View Full Version : Biografije


Pages : [1] 2

Petar Matic
01-09-11, 03:26
MIROSLAV MIKA ANTIC (1932 – 1986)

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/uploads/2010/06/mika.jpg

Miroslav Antić o sebi:

"Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije...

Imam i neke nagrade i priznanja. Dve "Nevenove". Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uređivao list "Ritam" ili uređivao Zmajev "Neven"...

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.

Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam".

I u svim ostalim svojim pesmama."

Petar Matic
01-09-11, 03:29
IVO ANDRIC (1892 – 1975)

http://nobelprize.org/nobel_prizes/literature/laureates/1961/andric.jpg

Rođen je 1892 u Dolcu kraj Travnika. Studirao je filozofiju na fakultetima u Zagrebu,Beču Krakovu i Gracu, a završava nauke sa doktoratom u Gracu 1923. Još za vrijeme vladavine Austro – Ugarske Andrić se istakao kao jugoslovenski nacionalist, pa je bio zbog toga i hapšen. Poslije prvog svjetskog rata Andrić ulazi u diplomatsku službu te više godina vrši dužnost činovnika u jugoslovenskim konzulatima u Rimu, Bukureštu, Madridu i Ženevi.

Prije početka drugog svjetskog rata dobiva položaj poslanika u Berlinu. Sa slomom stare Jugoslavije izlazi iz diplomatske službe te vrijeme okupacije provodi u Beogradu, pokazujući svojim stavom negodovanje prema okupatoru. Poslije rata Andrić izbija kao pisac među vrhove jugoslovenske književnosti. Ivo Andrić je počeo pisati još prije prvog svjetskog rara. Njegovi prvi radovi objavljeni uomladinskim listovima i časopisima, kao što su Hrvatski đak, Bosanska vila itd., izraz su revolucionarnih, nacionalističkih težnji koje je gajio kao pripadnik napredne omladine. Međutim, početak njegova literarnog stvaranja označen je izlaskom knjige Ex Ponto u Zagrebu 1918. Iza nje se redaju ova djela: Nemiri, Put Alije Đerzeleza i Pripovetke. Pisao je i eseje o Njegošu, Goyi itd. Poslije drugog svjetskog rata Andrić objavljuje svoja najzrelija djela: Gospođica, Travnička kronika i Na Drini ćuprija te nekoliko knjiga pripovijedaka u kojima se pored starih i već objavljenih sukcesivno pojavljuju nove.

Ivo Andrić je pisac velikog zamaha. Iako je po osnovnoj koncepciji realist, on se ne zadovoljava isključivo realističkim slikanjem, nego mu ono služi samo kao sredstvo da mirno i kontorlirano istakne u naoko običnim zbivanjima njihovu fantastiku i simboliku. Prikazujući u svojim najboljim djelima život Bosne u davnim, historijskim vremenima, pored izvrsnih slika psihologije i mentaliteta bosanskog seljaka s jedne strane, a s druge njegovog ugnjetavača među kojima su se našli zajedno turski veziri i austrougarski namjesnici – pored, dakle, tih slika jednog objektivnog društveno – historijskog stanja, Andrić je dao ono što može samo pjesnik: golu ljudsku prirodu, njenu egzistencijalnu suštinu otjelovljenja u simbolima, među kojima se kao jedan od najljepših i najtrajnijih u našoj književnosti ističe most na Drini. Naročitu je pažnju svojom dubinom i izražajnošču privukla njegova dulja pripovijetka Prokleta avlija, koju mnogi smatraju i njegovim umjetničkim najboljim djelom. 'Za epsku snagu' kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andric je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu.

http://www.znanje.org/lektire/i25/01/05iv0129lekt/galerija/ivo_andric.jpg


Ivo Andric o sebi:

