Astronomija

http://img228.imageshack.us/img228/8075/plavimjeseczh8.jpg (http://imageshack.us)

Još od davne 1946. pojava Plavog mjeseca se krivo definira. Trebao bi biti treći od četiri puna mjeseca u godišnjem dobu, ali postao je drugi uštap u mjesecu. Pogledajte ga sad ili čekajte godinama.

ZAGREB - Krajem lipnja desit će se rijetka pojava - Plavi mjesec, odnosno još jedan uštap ili puni mjesec u istom kalendarskom mjesecu, ali to neće značiti da će, iz nekoga razloga i barem nakratko, Mjesec postati plave boje.

Kako, kada i zašto dolazi do pojave nazvane Plavi mjesec i zašto se ona baš tako naziva objašnjeno je u priopćenju Remetinečkoga Astronomskog Društva.

Tako se navodi da je naziv Blue Moon potekao iz Amerike, a označava neki događaj koji je rijedak općenito, a ne samo u kontekstu astronomije. Podsjeća se da u američkoj tradiciji svaki od 12 mjeseci u godini ima svoj naziv karakterističan za to doba godine, pa je siječanj 'vučji mjesec', veljača 'sniježni mjesec' , a 13. puni mjesec naziva se 'plavi mjesec'.

Taj je naziv izvorno bio izraz za treći od četiri puna mjeseca u jednoj sezoni, tj. jednom godišnjem dobu, ali pogrešnom interpretacijom magazina Sky & Telescope u članku objavljenom još davne 1946. Blue Moon definiran je kao pojava koja se može desiti unutar jednog kalendarskog mjeseca.

Taj je izraz, dodaje se, javnost tako dobro prihvatila da je ta pogreška postala nešto što danas svi prihvaćaju kao ispravnu definiciju.

Dva uštapa u istom mjesecu posljedica su pak malih razlika u solarnom i mjesečevom ciklusu radi čega povremeno dolazi do te pojave.

S obzirom na to da je mjesečev ciklus nešto kraći od solarnog godišnje se akumulira 11 dana viška pa se zbog toga u prosjeku svakih dvije do tri godine (točnije 2,72 godine) imamo 13. uštap koji pak mora pasti unutar najmanje jednog kalendarskog mjeseca.

S obzirom da je veljača dan do dva kraća od mjesečevog ciklusa može se desiti, iako rijetko, da se u njoj uopće ne pojavi uštap.

U tom slučaju će u i siječnju i ožujku biti dva puna mjeseca, ako prihvatimo definiciju magazina Sky & Telescope. Ta je pojava još rjeđa i javlja se u prosjeku svakih 35 godina, a sljedeći će put to biti u siječnju i ožujku 2018.

Učestaliji Plavi mjesec, kao što je onaj kojemu ćemo svjedočiti krajem lipnja, moći ćemo ponovno vidjeti u prosincu 2009. godine.

Izvor: MTS-Mondo

http://img234.imageshack.us/img234/2785/castleandskyan2.jpg

Астрономија је наука која се бави опажањем и објашњавањем појава изван Земље и њене атмосфере.

Астрономија проучава порекло, развој, физичка и хемијска својства небеских тела: звезда, звезданих система, планета и других објеката у свемиру, као и процеса који се у њима догађају. Особе које се баве астрономијом зову се астрономи.

Астрономија је једна од наука у којима аматери још увек имају посебну улогу у откривању и посматрању појава.

Реч астрономија потиче из старогрчког "το αστρον + ο λογοσ" и у преводу значи "наука о звездама". Астрономију треба разликовати од астрологије која је псеудонаука о предвиђању људске судбине посматрањем путања звезда и планета.

Гране астрономије

Подела према предмету посматрања

Астробиологија проучава настанак и еволуцију биолошких састава у свемиру.
Астрометрија се бави проучавањем путања небеских тела у свемиру и њиховим променама, одређује координатне системе и проучава кинематику небеских тела.

Космологија проучава порекло и развој свемира као целине.
Галактичка астрономија бави се проучавањем структуре и делова наше галаксије - Млечног пута.
Вангалактичка астрономија бави се проучавањем тела изван Млечног пута.
Галактичка формација и еволуција проучава формирање звезданих система (галаксија) и њихов развој.
Планетарне науке проучавају планете сунчевог система.
Стеларна астрономија проучава звезде.
Стеларна еволуција проучава развој звезде од њеног стварања до краја.
Звездана формација проучава услове и силе које делују у унутрашњости облака плина и доводе до стварања звезде.

Подела према начину истраживања

Данас се астрономски подаци највећим диелом добијају анализом електромагнетних таласа али и субатомских честица (електрона, протона, неутрона). У блиској будућности очекује се и проучавање гравитационих таласа. Астрономију традиционално делимо према посматраном делу електромагнетног спектра:

Оптичка астрономија: астрономија у делу електромагнетског спектра видљивог људским оком (таласне дужине 400 - 800 нм).
Инфрацрвена астрономија: астрономија у инфрацрвеном делу електромагнетског спектра. Опсег таласних дужина које покрива наслања се на домен оптичке астрономије, а са друге стране договором је ограничена фреквенција од 1THz (што одговара таласној дужини од приближно 0.3mm). Електромагнетни таласи већих таласних дужина улазе у домен тзв. суб-милиметарске радио астрономије.
Радио астрономија: астрономија која користи инструменте сличне радио/телевизијским антенама за истраживање у подручју електромагнетних таласа таласних дужина већих од око 0.3mm.

Астрономија у подручју високих енергија или астрономија у рендгенском (X), ултраљубичастом и гама електромагнетном спектру:

Рендгенска астрономија
Астрономија у ултраљубичастом подручју
Астрономија гама зрака

Док се у оптичкој и радио астрономији опажања могу вршити са површине Земље, астрономија у подручју високих енергија је примењива једино из свемира или високих слојева атмосфере коришћењем авиона или балона. Разлог томе је непропустљивост атмосфере за електромагнетне таласе кратких таласних дужина. Слично томе, инфрацрвено зрачење који долази из свемира упија водена пара у атмосфери, па се опажања проводе са сувих места, високих планинских врхова или из свемира.

Историја астрономије

Од првих почетака астрономије, у већини старих цивилизација (Сумер, Вавилон, Египат, Грчка ...), људи су на ноћном небу увиђали обрасце, лако уочљиве групе звезда, и давали им имена према замишљеним ликовима које су ове групе звезда представљале. Ове обрасце данас називамо сазвежђима или звезданим констелацијама.

http://tbn0.google.com/images?q=tbn:8aqRxcGDI2ODjM:http://www.positivatrgovina.com/images/astronomija.jpg
Астрономија је вероватно једна од најстаријих наука, а у најраније доба изучавало се кретање Сунца, Месеца, планета и звезда.

Астрономија је била важна у одређивању календара, посебно након појаве ратарства јер се календаром одређивало време почетка и краја годишњих доба (пролеће, лето, јесен, зима) и у складу с њима време сетве и жетве. Астрономија је такође имала јако велик утицај на развој човечанства јер су прикупљено знање и искуство унапредили економију, трговину, поморство.

Астрономске алатке, прибор, методи


http://tbn0.google.com/images?q=tbn:xnl8fszTCTh-7M:http://www.huntersgifts.ru/www.HUNTERSGIFTS.RU/templates/brio-ltd/images/1.jpg
Гномон

Астролаб
http://tbn0.google.com/images?q=tbn:-x3YOwW3-jrdqM:http://elementy.ru/images/eltpub/hubble_spacecr.jpg
Телескоп

http://tbn0.google.com/images?q=tbn:Jy1G_y2JIRNsSM:http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/d/de/Sextant_diagram.svg/200px-Sextant_diagram.svg.png
Секстант

Рачунар
Звездане карте
Астро фотографија
http://tbn0.google.com/images?q=tbn:nrRkM1HJd_DdvM:http://www.bnr.bg/NR/rdonlyres/F5E190BA-4628-40A8-B45B-3430177D34A7/0/Rozhen_observ_vtext.jpg
Опсерваторија
http://tbn0.google.com/images?q=tbn:No1PhvQRvr0ypM:http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/6/63/USA.NM.VeryLargeArray.02.jpg/180px-USA.NM.VeryLargeArray.02.jpg
Радио телескоп

Интерферометар
Спектроскоп

Познати Астрономи
http://tbn0.google.com/images?q=tbn:EAOxsJIKikO4-M:http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/3/36/Ptolemaeus.jpg/180px-Ptolemaeus.jpg
Клаудије Птоломеј

Талес
Хераклид
Ератостен
Аристарх
ал-Фаргхани
Омар Каyам
Никола Коперник
Исак Њутн
Галилео Галилеј
Вилијам Хершел
Тихо Брахе
Јохан Кеплер
Карл Фридрих Гаус
Руђер Бошковић
Милутин Миланковић
ал-Кинди
Ђордано Бруно
Џејмс Х. Џинс 1887-1946
Еудокс из Книдса
Герсонид
Никола Коперник
Пјер Симон Лаплас
Урбен Жан Жозеф Леверије
Џон Елери Хејл
Артур Стенли Едингтон
Д. Димитријевич Максутов
Тај Чен
Теон из Смирне
http://sr.wikipedia.org/

Астрофизика је дeо астрономије који се првенствено бави физиком свемира, укључујући луминозитет, густину, температуру и хемијски састав звезда, галаксија и међузвезданог простора. На старогрчком "η φυσισ του αστρου" значи природа звезде.

