Vizantijski Car Konstantin VII Porfirogenit u svom djelu >Život Vasilija I< navodi slovenske državice na Balkanu, koje su bile samostalne i imale svoje arhonte.
Komentari su dr Radoslava Rotkovića.


http://img527.imageshack.us/img527/9733/porf2454oi.jpg


Pečat Petra - arhonta Duklje iz IX ili X vijeka, nađen u Berlinu.


http://img400.imageshack.us/img400/3140/pesatarhontapetra2ev.jpg


Karta koju je izradio Češki arheolog Lubor Niederle 1910. godine,
prve slovenske državice na Balkanu.


http://img511.imageshack.us/img511/4230/kartaponiderleures33vt.jpg

Natpis na srušenoj crkvi Sv. Šimuna u Tivtu, iz 1316. godine


http://img214.imageshack.us/img214/3011/crkvasvsimunativatqd0.jpg

VOLTER O CRNOGORCIMA!


http://img206.imageshack.us/img206/8472/voltercrnogorciew3.jpg

http://img295.imageshack.us/img295/306/voltaireres2uc0.jpg

Odlomak iz knjige "Istorija o Èernoj Gori" Vladike Vasilija Petroviæa


http://www.montenet.org/history/vasilbig.jpg


Ovo vam je jedinstvena prilika da proèitate, ovaj nevjerovatni odlomak iz knjige "Istorija o Èernoj Gori", od Vladike Vasilija Petroviæa, koja je objavljena u Moskvi 1754 god.
Rekoh nevjerovatni, jer na tako malo prostora, toliko toga kazuje o nekim strahovitim dogaðanjima u Crnoj Gori od prije 300 god.


=====================

[...] Послије тога, 1711, године онај велики господар чија је успомена вјечито достојна хвале, цар Петар Први, самодржац сверуски, чувши о славним и храбрим подвизима црногорског народа, изволио им је послати своје повеље, хвалећи њихову вјерност и постојаност, подстичући у њима усрдност према хришћанској вјери да узму оружје у помоћ Његовом Величанству против варвара Турака. Овако је Велики Господар писао и другим хришћанским народима, и нико се не одважи да дигне оружје против Порте Отоманске, сем једини Црногорци, под вођством свог митрополита Данила Шћепчевића од Његуша Петровића. Он је заиста имао славне војсковође, а то су: први од Његуша његов рођен брат дук < војвода > Радуле Петровић, са својим синовцем сердаром Савом Петровићем, сердар Вук Радоњић, Вучета Радоњић, кнез Марко Богдановић, војвода и губернатор Вукота Вукашиновић, кнез Којица Николић, војвода Вук Мићуновић, кнез Станко Ковачевић, кнез Вукосав Ивановић, Вуксан Милић, кнез Петар Вучетић, војвода Никола Мартиновић, кнез Станоје Мартиновић, кнез Иван Вулетић, кнез Мартин Брајић, кнез Лука Махина, кнез Никола Побор, губернатор Никола Лазаревић, сердар Вук Мирковић, војвода Вук Раданов Паштровић, војвода Машан Бољевић, војвода Илија Дупила, кнез Никола Клисић, кнез Вук Булановић <Вулановић> кнез Михајло Ивановић, кнез Стефан Вуловић, војвода Вук Ђурашковић, кнез Вулиша Ражунатовић < Ражнатовић > , кнез Иван Љуботиња, кнез Вук Вујовић, Никола Свјетлоћа, војвода Бошко Стјепановић < Шћепановић >, Вук Радовић, кнез Пилета Радуловић, кнез Раде Гвозденовић, војвода Мијушко Пљешивчевић, војвода Јездимир Бљелопављић, војвода Ћетко Пилетић Пипер, војвода и губернатор Радоња Дрекаловић, војвода Милош Васојевић, војвода Милош Братоножић, војвода Ђон Стале Климент. Смјело и с великом вољом пођоше с оружјем у руци против Порте Отоманске и побјеђиваху варваре, због чега Порта по закључењу мира с Русијом одлучи да пошаље велику војску на Црну Гору под вођством сераскера Ахмет-паше, који са 60 хиљада турске војске нападе Црну Гору 1712. године, али је од Црногораца била потпуно разбијена. Послије ове побједе Отоманска Порта је одлучила да за своје добро од Црногораца тражи мир али они, пошто обећаше испунити високо допуштење Његовог Величанства цара Петра Великог и заповијести за то немаху, вјерност своју отказати <не> покушаше и мир непријатељима одбише. На то Отоманска Порта 1714. године посла више од 100 хиљада војске на Црну Гору, под вођством везира Думан-паше Ћупрелића <Нуман-паше Ћуприлића>. Црногорци од својих савезника Срба, турских поданика, бјеху остављени, а поред тога Турцима заједно на Црногорце пођоше у рат Херцеговци, којима Турци никад не дозвољавају да носе оружје, осим кад иду у рат против Црне Горе. Везир Ћупрелић је храбрости лукаво претпоставио превару кроз разна обећања, кад су већ Црногорци примили вијест о закључењу мира с Турцима цара Петра Великог, чија је блажена и вјечито достојна хвале успомена, тако да су били вољни склопити мир, црногорски главари повјероваше његовом <везировом> заклињању, не бјеху на опрезу да <не> иду у турски логор, и њих људи ка броју нечасном невјером затвори у тамницу. Потом са свих страна изненада ударише на Црну Гору, која није очекивала напад, пети дио земље огњу и мачу предадоше, и много народа заробише, а горе поменуте главаре објесише. Затим, 1716. године, двије босанске и херцеговачке паше, Ченгићи, с бегом Љубовићем, с другим околним пашама и силном војском, нападоше Црногорце. Уз божију пак помоћ црногорским оружјем бијаху побијеђени и побијени, а паше с бегом Љубовићем и другим старешинама, људи, заробљени, те им свима главе посјекоше. Опет, 1717. и 1718. године, ратоваху против Албаније Млечићи, нападајући градове Интивери <Бар> и Ољцин <Улцињ>, и замолише митрополита Данила Петровића за помоћ, те им он даде пет хиљада и пет стотина људи. Ови сачуваше топове и друго млетачко оружје од албанског паше, који с јаком војском нападе војску млетачку, али Црногорци Турке одбише и растјераше, што су Млечићи писмено, што и до данас постоји, посвједочили и захвалили митрополиту Данилу. А кад им није нужда, Млечићи заборављају прво <пређашње> добро које су им Црногорци учинили. Затим, 1727. године Ченгић Бећир-паша с великом војском нападе Црну Гору, али његова војска би до ногу потучена, а он се с малим бројем <војске> срећно бјежањем спасао, захваљујући брзини својих коња. Касније је погинуо од царске руске војске код Очакова. Затим, 1732. године, Топал Осман-паша, кога је султан Махомет < Мехмед > Пети поставио за беглербега чинит-девера, то јест за генералног инспектора Македоније, Албаније и Босне, по доласку у Албанију покуша да опроба срећу против народа црногорских и посла приличан број Македоњана < Македонаца >, Албанеза < Албанаца> и Бошњака на Пиперску провинцију, гдје их Пипери уз помоћ Куча све побише. Чудо се прича да су ови хришћани на почетку те битке видјели пред собом човјека на бијелом коњу, сличног великомученику Ђорђу, и он је први Турке устрашио, те сам Осман Топал-паша из тврђаве Подгорице побјеже у Албанију, а касније је погинуо у бици са Персијанцима. Опет, 1739. године, везир Ходаверди-паша Махмутбеговић са осам паша и многобројном војском удари на кућу војводе Дрекаловића, и 7 година ратоваше, послије је <турска војска> од наше војске била потучена, а старешине и 70 највиђенијих Турака, који се бјеху затворили у једној кули, живи су спаљени. Још је 1750. године турска војска, која се састојала од Бошњака и Херцеговаца, изненада ударила на границу црногорску, али је од малог броја наше војске била потучена [...]

==================


Kad je nabrajao crnogorske vojskovoðe, Vladika Vasilije Petroviæ je èesto, umjesto prezimena upotrijebljavao nazive plemena, kao što vidimo, uèestvovala su u zajednièkoj borbi vjerovatno sva crnogorska plemena.
Što je posebno interesantno, navodi da su se sa Crnogorcima zajedno borili i Malisori (Albanci) tj Klimenti.
I to prije 300 god !
Ja nešto ne vidim, da Vladika Vasilije kaže da su Srbi branili Crnu Goru, nego ih naprotiv, pominje u negativnom smislu.
Ovo nisu, naravno, prvi bojevi Crnogoraca, nego sam odabrao ovaj odlomak, jer je vrlo dramatièan i intezivan!
Da podsjetim, prvi je srpski ustanak bio 100 god kasnije.

Titulisanje Balšića


http://img527.imageshack.us/img527/9343/titbalsicares260line0nm.jpg
http://img47.imageshack.us/img47/2705/titlbalsicares2508ay.jpg


http://img103.imageshack.us/img103/9669/sirenjebalsicares2659ti.jpg

Svaka ti cast Arsenije na ovako iscrpnim podacima :!:

Akademik Božidar ŠEKULARAC:
DUKLjANSKA DRŽAVA - CRNOGORSKI ISKON I KORIJENI



Zašto ono èime bi se drugi narodi ponosili izaziva otpor u dijelu današnje Crne Gore?



Porfirogenit kaže da Hrvati, Srbi, Dukljani i ostala susjedna plemena pripadaju "Slavinima"


Crnogorska država je pod razlièitim imenima postojala više vjekova ali se o njoj malo znalo i nedovoljno zna, pogotovo za njen najstariji period - dukljanski, jer niti je bilo želje, niti školovanih ljudi koji bi napisali njenu istoriju, a ono što se o njoj zna uglavnom su uzgredno pisali drugi, onoliko koliko je istorija dukljansko-zetske države zadirala u istoriju drugih - susjednih naroda - Vizantinaca, Normana, Srba, Hrvata, Bugara, Mleèana, rimskih papa. Tek æe se posljednjih decenija XX vijeka pojaviti nekoliko djela koja bar malo nadomještaju propuštene vjekove.

Rijetki su evropski narodi, pogotovo slovenski, koji mogu dogledati do samoga dna svoje prošlosti od kada su se ukljuèili u evropski svijet, iz praistorije u civilizaciju.

Korijen crnogorskog državnog, pa i nacionalnog biæa seže u duboku prošlost koja je izbrojila više od jednog milenijuma, dok je njen hrišæanski korijen još dublji. Dukljanska arhiepiskopija spada meðu najstarije u Evropi.

Duklja ili kako je kasnije na Zapadu nazvana Kraljevstvo Slovena, nije samo civilizacijska evropska tekovina nego i južnoslovenski prikljuèak u evropski kulturni svijet.

Geopolitièki položaj dukljanske, odnosno zetsko-crnogorske države i njen specifièan istorijski razvoj stimulišu i daju joj sopstveno mjesto u regionu i slovenskom svijetu. Ta mala balkanska država, izuzimajuæi vrijeme kralja Bodina, kada je dostigla svoj vrhunac moæi bivala je ugrožena od mnogih neprijatelja koji su je željeli posjedovati kao važno strategijsko podruèje. Pojedini susjedi su u tome i uspijevali, zauzimajuæi joj pojedine oblasti, ili uništavajuæi i cijelu državu.