“Ne spadam među ljude koji ne vole da rade; u očima lijenih ljudi izgledam čak i vrlo vrijedan čovjek. Ne, nisam od onih što gube dane u neradu, ali u mom radu ima jedan težak nedostatak. Ja ne umijem da rasporedim poslove po stepenu njihove važnosti i neću to, izgleda, nikad ni naučiti. Za jedno poslovno pismo ili kratak odgovor na neku nevažnu anketu meni je potreban isti napor, isti utrošak vremena, snage i živaca kao i za pet s trana jedne pripovijetke na kojoj radim već mjesecima.Svaki i najmanji događaj odvoji me od onog što je moj glavni posao, jer nemam dovoljno snage i odlučnosti da ostanem kraj njega i da se oduprem onom što je sporedno. Tako se svaki čas dešava da iznevjerim ono što je glavno za ono što je sporedno. Ponekad me grize savjest zbog toga, ali time stvar ne biva ni malo bolja, jer kod ljudi kao što sam ja, griža savjesti ma koliko da je bolna, nije dovoljno uvijek iskrena i duboka, i naročito ne povlači za sobom tvrde odluke i stvarne promjene na bolje. Vidim da to ne valja, ali ponavljam uvijek istu grešku i uvijek se u sebi jedem zbog nje. A škodi mi mnogo sve to zajedno.”

Petar Matic
01-09-11, 03:30
VITOMIR VITO NIKOLIC (1934 – 1994)

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/en/0/08/Vito_nikolic.jpg

Život nije mazio pjesnika Vita Nikolića. Porijeklom Nikšićanin, rođen je 1934. godine u Mostaru, gdje mu je otac bio u vojnoj službi. Rat je presjekao njegovo djetinjstvo. U aprilu 1941. sa porodicom je izbjegao u Nikšić. Bio je svjedok dosad najstrašnijeg rata, stradalnik u godinama kada se uče slova. On i njegov drug Nikola našli su bombu. Vitov dvanaestogodišnji brat je dotrčao, uzeo bombu i bacio je. Ali, ona je udarila u neko drvo i eksplodirala. Vito je zadobio lakše povrede, a brat i drug su poginuli. Italijani su 1943. godine ubili Vitovog oca. Neko vrijeme Vito je živio kod tetke u Mostaru, pa je otuda opet morao bježati u Nikšić. A kad se rat završio, on i njegovi vršnjaci slične sudbine okupili su se u domovima za ratnu siročad. Kasnije će Vito u stihovima progovoriti o toj generaciji koja je morala da shvati - "u jednom dobu kad se teško šta shvata, kako nam niko ne može vratiti ni mrtvu majku, ni oca, ni brata".

Možemo li da shvatimo šta znači taj osjećaj o kome priča Vito, kako je najteže u domu bilo to kada drugovima stignu pisma, paketi ili posjeta, a njemu ništa, niko! Ili, kad kaže: "Ja nikada ne mogu imati velikih prohtjeva, većih od tri obroka dnevno i tople sobe!"

Siromaštvo je dostojanstveno podnosio. Pošto nije imao stan, jedno vrijeme je noćio pod stepeništem, zatim u željezničkom vagonu. U tako teškim životnim uslovima, razbolio se i postao česti gost sanatorijuma. Četiri godine bio je vezan za bolesničku postelju. Već od rođenja zadojen čemerom, nije se predavao. Sav u bolu, nadanjima i iščekivanjima, živio je ipak svoj život.

Prve zbirke pjesama "Drumovanja" i "Sunce, hladno mi je!" Vito je štampao o svom trošku. Iako u skromnoj opremi, bile su tražene i rado čitane. Najčešće su ih kupovali prijatelji sa kojima je provodio kafanski život.

Stalno je bio u sukobu s vlašću, odležao je neko vrijeme i u zatvoru, ali su ga pojedinci iz te vlasti i štitili. Vjera Kovačević, tadašnji sekretar Opštinskog komiteta u Nikšiću, obezbijedila mu je garsonjeru.

Iz Nikšića se preselio u Titograd (današnju Podgoricu) i zaposlio se u redakciji "Pobjeda". Njegove reportaže "Crnom Gorom putem i bespućem" su, u stvari, priče.

