Ljudi sa crvenom ruzom u reveru

Dozvolite mi da vam ispricam jednu pricu.Uostalom, treba da znate da ja mnogo volim da pricam price zato sto imam tako dobre citaoce kao sto ste vi. Danas cu vam pricati pricu o ljudima sa crvenom ruzom a vi cete, verujem, i iz ove price moci da izvucete neki koristan zakljucak.
Ne znam da li ima medju vama onih koji dobro poznaju Njujork jer dogadjaj se zbiva u Njujorku negde kada je rat, II svetski rat zavrsen. Dogadjaj se dogadja na Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku. O cemu se ustvari radi? Radi se o jednom mladicu, mladom coveku koji je na Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku trazio osobu koju nikada nije video a koju je voleo. Naime, o cemu se radi: ovu pricu sam procitala u jednoj knjizi i toliko je zanimljiva pa bih je kvarila i oduzimala od drazi ako bih to ispricala. Zato, dozvolite mi da taj deo procitam. Osoba, mladic je oficir i njegovo ime je Dzon Blanckort.
"Ustao je, kaze, sa svoga sedista sa klupe na kojoj je sedeo na Glavnoj Centralnoj stanici u Njujorku , zategao svoju vojnicku uniformu i poceo da pazljivo posmatra masu ljudi koja se kretala kroz veliku Glavnu Centralnu Stanicu u Njujorku. Trazio je devojku koje je njegovo srce poznavalo ali ciji lik nije mogao da zna. Devojku sa crvenom ruzom. Njegovo interesovanje za ovu devojku pocelo je 13 meseci ranije u jednoj biblioteci na Floridi. Kad je sa police uzeo jednu knjigu, zainteresovao se ne za onim sto je bio sadrzaj te knjige, sa tekstom u toj knjizi, vec sa zabeleskama koje su se nalazile na margini skoro svake stranice. Bio je to vrlo lep rukopis i on je zakljucio da iza tog rukopisa stoji jedno bice koje je promisljena dusa i jedan duboki um. Na prvoj strani knjige nasao je cak ime i prezime prethodnog vlasnika. To je bila gospodjica Kolis Mejhel. Potrosio je dosta vremena i truda i pronasao je cak i njenu adresu. Zivela je u gradu Njujorku. Napisao joj je pismo u kojem se pretstavio i pozvao je da se dopisuju. Sledeceg dana, dogodilo se, da je bio stavljen u brod i odvezen u Evropu kao vojnik na front Drugog svetskog rata. Sledece cele godine i jos jednog meseca, dakle 13 meseci, dvoje se dopisivalo i upoznavalo preko pisama. Svako slovo padalo je na plodno tlo. Zapocela je romansa. Blancard je u jednom pismu, pri kraju 13 meseci zatrazio sliku ali devojka je odbila da je posalje. Njemu je to bilo jos privlacnije. Ona je smatrala da, ako je on zaista zainteresovan, nece puno znaciti za njega kako ona izgleda. Kad je dosao konacni dan da se vrati iz Evrope sa fronta, dogovorili su se za njihov prvi sastanak. 7 sati uvece na velikoj Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku.
" Prepoznaces me", - pisala je devojka" - po crvenoj ruzi koju cu nositi na mom reveru."
I tako, u 7 sati uvece on je bio na stanici i trazio ocima devojku koju je njegovo srce volelo ali cije lice nikada do tada nije video.
I sada, autor knjige, "Ljudi sa crvenom ruzom" kaze, dopusticu da sam Blancard prica sta se na stanici dogodilo prilikom susreta.
"Mlada osoba isla je prema meni; bila je visoka i vitka . Njena plava kosa padala je u uvojcima na ramena , njene oci su bile plave kao neki cvetovi. Crte lica bile su besprekorne i njene usne su odrazavale cvrstinu ali i odlucnost. Obucena je bila u svetlozeleni kostim i izgledala je kao prolece koje je ozivelo. Krenuo sam ka njoj potpuno zaboravivsi da ona na reveru svog odela nema crvenu ruzu. Dok sam joj prilazio mali provokativni osmeh je presao preko njenih usana i rekla je samo:
"Mornaru, da li ti i ja idemo u istom smeru".
"Skoro nekontrolisano, - pise mladic dalje, - nacinio sam jos samo jedan korak ka njoj a onda, tacno iz nje , ugledao sam Polis Mejhel, osobu koja je na svom reveru imala crvenu ruzu. Stajala je upravo nekako iza ove prekrasne devojke.
Na sebi je imala prosedu kosu koja je bila sakupljena i pritisnuta vec iznosenim sesirom. Bila je okruglog lica a i tela, isto tako. Na nogama su bile cipele sa niskim potpeticama. Devojka u zelenom kostimu odlazila je vrlo brzo.Osetio sam se u tom trenutku kao da sam se razdvojio na pola. Tako me je zelja vukla da sledim devojku u zelenom kostimu ali ipak moja teznja za zenom ciji je duh tako bio spojen s mojim i buzeo moj, bila je tako duboka. I ona je tu stajala. Njeno bledo i okruglo lice bilo je plemenito i osecajno; njene sive oci su imale svetlucavi i svetli sjaj.
Nisam oklevao. Podigao sam u svojoj ruci knjigu sa sivim koricama - to je bio znak prepoznavanja sa moje strane. I sada sam shvatio da to i ne treba da bude ljubav vec nesto posebno, nesto cak i bolje od ljubavi. Prijateljstvo za koje sam bio i morao biti uvek zahvalan. Ispravio sam se kao pravi vojnik , otpozdravio i pruzio knjigu zeni a,i ako dok sam govorio, osecao sam neku gorcinu razocarenja.
Ja sam porucnik Dzon Blancard a vi biste morali biti gospodjica Mejhel. Tako mi je drago da smo se nasli ovde na ovoj stanici.Da li biste prihvatili da vas izvedem na veceru?" Zenino lice se rasteglo u prijatan osmeh.
"Ja ne znam sta sve ovo treba da znaci, mladicu" - odgovorila je. " Ali mlada dama u zelenom kompletu koja je upravo ovuda otisla, zamolila me je da stavim ovu crvenu ruzu na moj kaput. I rekla je da ako me pozovete na veceru, da vam kazem da vas ona ceka u velikom restoranu preko puta. Ona je kazala da mene upotrebljava kao neku vrstu testa."
Nije tesko razumeti mudrost ove devojke, gospodjice Mejhel.Prava vrednost ljudske duse se vidi u odgovoru na neprivlacno. Neko je napisao: "kazi mi koga volis i ja cu ti kazati ko si".
Ko nosi crvenu ruzu? Obicno oni koji nisu za primecivanje.Obicno oni za koje mislimo da ne treba da nose crvenu ruzu. Da li ste se ikada pitali kako postupamo sa njima, u nasim svakodnevnim kontaktima. Da, sa onima koje svaki dan srecemo sa crvenom ruzom na reveru...

(meni nepoznat autor)

Znaci, haos prica...

Nego, nisam shvatio poentu topika...
Je li pisemo svoje price ili stavljamo tudje? Ili moze oboje? Ili... :wacko:

Davno su se sreli... nijesu se upoznali, tek prepoznali... po ritmu srca, treptaju duse, zajednickoj daljini u pogledima. Na svom putu saplela se o njegov pogled i u tom zagrljaju nasla skloniste. Trazeci se po svijetovima pronasla je sebe u njemu. Nikad nije znala igrati na malo... davati se do pola... vagati. U borbi razuma i osjecanja uvijek je gubila oboje... i glavu i srce. S njim to nije ni bilo vazno... u zamjenu joj je dao svoje... otkopcao dva dugmeta duse i iz nje rasuo crne bisere za njen vrat. S mjesecevim zrakom cesto je svracao k njoj... ustreptala i nemirna osjecala bi ga u dasku vjetra i vidjela u odsjaju zvijezda... nekad i nikad... sada i zauvijek. Znala je da se daljina ne mjeri kilometrima niti vrijeme godinama. U njenim snovima on je i dalje trazio spas... jastuk od paucine...casu meda. Sve gatare svijeta u dlanu su joj i sad vidjele zig njegovog srca, na njenom srcu trag njegovih usana i blagi otisak zuba... da... nekad bi je blago ujeo za srce... njezno i oprezno... tek toliko da je podsjeti da i dalje postoji. Po danu bi je posipao mjesecinom... nocu joj crtao dugu... darovao magiju. Magija je vidjeti skriveno, cuti neizreceno... razumijeti... nazdraviti u istom trenu za istu misao... stoletni san. Tajna je znati stati... zaustaviti suzu... otci. Magija je reci zbogom s osmijehom a znati da kraja nema. Citao joj je dusu... slovima meksim od svile. Veceras je bila njegova a nije je bilo godinama... sasvim dovoljan razlog da otvore vino.
Bas kao i ona citavo vrijeme on je u srcu cuvao tisinu. Sjecao se svega... pamtio ispisano... bez posebnog razloga.
Njima je od ljubavi dano... da dijele rijeci... iste snove... da se vole polutajno. Oni zive taj svijet... u kojem rijetko ostaju sami. Jedno drugom... do kraja nijesu sudjeni... A ipak se vole!

(prica sa bloga autor a_amante)

"Jednog dana, Bog se umorio od ljudi. Neprekidno su mu dosadjivali, trazeci od Njega sve i svasta. Zato je resio da se sakrije na neko rveme. kupio je svoje savetnike i upitao ih: "Gde da se sakrijem? Koje je najbolje mesto?" Jedan mu je odgovorio : "Na vrh najvise planine na svetu", drugi je rekao:" Na dno okenana, tamo te nikada nece pronaci", treci je: "Najbolje je da se sakrijes na tamnu stranu Meseca; to je najbokje mesto, ko bi te tu pronasao?" Na kraju Bog se obratio svom najpametnijem andjelu sa istim pitanjem:"Gde da se sakrijem?"
Andjeo se nasmesio i odgovorio mu: "Sakrij se u ljudsko srce. To je izgleda mesto u koje nikad ne zalaze."

@kliko
Super ti je ova prica http://www.cosgan.de/images/midi/verschiedene/d020.gif

Dobra ideja da se otvori tema na koju cemo prepisivati kratke price koje su na nas ostavile utisak, samo bi bilo lijepo kad bi se na kraju napisalo cije je djelo kao i naziv djela. :)

Jedna porodica uzivala je na plazi. Djeca su se kupala i pravila kule u pijesku, kada se pojavila neka starica u prljavoj i iscijepanoj odjeci, njena sijeda i rascupana kosa vijorila je na vjetru. Mumlajuci nerazumljive rijeci, sakupljala je nesto iz pijeska i trpala to u kesu. Roditelji su pozvali djecu i rekli im da se klone ove starice. Kada je prosla pored njih, osmjehnula im se, ali oni nisu uzvratili na njen pozdrav.

Tek pred povratak, posle nedjelju dana, doznali su da ta starica uvijek sakuplja komadice stakla po plazi, da se djeca ne bi posjekla.

Jednom je jedan siromasni stari svestenik prisao Dharmaji s molbom da mu Dharmaja pomogne, jer je bio pogodjen starsnom nemastinom. Dharmaja je blagonaklono gledao na tu situaciju te zatrazio od svestenika da dodje sledeci dan. Bhima (Dharmajin brat) koji se ondje slucajno nasao, cuo je njihov razgovor. Te veceri Bhima izvrsi sve pripreme kako bi svecano okitio grad. Podignute su velike terase i pripremljeni raznovrsni darovi koji ce se podijeliti siromasnima i potrebitima. Sljedeceg jutra Dharmaja ustane kao i obicno, iznenadi se kad vidi kako ubrzano teku pripreme. On upita Bhimu sto se to dogadja i cemu sve to.
Bhima odgovori:" Brate, juce sam te cuo kako razgovaras sa starim svestenikom koji je dosao traziti tvoju pomoc.Pozvao si ga da dodje danas k tebi. Bio sam neizmjerno srecan sto sam vidio da si tako siguran u svoj zivot, a on je zapravo neizvjestan.Ta me spoznaja usrecila pa sam to zelio proslaviti na jedan poseban nacin."

Iz Mahabharate

Jedna porodica uzivala je na plazi. Djeca su se kupala i pravila kule u pijesku, kada se pojavila neka starica u prljavoj i iscijepanoj odjeci, njena sijeda i rascupana kosa vijorila je na vjetru. Mumlajuci nerazumljive rijeci, sakupljala je nesto iz pijeska i trpala to u kesu. Roditelji su pozvali djecu i rekli im da se klone ove starice. Kada je prosla pored njih, osmjehnula im se, ali oni nisu uzvratili na njen pozdrav.

Tek pred povratak, posle nedjelju dana, doznali su da ta starica uvijek sakuplja komadice stakla po plazi, da se djeca ne bi posjekla.
Ljudi su vjerovatno posmatrali staricu kroz sebe...njima sigurno ne bi palo na pamet da sakupljaju stakla za dobrobit drugih ljudi, zato im je i bila cudna..