Dugo vremena po doseljavanju na Balkanu, slovenska plemena su bila pod vrhovnom vlašæu Vizantije. Èak i u doba stvaranja svojih država nijedna srednjovjekovna slovenska država nije uspjela da objedini sve Slovene na Balkanu u jednu državu, iako je takvih pokušaja bilo. Kod Grka i Rimljana, naziv Sloven proteže se do X vijeka kao Slavinija, Sclavenia, Sclavonia. Konstantin Porfirogenit kaže da Hrvati, Srbi, Dukljani i ostala susjedna plemena pripadaju "Slavinima". Sliènu terminologiju nalazimo i kod drugih onovremenih istorièara. Rimska imena provincija polako su ustupila mjesto novoj geografskoj nomenklaturi, izuzimajuæi Dalmaciju - Gornju i Donju.

Upravo na prostoru Gornje Dalmacije prostirala se teritorija Dukljanske države, nekadašnje Prevalitane.

Pod pojmom Duklja najèešæe se podrazumijeva stari grad na sastavcima rijeke Zete i Moraèe kraj Podgorice. Ovaj grad je više vjekova bio prijestonica Dukljanske države dok ga nijesu razorili razni neprijatelji tako da njegove razvaline i danas leže nedovoljno istražene, iako su tu, na dohvat ruke.

Ime Duklja se najèešæe izvodi od imena rimskog municipija Doclea u oblicima Dioclea, Dioclia, slovenski Dioklitija. Srednjovjekovni oblik Dioklija povezuje se sa imenom cara Dioklecijana koji je po majci porijeklom iz grada Duklje. Ovo ime nalazimo još u IV vijeku kod latinskog pisca Victora Aureliusa, da bi od VII vijeka kod grèkih pisaca bilo sve èešæe. Ipak, tek se Konstantin Porfirogenit nešto preciznije definisati ime, teritoriju i narod u srednjovjekovnoj Duklji, nazivajuæi je zemljom Dioklejom, a njene stanovnike Dioklitanima.

Ime Duklja za dukljansku državu susrijeæe se sve do XVI vijeka kada se posljednji put pominje u djelima èuvenog crnogorskog štampara Božidara Vukoviæa Podgorièanina.

Kada je Porfirogenit pisao svoju istoriju oko 950. godine nije ni slutio da æe to dugi biti osnovni izvor za taj period dukljanske države koju opisuje nezavisno od srpske i hrvatske kao susjeda. Pored njih on upisuje i oblasti Travunije, Zahumljana i Neretljana, na koje se oslanjala Dukljanska Kraljevina, a koja je poèinjala od draèkog kaštela na jugu. On kaže da Duklja "leži prema kaštelima Draèa, tj. do Lješa, Ulcinja i Bara i ide do Kotora, a planinskim stranama se granièi sa Srbijom". Dakle, prema ovom i drugim izvorima iz onoga vremena mogu se približno odrediti granice dukljanske države iako su one u raznim vremenima bile razlièite, što je ponekad zavisilo i od moæi susjeda. Pored veæ pomenutih granica na primorju, u unutrašnjosti su to bili planinski vijenci izmeðu izvora rijeke Zete i Pive, limski kraj i visoke planine na istoènoj strani Skadarskog jezera.

U vrijeme pojedinih kraljeva iz dinastije Vojislavljeviæa teritorija Duklje se prostirala do ušæa Neretve i na istoku do Bugarske.


Dok su Crnogorci velikodušno æutali, drugi su se utrkivali da prisvoje dukljansko-zetsku istoriju


Dukljanski vladari nakon njenog osamostaljenja od Vizantije u grèkim, latinskim i domaæim pisanim spomenicima u poèetku se titulišu arhontima - kneževima. Prvi poznati knez Duklje je arhont Petar. Slijedi sveti knez (a možda i kralj) Vladimir, takoðe po Dukljaninu, knez Vojislav i knez Gojislav.

Najznaèajnija liènost u Duklji u XI vijeku bio je svakako Vojislav koji se spominje u izvorima kao èovjek koji se prvi pobunio protiv vizantijske dominacije što je i dovelo do definitivnog osamostaljenja Duklje, poslije bitke kod Bara 1042. godine. U nekim izvorima se pominje kralj Radoslav koji je vladao prije Bodina.

Poslije kralja i cara Bodina na dukljansko-zetski prijesto dolazi Jakvinta, a zatim se reðaju vladari loze Vojislavljeviæa - Dobroslav, Koèapar, Vladimir IV, kralj Ðorðe, Grubiša, Gradihna, knez Radoslav II i konaèno knjeginja Desislava 1189. godine, koja je morala napustiti zemlju pred naletima Nemanjiæa. Sudbina malih država i naroda da trpe hegemoniju veæih i snažnijih naroda, na žalost, nije mimoišla ni Duklju, prvu crnogorsku državu, pa je u jednom periodu bila pod dominacijom susjeda Hrvatske i Raške, a sve zajedno pod uticajem velikog susjeda Vizantije sa kojom su bile više u neprijateljstvu nego u dobrim odnosima.

Još za vrijeme kneza Radoslava u Duklji (Zeti) je
postojala raška stranka koju pisac Barskog rodoslova naziva “zlom i od davina neprijateljskom”, a koja je dovela na vlasti u Zeti Desu, sina (ili brata) raškog župana Uroša II a vlast kneza Radoslava je svedena na primorski pojas sa gradovima Skadrom i Kotorom.

Poslije “velikog meteža” na Balkanu u drugoj polovini XII vijeka i velikih uspjeha raškog župana Stefana Nemanje njegova se ofanziva prenosi na Duklju i Dalmaciju. U tim osvajanjima, prema rijeèima Nemanjinog sina Stefana Prvovjenèanog, Nemanja osvoji “otèestvo i roždenije svoje istovuju djedinu svoju”, nekad naseljenu Grcima u kojoj su bili sazidali gradove Danj, Sardonik, Drivast, Skadar, Svaè, Ulcinj i “slavni grad” Bar, koje ovaj poruši a ostavi Kotor, koji je utvrdio i podigao svoj dvor u njemu.

U toj ofanzivi i osvajanjima Nemanji se pridružio posljednji zahumski vladar knez Mihajilo. Od toga vremena, odnosno od poèetka XIII vijeka u Zeti se stvara nova tradicija, tradicija Nemanjiæa. Meðutim, sporedne grane Nemanjiæa loze nosile su i dalje mnoge tradicije o dukljanskoj dinastiji. Vukan je 1197. godine bio kralj Duklje, Dalmacije, Travunije i Toplice. Kraljevsku titulu od njega je naslijedio i njegov sin Ðorðe èije je ime takoðe preuzeto iz dukljanske tradicije. I drugi Nemanjiæi kasnije se pozivaju na dukljansku tradiciju i kraljevsku titulu. Stefan Prvovjenèani tako i formalno prisvaja sve dukljanske teritorije èime se završava jedan važni dio crnogorske istorije dukljanskog perioda.

Poražavajuæe djeluje èinjenica da ta država dukljanskih Slovena iz X - XII vijeka, za svoje vrijeme prilièno moæna, sa svojom dinastijom i desetak vladara (kneževa i kraljeva), koja kasnije nastavlja da živi pod drugim imenom, kao Zeta, odnosno Crna Gora, biva toliko zanemarena i zaboravljena. Dok su Crnogorci velikodušno æutali drugi su se utrkivali da dukljansko-zetsku istoriju inkorporiraju u svoj korpus u èemu se nažalost u izvjesnoj mjeri i uspjeli. To su najèešæe bile: srpska, hrvatska, grèka, bosanska i dijelom albanska istoriografija, pri èemu su prve dvije imale više uspjeha od drugih.

Tome je svakako doprinijela èinjenica da Crna Gora pored toga što nije imala svojih kadrova za pitanje istorije, nije dugo imala ni organizovane službe za èuvanje i izuèavanje istorijske graðe o sebi, tako da je njeno kulturno blago nestajalo bez traga, uništavano ili postojalo svojina drugih naroda. Primjera je bezbroj. Ako je igrom sluèaja nešto i saèuvano ti stari dokumenti i drugi izvori èesto su proglašavani falsifikatima. Istini za volju, bilo je i falsifikata, ali onih koji su imali zadati cilj i Crnoj Gori nanosili štetu. Zar nije, u najmanju ruku èudno da prvi crnogorski istorijski spis - Ljetopis Popa Dukljanina mnogi prisvajaju kao svoj ili proglašavaju nepouzdanim izvorom, a ti isti u svojim istorijama se pozivaju i poèinju upravo od njega u dokazivanju svojih tvrdnji. Uzmemo li dukljanske povelje iz perioda Vojislavljeviæa, pa i Nemanjiæa - mljetske, lukrumske, vranjinske, i kotorske, kažu sve falsifikat do falsifikata.

Zaista, što je mnogo, mnogo je! Na sreæu, posljednjih godina izrastaju crnogorski kadrovi koji ispravljaju te nepravde naèinjene crnogorskoj istoriji, pa razumije se i narodu i Crnoj Gori, iako je nataloženi skoro cementirani mulj teško oèistiti.

Veliku teškoæu predstavlja i èinjenica da su na Balkanu pojedine teritorije i po više puta mijenjale državnu pripadnost, a samim tim i kulturno-istorijski spomenici koji su se nalazili na njima, pa ih je teško pripisati, po porijeklu, odreðenom narodu i odreðenoj nacionalnoj istoriji. Naravno, ovdje ne ulaze spomenici koji su odigrali aktivnu ulogu u nacionalnoj istoriji odreðenog naroda, èime se iskljuèuju svaka dilema.


U Crnoj Gori nalazimo sintezu i simbiozu izmeðu vizantijskog, latinskog i slovenskog u umjetnosti


Još od vremena doseljavanja na bivše rimske provincije Dalmaciju i Duklju (nekada zvanu Prevalis), slovenska plemena približno jednako su bila udaljena od hrišæanskih centara, tako da svoj put prema pokrštavanju dukljanski Sloveni nalaze u kulturnom bogatstvu Konstantinopolja i Rima. Težeæi ka nezavisnosti zemlje koju su naselili, sve vrijeme vješto laviraju izmeðu ovih centara. Otuda, od srednjovjekovlja do danas u Crnoj Gori nalazimo sintezu i simbiozu izmeðu vizantijskog, latinskog i slovenskog u umjetnosti, graditeljstvu, književno-bogoslužbenom jeziku, religiji i literaturi.

Još od vremena kada je car Teodosije Veliki podijelio Rimsko carstvo na Istoèno i Zapadno, preko dukljanske zemlje su se prelamale mnoge važne granice. To je teritorija preko koje su se vjekovima dodirivali i ukrštali katolicizam i pravoslavlje, a kasnije i islam. Ovdje su ostavili svoje tragove razni narod - Iliri, Kelti, Traèani, Vizantinci, Franci, Ugri, Mleèani, Osmanlije, Huni, Avari, Goti, Ostrogoti, Vizigoti, Kumani, te mnogi drugi znani i neznani narodi. Naravno, to smatramo kvalitetom više u našoj istoriji.

