"Ne verujte mojim rečima samo zato što ih je Buda izgovorio,
već ih dobro preispitajte. Budite sami sebi svetlo."
Buda Šakjamuni


Ove Budine reči jasno izdvajaju budizam od onog što uobičajeno nazivamo religijom i pokazuju da je budizam praktičan pristup, namenjen stvarnom životu. Upitan zbog čega i čemu podučava druge, Buda je odgovorio:

"Prenosim Učenje jer vi i sva ostala bića tragate za srećom, pokušavajući da izbegnete patnju. Ja vam otkrivam stvari kakve jesu".

Budino Učenje je tokom prvih 1500 godina postojalo u Indiji i nazivano Darma, a u narednih 1000 godina na Tibetu, ime mu je bilo Ćo. I jedno i drugo znači "stvari kakve jesu". Razumevanje "stvari kakve jesu" predstavlja ključ ostvarenja svekolike sreće. Sam Buda je ujedno učitelj, primer, zaštitnik i prijatelj. On svakome otvara mogućnost da izbegne patnju i uplovi u stanje narastajućeg blaženstva i da pri tom ka oslobodjenju i prosvetljenju usmerava i druge.

Buda je pre više od 2500 godina imao jedinstvene uslove da prenosi svoje Učenje: rodio se u visoko razvijenoj kulturi, živeo okružen izuzetno nadarenim ljudima i nakon prosvetljenja imao pred sobom punih 45 godina da pokazuje metode koje vode spoznaji uma. To objašnjava bogatstvo i širinu Učenja (Darme): Kandjur, Budina originalna kazivanja, sastoji se od 108 tomova sa 84000 korisnih predavanja, dok su kasnije nastali komentari Kandjura -Tendjur, uobličeni u još 254 isto tako obimne knjige.
Zato je Buda, osvrnuvši se na svoj celokupni život, mirno zaključio:

"Mogu srećan da umrem. Ni jedno jedino učenje nije ostalo skriveno u mojoj ruci. Uspeo sam da vam prenesem sve što vam može pomoći."

Preuzeto sa www.budizam.net (http://www.budizam.net/Pages/Sta%20je%20budizam.htm)

Evo mene opet sa jos kopi-pejsta...
Ovo sto cu sad da postujem je skupljeno iz nekih knjiga, sa intreneta, sa drugih foruma i tako...
Opsirno, ali kvalitetno stivo...
:loveletter:

Sam Buda iza sebe nije ostavio nista zapisano – njegovi prvi sledbenici, monasi, slusaoci rekonstruisali su njegova predavanja iz sopstvenih secanja, iz sopstvene memorije. Kasnije su se tim zapisima pridruzile mnogobrojne interpretacije, kao i u svakom religiozno – filozofskom ucenju (Pitanje za vas: Da li je budizam vera ili filozofija?).

Danasnji budizam sadrzi toliko razlicitih filozofija i ucenja, svaka budisticka skola ima svoj nacin shvatanja i citanja prvih zapisa, tako da ovo, sto cu ja sada napisati kao neki pregled ili osnovu, naravno nije opste prihvaceno misljenje ili nesto, sto se moze okarakterisati kao “sveopste prihvaceno”, vec kao globalni pregled na najkomplexnije ucenje iz ugla osobe, koja je pokusala da shvati, koliko god to bilo moguce.

Jednostavno je prici budizmu sa druge strane, jer svaka od skola i svaki od pravaca budizma trazi ono, sto je i sam Buda za zivota zahtevao od svojih ucenika: Svaki covek mora proveriti budisticko ucenje na ispravnost, „kao sto proveravamo zlato na njegovu ispravnost, tako sto ga secemo, rezemo i topimo”.

Prihvatanje ili prelazenje u budizam

“Krstenje”, tacnije ceremonija koja bi se mogla porediti sa krstenjem ili obrezivanjem u svrhu prihvatanja u instituivni budizam nije tacno regulisano, niti postoje odredjena pravila.

Dovoljno je priznati samom sebi ili priznati u krugu nekoliko svedoka, da prihvatas “utociste tri draga kamena”: Buda, dharma i sangha – zaci u ucenju i u budistickoj zajednici.