Za sve ljubitelje koji to ne znaju (izvinjavam se onima koji znaju), septembar je mesec rike.
Riču roditelji zbog dece koja su pošla u školu, domaćice zbog zimnice a političari vratili se sa odmora pa u nove pobede! Najlepša rika se ipak može čuti u starim hrastovim šumama kitnjaka i lužnjaka u posavini i podunavlju gde se mužjaci njegovog veličanstva kralja šume jelena odzivaju vekovnom zovu prirode za obnovu vrste. Taj lepotan u punoj snazi pun hormona sa izbrušenim i naoštrenim rogovljem svom snagom se bori da odbrani teritoriju,otera suparnike,prikupi košute, objasni im neke stvari u vezi muško ženskih odnosa i produži svoju vrstu. Većina lovaca nikad nije bila u prilici da čuje riku, obaška da udje u lovište kojem je u ovom periodu (iako sve ječi i zveči) preko potreban mir a kamo li da odstreli grlo u punoj snazi i to još u medalji. Prizor je veličanstven, na sve strane se može osetiti mošus a ako dobro imitirate zov jelena možete se nadglasavati sa njim toliko da će vas doživeti kao istinskog suparnika.Ako niste dobri u zovu nemojte kvariti doživljaj. Moj drugar bata Cane je toliko dobar u tome da ga žena redovno izbacuje iz kuće kad počne sa vežbanjem zova.Jednom prilikom je pola sela Morovića izašlo na ulice misleći da je jelen izašao iz lovišta i ušao u selo(vrlo čest slučaj).Kad na trgu bata Cane izvodi solo deonicu imitacije jelenske rike za drugare. Pa dragi moji oslušnite šumu u mesecu septembru vredi poslušati a i nisu te šume tako daleko !!!

Jednog dana, jedan dobrostojeci otac odveo je svog sina da provede jedan dan i noc s veoma siromašnom obitelji koja nije imala novca na trošenje.

Drugog dana na povratku kuci, otac priupita sina o tome kako je on doživio taj susret sa siromaštvom i što misli o svemu tome.
Djecak odgovori:
tata, ovo je jedno veliko iskustvo za mene,
Vidio sam da mi imamo jednog psa a oni imaju cetiri, mi imamo lijep bazen pred našom kucom, a oni imaju rijeku i ravnicu kojom ona tece, mi imamo stakleni krov a oni imaju nebo i mjesec i zvijezde, mi imamo krasan trijem s velikim vrtom a oni iza kuce imaju citavu šumu.

I dok je sve to sin govorio, otac je od zaprepaštenja ostao bez rijeci.

Na kraju još sin doda: Hvala ti tata, što si mi pokazao koliko smo siromašni!

Prelijepo @anon http://www.cosgan.de/images/smilie/haushalt/n027.gif

Kao i uvijek :)

ima li jos ko neku zanimljivu pricu ljudii?

Evo Dot samo za tebe (ostali smiju procitati;))

Jednog dana siromašni mladić Howard Kelly, idući od vrata do vrata, prodavajući robu kako bi platio studij, ostao je sa samo 10 centi u torbi… a bio je strašno gladan!

Stoga odluči od sljedeće obitelji zamoliti nešto za jelo.
Vrata mu je otvorila uglađena dama, koja ga je smela do te mjere da, tako smeten, nije znao drugo osim zamoliti čašu vode umjesto hrane.
Žena je primijetila da je mladić gladan, pa mu je umjesto vode donijela veliku šalicu mlijeka.
Mladić je polako pio, a zatim je upitao gospođu:
"Koliko dugujem?"
"Ne duguješ mi ništa", odgovori. "Moja majka me učila da se ne traži ništa za ono što se daje braći iz ljubavi."
"Onda vam od srca zahvaljujem."

Kada je Howard Kelly izašao iz ove kuće, ne samo da se osjećao jačim, nego je osjetio da je u njemu poraslo povjerenje u ljude i vjera u Boga.

Puno godina kasnije ona žena je teško oboljela.
Mjesni liječnici bili su zbunjeni njezinim slučajem i nisu mogli pronaći lijek za njezinu bolest.
Odlučili su je poslati u bolnicu u glavni grad. Nazvali su glasovitog dr. Howarda Kellya za hitni savjet.
Kad je čuo ime mjesta iz kojeg dolazi pacijentica, neobično svjetlo mu je ispunilo oči.
Odmah je otišao u sobu pacijentice i prepoznao staru gospođu.
Srce mu je zadrhtalo od uzbuđenja.
Odlučio je učiniti sve moguće kako bi spasio život.
Od tog trenutka sva njegova briga bila je bolesnica, a sve svoje dane posvetio je traženju lijeka za ovu strašnu bolest koja je gospođu vodila kraju.
Nakon duge borbe pacijentica je pobijedila bolest.
Potpuno je ozdravila!
Kad je pacijentica bila potpuno izvan životne opasnosti i sasvim zdrava, dr. Kelly je u administrativnom uredu zamolio da napišu troškovnik i pošalju njemu u ured.
Kad ga je imao u rukama, potpisao ga je i odobrio, te na dnu lista dodao napomenu.
Zatim je zamolio da se uruči bolesnici.
Gospođa se bojala otvoriti kovertu, strahujući da će naći račun koji nadilazi njezine mogućnosti.
Konačno se odlučila, ali nešto je privuklo njezinu pozornost.
Na dnu troškovnika pisalo je:
"Plaćeno prije puno godina jednom šalicom mlijeka!"

Ajme, rasplakat ces me @anone http://www.cheesebuerger.de/images/smilie/traurig/c045.gif

E pa nije mi to cilj ;) Prica je tu da se vidi i mislimo da se svidi - Strumpfovi :)

Znam da ti to nije cilj, ali ima malo dobrih ljudi pa me to pogodi http://www.khl-mladost.hr/Smilies/normal/kez_05.gif

ali ima malo dobrih ljudihttp://www.khl-mladost.hr/Smilies/normal/kez_05.gif

:unsure:
Ova izjava me ubode u oci...

Bio jednom jedan samostan u kojem je vladala stroga disciplina. Poštivajući zavjet šutnje nikome nije bilo dozvoljeno da govori. Ali, postojala je jedna iznimka. Svakih deset godina redovnicima je bilo dozvoljeno da progovore u dvije riječi. Nakon što je proveo prvih deset godina u samostanu, jedan redovnik je došao do predstojnika samostana. "Prošlo je deset godina," kaže predstojnik samostana. "Koje dvije riječi želiš izreći?"
"Krevet... tvrd..." reče redovnik.
"Razumijem," odgovori predstojnik samostana.
Deset godina kasnije, redovnik se vratio predstojniku samostana. "Prošlo je još deset godina," reče predstojnik samostana. "Koje dvije riječi želiš izreći?"
"Hrana... neukusna..." reče redovnik.
"Razumijem," odgovori predstojnik samostana.
Još je deset godina prošlo i redovnik se ponovno susreo s predstojnikom samostana koji ga upita: "Koje dvije riječi želiš izreći nakon ovih deset godina?"
"Ja... odustajem!" reče redovnik.
"Pa, razumijem i zašto," odgovori predstojnik samostana. "Sve što si god radio je bilo samo prigovaranje.

Savršena priča -ljudi s crvenom ružom.Natjerala me na razmišljanje

Neki dječak je hodao uz obalu rijeke i ugledao je krokodila zapletenog u mreži. Krokodil mu reče: Smiluj mi se i oslobodi me. Možda izgledam strašno, ali znaš, to nije moja krivnja. Takav sam stvoren. Ali, kakav god bio moj izgled, ipak imam majčinsko srce. Došao sam jutros ovamo u potrazi za hranom za svoje mlade i ulovio sam se u ovoj zamci. Dječak reče: Ah, kad bi ti došao pomoći ti bi me zgrabio i ubio. Krokodil odvrati: Zar misliš da bi to učinio svojem dobročinitelju i osloboditelju? I tako je krokodil uvjerio dječaka da ga oslobodi iz mreže, i dok ga je dječak oslobađao krokodil ga zgrabi. Ulovljen u krokodilove ralje dječak reče: Tako mi dakle vraćaš za moje dobročinstvo? Krokodil reče: Nije to ništa osobno, sinko. Takav je svijet, takav je zakon života.
Dječak se nije složio pa mu krokodil reče: Želiš li možda nekoga pitati da provjeriš? Dječak ugleda pticu koja je sjedila na obližnjem drvetu pa je upita: Ptico, govori li krokodil istinu? Ptica reče: Krokodil je u pravu. Pogledaj mene. Jednog sam se dana vraćala kući s hranom za svoje mlade ptiće. Zamisli moj užas kad sam ugledala zmiju kako puzi uz stablo ravno prema mojem gnijezdu. Bila sam potpuno bespomoćna. Zmija je proždirala moje mlade jednog po jednog. Vrištala sam i vikala ali ništa nije koristilo. Krokodil je u pravu, to je zakon života, takav je svijet. Vidiš? , reče krokodil. Ali dječak reče: Daj da pitam još nekog. Krokodil reče: U redu. Hajde, pitaj. Jedan stari magarac prolazio je uz obalu rijeke. Magarče! , reče dječak, Evo što krokodil kaže. Je li u pravu? Magarac reče: Krokodil je potpuno u pravu. Pogledaj mene. Radio sam i robovao svojem gospodaru cijeli svoj život, a jedva da mi je davao dovoljno da preživim. Sada kada sam star i beskoristan, pustio me je s uzde, i sada lutam po džungli čekajući da me zaskoči kakava divlja zvijer i privede mi život kraju. Krokodil je u pravu, to je zakon života, takav je svijet.
Vidiš? , reče krokodil, Idemo! Dječak reče: Daj mi još jednu priliku, zadnju priliku. Dopusti mi da pitam još jedan stvor. Sjeti se kako sam dobar bio prema tebi. I krokodil reče: Dobro. Tvoja zadnja prilika. Dječak ugleda kunića koji je onuda prolazio pa ga upita: Kuniću, jel' krokodil u pravu? Kunić sjedne i reče krokodilu: Zar si to zaista rekao? Krokodil reče: Jesam. Čekaj malo., reče kunić, Morat ćemo to raspraviti. Dobro., reče krokodil. Ali kunić reče: Kako ćemo raspravljati kad imaš dječaka u ustima? Pusti ga. I on bi također trebao sudjelovati u raspravi. Krokodil reče: Stvarno si pametan. Pobjeći će mi čim ga pustim. Kunić odvrati: Mislio sam da si razumniji. Ako pokuša pobjeći, možeš ga ubiti jednim udarcem svojega repa. U redu., reče krokodil i pusti dječaka. Čim ga je krokodil pustio, kunić poviče: Bježi! I dječak pobježe i spasi se. Kunić tada reče dječaku: Sigurno voliš krokodilovo meso, a i ljudi iz tvog sela sigurno bi voljeli dobar obrok. Nisi oslobodio krokodila do kraja. Veći dio njegovog tijela još je uvijek zamotano u mreži. Idi u svoje selo i dovedi sav narod, pa pripremite gozbu. I dječak učini točno tako. Ode u svoje selo i pozove sav narod. Došli su sa sjekirama, kolocima i kopljima, i ubiše krokodila. Došao je i dječakov pas, i kad je vidio kunića, stao ga je ganjati, i zadavi ga. Dječak je stigao prekasno, i kad je vidio kako kunić ugiba, reče: Krokodil je bio u pravu. Takav je svijet, takav je zakon života.

prica sa bloga biojednom

Uh http://www.webmajstori.net/forum/images/smilies/plac.gif

Tri priče sa konkursa za najkraću a najefektniju priču:


PROZORI

Na jednoj zgradi na istom spratu bila dva prozora. Gledala su na istu stranu ulice i u isto vreme ih je budilo sunce i zapljuskivala kiša. Starili su zajedno, jedan pored drugog. I ničega više među njima nije bilo.

MINUT

Stigla mi je kafa. Vrela. Jutro se lenjo vuklo po praznoj staničnoj kafani. A onda je u kafanu ušla devojka i sela okrenuvši mi leđa. Samo sam video njenu nežnu belu nadlanicu kako viri iz predugačkog rukava vunenog džempera. Gledao sam je satima i cela mi je mladost prošla pred očima, od ljubakanja iza škole i prvih cigareta, do pokušaja samoubistva u simboličnoj i kobnoj 27-oj. A onda je ona ustala i otišla i odnela svoju ruku. Srknuo sam kafu i izgoreo se. Još je bila vrela.

TOPOLA

Rasla je jedna topola na kraju dvorišta u kome smo se igrali kao mali. Ja sam se krila iza topole i niko me nikada nije pronašao. A nisu me ni tražili. Onda je topola posečena i tu je izgrađena neka ružna zgrada. A mene i dalje nisu pronašli.

Čuangce i Hueitce šetali su mostom iznad reke Hao,kad Čuangce primijeti:"Vidiš kako se ribice praćakaju u rijeci!To je njihova sreća."

"Kako možeš znati u čemu je sreća riba kad i sam nisi riba?"upita Hueitce.

"A otkud ti znaš da ja to ne znam kad ti nisi ja",odgovori Čuangce.

Jedan stari Čiroki Indijanac, ispričao je svom unuku:

" U ljudima se odvija neprekidna bitka. Tu se stalno bore dva vuka.
Jedan je Zlo. To je strah, gnijev, zavist , žalost, kajanje , pohlepa, nadmenost,
samosažaljenje, krivica, ogorčenje, inferiornost, laži, lažni
ponos, superiornost i ego.