U crnogorskoj se istoriji smjenjuju periodi uspona i padova, od perioda moæne samostalne države u Bodinovo doba do statusa oblasti ili udione kneževine u državama koje su joj nametale svoj suverenite. U srednjem vijeku, u vrijeme dinastije Vojislavljeviæa, dukljanska država je u pojedinim periodima bila toliko moæna da je i susjedima nametala svoju vlast, a njeni gradovi na Primorju kao Draè, Skadar, Ulcinj, Bar i Kotor doživljavaju buran razvoj tako da se ubrajaju èak i u najveæe trgovaèke centre na Jadranu.

O istoriji dukljanske države i njenih susjeda - Raške, Hrvatske, Bugarske, Zahumlja... najslikovitije i najpodrobnije prièa dukljanski prezviter, nadamo se da je to konaèno utvrðeno, Grgur Barski u svom ljetopisu, istorijskom spisu iz sredine XII vijeka, jednom od najstarijih pisanih spomenika kod južnih Slovena, o kome smo veæ prethodno nešto rekli. Iako se ne može zanemariti èinjenica da tzv. Pop Dukljanin koristi legendarni i fikcijski materijal o ratovima Slovena, pokrštavanju, zatim Panonsku legendu, Legendu o Sv. Vladimiru i sl. on daje mnoštvo važnih istorijskih podataka, od kojih su svakako najvažniji oni o dukljanskim kneževima i kraljevima prve crnogorske dinastije Vojislavljeviæa iz XI i XII vijeka. Ovo tim prije što za ovaj period imamo jako malo autentiène saèuvane dokumentarne grað e, a ono malo u vatikanskom i mletaèkom arhivu još uvijek nije dovoljno prouèeno.

Vjerujemo da æe zapoèeti projekat na ediciji Monumenta Montenegrina biti doveden do kraja i stanje, nadajmo se, znaèajno promijeniti.

Ljetopisac kroz cijeli spis istièe hrišæansku pobožnost slovenskog stanovništva u dukljanskoj državi, smještajuæi je u istorijski, politikološki i književni kontekst.
Dukljanske prezviter za svoju istoriju koristi oficijelni jezik Zapadne crkve (iako ima i drugih mišljenja) jer shodno kontekstu hrišæanskog teocentrizma kroz srednjovjekovlje, naroèito starije, južnoslovenski teolozi i filozofi gravitiraju ka latinskom jeziku. Meðutim, i pored latiniteta ljetopisac (i slovenski crkveni krugovi) se ne odrièe slovenstva, slovenske samobitnosti u hrišæanskom kosmopolitizmu veæ ga predstavlja kao sastavni dio nove civilizacije, potvrðujuæi to isticanjem slovenske superiornosti pri pobjedama u mnogim bitkama. Na te temelje se naslanja i djelo svete braæe Kirila i Metodija, glagoljaškog i æirilsko bogosluženje i slovenska pismenost.

Želimo naglasiti još jednu èinjenicu: Crna Gora ima izuzetno kulturno, državno i etnièko nasljeðe, dio kojeg je uvršten i u svjetsku kulturnu baštinu. Nažalost, još uvijek nedovoljno izuèeno, pa ne znamo da li zbog nedostatka kadrova i sredstava ili možda zbog toga što ne znamo da li da se njime ponosimo ili da ga velikodušno prepustimo drugima koji ga znaju cijeniti? Imamo li pravo pred istorijom, pred Bogom i ljudima, pred buduæim generacijama Crnogoraca da se odrièemo Dukljanske dražve, temelja crnogorske prošlosti? To bi znaèilo da se odrièemo svoje izvornosti.

Možemo li zamisliti šta bi znaèilo za Francusku da se odrekne svojih Lujeva, Srbiju svojih Nemanjiæa, Rusiju svojih Romanovih...

Svaku kulturu, svaku istoriju, pa i crnogorsku je neophodno pruèavati, pratiti izmeðu mitskog i realnog, preko nacionalnog, u vremenu i prostoru. Kako je problem mitskog i realnog kulturnoistorijski opseg veoma složen, to se može konstatovati da je on u Crnoj Gori još uvijek slabo prouèen. Posebno ako se ima u vidu da je granica izmeðu mitskog i realnog promjenljiva i ima širi kontekst od državnih granica.

I na kraju da zakljuèim: Crnogorci imaju svoj identitet, svoju istoriju, milenijumsku državnu tradiciju, svoju kulturu i svoje ime. Valorizacijom svojih vrijednosti - istorijskih, kulturnih, nacionalnih, na nauènim istinama zasnovanim, ne samo što æemo najbolje pomoæi sebi i drugima, nego je to naša velika moralna i svaka druga obaveza.



(Kraj)

Mislim da sam na jednostavan nacin prikazao tu nasu daleku proslost.

Jesi li ti neki istoricar, jer vidim da imas dosta materijala?

Crnogorska istorija mi je hobi.

Dukljanski / Zetski kralj Mihailo Vojislavljeviæ



Mihailo Vojislavljeviæ dobio je kraljevske naznake u pismu Pape Grgura VII 9. januara 1078. godine,
ðe ga Papa naziva >Kraljem Slovena (Sclavorum Regi)<
Evo i pisma.

http://img354.imageshack.us/img354/5864/pismopapemihailuvojislavljevic1.jpg
http://img354.imageshack.us/img354/1765/pismopapemihailuvojislavljevic.jpg



Dukljanski/Zetski Kralj Mihailo Vojislavljeviæ je ostavio zadužbinu-crkvu u gradiæu Stonu koja postoji dan danas.
Ta zadužbina je bila u sastavu dubrovaèke Republike i tako je preživjela Nemanjiæe koji su pouništavali sve dukljanske-Vojislavljeviæa tragove kulture, manastire, crkve, nadgrobne spomenike, sve Vojislavljeviæa do èega su mogli doprijeti.
Ova crkva-zadužbina kralja Mihaila je preživjela jer je bila van dometa Nemanjiæa, preživio je i >Ljetopis Popa Dukljanina< jer je rukopis pronaðen u Zadru, dakle van dometa Nemanjiæa.
Preživjela su naravno i dokumenta o Vojislavljeviæima i Dukljanima iz inostranih arhiva: Carigradskih, vatikanskih, venecijanskih, dubrovaèkih...
Nemanjiæi su uništavajuci sve dukljansko, pokušali da zatru identitet jednog naroda, što im ipak nije uspjelo.


http://img395.imageshack.us/img395/4928/zaduzbinamihailavojislavljevic.jpg



Evo i dukljanskog / zetskog kralja Mihaila Vojislavljeviæa, na fresci u svojoj crkvi-zadužbini u Stonu.

http://img385.imageshack.us/img385/1418/zetskikraljmihailovojislavljev.jpg


Viðeli smo da je prva država predaka Crnogoraca, naših direktnih predaka, bila kraljevina 1077. godine.
A kako se u danasnje vrijeme falsifikuje i prekraja istorija?
I što su prave èinjenice i fakta ?
Da vidimo!
Neki pokušavaju da Duklju i Dukljanske Slovene proglase za Srbe,
a èak i ogroman broj srpskih istorièara ne posmatra istoriju Duklje kao istoriju Srba !

Postavlja se logièno pitanje.

Prvi kralj Duklje bio je Mihailo Vojislavljevic 1077 god.
Prvi srpski kralj bio je Stefan PRVOVENÈANI 1217 god, dakle 140 god kasnije.
Stefan PRVOVENÈANI je takodje dobio od rimskog Pape kraljevske naznake, ali 1217. godine, 140 godina poslije dukljanskog/zetskog kralja Mihaila Vojislavljevica.
Naziv PRVOVENÈANI jasno oznacava - prvi ovjencani, tj prvi krunisani tj prvi srpski kralj !
Prvi ovjenèani / okrunjeni Srbin ! Prvi kralj kod Srba !
Naziv PRVOVENÈANI su mu dali sami Srbi, prije mnogo vjekova nijesu mu taj naziv dali ni Jevrem, ni Milo, ni Vatikan, ni Kominterna !
Prema tome, jasno je da prvi kralj Srba, nije bio Dukljanin !
Da su Dukljani bili Srbi, prvi kralj kod Srba bi bio Mihailo Vojislavljeviæ!
Ali nijesu bili Srbi jer je prvi kralj Srba - Stefan PRVOVENÈANI!
Sve je èisto i jasno.

Eee, prije toliko vjekova Nemanjiæi i Srbi, su za svog prvog kralja proglasili Stefana PRVOVENÈANOG,
a u dananje vrijeme neki velikosrpski falsifikatori istorije proglasavaju Dukljane za Srbe !

Dva dokumenta iz kojih se vidi da Srba nije bilo u Zeti / Crnoj Gori





Navešæu sada dva dokumenta iz doba Balšiæa i Crnojeviæa, to jest citate iz dva dokumenta, koji ne ostavljaju nikakvu nedoumicu oko toga jesu li ili nijesu Srbi živjeli u tadašnjoj Zeti / Crnoj Gori.


__________________

Citiraæu dio iz knjige Dr Radoslava Rotkoviæa: "Kratka ilustrovana istorija crnogorskog naroda", dio koji se odnosi na period poslije raspada Nemanjiæke države, taènije na vladavinu Balšiæa u Zeti.
=============

A na Danju je bila carina za one koji >>minuju u Srblje<<, kako se vidi iz povelje Balše II Dubrovèanima, pisane u Tuzima 1385. god.
=============

________________________________________

Sada æemo pogledati citat iz edicije "Istorija srpskog naroda" koju su napisali:
Dimitrije Bogdanoviæ, Rade Mihaljèiæ, Sima Æirkoviæ, Jovanka Kaliæ, Desanka Kovaèeviæ-Kojiæ, Miloš Blagojeviæ, Gordana Babiæ-Ðorðeviæ, Vojislav J. Ðuriæ, Momèilo Spremiæ, Ivan Božiæ, Miroslav Pantiæ, Pavle Iviæ.
Citat æu prikazati iz druge knjige iz edicije, knjiga se zove:
"Doba borbi za oèuvanje države (1371- 1537)".
Knjiga je izdata 1994. godine u izdanju SKZ u Beogradu.

Dakle knjigu je potpisala gomila srpskih doktora istorijskih nauka !
==========

Poèetkom XV vijeka, veliki broj ratnika mogli su da pokrenu i Bjelopavliæi koji su se smjestili u dolini Zete. Zajedno sa Ozriniæima, Maznicama i Malonšiæima >>s vojskom<< su napali 1411. godine dubrovaèke trgovce koji su se vraæali >>iz Srbalja<< i oduzeli im srebro, konje i oružje, pa èak i odjeæu i obuæu.
==========

Evo ga taj dokument o kome govore srpski istoricari.
Skenirano Iz knjige Dr Radoslava Rotkoviæa "Kratka ilustrovana istorija crnogorskog naroda"

http://img135.imageshack.us/img135/8231/minujuusrblje5by.jpg
http://img301.imageshack.us/img301/4553/minujuusrblje12je.jpg
________


To su dva dokumenta, a vjerovatno ih ima još, koji ne ostavljaju nikakvu nedoumicu koji jasno kazuju ðe su živjeli Srbi.
Naravno, Srbi su živjeli u oblasti današnje uže Srbije, na Kosovu i Makedoniji (odakle su se kasnije pomjerili na sjever) !

