronauta dobile su broševe sa koralima, opet sve jedan manji od drugog, kao i njihovim muževima.

Elizabeti Tejlor je svojevremeno naš predsednik poklonio lutku u narodnoj nošnji Šumadije, Širli Templ je dobila fotografiju druga Tita sa posvetom. A nekom konobaru Sensu iz „Bler hausa" dao je svoju sliku u srebrnom ramu. Koji Sens, koji „Bler haus", kojom prilikom je kelner na Tita ostavio utisak i popravio mu raspoloženje - ne zna se. Dokumentacija o poklonu je ostala - navodi za "Politiku" Momo Cvijović.

Beleženi su i darovi koje su dobijali i drugi obični ljudi poput mašinovođa, sobarica, frizera, koje je Broz sretao.

Ipak, nije Tito primao samo slike, skulpture, stare mozaike, kamenčiće, dečje umetničke pokušaje, štafete i ko zna šta još, kao što nije ni nosio takve stvarčice drugima na poklon.

Anvar el Sadat je od Tita, po ovoj dokumentaciji, dobio na dar 150 kila jabuka, sorte zlatni delišes, 50 kilograma suvih šljiva, 48 litara soka od borovnice i isto toliko soka od ribizle.

"Primetio sam da je drug Tito kad god je putovao u Afriku obavezno nosio suve šljive i nije mi bilo jasno što je to radio. Posle mnogo, mnogo godina upoznao sam počasnog konzula u Namibiji, reč po reč, i setim se da ga pitam za suve šljive. On se začudi kako ja ne znam da su šljive važile za odličan afrodizijak, na tamošnjim pijacama kilogram se plaćao 50 dolara. Tako sam konačno otkrio u čemu je štos", smeje se Momo Cvijović.
Mondo

Slojevita licnost, citao sam dosta sto su o njemu pisali i kasniji protivnici i postovaoci, bice jos pisanije. U svakom slucaju jedna od najinteresantnijih istorisjkih licnosti koju su ovi prostori izrodili.

slojevit je, ali za mene je najobičniji zločinac i ništa posebno od toga.

nebi ti tako pričao u srećna vremena :D

Ne bi smio ni pomislit :D

Iskreno, u zadnje vrijeme sam se dohvatila literature o Titu i tim vremenima koje ne pamtim, tako da pokušavam da formiram neko mišljenje..

Prije svega, ne volim diktatorske režime, a Titov je bio i to. Ne volim nedodirljive ličnosti na političkoj sceni, ma koliko oni bili bitni. Ideju komunizma i socijalne jednakosti su skupo platili mnogi, oni koji su imali više od drugih, koji su to zaradili poštenim radom, bilo im je oteto, tako da su ljudi sa fakultetima, sa poslovnim idejama i svi genijalni umovi bili primorani da napuste zemlju, jer su se ovdje cijenile zanatlije i titovi saborci u ratu (vojna lica).. itd. Mi smo to skupo platili kad je došlo vrijeme kapitalizma..
Još jedna stvar su zatvori o kojim sam počela da pišem na pdf-u istorija. Ipak najskuplje je plaćen taj san o ujedinjenju južnoslovenskih naroda. Smatram da je to bratstvo i jednistvo sa onima sa kojima smo se do juče klali bilo usiljeno i vještačko. Ili je barem to istorija pokazala.

Što se tiče dobrih strana najprije bih izdvojila nepostojanje kriminala. To je velika stvar u jednom društvu. Lopov je bio lopov, a cijenilo se poštenje.
Tu je i čuveni pasoš i putovanja. Tu je i ugled zemlje.

Za Tita je specifično što ga Srbi i mi Hrvati mrzimo.

oboje iz raznih razloga.

Iz svoje perspektive ja bi to složio ovako.

Pozitivne stvari za Hrvatsku što je napravio:

1. Iako ateistički, antikulturni i antieuropski komunistički pokret je ipak Hrvatsku spasio od obnove Kraljevine Jugoslavije gdje bi Srbi ponovo imali totalnu prevlast i pitaj Boga što bi radili Hrvatima da je Draža pobijedio i da su četnici dobili rat

2. Teritorijalno nam je vratio Istru i još neka područja na Jadranu

3. Ustav iz 1974 mu najveća pozitivna stvar koju nam je napravio, u vremenu hrvatskog proljeća maksimalno je štitio Tripala i Savku dok vrag nije odnio šalu i morao se povući

Negativne stvari:

1. Dozvolio je pokolj na Bleiburgu , gdje su stradali i oni koji su trebali i oni koji nisu . To je neoprostivo, i unatoč svemu ostalome dobrome što je napravio samo zbog ovoga on je za mene zločinac.