Drugi je Dobro. To je radost, mir, ljubav, nada, vedrina, poniznost,
dobrota, dobronamjernost, saosjećanje, velikodušnost, istina, samilost
i vjera."

"I koji vuk pobjeđuje?" - upita unuk, sa očima koje su sijale od
radoznalosti.

Stari Čiroki odgovori:
"Onaj koga hraniš"

LUTKICA OD SOLI

Okean je bio ogroman.Na njegovoj obali se u jednom trenutku nađe
više ljudi,neke životinje,nekoliko demona,anđela,a među njima je bila
i jedna figurica od soli.Okean je bio veoma miran.

-Koliki je! - oduševljeno reče figurica od soli - Da li je i dubok
koliko je širok?

To je izazvalo veoma žučnu raspravu oko toga kolika može biti
dubina okeana.Bilo je mišljenja da je okean dubok sto metara,drugi su
tvrdili da je dubok hiljadu metara,a bilo ih je koji su smatrali da je
njegova dubina više hiljada metara,pa i znatno više od toga.Ali slana
figurica nije bila zadovoljna nagađanjem.Htjela je da ustanovi kolika
je stvarna dubina.
Neko joj reče:

-Zašto ne bi sama istražila tu stvar.Idi i izmjeri dubinu.

Figurica se složila da je to veoma dobra ideja.I skočila je u vodu.
Do dana današnjeg nije izronila.

Samo je voda postala slana.

Šetajući plažom u predvečerje, starac je primetio mladu ženu kako uzima nasukane morske zvezde i baca ih nazad u more. Konačno ju je pristigao i upitao zašto to čini. Odgovorila je da će morske zvezde do jutra izumreti. " Ali plaža se prostire u nedogled i morskih zvezda ima na milione " reče starac. " Zar će tvoj trud učiniti bilo kakvu razliku ? " Mlada žena pogleda morsku zvezdu koju je imala u ruci i baci je u sigurnost mora.
" Za ovu morsku zvezdu postoji razlika "
reče ona.

Djed i baka se posvađali. Baka je bila toliko ljuta da nije htjela razgovarati sa svojim mužem.
Idućeg je dana djed zaboravio na svađu. Ali baka se nije uoće obazirala na djeda i nije htjela govoriti. Što god bi on učinio da ona progovori, ostalo bi bez uspjeha.
Djed je napokon počeo prevrtati po policama i ladicama. To je trajalo nekoliko minuta i baka se više nije mogla suzdržati:" Što to tražiš, za ime Božje?"
"Hvala Bogu, našao sam" - odgovori djed sa nestašnim smješkom. "Našao sam tvoj glas!!!"

Pozalio se jedan teski i dugogodisnji bolesnik ljekaru na svoju okrutnu sudbinu.
Iskusni ljekar, trudeci se da mu pomogne i uputi rijec podrske rece: Ti si onaj koji utice na svoju sudbinu. Zar nisi nikad cuo za izreku, svako je krojac svoje sudbine?
Bolesnik: Cuo sam to. Ali ja sigurno nisam kriv, a niti odgovoran, sto mi je Bog dao da se rodim ovako tesko bolestan.
Ljekar: Grijesis u svom zakljucku. Roditi se bolestan nije sudbina. To je cinjenica. Nacin na koji ti prihvacas svoju bolest je tvorac tvoje sudbine i polozaja u kome se nalazis.

Plemeniti vojvoda Mu Čin rekao je Po Lou: "Ti si već zašao u godine. Postoji li u tvojoj porodici neko koga bih mogao da uzmem u službu umjesto tebe, da mi bira konje?"
Po Lo je odgovorio: "Dobar konj može se prpoznati po građi i izgledu. Ali izuzetan konj - onaj koji ne diže prašinu i ne ostavlja tragove - to je nešto nestalno i neuhvatljivo kao vazduh u visinama. Talenti mojih sinova veoma su skromni. Oni mogu da prepoznaju dobrog konja kad ga vide, ali ne mogu prepoznati izuzetnog. Ipak, imam jednog prijatelja, zove se Čiu - fang Kao, on je ulični prodavac povrća koji u poznavanju konja nimalo ne zaostaje za mnom. Molim te, pozovi njega."

Vojvoda Mu Čin je tako i učinio, poslavši tog čovjeka da mu pronađe konja. Tri mjeseca kasnije, čovjek se vratio i rekao da ga je pronašao. "Sada je u Sačiju", dodao je.

- Kakav je to konj, upitao je vojvoda.

- Neka sivkasta kobila, dobio je odgovor.

Međutim, kad je vojvoda poslao po konja, pokazalo se da je to pastuv, crn kao ugalj. Krajnje nezadovoljan, vojvoda je pozvao Po Loa. "Taj tvoj prijatelj", rekao je, "koga sam poslao da mi pronađe konja, loše se pokazao. Pa on ne razlikuje čak ni boju ili pol zivotinje! Šta on uopšte zna o konjima?" Po Lo je duboko uzdahnuo od zadovoljstva.
"Zar je dotle dotjerao?" uzviknuo je. "Ah, onda on vrijedi deset hiljada puta vise od mene. Mi se uopšte ne možemo porediti. Ono što Kao ima u vidu je duhovna strana. U potrazi za suštinom, on zanemaruje uobičajene detalje; obuzet unutrašnjim kvalitetima, gubi iz vida spoljašnji izgled. On vidi ono sto želi da vidi, a ne vidi ono sto ne želi da vidi. Pazi na ono na šta mora da pazi, a zanemaruje ono na šta ne mora da pazi. On je tako dobar poznavalac konja da u sebi krije sposobnost da procjenjuje i nešto više od njih."

Kad je konj stigao, pokazalo se da je to zaista izuzetna životinja.

U Indiji postoji jedna vrsta ptica koja gradi svoje gnijezdo tako spretno da bi mogla da zadivi svakog graditelja. Ponekad ni ljudi ne mogu da načine nešto tako prefinjeno. Njeno gnijezdo liči na malu kapu, sa dodatkom štitnika protiv sunca. Kada pravi gnijezdo, ova ptica vodi računa o tome da ima dvije prostorije, dnevnu i spavaću sobu. Ispred soba je ulaz, a na vratima ptica načini ljuljašku da se zabavlja u trenucima dokolice. Od vlati trave napravi još i zavjesu na ulaznim vratima, pa niko ne može da joj zavirije u intimu. Ovo gnijezdo je i graditeljsko čudo u svakom pogledu. Kada je napolju hladno, unutra je prijatno toplo. Kada je napolju nesnosna vrućina, u gnijezdu je ugodna svežina. Gnijezdo se nalazi na tako tankoj grani da je zaštićeno i od grabljivica pod čijom bi se težinom grana klatila tako da ne bi imali siguran oslonac...Dakle, mala ptica, ali veoma mudra.

Jednog izuzetno ružnog dana neka takva ptica je uživala u udobnosti svog gnijezda. Gledala je to užasno nevrijeme, ali ona se osjećala potpuno zaštićenom. Gledajući lijevo-desno, dore-dolje i na sve strane, ptica ugleda na tlu majmuna kako sjedi, kisne i cvokoće. Strašno se iznenadila. Bio je to za njene pojmove o veličini veoma veliki stvor, snažan i moćan. A eto ga gdje se smrzava kao neka bespomoćna bebica koja nije u stanju da ugodi život prema svojim potrebama. Gledala ga je, gledala i u srcu osjeti veliko sažaljenje prema sirotom majmunu..

«Prijatelju moj, ti si gotovo čovjek. Imaš dvije noge, dvije ruke, snažno tijelo. Sve imaš...»

Majmun je pogledao u pticu, ali ne reče ništa, samo se još malo skupi. Ne obraćajući pažnju na tu kretnju, a gonjena sažaljenjem koje ju je obuzimalo, ptica nastavi:

«Zašto ne izgradiš sebi kolibu? Onda ne bi patio po ovakvom nevremenu. Pogledaj me, ja sam mala ptica moje telo nema ni mrvicu sposobnosti kakve tvoje snažno tijelo ima. Ali ja sam, vidiš, sagradila gnijezdo da se zaštitim od svakog zla i lošeg vremena. Zašto ne bi i ti učinio svoj život ljepšim i prijatnijim?

Poznato je, kada je neko gladan, umoran i pospan, bijes je u njemu znatno goropadniji nego inače. Takvo biće je mnogo osjetljivije na sve što se događa oko njega. Ovaj majmiun bješe slika i prilika pravog očajnika spremnog na svaku glupost. On bijesno pogleda u pticu i izdera se na nju:

«Zar ti meni da daješ savjete!?»

Ne shavatajući ozbiljnost situacije, ptičica nastavi da govori pokislom majmunu istim savjetujućim tonom. A u njemu je sve ključalo. Kad mu je bijes podlio i oči, on sav izbezumljen visoko skoči, zgrabi njeno gnijezdo, raščupa ga i baci u blato.

«Evo ti tvoje gnijezdo, tvoja udobnost i tvoji savjeti. Ko će sada davati savjete, a ko slušati, malena ptičice!?» kezio se majmun daveći nesretnu pticu.

DOBRO DRVO

Bilo jednom jedno drvo…………….
Dobro drvo…………………………..
Puno ljubavi za jednog malog dječaka…..
Dječačić je dolazio svakoga dana………
I vrijedno sakupljao potpalo lišće………
I isplevši krunu zamišljao je da je šumski kralj……….
Penjao bi se uz stablo Dobroga drveta…….
I njihao se na njegovim granama……….
I jeo njegove slatke plodove………..
Jabuke.
Dobro drvo i dječačić ponekad bi se igrali žmurke………….
I kad bi se umorio dječačić bi zaspao u sjeni drveta…….

Zaista volio ga je i srcem i dušom……..


Mali dječak jako je volio drvo…….
I Dobro drvo bilo je sretno……….

Ali vrijeme je neumitno prolazilo……….

I Dječak je odrastao.

Dobro drvo sada je često ostajalo samo…………
A onda jednog dana Dječak ponovno dođe
i Dobro drvo mu reče: hajde, popni se Dječače
na mene i ljuljaj se na mojim granama
i najedi se mojih jabuka
i odmori se u mojoj sjeni.

I budi sretan.


Ali suviše sam veliki da bih se penjao na tebe i igrao se sa tobom,
odgovori Dječak Dobrom drvetu.
Želio bih kupiti toliko stvari te da se zabavljam……….
Ali znaš potreban mi je novac.
Možeš li mi ti dati malo novca?


Žao mi je, odgovori dobro drvo, ali novaca nemam.
Sve što imam jesu lišće i jabuke……
Ipak, Dječače mogao bi ubrati moje jabuke i prodati ih u gradu………..
Tako ćeš doći do novaca i biti ćeš sretan………………

I dječak se popenje na drvo i pobere njegove jabuke,
I odnese ih sa sobom……
I Dobro drvo opet se osjeti sretnim.

Dugo je vremena opet prošlo i Dječak nije navraćao……..
I Dobro je drvo bilo jako tužno.

A onda, jednoga dana,
Dječak ponovo stiže,
I drvo radosno zašumori.
Hajde, Dječače, reče mu ono
Uspni se uz moje stablo
I poljuljaj se na mojim granama……….
I uživaj!


Nemam vremena za to, imam previše posla,
Odgovori Dječak.


Želim kuću, u kojoj će mi biti toplo,
Objasni on.
Želio bih da imam ženu i djecu
I zato mi je potrebna kuća………..
Možeš li mi ti nabaviti jednu kuću?


Ni ja nemam kuću, odgovori drvo………
U stvari, čitava šuma je moja kuća………..
Ali, evo možeš posjeći moje grane i od njih sebi sagraditi kuću.
I tako ćeš biti sretan.


I tako Dječak posiječe grane
Dobrog drveta i odnese ih,
I od njih sagradi sebi kuću.
I Dobro drvo ponovno se osjećalo jako sretnim.

Još podosta vremena prođe,
Ali Dječak nije navraćao.
I kada se ponovno pojavio,
Dobro drvo je bilo toliko sretno
Da je jedva bilo u stanju riječ izustiti.

Hajde, Dječače, pozove ga drvo šaptavim glasom,
dođi i poigraj se.
Previše sam star i tužan da bih se igrao,
Odgovori Dječak.

Ali želio bih jedan čamac,
koji bi me odvezao daleko, daleko odavde…………..

Možeš li mi naći jedan čamac?
Pa, posijeci moje stablo
i načini sebi čamac,
odgovori Dobro drvo.
Tako ćeš moći odjedriti daleko, daleko odavde
i biti sretan.

I tako Dječak posiječe stablo Dobrog drveta…… napravi čamac i odjedri
daleko, daleko.
I Dobro je drvo bilo sretno ……..ali ne i presretno.

Dosta je vremena minulo,
I Dječak se najzad ponovno pojavi.

Žao mi je, Dječače, dočeka ga drvo,
Ali zaista nemam ništa više što bih ti mogao dati……
Znaš ne rađam više jabuke;
Zubi su mi se već davno istrošili
i ne mogu više jesti jabuke, reče Dječak.