Sunce

http://tbn0.google.com/images?q=tbn:nd1fxgyBWCiXsM:http://www.korcula.net/tomislav/slike/sunce.jpg

Koliko zapravo ovisimo o Suncu? Puno! Da nema Sunca, ne bi bilo niti života na Zemlji, barem ne u ovakvom obliku kao sada. Sunce nam daje toplinu, hranu i zrak koji dišemo. Potiče atmosferu da nam stvara kišu i vjetar. Zagrijava zemlju, mora i zrak. Veza i međudjelovanje između Sunca i Zemlje određuje godišnja doba, pomiče oceane te utječe na klimu. Još mnogo toga bi se moglo nabrojati, zbog čega nam je Sunce važno. Jer bez Sunca, Zemlja bi bila mračno, hladno i pusto mjesto.

Naše Sunce je isto tako inspiriralo mnoge mitologije, uključujući stare Egipčane, Asteke, američke urođenike i Kineze.
Ali što je zapravo Sunce? Sunce je obična G2 zvijezda, kakvih je na milijrde u našoj galaksiji. Ono je velika svjetla kugla, koja se satoji uglavnom od ionizirajućeg plina i to je zvijezda koja je najbliže Zemlji. Nalazi se na udaljenosti od približno 150 miliona kilometara. (Slijedeća nama najbliža zvijezda - Proxima Centauri - je oko 268.000 puta udaljenija.)

Sunce je oko 333.400 puta masivnije od Zemlje i sadrži 99,86% mase ukupnog Sunčevog sustava. (Jupiter sadrži većinu ostale mase.) Jaka gravitacijska sila drži ga na okupu, te stvara visoki tlak i temperatutu u njegovoj jezgri (16 miliona Kelvinovih stupnjeva) što je dovoljno za termonuklearnu fuzijsku reakciju. Ukupna emitirana energija evivalentna je enegiji koja se oslobodi pri eksploziji 100 milijardi tona TNT eksploziva svake skunde.

Gornji slojevi Sunca imaju različitu rotaciju. Na ekvatoru površina se okrene oko osi jednom svaka 25,4 dana, a u blizini polova svakih 36 dana. Ovo neobično ponašanje je uzrokovano time što Sunce nije čvrsto tijelo, poput Zemlje. Slični efekti su uočeni kod plinovitih planeta. Ali unatoč tome, jezgra Sunca rotira se poput čvrstog tijela.

Uvjeti u sunčevoj jezgri su ekstremni. Temperatura iznosi 15.6 miliona Kelvina, a tlak 250 milijardi atmosfera. U samom središtu jezgre gustoća Sunca je više od 150 puta veća od gustoće vode.

Temperatura na površini Sunca, nazvanoj fotosfera, je oko 5800 K. Sunčeve pjege su "hladna" mjesta, temperature svega 3800 K. (Izgledaju tamne samo u usporedbi okolnim područjem). Mogu biti jako velike, gotovo 50.000 kilometara u promjeru.

Iznad fotosfere, nalazi se još jedno manje područje nazvano kromosfera, koja je vidljiva, nakratko, za vrijeme totalne Sunčeve pomrčine.

Korona, koja se nalazi iznad kromosfere, proteže se milione kilometara u svemir, ali je vidljiva, također samo za vrijeme pomrčine. Temperatura korone doseže vrijednosti iznad 1.000.000 K.

Sunce također, uz toplinu i svjetlost emitira i solarni vjetar koji se širi kroz Sunčev sistem brzinom od 450 kilometara u sekundi. Solarni vjetar može proizvesti neke dramatične efekte na Zemljinoj atmosferi, kao što je polarno svjetlo.

Sunčeva aktivnost nije cijelo vrijme konstantna, kao niti aktivnost sunčevih pjega. Postojao je period vrlo niske sunčeve aktivnosti u drugoj polovici sedamnaestog stoljeća. To vrijeme se poklopilo sa izvanredno hladnim periodom u sjevernoj Europi, poznatim kao "malo ledeno doba". Od nastanka Sunčevog sustava, Sunčeva aktivnost se povećala za oko 40%.

Sunce je staro oko 4,5 milijardi godina. Od svog nastnka do danas potrošilo je oko pola količine vodika iz svoje jezgre. Svoje miroljubivo zračenje će nastaviti još oko 5 milijardi godina ili više. Istovremeno će se udvostručiti njegova svjetlost. Međutim postoji mogućnost da će ostati bez goriva, vodika. Tada će biti prisiljeno na neke radikalne promjene, što će, na žalost, rezultirati potpunim uništenjem Zemlje.
Dubravka Š.
http://www.astronomija.net/

Sunčeve pjege

http://tbn0.google.com/images?q=tbn:AJdXQsckUIbBdM:http://www.hrphotocontest.com/data/thumbnails/123/8678.jpg

Na površini Sunca mogu se primjetiti tamnija područja veličine planeta poznatija pod nazivom Sunčeve pjege. To su područja intenzivnog magnetskog polja. Ali što se nalazi ispod njih?

Podaci s MDA pokazuju da odmah ispod pjege postoji jaka bujica koja privlači obližnju materiju sa površine (pokazano tamnim strelicama). Konvergentni tok uvlači materiju u pjegu te sprečava raspadanje koncentriranog magnetskog polja, poput odbijanja polova željeznog magneta. Pokazalo se da takva konfiguracija skreće normalni tok plazme koja poput mjehurića izbija iz unutrašnjosti te se na taj način stvara i održava Sunčeva pjega.
MDI instrument može istraživati svojstva Sunčeve unutrašnjosti, detektirajući pokrete uzrokovane zvučnim valovima, pri njihovoj interakciji sa Sunčevom površinom.
Dubravka Š.

Polarno svijetlo

http://tbn0.google.com/images?q=tbn:ALWyKW_Bq0B3HM:http://www.naslovi.net/img/vlT0pd.jpg

Snimak astronoma amatera iz okolice Nice u Francuskoj.
Razlog pojave polarnog svijetla bila je jedna izuzetno razvijena grupa pjega koja nosi oznaku 9393 (30.03.2001). To je najveća grupa u posljednjih 21 godinu, a sama erupcija na Suncu u području te grupe dostigla je prema klasifikaciji američke NOAA-e razred jačine X20. Ovdje objavljujemo snimku astronoma amatera iz okolice Nice u Francuskoj, gdje se ta nebeska pojava također vidi samo u rijetkim prilikama.

Statistički je utvrđeno da se do 45. stupnja geografske širine vidi jedno polarno svijetlo svakih tri do pet godina. Dva su člana riječkog Akademskog astronomskog društva takvu pojavu istih boja i intenziteta vidjeli s brda Luban iznad Drenove 1983. godine i ostali trajno zadivljeni tim za ove zemljopisne širine rijetkim fenomenom.

B92
////////////////////
Merkur uzvraća udarac
Početak ove prestupne godine doneo je nekoliko zanimljivosti iz širokog kosmosa. Otpočeo je novi Sunčev ciklus, ponovo smo se približili Merkuru, Mars nam daje nove izazove, a sve je interesantniji kosmički program Kinseki.

Piše: Aleksandar Zorkić



Ova 2008. godina je prestupna. To znači da ona ima jedan dan više nego redovne godine. Povremeno ubacivanje jednog, dodatnog, dana (ubacuje se u februar) potrebno je da bi se kalendar uskladio sa trajanjem kretanja Zemlje oko Sunca. Kada bi Zemlja napravila jedan obilazak oko Sunca za ceo broj dana, recimo za 365 dana, ne bi bilo problema sa kalendarom. Ali, Zemlja svoj put oko Sunca načini za 365,2422 dana, pa taj vremenski period iza zareza (,2422) treba povremeno ubaciti u kalendar jer se inače razlika između kalendara i prirodnih ciklusa gomila i nakon 100 godina iznosila bi već čitava 24 dana i, ako kalendar povremeno ne bismo dopunjavali, desilo bi se da nas jednog kalendarskog leta zaveje sneg. Zato postoje prestupne godine.


Mehanički astronomski kalendar
Prestupne godine se određuju po sledećem pravilu: prestupna je ona godina koja je deljiva sa četiri, sem onih godina koje su deljive sa 100, ali sa izuzetkom onih koje su deljive sa 400.