Budista je onaj koji prizna, da je Sidarta Guatama dosegao „stanje osvetljenosti duha” , time postao Buda i na taj nacin pokazao put svakome od nas do samog cilja, do Nirvane (vidi pod: Nirvana)

Budista je onaj, koji cita i sledi ucenja Bude. Ne mora biti budisticki monah ili monahinja, ali moze pred nekome od njih poloziti „zavet pocetnika”, stim sto mora pratiti nekoliko pravila:

- Ne ubij
- Ne kradi
- Ne lazi
- Ne konzumiraj alkohol
- Ostani cist u sexualnim odnosima tj., svaki oblik sexualne devijacije ili prevare nije pozeljan ili dozvoljen.
- Izbegavaj nanositi bilo kakvu vrstu bola ili stete bilo kom zivom bicu. (90% budista su vegetarijanci).

Ucenje (Dharma)

Buda je pre svega ucio svoje sledbenike onome, sto se u danasnje vreme moze nazvati etikom, koja se moze svesti na sledece stubove nosace: miroljubivost, saosecanje, vezbe koncentracije i mudrost. Njegovo ucenje bazira na pokazivanju puteva, kojima je najlakse stici do tog cilja. Znaci, na neki nacin na jednoj strani Buda uci odredjenoj vrsti filozofije, tacnije ucenju svog sopstvenog duha. Sa druge strane, Buda je pokazivao i dalje pokazuje nacine, kako se treba stici do tog visokog cilja.

Osnova ucenja budizma su cetiri plemenite istine:

1. Zivot je pun patnje, sve dok covek zivi u neznanju – on pati pod ovim stanjem, vuce za sobom puno “frustracija”, kako ih je sam Buda nazvao. Od rodjenja do smrti. Cinjenicu da su sve stvari prolazne covek prihvata kao bol i pati zbog toga. Pa cak i ljubav, sreca i posed se na kraju pretvaraju u bol – jer su i oni konacni. „Zivot sledi na zivot, kao sto ton prati ton – tek zajedno oni cine melodiju”, govorio je Buda. Covek je zarobljen u krugu reinkranacije, u takvozvanoj samsara-i, zbog cega ona, teoretski, sve negativne aspekte zivota mora da prezivi do kraja svih vekova i svog vremena. Medjutim, postoji beg iz ove patnje izazvane nesavrsenstvom.

2. Izvor sve patnje je neznanje i preterane emocije – kao na primer mrznja prema drugom coveku. Neznanje i preterane emocije dovode do pogresnih poteza.
Cak i ako je sreca prolazna – njena privlacnost je jos uvek toliko jaka, da se covek lako da zavesti, tako da uvek trazi vece sexualno zadovoljstvo, novac, moc ili se da zavesti drugim stvarima prolaznog karaktera. Na taj nacin on, kako je to rekao Buda, „tim fenomenima pridaje isuvise paznje”.

Ono sto sledi pohlepi su potezi. A potezi, tacnije sama pomisao na to, sa sobom vuce odredjenu karmu – karma je neka vrsta „duhovne vrece”, u koju covek skuplja pozitivne i negativne poene, koji odlucuju njegovu existenciju u sledecoj reinkranaciji. Covek moze biti ponovo rodjen u pet carstva: carstvo pecina, carstvo zivotinja, carstvo duhova, carstvo ljudi i carstvo bogova.

Bogovi i duhovi su po Budinom ucenju bica necovacanskog porekla, jako mocna, ali smrtna. Covek, koji cini dobro, medjutim ne zeli u Nirvanu, moze ponovo biti rodjen kao bog. A posto je zivot bogova krajnje prijatan, coveku koji cini dobro nedostaje pokretac, kako bi isao do krajne granice.

Zbog toga bicima iz carstva bogova i duhova nije mogucno doseci nirvanu, krajnji cilj svakog budiste. To isto vazi za bica iz carstva pecina i bica iz carstva zivotinja. Samo se bicima iz carstva ljudi otvara put u nirvanu.

Karma, sakupljanje pozitivnih i negativnih zasluga, podleze principu “zavisnog nastanka”: Ono sto sledi nije nagrada ili kazna, vec ovaj “karmin zakon” funkcionise prema budistickom ucenju kao prirodni, mehanicki proces – slobodan je od suda svake uzvisene distance tj., ne postoji niko ko bi ocenio nasu karmu. Znaci da ako smo cini dobra dela za vreme sadasnjeg zivota, nasa karma ce nam “obezbediti” dobru sledecu egistenciju.


3. Ponistenje patnje dolazi samo, ako odklonimo neznanje, mrznju i pohlepu. Cilj
budista je spasenje iz kruga reinkranacije, koji covek ne bira sam. Za to je potrebno da ljudsko bice putem duhovno-dusevnih vezbi i shvatanja prebrodi svaku vrstu pohlepe, neznanja i cak i najmanji znak mrznje.