Nemam više ni grana; nastavi Dobro drvo,
na kojima bi se mogao ljuljati……….
Previše sam star za takve stvari…mislim
za ljuljanje na granama; primijeti Dječak.
Nemam više ni deblo; reče Dobro drvo
na koje bi se mogao popeti…………

Odveć sam umoran da bih se pentrao po drveću;
zaklima glavom Dječak.

Žao mi je; uzdahnu Dobro drvo.
Volio bih da ti mogu bilo što dati,
ali ništa mi više nije ostalo.
Sad sam ti samo jedan stari panj.

Žao mi je, zaista…….


Pa više mi mnogo ni ne treba
uzdahnu Dječak.
Tek neko mirno mjestašce gdje mogu
mirno sjesti i predahnuti.
Znaš jako sam umoran.

U redu onda, odvrati Dobro drvo,
istežući se što mu je više bilo moguće,
« stari panj je pravo mjesto da se na njemu
sjedi i odmara ».

Dođi Dječače, i sjedi.
Sjedi i odmori se.
I Dječak postupi kako mu je rečeno……….

I Dobro drvo se osjeti beskrajno sretnim………


napisao: Shel Silverstein

Brankovo ( B.Miljkovic)pismo prijatelju:

"Dragi prijatelju,
Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji više oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: �Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik�.Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje

Branko
P.S.
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti.


Ponoć je. Dovidjenja.

ČAJEVI ZA SVEKRVU

Jednom davno, djevojka zvana Li –Li se udala i otisla da zivi kod svog supruga i njegove majke.
Za veoma kratko vrijeme Li-Li je shvatila da nikako nece uspjeti da se slozi sa svojom svekrvom.

Njihovo ponasanje je bilo toliko razlicito, da se Li-Li jako ljutila zbog mnogih svekrvinih navika, na sto je svekrva pak odgovarala kritikom.
Prolazili su dani, prolazile su sedmice…

Li-Li i njena svekrva nikako nisu prestajale da se raspravljaju i svadjaju. Medjutim, cinjenica da je Li-Li, shodno staroj kineskoj tradiciji, duzna pokoravati se svekrvi i ispunjavati njene prohtjeve, dodatno je otezavala situaciju.
Zbog svih tih svadja i nesreca u kuci muz je jako patio.

Na kraju Li-Li vise nije imala snage da izdrzi losu narav i ponasanje svoje svekrve, pa je odlucila da sto prije nesto poduzme.

Li-Li je otisla kod ocevog dobrog prijatelja, gospodina Huanga koji prodaje cajeve . Ispricala mu je o cijeloj situaciji i pitala da li bi on imao da joj proda neki otrov, kako bi ona mogla rijesiti problem.
Gospodin Huang se malo zamislio i na kraju rekao: “Li-Li , pomoci cu ti da rijesis svoj problem, ali moras me dobro poslusati i ispuniti ono sto ti budem rekao.” Li-Li rece : “Da, gospodine Huang , ucinit cu sta god mi kazete ”

Gospodin Huang ode u straznju sobicu i vrati se nakon par minuta sa paketom cajeva.

Rekao je: “Mozes koristiti otrov koji brzo djeluje da bi se oslobodila svoje svekrve, medjutim, to moze izazvati sumnje kod ljudi. Zbog toga sam ti dao dosta caja koji ce polako trovati njen organizam. Svakog drugog dana pripremi ukusno jelo i stavi pomalo ovih trava u njen obrok. Ipak, moras paziti da neko ne posumnja na tebe kad ona umre, moras biti veoma oprezna i promjeniti ponasanje prema njoj, budi ljubazna. Nemoj se svadjati, postuj ono sto kaze i odnosi se prema njoj kao da je kraljica”


Li-Li je bila jako sretna. Zahvalila je gospodinu Huangu i pozurila kuci da sto prije zapocne sa njenom zaverom ubistva svekrve. Prolazile su sedmice, prolazili su mjeseci... Li-Li je svaki drugi dan servirala specijalno zacinjeno jelo svojoj svekrvi. Sjecala se sta joj je gospodin Huang rekao kako da izbjegne sumnju u ljudi, tako da je kontrolisala svoju narav, bila je poslusna prema svojoj svekrvi i ophodila se prema njoj kao prema svojoj majci.

Nakon sest mjeseci cijela kucna atmosfera je bila izmjenjena.

Li-Li je naucila kako da kontrolise svoju narav toliko dobro da se cak nikad vise nije ljutila ili bila nervozna. Nije imala cak ni jedan razlog za to od svoje svekrve tokom posljednjih sest mjeseci. Svekrva je djelovala puno njeznije, pa se obostrano slaganje zaista primjecivalo.

Njeno ponasanje prema Li-Li se promijenilo, pocela je da voli svoju snahu kao svoju rodjenu kcerku.
Bez prestanka je pricala svojoj rodbini i prijateljicama kako je Li-Li najbolja snaha koju bi ikad pozeljela.
Li-Li i njena svekrva su se sada mnogo bolje ophodile jedna prema drugoj, bas kao majka i kcerka.

Muz joj je bio jako sretan vidjevsi sta se dogadja u poslednje vrijeme.

Jednoga dana, Li-Li je ponovo otisla kod gospodina Huanga i ponovo ga zamolila za pomoc : „Dragi gospodine Huang, molim vas pomozite mi da sprijecim otrov da ubije moju svekrvu! Ona je postala divna zena i volim je kao svoju majku. Ne zelim da umre od otrova koji sam joj davala!”

Gospodin Huang se nasmjesi i zavrti glavom „ Li-Li , nemoj nista brinuti . Nikada ti nisam dao nikakav otrov. Cajevi su bili puni vitamina da poboljsaju njeno zdravlje. Jedini otrov je bio otrov u tvojim mislima i ponasanju prema njoj, ali ni toga vise nema, jer je tvoja ljubav prema njoj sve izmijenila.”

U ona tako divna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas yovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.
Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negde ka selu Jabuči, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskij vrevi. U metežu autobuskih staniča ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voz zađe za okuku , a on kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.

Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad kod neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druže sa đavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.
Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadali su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.
Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, bojice, užine, olovke... i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti.
Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz meke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohano što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno.
Jednog dana mi je rekao svoju tajnu: loš je đak zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tabliču množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.
Onda je došao rat. Došlo je strašno čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete:to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje ne zna još ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjačima, veštičama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje.
Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.
U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. "Čohano jede sveće", govorili su, "Palite zato jednu na drugu da produži svetlost".
Moj Mile je morao da nosi na ruči žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da nije čovek, nego Čiganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.
Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju "Prinč Eugen". Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojiče. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio je pušku u grudi. U viliči mu se čaklio zlatan zub.

"Čega se to vas dvojica igrate?"
"Ničega", rekao sam. "On se boji, a ja mu čuvam strah"
" A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?"
"Brat", rekao sam.
I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste.
"A koga se to bojiš?" upitao je Mileta.
Mile je ćutao i gledao u zemlju.
"Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče", kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti.
Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.
"A ti se ne bojiš?"
" Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji će ga čuvati", rekao sam.
"A gde je tvoj stariji brat?"
"Nemam ga , gospodine vojniče", kazao sam. "Zato se i bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem."
Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo uličom. Išao sam na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.
Mileta su jedne noći odveli sa grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoći, stanem uz njega da mu sačuvam strah.
Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaša, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. "Iz poštovanja", kaže mi basista Steva iz Silbaša. "Žao nam kad plačete". Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas".
I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na čiganskom Romalen znači i :ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano.
Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišani šešir.
Uvek ga je toliko mnogo želeo.

(Miroslav Antić)

Jedna stara indijska priča govori o nekom mladiću koji je imao veoma nisko mišljenje o samom sebi. Otišao je kod poznatog jogija sa željom da postane njegov učenik. Rekao mu je: Ja sam potpuno bezvrijedan i jadan. Mogu li postati tvoj učenik, možda ću tako uspjeti da postanem osoba vrijedna poštovanja. Starac mu je odgovorio da može postati njegov učenik ako pođe na put i donese mu travku koja ničemu ne služi, a da usput zabilježi karakteristike svih trava na koje naiđe prilikom tog traganja.
Mladić je oduševljeno pristao misleći da će brzo obaviti zadatak. Međutim, prošlo je puno godina, a on nikako nije uspijevao da nađe travku koja ništa ne vrijedi. Kad bi pitao mještane za neku biljčicu koja mu se činila neugledna, dobijao bi odgovor " to je dobro za ovu ili onu bolest ili tegobu". On je sve to bilježio i bivao sve očajniji jer nije uspio ispuniti zadatak. Kad je vrijeme predviđeno za traganje isteklo vratio se starcu veoma tužan. "Rekao sam ti da sam beskoristan. Nisam uspio izvršiti zadatak koji si mi dao. Ne mogu postati tvoj učenik"
Starac mu odgovori: "Drago moje dijete, ti si postao moj učenik čim si došao kod mene. Zar te potraga za beskorisnim travama nije ničemu naučila. Čak nema ni travčice koja je beskorisna a kako tek onda ti možeš biti beskoristan. Pogledaj te bilješke koje si napravio o travama. Sad znaš koja trava pomaže za koju bolest i možeš liječiti ljude i biti i te kako koristan."

Vec treci put u poslednjih sat vremena visok i lijep mladic je prolazio istom ulicom naizgled razgledajuci bljestave izloge a samo je povremeno,djecacki kratko bacao pogled na djevojku koja je stajala na uglu.Znao je da je prostitutka ali to nije gasilo plamen u srcu koji mu je gotovo ukopao korak i zaustavio ga u lezernoj setnji lionskim ulicama.Prisao joj je polako,samo na izgled sigurno,pogledom sa kojim vise nije imao kud osim u dubine njenih ociju.Cuo je sebe kako izgovara to univerzalno ,,kvanto kosta sinjorina,,.
Par sekundi koji su mu izgledali kao vjecnost a onda caroban osmjeh,lagano gasenje cigarete,novac i odvela ga je u njene odaje.Dala mu je poljupce sa ukusom suza,gotovo ocajnicke zagrljaje i toplinu zene kakvu vise nije osjetio a toliko puta je trazio.Nosila je crvenu majicu a on je taj dan napunio sedamnaest godina i bilo mu je prvi put.
Otisao je iz tog grada noseci u grudima bol a u ruci je stiskao 300ff koje mu je krisom vratila djevojka kojoj nikada nije saznao ime.
Putovao je poslije toga mnogo,obisao mnoge gradove i zemlje i svuda je sa sobom nosio kozni povez oko vrata sa cudnim privjeskom u kome je nosio svoju najvecu tajnu,zguzvani novac koji nikada nije potrosio.
A bio je gladan i spavao po varsavskim parkovima,na jednom minhenskom parkingu za novac se tukao sa drvosjecom iz Bosne koji mu je polomio rebra.Nije ga potrosio ni u Pesti kada ga je za kockarskim stolom prodao broj,njegov sedamnaest crno i stopom se vracao u svoju zemlju.Nikada ga ne bi potrosio.
Njegovi malobrojni prijatelji bi ga cudno gledali kada bi ga ponekad sreli u Zmaj Jovinoj ili Dunavskoj sa jednom Tanjom,ruskinjom iz Novosibirska.U vrijeme najvece inflacije placao je 200DM na dan samo da bi se druzio sa njom.Kupovao joj je cvijece,vodio u pozoriste,bioskop,poslasticarnice...
Setali su kejom do zore tog dana kada je krisom u njen dzep ostavio svoj privjezak,poljubio je i zauvjek otisao od nje.
autor ja

Od mojih prvih djačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam voleo izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam flertovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam žene, čeznuo za njima i izbegavao ih.



Sada, kad počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja večita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobeći trom i bez sećanja.

Tako je oduvek bilo sa svim onim za čim sam žudeo: tek kada bih osetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: čovek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio, želeo sam da budem sam, kao što sam želeo slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žedj, drugačija, uvek drugačija. Kad se samo setim kako sam kao mlad poštovao brak i decu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu i decu, moju dragu decu koju sam nežno voleo – a šta mi je od svega ostalo! I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vreme sam želeo da imam samo jednostavan i bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kuću i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svet i vratio se, i taj plod sam okusio i više nije imao onu draž!

To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nežne grudi, i s čudjenjem držim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta da mu zamerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga ubrzo odbaciti. Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom. Taj impuls i ta žedj pomažu mi da prodjem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.

Bilo je kasno kada sam se te prolećne noći popeo na brdo i vratio kući; kiša je tiho pevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene pripijala mala smedjokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih grozničavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kućom, videh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde. Jedna od njih je bila moja srećna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam video, njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uvek tu i uvek me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom.