Ponekad je Vito priređivao književne večeri u kafanama, pred brojnom publikom koju je on znao da razgali i uzbudi svojim stihovima.
Pisao je i pjesme za djecu, od kojih su se neke našle u čitankama za osnovce.

Vitove pjesme često se recituju u kafanskom štimungu, jer su većinom nastale za kafanskim stolom. I danas je hit pjesma Mikija Jevremovića "Pijem". Vito Nikolić je otkrio da su to njegovi stihovi, presavio je tabak i podnio tužbu zbog plagijata. Suđenje je bilo interesantno za novinare i čitalačku publiku, ali su se njih dvojica brzo pomirili na sudu. Zahvaljujući njihovoj "koprodukciji" dugo vec pjevušimo pjesmu "Pijem".

Kad god pročitamo nevelik pjesnički opus Vita Nikolića ne možemo se oteti utisku da se radi o autentičnom pjesniku, liričaru sa spontanim izrazom, u čijim pjesmama ima puno sjete, gorčine, lične tragike i sugestivne slikovitosti.

Petar Matic
02-09-11, 02:41
ZELJKO KRZNARIC (1946 - )

http://img4.fotos-hochladen.net/uploads/zk7thfjm9b4v.jpg (http://www.fotos-hochladen.net)

Željko Krznarić, pjesnik,tekstopisac,voditelj...rođen je 1946. godine u Varaždinu. S pravom ga zovu najboljim živućim piscem ljubavne poezije u Hrvatskoj. Malo ljudi zna da je "Uzalud vam trud svirači" za Prljavo kazalište, "Ruže i suze" za Indexe, "Da je moja mandolina znala" u izvedbi Kemala Montena...i druge pjesme koje rado pjevušimo, napisao upravo Željko Krznarić, mada ga podrugljivci nazivaju "piscem kuharica". On živi i radi u Zagrebu.

Napisao je i objavio desetak knjiga ljubavne poezije, za svoj pjesnički rad nagrađen je književnom nagradom "Zvonimir Golob" za najljepšu neobjavljenu ljubavnu pjesmu "Ti imaš oči koje sam nekad viđao"…

Petar Matic
03-09-11, 02:34
ALEKSA SANTIC: (1868 – 1924)

http://img4.fotos-hochladen.net/uploads/santicucmq3egxjs.jpg (http://www.fotos-hochladen.net)

Aleksa Šantić jedan je od najpoznatijih srpskih pjesnika, predstavnika novije lirike. Rođen je 27. maja 1868. godine, a najveći dio svog života proveo je u rodnom Mostaru.
Bio je i jedan od osnivača kulturnog lista "Zora", kao i predsjednik Srpskog pjevačkog društva "Gusle" u Mostaru, koje uzima za program njegovanja pjesme i razvijanje nacionalne svijesti. Tu se upoznao i družio sa poznatim pjesnicima tog doba Svetozarom Ćorovićem, Jovanom Dučićem, Osmanom Đikićem i drugima. Saradnik lista "Golub" postao je 1887. godine, a potom i "Bosanske vile", "Nove Zete", "Javora", "Otadžbine". Bio je izabran i za prvog potpredsjednika mostarskog pododbora "Prosvete".

Nakon što mu je otac umro, staranje o Aleksi Šantiću preuzeo je strogi stric. Imao je dva brata Peru i Jakova, te sestru Radojku, koja se udala za njegovog prijatelja Svetozara Ćorovića. Živio je u trgovačkoj porodici u kojoj nisu imali razumijevanja za njegov talenat. Poslije završetka trgovačke škole u Trstu i Ljubljani vratio se u rodni Mostar.

