Bijela raskošna lađa "Italija" sa tri palube mirno je sjekla talase Tarantskog zaliva. Podigla je sidro u Galipolju i hitala prema Krfu. Pred zoru 17. maja 1917. među rijetkim koji su na palubama iščekivali novi dan, bio je i vitak čovjek sa naočarima, razbarušene kose i rastresenih brkova. Najveći dio puta je i inače provodio na palubi, ćutljiv i zamišljen, zagledan u pučinu pred sobom.
Tišinu praskozorja, koju nije narušavalo ni ujednačeno brujanje motora, iznenada je presjekao jauk brodske sirene za uzbunu. Jedan, drugi, treći. Posada je primijetila periskop njemačke podmornice kako se izokola, vrebajući najbolji položaj, približava lađi. I prije nego što je torpedo stigao svoj cilj, mornari su, u nemoćnom iščekivanju, posmatrali njegov bijeli trag ispod same površine vode kako se približava putničkom brodu.
Udarac je bio strahovit. Lađa je poskočila poput ranjenog ždrijepca. U njenoj utrobi nastao je haos. Bunovni putnici su istrčavali iz svojih kabina uz paničnu vrisku i jurnjavu. Mornari su dobacivali pojaseve za spasavanje i pokušavali da spuste čamce u more. Tamne siluete periskopa njemačke podmornice više nije bilo.
Jedini čovjek koji je u tom haosu ostao pribran, potvrdiće kasnije neki od malobrojnih preživjelih, mirno je skinuo naočare i stavio ih u džep. Onda je pomagao mornarima da u čamce prvo strpaju djecu i žene. Lađa je munjevito tonula. Ušao je među posljednjima u posljednji čamac, prepun kao i prethodni. Bilo je, međutim, kasno. Strašan vrtlog koji je parobrod stvorio u trenutku kada je potonuo, povukao je sa sobom i čamac.
Bio je to kraj za pjesnika Vladislava Petkovića Disa, autora "Utopljenih duša", jedne od najljepših i najznačajnijih knjiga poezije na srpskom jeziku.

"Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka
Da odnese sve što imam u dubinu u duboku..."
DIS, pjesnik slutnji

Ne volim biografse price, ali ova je zaista lijepa.Cesto sam raspravljala, sa ljudima koji vole knjizevnost, o Disu. Neki tvrde da je bio suvise mracan, da je pesimizam kopirao, a da nije bio dovoljno ucen da ga savlada po uzoru na velike pjesnike, da je svo to sivilo pomodarstvo... Ja mislim da velikom pjesniku ne trebaju uzori, vjerujem u nadahnuce, trenutke inspiracije, ne mislim da je pesimizam koji je dominantan mana, tvrdim da je Dis najbolje opjevao trivijalnu temu smrti iz svih mogucih uglova, na najfascinantniji nacin!

POGREB

polagano srovod ide...
kisa sipi, prska blato;
lica vlazna, setna, bona;
tiho, tesko zvone zvona.

sa pogledom, ko sanjivim
moja draga bleda, nema,
ide tako...sprovod ovaj
njenog dragog grobu sprema.

raka stoji otvorena;
grobar prima... vrisak, suze;
po sanduku tutnji, pada-
tvoju ljubav zemlja uze.

zaplakati nisi znala;
bol veliki suza nije
nikad imo..., samo uzdah,
ili rechi...., "prazno li je...."

krst uboden, kuca nova,
tvome dragom vec gotova;
i inace sve se stisa;
jos promice, sipi kisa.

i ta kisa otkud danas!
da l` to nebo place za nas!...
-oh, sto nece uvek liti!
...kako li ce sutra biti....

Ne mogu da kazem da je Dis najbolji domaci pjesnik, ali sigurno mogu da tvrdim da je Skerlic najveci promasaj u istoriji knjizevne kritike... :D

E sad, Dis mozda nije bio toliko obrazovan, ali to mogu da mu zamjeraju samo oni koji nisu procitali nijednu njegovu pjesmu i oni koji mu zavide...