Čarls Bukovski "Zabeleške jednog pokvarenjaka"

Jedan čovjek star 92 godine, mali, dobro džeći i ponosan, koji je svakog jutra u osam sati bio komplet obučen,
sa modernom frizurom i savršeno obrijan, iako je skoro sasvim slijep, danas se doselio u starački dom.
Njegova 70-to godišnja žena skro je umrla i time selidbu u dom učinila neophodnom.
Poslije mnogo sati strpljivog čekanja u holu doma, ugodno se nasmiješio kada su mu rekli da mu je soba spremna.
Dok je upravljao svojom hodalicom ka liftu, opisao sam mu njegovu malu sobu, uključujući i rolete koje su bile na prozoru.
"Sviđa mi se" rekao je sa entuzijazmom osmogodišnjaka kome su upravo pokazali novo štene.
"Gosp. Johns, još uvijek niste vidjeli sobu, pričekajte još malo."
"To nema nikakve veze s ovim" odgovorio je.
"Sreća je nešto o čemu odlučujete unaprijed. Da li će mi se sviđati soba ne zavisi od toga kako je raspoređen namještaj
već kako ja rasporedim svoje misli...Već samo odlučio da mi se sviđa. To je odluka koju donosim svakoga jutra kad se probudim.
Ja imam izbor: mogu provesti dan u krevetu brojeći teškoće koje imam sa dijelovim tijela koji više ne rade, ili mogu ustati iz
kreveta sretan zbog onih koji još uvijek rade.
Svaki dan je poklon, i dok su mi oči otvorene, mislit ću na novi dan i na sve sretne uspomene koje sam odložio."

Djevojka je čekala avion u čekaonici jednog velikog aerodroma.Pošto je
trebala dugo čekati, odlučila je kupiti knjigu kako bi joj vrijeme brze
prošlo.
Uz knjigu kupila je i paketić keksa.
Sjela je u VIP čekaonicu kako je nitko ne bi uznemiravao.
Kraj nje je bila stolica na kojoj su bili keksi, a sa druge jedan gospodin koji je čitao novine.
Kad je ona počela uzimati kekse i gospodin je uzeo jedan. Ona se šokirala,ali nista nije rekla i nastavila je čitati knjigu.
U sebi je pomislila: ma gledaj ti ovo, da samo imam malo više hrabrosti, do sada bih ga već udarila...

Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, čovjek pored nje, ne obazirući se ni na šta, uzimao je isto tako jedan.
Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i djevojka pomisli: baš me zanima sta će sad napraviti!!!
Čovjek uze posljednji keks i podijeli ga na dvoje!
Ovo je zaista previše, poče da uspuhuje šokirana, uze svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz čekaonice.

Kada se osjećala malo bolje, nakon što ju je prošla ljutnja, sjela je na
mjesto gdje nije bilo nikoga da bi izbjegla neke druge neprijatne događaje.
Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda
paketić keksa jos uvijek bio netaknut.
Postidje se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio
od gospodina koji je sjedio pored nje, ali koji je, bez šokiranja, nervoze
ili prepotencije, podijelio i svoj posljednji komad sa njom, totalno
suprotno od nje, kojoj su bili povrijeđeni ponos i osjećaji.

Tragovi u pesku

Sanjah jedne noći, kako šetasmo morskom obalom, moj Gospodin Bog i ja.
Pred mojim očima pojavi se brzinom filma moj život. Za svaki odsjek mog života, kako mi se činilo,
otkrih tragove stopala u pijesku. Jedan par tragova pripadaše meni, drugi mom Gospodinu.
Kad i posljednja slika pred mojim je očima preletjela, osvrnuh se natrag i vidjeh, kako je u pijesku često ostao samo jedan par tragova,a drugi je iščeznuo.
Ti tragovi označavahu odsjeke mog života, meni ponajteže. To me zbunilo.
Okrenuh se Gospodinu i upitah ga:
"Kad sam ti onomad sve što imah predao, da te mogu slijediti, tada si mi rekao da ćeš uvijek biti uza me. A sad vidim da najdublje krize mog života prati samo jedan par tragova u pijesku. Zašto si me ostavio upravo tada, kad sam te, sav očajan, najviše trebao?"
Gospodin me uze za ruku i reče: "Drago dijete, nikad te nisam ostavio samog, a pogotovo sam bio uza te u vrijeme tvojih patnji i boli. Tamo gdje vidiš samo jedan par tragova u pijesku, Tamo sam te na svojim rukama nosio."

Indijska narodna priča


Nekada davno sva ljudska bića bila su bogovi, ali su tako zloupotrebili to svoje božanstvo da je vrhovni bog Brama odlučio da im ga oduzme i sakrije ga tamo gdje ga nikad neće naći. Ali, pitanje je bilo gdje sakriti njihovo božanstvo. Zato je Brama sazvao savjet bogova da bi mu oni pomogli da odluči. "Hajde da ga zakopamo duboko u zemlju", rekoše bogovi. Brama odgovori:
"Ne, to ne valja jer ljudi će kopati zemlju i naći će ga." Onda bogovi predložiše: "Da ga potopimo u najdublji ocean?" Brama se nije složio: "Ne, ni tamo", reče, "jer će oni naučiti da zarone u ocean i naći će ga." Bogovi će na to: "A da ga odnesemo na vrh najviše planine i tamo sakrijemo." Ali, Brama je i ovoga puta odgovorio: "Ne, ni to nije dobro jer će se vremenom popeti na svaku planinu i opet će preuzeti svoje božanstvo." Onda bogovi odustaše i rekoše: "Ne znamo gdje da ga sakrijemo pošto, izgleda ni na zemlji ni u moru nema mjesta do kog ljudska bića neće stići."
Brama je dugo razmišljao, a onda je rekao: "Evo šta ćemo. Sakrićemo njihovo božanstvo u najdublji dio njihovog sopstvenog bića jer ljudi se nikad neće sjetiti da ga tu traže."
Svi su se bogovi složili da je to savršeno skrovište, te tako učiniše. I od tog vremena ljudi su prošli zemlju uzduž i poprijeko, kopali, ronili, peli se i istraživali tražeći nešto što je već bilo u njima.

Jedan poznati govornik je jedan svoj seminar započeo tako, da je u ruci držao novčanicu od 20 dolara. U prostoru, gdje je bilo prisutno 200 slušatelja,
pitao je: - Ko od vas želi ovu novčanicu?
Ruke su se počele dizati u zrak. Rekao je: - Prije nego vam dam ovu novčanicu, dozvolite mi da napravim slijedeće. Pritom je zgužvao novčanicu i ponovo je
dignuo u zrak.
Upitao je: - Ko još uvijek želi ovu novčanicu? - Ruke su još uvijek bile u zraku.
- A što ako napravimo ovo? - bacio je novčanicu na pod i počeo je gaziti, a potom je pokupio izgužvanu i uprljanu.
- Tko je od vas želi sada?
Ruke su još uvijek bile u zraku.
- Prijatelji moji, danas smo naučili veoma dragocjenu lekciju - rekao je:
- Bez obzira što napravim s novcem, još uvijek ga želite, jer novčanica nije izgubila svoju vrijednost. Još uvijek je vrijedna 20 dolara. U životu mnogo
puta padnemo, budemo izgužvani, ozlijeđeni i na tlu, u prljavštini; i sve to zajedno sa odlukama koje donosimo i okolnostima u kojima se nađemo. I tada
mislimo, da ne zavrijeđujemo ljubav, toplinu i da smo nevrijedni sami sebe. Međutim, neovisno na to što se je dogodilo ili što će se dogoditi sa vama,
nikada nećete izgubiti svoju istinsku vrijednost. Uprljani ili čisti, izgužvani ili posve uređeni,; još uvijek ste neprocjenjivi… osobito za one koji vas
vole.
Veličina vašeg života ne izvire iz toga, što napravimo ili koga poznajemo, već iz toga KO SMO!

Svađa

Bila jednom dva monaha, koji su punih cetrdeset godina ziveli u istom manastiru a da se nijednom nisu posvadjali. Jednog dana prvi monah rekao je drugome:
- Ne mislis li da bi trebali bar jednom da se posvadjamo?
Ovaj drugi je uzvratio:
- Zasto da ne . Oko cega cemo se svadjati?
- Mogli bismo oko ovog hleba - predlozi prvi.
- U redu, svadjajmo se oko hleba. Kako se to radi?
- Ovako - rekao je prvi monah - Ovaj hleb je sada moj, sta ces sad?
- Zadrzi ga - rekao je drugi monah.

OVU PRICHU BIH RADO POSLALA NEKIM LJUDIMA!


In ancient Greece, Socrates was reputed to hold knowledge in high esteem.
One day an acquaintance met the great philosopher and said, "Socrates, do you know what I just heard about your friend?"

"Hold on a minute," Socrates replied. "Before telling me anything I'd like you to pass a little test. It's called the Triple Filter Test."
"Triple filter?"

"That's right," Socrates continued. "Before you talk to me about my friend, it might be a good idea to take a moment and filter what you're going to say. The first filter is Truth. Have you made absolutely sure that what you are about to tell me is true?"

"No," the man said, "actually I just heard about it and..."

"All right," said Socrates. "So you don't really know if it's true or not.

Now let's try the second filter, the filter of Goodness. Is what you are about to tell me about my friend something good?"

"No, on the contrary..."

So," Socrates continued, "you want to tell me something bad about him, but you're not certain it's true. You may still pass the test though, because there's one filter left: the filter of Usefulness. Is what you want to tell about my friend going to be useful to me?"

"No, not really."

"Well," concluded Socrates, "if what you want to tell me is neither true nor good nor even useful, why tell it to me at all?"

This is why Socrates was a great philosopher and held in such high esteem.

Bogami bih se i ja sjetio nekoliko njih kojima bi dobro dosla :)

Dvojica staraca, obojica ozbiljno bolesni, boravili su u bolnici u istoj sobi. Jedan od njih je mogao sjediti na svome krevetu da olakša drenažu tekućine iz njegovih pluća, a krevet mu je bio pored jedinog prozora u sobi. Drugi je morao provoditi svo vrijeme ležeći na leđima, gotovo nepokretan.

Starci su razgovarali satima. Govorili su o svojim suprugama, o djeci, o unucima, o svojim domovima, poslovima, o tome gdje su sve bili. I svako popodne kada bi starac na krevetu kraj prozora sjedio, opisivao bi sve stvari koje je mogao vidjeti kroz prozor. Starac na dugome krevetu počeo je da živi za te periode gdje bi se sav njegov svijet proširio i oživio sa svom aktivnošću i bojom vanjskog svijeta kojeg je opisivao starac kraj prozora:

"Prozor gleda na park s predivnim jezerom. Patke i labudovi plivaju na vodi, dok djeca puštaju svoje brodice. Zaljubljeni šetaju sa rukom u ruci između cvijeća i duginih boja. Veliko zeleno drveće ukrašava krajolik, a u daljini se naziru siluete gradskih nebodera..."

Dok bi starac kraj prozora opisivao sve ove detalje, starac na drugoj strani sobe zatvorio bi oči, zamišljao i uživao živopisne scene.

Jednog toplog popodneva starac kraj prozora je opisivao paradu koja je prolazila. Iako ovaj drugi nije mogao čuti sastav koji je svirao, mogao je vidjeti u svojim mislima onako kako mu je starac do prozora opisivao. Neočekivano bijes zaposjedne njegove misli - Zašto on sve to ne vidi?

Zašto bi on imao sve to zadovoljstvo gledanja svega dok ja ništa ne vidim? To nije fer - mislio je. Kako mu je u glavi kipjelo, u prvi mah se postidio. Ali, kako su dani prolazili, zavist ga je izjedala i uskoro je postao ogorčen. Počeo je mozgati i vise nije mogao spavati. Htio je biti kraj tog prozora - ta je misao sada kontrolirala njegov život.

Dok je kasno u noći ležao buljeći u plafon, starac do prozora počeo je kašljati. Gušio se tekućinom iz svojih pluća. Pipkao je po zidu mutno osvjetljene sobe, tražeći dugme za poziv u pomoć. Za manje od pet minuta kašljanja i disanje je prestalo. Sobom je vladala tišina, smrtna tišina.

Medicinska sestra pronašla je beživotno tijelo starca kraj prozora. Iznenađena pozvala je bolničare da ga odnesu, bez meteža, bez panike. Drugi je starac, kada mu se to učinilo prikladnim, zamolio da ga premjeste u krevet kraj prozora.

Konačno, osjetit će nešto od života, doživjet će radost življenja gledajući kroz vlastite oči. Lagano, bolno, pridigao se oslonivši se na lakat da pogleda kroz prozor...

Ugledao je visoki bijeli zid.

Jedan čovek našao je orlovsko jaje i stavio ga pod kokoš. Orlić se izlegao kad i pilići i odrastao je sa njima.
Celoga života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleći daje jedna od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakaoje i lepršao krilima, uzdižući se koji pedalj iznad tla.
Prošle su godine i orao je ostario.
Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu
pticu moćnih raširenih krila.
Stari orao zapanjeno je gledao uvis. »Šta je to?« pitao je.
»To je orao, kralj ptica«, rekla mu je jedna kokoš. »On pripada
nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji.«
l tako je orao umro među kokošima, ne znajući ko je.

l tako je orao umro među kokošima, ne znajući ko je.

Aj recimo da je dobra priča.:whistling2:
Ali koja je poenta? Da li bi mu bilo bolje da je znao ko je?
Ovo je zapravo ko smo mi? Da li osoba formirana genetski, ili pod uticajem sredine?