VIDIMO JASNO, U ZETI NIJESU ŽIVJELI SRBI!

Vladika Vasilije Petroviæ Njegoš, pismo grofu Šuvalovu!

http://www.montenet.org/history/vasilbig.jpg

Evo, èisto i jasno vidimo iz ovog pisma starog 250 godina,
da je srpska "istoriografska" nauka izmislila i lagala,
kako ne postoje narodi -
Crnogorci, Makedonci, Bošnjaci...
Vladika Vasilije ih nabraja u istom redu sa Srbima.


http://www.montenegrina.net/images/istorija/pismo_suvalovu_od_vladike_vasilija.jpg

Ovo je tekst iz "Pobjede" o cuvenom generalu Ficroju Meklejnu koji je posluzio kao uzor za lik Džems Bond-a !
Da vidimo što je rekao Ficroj Meklejn za Crnogorce !


----------------------


"Pobjeda", 23. 05. 2004. Društvo



R. Muèalica:
Ledi Veronika Meklejn, supruga èuvenog generala Ficroja Meklejna, posjetila Crnu Goru



http://img300.imageshack.us/img300/2957/200pxfitzmaclean8uv.jpg Sir Fitzroy Hew Royle MacLean


Velika i slavna Crna Gora o kojoj su pisali Gete, Puškin, Tenison i mnogi drugi, na neki naèin otišla je u maglu i zaborav, i sada je krajnje vrijeme da se udruženim snagama uèini sve kako bi joj se vratila stara slava


Snažan utisak velikog prijatelja


Ledi Veronika Meklejn, supruga èuvenog generala Ficroja Meklejna, boravila je ovih dana u Crnoj Gori na poziv Saveza boraca, èime je, izmeðu ostalog obilježen i 9. maj, Dan kraja rata. Ledi Meklejn je ovom prilikom podsjetila na dolazak ovog Èerèilovog generala iz Škotske, prije 60 godina, u Titov štab (za vrijeme Drugog svjetskog rata) i poèetak njegove životne veze sa Jugoslavijom. Utiske koje je ledi Meklejn ponijela iz Crne Gore prenio nam je gospodin Bato Tomaševiæ, naš istaknuti zemljak koji veæ dugo živi u Londonu, inaèe, veliki prijatelj veoma poznate i uticajne porodice Ficroja Meklejna, veæ pola vijeka.
- Sada, 60 godina kasnije, Ficroja više nema, a ledi Veronika putuje po svijetu, pa se na poziv SUBNOR-a nije dvoumila, i pozvala me da joj budem u pratnji. Tokom ove posjete ledi Veroniku primio je i predsjednik Crne Gore, Filip Vujanoviæ, te ministar inostranih poslova Dragiša Burzan i mnoge druge znaèajne liènosti. Evocirajuæi uspomene, ona je govorila o tome koliko je njen suprug volio i poštovao Crnu Goru, i kako je tu ljubav i naklonost prenio na nju i njihovu djecu, kaže Tomaševiæ, osvræuæi se na liènost Ficroja Meklejna.
- Bio je Èerèilov prijatelj i èovjek kojeg je Èerèil sa samo 36 godina unaprijedio u brigadnog generala, i uputio u Jugoslaviju da bude u Vrhovnom štabu i izvještava o tome ko se u Jugoslaviji bori protiv neprijatelja. Moram podsjetiti da je Èerèil bio veliki i doživotni antikomunista i rojalista, što je i prirodno, jer je bio visokog aristokratskog porijekla, pa su samim tim i njegove simpatije bile na strani jugoslovenske kraljevske vlade koja je izbjegla u London i bila tamo za vrijeme rata. Meðutim, britanska tajna služba došla je do zakljuèka da se u Jugoslaviji protiv fašista bori neko drugi i to mnogo bolje i znaèajnije nego što su to, po njihovom mišljenju, radili èetnici. Dolaskom Ficroja Meklejna, koji je do kraja rata bio u štabu sa Titom, trebalo je da budu praæena sva kretanja i bitke, kako bi se uvjerili da borbu vode partizani. Nakon 60 godina neki ljudi pokušavaju da prekroje istoriju (ne samo kod nas veæ i u inostranstvu) napadajuæi Èerèila i Meklejna da su poèinili istorijsku grešku time što su priznali partizane umjesto èetnika.
Ledi Veronika je prilikom ove posjete istakla da se sada vrlo dobro zna da partizani nijesu preuvelièavali svoj znaèaj u borbi protiv Njemaca, zato što su njemaèke arhive poslije više od 30 godina otvorene, pa istorièari konaèno imaju uvid u izvještavanje njemaèkih oficira koji su bili u Jugoslaviji. Osim toga, ona je podsjetila da su tokom rata Englezi otkrili tajnu njemaèku šifru kojom su mogli da prate i dešifruju njihove poruke svojim vojnim jedinicama, tako da nije sluèajno Èerèil odluèio da pomogne partizanima. Taj proces je dugo trajao i Èerèil se opredijelio tek onda kada su mu oficiri Intelidžent servisa (njihove tajne službe) i mnogi drugi pokazatelji dokazali da se u Jugoslaviji ne vodi graðanski rat, veæ rat partizana protiv Njemaca. Tada je poslao Meklejna u Jugoslaviju i odluèio da pomaže partizane (vojno, ekonomski, medicinski) a da uskrati pomoæ koja je do tada odlazila èetnicima, napominje Tomaševiæ, dodajuæi da ledi Veronika boravi u Crnoj Gori po drugi put, te da je ovih dana obišla neke krajeve koje nije ranije posjetila. Provela je dan u Kotoru, bila gost don Branka Sbutege, posjetila katedralu Svetog Tripuna, te Gospu od Škrpjela, zatim Perast koji je apsolutno opèinio. Boravila je i na Cetinju, gdje je, izmeðu ostalog, posjetila i Dvor kralja Nikole.
- Prilièno dugo smo razgovarali sa Anðom Kapièiæ, direktorom Muzeja kralja Nikole, kako bi smo na najbolji naèin uspjeli da povežemo ovaj muzej sa odgovarajuæim institucijama u Velikoj Britaniji, koje moraju biti zainteresovane za crnogorsko kulturno nasljeðe, koje je za ledi Veroniku bilo pravo otkriæe. Njeni utisci su nevjerovatni, istièe Tomaševiæ. Stalno je prièala o tome kako Crnu Goru malo poznaju i kako, prije svega, crnogorski narod treba da ima slobodu da se demokratski opredijeli kako æe da živi. Drugim rijeèima, unaprijed je podržala sve ono što crnogorski narod odluèi. Takoðe, njeno mišljenje je da je Crna Gora u posljednjih petnaestak godina donekle zaboravljena, te da treba obnoviti njene veze sa svijetom i pozivati sve ljude od znaèaja da pomognu. U tom kontekstu ona je pomenula da æe i svojim prijateljima, meðu kojima je lord Karington, reæi da doðu i vide ljepote Crne Gore, a ne, kako je omaškom objavljeno, da æe se u britanskom Parlamentu založiti da narod Crne Gore izabere svoj put u buduænost. Podsjeæam, ona ima 84 godine i nije èlan Parlamenta, pa tamo može uæi kao i svaki obièan posjetilac, naglasio je Tomaševiæ.
- Slažem se sa ledi Veronikom da je velika i slavna Crna Gora o kojoj su pisali Gete, Puškin, Tenison i mnogi drugi, na neki naèin otišla u maglu i zaborav, i da je sada krajnje vrijeme da se udruženim snagama uèini sve, kako bi joj se vratila stara slava, ocijenio je Tomaševiæ, napominjuæi da je ledi Veronika Meklejn nedavno objavila djelo pod nazivom „Ne zaboravimo prošlost” u kojem je veliki broj strana posveæen Ficrojevom boravku u Jugoslaviji za vrijeme (i poslije) rata...


Emotivna veza sa Crnom Gorom


- Ficroj Meklejn je napisao i mnoge knjige na razne teme, a meðu njima i nekoliko djela o Titu. Posljednja knjiga o jugoslovenskom lideru, „Ilustrovana biografija predsjednika Tita”, objavljena je godinu dana poslije Titove smrti, pa je tim povodom braèni par Meklejn (zajedno sa mnom) došao u Crnu Goru, gdje je bio izuzetno lijepo primljen. Tada je Ficroj podsjetio da je Tito tokom rata odredio grupu Crnogoraca da ga štite i brane. Sjeæam se da je u Podgorici Ficroj izjavio nešto što na najbolji naèin potvrðuje njegovu jaku emotivnu vezu sa Crnom Gorom: „Ako bih se ikada ponovo rodio, pored Škotske, želio bih da živim i u Crnoj Gori, i da me najtežim trenucima života brane Crnogorci”, rijeèi su slavnog generala Meklejna.



-------

Knjaz Danilo Petroviæ Njegoš, pismo londonskom listu the Times


http://img50.imageshack.us/img50/9885/knjazdanilores4787eu.jpg


THE TIMES
London, utorak, 30. septembra 1856


U sred kriticnih okolnosti, i u prisustvu projekcija i razmatranja koje proisticu od stranih Sila, crnogorski narod sacuvao je svoje mirno držanje bez opterecivanja evropskih dvorova opisom bolne situacije u kojoj se nalazi vjekovima.

466 godina crnogorski narod odbija da se podredi bilo cijoj moci ili da prizna vlast bilo kojeg gospodara; naprotiv, on se otima za nezavisnost s oružjem u ruci, i radosno je prolio svoju krv po oltaru slobode. Cetiri i po vijeka crnogorski narod trpio je neprestanu borbu s Turskom imperijom, nekada najmocnijom u Evropi, pred kojom su drhtale sve države Evrope.

Krv njenih junaka pala je na svaki kamen njenih visokih planina, i Crna Gora je sacuvala svoju dragocjenu slobodu. Politika velikih Sila bila bi jako pogrešna kada one ne bi uzele u obzir žrtve koje je njen narod podnio u ime Hrišcanstva – taj narod koji se, izmedju Srpskog kraljevstva, Vizantijskog carstva, kraljevstava Bugarske, Bosne i Epira, koji su svi podlegli napadima Turaka, ponosno branio medju svojim bezvodnim planinama, i koji je znao kako da sacuva, uprkos svom siromaštvu i oskudici, najsvetiji posjed koji jedna nacija može da ima – svoju nezavisnost.