Definitivno je moj omiljeni pjesnik, ne samo na nasim prostorima nego i sire... :thumb_yello:

o jeseni ima tako puno pjesama, pateticne i vecina na isti kalup, a on kaze:
CRNA KRILA

gledam tu jesen sto ide kroz grane,
to lisce svelo, umorno, shto gine,
mirno, u blede i maglene dane, u noci bele pune mesecine.

gledam tu jesen. doshle boje sure
i srce hladno i lagano prate
padanje lisca, umrle bozure
i crne grane sto na vetru pate.

osecam studen sa pospalog cveca,
veliki korak od te spore pratnje,
oblake dima nevidljivih svecja,
skupljene suze za nevine patnje.

sarana leta - vaskrs moje tuge,
ko mrtve ruke grane stare, gole,
uprte stoje predelima duge:
kao da zale i kao da mole.

taj pogreb prosti u kome sve cuti,
taj sprovod lisca kao jauk bije.
ja vidim jesen' padaju minuti,
sve sto je bilo, sto jos bilo nije.

i shum tajanstven kao pokret vila
ide sa zemlje, gde jos ruze cepte,
gde srca trnu: shushte crna krila,
i crna krila nad zivotom trepte.

Pijanstvo

Ne marim da pijem , al’ sam pijan često
U graji, bez druga, sâm kraj pune čaše,
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al’ kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoran, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak’o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli

I pritisne očaj, sâm, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: „Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće.“

I ja žalim sebe. Meni nije dano
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeći da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

Možda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi bio ceo od pene,
Il’ te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Jutarnja idila

Imao sam i ja veselih časova,
Nije meni uvek bilo kao sada;
Imao sam i ja sate bez bolova,
Osmejaka vedrih i radosti, mada

To je davno bilo... Na grudi sam ruke
Prekrstio svoje. Gledam kako tama,
Nečujno i tiho, ne praveći zvuke,
Po zidu se penje u čudnim slikama:

K’o ljubavna čežnja, kao tuga znana
Preko mrtve drage, preko groba lednog;
I nasuprot tami iz ranijih dana,
Javlja mi se slika srećnog jutra jednog.

Ustao sam rano, preko običaja;
Otvorio prozor. Izgledaše kao
U prirodi da je bilo okršaja
Nekog groznog. Vazduh mokar pao.

Neba nigde nema. Možda je propalo.
Elementi strasti negde se još bore.
Možda je i sunce ropstva nam dopalo.
Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.

Oblaci se sivi uplašeno nagli
Ispred moga oka, i kao da mole
Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli,
Od nečije ruke što ih tera dole.

Naglo odoh k njima. Tamo videh kako
Zalaze sva bića, i propast ih nosi;
Videh da se gasi i svetlo i pak’o,
Neku mutnu utvar da maše i kosi.

U trenutku jednom ne znam šta se desi...
Kad se probudih, udarahu zvona,
Uz očajni ropac umirahu gresi,
Kupljeni životom: to mre vasiona,

Zemlja, njeno vreme. Umirahu boje,
S njima duše ljudi i grobovi njini;
Sazrevahu zvezde, al’ da ih opoje
Ne ostade niko, ni noć u crnini.

I nesta planeta i životu traga;
Izumire i smrt. Više nema ljudi;
Sa mene se poče otkidati snaga,
Svi udovi, redom, i pogled što bludi.

Minu sve što beše, htede biti ikad.
Tama se uvuče u ideju snova;
Raskošnije smrti nisam gled’o nikad.
Imao sam i ja veselih časova.
(ovo su najjaci stihovi ikad :thumb_yello:)

Nirvana

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće – k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k’o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Pod prozorom

I sinoć sam bio pored tvoga stana.
K’o bolnik kad diše, kiša jedva teče,
Lišće šušti, plače s mokrih, crnih grana;
Sumorno i mutno spustilo se veče.

Ulica je bila pokrivena mrakom,
Krovovi i kuće tonuli u tminu,
I ja sam se kret’o laganim korakom
Kao čuvar mrtvih kroz aleju njinu.

Bojažljivo priđoh do prozora tvoga:
Modra, bleda svetlost na zavese pala.
Inače svud pusto, svud nigde nikoga,
Samo preko lišća noć je uzdah slala.

Pod prozorom zastah. Tu sam dugo bio
I drhtao tako bez glasa i moći:
Na zid ruku stavih pobožno i tio,
Ne mogah je dići, ne umedoh poći.