2. Likvidirao Andriju Hebranga

3. Osigurao srpsku hegemoniju u Jugoslavijji - vrh JNA i svi viši časnici su redom bili Srbi, srpska struja u komunističkom pokretu je bila najjača. Dokaz tome je i neslavni pokušaj Rankovića da ga sruši.

3. Iskorištavanje drugih republika na račun kosova, metohije i drugih nerazvijenih dijelova Jugoslavije. Nepravedna raspodjela saveznog novca.

4. goli otoko, udba, političke likvidacije, suđenje Stepincu itd itd.

ima još puno toga, no u cjelini gledano negativne strane su u većini.

antikulturni i antieuropski komunistički pokret
Kako mislis anti-kulturni? Zar je jedan komunisticki pokret, koji je - samo u Hrvatskoj omogucio (ne samo formalno, vec i sustinski) koncert Rolling Stones-a, pojavu novog vala... anti kulturni?
Ako je Hrvatska sada najbliza Evropi u svojoj modernoj istoriji - zar vecina institucija, drustvene elite i kultura - koji su omogucili to priblizivanje - nisu opet zaceti u komunistickoj Hrvatskoj?

1. Dozvolio je pokolj na Bleiburgu , gdje su stradali i oni koji su trebali i oni koji nisu . To je neoprostivo, i unatoč svemu ostalome dobrome što je napravio samo zbog ovoga on je za mene zločinac.
Bleiburg, Zidani most - nisu Titovo djelo, vec osvete partizanskih jedinica za ono sto su pripadnici cetnickih i ustaskih pokreta radili po zemlji za vrijeme rata.
Nemoj samo misliti da pokusavam te pokolje da opravdam, ali 1945 je po cijeloj Evropi gorio istovjetni plamen osvete. Holandija i Francuska nisu bile, na primjer, nista blaze prema svojim kolaboracionistima...

3. Osigurao srpsku hegemoniju u Jugoslavijji - vrh JNA i svi viši časnici su redom bili Srbi, srpska struja u komunističkom pokretu je bila najjača. Dokaz tome je i neslavni pokušaj Rankovića da ga sruši.
Slucaj Rankovic je jos uvijek engima, a sva svjedocenja tadasnjih aktera slikau Rankovica kao vojnika, slijepo odanog Titu. Rankovic je pao, jer je bio najjaci zastupnik centralizovane drzave, a to nije godilo narastujucim republicm elitama.
Dalje, optuzbe o hegemoniji jedne nacije na njegov racun stizu i od Srba i od HRvata - isti intezitet, ista matrica - sto meni govori da je ravnoteza ipak postojala.
Ti isto tako dobro znas - da, koliko god ne-Hrvati bili dominantni u vojsci (poslije rata, dominacija Crnogoraca i Krajisnika je bila direktna posljedica da su ove dvije oblasti bila najaktivniji u partiznaskom pokretu - naime od 18 korpusa, Crnogorci su komandovali sa 8) - u Hrvatskoj se pitao Ivan Gosnjak i Tito direktno, tj. Srbi se nisu mnogo plekali u Hrvatske stvari...

3. Iskorištavanje drugih republika na račun kosova, metohije i drugih nerazvijenih dijelova Jugoslavije. Nepravedna raspodjela saveznog novca.
S obzirom da se radilo o jednoj drzavi, potpuno je normalno da se pomazu nerazvijeniji djelovi. Iz danasnje perspektive, lako je to relativizovati.

suđenje Stepincu
Sorry, ali za sudjenje i Stepincu i Drazi Mihailovicu - je ne vidim niti jednu zamjerku partizanskom pokretu.

Komunistički pokret nije bio tako radikalan niti u jednoj zemlji kao u Jugoslaviji, nakon odlaska Stalina nadmašio je svojom brutalnošću sve druge režime.

Autoritet Tita je bio neprijeporan, i meni je teško prihvatiti da on zaista nije mogao spriječiti zločine na Bleiburgu da je to zaista želio. Ja to gledam kao koncesiju Srbima zbog zločina počinjenih u Jasenovcu, kao cijenu njihovo pristanka na Jugoslaviju. Međutim, to ga samo djelomično oslobađa krivnje. Govoriš o partizanskim jedinicima. A tko je njima zapovijedao ? Mi ne govorimo o sporadičnom zločinu, već o velikom organiziranom i kontinuiranom zločinačkom pothvau. Da Tito za to nije znao - iskreno sumnjam.