To znači da godine 1800, 1900, 2100, 2200, 2300. i 2500. nisu prestupne (jer su deljive sa 100), ali godine 2000. i 2400. jesu (jer su deljive sa 400).
Zbog toga se dešava da između dve prestupne godine nekad prođe više od uobičajene četiri godine. Recimo, u periodu od 1896. pa do 1904, punih osam godina, ni jedna godina nije bila prestupna. Isti slučaj će biti i u periodu između 2096. i 2104.

Isti kalendari kao za ovu godinu, sa danima u nedelji koji padaju na isti datum, bili su u prošlom veku: 1908, 1924, 1952. i 1980. Takođe sledećih godina, sa istim rasporedom dana biće i kalendari za: 2036, 2064, 2092, 2104. itd. godinu.

Da dodamo na kraju još i to da se ruska, srpska, gruzijska i još neke pravoslavne crkve drže starog kalendara koji je uveo Gaj Julije Cezar (pa se po njemu on zove julijanski). Taj kalendar je prilično neprecizan i pravi godišnju grešku od 11 minuta, tj. jedan dan na svakih 128 godina. Otuda i potiče razlika od 13 dana između gregorijanskog (Kraljevina SHS ga je prihvatila 1919.) i julijanskog kalendara. Greška koju čini gregorijanski kalendar iznosi godišnje 27 sekundi, tj. jedan dan na svakih 3236 godina.

Sunce

Početak godine poklopio se gotovo u dan sa početkom novog, 24. solarnog ciklusa. Solarni ciklus je ciklus Sunčeve aktivnosti koja se manifestuje u promeni broja Sunčevih pega i u promeni Sunčevog magnetnog polariteta. U maksimumu Sunčeve aktivnosti broj pega na Suncu je znatno veći nego inače, a u minimumu pege umeju i sasvim da iščeznu. Maksimum je praćen i drugim vidovima povećane aktivnosti Sunca, od kojih izlivi koronarne mase ne samo da izgledaju moćno i zastrašujuće, već umeju i da budu takvi. Kad su usmereni ka nama, zavisno od svoje snage, mogu da izazovu poremećaje u elektroenergetskim sistemima, da izazovu devijacije Zemljinog magnetnog polja, a i da oštete elektroniku na satelitima koji kruže oko planete – što sve opet izaziva dodatne štetne posledice.

Jedan solarni ciklus traje obično 11 godina, nekad nekoliko godina više, nekad nekoliko godina manje, ali u proseku je to 11 godina.


Ovaj, sadašnji solarni ciklus je započeo 4. januara (tog dana je svemirska opservatorija SOHO zabeležila promenu polariteta kod jedne Sunčeve pege). Ono što je naročito obradovalo astronome koji se bave fizikom Sunca jeste da je baš na početku ovog ciklusa letelica Ulysses nadletela severni Sunčev pol i tako omogućila pogled na polarne predele naše zvezde u ključnom momentu. Mi Sunce vidimo iz pravca njegove ekvatorijalne ravni, a polarni predeli su nam nedostupni. I svemirske opservatorije (SOHO, STEREO, Hinode) imaju sličan pogled i utoliko su podaci koji pristižu sa opservatorije Ulysses dragoceniji.

Ulysses (mi kažemo Odisej) je američko-evropska opservatorija. Lansirana je pre 18 godina, oktobra 1990, pomoću spejs šatla Diskaveri. Da bi ušla u polarnu orbitu oko Sunca, nakon lansiranja je upućena ka Jupiteru kako bi iskoristila njegovu moćnu gravitaciju za korekciju putanje koja je potom letelicu odvela u željenu orbitu.

Informacije sa Odiseja treba da pomognu astronomima da reše neke od misterija Sunca, recimo problem brzine solarnih vetrova, posebno u periodu smanjene aktivnosti Sunca itd.

Merkur
Upravo ovih dana Merkur je dospeo u žižu interesovanja astronoma, ali i svih drugih koji žele da obogate svoje znanje informacijama iz okoline planete. Za ovo sadašnje uzbuđenje zaslužna je Nasina letelica Messenger, o kojoj smo nedavno pisali (link). Ona je na svom dugom putu ka Merkuru proletela pored – Merkura. To je bilo 14. januara u 20 sati i pet minuta po našem vremenu, i to je bio tek prvi od tri susreta letelice sa Merkurom pre nego što se ona konačno skrasi u njegovoj orbiti. Za razliku od svemirskih brodova iz Zvezdanih staza i Ratova, u kojima je dovoljno kompjuteru reći kuda želite da putujete, pa začas, pravom linijom, tamo i stignete, u stvarnosti uopšte nije jednostavno dovesti neku letelicu na odredište.

Mesindžer ne leti direktno ka Merkuru, već u spirali obleće oko Sunca i usput koristi gravitaciju planeta pored kojih prolazi za korekciju svoje putanje. Tako je nakon lansiranja (3. avgust 2004. godine) 2. avgusta 2005. proleteo pored Zemlje na 2348 kilometara, 24. oktobra 2006. pored Venere na 2987 kilometara i 5. juna 2007. još jednom pored Venere na svega 338 kilometara. Sledeći prolaz pored Merkura, nakon ovog januarskog, letelica će načiniti 6. oktobra ove godine, kada će proći na svega 200 km od njegove površine, a na istom rastojanju proći će i treći put, 29. septembra 2009. Nakon toga, sledi dugi put, sve do 18. marta 2011, kada će brzina Mesindžera konačno biti dovoljno mala da će je Merkur, kad mu se približi, svojom gravitacijom zarobiti.

Dakle, ovih dana letelica je samo proletele pored planete, ali i taj prolaz obogatiće nas, kako se očekuje, obiljem do sada neviđenih snimaka planete i drugih podataka.

Do sada je samo Mariner 10, i to pre 33 godine, bio u poseti Merkuru i sa tog puta na Zemlju je poslao dragocene snimke planete. Velik deo znanja o Merkuru dugujemo baš tim snimcima, ali Mariner 10 nije uspeo da snimi celu planetu, već jedva jednu njenu polovinu, tako da mi ni danas ne poznajemo dobro Merkurov reljef. Oko 50 posto njegove površine niko nikad nije video. Zbog toga su očekivanja od misije Messenger toliko velika.

Mesindžer je nadleteo Merkur na najmanjem rastojanju od 200 kilometara i usput je u svoj računar ubeležio 700 megabajta snimaka i drugih podataka. Iz Nase su još tog 14. januara javili da uskoro možemo očekivati prve snimke sa Mesindžera i da će neke biti u boji. Mnogi su bili razočarani što slike nisu odmah potekle i što nisu bile objavljene odmah po snimanju. Međutim, naš odličan poznavalac planetarnih misija, Srđan Penjivrag, koji sa pažnjom prati i misiju Mesindžer, kaže da je problem što se prenos podataka sa letelice odvija veoma sporo po današnjim standardima Interneta, sveg 100 kilobita u sekundi, i to je maksimalna brzina – obično je u pitanju svega 30-ak kilobita u sekundi. Sem toga, dodaje Penjivrag, Nasa ima problem nedovoljnog broja prijemnih antena. Trenutno prioritet u prihvatanju podataka dat je ranije pomenutoj letelici Odisej, tako da je primanje podataka sa Mesindžera stavljeno u drugi plan.

Ipak, u petak, 18. januara, počele su da stižu prve fotografije sa Mesindžera od kojih prikazujemo ovu:



Snimak je načinjen 14. januara 21 minut nakon najbližeg prolaza letelice pored Merkura. Načinjen je uskougaonom kamerom, a pokazuje do sada neviđeni predeo Merkura. Na snimku vidimo zanimljiv reljef sa kraterima promera oko 300 metara. Tu su i pukotine, brazde i druge reljefne forme koje će narednih meseci, pa i godina biti predmet brižljivog posmatranja. Ovaj snimak je načinjen sa rastojanja od 5800 kilometara od površine planete, a prikazano je područje od oko 170 kilometara. Credit: NASA/Johns Hopkins University Applied Physics Laboratory/Carnegie Institution of Washington.

///////////////
B92
////////////////
Mars
Na samom kraju prošle godine pažnju astronoma, ali i šire javnosti, privukla je vest pristigla iz Nase, da će 30. januara 2008. jedan asteroid verovatno udariti u Mars. Kada se radi o asteroidima i drugim telima male mase i još nedovoljno poznate strukture, pa se uz to još raspolaže sa nedovoljno pouzdanim osmatračkim podacima, onda se i ne može drukčije govoriti nego samo o verovatnoći da će do udara ili nekog drugog događaja doći. Jednostavno, tela male mase su podložna raznim, čak i sasvim slabim uticajima, a kada su još nepoznati i drugi faktori od kojih zavisi kretanje odnosnog tela, onda se astronomi često nalaze pred nerešivim zadatkom da precizno izračunaju njegovu putanju.