Evropske Sile slabo ili jedva da uopšte i znaju za ovaj narod iz planina. Kraljevi se nisu brinuli da nezavisnost ove nacije bude priznata i da ona ude u veliku porodicu evropskih država. Jedan od uzroka ove indiferentnosti – koji je bio nerazdvojan u hijerarhijskoj organizaciji Vlade – bio je kasnije uklonjen obnovom starog sistema. Ne dobijajuci ni zaštitu ni podršku od Hrišcanskih Snaga, a trebalo bi da one poboljšaju svoj stav iz zahvalnosti za zasluge koje je ucinio za Hrišcanstvo, crnogorski narod vidio je sebe ogranicenog na uzak prostor, i prinudenog da se bori za vracanje svojih starih granica.

Dok god Crna Gora bude ostala zatvorena u svoje sadašnje granice, njena sudbina bice ista kao što ju je pretrpjela u proteklih pet vjekova – to jest, neprekidna i krvava borba da povrati svoje prijašnje posjede.
Crna Gora se ne odrice teritorija koje je posjedovala u vec tako dalekom periodu, vec zahtijeva da joj se vrati zemlja za koju se borila u najkriticnijim vremenima, sa istim žarom kao i za svoju nezavisnost.

Što se tice njegove nezavisnosti, crnogorski narod ne misli da ona može biti dovedena u pitanje. Svo vrijeme on je imao pravo da ratuje ili sklapa mir s Turskom, i cesto je koristio to pravo.

U vrijeme ratova koje su hrišcanski narodi vodili protiv islama, evropske vlade tražile su pomoc od Crnogoraca, a ovi su uvijek žurili da odgovore na poziv, kao što pamti istorija Austrije i drevne Mletacke republike. Francuzi i Englezi tek su 1806. i 1814.god.
djelimicno upoznali Crnogorce, kada su se, zavedeni na pogrešan put, na tudi podsticaj, ovi posljednji našli izmedu dvije vatre. U tom periodu Crnogorci su još uvijek imali Grahovo, Župu, Banjane, Pivu, Drobnjake, Kruševicu, Zubacke Uble, Vasojevice, kao i rijeke Taru i Lim, i upravo te teritorije su i danas poprište svih njihovih borbi s Turcima.

Po cijenu svoje krvi Crnogorci su osvojili citavu kotorsku obalu, koja im je pripadala do 1814.godine, do dana kada je Car Aleksandar I pozvao Mitropoliju i crnogorski narod da ustupe kotorsku obalu Austriji, kojoj ju je Becki Kongres upravo bio dodijelio. Crnogorci su se pokorili odluci evropskih Sila, povukli se u svoje planine, i prepustili obalu Austriji. Bila je krupna nepravda to što su nas potpuno odvojili od mora i nisu nam ostavili nijednu luku.

Bez slobode trgovine za državu Crnu Goru nema ni napretka ni unutrašnjeg razvoja, i nikakve osnove koja je dobra za stvaranje regularne politicke organizacije i pogodnih veza sa susjednim narodima. Crnogorci dugo osjecaju potrebu za posjedovanjem slobodne luke. Pocetkom XVIII vijeka Vladika Danilo nastojao je da u sastav crnogorske teritorije povrati oblast Bara – pokušaj zbog koga su proliveni potoci krvi.

Oslanjajuci se na razloge koje sam upravo objasnio, uvjeren sam da ce velike evropske Sile željeti da zaštite slabe od jakih, da ce željeti da garantuju Crnogorcima integritet njihove teritorije, da ce im garantovati ono što može da sacuva njihovu nacionalnost i njihova prava nepovrijedenima.

Evropske Sile su odredile da Rusija treba da ustupi Turskoj petinu Besarabije, koju je osvojila prije 80 godina po cijenu svoje krvi. Fortiari, Sile ce moci da zahtijevaju da odredeni dio Otomanske teritorije bude pripojen Crnoj Gori, jer je ova potonja zemlja izložena daleko ozbiljnijim opasnostima nego što je Turska bila od strane Rusije.

Zahtjevi Crne Gore su potvrdeni u sljedecim tackama:
Diplomatsko priznanje njene nezavisnosti.
Proširenje njenih granica prema Hercegovini i Albaniji.
Definitivno preciziranje njene granice prema Turskoj, kao što je slucaj sa austrijskom granicom.
Pripajanje dijela Bara Knjaževini.

Vaša Ekscelencija ce se iz ove izjave uvjeriti o situaciji i poslovima ove nacije, i sumnjam da je Vaša ekscelencija nece uzeti u obzir i preporuciti pažnji Njegovog Velicanstva, cija nam hrišcanska milost i osjecaj za pravdu daju nadu da se nismo uzalud pozvali na njegovo ljubazno
Dobrocinstvo.

DANILO P. NJEGOŠ,
Knjaz Crne Gore i Brda,
Cetinje, maja 1856

http://www.montenegro-canada.com/i//tn_MONTENEGRO_-_The_Times_I_30.09.1856.JPG

http://www.montenegro-canada.com/i//tn_MONTENEGRO_-_The_Times_II_30.09.1856.JPG

http://www.montenegro-canada.com/i//tn_MONTENEGRO_-_The_Times_III_30.09.1856.JPG


http://www.montenegro-canada.com/articles/...98396/33984.htm (http://www.montenegro-canada.com/articles/article/1998396/33984.htm)

USTAV SVETOGA SINODA U KNJAŽEVINI CRNOJ GORI,
U KOME JE JASNO PISALO DA JE PRAVOSLAVNA MITROPOLIJA CRNOGORSKA AUTOKEFALNA

http://img166.imageshack.us/img166/687/ustavsvetogasinoda16ri.jpg

http://img166.imageshack.us/img166/6337/tekstizustavasvetogsinoda17eo.jpg

Zapis kako su Vilusi ušli u zbor crnogorski






И од сада да су Црногорци увек


Да се зна и да је веровано како ја, владика Сава, митрополит цетињски и господин војевода Вукадин Вукотић, и сердар Сава Петровић, и сердар Станиша Радоњић, и прочи кнезови, и все обштество сената черногорскаго примамо дака Сладојевића со свема вилусама, и со свем племеном Риђанима, да су у збор черногорски, и посад да су Черногорци увлек, да буду за Черногорце понијети зло или добро, како и други Черногорци. Сије бис ва лета 1748, априла 28.


Beograd. Narodna biblioteka, inv. br. 1148 (Knjiga baština vladike crnogorskog Save Petroviæa, XVIII v.). Matiæ 514 (1148), 216. Uništeno 1941. godine. ZIN V 7906.

----------------------------------------------------

I od sada da su Crnogorci uvijek


Da se zna i da se vjeruje, kako, ja, vladika Sava, mitropolit cetinjski i gospodin vojvoda Vukadin Vukotiæ, i serdar Sava Petroviæ, i serdar Staniša Radonjiæ, i ostali kneževi, i cjelokupan crnogorski Senat primamo Daka Sladojeviæa sa svim vilusima, i sa cijelim plemenom Riðanima da su u zbor crnogorski. I od sada da su Crnogorci uvijek, da budi spremni za Crnogorce ponijeti zlo ili dobro, kao i drugi Crnogorci.
Ovo bi ljeta 1748, 28. aprila.





------

Okupatorova naredba od 23. oktobra 1918. godine


http://img207.imageshack.us/img207/7113/okupatorovanaredba3ut.jpg

..


И сви беху странци у туђини



Слава Богу иже ва Тројици изволившему начети и савршити, и преблагословенеј деви Богородици поспешавствовшеј част. Амин. Саписа се си месчник от сатворенија света ва лет(о) 7159, а от рож(даства) Христова 1651, индиктион 3, круг слнцу 19, а луни 15, темелион 18, злат(о число) 18, епах(та) 2, саврши се месеца јунија 23, при храму светије и јединосуштније Тројице, ва месте зовоме Врхобрезниц(а), близ места Плевљ у Херцеговини, трудом и настојањем Теофила јермонаха, сина Јаковова, а писави многогрешни Гаврил велм(и) (?) Писа се си месечник ва лето третије царства султан Мухамедова, тогда правешту србским престолом патријарху кир Гаврилу, и при митрополите захлмискому (!) кир Василији Иоановићу, нашеје же обитељи јеже храм јес(т) светије и јединосуштније Тројице, игумену Ананији, јермонаху. Мољу же ви, отци свети и братије вазљубљенаја, и коленом касају се, старцем јако отцем, савазрастним јако братијам, јуношам же јако чедом, погрешенаја вашим остроумијем исправљајте, нас же се о сем усрдно трудивших се благословите, јако да и обоји улучим некогда реченоје: "Благословештеј те, благословени". И сами же весте, не писа ангел, на ум мутан и унил, а и извод беше лош и сметен. Најпаче же беда велика и насилије належаше нашеј земљи, мне мнит се не беше мањши озлобљеније тогда роду христијанскому нежели дрвњему Исраиљу ва Египте при фараоне јегда здаше гради тврдије Пита и Рамасно Јон.
Тогда Али-паша Ченгић владаше херцеговском епарх(и)јом. Сабрав ка себе воји от цасуду, от Илирика и Арванити и Климати и Травуњани и Диоклитијани и Захлмјани и Далмати и Хрвати, и исплн беху воји поља и удолија, и гори, и хлми. Си свирепеаху Христово стадо јако лавове неукротими или пардоси љути, или змије летајуштије поглтити васе верније. Домове плењаху се, именија расхиштаху се, васак вазраст и чловек и ва страсе и тузе беше, и верни и неверни иже имеаху именија остављајуште села и доми, бегаху ва иније гради и васи и странопришалци беху ва туждих. Мне мнит се зазрети ми имате сија пишушту, обаче же обретају и древније повестописце пишуштих делајемаја на земљи, добрими добраја, и злими злаја. Тогда монастири великије беди и нужде подимаху, не цењаху хиљадими аспри, него по три и по четири хиљаде грошев от монастира вазимаху. Мољу же ви не зазрите ми: време понуждајет ме много тужити и глаголати, по Јеремији же реку, кто даст глве мојеј воду, очима мојима слзи, и васплачју даштере Сионови. На что проче, о васех сих благодарим Бога, јему же слава ва веки. Амин.
Тогда сазида Али-паша град на Колашиновићу.