Najednom se trgoh. K’o da neko ide?
Mis’o moju preli krv mi uzrujana.
Ja bežati počeh. Da l’ me kogod vide?...
I sinoć sam bio pored tvoga stana.

Prva zvezda

Već se gubi svelo lišće s grana,
Pesma tica i vedrina stvari:
Prilazi mi hod jesenjih dana,
I dah tužan obamrlih čari.

I dok zemlja mirno prima cveće,
Kao vazduh umrle cvrkute,
Moja mis’o lagano se kreće
Kroz grobove u mrtve minute.

Gledam doba izgubljeno, tavno,
Gde u hladu bajki se odmara;
Vidim prošlost poabanu davno,
Vek do veka, i vremena stara.

Izgubljeni ljudi i stoleća,
Kao reči, k’o oblici zvuka;
Izgubljene pesme i proleća,
Borbe, strasti i zavičaj muka.

U baštama mirnog zaborava,
U podneblju umrlih opela
Ženska kosa i lepota spava
Sa tišinom i šapatom jela.

I dok lišće izumire s grana,
Pesma tica i vedrina stvari,
Prilazi mi sen minulih dana,
Prazan izgled i poredak svari.

Prilazi mi jedna zemlja snova,
S belim nebom i crnim očima;
Prilazi mi šum lepih vetrova:
Miris tuge vidik mi otima.

Mrtvi ljudi i mrtve radosti
Gledaju me snom što se ne menja;
Mrtva snaga velike mladosti
Sad mi priča o duhu kamenja,

O životu iz sedih daljina,
Nepoznatom k’o dubine sinje,
Bez svog groba i bez maovina,
Gde ne pada ni magla, ni inje.



I tu vidim život sav bez tuge,
I bez smrti, život od ljubavi:
Mesto noći širile se duge,
Mesto mraka jedan obzor plavi.

Srećom behu zagrljeni ljudi,
A žene im kao iz obmana,
Crnom kosom što skrivaše grudi
I odelo plavog jorgovana.

I odelo, što u noći plave
Skidale su veselo i spretno,
Ostavljale ispod svoje glave,
I spavale nemirno i sretno.

I spavale. Noć kad plava mine,
Otvarahu svoje crne kanje,
I dva oka kao dve vrline,
Što još nisu znala za plakanje.

I dva oka k’o dva crna mora,
Obasjana snagom i životom,
K’o tišinom govor drevnih gora,
Kao cveće bojom i lepotom.

Otvarahu oči pune sjaja,
Pune misli što dan jedan žive,
Pune sreće svoga zavičaja,
Pune želja da se svemu dive.

Otvarahu oči, crnu kosu,
Što skrivaše i grudi i telo:
Kao svetlost lepota se prosu
U dan beo i u nebo belo.

Tad stavljahu jorgovane ne se,
Umivahu sa mirisom lice,
Uviše se u bujne talase,
Crne, kao i njine zenice.

I pođoše. I te žene tudi
Mirisahu na san plave noći
I jorgovan, dok im pogled bludi
Večnom pesmom i večitom moći.

Njina ljubav za smrt znala nije,
Njina usta znala su za reči
I poljubac koga nebo krije,
Plavo nebo što im umor leči.

Njina sreća ležala je u tom
Što još ništa poželele nisu,
Što življahu sa svakim minutom,
K’o cvet večit u svome mirisu.

Jedne noći, pri plavom sutonu,
Smrt naiđe i raširi krila
Nad tom zemljom, i opet utonu
U predele nepoznatih vila.

I utonu. Ali odmah potom,
U toj zemlji gde cvetahu vrti
I lepota s večitim životom,
Pojavi se prvi oblik smrti.

Jedna deva htede da odmara
Svoje telo; jedva da su grane,
Dan i nebo, kad kosu otvara,
Videli joj lepote neznane.

Ona beše slika devičnosti,
Bez svog venca, bela i nevina,
Lutala je kroz taj život prosti,
Lepa, mila kao bašta krina.

I tek beše naslonila glavu
Na uzglavlje od plavih cvetova:
Noć želeći za večitu javu,
A za život nebo svojih snova,

Al’ smrt dođe iz daljina, mukom,
Dodirnu joj usta svojim dahom,
Pomilova njenu kosu rukom
I ispuni zemlju čudnim strahom.