Što se tiče ovog događaja, udara asteroida u Mars, verovatnoća se u izveštajima koji su stizali iz Nase menjala u skladu sa preciznošću osmatračkih podataka da bi u jednom trenutku ona dostigla 1:25.

Ta verovatnoća je i mala i velika u isto vreme. S jedne strane, ona znači da do udara, gotovo izvesno, neće doći, ali s druge, to je opasno velika verovatnoća, naročito kada se radi o opasnosti od udara u Zemlju. Što se opasnosti od sličnog događaja po Zemlju tiče, astronomi su spokojni tek ako je šansa da neki kamen padne na našu planetu jedan prema milion, ili manja. Jednostavno, ulog ja suviše velik da bismo lako prihvatili veći rizik. Pre četiri godine puno uzbuđenja je privukla vest o opasnosti od udara asteroida, kasnije nazvanog Apofis, u Zemlju 13. aprila 2029, a tada je verovatnoća udara bila 1:37 (kasniji proračuni su otklonili ovu opasnost, bar za taj datum).


Posmatrano u dugom vremenskom periodu udari tela u planetu su česta pojava, o čemu svedoči bezbroj kratera na Merkuru, Mesecu i Marsu. Ali, u kratkom razdoblju retko imamo prilike da budemo svedoci takvog događaja. U novije vreme to je bio slučaj iz 1994, kada je kometa Shoemaker-Levy 9 udarila u Jupiter. Taj događaj je na dramatičan način pokazao kakve posledice može izazvati udar i u našu planetu jer je čak i gasoviti Jupiter nedeljama pokazivao ogromne ožiljke od pada komete u njegove guste oblake.

Zbog svega pomenutog postoji jasan naučni interes da se neposredno posmatra pad nekog tela na planetu i astronomi, a s njima i svi mi, ostali smo srećni kada se to dogodi, ali nekoj dugoj planeti.

Asteroid koji je zapretio Marsu otkriven je 20. novembra 2007. i dobio je oznaku 2007 WD5. Njegov prečnik je procenjen na oko 50 metara i on spada u male asteroide. Ali, taj prečnik je izazvao asocijaciju na ne mnogo veće telo (asteroid ili kometu, nije pouzdano utvrđeno) koje je pre ravno 100 godina eksplodiralo nad Tunguskom oblasti u Sibiru. Tom prilikom, eksplozija je izazvala katastrofalne posledice iako, srećom, ne i ljudske žrtve jer se udar dogodio u pustom, nenastanjenom području. Ali, tada je, računa se, pokošeno 80 miliona stabala šume na području od preko dve hiljade kvadratnih kilometara. Da je to telo stiglo samo nekoliko sati kasnije, palo bi u naseljeni deo Rusije, sa strašnim posledicama koje možemo samo da zamislimo. O tom događaju će narednih meseci sigurno biti mnogo više priče pošto je godišnjica pada 30. juna.

Da se vratimo Marsu. Uzbuđenje oko udara asteroida u Mars naglo je splaslo 9. januara ove godine, kada je saopštena poslednja procena mogućnosti udara. Ona sada iznosi svega 1: 10 000. Kako dalje procene govore, asteroid će proleteti pored Marsa 30. januara oko podne na najmanjem rastojanju od oko 4000 kilometara od površine planete. Ako bi, i pored svega, udario u Mars, izrovao bi krater prečnika 800 metara, snagom od tri megatona TNT. Inače, veličina tog kratera uporediva je sa veličinom najbolje očuvanog udarnog kratera na Zemlji. To je Barrnigerov krater u Arizoni, SAD, koji je nastao pre 50.000 godina, a u prečniku ima oko 1200 metara.

najveći pesimisti više ne žele da procenjuju koliko će oni još raditi. Spirit je na Mars dospeo 4. januara, a Opportunity 25. januara 2004.

Kad se danas svedu računi, oni ukratko ovako izgledaju. Roveri su ukupno prešli 20 kilometara, na Zemlju su poslali 200.000 snimaka i ogromne količine drugih podataka koji zauzimaju gigabajte memorijskog prostora. Naučni značaj podataka sa rovera je nesumnjiv, ali mnogi podaci tek čekaju na dodatnu obradu.

Godina Kine

Ako sve prođe po planu, ova godina bi mogla da bude velika za Kinu. Kina se poslednjih godina serijom uspešnih astronautskih poduhvata nametnula kao treća sila kosmonautike, a da na svom putu razvoja nauke ne posustaje govore i njeni planovi koji za ovu godinu obuhvataju lansiranje 15 raketa, postavljanje 17 satelita u orbitu oko Zemlje i slanje treće ljudske posade u svemir, a taj let uključuje i izlazak astronauta izvan letelice. I sve to ima da se dogodi u olimpijskoj godini, kada je domaćin najvećim sportistima sveta baš Kina.

Da podsetimo, 2003. Kina je postala treća zemlja sveta koja je u svemir poslala čoveka. Prve dve su, Rusija (tj. bivši SSSR) i SAD. Nakon dve godine (2005), Kina je u svemir poslala i svoju dvočlanu posadu, a prošle godine je ka Mesecu lansirala i orbiter. Kina sve otvorenije govori o svom svemirskom programu, pa je tako najavljeno spuštanje lendera na Mesec 2012. godine, a zatim i donošenje uzoraka sa Meseca oko 2017. godine. Postoje i planovi Kine da se pridruži Rusiji u istraživanju Marsa, što se predviđa za 2009. godinu.

14. decembar 1546.

ROĐEN TIHO BRAHE (1546 - 1601)

Danski astronom koji je koristio pre-teleskopske instrumente sopstvenog dizajna za merenje pozicija planeta i zvezda sa velikom tačnošću, a koje je kasnije koristio njegov asistent Johan Kepler za svoja tri osnovna zakona kretanja planeta. Tihho je rođen u poznatoj i dobrostojećoj familiji.
Njegov otac Oto je bio guverner Helsingborga u Danskoj koji se sada nalazi u Švedskoj. Tiha je odhranio njegov ujak Jorgen. Kao trinaestogodišnji dečak bio je impresionaran astronomima koji su tačno izračunali i predvideli pomračenje Sunca 21. avgusta 1570.

Između 1559-1570 Tiho je pohađao univerzitete u Kopenhagenu, Lajpcigu, Vitenbergu, Rostoku i Baselu studirajući prava, ali je sačuvao strast ka astronomiji. 1566. Tiho je prilikom duela sa jednim od studenata izgubio vrh nosa i nakon toga je do kraja života nosio metalnu protezu na nosu. Tokom ovog perioda, njegovi učitelji mu pomažu pri izradi astronomskih globusa i drugih jednostavnih istrumenata a koji će biti preteča komplikovanijih instumenata koje će Tiho koristiti kasnije u svom radu. Takođe, Tiho čita sve astronomske knjige do kojih bi došao, a Ptolomejev "Almagest" ostavlja na njega najsnažniji utisak.

Avgusta 1563. Tiho promatra konjunkciju Jupitera i Saturna, i zapaža da su Kopernikove tablature promasile ovaj događaj za nekoliko dana. Tada odlučuje da posveti ostatak života poboljšanju tačnosti pozicija planeta i zvezda i za to gradi privatnu opservatoriju u gradu Skane, 1571. Sledeće godine, Tiho otkriva supernovu u sazvezđu Kasiopeia, i njegov izveštaj "De Stella Nova" (1573) ga čini poznatim. Danski kralj Frederik II mu 1576. daje ostrvo Hven u Baltičkom moru, gde Tiho gradi dve opservatorije, "Uraniborg" i "Stjerneborg" u kojima 20 godina vrši veoma tačna osmatranja sa instrumentima kao što je na primer "kvadrant" od 2 metara. Ove instrumente je opisao u dve knjige "Astronomiae instauratae mechanica" (1598) i "Astronomiae instauratae progymnasmata" (1602). Astronomi pre Tiha su posmatrali planete većinom u opozicijama i kvadraturama, i njihovi proračuni tačaka u orbitama planeta su bili tačni samo do 15', dok su Tihovi proračuni mnogih drugih tačaka u orbitama bili tačni i do 30".