4. Pridrzavajuci se osnovnih pravila za odrzavanje duha i tela, svaki covek moze krociti putem spasenja. Taj put se zove ...........

Plemenitih osam puteva ili Osmosmerni plemeniti put

- Pravilno spoznanje – Spoznavanje cetiri plemenite istine
- Pravilna odluka – drzati se sto dalje od pohlepe, zlobe i pogresnih shvatanja
- Pravilan govor – Izbegavati lazi, neobuzdani govor, tracaranje, nabusito obracanje
- Pravilni postupci – ne ubij, ne kradi, ne vrsi preljubu
- Pravilan nacin zivota – ne bavi se poslom, u kome mucis ili ubijas bica
- Pravilano nastojanje – unutrasnja borba, odrzati negativne aspekte na dnu, a pozitivne aspekte zivota i karaktera izbaciti na povrsinu
- Pravilna paznja – duhovna kontrola svih tokova u telu i u duhu
- Pravilna koncentracija – ispravno udbljenost u meditaciju; duh se treba okrenuti od spoljasnog sveta i fokusirati se na unutrasnjost, kako bi mogao da uziva u miru i tisini. Na taj nacin se duh moze okrenuti pravom putu.

Osnova ovog puta je etnicko drzanje, koje omogucava duhu kompletnu i totalnu koncentraciju. Ova koncentracija se povezuje sa odredjenim filozofskim pogledom na svet. Na taj nacin se budizam uspesno bori protiv neznanja.

Osnovna misticka crta budistickog ucenja je saznanje da je sve u neprestanom toku, da nista ne poseduje substancu, ukljucujuci i sopstveni ego (ja). Sve stvari – svi fenomeni – na ovom svetu se nalaze na relaciji zavisnosti jedna prema drugoj i zbog toga su „prazne” od svakog oblika postojanja: Sve postoji u zavnosti od neceg drugog. Ni jedan fenomen ne postoji sam po sebi, jer svaki fenomen je u zavisnosti od drugog fenomena i sve je moguce interpretirati sopstvenim duhom. U danasnjem budizmu ovo ucenje se naziva „Ucenje o praznini”.

Pitanje Boga

U budizmu ne postoji vise, svestvaralacko Bice (Bog), niti postoji „nepogresiva rec Bozija”. Budista veruje na ponovno rodjenje: dijametralno od hriscana on medjutim negira besmrtnu dusu. Karma, koju sakupljamo u sadasnjem zivotu, vodi u novi zivot – bez da je ta nova egzistencija identicna sadasnjoj. Prosto receno: Radi se o sveci na ciji plamen, kada je ta sveca vec pri kraju svog „voska” (zivota), priblizimo fitilj nove svece. Na taj nacin taj plamen (dusa) zivi dalje, samo u drugoj sveci (telu, obliku).

Znaci: Ponovno rodjenje nije „selidba duse” u bukvalnom smislu. Jedan deo duse odlazi u kontinumu i zivi dalje, ne noseci sa sobom sve karakterne osobine te osobe u novi zivot. Cilj je pobedi iz ovog kruga, u koji covek nije samovoljno stupio, koji je odredjen Karmom i biti spasen. Spasenje se desi onog trenutka, kada je covek u stanju da ne sakuplja vise nikakvu Karmu. Ni dobru, ni losu. Trenutak, kada covek predje u to stanje, se naziva Spasenjem, jer je covek na taj nacin uspeo da pobedi svoje neznanje. A to se naziva ....

Nirvana

Onog trenutka, kada covek biva spasen, ulazi u stanje nirvane, stanje „prohujalosti”. Nirvanu nikako ne smemo zamisljati kao mesto, vec kao stanje, u kome covek i dalje postoji. To je stanje, u kome sve pogresne predstave o svom egu (ja) „prohujaju”. To je prelaz u blazeni status, stanje totalnog mira duha, stanje ne-bola, stanje ne-pohlepe i : stanje ne-reinkranacije.

Nirvanu je jako tesko opisati, jer svako spominjanje Nirvane velika vecina ljudi povezuje sa odredjenim emocijama, osecajima, dolazi do duhovne pregnacije u bilo kom pogledu, a na taj nacin se opet, na zalost, sakuplja karma. I pored toga, u budistickoj literaturi se mogu naci odredjeni opisi, koji Nirvanu definisu kao „najvisu srecu”, „mirni pocinak”, „stanje besmrtnosti”, „stanje cistog duha” ili „beskonacnost”.