Što se tiče suđenja Stepincu - to je vječno pitanje no činjenica je da u uvjetima u kojima je Stepinac živio i radio nije se mogao efektivno suprostaviti ustašama. Mogao ih je javno osuditi i time izgubiti glavu. Ima mnogo svjedoka i samih Židova i Srba koje je Stepinac spasio, ma koliko to kome bilo neprihvatljivo. Stepinac nije počinio niti jedan zločin, i zanimljivo njemu se to ne stavlja na teret. Stavlja mu se na teret kolaboracionizam. U uvjetim u kojima je djelovao nije imao mnogo izbora, koristio je manevarski prostor koji mu je dan. Ja ne znam što je on više mogao učiniti. Znakovito je da je Jugoslavije pod neizmjernim vanjskim pritiskom morala Stepincu preinačiti kaznu i smjestiti ga u humanije uvjete. Nađi mi još jedan primjer kada se takav ustupak nekome dao ? Dakle Europa ga baš nije gledala kao ratnog zločinca. Njega se ne može uspoređivati sa Dražom jer Draža je bio na čelu jednog pokreta, koji je direktno bio usmjeren protiv partizana a bitno manje protiv ustaša. No samo suđenej i pogubljenje Mihajlovića nije bilo legalno ma što ja kao Hrvat mislio o njemu.

Nemojmo se zavaravati, jasna je činjenica tko je u rukama imao cjelokupnu vlast i tko je imao efektivnu kontrolu.

Izmjenama ustava iz čini mi se 63 godine određeno je da se sav republički novac slijeva u saveznu banku Jugoslavije iz koje je dalje raposdjeljivan dalje.

činjenica je da su Hrvatska i Slovenija bile najrazvijenije zemlje i nepravedno je da netko tvoj zarađeni novac šalje dalje. Pa nek si ga sami zarade.

Sam kažeš da je bio na snazi sukob centralista s jedne strane i uvjetno rečeno liberala s druge. A tko je bio na strani centralista - Srbija sa Kosovom. Niti jedna druga republika nije imala razloga braniti centralizam jer je najviše trpjela upravo Hrvatska , Slovenija, Makedonija i ostale.

Sama činjenica da je jedna repubila bila toliko jaka da ponese osovinu sukoba centralista / liberala govori o tome tko je imao odlučujuću ulogu. tek kada je narasla kritična masa sukob je eskalirao i riješen je izmjenama ustava 74 a prethodno amandmanima 68.

Ranković je pao jer je htio smijeniti samog Tita, čak su letke bacali s navodima "neće nas taj zagorac zajebavati"

ja bih bio nepravedan kad bi rekao da Tito nije napravio i dobre stvari za Hrvatsku, ali ima onih preko kojih se ne može prijeći.

Puno manjom represijom stvari su se mogle jednostavnije riješiti.

pa pogledaj samo činjenicu koliko je UDBA pobila Hrvata u emigraciji a koliko Srba. Broj je nesrazmjeran. Pritom ne ulazim u to tko je kriv tko nije , ako je kriv treba mu pošteno suditi a ne ubijati ljude po kratkom postupku.

Pa sve da je i najbogatija zemlja svijeta Jugoslavije bila - način vladanja, autokracija i diktatorske metode su nešto preko čega se ne može prijeći.

Cini mi se da se previse zanosimo u politicko-istorijskim analizama i pokusavamo traziti poredjenje sa idealnim, a ne sa realnim.

Dajte alternative, iz tadasnje perspektive.

alternativu se uvijek može naći ako za to postoji volja.

I ovo je idealisticka izjava.

Koja ti je bila alternativa Blajburgu i Zidanom?

misliš koja je bila alternativa da se NE POUBIJAJU ratni zarobljenici i civili ?

Pa valjda je alternativa da se pobiju ?

Ali meni ovo izgleda kao da ističeš nužnost i neizbježnost ratnog zločina.

Samo je realan! Navedi rat bez pomenute radnje, to je u biti rata , cista svinjarija...

ne mogu se složiti sa ovime.

sporadični i pojedinačni zločini se mogu objasniti logikom koju si ti naveo.

međutim kada 100 000 ljudi nestane onda se tu radi o smišljeno, planiranom i organiziranom zločinu ništa drugačijem nego što su radili bilo nacisti bilo ustaše.

misliš koja je bila alternativa da se NE POUBIJAJU ratni zarobljenici i civili ?