Tiho je bio prvi astronom koji je uzeo u obzir atmosfersku refrakciju pri izračunavanju i korekcijama pozicija planeta i zvezda. Bio je takođe prvi koji je izvršio naučno proučavanje pozicije, magnitude, boje i orijentacije Velike Komete iz 1577. Njegovi proračuni su ga doveli do zaključka da komete moraju imati ovalne orbite koje se protežu daleko iza Meseca, što je bila revolucionarna ideja u tom vremenu. Tiho je pažljivo izračunao i prividno kretanje Sunca što mu je omogućilo da izračuna tačnu dužinu godine pri čemu je načinio gresku od samo jedne sekunde. Ovo je uticalo da se 1582. iz julianskog kalendara izbaci 10 dana, nakon što je prikazano da Julianska godina traje za toliko duže od "prave" godine. Tiho je takođe izradio katalog od 777 zvezda.Tiho nije sledio Kopernikanizam, već je kreirao "Tihonian sistem" sa planetama koje se kreću u orbitama oko Sunca, dok se Sunce i Mesec kreću oko fiksirane Zemlje. Ovaj model je bio opšte prihvaćen od strane mnogih astronoma sve do sredine 17-og veka. Njegova osmatranja i dokazivanje da se komete kreću među planetama, su srušila Aristotelov model po kome su planete okružene čvrstim kristalnim sferama, kroz koje se tela kao komete ne bi mogla kretati. Tiho je svoj život završio kao carski matematičar kod imperatora Rudolfa II u Pragu, gde mu je Kepler bio asi

Mesec (lat. Luna) je Zemljin prirodni satelit i ujedno najbliže nebesko telo, udaljeno u proseku 384.400 km, tako da svetlost s Meseca na Zemlju stiže za 1,25 sekunde.
Mesec se kreće oko Zemlje po eliptičnoj stazi srednjom brzinom od 1,02 km/s, i prelazi dnevni luk od 13 stepeni i 10 minuta. Mesečeva staza podleže jakim temperaturnim vibracijama koje uzrokuje Sunce, pa se nagib staze prema ekliptici u toku 173 dana menja od 5 stepeni do 5 stepeni i 18 minuta.
Mesec je čvrsto nebesko telo prečnika 3473,3 km, i po površini je 14 puta, po obimu 50 puta, a po masi 80 puta manje od Zemlje. Ubrzanje sile teže je na Mesecu 6 puta manje nego na Zemlji. Oko svoje ose se obrne za 27 dana, 7 sati i 11,5 sekundi (sideralna staza). Zbog stalnog menjanja položaja prema Suncu i Zemlji različito je osvetljen, pa se sa Zemlje mogu uočiti četiri faze:


MesecMladi (nevidljiv, osim za vreme pomračenja Sunca)
Prva četvrt (vidljiv naveče)

http://tbn0.google.com/images?q=tbn:CKBG0153i9ea0M:http://www.novomilosevo.org.yu/photo/sl_pun_mesec_200605_b.jpg
Pun Mesec (vidljiv celu noć)

http://tbn0.google.com/images?q=tbn:LAzbUKuS9R-o0M:http://ispast.net/wp-content/uploads/2007/07/mesec.jpg
Zadnja četvrt (vidljiv ujutro)
Vreme od 29 dana, 12 sati, 44 minute i 3 sekunde između uzastopnog ponavljanja Mesečevih faza nazvano je sinodičkim mesecom.

Pomračenja Meseca i Sunca

Uzajamni položaji Sunca, Meseca i Zemlje dovode do pomračenja Sunca i Meseca. Potpuna pomračenja se koriste u kosmičkoj geodeziji za vezivanje kontinentalnih trigonometrijskih mreža, koje pomažu u stvaranju jedinstvenog svetskog naučnog sistema. U istu svrhu se koriste i pojave okultacija zvezda (kad Mesec tokom svog kretanja sakrije neke zvezde).
Privlačna sila Meseca, a u manjoj meri i Sunca (lunisolarni uticaj), uzrokuje na Zemlji plimu i oseku mora i jezera, kao i "disanje" Zemljine kore što je 3 puta slabije od plime i oseke. Uticaj meseca na ljude i druga bića je još uvek nerazjašnjen, ali je sigurno da se insekti orijentišu pomoću Meseca.
http://sr.wikipedia.org/

Nastanak Meseca

Smatra se da je Mesec nastao prije nekih 4,5 milijardi godina, nakon sudara kometa. Prilikom udara, izbačena je velika količina materijala u Zemljinu orbitu koja je oblikovala Mesec. Mesec je i reljefno vrlo zanimljivo nebesko telo. Prvi je crtež Meseca napravio Galileo Galilej 1609. godine. Najniža područja Meseca su ogromne sive površine koje se ponekad mogu zapaziti i golim okom. Te ravnice je 1651. godine Đovani Ričioli (Giovanni Riccioli) (1598. - 1671.) nazvao morima, iako u njima nema vode. Ova mora nisu jednolične ravnice, jer se u njima uočavaju nabori, koji ponekad liče na zidove, dugačke po nekoliko stotina kilometara, i pukotine, koje liče na rečna korita. Po rubovima ravnica protežu se veliki planinski venci, koji nose imena planina na Zemlji (Alpi, Apenini, Pireneji, itd.).
Najviša tačka Meseca nalazi se na planinama Lajbnic (Leibniz), koje su na Mesečevom južnom polu, gde neki vrhovi dosežu i 9000 metara. Osim planinskih lanaca, na Mesecu se mogu videti i krateri ili vrtače, koji opet nose imena po najpoznatijim svetskim naučnicima. Najdublji je Njutnov krater (Isak Njutn), sa dubinom od oko 7250 m. Ti krateri su vrlo velikog prečnika (do 300 km). Iako im rubovi izgledaju strmi, oni su vrlo malog nagiba. To otkriće pripada Nemcu Jozefu Hopmanu (Josef Hopmann), koji je izumeo specijalne metode istraživanja pomoću dužina senki. Nekih 30 hiljada kratera je otkriveno na Mesecu. Jedan od njih nosi čak i ime Ruđera Boškovića. Kod pojedinih kratera su vidljive i uzdužne široke svetle pruge (Kopernikov krater), za koje se smatra da su naslage pepela ili vulkanske materije nastale u vreme hlađenja Meseca.

Svojstva Mesečeve atmosfere

pritisak 3 × 10-13 kR
helijum 25%
neon 25%
vodonik 23%
argon 20%
tragovi metana, amonijaka i ugljen-dioksida

Plavi Mjesec

Postoji čitava zavrzlama oko termina plavi Mesec, ali mi ćemo se zadovoljiti ovim tumačenjem: plavi Mesec je drugi pun Mesec u jednom kalendarskom mesecu. Kalendarski mesec traje 30, ili 31 dan (februar 28, odnosno 29 dana u prestupnoj godini), a vremenski period između dva puna meseca je 29,5306 dana. Dakle, u toku jednog kalendarskog meseca naš satelit može da prođe dva puta kroz uštap, tj. pun Mesec. Izuzetak je februar koji traje kraće od prolaska Meseca kroz sve svoje faze. Plavi Mesec se događa, u proseku svake 2,7 godina.

Logično je da će se plavi Mesec češće dešavati u mesecima koji traju po 31 dan i da je nemoguć u februaru čak i za vreme prestupne godine, jer je i tada februar kraći od vremenskog perioda koji je potreban da Mesec prođe kroz sve svoje faze.

http://tbn0.google.com/images?q=tbn:1d50vkx_p31LYM:http://a52.g.akamaitech.net/f/52/827/1d/www.space.com/images/ns_bluemoon_070525_01.jpg

Moguće je da u jednoj godini bude i dva plava meseca. To se događa četiri ili pet puta u jednom veku. Zadnji put to to je bilo 1999, kada je Mesec dva puta bio pun u januaru i u martu. Sledeći dvostruki plavi Mesec biće 2018.

2) Kao fraza, izraz plavi mesec označava nešto što se jako retko dešava, samo ponekad ili možda i nikad. Izraz dolazi iz engleskog jezika (Blue Moon) i poznat je više od četiri veka. Kod nas u nekim varijantama značenja odgovara frazi "kad na vrbi rodi grožđe".

***

Da dodamo još da Mesec nekad zaista ume da poplavi, ali do tog dolazi usled zemaljskih atmosferskih prilika i nezavisno od Mesečeve faze. Najpoznatiji takav slučaj zabeležen je nakon erupcije vulkana Krakatoa u Indoneziji 1883. Tada je vulkan ispustio obilje dima i prašine u atmosferu i prelamanje svetla sa Meseca o te čestice učinilo je da on dobije plavičastu boju. Mesec je poplavio i 1950. nakon velikih šumskih požara u Švedskoj i zatim 1951. kada je šuma gorela u Kanadi.
link (http://ludaja.ipbfree.com/ )

Mlečni put

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/0/09/Milky_Way_2005.jpg/250px-Milky_Way_2005.jpg

Mlečni put je prečkasta spiralna galaksija koja se nalazi u lokalnom galaktičkom jatu unutar Virgo super jata. Prečnik glavnog diska Mlečnog puta je između 80.000 i 100.000 svetlosnih godina, ili 250.000 do 300.000 svetlosnih godina u njegovom obimu.

Debljina izvan galaktičkog jezgra doseže približno 1000 svetlosnih godina. Procenjuje se da naša galaksija sadrži pribčižan broj od 200 milijardi zvezda, ali taj broj bi u budućnosti mogao da se popne na 400 milijardi ukoliko zvezde manje mase postanu dominantne.