Al’ smrt dođe; lak dolazak njeni
Osetiše redom svi spavači,
I ustaše. Nebo se promeni,
Plavo nebo tad se naoblači.

Svi stadoše pokriveni tamom
Kod postelje, oko njenog gnezda,
I disahu u ćutanju,
Dok na nebu ne izađe zvezda.

I tu tamu, i tu pomrčinu
Svetlost zvezde polako raskloni
I sa mesta onu gustu tminu
Gde je ona, gde stajahu oni.

I kad zvezda njima se pokaza,
Videli su svi da nema više
Nje, devojke: iz ovog poraza
Prvu zvezdu suzom pozdraviše.

---

Već se gubi svelo lišće s grana,
Pesma tica i vedrina stvari:
Oseća se hod jesenjih dana,
I dah tužan obamrlih čari.

I dok zemlja mirno prima cveće,
Kao vazduh umrle cvrkute,
Moja mis’o lagano se kreće
Kroz grobove u mrtve minute.

Prvi zagrljaj

Zagrljena lepotom, i umna,
Bleda kao tuga, mesečina,
Izraza božanstva razumna
I dubokog kao pomrčina,
S krilima polutame,
Kraj klavira
Sedi i svira
Komade osame.

Svirala je nesreću soneta
I svih srdaca kucala što su ikada,
I svih srdaca kojima planeta
Ljubavlju sijala nije nikada.

Svirala je: venac snova,
I visine,
Nemir srca i magline,
Što poniči iz bolova
Od kolevki do grobova
Sviju duša i vekova.
A ikz venca, a iz snova,
Melodija i zvukova
Zabrujaše pesme cveća,
Pesme sunca i oblaka
I anđela i junaka
I mladosti i proleća:
To je bila pesma straha
I padanja i uzdaha.
To je bila pesma jaka,
Krik orlova, cvrkut ševa:
I u nami sve zapeva,
Sve zapeva, sve zaplaka.
A iz cveća, a iz snova,
Melodija i zvukova
Oživeše zemlje, mora,
Cvet nepoznat belih gora,
Novo nebo, strani vrti,
Stara ljubav, mlada nada,
Kolo misli, igra jada,
Zamisao gluve smrti.

Svirala je. I talasi zvuka
Prodirahu tamom i životom:
Probudi se svet rođenih muka
I bolova; potom
Duše naše
Zaplakaše
Sa srećom sirotom.

Duše naše
Zaplakaše
I plakaše
Da li dugo? Za vek ceo?
Za rođenje? Pokrov beo? –
Nismo znali.
Nismo znali
Iz te slike
Sa očima punim sjaja,
Punim suza i muzike,
Ni kada smo, kada pali
Sred velikog zagrljaja.

Razumljiva pesma

I na ovoj zemlji život me opija.
Po njoj kada lutam, moje misli blede,
Gube se u nebo, u svet harmonija,
U oblak, u zvezde, nevine poglede.

Na njoj ono mesto mene samo pleni
Gde stanuje ljubav, gde je radost mlada,
Prolazna i lepa, k’o cvet dragoceni,
Kao presto snova, kao život nada.

Ne marim inače za život i brige
Naroda i ljudi, za principe razne,
Bacane oduvek u jadne taljige
Što ih konji vuku i sve glave prazne.

Volim oblak, cveće, kad cveta i vene,
Al’ nikako ljude što ropću i pište:
Što drugoga boli, ne boli i mene;
Mene tuđi jadi nimalo ne tište.

Eto... :D
To su mi neke omiljene pjesme koje sam imao u kompjuteru, sto ne znaci da su ostale lose... Ali ipak sam morao neke da izdvojim... :yes513:

Ne mogu da kazem da je Dis najbolji domaci pjesnik, ali sigurno mogu da tvrdim da je Skerlic najveci promasaj u istoriji knjizevne kritike... :D

E sad, Dis mozda nije bio toliko obrazovan, ali to mogu da mu zamjeraju samo oni koji nisu procitali nijednu njegovu pjesmu i oni koji mu zavide...