Aj recimo da je dobra priča.:whistling2:
Ali koja je poenta? Da li bi mu bilo bolje da je znao ko je?
Ovo je zapravo ko smo mi? Da li osoba formirana genetski, ili pod uticajem sredine?

Mislim da je 20% genetika, 80% uticaj srediei (onako procentualni odnos u grubo)

Aj recimo da je dobra priča.:whistling2:
Ali koja je poenta? Da li bi mu bilo bolje da je znao ko je?
Ovo je zapravo ko smo mi? Da li osoba formirana genetski, ili pod uticajem sredine?

ovo je priča iz knjige

BUĐENJE - lekcija o duhovnom prosvetljenju
anthony de mello

preporučujem ti da je pročitaš..ova knjiga je stenogram poslednjih njegovih predavanja, posvećenih istini, ljubavi i duhovnom prosvetljenju..

a poenta priča je da čovjek nesvesno doživljava iluziju kao što je i nesvesno odbacuje od sebe..tek onda kada se pojavi vrijeme da se ona izgubi, čovjek postane svijestan da je živio u iluziji i, nakon tog saznanja, može ali i ne mora biti zadovoljan..a neko nikad i ne shvati da je cijeli život proveo u iluziji..naša najveća iluzija zapravo i jeste iliuzija da smo budni, pa, shodno tome, mi sebe ne možemo probuditi pre no što postanemo istinski svijesni činjenice da sve vreme spavamo.. nije isto biti jednostavno od drugih ljudi informisan o tome da stvarnost nije onakva kakvu vidimo, da je naša predstava o toj stvarnosti u mnogome različita od stvarnosti kakva istinski jeste, i misaonim udubljavanjem doći do te spoznaje, do znanja o tome da “stvarnost” jeste naša iluzija..

i..Aj recimo da je dobra priča..samo je treba shvatiti..

"Oslobodite se svih iluzija, postanite svesni i pocnite da zivite!"
(Antoni De Melo)

ovo je priča iz knjige

BUĐENJE - lekcija o duhovnom prosvetljenju
anthony de mello

preporučujem ti da je pročitaš..ova knjiga je stenogram poslednjih njegovih predavanja, posvećenih istini, ljubavi i duhovnom prosvetljenju..

a poenta priča je da čovjek nesvesno doživljava iluziju kao što je i nesvesno odbacuje od sebe..tek onda kada se pojavi vrijeme da se ona izgubi, čovjek postane svijestan da je živio u iluziji i, nakon tog saznanja, može ali i ne mora biti zadovoljan..a neko nikad i ne shvati da je cijeli život proveo u iluziji..naša najveća iluzija zapravo i jeste iliuzija da smo budni, pa, shodno tome, mi sebe ne možemo probuditi pre no što postanemo istinski svijesni činjenice da sve vreme spavamo.. nije isto biti jednostavno od drugih ljudi informisan o tome da stvarnost nije onakva kakvu vidimo, da je naša predstava o toj stvarnosti u mnogome različita od stvarnosti kakva istinski jeste, i misaonim udubljavanjem doći do te spoznaje, do znanja o tome da “stvarnost” jeste naša iluzija..

i..Aj recimo da je dobra priča..samo je treba shvatiti..

"Oslobodite se svih iluzija, postanite svesni i pocnite da zivite!"
(Antoni De Melo)

Aj recimo da sam ukapirao.
Znači budimo se tek kada dođe vrijeme za to.
Kada se probudimo možemo biti zadovoljni sa našim snom ali ne moramo. (Pitanje je onda zašto se buditi uopšte?)

Poslednje boldirano,mi se najviše i sviđa (ništa ga nisam ukapirao,al ću se praviti da jesam,samo ćuti:secret:)
Naša stvarnost (ili kako mi kažemo samo stvarnost) je zapravo samo naše poimanje odnosno percepcija stvarnosti, one prave one kakva zapravo jeste.To kažeš. Ok. Ali ako je stvarnost takva kakvu znamo iluzija šta je zapravo stvarnost?
Naše poimanje svijeta zavisi od naših 6 čula. Zamisli da imamo jedno čulo manje. Čulo vida. Na bi imali percepciju o bojama. Ne bi imali ni percepciju o oblicima! (Posle nekih operacija kada su pacijenti prvi put progledali,stavljeni su ispred njih određeni oblici, kocka, lopta, trougao. Nikako nisu mogli da pogode koje su to figure iako su ih prilično jasno vidjeli.Čim bi ih dotakli odmah su znali koje su.Šta nam ovo govori?)
A šta da osim ovih 6 čula posjedujemo još jedno? Ili dva? Da li bi onda bili bliži istini ili dalji od ljudi?
Ukratko:Ako me vas 100 forumaša doživljava na određen način, ja zapravo i jesam takav.To je stvarnost. Zaludu što ste promašili suštinu i što je samo jedan u pravu. Taj jedan živi u svojoj stvarnoj iluziji.

Ujutru kada prođe noć
Nedelja, 23. Mart 2008 Vreme 17:26.

Probudićeš se jednog jutra, okupan svetlošću rođenog dana, obgrljen starim željama i nedovršenim pesmama, probudićeš se setno i ličićeš sebi na stranca. Dok pospano budeš otvarao oči i dok se u tebi bude rađao jedan novi univerzum sumnje u korene i u nebo, možda ćeš kraičkom duše pomisliti na dane sahranjene u grobnicu naših poroka. Da, sigurno ćeš se probuditi. Otvorićeš svoje srce lastama, koje sasvim slučajno dolaze sa ostrva nade i proleća u tvoju zimsku baštu. Probudićeš se i više niko nikada neće moći da te uspava kao nekada, više ni jedna noć neće biti ista, spokojni azil u kome se skrivaš od svojih dnevnih promašaja. Čućeš vetar i osetićeš harizmu nekog dalekog poznog glasa koji si odavno pomešao sa svakodnevnim brujanjem utrobe sveta. Konačno, moće ćeš po prvi put da u tom snajnom snopu sećanja i magle, spoznaš iskricu mraka, koju si tu sahranio pre mnogo, mnogo vekova. Probudićeš se neopisivo razočaran i srećan...
Razočaran u sreću...
A ona te je godinama tražila, prekrila preko tamnih šuma i pustih mora ne bi li se bar na tren susrela sa tvojim likom. Voleo si je i ako nikad nisi toga bio svestan.
Voleo si je, možda i više nego i koga drugog, zapamti dobro tu reč.
Voleti.......




I ona je ponekad volela tebe...
Samo ponekad...
Kada bi je svi izdali, kada bi svi drugi prokleli njeno anđeosko lice, njenu blagoslovenu naklonost osmehu, njene purpurne usne i bledoplavkaste oči.
Ponekad...
Ipak bio si joj najdraži, jer je u tebi videla sunce čije zrake, pošto nije pripadala ljudskom rodu, nikada nije mogla da oseti. Ti si je činio srećnim, ti i niko drugi. Sreću si mogao da usrećiš...
Ponekad...
Kada bi ona usrećila tebe...
I noć ne bi bila toliko duga; i dan ne bi bio toliko trom; i sve bi dobilo oblik pahulje, zvezda. Tamo, gde se rađaju nerođeni, tamo gde iz oka izvire san, tamo, gde ljudi imaju drugačija obličja. Znaš li gde? I pesme su lepše. I lutanja su slađa. I dan je sličniji božanstvenim obrisima purpurnog plavetnila. Ne zaboravi... tamo gde počinje jutro. Setno i prkosno. Laskavo, jer si živ. Sretno, jer si sam. I lakomisleno, jer te nema.
Kao... ponekad.
Kada nije bilo nikoga pored tebe, kada su oblaci plovili čežnjom i noć izgledala kao skrovište.
Od dnevnog bola, od dnevnih glasova i demona. Tako mirna, tako skladna, veličanstvena, tiha i halapljiva gospodarica noći.
Razglednica iz dalekog sveta izmazana sunčevim pegama na rubu, parče hartije koje oslikava dodire.
Toliko je vremena trebalo da shvatim...
Kažu: nikada nije kasno, nikada, i ako je ta reč pomalo čudna, nedefinisana. Mogao bih reći tren i da on potraje kao večnost. Mogao bih sto puta sanjati isti san, iste ljude sretati na ulicama istih gradova, tamo gde se budi zora, u isto vreme, istog jutra. Siluete u mraku. Papirne lutke u rukama devojčice dobijaju dušu, glas. Raznobojni karton je zaista živ. Kao što se i more talasa pod otiskom nečijeg prsta, iz dalekog, najdaljeg sveta.
Ostavićeš sve što si imao, a što ti je darovala noć. Ostavićeš sve... U glavi će se roditi jedna neopisivo sjajna misao. Puna mraka. Oko kao most i pogled kao val. Saznanje da te sopstveni demoni čine božanstvom, da su u tebi sjedinjeni raj i pakao čitavog sveta. Da si anđeo koji traži...
Oprosti...
Samo jednom...
Sebi i drugima...
Ujutru.
Kad.
Prođe.

Jednom beše jedan mali dečak koji je imao lošu narav. Njegov otac mu je dao
kesu punu eksera i rekao mu je da svaki put kad pobesni i izgubi kontrolu
nad sobom, da zakuca jedan ekser u ogradu.
Prvoga dana decak je zakucao 37 eksera na ogradu. Tokom sledećih nekoliko
mjeseci on je naucio da kontroliše svoj bes i broj ukucanih eksera se
smanjivao.
Otkrio je da je lakse kontrolisati svoju narav, nego zakucavati eksere u
ogradu.
I tako je došao dan, da tokom celog dana nije pobesneo. On je rekao to svom
ocu, a otac mu je rekao da svakoga dana koga bude uspeo da kontrolise svoje
ponašanje, da iz ograde isčupa jedan ekser.
Dani su prolazili i jednoga dana decko je bio u stanju da kaže svom ocu da
je počupao sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde. Otac
je rekao:"Dobro si to uradio, sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi.
Ograda vise nikad neće biti ista. Kada u besu kažeš neke stvari, one
ostavljaju ožiljak, kao što su ove rupe u ogradi. Možeš čoveka ubosti nožem
i izvući nož i posle toga nije važno koliko puta kažes da ti je žao, rane
ostaju."

NEZADOVOLJNI ZANESENJAK


Drevna priča govori o čudaku, zanesenjaku, koji je ličio na druge ljude, ali se ipak razlikovao od njih.

Sreli ga žuti ljudi i upitali:
-Šta radiš u toj pustinji?
-Gradim svoj svet! – odgovorio je čudak.

A pustinja bješe beskrajna. Vjetrovi su vitlali pesak, dizali ga u nebesa, pa su nebom plovili gusti peščani oblaci.

Začudili su se žuti ljudi:
- Od čega gradiš svoj svet?
- Od krvi i mašte! – odgovorio je zanesenjak.
- Šta je to krv, a šta je to mašta? – pitali su se žuti ljudi.
- Dođite za deset godina pa ćete svojim očima bideti, svojim rukama opipati i svojim razumom shvatiti:

Tako im je odgovorio čudak, zanesenjak, i odmah zaboravio žute ljude, jer nije imao vremena da o njima razmišlja. Latio se posla. A oni su otišli.

Žuti ljudi su razgovarali između sebe.
- On je poludeo. Umreće u pustinji – reče jedan.
- Ja nikada ne bih ostao sam u pustinji. Za čije dobro da izlažem svoj život opasnostiima! – reče drugi.
- I šta će on napraviti od tog pustinjskog peska. Pesak će ostati pesak – reče treći.
- Bar da ima vode u toj pustinji. Nema je ni za lek. Umreće od žeđi taj nesrećnik.
- A za koga on gradi svoj svet? Neće valjda u njega da se zatvori - čudio se peti.

Žuti ljudi su na kamilama projahali ogromnu pustinju. Zaustavili su se u zelenoj oazi. Tamo je bilo jela i pića. Živelo se lepo. Urme, kokosovi orasi, hladni izvori. Ubrzo su zaboravili zanesenjaka.

Posle deset godina, ugledaše u daljini beli toranj koji je parao nebesa. Čudan toranj. Bije iz njega jarka svetlost i celu pustinju obasjava. I žuti ljudi nisu morali po noći da pale vatre da bi oterali mrak. Bilo je vidljivo kao usred dana.

Čudili su se:
- Kakav je to toranj?
- Neko čudo se događa u svetu!
- Da se nisu pojavili čarobnjaci?
- Možda je samo fatamorgana?
Nagađali su šta to može da bude. A onda se jedan setio i uskliknuo:
- Čudak, zanesenjak nam se javlja!
- Zaista, možda se to javlja onaj čudan čovek što je ostao u pustinji da gradi svoj svet! – prihvatiše ostali.

Dogovorili su se da se spreme na put, da odu i vide šta se dešava u pustinji.

Dvadeset dana i dvadeset noći jahali su na kamilama. A pustinja beskrajna. Sve im se činilo: sad će toranj dohvatiti rukom. Tako je izgledao blizu. A toranj, kao da ima noge, sve izmiče. Već im je i vode ponestalo. Žurili su da stignu pre nego što im nestane snage. I, tako, dvadeset i prvog dana stigoše u podnožje velike kule.