Pre ce biti da je Nirvana odredjeno stanje duha i odredjeni pogled na svet, koje nema konkretne veze sa „drugim svetom” ili rajem. Covek, ako je uopste moguce, samo za vreme svog zivota moze doseci Nirvanu, tako da je samim time, sto je i dalje ziv, a u Nirvani, dosegao odredjeno stanje duha. Sam Buda je, po svojim recima, dosegao Nirvanu sa svega 35 godina, a istoricari smatraju da je ziveo oko 80tak godina. To znaci, da je Buda vise od pola svog zivota proveo u stanju Nirvane.

Potencijal, koji je potreban za dosezanje Nirvane, se moze naci u svakom coveku tj., svaki covek u svom duhu nosi odredjene predispozicije, koje pravilno usmrene i kontrolisane, mogu dovesti u to blazeno, jedinstveno stanje.

Budisticka zajednica

Buda je zabranio svojim monasima da nakon njegove smrti izaberu naslednika. Njegovi se sledbenici do danasnjeg dana dele na Monahe, Monahinje i Diletante. Monasi i monahinje citav svoj zivot posvecuju Budi, pridrzavaju se njegovih pravila i njegovih zapisa, zive u vrsti “manastira” i poduvacaju diletante.

Kod zamonasenih osoba su jos za vreme Bude postojale dve grupacije: Iskusenik / Iskusenica i Monah / Monahinja. Naravno da su u to vreme odredjene osobe bile vise cenjene od drugih usled njihove mudrosti, znanja, karizme i iskustva, medjutim za vreme Bude nisu postojali visi cinovi, kao sto je to na primer Lama, sto se kasnije, vremenom, promenilo i vazi do dana danasnjeg.

Monasi i monahinje mogu osnovati manastir. Mogu takodje putovati po celoj zemlji, u kojoj se trenutno nalaze, prositi i ziveti od ljudske milostinje. Puno njih interpretiraju ucenje Bude na svoj nacin i postavljaju nove nacine razumevanja. Ova ogromna autonomija, koju svaka jedinka u budizmu poseduje, omogucava formiranje razlicitih skola, koje se sve oslanjaju na Budu, kao na osnovu, medjutim svaka skola prikazuje i pokazuje drugacije nacine, koji mogu voditi u Nirvanu.

Ove grupacije nisu “sekte”, kako bi to zapadnjaci rekli, jer ne postoji jedna i jedina “crkva” u budizmu. Vec u prvom stolecu nakon smrti Bude i za vreme prvih konzila, monasi ne mogu da ujednace i objave jedno, orginalno i sveopste vazece razumevanje i citanje Budinih zapisa. Iz toga se i dan danas radjaju novi pravci i nova shvatanja, koja baziraju na individualnosti pojedinca, kao i na postovanju tradicija jednog naroda.

Dve najvece budisticke tradicije

Nema smisla da vam sada ovde pisem danima o raznim tradicijama i raznim grupacijama budizma, jer bi to bilo suvise opsirno. I ovako sam otisla predleko :). Elem, postoje dve budisticke tradicije, koje poseduju najvise uticaja i imaju najvise sledbenika: theravada i mahayana.

Theravada je najstariji budisticki pravac i oblik, koji vuce korene od samog Bude. U ranija vremena je pogrdno nazivan i hinayana („Mala Kolica”). Oni, na neki nacin, zastupaju najstroziji oblik budizma: najbitnije stivo za njih su sama pisma Bude, sve sto je kasnije napisano ima samo sekularnu vrednost.

Duh jedinke je „vozilo” do „ozdravljenja”. Po njihovim nacelima Nirvanu moze doseci samo monah ili monahinja, nikako diletant. U theravadi monah ima samo jedan zadatak, a to je spasenje samog sebe. Naravno da je sazaljenje bitan aspekt budizma, medjutim u ovoj tradiciji se na to gleda malo drugacije: na putu do izlecenja svakog mora za sebe da snosi odgovornost, kao i za svoje odluke. Koreni ove najstarije tradicije leze u 4. stolecu nove ere.

Mahayana, koja je nastala u 1. stolecu pre Hrista, je kao svoju podlogu uzela ucenja theravade i na njoj izgradila novo ucenje, sa posebnim osvrtom na sazaljenje i saosecanje prema drugim bicima, koje covek treba da pokaze na svom putu do Nirvane. U Mahayani diletanti takodje mogu doseci „najdivnije svih stanja”. Ovo ucenje se takodje naziva „Velika Kolica”.