Definitivno je moj omiljeni pjesnik, ne samo na nasim prostorima nego i sire... :thumb_yello:

o je li moguce, opet se poklopise tvoj i moj ukus.
skerlic je genijalac, ali u to vrijeme je ovo bio shok. u skerlicevo vrijeme su se cijenili radicevic, zmaj, nenadovic, kostic i sl. a svako odstupanej i zaokretanje ka pesimizmu je osudjivano. kao sektase su ih gledali. mog divnog disa i sjajnog rakica npr.:)
otkud ti sa 19 god. tako nacitan? guglash ili lazes za godine :tongue2:

Skerlic je bio jednostran, zatucan i ohol kriticar... :yes513:

Bice da lazem za godine... :smokeing:
Poceo sam da citam sa 3 godine... Da bih stigao sve da procitam... :)
Uh... Rakic je dobar... Ali ga nisam citao toliko kao Disa... Disa obozavam... Valjda jer volim smrt... :D

da nema neko pjesmu tamnica?

da nema neko pjesmu tamnica?

Evo ovo sam izguglao...
Imam je u jednoj knjizi, ali je nisam mogao kucati samo zbog tebe... Ovako je lakse... :D

Tamnica

To je onaj život gde sam pao i ja
s nevinih daljina, sa ocima zvezda
I sa suzom mojom što nesvesno sija
I žali, k'o tica oborena gnezda.
To je onaj život, gde sam pao i ja

Sa nimalo znanja i bez moje volje,
Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.
I ja plakah tada. Ne beše mi bolje.
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
Sa nimalo znanja i bez moje volje.

I ne znadoh da mi krv struji i tece,
I da nosim oblik što se mirno menja;
I da nosim oblik, san lepote, vece
I tišinu blagu k'o dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i tece,

I da beže zvezde iz mojih ociju,
Da se stvara nebo i svod ovaj sada
I prostor, trajanje za red stvari sviju,
I da moja glava rada sav svet jada,
I da beže zvezde iz mojih ociju.

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje
Mesta i daljine i viziju jave;
I sad tako žive kao bice moje,
Nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde, ostavljaju boje.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala
Za hod mojih nogu i za život reci:
I tako je snaga u meni postala,
Snaga koja boli, snaga koja leci.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.

I tu zemlju danas poznao sam i ja
Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda,
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
I žali, k'o tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.

Kao stara tajna ja poceh ja živim,
Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrecem oci daljinama sivim.
Dok mi venac snova moju glavu kruži.
Kao stara tajna poceh ja da živim.

Da osecam sebe u pogledu trava
I noci, i voda; i da slušam bice
I duh moj u svemu kako mocno spava
K'o jedina pesma, jedino otkrice;
Da osecam sebe u pogledu trava

I ociju što ih vidi moja snaga,
Ociju što zovu kao glas tišina,
Kao govor šuma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina
I ociju što ih vidi moja snaga.

Orgije

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvet:
Bez svega, i bez radosti; mada nam grudi
Ceznu za cvet.

Zvuci violina, vino, jak dodir zena
Daju nam pir,
Al' svuda se krecu senke mrtvih vremena,
Umrli mir.

Muzika s pesmom pruza nam stare jauke,
Opela trag;
Zgrljaj, za navek skrstene ruke
I zivot nag.

U samoci nam stanuje, k'o u cutanje,
Veliki strah;
Bez leka smo. S nama tu je, nocu i danju,
Ledeni dah.

U igri, u pupoljcima trazimo besno
Izraza, sna;
Placemo mrtviam sto je u paklu tesno,
Kad nema dna.

Jer svaki zivi u grobu svom, samo sto nece
Da vidi grob,
Ni svoje dane, sto gore k'o mrtvom svece,
Ni svoju kob.

Pijemo s usta i casa.Mastom ludila
Stvaramo zrak;
Sve nas je dovela tajna sto nas ubila,
Otkala mrak.

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvest;
I znamo, radost ne moze da se probudi,
Opao cvet.

Nemoj biti tako strog prema skerlicu. donekle se slazem s tobom, ali znas li nekog kriticara njegovog kova? samo ga posmatraj u duhu vremena u kojem je stvarao. njegove kritike su umjetnicka djela. pa cak i kad je bio subjektivan! :)

hvala za pjesmu!cmoka!