Vojislav Ilić i Jovan Jovanović - Zmaj, a od stranih pjesnika najvažniji uticaj je imao Hajnrih Hajne, koga je i prevodio s njemačkog jezika. Svoju najveću pjesničku zrelost Šantić dostiže između 1905. i 1910. godine, kada su i nastale njegove najljepše pjesme.
U Ženevu je otišao 1902. godine, ali je tamo jedva "izdržao tri sedmice; u naivnoj pjesmi "Ja ne mogu ovde" on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu. Mostar ga je 1907. godine izabrao "kao jednog od svoja četiri predstavnika" za prvu skupštinu Narodne organizacije.

Tokom 1908. je počeo da ozbiljno pobolijeva, najprije od kamena u bubrezima, a poslije, iza Prvog svjetskog rata, od toboparalize. Za vrijeme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebjegao u Italiju i stavio se na raspolaganje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata.

U toku Prvog svjetskog rata zatvoren je kao talac i u dva puta ponavljanoj parnici optuživan zbog svojih pjesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora.
Šantić se vrlo mlad zaljubljuje najprije u Slavonku Anku Tomlinović, kćerku siromašnog fotografa, došljaka, koju na kraju ostavlja pod pritiskom svoje pravoslavne porodice. Nešto kasnije pomalo rezignirani Šantić upoznaje i Zorku Šolina, mladu i bogatu Mostarku, koja zbog interesa svoje pragmatične porodice napušta pjesnika, ostavljajući mu još jednu ranu na srcu.

Šantićeva poezija puna je snažnih emocija i ljubavne tuge. Ona pokazuje pjesnika snažne emocije, elegičnog tona i melodičnog izraza, koji je ostvario niz pjesama duboke inspiracije i doživljenog tona. Ženski likovi koji se pojavljuju u Šantićevim pjesmama okićeni su đerdanima i izazovni su, ali ipak skrivene ljepote. Njegova poezija je bazirana na vjerodostojnom iskustvu u stvarnom životu.

Druga pjesnička tema imala je rodoljubni karakter. U nekim od svojih najpotresnijih pjesama Šantić pjeva o patnji onih koji zauvijek napuštaju otadžbinu i odlaze u tuđi svijet ("Ostajte ovdje", "Hljeb"), dok u drugim pjesmama naglašava patnju kao važan istorijski momenat ("Mi znamo sudbu"). Protest protiv mučne sadašnjosti nalazi se često u njegovim pjesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bijedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem - kao, na primjer, u pjesmi "O, klasje moje" iz 1910. godine.

Šantić je preminuo 1924. godine u rodnom Mostaru od tuberkuloze, tada neizlječive bolesti.

Petar Matic
04-09-11, 02:33
VESNA KRMPOTIC (1932 - )

http://static.nacional.hr/img/c8a07a58278a4585d6b766d193620186_700x550.jpg

Rođena je 1932. u Dubrovniku. Školovala se u Splitu, Zagrebu, New Delhiju. U Zagrebu diplomirala psihologiju i engleski. U New Delhiju učila bengalski. Pjesnikinja, prozna spisateljica i prevoditeljica Vesna Krmpotić je karijeru započela kao zapažena pjesnikinja među prvima je u Hrvatskoj počela izučavati i prevoditi indijsku književnost. Sa suprugom, jugoslavenskim veleposlanikom, živjela je u Egiptu, SAD-u i Gani, a najveću je pozornost čitatelja privukla njezina knjiga “Brdo iznad oblaka”, originalna posveta njezinu sinu Igoru, koji je s četiri godine obolio od leukemije. Dok se u SAD-u borila za sinov život, upoznala je učenje Sai Babe, koje je presudno utjecalo na njezin život i pisanje. Posljednje dvije predstavljene antologije izdao je zagrebački Profil, a prve tri tiskane su u Beogradu gdje Vesna Krmpotić živi.