Velika Kolica prevashodno zbog toga, sto u ovom ucenju covecji duh igra najbitniju ulogu, ali ne samo kao „materijal koji vodi u nirvanu”, vec zbog toga sto se snosi ogromna odgovornost i prema drugima, kojima sledbenici mahayane pruzaju pomoc na putu do izlecenja.

Ideal tradicije mahayana je bodhisattva: bice koje je doseglo Nirvanu, medjutim nije kompletno utopljeno u nju, vec se nalazi na „pragu” i na taj nacin pomaze drugima, manje vicnim od njega, na tom istom putu.

Za kanone mahayana tradicije takodje vaze zapisi, koji su sroceni dugo nakon Budine smrti, a ne samo ono, sto je on direktno ostavio iza sebe, kao sto je to lsucaj kod tradicije therevada.

Mahayana je u danasnje vreme najpopularnija tradicija budizma, iz koje su se rodile tri najpoznatije „skole”:

Tibetanski budizam

Ova skola je nastala u 8. veku nove ere. Tibetanski budizam se oslanja na sam fundament, na osnovu budizma nastalu u Indiji, medjutim oni za razliku od osnove tvrde, da mogu da pokazu i dokazu razlicite puteve u Nirvanu, tako da su, na neki nacin, integrisali obe budisticke tradicije u jednu, mada su blizi modernijoj, gore opisanoj formi. Jedan od glavnih, specificnih aspekata tibetanskog budizma je cinjenica, da su preuzli neke stavove prastare shamanske, tibetanske vere Boen.

Ucenje i praksa su glavne osnove ove skole budizma. Postoji jako prisna veza izmedju ucitelja i ucenika. Postoje jako mocni manastiri, koji vec hiljadama godina dominiraju na svojoj teritoriji i na neki nacin kontrolisu celokupno „versko” covecanstvo Tibeta.
Takozvani ucitelji ili majstori su uvek osobe iz lanca reinkranacija. Ta je karika vec stolecima bez prekida, taj sistem se naziva Tulkum. Najpoznatiji duhovni vodja tibeta i jedan od najvecih majstora je svakako Dalai Lama.

Tantricki budizam (Vajra)

Ova skola budizma nastala je izmedju 4. i 7. veka nove ere kao posebni pravac budisticke vere u severnoj Indiji i pristupna je samo ogromnoj manjini ljudi, vrsnim poznavaocima tradicije mahayana.
Praksa „dijamantskih kolica” ( vajra = dijamant ) je od prilike sledeca: u jakoj sporoj, ali intenzivnoj formi, ucenik od ucitelja dobija sva potrebna uputstva za put u Nirvanu. Preduslov za to je totalna predaja ucenika ucitelju, u svakom pogledu. Na ovaj nacin se, navodno, najbrze moze doseci stanje Nirvane.
Najlakse je ovo ucenje zamisliti na sledeci nacin: Na nekoj vrsti unutrasnjeg puta, tantricar pada u dubok trans, u kome zamislja stanje Nirvane, kakvo on zeli da ima, priseca se svih karakternih crta Bude i zamislja sebe kao istog. On znaci putem tehnike, koja je najbliza psihologiji koju je opisivao Freud, unapred zamislja svoju Nirvanu.

Zen budizam

Zen je u stvari japanska rec za meditaciju. Zen je vrsta budizma, koja je nastala u 6. veku nove ere prvo u Kini (chan), a zatim i u Koreji (son).

Putem stroge meditacije, zanimanjem duha raznim paradoxnim zagonetkama (koan) ili drugacijih nacina meditacije, kao sto je umetnost streljastva ili bastovanstva, budista uci da kontrolise svoj duh. Poput munje u trenutku najdublje meditacije, moze se doseci Nirvana. U danasnje vreme je Zen prevashodno popularan u Japanu.

Filozofija je vrlo dobra, ali bolje da se mi držimo sebe i svojih.

Filozofija je vrlo dobra, ali bolje da se mi držimo sebe i svojih.

Svako se pronalazi i izrazava na drugaciji nacin, zasto bismo ogranicavali jedni druge...