Nemoj biti tako strog prema skerlicu. donekle se slazem s tobom, ali znas li nekog kriticara njegovog kova? samo ga posmatraj u duhu vremena u kojem je stvarao. njegove kritike su umjetnicka djela. pa cak i kad je bio subjektivan! :)

Jeste imao zanimljive kritike, ali ako uzmemo da je Skerlic nas najveci kriticar, onda moramo priznati da je malo neozbiljno reci za Disovu knjigu poezije da su to "bljuvotine jedne bolesne duse" (ne znam da li je tacan citat)...
Drugo je kad ja to kazem za, na primjer, Lalica... Ipak, ja sam niko i nista, a Skerlic se svojski trudio da ukalja svoje ime...

Mada, on je skrenuo paznju na Disa... :D


Nema na cemu... :bye1:

kazem ti, posmatraj to u duhu vremena u kojem je zivio! smatrao ga je ludim i to je njiskrenije mislio.zamisli kakve su reakcije umjetnickih dusa naviklih na med i mlijeko kad naidju na pelinkovac :)
znas li koliko gorih primjera ima u knjizevnosti!i to od vrlo cijenjenih kriticara! ne mogu da vjerujem da branim skerlica, no ajd` :)

ne mogu da vjerujem da branim skerlica, no ajd` :)

Eto... :icecream:

Svetozar Markovic je bio majka za sve njih... :yes513:
Jeste da je bio komunista, sto cu mu tesko oprostiti, ali je imao dobre tekstove... :)

ao, na ovo stvarno nemam komentar. tj. imam!sad si me razocarao!ajde da si rekao deretic, pa da te razumijem, ali ne i podrzim, a ovako...
pokvarismo temu!

Ja Deretica ne volim (bar po onome sto sam procitao - skoro nista)...
Ali mi je ovaj simpatican, imao je zanimljive tekstove... :yes513:

E dobro, prestani da spamujes... :D

je li moguce da na cijelom forumu samo spucha (tako mi zovemo frkadelu :) ) i ja volimo disa???

ima ih jos
dis je jedan od prvih pesnika kod nas

Nije,vi ste se samo izjasnili,za razliku od nas:)...Nije da mi je najdrazi,ali cita se s' vremena na vrijeme:).

Utjeha

Misao se gubi,
nestaje i tone
u dolini placa gdje se nada kupa,
gdje stradanja zive,gdje se suze rone
i gdje tocak patnji klapara i lupa.

I dok miso spava,
klonula u miru
izvija se ljubav na krilima noci,
i sa sobom nosi razlupanu liru,
i krece se,cebdi po mojoj samoci.

Kao eho srece,bez suma i glasa,
preko tajnih snova visinama stremi,
kao zora nebom zracno se talasa,
kao vece u noc gubi se i nijemi.

I trag joj ostaje i slika se stvara:
nebo plavo,vedro,kao njeno oko,
pogled koji prica,tjesi,razgovara,
pojima i voli i gleda duboko.

Ja osjecam dusu i svoju i njenu:
obje vjecno,stoje na jednom osmjehu,
na jednom prostoru,u dalekom vremenu,
koje katkad stupa i sapce utjehu.

Grobnica lepote

Da li znate zemlju s granicom bez kraja
Gde stanuje duga i zivot proleca?
Noci gde ne bese vec tolko stoleca?
To je zemlja njene lepote i maja.

Zemlju gde dan, vazduh i cvece mirise,
Cije vreme nema buducnost ni sate,
Gde su venci, boje - da l' tu zemlju znate?
Da li znate i to da nje nema vise?

Kao uzdah bola, kao sreca ljudi,
Kratka je i njena istorija smrti:
Noc i jedan vetar... I njeni su vrti
Umrli, da niko sad ih ne probudi.

A vec u toj zemlji gde je bilo cvece,
Zivela je ona, i mladost, i duga;
A vec u toj zemlji ovladala tuga,
I umesto maja svud se jesen krece.

Jer jednoga dana, iz drugoga kraja,
Noc i vetar bio, i duvao jako,
Pa cvece i mladost umrli polako...
Posle jesen dosla na sranu maja.