-------------------------------------------------------------------------------------


I svi bjehu stranci u tuðini


Slava Bogu u Trojici koji je izvolio poèeti završiti (ovu knjigu) i preblagoslovenoj djevi Bogorodici, koja je potpomogla èast. Amin.
Prepisa se ovaj Mjeseènik od stvaranja svijeta ljeta 7159, a od roðenja Hristova 1651 (greškom: 7651!), indikt 3, krug sunca 19, a lune 15, temelija 18, zlatan broj 10, epahta 2. Svrši se mjeseca juna 23, u hramu Svete i jedinosušne Trojice, u mjestu zvanom Vrhobreznica, blizu mjesta Pljevalja, u Hercegovini, trudom i nastojanjem Teofila, jeromonaha, sina Jakovova, a pisa mnogogrješni Gavril, veoma... Pisa se ovaj Mjeseènik u godini treæoj carovanja sultana Mehmeda. Tada je na prijestolu srpske patrijaršije bio kir Gavrilo. I (pisa se) pri mitropolitu zahumskom kir Vasiliju Jovanoviæu i igumanu naše obitelji, hrama Svete i jedinosušne Trojice, Ananiju, jeromonahu.
A vas, oci sveti i bratijo vazljubljena, molim, priklanjajuæi koljenima, starce kao oèeve, odrasle kao braæu, mlade kao djecu, pogrešno ispravljajte vašim oštrioumljem, a nas koji smo se o ovome usrdno trudili, blagoslovite da zajedno zadobijemo (ono što je) nekada reèeno: "Oni koji blagosiljaju biæe blagosloveni..." A sami znate da ne pisa anðeo veæ um mutan i malaksao, a i izvod bješe loš i zbrkan. A naroèito bješe velika bijeda, i nasilje pritiskaše našu zemlju. Èini mi se ne bješe manje patnje hrišæanskom rodu, nego drevnom Izrailju, u Egiptu, za vrijeme faraona, kada padoše utvrðeni gradovi Pita i Ramasno Jon.
Tada hercegovaèkom eparhijom vladaše Ali-paša Èengiæ. Sakupivši vojsku po cijelom Iliriku, Arnaute, Klimente, Travunjane, Diokliæane, Zahumljane, Dalmatince i Hrvate, prekri polja i doline, brda i planine. Svi svirepahu Hristovo stado. Kao neukrotivi lavovi, i ljuti risovi, i leteæi zmajevi, (hoæahu) proždrati sve vjernike. Kuæe se pljaèkahu, imanja se razgrabljivahu, i malo i veliko bješe na velikoj muci i u tuzi. Vjerni i nevjerni koji imaðahu imanja, ostavljahu sela i kuæe, bježahu u tuðe gradove, i svi bjehu stranci u tuðini. Èini mi se, da æete mi zamjeriti što ovo pišem, ali nalazio sam i drevne ljetopisce koji su pisali o dogaðajima koji su se zbili na zemlji, (da o) dobrim djelima (pišu) dobro, a o rðavim rðavo. Tada su manastiri podnosili veliku bijedu i nasilje. Uzimahu od manastira, ne (jednu) hiljadu aspri, nego po tri-èetiri hiljade groša. Molim vas, ne korite me. Vrijeme me goni da mnogo tužim i govorim, da kao Jeremija reèem: "Ko da glavi mojoj vodu, i oèima mojim suze, da oplaèem kæeri Sionove. I što još da (kažem)? Za sve ovo zahvaljujem Bogu. Neka mu je slava u vjekove (vjekova). Amin.



Dubrovnik, privatno vlasništvo, rukopis. ZIN I 1466, 1467 i 1468.

Teodor Prodrom spominje Dukljane


http://img147.imageshack.us/img147/456/teodorprodrom4tl.jpg

Petar II Petroviæ Njegoš umro je, kao što je poznato, od sušice.
Njegovu je smrt lijepo opisao pop - Vuk Popoviæ-Rišnjanin, u jednom pismu Vuku Karadžiæu, pisanom neposredno poslije vladièine smrti, u Kotoru 10./22. novembra 1851.
Ovdje je to pismo onako kako je odštampano u „Vukovoj prepisci” (državno izdanje, knjiga VII - strana 109-112).



Vuk Popoviæ Rišnjanin opisuje Njegoševu smrt u pismu Vuku Karadžiæu



"Mili i mnogopoštovani Imenjaèe i Prijatelju! -
Muèno mi je žalosne glasove javljati, ali šta se ne može sakriti nije fajde ni kriti. Umrije nam vrli i divni vladika Crnogorski baš na ustavke Luèina dnevi u 10 sati izjutra. Na nekolika dana prije, teška ga je muka u prsima spopala bila, i kašljuæi veliku je krv ispljuvao.
- Po ovome mislili su mnogi da æe mu bit na bolje, i on isti èesto im govoraše: „Ne bojte se neæu vam još umrijet”.
U oèi Luèina dnevi bješe navalio da ide u Kotor, ali mu ne dade Pero i Ðorðe. I on ih poène zaklinjati da ga nose ako æe i na nosila. Tada i oni za povoljit mu opreme sve za put, i tek da s njim krenu u podne, ali puèe tako zlo vrijeme da se nije moglo iziæ iz kuæe.
Na Luèin dan osvane teško-muèan, pa sazove brata i senatore, i sa stolice stane im govoriti ovako:

„Mila braæo moja! Evo sam vam baš došao na ždrijelo vjeènog doma! I viðu da æu umrijet, i teško žalim e æu vas ostavit e æah još sad biti dvije godine živjet, i viðet æaste kako æah proslavit Crnu Goru, ali volja Božja ne dade! Ja sam vam sveðer prièao i kaživao kuð sam išao i što sam vidio što sam radio i što sam stekao. Ja sam sve ovo èinio za dobro i poštenje naše, i koliko sam mogao, svuðe sam vi naredio, i napravio, da ve neæe bit stid. A sadah! Braæo poslušajte me što æu vi najposlije reæi: Zaklinjem ve Bogom i Svetim Gospoðom držte Pera za gospodara, i slušajte Ðorða. Zeko neka sjede na moju stolicu, te bude za toga. Vi živite u dogovoru i u ljubavi bratskoj, pa æe tako i svi ostali Crnogorci. Ne gonite Brðane, niti ih puštite krvnicima Turcima. Ne nasræite na æesarevu zemlju ni na æesareva èoveka.
- Od kokoške do glave, ko ukrade ili nasilice uèini u æesarevu zemlju nek se mušketa. Èuvajte se od zlijeh Turaka, i šnjima gledite da u miru budete, a ne puštite bogme niko da vas tare.
Držte se Rusije, i slušajte cara Rusiskoga, i biæe vam svako dobro.
On æe vam onu pomoæ i u naprijed davat, ako vam je uzbasta uzderžat.
Uèinio sam tri testamenta: jedan je u Beèu, drugi u Peterzburgu, a treæi kod konsula u Dubrovniku, i ovoga pošto umrem proèitajte narodu. U Beèu su 100.000 f. u Peterzburgu 100.000, a kod Pera 58.000, koje sam saèuvao za potrebe naše, i vi ih ne tièite bez nevolje domaæe i èuda.
Još vi preporuèujem i amanet predajem kad umrem kopajte me na Lovæen kod nove crkve.”

- Pošto ovo izgovori stišaju se svi, ali serdar Ðuraškoviæ zapita:
„A da Gospodaru kad ne bi narod šæeo Zeka na mjesto tvoje šta æemo onda?”
- „Bogme serdaru, tada neka narod izbira drugoga”, odgovori mu vladika.
Pri ovome razgovoru prispije mu i starac otac s Njeguša i nazove:
„Dobar veèer Gospodaru! Zla mi veèer”.
Vladika mu odgovori:
„Dobro došao Tomo! I milo mi je da si došao, nijesi me nikad na put spravljao, a sad oæeš”.
Zatim se raziðu u plaè, i odmah pišu ðeneralu kako je na samrti, i ðeneral sjutri dan pošlje mu protomediga, ali ga ne zastane živa. Sjutri dan osvane još u težoj muki, ali ga bistra pamet nije nikad izdavala, i zato se mirno ispovijedi i prièesti, pa najposlje s razširenim rukama ove rijeèi izgovori:
„Bože i Sveta Troice pomozi mi!
Bože i Sveta Gospoðo predajem ti na amanet sirotnu Crnu Goru!
Sveti Arhanðele Mihaile primi moju grješnu dušu"!
I odmah prostre se na stramac svoga strica Svetog Petra i ispušti duh!”
Obuèen je bio u najljepšoj odeždi što mu je ruska carica poklonila bila, i tako u divnom arhijerejskom odjelu nakiæen, pruæen prosve crkve u odru, s otvorenim oèima i zasukatim brcima izgledao je kažu kao živ, i mirisao kao ruža ili kao Svet! Ðorðe je nad njim strangušao, i na naruèja ponijeli su ga. S ovijem je njeke useljene o sebi u narodu misli protivne, dobro uništio i izgladio. Žalostna njegova mater nije ga zatekla živa, i kad je èula blizu manastira jauk i kukanje, rekne:
„Nije mi umroo ne! On je meni živ!”
A kad ga ugleda mrtva povièe:
„Kako mi te Bog ukrasio, mimo ikog slavo moja! ah lele! Falaj da je Bogu!”
Pa se obrne put sina Pera i rekne mu:
„Nemoj mi se Pero ti zaklati, neka gleda majka tebe, nek se sestre s bratom kunu, da nijesu bezbratnice!”
Iz Brda došlo je bilo do 400 ljudi, i preko polja Cetinskog jednogrlice kukali su:
„Kuku nama kruno naša! Lele nama za vijeka! Naš je svijet poginuo! Sunce nam je potamjelo! Krila su nam salomjena!” Ovako ga je svak tužio kao da je svakom iz srca bio. Pleme Erakoviæa sve se ošišalo, sve je u crno zamotano, - i izvan plemena vidim ovuda mnoge izgrebene i koža da im visi niz obraze. Oni svi i ovde po gradu i na pazaru jauèu i narièu:
„Ah žalosti bež lijeka! Lele nama bez èobana! Mnogo li se nam ukide! i umali i ukrati! Poginu ni vid oèinji!” i.t.d.
Oni svi vele: „da je Svet, i da je živ, a Svet po zemlji išao, i kad su ga ljubili poznali su ga po ruci mekoj kao pamuk da je Svet.”
U neðelju veèer, treæi dan po smrti ukopali su ga na Cetinje u crkvi u grob Svetog Petra u onoj lijepoj odeždi. Tako je ktio Pero i Ðorðe. Na pogrebu bilo je preko 100 sveštenika, i do 4000 duša. Svakome su popu dali po cekin, prostom èoveku po cvanciku, za ruèak i veèeru; glavarima po dvije, a Primorcu po tri. Glavare iz svakog plemena priustave da èuju tastamenat, i pošto se proèita, prvi je Ðorðe poljubio Pera u ruku, èestitajuæi mu novo gospodarstvo, a za tim svi ostali redom. I s ovijem dade Ðorðe svemu narodu lijepi izgled. Tastamenat je bio po volji svakome, samo jedna odluka vladièina: da dobit na 100.000 f. što su u Beèu, ima se davati ocu materi i dvjema udatim sestrama, dok su živi, ne bi mnogijem mila, govoreæi:
„Ono nije njegovo nego naše”, kao i za Zeka što je rekao: da bude namjesto njega, ne bi im po æudi, i rekoše:
„Neæemo Zeka božja ti vjera, e nema se šta viðeti pred kraljevima”.
Što nijesu ga saranili na Lovæen, kako što je preporuèio, svijesno su promislili: da ne bi poèem tamo u pustinji, po nagovoru krvnika glavu mu kagoð posjekao i ponio, ili ko od èobana naši ili njihovi, s njega ono odjelo svukao; ali su ugovorili: da poslje treæe godine kosti mu prenesu tamo, i kuæu ograde da u njoj stoje ljudi.
- Dakle sva je prilika da æemo i na Lovæenu imati do nekoliko godina i manastir i sveca!...
Èujem da je ostalo od vladike u rukopisu nekoliko u komadiæe umotvorni njegovi djela.
Dosta se siromah trudio, i sa svom ljubavi podnosio jada i èemera, a na svoje zdravlje slabo je pazio, i zato može se reæi, da je prije reda i vremena skonèao svoju lijepu mladost!
Laka mu zemljica bila! i vjeèna pamet!"