Specifičnost Budina komuniciranja (http://www.ceeol.com/aspx/getdocument.aspx?logid=5&id=3129A82E-1007-4148-8028-B1A351CB7AE9)

Buda je boravio veko vrijeme u okolici Varanasija, (Benaresa), u Srnjaku [16] kod Isipatane. Tu je poučavao družinu od pet isposnika (prvih pripadnika njegova prosjačkog reda) ovako:

Prosjaci, onaj ko se odvrati od svijeta ne bi trebalo da slijedi ove dvije krajnosti: prva je težnja za zadovoljenjem strasti, niska i prosta besmislena napast neobrazovanog i neoplemenjenog čovjeka. Druga je mučna i neoplemenjena besmislena sklonost ka mučenju samog sebe. Postoji, prosjaci, potpuno trijezan središnji prolaz koji posredstvom uvida i mudrosti vodi do smirenja, do obuhvatnog znanja, do probuđenja, do utrnuća (nibbanam, sansk. nirvánam), kuda (vas sada) usmjerava onaj ko je tim putem došao (Buddho)... To je, prosjaci, plemeniti osmerostruki put koji se sastoji od ispravnog gledišta, ispravne namjere, ispravnog govora, ispravne djelatnosti, ispravnog načina života, ispravnog napora, ispravne pažnje i ispravne sabranosti.

A ovo je, prosjaci, plemenita istina o patnji: rođenje je patnja, starost je patnja, bolest je patnja. Biti združen s onima koje ne volimo je patnja, ne postići ono za čim težimo, i to je patnja. Ukratko, pet ogranaka prianjanja uz život su patnja (pañćupadána-kkhandhá: tjelesni lik, osjećaj, predodžba, izrazi volje i svijest).

Ovo je, prosjaci, plemenita istina o nastanku patnje: to je ona žeđ što izaziva uvijek novo zbivanje, što se združuje s radošću i strašću, što radost nalazi sad tu, sad tamo, to jest: žeđ požude, žeđ za životom, žeđ za vlašću.

Ovo je, prosjaci, plemenita istina o dokončanju patnje: dokončanje strasti bez ostatka, napuštanje, odustajanje, razrješenje, odvratnost prema toj žeđi.

Ovo je, prosjaci, plemenita istina o putu koji vodi do dokončanja patnje: to je plemeniti osmerostruki put (kao gore) ... Kad mi se potpuno razbistrila ispravna spoznaja i uvid u ove četiri plemenite istine, onda sam, prosjaci, shvatio da sam dosegao potpuno probuđenje koje ne može nadmašiti niko u cijelom svijetu sa njegovim božanstvima, rušiteljima i stvarateljima, i pokoljenjima isposnika i svećenika, bogova i ljudi. Tako se u meni očitovao uvid i spoznaja:

-- Neopozivo je moje oslobođenje, ovo je posljednje rođenje, nema više obnove bivanja.

(Dhamma-ćakka-ppavattana-suttam, S. LVI, 11)

Buda nikada nije želio da svom učenju daje odlike sistema. Ne samo da je odbijao da raspravlja o filozofskim problemima, već se nije ni izjašnjavao o mnogim bitnim pitanjima svoje doktrine. To njegovo ćutanje je dosta rano omogućilo različite interpretacije, a potom izazvalo i pojavu raznih škola i sekti. Budino odbijanje da se prepušti spekulacijama bilo kog reda, kategorično je. To izvanredno ilustruje čuveni dijalog s Malunkjaputom. Malunkjaputa je zamjerao Blaženom što ne daje odgovore na neka bitna pitanja, na primjer: da li je Univerzum vječan ili nije? konačan ili beskonačan? da li je duša isto što i tijelo ili nešto drugo? itd,itd. Malunkjaputa moli Učitelja da mu tačno odgovori šta misli o svemu tome, a ako ne zna, da to i prizna. Buda mu na to odgovara pričom o čovjeku pogođenom otrovnom strijelom. Prijatelji i rođaci mu dovode ljekara, ali on uzvikuje: Ne dam da mi strijelu izvade prije nego što saznam ko me je ustrijelio, da li je to neki kšatrija ili braman...iz kakve je porodice...je li visok, mali ili srednjeg rasta...iz kog je sela ili grada...ne dam da mi je izvade sve dok ne budem znao iz kakvog je luka odapete...od kakve je niti luk bio...od čega joj je bio šiljak... I čovjek umire ne saznavši ništa od onog što je želio da sazna, a tako će umrijeti i onaj koji odbija da pođe svetim putem prije nego što riješi ovaj ili onaj filozofski problem.

Zašto je Buda odbijao da raspravlja o ovim stvarima? »Zato što to nije korisno, što nije vezano za svetački i duhovni život i zato što ne doprinosi stvaranju građenja prema svijetu, niti odricanju od njega, što ne doprinosi obustavljanju želja, smirivanju, dubokom poniranju, prosvijetljenosti, nirvani«. Na kraju Buda posjeća Malunkjaputa da je on učio ljude samo jednoj stvari, a to su četiri plemenite istine.