Pa valjda je alternativa da se pobiju ?

Ali meni ovo izgleda kao da ističeš nužnost i neizbježnost ratnog zločina.
Ne treba uopste trositi rijeci oko toga da li je ispravno napraviti ili ne napraviti zlocin. Pogotovo danas, sa distance od 60 godina.

Ono sto ja kazem je sledece: upravo zbog tih 60 godina mi nijesmo u stanju da razumijemo ni motive, ni postupke, ni alternative koje su postojale.

Sem toga, je li bilo 100 hiljada, ili 30, ili 295 ... eh, eh.

Lako se danas gadjat sa hiljadama, trebalo je u jednom krvavom vremenu zemlju sa koljena postavit na noge, a to ima cijenu koju, iz danasnje perspektive, ne mozemo da pojmimo.

Jesu li nekoliko desetina ludih osvetnika zapalili Balkan 1992?

Mislis da je gladna, bolesna i porusena zemlja imala snage da ceka hoce li hiljade krvavih ruka da se dohvate sjeciva ispod kabanica sa kojih je jos kapala vruca krv? Tacno je, mnogima je oko Blajbubrga glava otisla u jendek na pravdi Boga. Ali, u ratu se ne gleda lupom pod nokte. S' kim si - takav si. Rat je rat, u njemu glava malo kosta.

poštujem tvoj stav, ali nikako ne mogu pristati na takvu relativizaciju žrtava, ma čije one god bile i kako se god zvale.

Mason 25-og reda škotskog obreda... Čovjek zadatka, vrlo uspješan.

oko ovoga se apsolutno slažem.

Inače Dylan Doga čitam još i danas, ali i onaj mi je dobar Martin Mystery

http://www.youtube.com/watch?v=Skue0ec5Bn8&feature=related - Sivi sokole

http://www.youtube.com/watch?v=sS_DHLTBLqI&feature=related - Partizani heroji

Jezzaa..

Mnogo, mnogo toga je u titoizmu bilo negativno. Dosta se o tome i pisalo, poznato je skoro sve. Ali, bilo je i dosta dobrog, a to kao de je zaboravljeno. Zbog toga ću pominjati samo te dobre stvari.

Tito nije bio ideolog, bio je, kako se to nekad govorilo, profesionalni revolucionar. Njegovo poznavanje marksizma-lenjinizma je vulgarno, naučeno na raznim kominternovskim kursevima i ilegalnom partijskom radu. Bio je izvanredan strateg i taktičar, čovjek od akcije. Hitler je, na vrhuncu svoga ludila, svojim oficirima isticao njega kao primjer, a Čerčil je, u jeku rata, iako poznat kao državnik koji je iz dna duše mrzio komuniste, prihvatio Tita kao saveznika, odbacivši i ponizivši pritom generala Dražu Mihailovića, čija se vojska, u dobrom dijelu, okaljala kolaboracijom. Staljin se nije okomio na Tita zbog razlika u ideologiji ili doktrini, paranoični je tiranin vidio u njemu najopasnijeg suparnika u komunističkom pokretu.
Titova sposobnost se nije potvrdila samo u pretvaranju bratoubilačkog sukoba u uspješan partizanski rat: stvorio je vojsku koja je na kraju brojila 600.000 boraca pod oružjem - o takvom broju francuski, grčki ili poljski pokret otpora je mogao samo da sanja.Način na koji se odupro samom Staljinu 1948. po mnogo čemu je jedinstven: to potvrđuju tragični neuspjesi Imre Nađa u Mađarskoj i Dubčeka u Čehoslovačkoj. Gotovo u isto vrijeme, u krizi oko Trsta, Tito je uspio zadobiti podršku Zapada koja mu je omogućila da pripoji Jugoslaviji Istru i djelove hrvatskog i slovenačkog primorja. Tragičan izgon građana italijanske nacionalnosti s tog područja prošao je u Evropi gotovo bez ikakvog protivljenja. Toljatijeva harizma u italijanskom i evropskom komunizmu bila je preslaba u odnosu na Titovu. Stvaranje pokreta nesvrstanih, koji je pridonosio ravnoteži između suprotstavljenih blokova i popuštanju napetosti među državama, proslavio ga je u trećem svijetu. Balkan je, zahvaljujući njegovoj spretnosti, proživio nekoliko desetljeća u miru i relativnom blagostanju - danas je jasno koliko to nije bilo lako.
Jedan od starih srpskih članova Mlade Bosne i učesnik partizanskog rata, pokojni Vasa Čubrilović, isticao je da nikad u istoriji ni njedan srpski vožd, knjaz ili kralj nije uspio postići ono što je Titu pošlo za rukom: digao je ustanak u Srbiji, da bi, na kraju rata, trijumfalno prošao njome sa svojom vojskom od juga do sjevera, zauzimajući grad za gradom - Užice, Kragujevac, Niš, Kruševac, Smederevo - sve do Beograda u kojem su se njegovi partizani susreli s ruskom armijom i zajedno nastavili pobjedonosni pohod. Da je kojim slučajem bio Srbin porijeklom ili pravoslavac po vjeri, njegovoj slavi ne bi bilo mjere u srpskoj istoriografiji, sklonoj prećeranom veličanju svojih vojskovođa.
Zahvaljujući Titu i hrvatskim partizanima koje je poveo za sobom u borbu protiv fašizma, s obraza hrvatskog naroda skinuta je ustaška ljaga. Vratio je hrvatskoj zemlji ostrva i gradove koje je Pavelić prodao Musoliniju u zamjenu za vlast, jednu od najstrašnijih u Drugom svjetskom ratu. Bosanskim Muslimanima i Makedoncima niko prije Tita nije priznao nacionalnost, Crnogorcima je vratio državnost i praktično poništio odluku sramne Podgoričke skupštine, a kosovskim Albancima dao autonomiju kao pokušaj odbrane od narastajućeg velikosrpskog nacionalizma.
Za naše prijatelje iz Čehoslovačke, Rumunije, Bugarske, Poljske, Mađarske, Istočne Njemačke...kao i za one iz "majčice Rusije", bili smo, uvjeravali su nas sami u to, "Amerika". Država kakvu su oni sanjali.