Na sarani maja bila je i ona;
Saranila dane cveca i mladosti
I sa njima vence, i svoje radosti,
I sve sto je bila njena vasiona.

I u toj grobnici mladosti i cveca
Disala je ona jos lepotom svojom
U jesenjoj noci, u noci sa kojom
Grlila je zivot svih mrtvih proleca.

Ali jedne zore, prve zore potom,
Zaspale su blago njene oci dana,
Njene oci cveca, sred zivih obmana,
U jeseni tuznoj, sa njenom lepotom.

Zaspale su potom. Ona, bez zivota
I mladosti, spava na krilima tuge;
Mesto crvi - mrtvo cvece, mrtve duge
Po njoj: ona spava, s njom njena lepota.

SA ZAKLOPLJENIM OČIMA

Ponovo, evo, ja nalazim sebe
U plodnom kraju staroga neznanja;
Ponovo, evo, osećam potrebe
Za pali trijumf bola, i nadanja,
I iluzija, i za sve pogrebe,
Sa'ranu cveća, želja i stradanja.

Umire vetar ravnodušne smrti
Tamnicom zvezda, mojom kućom mraka;
Umire nemar, što je znao strti
Mesta molitve, suza i oblaka.
Crnom dolinom gde su bili vrti,
Umire tama kao vlaga, jaka.

K'o sumrak zemljom, k'o mirom lepota,
Duh opet ide onim starim putom,
U hlad mog groba, u raku života,
S crninom mojom. I ustaje ćutom
Opelo moje i zemlja s ćivota
Što je sve veći, sa svakim minutom.

Vidi se moj grob... Meni sve se čini
da sam, u dane bez sunca, i sive,
Što behu nalik ružnoj mesečini,
Umro k'o dete: smrti perspektive
Izgubiše se van mene po tmini,
I more zvezda što više ne žive.

Sve mi se čini grob moj nije ovo.
Koliko prostran, k'o grob sviju ljudi,
Sa danima njinim teškim k'o olovo,
Teškim k'o suza koja mrtve budi,
K'o noć sa suzom, kada sam bolov'o
I osećao dodir mrtve studi!

I sve to, grob moj! Tu će lepo stati
Sve mrtve ruže, srca dece nežne,
Što će živeti a bol neće znati,
Što se kameni, a ipak ne pati.
Grob veliki k'o put smrti neizbežne.

Znam, dete neću nikad biti više.
Sa starom dragom neću opet poći
Srećnim neznanjem, gde život miriše
Na krv i ljubav i veo ponoći.
Spava san sreće, k'o dan posle kiše,
U dnu sutona koji neće proći.

Spava san sreće. Dah groba se vije
Životom, bolom, vremenom prostora;
Ničega nema što umrlo nije,
Tišina puna skamenjenih bora.
Ničega nema, samo iluzije
Pred pustom kućom mirnog, mrtvog mora.

Grob, i grob samo. Sve izgleda kao
Otvoren sanduk života i tame:
Tu spava nebo, zemlja, i pakao,
I lik svršetka, i kraj panorame.
Tu, nekad, ja sam svoj život plakao,
Tu, nekad, behu san i zvezde same.

Kol'ko velik grob! I ja, tu, kraj njega,
stojim, k'o oblik umrlih vremena,
Poslednji čovek na granici svega,
Poslednji talas otišlih spomena.
Svud mrtvo more, svud nigde ničega;
I spava voda, i nema promena.

Nema promena. San jednak, kameni,
Spaja sva mesta sa predelom nada
Osećaj mirne ravnine na meni,
I preko stvari nepomično vlada.
U mome oku poslednji prameni
Još žive kose. Više se ne strada.

Sećanjem, opet ja nalazim sebe
U mrtvom kraju plodnoga neznanja,
I sklapam oči: duh nema potrebe
Mrtvom dolinom ići bez penjanja,
U mrtvom moru tražiti pogrebe
Ljubavi, bola, zvezda i stradanja.

Kada ispustim i te oči svoje,
I srce što se u kamen pretvara,
Vreme, i veze prostora, i boje,
I san života, iluzija stara,
Pašće ko sada mrtvo more što je
Palo na groblje, večno ga odmara.

možda spava i nirvana su definitivno moje najomiljenije pjesme