Buda daje i recept kojim se liječi bolest egzistencije i ta metoda je poznata pod imenom »Srednji put«, a drugačije se naziva i »putem od osam članova« i sastoji se od: 1. pravilnog stava ili pogleda, 2. pravilnog mišljenja, 3. pravilnog govorenja, 4. pravilnog djelovanja, 5. pravilnog življenja, 6. ispravnog nastojanja, 7. pravilno usmjerene pažnje, 8. pravilne koncentracije. Buda se neumorno vraća na osam pravila »Puta«, objašnjavajući ih na različite načine, budući da se obraćao različitim sredinama. Ponekad ih i razvrstava prema onima kojima su upućena. Moglo bi se nabrojati mnogo tekstova koji objašnjavaju šta se pod ovim formulama podrazumijeva.

Mnogi tumači kažu da je Buda negirao postojanje Duše. A razlog zbog kojeg je negirao postojanje nesvodljivog i neuništivog Sopstva, ležao je u tome što je znao da vjerovanje u atman za sobom povlači beskrajne metafizičke rasprave, podstiče intelektualnu oholost i konačno sprječava postizanje Buđenja. On je, neprestano podjećajući na to, propovijedao otklanjanje patnje i sredstava kojima se to otklanjanje postiže. Rješenja bezbrojnih polemika oko Sopstva i prirode nirvane nalazila su se u iskustvu Buđenja: polemike te vrste nijesu se mogle rješavati misaonim i verbalnim putem.

Buda ne daje nikakvu »definiciju« nirvane, ali se neprestano vraća ne neke od njenih atributa. On tvrdi da su arhati (oslobođeni sveci) »dostigli sreću koji ništa više ne može pomutiti«, da je nirvana »blaženstvo«, da je on, Blaženi, »dostigao besmrtnost« i da je i drugi monasi mogu dostići. Arhat, »već u ovom životu isključen iz njega, nirvanizovan, osjećajući sreću u sebi samom, provodi vrijeme s Brahmanom«.

One značajne noći kada je dostigao prosvjetljenje, kaže se da je Buda prošao kroz razne stepene buđenja. U prvom, »umom sabranim i pročišćenim, bez mrlje, slobodnim od zagađenja, mekim, usredsrijeđenim i nepokretnim«, skrenuo je pažnju na prisjećanje svojih prošlih života. »...sjetio sam se bezbroj prethodnih postojanja sa tačnim karakterističnim odlikama i okolnostima. To znanje stekao sam u prvom noćnom satu«. Reinkarnacija, dakle, postoji, međutim, po budističkom shvatanju, ne postoji nezavisan i nepromjenljiv entitet kao što je duša ili ego koji nadživljava tjelesnu smrt. Kontinuitet između života nije omogućen nekin entitetom, već najsuptilnijim nivoima svijesti. Dalaj Lama kaže: »Konačni stvaralački uzrok je svijest. Postoje razni nivoi svijesti. Uvijek postoji ono što nazivamo najsuptilnijom sviješću. Kontinuitet te svijesti kao da je permanentan, ko čestice prostora. Na materijalnom planu, to su prostorne čestice, na planu svijesti, to je Jasna svjetlost...Jasna svjetlost, sa svojom posebnom energijom, čini vezu sa sviješću«. Sljedeći primjer to objašnjava: »Sukcesivna postojanja u nizu rođenja nijesu kao perle u niski, povezane koncem duše, koji prolazi kroz perle. Naprotiv, niz je kao kockice naslagane jedna na drugu. Svaka kockica je posebna, i podupire kockice koje su iznad nje, u funkcionalnoj vezi. Između kockica ne postoji identitet, već kontinuitet«.