Kad tamo: neobičan svet. Teku vode. Šikljaju vodoskoci. Sve je od zlata i srebra. Plodovi imaju oči, pa kad ugledaju gladna usta, odmah se ponude da budu pojedeni. Ogromne palme čije lišće prebiraju muzikalni prsti vetra, pa struji vesela i laka muzika.

Iznenadili se žuti ljudi:
- Ovo je najlepše mesto na svetu!
- Ovde treba živeti!
- Nećemo odavde nikud ići!
- Naselićemo čudakov svet. Ima dovoljno mesta za sve nas!
- Šta je naša oaza prema ovim lepotama!
- Hoćemo li ostati ovde, ljudi?
- Ostajemo,! Ostajemo!

Žuti ljudi su naselili čudakov svet. Bilo im je lepo. Živeli su veselo. A onda se setiše čudaka.
- Gde li je on? Šta sad radi?
- Sakrio se nekud? Hajde da ga nađemo!
- Možda želi da ga proglasimo za cara?
- Zašto da ga proglasimo? Taman posla! Zar da nam on naređuje da radimo što on bude izmislio!
- Nećemo ga izabrati za cara!

Tada se pojavio čudak, zanesenjak. Bio je mrzovoljan i jedva je odgovarao na pozdrave žutih ljudi. Preko ramena mu je bila prebačena torba. U torbi: čekić, sekira, malo crnog luka i jedna pogača. Bio je pohaban i umoran.

- Kud si to krenuo? – zapitaše ga žuti ljudi.
- Što si tako pohaban? Zar nisi mogao pored tolikog sjaja da sebi napraviš jedno lepo odelo?
A on odmahnu rukom:
- Odlazim!
- Kuda odlaziš, nesrećniče?
- U svet!
- I napuštaš ovu krasotu?
- Napuštam!
- Zar ti nije žao svoga rada? - pitali su žuti ljudi.
- Nije mi žao, jer nisam zadovoljan.
- Čime nisi zadovoljan? – čudili se žuti ljudi.
- Ne dopada mi se kako šume česme.
- Ali voda je ledena i pitka!
- Nije u tome stvar – rekao je zanesenjak i otišao u pustinju da gradi novi svet u kome će i česme šumiti onako kako on želi.

A žuti ljudi nisu znali da je taj čovek bio veliki umetnik

(Branko V. Radičević)

Četiri sveće

Četiri sveće su polagano gorele ...
Bila je tišina i mogao se čuti njihov razgovor.
Prva sveća je rekla:
"Ja sam MIR ... ljudi me ne uspevaju sačuvati ... nema potrebe da gorim, mislim da ću se ugasiti." I odmah se ugasila.
Druga sveća rekla je:
"Ja sam VERA ... nažalost mnogi ljudi imaju površnu veru i ja ih ne zanimam ... nema smisla da gorim i dalje ... " Tek što je to izgovorila, dunuo je lagani povetarac i ugasio je.
Treća sveća je žalosno progovorila:" Ja sam LJUBAV ... nemam više snage ... ljudi često
zaboravljaju na mene ... I istog momenta se ugasila.
Nedugo zatim u sobu je ušlo dete ..." Šta je to ... ?" upitalo je dete. "Trebalo je da gorite do kraja." I rekavši to, počelo je plakati.
Tada se oglasila četvrta sveća:
" Ne boj se ... dokle ja gorim, moći ćemo da upalimo ostale sveće ... ja sam NADA."

EHO

Jedan čovek i njegov sin su jednog dana išli šumom. Odjednom,dečak zape i osećajući bol kriknu: "Ahhh!" Iznenada, ču glas koji je dolazio s planine: "Ahhh!" Znatiželja ga obuze pa dreknu:"Ko si ti?" Ali, odgovor koji dobi beše: "Ko si ti?" Ovo ga naljuti,pa ponovo dreknu: "Kukavico!" Glas odgovori: "Kukavico!" Dečak pogleda oca i upita ga: "Tata, šta se ovo dešava?"
"Sine", reče otac, "obrati pažnju." Tada otac viknu: "Divim ti se!" Glas odgovori: "Divim ti se!" Otac ponovo uzviknu: "Predivan si!" Glas reče: "Predivan si!" Dečak je stajao iznenađen, ali još uvek ne shvatajući šta se dešava.
Otac mu objasni: "Ljudi ovo zovu 'eho'. Ali, to je ustvari 'život'.Život ti uvek vraća ono što ti daješ. Život je ogledalo tvojih dela. Želiš li više ljubavi, podaj više ljubavi. Želiš li više dobra, podari više dobra. Želiš li razumevanje i poštovanje, tada razumevaj i sam poštuj. Ako želiš da ljudi budu strpljivi s tobom i da te respektuju, tada i ti budi strpljiv s ljudima i respektuj ih. Ovo pravilo odnosi se na svaki aspekat života. Život ti uvek vraća ono što daješ. Tok tvoga života nije slučajnost, on je ogledalo tvojih dela."

...Sada, sve ono što smo bili mi liči na san. Naravno, živim i dišem i posle tebe. Naučila sam da si živ samo ukoliko živiš jednim budnim životom.
Otišao si, a jedan mali dio tebe još uvijek spava u mom oku. Znam da se više ne okrećeš kada neko zovne moje ime, ne očekuješ me više, vrijeme je poput talasa izbrisalo i tu naviku. Dišeš slobodno i zaboravljaš, ljubiš druge,..već dugo ne drhtim pred zoru zbog toga. Umirila sam svoje srce da bih se nekako sakrila od tuge. A dugo sam se spoticala o svoje snove, neostvarene želje, kao sunce čiste.. Dugo su pekle neizgovorene riječi, a život je krenuo u nekom drugom pravcu.. Bila sam izgubljena, a ti si bio daleko od mene u svakom smislu. Uvijek mi za korak izmicao, uvijek za trunku jači od mene.

Posle tebe, sve je nekako drukčije. Ni bolje, ni gore, već drukčije, s manje strasti. Samo kraj tebe disala sam punim plućima. Jer nisam štedjela sebe. Moja nježnost i dobrota pripadali su ti i dobro si to nekada nosio. Jednostavno smo pripadali jedno drugome. U meni još ima suza zbog propasti jedne takve ljubavi. Da sklopim pakt sa đavolom, moja bi duša ostala ista; da više nikad ne zaplačem, ona bi plakala umjesto mene; Da imam svu moć ovog svijeta, i dalje bih ti znala ime..

Pamtim oči zamagljene od želje za tobom, ruke koje mirišu na tebe, moja glava na tvom ramenu i ništa, ništa više od toga. To je bilo sve i to je bilo dovoljno. Ali prerano sam stvorila nešto takvo, svo vrijeme sudbina je ipak nedvosmisleno igrala protiv nas. Bio si bol kojeg mi je život dugovao, suza koja je morala poteći. Bio si podmetnuta noga sudbine i još uvijek teško koračam...

Miljenko Jergovic - Kako sam poceo vikati u snu

Spremajući se da umre, djed je tokom ljeta i jeseni izgovarao svoje posljednje riječi. Isaku Sokolovskom, partneru za preferans, rekao je: Poznajem svaku kartu i zato odlazim. Šešir je zavrtio oko kažiprsta, nakašljao se posljednji put u Isakovu životu i izišao. Baki je rekao: Ti spavaj, ja sam dobro. Već sam odavno dobro. A ona nije zaspala sve dok nije umro. Mami je rekao: Nema više nikoga. Ostali smo samo nas dvoje i mrak. Odmah zatim je umro. Mama mu je zaklopila oči, a riječi zapisala na kutiju s laksaureticima. Ja sam tada bio na moru, s tetkom Lolom, bakinom sestrom. U kalendar sam pokraj datuma upisao križić. Tek da se zna da mi je umro djed. Zapravo ne, učinio sam to kako bi oni znali da znam da mi je umro djed.

Tog je dana tetka Lola napravila kolače, stavila cijeli tanjur ispred mene, sjela preko puta, nalaktila se na stol i govorila: Jedi, sine. Ja sam jeo i strepio da će mi reći da je umro djed. Nisam znao što bih u tom slučaju morao učiniti. Prestati jesti kolače, ra¬splakati se, pitati kako je umro, mahati glavom i govoriti dc, dc, dc kao što je, vidio sam to jer sam virio iz špajze, učinila baba Matija s Punte, ili bih trebao učiniti nešto što nisam ni znao da trebam učiniti jer sam imao šest godina i nikakva iskustva s posmrtnim počastima. Pojeo sam pun tanjur kolača i bolio me je trbuh. Legao sam na krevet u spavaćoj sobi, bile su spuštene grilje, pa je izgledalo kao da je mrak. Vozio sam avion po tom mraku. Nisam radio brmm brmm brmm jer je avion bio nadzvučni pa se nije čuo, nego sam prisluškivao šta tetka Lola govori u kuhinji sa susjedima koji su došli i donijeli paketiće kave, boce s rakijom i još nešto što nisam vidio. A jest se namučija bidan, dobri šjor Frane, Bog da mu dušu prosti, rekao je Ante Pujdin. On je sad miran, ko zna šta sve nas čeka, rekao je barba Kruno, admiral u penziji, Mali je sad kao siroče, današnji roditelji, bože ti mene sa¬čuvaj, što je od djeda naučio, naučio je, rekla je tetka Lola. Mene je i dalje bolio trbuh. Čvrsto sam stisnuo oči, prdnuo i zaspao.

Nakon sedam dana iz Sarajeva su došle mama i baka. Obje su bile u crnini od glave do pete. Ja sam se pravio kao da je to normalno. One su se isto pravile kao da je to normalno. Plašio sam se da mama ne otvori temu i zato sam je izbjegavao po kući. Za baku sam znao da neće ništa reći. Ona nikada nije započi¬njala priču, nego je puštala mene da kažem nešto, a onda bi nastavljala. Čini mi se da je uvijek šutjela o onome o čemu nisam želio čuti ni riječi. O djedovoj smrti moglo se samo šutjeti, kao što se može šutjeti i o svakoj drugoj smrti. Nisam bio svjestan koliko je smrt rasprostranjena stvar i koliko se o njoj među odraslima govori.

Djed je svakoga jutra, usred grohotno-gromogla¬sna astmatičarskoga kašlja ponavljao Lijepa smrt, a baka bi mu govorila: Šuti, Franjo, ja ću prije tebe. I tako svaki dan. Mislio sam da drugi ljudi tako ne pričaju. Mislio sam da je to samo između njih dvoje, a oni su posebni ljudi jer su moji baka i djed i jer nitko drugi na svijetu nije više od lutke u lutkarskome pozorištu. Kada je djed umro, baka je bila prevarant. Mislio sam da se treba sramiti jer je učinila nešto ružno. Govorila je da će prije njega, a on je, eto, umro. Ne umire se baš sasvim svojom voljom, ali u svemu tome ipak postoji nešto što ti je od volje i zbog čega ne bi trebao govoriti da ćeš umrijeti prije nekoga ako nećeš. Poslije sam već zaboravio na bakin sram. Vje¬rojatno zato što nisam primjećivao da se ona srami.

Jednom smo bili u posjeti kod tete Mine u Dub¬rovniku. Mama je rekla: Ne znam da li mali zna. Ja sam se igrao s vrtnim patuljcima i pravio se da ništa ne čujem. Teta Mina je šutjela i gledala me. Najradije bi me upitala znam li da mi je umro djed, ali se nije usuđivala. Djeci se ne postavljaju takva pitanja. Ne¬sretnik je dušu ispišao, rekla je mama teti Mini. Na Koševu su pogriješili terapiju. Nisu mu smjeli davati laksative. Srce mu se pretvorilo u krpu, u staru raspad¬nutu krpu za brisanje podova. Patuljak me je zločesto gledao. Osjećao sam se izgubljenim u ovom strašnom svijetu. Dakle, bajke ipak ne lažu: moj djed ostao je bez srca, a s prljavom, ružnom, smrdljivom kockastom krpom kakva stoji pokraj zahodske školjke. Htio sam zaurlati od užasa, ali ni to nisam mogao.

Od tog dana kad god bih išao piškiti, plašio sam se da ne ispiškim dušu. Gledao sam u mlaz mokraće. Mokraća je bila bijela ili žuta ili jako žuta kad bih bio bolestan. Nisam znao kako duša izgleda, ali sam bio siguran da ću je prepoznati ako bude izlazila van. Nije se pojavljivala danima. Pa mjesecima. Pitao sam baku kako izgleda duša. Ona je rekla da duša ne izgleda jer je to ime za nešto što nema nikakvoga izgleda. A može li se duša pokakiti? pitao sam, sve nastojeći da doznam ono što me zanima, ali da ne otkrijem početak priče, da ne izgovorim kako znam da je djed umro, niti da njoj dam povoda da nešto o tome kaže. Kako to misliš može li se duša pokakiti? pitala je i nije djelovala uzrujano. Pa pokakiš dušu i umreš, pa te više nema, rekao sam kao da se to podrazumjeva i kao da je baš neobično što ona o tome ništa ne zna. Hoćeš reći, može li se umrijeti u zahodu. Mislim da može, ali se obično ne umire tamo.