Primer fizičke veličine Mlečnog puta: Ukoliko bi se naša galaksija umanjila tako da njen prečnik iznosi 130 kilometara, prečnik sunčevog sistema bi u tom slučaju iznosio 2 milimetra. Galaktički Halo širi se izvan galaksije ali je limitiran zahvaljujući satelitima Mlečnog puta, Malog i Velikog Magelanovog oblaka, koji u afelu imaju udaljenost od 180.000 svetlosnih godina. Vizuelna apsolutna magnituda Mlečnog puta iznosi −20.9.

Iako je Mlečni put samo jedna od milijardi galaksija u vidljivom delu univerzuma, ona je od posebnog značaja za ljudski rod jer je dom sunčevog sistema.
izvor ( http://sr.wikipedia.org/)

Galaksija

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/7/71/M31_Lanoue.png/340px-M31_Lanoue.png

Galaksija je masivni gravitacijom vezan skup zvezda, međugalaktičog gasa, plazme i (moguće) nevidljive tamne materije. Galaksije se po veličini dele na na one najmanje (patuljaste) koje sadrže oko 10 miliona zvezda do enormno velikih koje sadrže i do bilion(1012) zvezda. Pretpostavlja se da u vidljivom delu univerzuma postoji preko stotinu milijardi (1011) galaksija. Većina galaksija u prečniku ima od hiljadu pa do stotinu hiljada parseka (par desetina hiljada pa do par stotina hiljada svetlosnih godina).
Galaksije su jedna od druge često udaljene više miliona parseka (ili megaparseka). Galaksije su međusobno povezane gravitacijom i kao takve čine skup ili galaktičko jato, koja zajedno mogu formirati i superjato. Pretpostavlja se da 90% materije u galaksiji čini takozvana tamna materija. Podaci prikupljeni posmatranjem govore da većina galaksija sadrži barem po jednu supermasivnu crnu rupu u svom centru.
Vrlo je verovatno da naša galaksija, Mlečni put poseduje jedan takav objekat.

Zvijezda

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/2/26/Pleiades.jpg/350px-Pleiades.jpg

Zvezda je svemirski objekt koji se sastoji od velike količine plazme, većinom nastale od međuzvezdanog vodonika. Zvezda isijava svetlost i toplotu koji nastaju u termonuklearnim reakcijama u središtu zvezde.


ZvezdeStabilnost zvezde zavisi o dve međusobno suprotstavljene sile:

termonuklearne reakcije oslobađajući ogromnu energiju dovode do fantastičnog pritiska u jezgru zvezde i tako nastoje da rasprše materijal zvezde u okolni prostor
sila gravitacije, koja se tome suprotstavlja, nastoji da zadrži masu zvezde na okupu
Ako prevlada sila gravitacije, materijal zvezde se sažima, pa nastaju zvezde u kojima je materija sabijena do vrlo visokih gustina (neutronske zvezde, beli patuljci), a ako je masa zvezde veća od određene kritične granice ili Čandrasekarova granica dolazi do beskonačnog sažimanja u fizikalni singularitet iz kojeg više ne može pobeći čak ni svetlost crna rupa. Ako nadvlada prva tendencija, zvezda može da eksplodira u silovitoj eksploziji i tako nastaje nova ili supernova. Odnos sjaja i veličine zvezde prikazuje se Hercšprung-Raselovim dijagramom. Prosečna galaksija sadrži oko stotinu milijardi zvezda.

Anđela, neprevaziđena si! Pa ovo je skoro jedan kompletan seminarski rad! Svaka čast!

Anđela, neprevaziđena si! Pa ovo je skoro jedan kompletan seminarski rad! Svaka čast!

Ma draga moja,samo to skupljam sa interneta,a trudim se da idem nekim redom...:hug432:

Planeta Venera - dragulj na nebu

http://www.windows.ucar.edu/missions/images/venera.gif

Venera (grčki: Afrodita, babilonski: Ištar) je božica ljubavi i ljepote. Planet je dobio taj naziv vjerovatno zbog svog sjaja. Gotovo sve zemljopisne pojave na Veneri, također su dobile ime po ženama. Drevnim narodima bila je poznata kao jutarnja i večernja zvijezda (kod nas kao zvijezda Danica). Astronomi su u prošlosti smatrali da se, zapravo, radi o dva različita tijela.


Promjer na ekvatoru: 12.103 km
Masa u odnosu na Zemlju: 0,81
Srednja temperatura na površini: 480 C
Površinska gravitacija: 0,9 g
Atmosfera (glavni sastojci): ugljikov dioksid
Nagib osi: 2 stupnja
Nagib staze prema eliptici: 3,4 stupnja
Priod revolucije: 225 dana
Period rotacije: 243 dana (I na Z)
Srednja udaljenost od Sunca: 108,2 milijuna km
Broj poznatih mjeseca: 0
Srednja brzina u stazi: 35 km/s


Sestra blizankinja

Na prvi pogled, kada bi Zemlja imala blizankinju, to bi bila Venera. Ta dva planeta su slične veličine, mase, sastava i na podjednakoj su udaljenosti od Sunca. Ali tu svaka sličnost prestaje. Venerina putanja je skoro savršeni krug, a ne elipsa. Venera nema oceane, prekrivena je gustim oblacima koji stvaraju efekt staklenika i tako zadržavaju površinsku tolinu. Iz tog razloga je Venera toplija od Merkura. Temperatura na Veneri je tako visoka da bi se moglo rastaliti olovo (oko 470 Celzijevih stupnjeva), a tlak iznosi 90 bara, što odgovara tlaku na 900 metara ispod površine oceana na Zemlji

Atmosfera

Gusti oblaci reflektiraju puno Sunčeve svjetlosti, tako da je Venera najsjajnija planeta na nebu. Debljina oblaka iznosi oko 30 kilometara i sastoje se, uglavnom, od ugljičnog dioksida i velike količine sumpora, bez tragova kisika ili dušika, koji tvore glavninu Zemljina zračnog omotača. Na veneru padaju kiše sumporne kiseline, ali isparavaju mnogo prije negoli stignu do tla. Munje paraju oblake i do 25 puta u sekundi.

Vjetrovi su vrlo spori, između 1 i 2 kilometra na sat. Međutim u gornjim slojevima atmosfere postižu veće brzine, tako da oblaci obiđu oko planeta jednom u četiri dana.

Rotacija
Venera se oko svoje osi okrene jednom u 243 Zemljina dana, dok joj orbita oko Sunca traje 225 dana. Što znači da je dan na Veneri duži od godine. Osim toga venera se oko svoje osi rotira u suprotnom smjeru nego oko sunca. Kada bi promatrali sa njezine površine Sunce bi nam izlazilo na zapadu, a zalazilo na istoku.
Magnetsko polje
Venera nema magnetsko polje. Pretpostavlja se da je razlog tome njezina spora rotacija oko osi. Čestice Sunca zato nesmetano prolaze kroz gornje slojeve atmosfere i otpuhuju ih.

Površina
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/c/c6/Venus.jpg/117px-Venus.jpg
Venera je poznata kao svijet kojom vladaju vulkani. Ima ih čak 167, promjera većeg od 100 kilometara. Manjih vulkana ima više od 50.000. Zatim ima korona, glatkih uzdignutih diskova promjera do 50 kilometara nazvanih "palačinkaste kupole". Sličnih kupola ima i na Zemlji, nastale su uzdizanjem mjehura magme, ali su više nego stotinu puta manje. Najnevjerovatnije su prostrane vulkanske ravnice, koje idu u prilog teoriji da je lava prekrivala veliki dio površine.

Na Veneri ne djeluju sile tektonike ploča, niti ima traga vulknskim hrptovima. Opaženo je svega 900 udarnih kratera što govori da površina nije jako stara, te da je u prosjeku slične dobi kao i Zemljina. Jednolika raspoređenost kratera po cijeloj površini planeta govori da je cijela jednake vremenske starosti, između 200 i 800 milijuna godina.
Danas nemamo dokaza da je Venera još uvijek geološki aktivna. Od kada su počela promatranja (misija Magellan) nijedan vulkan nije izbacio lavu, nije se pojavila nijedna nova pukotina, nijedna planina se nije pomakla.

Jezgra
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/8/85/Venus_globe.jpg/120px-Venus_globe.jpg
Pošto je Venera veličinom slična Zemlji, te ima sličnu količinu radioaktivnih elemenata, pretpostavlja se da joj je unutrašnjost vruća poput Zemljine, te da se sastoji od željezne jezgre promjera oko 3.000 kilometara.

Satliti
Venera, poput Merkura, nema prirodnih satelita.