-----------

Samo naprijed Arsenije!
Evo morala sam da te pohvalim kao najboljeg forumasa do sad.
Uskoro planiramo da uradimo promociju foruma kako bi sto vise ljudi ucestvovalo.

Pozdrav i ...
nastavi sa interesatnim postovima

Samo naprijed Arsenije!
Evo morala sam da te pohvalim kao najboljeg forumasa do sad.
Uskoro planiramo da uradimo promociju foruma kako bi sto vise ljudi ucestvovalo.

Pozdrav i ...
nastavi sa interesatnim postovima

Hvala ti.
Pa nije da forum nije posjecen.
Ljudi dolaze, citaju...

Nićifor Vrijenij opisuje njegovu borbu protiv Dukljana i Hrvata



Zapis Nićifora Vrijenija koji je živio u Draču, dakle u susjedstvu države Duklje. Dukljanin je etnonim naravno, etnicitet.
Izvorni tekst je markiran.
Komentari su Dr Radoslava Rotkovića


http://img71.imageshack.us/img71/4084/dukljanaihrvatagc1.jpg
http://img230.imageshack.us/img230/2817/dukljanaihrvata1hs2.jpg

Nićifor Vrijenij: "Dukljani i Hrvati zlostavljaše Ilirik"



Zapis Nićifora Vrijenija koji je živio u Draču, dakle u susjedstvu države Duklje.
Dukljanin je etnonim naravno, etnicitet.
Izvorni tekst je markiran.
Komentari su Dr Radoslava Rotkovića

http://img230.imageshack.us/img230/5137/ilirikzlostavljahupl6.jpg
http://img144.imageshack.us/img144/9365/ilirikzlostavljahu1lm6.jpg



...

Kralj Konstantin Bodin, Anali Barija o njegovoj ženidbi


Komentar je dr Radoslava Rotkoviæa




http://img474.imageshack.us/img474/1383/analibarijatp5.jpg
http://img122.imageshack.us/img122/6053/analibarija1hs2.jpg

Krstaši prolaze kroz zemlju kralja Bodina, kralj Bodin ih doèekuje u Skadru, godine 1096.


Izvorni tekst je MARKIRAN.
Komentari su Dr Radoslava Rotkoviæa


http://img230.imageshack.us/img230/5622/krstasidolazeuskadarnj3.jpg
http://img65.imageshack.us/img65/2487/krstasidolazeuskadar1xy7.jpg
http://img156.imageshack.us/img156/8635/krstasidolazeuskadar2qw6.jpg
http://img156.imageshack.us/img156/9659/krstasidolazeuskadar3vj3.jpg

Predstaviæu jedan izvanredan dokument to jest proglas mitropolita Save i Vasilija i zbora crnogorskog od 29 X 1756 koji je upuæen Hercegovcima - turskoj raji, prije pohoda Turaka na Crnu Goru, koji je ubrzo uslijedio, a završen je porazom turskih snaga na Predišu, a Njegoš je baš tu bitku opjevao u stihovima, "Èevo ravno gnijezdo junaèko..."
Što je najzanimljivije, Crnogorci se ni u jednom momentu ne obraæaju Hercegovcima kao Srbima, veæ ih iskljuèivo nazivaju hrišæanima ?!
Ovo je još jedan, izvanredan dokaz, da je Crnogorcima pojam Srbin bio nepoznat i da je taj pojam importovan u Crnu Goru, i da je kasnije krenuto sa posrbljavanjem Crnogoraca !



SVIJETLIM I PLEMENITIM GOSPODARIMA, KNEŽEVIMA I GLAVARIMA I SVIMA UOPŠTE LJUBAZNI POZDRAV OD NAS VLADIKE SAVE I VLADIKE VASILIJA, SERDARA I VOJVODA I KNEZOVA I SVE BRAÆE CRNOGORACA


"Evo vidite kako se podiže na nas turska sila i velika vojska od Bosne i Arbanije. Ako im Bog dopušti oni misle nas poharati i porobiti, a ukoliko bi se naša glava slomila, crkve i manastiri razorili, znate dobro, da ne biste ni vi hrišæani, koji ste u turskom carstvu, imali pogleda pred carevima i kraljevima hrišæanskim, veæ bi potpuno poginuli i nizašto ostali pod turskim jarmom.
Ali za Boga i za èasni krst i za svoju pravoslavnu vjeru ustanite s vašom snagom i oštrom sabljom u našu pomoæ, svoje braæe hrišæana, protiv ove napasti i vojske turske, koja na nas ide bez ikakve naše zaðevice. Niti smo im grada zauzeli, ni zemlju poharali, no sve rade da istrijebe naše hrišæansko ime. Zato braæo naša i naše hrišæanske uzdanice, molimo vas i zaklinjemo Bogom živim i presvetom Bogorodicom i èasnim krstom i vjerom hrišæanskom nemojte, braæo, Turcima tajno dati, ni oružje uzeti protiv svoje vjere i nas naše braæe.
Ukolko nam vi, braæo, pomognete i Bog dade, te Turèina razbijemo s vašom pomoæi, obeæavamo i dajemo tvrdu vjeru božiju, darivaæemo vaš zbor. Èuvajte, braæo, ovu našu knjigu (pismo), prevariti vas neæemo, samo da Turèina s vašom pomoæi razbijemo, ako Bog dade, aspre æe vam gotove biti u ruke, a suviše biæete pohvaljeni pred svim gospodarima hrišæanskim. Molimo vas da odgovorite na našu prešu, da znamo, hoæemo li se u vas pouzdati.
Bog vas veselio i u junaèkom zdravlju podržao !"

PISANO NA CETINJU NA ZBORU CRNOGORSKOM, 29 OKTOBRA 1756 GODINE




Kao što vidimo, iz ovog sjajnog dokumenta, Crnogorci ni u jednom momentu ne zovu Hercegovce Srbima, nego ih zovu hrišæanima, što nama izgleda danas nevjerovatno! Ovaj dokument još jednom potvrðuje èinjenicu, da je srpstvo kasnije, ubaèeno u Crnu Goru!

Borba Vizantijaca sa Normanima kod Draèa, i držanje Bodina


Izvorni tekst je MARKIRAN.
Komentari su Dr Radoslava Rotkoviæa

http://img233.imageshack.us/img233/1761/borbasanormanimajf5.jpg

Dukljanski kralj Bodin i Dalmati napadaju vizantijske oblasti


Izvorni tekst je MARKIRAN.
Komentari su Dr Radoslava Rotkoviæa


http://img206.imageshack.us/img206/5590/bodinnapadavizantijskeoblastiip2.jpg
http://img206.imageshack.us/img206/7947/bodinnapadavizantijskeoblasti1es2.jpg

Pavel - Pavle Rovinski i Simo Matavulj o pojmu Srbin u Crnoj Gori


Evo što kažu Srbin Simo Matavulj i Rus Pavle Rovinski o pojmu Srbin,
èuveni Rus Pavle Rovinski, koji je 30 godina boravio u Crnoj Gori!


http://img204.imageshack.us/img204/9164/rovinski10na.jpg

http://img490.imageshack.us/img490/8036/pavlerovinski1wy.jpg



---------

http://img79.imageshack.us/img79/8283/bodinuznemiravanormanevg3.jpg

http://img209.imageshack.us/img209/9199/monomahatbodinmihailofv9.jpg[/list]

http://img63.imageshack.us/img63/672/bodinovapoveljauu7.jpg
http://img217.imageshack.us/img217/6350/bodinovapovelja1nw6.jpg[/list]

Ilija Garašanin u pismu Avramu Petronijeviću o Crnogorcima


http://www.mfa.gov.yu/History/ministri/IlijaGarasanin.JPG Ilija Garašanin


U pismu Avramu Petronijeviću 3. juna 1847. povodom dolaska grupe Crnogoraca, za koje je molio i Simo Milutinović Sarajlija da budu primljeni, Garašanin kaže:

"Gospodine.
Ja sam već izdao dopuštenje, da oni Crnogorci o koima je onomad reč u ministerijalnom zasedaniju bila, mogu ovamo preći. Ovo je sad opet druga gomila i ja se ne smem saglasiti, da se ovako premnogo ovi neradina i prosjaka ovamo u zemlju na veliko nespokojstvo našeg naroda upuste. Iz iskustva se zna, da se oni nikad neće ovdje ozbiljno da nasele, no pošto probave nekoliko meseci u prosjačenju povrate se natrag pa u povratku počine mloge poare i tako nevredimi otidu opet preko granice. Naš narod pak žestoko žali na pravitelstvo što ono ne zabrani ovakvim ljudima ovamo prelaziti i ovo mjenije naroda mi moramo uvažiti, jerbo i pravedno i ne treba stvar do toga da doteramo, da sam narod bude prinuðen mimo svoe vlasti izgoniti Crnogorce iz zemlje. G. Milutinović lako može u sobi umstvovati o srbinstvu, jednorodštvu, i šta ja znam još, ali to u stvari drugojačije stoi. Treba najpre ako je mogućno gledati, da budu Crnogorci dostojni prijema u Srbiji pa ćemo i mi zaedno sa Milutinovićem u smotrenju Crnogoraca misliti, govoriti i tvoriti.
Ovo je moje mjenije o Crnogorcima, a jošt vam i to dodati moram da u svakoj četi ajduka na granici ima i po gdi koi od ovakovi Crnogoraca, koi izostanu od povraćajući(h) se".




...

Kekavmen o tome kako je knez Vojislav zarobio vizantijskog stratega u Dubrovniku (poslije 1042)


Iz knjige

http://www.blogovanje.com/MontenegroHistory/images/KnjigaKraljevinaVojislavljevica.jpg


Izvorni tekst je MARKIRAN.
Komentari su Dr Radoslava Rotkoviæa


http://img468.imageshack.us/img468/2497/kekavmen1xz3.jpg
http://img101.imageshack.us/img101/44/kekavmen2is6.jpg
http://img72.imageshack.us/img72/2376/kekavmen3iv4.jpg

vama gospodine s postovanjem jedna molba.
molio bih informacije, ili literateru dje iste naci,a ticu se manastira u Crnoj Gori.
ja kazem da su to crnogorski spomenici, dok mi to neki meni vrlo bliski ljudi osporavaju i tvrde da su to SRPSKE SVETINJE.volio bih nekoliko argumenata,
da razuverim tvrdoglave, zakoje parola SRRRBIJAAA,resava sve probleme


Jesu li ovo manastiri istoga naroda ?