Od polovine osamdesetih godina prošlog vijeka, socijalističko društveno uređenje omiljeni je objekat razgoropađene kritike mnogih, a posebno pripadnika tzv intelektualne elite. Među najgrlatijim, počesto se izdvajaju upravo oni koji su u tom, socijalističko-titoističkom kontekstu, uspjeli da ostvare skoro sve svoje stvaralačke i egzistencijalne snove, da od "intelektualnog pregalaštva" zarade vile ili višesobne stanove u centrima prijestonica, da se bez velikog truda, sa lakoćom, izmjeste iz svojih seoceta u metropole, postajući automatski "ugledni građani", preko noći preskačući veišedecenijski trud koji bi za takvo nešto bio potreban u nekim drugim društvenim okruženjima. Oni, međutim, socijalizam ili titoizam ne kritikuju kao totalitarnu ideologiju, što on jeste bio, koja u praksi nije uspjela da ostvari nove horizonte slobode, već ga kritikuju zbog toga što je predstavljao, na žalost ne dovoljno jaku, branu za razmahivanje gorih i retrogradnijih ideologija. Njima je smetalo, i još uvijek im smeta, upravo ono što je u socijalističkom nasljeđu bilo progresističko, što je, opet nažalost bezuspješno, pokušavalo da napravi raskid sa mitomanskom istorijom i održi kontakt sa ostatkom svijeta.
Kao što je politička elita osjetila da gubi utakmicu sa vremenom pa produkovala rat kao najbolji način da se izvrši promjena na isto, tako je i kvazi-intelektualna "elita" zazirala od drugačije "preraspodjele karata", pa je iz petnih žila podržala rat, instinktivno osjećajući da će jedino tako opstati. Na žalost, gledajući sa ove distance, potpuno su uspjeli u tome. Ti prvoborci razaranja i klanja, mislim u prvom redu na one iz Crne Gore i Srbije, još uvijek su veoma važni faktori. Još uvijek se smješkaju sa naslovnih stranica i televizijskih emisija, promijenivši samo neznatno svoju retoriku.
I, na kraju, možda kao jedno poređenje ovog i onog vremena, ne bi bilo loše napomenuti i to da je veliki broj onih koji su u Titovo vrijeme mogli doseći samo do "visina" običnih uličnih bandita, danas ugledni biznismeni, ljudi od uticaja na najvažnije državne odluke.