Crne rupe

http://www.znanje.org/i/i25/05iv02/05iv020228/image011.jpg

Crna rupa je koncentracija materije u svemiru koja ima tako veliku masu da je njeno gravitacijsko polje dovoljno jako da potpuno zakrivi prostor-vrijeme oko sebe tako da ništa ne može pobjeći, čak ni svijetlost.

Uvod u crne rupe

Još su krajem 18. stoljeća engleski geolog John Michell i francuski astronom Pierre Simone Laplace, nezavisno jedan od drugoga, došli na misao o mogućem postojanju "tamnih zvijezda" čija je gravitacija tako jaka da ništa s njih ne može pobjeći. Ako je tijelo dovoljno veliko i gusto ništa s njega ne bi moglo pobjeći. Laplace je došao do toga zaključka razmišljajući o brzini oslobađanja – brzini potrebnoj da neki projektil pobjegne gravitaciji nebeskog tijela.

Brzina oslobađanja ovisi o masi nebeskog tijela (planet, zvijezda, satelit): što je nebesko tijelo masivnije gravitacija je jača i brzina oslobađanja je veća. Za Zemlju ta brzina iznosi 11,2 km/s, dok je za Mjesec svega 2,4 km/s, za bijeg s Jupitera potrebna je brzina od 60 km/s, a sa Sunca 610 km/s ili 0,2 % brzine svijetlosti. Ako je tijelo dovoljno veliko i gusto brzina potrebna za bijeg s njega bila bi veća od 300 000 km/s, odnosno veća od brzine svijetlosti. Obzirom da ništa ne može ići brže od svijetlosti, ništa ne može pobjeći iz gravitacijskog polja tog objekta. Čak će i zraka svijetlosti biti zadržana gravitacijom i neće moći pobjeći.

Gotovo odmah nakon što je Einstein razvio Opštu teoriju relativnosti, Karl Schwarzschild je otkrio matematičko rješenje jednadžbi Teorije koje opisuje takav objekt. Tek mnogo kasnije, zahvaljujući radu ljudi kao što su Oppenheimer, Volkoff i Snyder u 1930-tim, počelo se ozbiljno prihvaćati mogućnost da takvi objekti možda doista postoje u svemiru. Ovi su istraživači pokazali da kada zvijezda dovoljne mase ostane bez goriva, nije sposobna oprijeti se vlastitoj gravitacijskoj sili i tada se urušava u crnu rupu.

Termin "crna rupa" prvi je spomenuo američki fizičar Jochn Archibald Weeler 1967. nakon što mu se izraz "gravitacijski potpuno urušeno tijelo", kojim se dotad koristio, učinio pomalo rogobatan.

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/c/cd/Black_Hole_Milkyway.jpg/180px-Black_Hole_Milkyway.jpg

U Opšoj teoriji relativnosti gravitacija je manifestacija zakrivljenosti prostora-vremena. Masivni objekti poremete prostor-vrijeme tako da uobičajena pravila geometrije nisu primjenjiva. U blizini crne rupe zakrivljenost prostora je tako snažna da crne rupe dobivaju neke vrlo čudne značajke.

Horizont događaja je sferična površina koja označava granice crne rupe. Možete ući u horizont događaja, ali ne možete izaći van. Zapravo, jednom kad prijeđete horizont osuđeni ste da se neumoljivo približavate "singularnosti" (točki beskonačne gustoće) u središtu crne rupe. Horizont događaja je udaljenost od središta crne rupe na kojoj je brzina oslobađanja jednaka brzini svijetlosti i naziva se Schwarzschildov radijus. Izvan horizonta događaja brzina oslobađanja je manja od brzine svijetlosti, pa ako imate dovoljno jaku raketu možete pobjeći, ali ako se nađete unutar horizonta, odnosno Schwarzschildovog radijusa, bez obzira koliko jaku raketu imali, ne možete pobjeći. Unutar tog kritičnog radijusa prostor-vrijeme su tako ekstremno zakrivljeni da je crna rupa zapravo odsječena od ostatka svemira. Na neki način postaje "mali" svemir sa svojim vlastitim pravilima, iz kojeg ništa, pa ni svijetlost, ne može pobjeći.

Horizont događaja ima neke vrlo neobične geometrijske osobine. Za promatrača daleko od crne rupe izgleda kao lijepa, statična sferična površina. Ali ako priđete bliže zamijetit ćete da se, zapravo, kreće brzinom svijetlosti. To objašnjava zašto je lako prijeći horizont, ali nemoguće izaći. Ako se horizont kreće brzinom svijetlosti da biste pobjegli van, morali biste se kretati brže od svijetlosti, a budući da ništa ne može ići brže od svijetlosti, ne možete pobjeći iz crne rupe

Unutar horizonta vrijeme-prostor je tako zakrivljeno da vrijeme i prostor mijenjaju mjesta
Teoretska istraživanja pokazuju da crne rupe imaju samo tri svojstva koja ih određuju: masu, električni naboj i rotaciju. Električki nenabijene, nerotirajuće crne rupe objašnjene su Schwarzschildovim rješenjem Einsteinovih jednadžbi; električki nabijene, nerotirajuće crne rupe objašnjene Reissner-Nordstrom rješenjem; električki nenabijene, ali rotirajuće crne rupe objašnjene Kerrovim rješenjem; i rotirajuće, električki nabijene crne rupe objašnjene Kerr-Newmanovim rješenjem. Crne rupe nemaju drugih svojstava.

Posebno je zanimljivo Kerrovo rješenje, jer se smatra da su "prave" crne rupe najvjerojatnije rotirajuće i električki nenabijene. Jedna od zanimljivih posljedica rotirajuće crne rupe je da singularnost više nije matematička točka, nego prsten (krug). Prema jednadžbama trebalo bi biti moguće proći kroz taj prsten i pojaviti se u drugom području prostora-vremena (možda u drugom Svemiru, na drugom mjestu i/ ili u drugom vremenu u našem Svemiru).

Planeta Merkur

http://tbn0.google.com/images?q=tbn:r38is99-pvD1QM:http://www.znanje.org/i/i19/99iv10/99iv1002/merkur.jpg

Merkur je najmanja planeta i udaljena je od sunca 57,85 miliona kilometara. Prečnik planete je 31000 kilometara, a Sunce obiđe za 88 dana. Sto puta je manji od Zemlje i zbog blizine Sunca sav je sagorio i pretvorio se u krečnjak.

Vidimo ga čas punog, čas u četvrtima. Kao i sve ostale planete okreće se oko svoje ose i oko Sunca.

Atmosfera

Merkurova atmosfera je vrlo retka, oko 1012 puta ređa od Zemljine. Zbog toga se najčešće smatra da Merkur nema atmosferu. Zbog visokih temperatura i slabe gravitacije, atomi i molekuli atmosfere neprestano odlaze s planete. Izgubljena atmosfera obnavlja se na sledeće načine: česticama sunčevog vetra zarobljenih merkurovim magnetnim poljem, isparavanjem polarnog leda i isparavanjem prilikom udara mikrometeora.

Hemijski sastav atmosfere

Kalijum 31,7%
Natrijum 24,9%
Atomski kiseonik 9,5%
Argon 7,0%
Helijum 5,9%
Molekularni kiseonik 5,6%
Azot 5,2%
Ugljen-dioksid 3,6%
Voda 3,4%
Vodonik 3,2%

Reljef

Reljef Merkura je najsličniji Mesecu, prekriven kraterima i bazenima. Najprepoznatljiviji oblik na Merkuru (od fotografisanih detalja) je Basen Kaloris (Caloris Basin) (Planitia Caloris), udarni krater prečnika oko 1350 km. To je ujedno i najtoplije mesto na Merkuru jer se na njemu nalazi subsolarna tačka u vreme kada je Merkur najbliži Suncu. Udar koji je stvorio Caloris ostavio je trag i na suprotnoj strani planete: na mestu gdje su se spojili udarni talasi nalazi se brdovit i vrlo nabran teren.

Udarni krateri na Merkuru su dobro očuvani, zbog nedostatka atmosfere nema erozije tla. Uz kratere se opažaju pukotine i rasedi nastali u vrieme hlađenja i stezanja planeta. Rasedi su visoki 2-3 km i pružaju se stotinama kilometara u daljinu.

Tlo Merkura je razmrvljeno pod udarima meteorita i erodiranjem tla zbog naglih promena temperature.

Rotacija

Merkur vrlo sporo rotira oko sopstvene ose. Radarska posmatranja 1965. g. pokazala su da se okrene se tri puta oko svoje ose za vreme dva obilaska oko Sunca. Ova rezonancija je stabilna(3:2) zahvaljujući velikoj ekscentričnosti Merkurove putanje.

Zemlja

ZEMLJA

http://tbn0.google.com/images?q=tbn:FpfWV5ulf_YlkM:http://www.mikro.co.yu/images/casopis/tekstovi/2007/09/mh10_0026.jpg

Zemlja je od Sunca udaljena 149 miliona kilometara i prečnik joj je 7927 kilometara, a Sunce obiđe za 365 dana I 6 sati.