Srpsko (Moravsko) vizantijski arhitektonski stil gradnje


http://host.sezampro.yu/freebiking/Turoteka/1999/Leto99/Images/mileseva.jpg Mileševa

http://www.mcaonline.ca/vera/images/Zica.jpg Žiča

http://solair.eunet.yu/~sinisa/images/pec-1.jpg Pećka patrijaršija


=====================================


Crnogorski manastiri


Manastiri Ostrog i cetinjski manastir, kao što vidimo nijesu srpsko-vizantijskog arhitektonskog stila ?
Zasto ova dva manastira nemaju kupole i kupolice ?
Đe su na crnogorskim manastirima vizantijsko-srpske kupolice?

http://www.worlds.ru/photo/yugoslavia_210620061728_7.jpg Ostrog

http://www.montenegro.org/pictures/mon_cet.gif Cetinjski manastir

Manastir Ostrog i cetinjski manastir nijesu srpski manastiri,
niti su ih gradili Srbi !

Manastir Ostrog i cetinjski manastir su gradili Crnogorci, još u doba kad ni s od srpstva nije bilo u Crnoj Gori!

Zašto ne umanjiš naslove i slike, više će teksta stati i biće ti preglednija tema?

The Realm of the Black Mountain

Ova knjiga, autora Elizabeth Roberts (2007), predstavlja jedan od novijih pokusaja zapadnih akademika da svom svijetu predstave novu balkansku drzavu i time ispune ogromni prazni prostor.
Nazalost, ova knjiga, kao i jos nekoliko ostalih, koje su CG tretirali kroz posebne radove ili kroz sintetizovane istorijske radove o citavom regionu, ima jedan mali problem.
Poslusajmo prof Srdju Pavlovica, sa kanadskog Univerziteta u Alberti:

Elizabeth Roberta's book, Realm of the Black Mountain: A History of Montenegro, is an addition to the growing body of the politically induced applied scholarship on the Balkans. Thanks to a self-confessed infatuation of this former diplomat with Montenegro, the newest independent state in the world is presented to readers as a deeply orientalized space.

This monograph consists of twelve chapters covering many centuries-from prehistory and the arrival of the Slavs, to the contemporary discomforts of transition in Montenegro. It offers an interesting rendition of a selected number of secondary sources in English on this corner of southeastern Europe. It pays insufficient attention, however, to very important themes such as the loss of Montenegrin independence and sovereignty in 1918, and the role Montenegro played in the former SFR Yugoslavia, as well as in the process of the dissolution of that state, for example. Roberts should, nevertheless, be commended for attempting to achieve the impossible in less than 500 pages and without consulting a single archival source that originated in the region.
Only the chapters on the medieval history ofMontenegro live up to the promise of an informative text. Here, Roberts provides a solid overview of John Fine's and Dimitri Obolensky's valuable accounts of the medieval history of the region. The absence of Larry Wolffs monograph Venice and the Slavs from the bibliography is regrettable since consulting it could have shed more light on the relations between the medieval state of Zeta and its powerful neighbour, Venice.
When it comes to analyzing Montenegro during World War Two there is no mention of the scholarly works of the most prominent Montenegrin historian of this period, Radoje Pajovid. As a consequence, Roberts glances over the very sensitive issue of the collaboration between Krsto Popovic, the former leader of the independent-minded Greens, and the Italian occupying force, limiting the analysis to a single explanatory footnote.

The last chapter (The Djukanovic Years) is devoted to the break-up of the former Yugoslavia, and it serves the purpose of validating the policies and actions of the current power structure in Montenegro.
The issue of the 1991 siege of Dubrovnik is the first case in point. The author places the blame for the attack squarely on the shoulders of Slobodan MiloSevid and the Yugoslav Army (JNA). In this one-sided approach, Roberts failed to consult sources that shed more light on the involvement of the Montenegrin power structure in the assault on Dubrovnik. In addition to this reviewer's published articles on the siege of Dubrovnik in English and Serbo-Croat, and the publications of the ICTY in the Hague, the analyses of the war in Croatia are also available through the Scholar's Dialogue project (Purdue University). Moreover, there are numerous local sources offering alternative views of the Dubrovnik Campaign such as the IPG OBALA's documentary War for Peace, and the Podgoricabased weekly Monitor, to mention the most important ones.

The large-scale smuggling operations co-ordinated by the Montenegrin State security and organized crime elements is the second case in point. Roberts embraces the explanation offered by the ruling elite and argues that the establishment of such a criminal enterprise was a consequence of the international economic sanctions. This issue deserves a complex investigation and comprehensive analysis. Unfortunately, readers of the Realm of the Black Mountain are left with a politically benevolent glancing over an acute problem.

The issue of the 2006 referendum on independence and the role of the nongovernmental organization Group for Changes (GZP) is the third case in point. Mirroring the interpretation of events by the Montenegrin ruling party, Roberts claims that the politically powerful Group for Changes sided with those opposing the independence. Simply put, this is incorrect. The Group for Changes never took sides in the prereferendum campaign. The author fails to consult numerous written statements issued by the GZP on the matter of the referendum. It is regrettable that Roberts adopted the view of the ruling party rather uncritically.

The bibliography does not include any archival documents and primary sources on Montenegrin history originating in the region. This further problematizes the research aspect of Roberts's endeavour and does not reflect well on the course of her analysis and the independence of conclusions reached.
Despite the attempt to cover multiple topics spanning many centuries, the early promise of a comprehensive general history of Montenegro remains unfulfilled. This book underlines the paramount importance of thoroughly researching primary sources while keeping one's analysis outside of the realm of daily politics.

I jos jedna recenzija

Description:
Thus, this book addresses a crucial gap in the literature. Elizabeth Roberts has extensively researched and traveled in Montenegro to write this dense and comprehensive book. It is in many ways a classic country history overview. Beginning in classic times, the book reviews 2000 years of history of this region which was to become Montenegro.
Text:

Elizabeth Roberts, The Realm of the Black Mountain. A History of Montenegro.London: Hurst & Co., 2007, 521 pp. ISBN 1850658684, 16.95 GBP, Softcover (Published in the USA by Cornell University Press, ISBN 0801446015)

Reviewed by Florian Bieber (University of Kent) Email: f.bieber@kent.ac.uk

Montenegro has been something of a white spot on the map of scholarly interest and publications on former Yugoslavia. Besides the works by Milovan Djilas and a few novels, as well as some antique books, there is little available in English on the history of the country. While the prominent Montenegrin Historians Serbo Rastoder and Zivko Andrijasevic published a useful history of Montenegro in English in 2003, the book is not widely available and less accessible to newcomers to the region.

The book discusses the period up to the 19th century in great detail, pointing to the breaks and continuities between Duklja, Zeta and finally Montenegro as three periods of rule in Montenegro which are often envisaged like a straight line of historical continuity in the region. The books strikes a balance between highlighting the role of the great powers and how they shaped the fate of this patch of land in the mountains and valleys around Mount Lovcen and the attempts of the various rulers to influence the Great (and nearly all are in comparison to Montenegro) Powers. Unlike the myth of the close links between Montenegro and Russia, the book suggest that this relationship was rather one-sided with Russia often being impatient and only partly committed to supporting Montenegro. In fact, often Venice or the Habsburg Monarchy have been more reliable supporters of Montenegro.

In discussing the 19th century, Roberts highlights the development of a modern state and the inherent competition and cooperation with Serbia over supremacy as a Serb piedmont. While modern Montenegrin historiography (and its political users) has a tendency to glorify the long rule (1860-1918) of Nikola I, Roberts highlight the conservative and often anachronistic style of government which eventually undermined Montenegrin independence itself. While she agrees that the Podgorica Assembly, which voted on joining Serbia in 1918, lacked legitimacy, she clearly maps the weakness of Montenegro and its ruling Dynasty in offering a viable alternative.

The history of the interwar period highlights the peripheral status Montenegro held in the new Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes. While Zetska Banovina made Cetinje again a regional centre, it enjoyed no autonomy and lost out with the creation of the Croatian banovina in 1939. World War II in Montenegro is largely the history of the emerging Partisan movement and its conflicts with at first the short lived attempt to create an 'independent' Montenegro under Italian tutelage and later different Cetnik groups. It is the fighting during the war which explains to a large degree the curiosity of the least 'proletarian' part of Yugoslavia being so well represented in the Communist Party. After a relatively cursory coverage of the Yugoslav period (save the Tito-Stalin split and the Djilas affair), the last 40 pages trace the period between the anti-bureaucratic revolution and the referendum on independence.

The book is even-handed and stays clear of any mystification of history. At the same time, it is not a 'myth-buster' as Noel Malcolm's book did for Bosnia or Kosovo. This is no problem, as the primary value of the book for a Western audience lies rather in its clear and detailed historical narrative. One of the weaknesses of the book, however, is the fact that it nearly exclusively relies on secondary sources published in languages other than Serbo-Croatian. As a result the book covers certain periods in greater detail than others, reflecting the existing weaknesses in scholarship on Montenegro. Thus the Yugoslavia period remains sketchy and rather lifeless. The elite of Montenegrin Party leaders remain largely grey nameless bureaucrats (not that they often were just that) and we don't learn much about the dramatic effects of urbanization and modernization. In addition, the history of Montenegro is largely a history the state and elites and we learn little of how life was like for ordinary Montenegrins throughout the centuries and how coexistence and cooperation functioned across confessional lines and borders. Of course the peripheral position of Montenegro and the limited records limit more detail on this aspect of Montenegrin history. Finally, the book carefully avoids engaging with the controversies over identity, in particular over the emergence of Montenegrin identity and the contestation among the majority over Montenegrin and Serb national identity.

Altogether this book is important in closing a gap in the literature on former Yugoslavia. It highlights the fact that Montenegro has been unfairly neglected in the study of former Yugoslavia.

Book Review Editors: Jelena Obradovic (jelena_obradovic@
hotmail.com) and Cristina Bradatan (cbradata@mail.ucf.edu)

Courtesy jednog forumasa koji odavno vise ne zalazi u virtuelne krajeve Crne Gore

Jan Gordon & Cora Gordon:
"THE LUCK OF THIRTEEN -WANDERINGS AND FLIGHT THROUGH MONTENEGRO AND SERBIA"
http://www.gutenberg.org/files/17291/17291.txt

Reginald Wyon & Gerald Prance:
"THE LAND OF THE BLACK MOUNTAIN - THE ADVENTURES OF TWO ENGLISHMEN IN MONTENEGRO"
http://www.gutenberg.org/files/17613/17613.txt

Nevill Forbes, Arnold J. Toynbee, D. Mitrany, D.G. Hogarth:
"The Balkans - A History Of Bulgaria, Serbia, Greece, Rumania, Turkey"
http://www.gutenberg.org/files/11716/11716-8.txt

Montenegro in Transition. Problems of Identity and Statehood
(Baden-Baden: Nomos, 2003)
Contents Preface:
Florian Bieber: Montenegrin Politics Since the Disintegration of Yugoslavia
Beata Huszka: The Dispute Over Montenegrin Independence
Wim van Meurs: The Belgrade Agreement: Robust Mediation Between Serbia and Montenegro
Srdja Pavlovic: Who are Montenegrins? Statehood, Identity, and Civic Society
Serbo Rastoder: A Short Review of the History of M