Radeći u Moskvi za NKVD Tito je slao drugove u smrt
Titove tajnovite godine u SSSR-u 1935.-1940. - austrijski povjesničar istraživao arhivu

Piše: Vlado Zagorac

Radeći za zloglasnu sovjetsku tajnu državnu službu (NKVD) kao pisac "karakteristika" svojih partijskih drugova, Josip Broz Tito, tada pod imenom Valter, odgovoran je za njihovu smrt, a zahvaljujući tome uspio se 1939. godine probiti na mjesto generalnog sekretara CK KPJ.

Pisane dokumente i dokaze za takvu Titovu partijsku ulogu otkrio je lani u rujnu austrijski povjesničar i psihoanalitičar Silvin Eiletz (79) u Ruskom državnom arhivu za socijalnu i političku povijest (RGASPI) i većinu tih dokumenata objavio u jučer predstavljenoj knjizi "Titove tajnovite godine u Moskvi 1935.-1940.", koju je na slovenskom jeziku objavila izdavačka kuća Mohorjeva iz Klagenfurta.

Jeljcinova zasluga

- Tu je arhivsku građu javnosti još 1991. godine otvorio Boris Jeljcin. Popisu likvidiranih treba dodati još tridesetak imena koja se nalaze na oko 300 stranica dokumenata čije ću fotokopije predati ljubljanskom Muzeju novije povijesti - objašnjava Eiletz i dodaje da se Tito najprije pobrinuo za likvidaciju najsposobnijih komunista koji su u tadašnjoj hijerarhiji bili iznad njega pa su mogli preuzeti vođenje KPJ.

Eiletz tvrdi da je većinu dokumenata u Moskvi sam otkrio, a do tada su stručnoj javnosti bivše Jugoslavije bili nepoznati.

- Ruski me kolega, povjesničar Nikita Bondarev, uvjerio da su događaji od 1935. do 1939. godine izvor svih najvažnijih događaja u kasnijem periodu Titova života - kaže Eiletz.

Josip Broz je te 1935. godine u Jugoslaviji bio na šestogodišnjoj robiji, a te je godine preko Beča otputovao u Moskvu pod izgovorom da želi posjetiti suprugu Pelagiju i sina Žarka te studirati na Lenjinovu sveučilištu.

Samo dva mjeseca nakon dolaska Josipa Broza u Moskvu uhićen je i ubrzo likvidiran jedan od najznačajnijih jugoslavenskih ljevičara Radomir Vujović, a time su zapravo započele denuncijacije, uhićenja i likvidacije najuglednijih prvaka jugoslavenske KP.

Podrobno istražujući arhivsku građu, Eiletz zaključuje da su se u vrijeme Titova boravka u Moskvi svi partijski dužnosnici međusobno optuživali, a najviše su se bojali optužbe da su "trockisti".

Što je Valter pisao

- Nitko nije točno znao što to znači, ali je svatko bio svjestan da je opasno za život dobiti takvu karakteristiku - kaže Eiletz.

Glava se gubila i za manje jasne ocjene pa Eiletz navodi kako je, podnoseći izvještaj o Đuri Cvijiću-Krešiću, 21. srpnja 1936. godine, Josip Broz Valter kazao: - Krešić je bivši član CK i sekretar Partije, jedan je od voditelja lijeve frakcije... nije se još popravio.

Sam ima jake ambicije i misli da je samo on sposoban voditi Partiju. Nije stabilan i ne može se odvojiti od buržoaskih grešaka. Mislim da je svoje frakcionaške poglede zadržao. Krešić je 7. veljače 1938. godine uhićen, optužen za trockizam te 26. travnja osuđen na smrt i strijeljan. Pozivajući se na lani otkrivene dokumente, Eiletz navodi da je, zahvaljujući "karakteristikama" Josipa Broza slična sudbina pogodila i Filipa Filipovića, Grgura Vujovića, Kamila Horvatina, Ivana Gržetića-Flajšera, Vilima Horvaja...

Na sličan su način u smrt otišli deseci i stotine jugoslavenskih komunista, tvrdi Eiletz i dodaje da je Staljin takvo postupanje Josipa Broza hvalio. "Tito je junak (ruski: molodjec), sve je pobio."
Večernji list

Evo zadnjih 15godina citam razne bljuvotine,biografije kuvara,sobarica,bastovana druga Tita.I svi imaju neku exkluzivnu pricu!Jos jedino ne procitah da je poslat sa Marsa.Bilo je svima lijepo dok je drug Stari bio ziv,pa ko god da je on bio.