U središtu Zemlje je jezgro sastavljenood veoma guste materije, vjerovatno pretežno od željeza i nikla. Oko te materije je vanjski omotač koji je vjerovatno u tečnom stanju. Najviše prostora u unutrašnjosti zauzima Zemljin plašt za koji se pretpostavlja da je izgrađen od zgusnutog željeza i magnezijumovih silikata. Samo vanjska kora sastoji se od stijena koje poznajemo.

Vazdušni omotač okružuje Zemlju do približno 970 kilometara visine i s visinom je progresivno sve rjeđi. Većina vremenskih promjena događa se u pojasu od 8 kilometara.

Temperatura se mijenja sa visinom. Na visini od 16,9 kilometara pada na ispod –83 stepena, a zatim u smijeru naviše neko vrijeme raste, pa se na visini od 644 kilometara spušta do –143 stepena. Od te visine na više ponovo raste i na visini od 644 kilometra doseže 1500 stepeni, ali budući da je zrak na toj visini vrlo razrijeđen, vrućine se ne osjete.

Atmosfera štiti Zemlju od smrtonosnih X-zraka, kosmičkih zraka i od drugih oblika radijacije u svemiru.

Zemlja je naša planeta, na kojoj postoje razni oblici života, koje mi poznajemo. Smjenjuju se godišnja doba: proljeće, ljeto, jesen i zima.
Izvor:znanje.org

Planeta Mars

http://tbn0.google.com/images?q=tbn:H82kkgohFu2mkM:http://www.live.ba/files/images/3149_2311686307_03329e897f.jpg

Mars je udaljen od Sunca 228 miliona kilometara, i obiđe ga za 687 dana. Prečnik mu je 4 200 kilometara.

Mars je planeta za koju naučnici vjeruju da na njoj postoji neki oblik života. prije svega Mars ima godišnja doba kao i Zemlja. Kako se mijenjaju godišnja doba mijenja se i površina. Tamna područja postaju veća u proljeće i ljeto, a boja se od plavozelena pretvara u žutu.

Naučnici vjeruju da u atmosferi Marsa postoji određena količina vodene pare, koja pomaže održavanju života. 1887. godine italijanski naučnik Giovanni Schiaparelli je na površini Marsa zapazio nešto slično kanalima i tada se postavilo pitanje da li na Masru ima stanovnika. Međutim, 1965. kapsula Marinera IV je slikala Mars i sa tih fotografija se vidi da i ako postoji život na Marsu, primitivan je, to su samo mahovihe, lišajevi i gljive. Život tamo je sličan pustinjskom jer u atmosferi nema vodene pare i nema kiseonika. Ipak mnogi naučnici i dalje vjeruju da tamo postoje i složeniji oblici života.

Reljef

Marsov pejzaž sličan je Zemljinom i Mjesečevu, no ima i svojih posebnosti. Teren je prosječnog nagiba 3°. Površina Marsa je crvene boje zbog velikih količina željeza koje sadrži. Možemo je podijeliti na sjevernu i južnu polutku granicom koja siječe ekvator pod kutem od 35°. Teren južne je u prosjeku 2-3 kilometra viši od sjeverne, uglavnom zbog razlike u gustoći kore. Južna polutka puna je udarnih meteorskih kratera veličine od 3 do 120 km nastalih u doba bombardiranja planetoidima. Manji krateri su malobrojni. Na sjevernom dijelu prevladava bazalt koji je gušći od granita i zato ima niži ravnotežni položaj. To bazaltno područje je zapravo kora prelivena lavom koja je uništila starije kratere, zbog čega je ravnija.

Za razliku od Mjesečevih kratera, Marsovi u pravilu nemaju središnju izbočinu i zasuti su izmrvljenim materijalom. Na Marsovoj površini razlikujemo nekoliko oblika reljefa.

Glatke kružne udubine okružene planinskim lancem na rubu nazivamo bazenima. Najveći su Planitia Argyre (Argirska ravnica) promjera 1000 km i Planitia Hellas (Grčka ravnica) promjera 1700 km. Oba bazena su svijetle površine. Dno Planitiae Hellas prekriveno je pješčanim slojem tako da nema nikakvih vidljivih detalja, a od okoline (brdovitog područja Hellespontus - Dardaneli) niže je 6 kilometara. Tlak u toj potolini dovoljan je za ukapljivanje vode (>6.1 mbar). Okružena je masivnim planinskim prstenom visokim oko 2 km, najvjerojatnije nastalim izbacivanjem materijala iz bazena pri udaru asteroida. Znatno doprinosi visokoj topografiji južne polutke. Manji bazeni promjera nekoliko stotina kilometara, veoma podsjećaju na veće kratere.

Među najspektakularnije pojave na Marsovoj površini zasigurno se ubraja i splet kanjona Valles Marineris (Marinerove doline), dug 4500 km, širok između 100 i 200 km, a dubok 6-7 km.

Space-shuttle Discovery je juče uspješno lansiran u orbitu, noseći sedam astronauta i centralnu jedinicu japanskog istraživackog modula Kibo za medjunarpodnu svemirsku stanicu.

Zvaničnici NASA su potvrdili da je najmanje 5 komada specijalne izolaciona mase otpalo sa njega, ali su izjavili da ih to ni malo ne brine i da misija nije uopšte ugrožena.

http://www.theage.com.au/world/discovery-lifts-off-with-japanese-lab-20080601-2kfs.html

Nema komentara jos prije nekog vremena da je feniks potvrdio pojavu leda na Marsu:
http://www.nasa.gov/mission_pages/phoenix/images/press/sol_020_024_change_dodo_v3.html

Na Marsu otkrivena voda u tecnom stanju na Titanu otkrivena jezera tecnosti vjerovatno nekog ugljovodonika!

Feniks detektovao snijeg na marsu. Ne led vec bas snijeg.

Skrivene crne rupe oko nas?!
http://www.astronomija.co.yu/dubokisvemir/crne_rupe/skrivene/galaktika%20i%20crna%20rupa_small.jpg
Sve do prije nekoliko desetljeća o crnim su se rupama vodile žestoke teorijske rasprave među fizičarima i astronomima. Danas se o njima zna tek nešto više, pa iako još uvijek nemamo čvrst, nepobitan dokaz da one postoje, indicije i teorijski modeli daju nam za pravo kako one nisu rijetkost. Prije desetak godina počelo se ozbiljno špekulirati kako se crna rupa nalazi i u središtu našeg zvjezdanog grada – galaktike koju nazivamo Mliječni put. Sada su Ryan O'Leary i Avi Loeb iz Harvard-Smithsonova centra za astrofiziku u Cambridgeu (Massachusetts) izašli s teorijom kako se u Mliječnom putu ne nalazi jedna već nekoliko crnih rupa!

Sudari galaktika nakon kojih nastaje masivnija galaktika nisu rijetkost! Vjerojatno je i naš zvjezdani grad nastao na sličan način. Imajući u vidu poznate satelitske galaktike – Maggelanove oblake te još sedam nedavno otkrivenih patuljastih glaktika koje se nalaze u neposrednoj blizini Mliječnog puta, njihova teorija izgleda veoma moguća!

Ukoliko je to zaista tako, nekoliko manjih crnih rupa (zasad) neopazice putuje našom galaktikom, sakrivene nakupinama zvijezda te međuzvjezdanog plina i prašine. Njihova je detekcija veoma složen proces i tek trebamo pronaći način kako ih opaziti. Dodatni je problem naš položaj u galaktici, koji nam omogućava da vidimo tek njezin manji dio!

Crne su rupe nakupine materije pod nezamislivo velikim gravitacijskim sažimanjima. Napršnjak takve materije bio bi teži od cijele naše planete. Gravitacijsko djelovanje takve svemirske nemani toliko je jako da čan ni svjetlost nemože "pobjeći" s nje. Postupak zvan gravitacijsko lećanje (savijanje zraka svijetlosti) možda nam uskoro otkrije nevidljivog uljeza daleko od našeg planetarnog sustava. U znanstveno-fantastičnoj literaturi, pa čak i u nekom teorijama crne se rupe počesto tituliraju kao prirodni putevi/procesi koji vode kroz prostor i vrijeme.

Zanimljivo je napomenuti kako je ekipa Astronomske udruge Vidulini pri jednom ciljanom snimanju uspjela zabilježiti "savijanje svijetlosti" udaljene zvijezde usljed gravitacijskog lećanja objekta koji se ispriječio na njezinom putu do Zemlje. Potraga za crnim rupama desetljetni je san astronoma i fizičara, a u traganje se danas mogu uključiti i astronomi neprofesionalci svojim instrumentima.
Marino Tumpić
(16.10.2008.)