Buda nije mogao imati nasljednika. On je otkrivao Zakon i osnovao zajednicu: poslije njegove smrti trebalo je kodifikovati zakon, odnosno sakupiti sve govore i utvrditi kanon. Viliki učenici, Šariputra (umro šest mjeseci prije Bude; smatraju ga najvećim svecem poslije Blaženog) i Maudgaljajana, bili su već mrtvi. Ananda, i pored toga što je dvadeset pet godina vjerno služio Blaženog, nije stigao do arhata, jer nije uspio da savlada tehnike meditacije. Koncil, kojem je prisustvovalo 500 arhata, sazvao je Mahakašjapa, takođe visoko cijenjen od strane Blaženog, ali, za razliku od blagog Anande, dosta krut i netolerantan. Sva predanja se slažu u tome da je koncil održan u jednoj velikoj pećini pored Rađagrihe i da je trajao čitavih sedam mjeseci. Većina izvora pominje da je između Anande i Mahakašjape vladala velika netrpeljivost. Anandi je, zbog toga što nije bio arhat, bilo zabranjeno da prisustvuje koncilu, ali se on povukao u samoću i za kratko vrijeme postigao prosvjetljenje. Poslije toga je primljen u pećinu, odnosno, prema drugiim verzijama, na čudotvoran način se obreo u njoj i tako svima dokazao da je ovladao jogističkim sposobnostima. Njegovo prisustvo koncilu bilo je, uostalom, i neophodno jer je jedini čuo i zapamtio sve Učiteljeve govore. Odgovarajući na Mahakašjapina pitanja, on je kazivao Budine besjede i ti njegovi odgovori sačinjavaju cjelinu Sutri, dok je tekstove koji čine »kotaricu« propisa, izložio drugi Budin učenik, po imenu Upali.

Tokom dugih i krupnih Promjena postoji vrijeme kada se svijet okreće prema unutra...tada se bića, poput svijetlećih zvijezda, okreću unutra. Ona su od kristalno čistog duha, žive u nenarušenoj radosti, kruže u prostoru blistajući u sopstvenoj svjetlosti, i žive u svojoj ljepoti do beskrajnih vremena. Postoje razdoblja tokom dugih i krupnih promjena kada se vrijeme izvrće prema spolja, a bića tada tonu u život. Još su od kristalno čistog duha, žive u nenarušenoj radosti, kruže u prostoru blistajući u sopstvenoj svjetlosti i žive u svojoj ljepoti do beskrajnih vremena. Tada još nema sunca i mjeseca i zvijezda, i nema dana i noći, i nema sedmica i mjeseci, nema muškarca i žene. A onda, tokom dugih vremena, tek odjednom izdiže se prijatna zemlja, blaga kao skorup i šarena kao duga, i mirisna i slatka kao med. Jedno biće je spopala radoznalost i okusilo ju je; prijala mu je ali je postalo žedno. I ostali su redom okusili zemlju, i svima je prijala, i svi su od toga postali žedni. A kada su bića okusila zemlju, izgubila su sopstvenu svjetlost. I kada su izgubila unutrašnju svjetlost, nastala je spoljna svjetlost – sunce, mjesec i zvijezde, i nastali su dani i noći, i nastale su sedmice i mjeseci. I što su bića više jela zemlju, sve su više gubila svoj kristalno čist duh i ljepotu. I tada je nestala prijatna zemlja, a iz nje su izrasli pupoljci kao pečurke, a bića su jela pupoljke, i što su više jela, tijelo im je postajalo sve grublje i sve se više gubila njihova ljepota. Žito je onda još raslo divlje, bijelo poput brašna, nije ga trebalo mljeti, bilo je slatko, nije ga trebalo peći. Ono što bi uveče pobrali, ujutru je izraslo, što bi ujutru pobrali, uveče bi izraslo. Bića su jela žito, a onda je na njihovom jednom dijelu postalo vidljivo da su žene, na drugom dijelu da su muškarci. I kada su se pogledali, spopala ih je žarka strast i zagrlila su se. Ostali su se sablaznili, i zbog toga su bića počela da grade kuće i da u njih skrivaju svoj stid. Jednog dana je jedno biće ovako proslovilo: Zašto da idem po žito i ujutru i uveče? I ujutru je nabralo i ono što mu je bilo potrebno za uveče. Tada žito već nije sasvim izraslo sjutradan, tek do polovine. I ostali su tako uradili, i žito niđe nije sasvim izraslo, tek samo do polovine. A drugi put je opet jedno biće reklo: Zašto da idem svaki dan po žito? I jednog dana je nabralo onoliko koliko mu je bilo potrebno za dva dana. A žito je tada poraslo samo za četvrtinu, a kad su bića odjednom nabrala za cijelu sedmicu, izrastao je samo osmi dio. Šta bi bilo, rekla su bića, ako bi zemlju podijelili između sebe? I podijeliše zemlju, a onda je nekoliko bića bralo iz tuđeg. Kada su ostali primijetili, rekoše: Izaberimo nekoga između sebe ko će paziti da svako bere samo sa svoje zemlje. I tako nastade vladar, a za njim dođe svještenik, ratnik, građanin, seljak i zanatlija.

BUDA

wow..respect!