A gdje se obično umire?
U krevetu i saobraćajnim nesrećama, a umire se i u ratovima i zemljotresima.
A duša, šta bude s dušom?
Ništa, duša nestaje.
Kako može nestati ono čega ima?
Isto kao što se potroši marmelada, pa je više nema.
Je li duša nestane unutra ili izađe van pa nestane?
Gdje bi izlazila, nema gdje izlaziti, nije pas pa da izađe. Nestane, više je nema i fertig štreka.
Znači, duša se ne može pokakiti?
Ne može, ne znam otkud ti tako nešto.

Stvarno mi je bilo puno lakše. Piškio sam bez straha i više nisam gledao u mlaz. Ako se duša ne može pokakiti, tada se ne može ni ispiškiti. Mama je teti Mini pričala gluposti.

Kad je prošlo šest mjeseci od djedove smrti, baka i mama odjednom više nisu nosile crninu. Bila je nedjelja, došli su tata i ujak. Stol je bio prekriven bijelim, svečanim stolnjakom, kao da se slavi rođen¬dan ili kao da se netko ženi. Danas se sjećamo djeda, rekao je ujak. Ja sam se pravio kao da je to normalno i kao da ga se ne sjećam svaki dan. (…) ali oni lažu gore kada se danas sjećaju djeda, postavljaju svečane tanjure, beštek i čaše sa stopicom, hodaju po kući s kravatama i ne skidaju cipele kad uđu, čine sve ono što inače ne čine i lažu da ga se ne sjećaju svakoga dana. Kako ga se ne bi sjećali kad je bio stalno tu, kad to nije bilo davno i kad još ništa nisu zaboravili, a njegov kišobran još stoji pokraj vješalice s kaputima. Plašio sam se načina na koji lažu. Laž je živa, mislio sam. Ona guta stvari i može sve učiniti drukčijim nego što jest.

Prvo ćemo jesti supicu, rekla je mama. Tako je govorila uvijek kad bi se sjetila da sam ja tu. Kad se ne bi sjetila, tada bi psovala i pričala sasvim ozbiljno. A onda ćemo jesti odojče. Donio sam ga s Pala, nema mu ni pet mjeseci, rekao je tata. Pogledao sam baku.

Mirno je sjedila i pušila. Ujak je pričao o izgradnji brane u Sibiru.

Srce mi je počelo udarati kao ludo. Svi su se mirno i staloženo prisjećali djeda čekajući da iz pećnice stigne to. To što je tata donio s Pala. To odojče koje je nešto strašno skrivilo, jer zašto bi inače završilo u pećnici. Mislio sam da ćemo jesti bebu i bio sam siguran da je nećemo jesti zato što je ukusna, niti zato što je običaj da se u znak sjećanja na umrle djedove jedu bebe, nego zato da mene upozore što se može dogoditi ako budem zločest.

Preznojavao sam se dok sam jeo supu. Nisam više čuo o čemu pričaju. Bio sam sasvim sam, sa svojim srcem koje je lupalo s unutrašnje strane ušiju i htjelo van. Kad je mama sklonila tanjure za supu i rekla a sada specijalitet, zatvorio sam oči. Pokušavao sam duboko disati, ali je unutra nešto zapinjalo, kao da jecam.

Pogledao sam i vidio veliki okrugli srebreni tanjur i u njemu izrezano pečeno meso. Tata je uzeo vilicu, nabo najveći komad i stavio ga u ujakov tanjur. Manji je stavio u bakin, sljedeći u mamin, a onda je pogledao u mene. Vidiš kako si blijed. Više soka od borovnice, više cikle i više mesa. Rekao je to i u moj tanjur spustio komad djetetova mesa.

On nije živio s nama. Mama i tata bili su rastav¬ljeni, ali je dolazio jednom tjedno ili kad bih se ja razbolio od gripe, bronhitisa, prehlade, ospica, krzamaka, angine, proljeva i šarlaha. Prislonio bi mi stetoskop na leđa i rekao bi diši duboko, a sada nemoj disati, a ja sam disao duboko i nisam disao. Pret¬postavljao sam da se tata i mama ne vole, ali mi nikada ne bi palo na pamet da tata donosi mrtve bebe i da ih mama onda peče. Zapravo to nije ni radio do tog dana kad smo se, onako svi zajedno, trebali sjećati mrtvoga djeda.

Jeo sam to meso, ali mu nisam osjećao okus. Kad je baka rekla jedi tu salatu mislio sam se rasplakati, ali nisam jer me je bilo strah. Te sam večeri prvi put u životu vikao u snu. Kad sam se probudio, baka me je milovala po čelu. Ali to više nije bila ona, nije bila njezina ruka, niti je bilo moje čelo, niti sam to uopće bio ja. Nakon tog dana kad smo jeli odojče više ništa u mome životu nije bilo isto. Neko vrijeme nadao sam se da djed ne bi dozvolio da jedemo bebe, a poslije sam shvatio da to sve skupa nema nikakve veze s njime i da je takav običaj i da se tako svagdje plaše zločesta djeca, zbog čega su još zločestija djeca za¬vršila u pećnicama.

Djedovu smrt nikad nisam spomenuo, pa niti na¬kon što sam, skoro slučajno, saznao da se odojčetom zove mala svinja, a da se mali čovjek zove dojenče. To više nije bilo važno jer sam već vikao u snu, vikanje se ponavljalo, razlozi nisu bili važni, niti za njih znam.


(Prica iz knjige Mama Leone)

Seko, prica je prelijepa.

Seko, prica je prelijepa.

hvala explosion..:notworthy:
drago mi je da ti se svidja.. :)

Kada ga je budala vređala, Buda je slušao bez otpora; ali kada je taj čovek završio, Buda ga upita:
„Sine, ako čovek odbije da prihvati poklon koji mu je namenjen, kome će to onda pripasti?“
Čovek odgovori: „Onome koji mu je ponudio.“
„Sine moj,“ reče Buda, „odbijam da prihvatim tvoje uvrede i zahtevam da ih zadržiš za sebe."

Najnepoštenija stvar u zivotu je njegov kraj. Mislim, zivot je tezak i oduzme ti dosta vremena. I sta dobijes na kraju? Smrt!? To je kao neki bonus?

Uveren sam da je zivotni ciklus okrenut naopacke. Smrt bi trebalo d a bude na pocetku.

Pa onda bi trebao da sledi zivot u starackom domu iz kog te izbace jer si bio prezdrav. Onda pocnes raditi tako sto prikupis penziju i vec prvog dana na poslu dobijes zlatan sat.

Zatim radis 40 godina dok ne postanes dovoljno mlad da mozes da uzivas u penziji. Pijes puno alkohola, ides sa zurke na zurku dok se ne pripremis za srednju skolu.

Nakon toga sledi osnovna skola, postajes klinac, igras se i nema nikakvih odgovornosti u zivotu.

Zatim si malo dete pa beba i vracas se unutra i devet meseci lebdis dok te greje najluksuznije icentralno grejanje, kupka sve vreme a hrana stize na cevcicu. I kraj stigne sa jednim sjajnim orgazmom!!!

"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..."
Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc.
Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.
Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".
Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine...
Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime.Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame.
I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."

(D.Maksimovic)
_________________

Sijač sreće

Jednog dana vidješe dječaci nekog starca kako ide ulicom sa velikom korpom na ramenu, prepunom blistvaih zvijezda. Laganim zamahom ruke on bi s vremena na vrijeme zagarbio iz korpe i zavitlao kao da sije. Tada bi mnogo prekrasnih zvjezdica zalepršalo oko njega kao jato varnica.
- Šta to radite? – upitaše dječaci goreći od znatiželje.
- Sijem sreću! – odgovori čovjek i mirno nastavi svoj posao dok su mu se među prstima caklili prekrasni dragulji iz kojih su dječake gledale tople dugine boje poput sunčanih očiju.
Osvojeni tom ljepotom mališani smjesta pojuriše da uhvate sreću, ali uzalud.
I oni najhitriji i najokretniji ostajali bi praznih ruku.
- Uzalud je to što činite – osvrnuo se tajanstveno starac - tako je nikada nećete uloviti.
- Zašto? – upitaše začuđeno dječaci.
Nasmješivši se, starac je tiho rekao:
- Tek kad se naučite sijati radost i ljepotu oko sebe, bićete pozvani na žetvu sreće. Onaj ko grabi sebi, nikada neće uhvatiti sreću.
Sreća se uzima raširenih ruku.

Bilo jednom jedno dete koje se pripremalo doći na svet.
Jednog dana ono upita Boga:
- "Gospodine, rekli su mi da ćeš me sutra poslati na Svet, ali ja sam tako sitan i nemoćan, kako ću živeti tamo?"
Bog odgovori:
- "Od svih anđela izabrao sam jednog za tebe. On će te čekati i štititi. Svaki dan će ti pevati i smešiti se. Tako ćeš ti osetiti njegovu ljubav i bit ćeš sretan.
- "Dobro, kako ću ih razumeti kad mi nešto kažu,kada ne znam njihov jezik?" - zapita dete.
- "Anđeo će ti govoriti najljepše i najslađe reči koje ćeš moći čuti na svetu i pažljivo i sa ljubavlju naučit ćete pričati."
- "Čuo sam da na Zemlji ima dosta loših ljudi, tko će me štititi?" - zabrinuto nastavi dete.
Bog se nasmiješi i kaže:
- "Tvoj će te anđeo uvek štititi, pa bilo to i po cenu njegovog vlastitog života."
Dete pogleda Boga i molećivim glasom kaže:
- "Ali ja sam veoma tužan zato Te više neću moći videti."
- "Tvoj će ti anđeo uvek pričati o meni i naučit će te putevima koji vode do mene."
Tada u raju nastade tišina i glasovi sa Zemlje dopreše do njega. Dete shvati da treba ići pa postavi posljednje pitanje:
- "Gospodine, ako sad moram ići, molim Te, reci mi kako se zove moj anđeo?"
Bog odgovori s velikim osmjehom:
- Nije važno kako se zove, ti ćeš ga zvati MAMA!

Muž i žena odu na odmor na jezero. Jednog jutra se muž vrati umoran od pecanja i odluči da odrema. Njegova žena, iako ne poznaje jezero, odluči da uzme čamac i da se provoza. Izvezla se nedaleko od obale, usidrila se i počela da čita knjigu.

Dok je čitala, priđe joj lovočuvar u svom čamcu i obrati joj se: "Dobar dan, gospođo. Šta radite?"
"Čitam knjigu", ona mu odgovara i misli: "Zar nije očigledno?".
"Vi se nalazite u oblasti u kojoj je pecanje zabranjeno", kaže joj lovočuvar.
"Žao mi je, ali ja ne pecam. Ja čitam."
"Da, ali imate svu potrebnu opremu. Što se mene tiče, vi svakog trenutka možete da zabacite udicu. Moraću da vas privedem."
"Ako to učinite, tužiću vas za seksualno zlostavljanje.", kaže mu žena.
"Ali nisam vas ni dodirnuo.", odgovara joj lovočuvar.
"To je tačno, ali imate svu potrebnu opremu. Što se mene tiče, svakog trenutka biste mogli da počnete."
"Doviđenja, gospođo. Uživajte u danu.", reče lovočuvar i ode.

Naravoučenije - Nemoj se raspravljati sa ženom koja čita.
Veoma je verovatno da ume i da razmišlja...

Kada je Bog stvorio ženu, došao je do šestog dana, radeći prekvremeno.
Jedan Anđeo je došao i upitao ga:
“Zašto trošiš tako puno vremena na nju?”
Bog odgovara:
“A jesi li ti vidio sve spefikacije, koje sam napravio da je formiram?"
Evo, vidi:
“Ona mora znati prati, ali ne smije biti od plastike, imati više od 200 pokretnih zglobova,a svi moraju imati mogućnost za zamjenu, i usput svaka dijeta mora funkcionirati, i još mora imati krilo za najmanje četvero djece… u isto vrijeme treba znati dati poljubac, izliječiti od jednog povrijeđenog koljena do slomjenog srca, i sve to mora raditi samo sa dvije ruke.”
Anđeo se začudio svim tim zahtjevima:
“Sa samo dvije ruke?….Nemoguće!“
I ovo je samo standardni model ?!
Pa će Bogu:
“To je puno posla za jedan dan…pričekaj sutra, pa je dovrši“.
"Ne želim to!", protestirao je Bog. "Tako sam blizu da dovršim ovo biće, meni toliko drago.
Kad se razboli,sama će se izboriti za svoje ozdravljenje, i moći će raditi 18 sati dnevno."
Anđeo se približio i dotaknuo ženu.
“Bože, kako si je napravio taku meku?”
“Je, mekana je”, kaže Bog, "ali napravio sam je da ima i veliku snagu. Nećeš vjerovati što sve može učiniti i izdržati.”
“A može li misliti?" pita Anđeo.
Bog odgovara:
“Ne samo da može misliti, ona može i surađivati i dogovarati se."
Anđeo je ugledao nešto što mu je privuklo pažnju..., pa dotakne ženino lice..
“Bože, izgleda da ovaj model ipak ima jedan propust. Rekao sam ti da previše stvari stavljaš na nju..."
“Nije to nikakav propustR