Vesna Krmpotic o sebi:

Pisanje je moj kontakt sa sobom. Drugim riječima, užitak. A ne smatram da sam posebno marljiva. Ja sebi svašta priuštim, nisam asket, često putujem, mnogo vremena provodim s ljudima, mnogo spavam. Ne pretrgnem se, dakle, od posla. Na pitanje koje mi često postavljaju, kad sve to stignem, obično kažem da se nađe vrijeme za ono što voliš. Ja pišem hitro, kao da prepisujem s table, ne vraćam se na “prepisano”, ne ispravljam.

Zasto sam upisala studije psihologije, nisam sigurna. Vjerojatno nisam dovoljno cijenila ono što mi je bilo dano, jer mi je to bilo lako. Kad netko nešto ima, misli da to nije tako vrijedno kao nešto oko čega se treba mučiti. Ali ono što je jako u vama kad-tad zatraži svoj prozor da pogleda u nebo. Jako sam se razočarala u psihologiji, misleći da ćemo proučavati psihu. U ono davno vrijeme vladao je tvrd socijalizam, nije se smjelo pričati ni o duši ni o duhu. Uza sve to, na psihologijskom institutu pročelnik profesor Zoran Bujas imao je striktno bihevioristički stav, sve se radilo izvana, mjerila se sposobnost razlikovanja intenziteta između podražaja i podražaja, između podražaja i osjeta, niz vrlo mjerničkih i laboratorijskih stvari, žabe i statistika, na kraju faktorska analiza. No fiziologija mi je bila uzbudljiva. Nakon ne znam koliko mjeseci profesor nas je pozvao, bilo nas je tridesetak, i pitao nas imamo li primjedbe i što bismo željeli pitati. Nitko nije ništa rekao, još smo svi bili malo ustrašeni, nesigurni. Na kraju sam ja izmucala svoje pitanje: “Svašta slušamo, profesore, statistiku, fiziologiju, povijest, ali kad ćemo nešto reći o psihi?” On me pogledao i rekao: “Kolegice, vi ste promašili fakultet. Trebate ići na teologiju.” Ipak sam završila psihologiju, ali potpuno svjesna da to što tražim nije tu, da mi je tražiti dalje i drugdje.

Otpočetka sam shvatila da se u Indiji nalazi ključ za mnoga naša vrata. Shvatila sam to dok sam još slušala statistiku i usput prevodila Tagorea. To je bilo prvo izdanje “Gitanjalija” u Jugoslaviji. Poslije sam radila u literarnoj redakciji Radija Zagreb tad još nije bilo televizije i jednog me dana telefonom pozvao profesor Ivo Hergešić. Bilo je to doba nesvrstanih, bilateralne koegzistencije, Tito-i-Nehru parade, pa je bilo stipendija za Indiju koje je malo tko koristio, dok su Indijci dolazili k nama studirati brodogradnju i razne druge znanosti. Profesor Hergešić je rekao da me dužnosti radi pita jesam li zainteresirana za stipendiju, a ja sam rekla da jesam. “Pa stani”, rekao je on, “nije to Inđija, nego Indija.” Pozvao me u dekanat, bio je tamo i profesor Rudi Filipović, pa je počelo ovako: “Imaš li neko radno mjesto?” “Imam.” “Je li dobro plaćeno?” “Odlično, zaradim još dvije plaće na novinarske bodove.” “Imaš li stan, gdje stanuješ?” “Imam lijep stan, odmah iza ugla, u Amruševoj.” “Pa što nije u redu?!” “Sve je u redu, ali ja hoću u Indiju.” “A znaš li što su amebe?” “Znam.” I tako sam otišla u Indiju 1962., i ostala nepune dvije godine. Uživala sam u bengalskom jeziku, zvuk je čudesan, pun onomatopeja, čujete vjetar, kišu, prelijep jezik, pomalo nazalan, pjevan. Podsjećao me na francuski, ali je imao čujnu vezu s prirodom, bilo mi ga lijepo slušati i pjevati.

Brak sa Radivojem Petkovićem, jugoslavenskim veleposlanikom je bilo pitanje biti ili ne biti, taj naš zabranjeni brak. Budući da nisam bila poćudna nadležnima, Radivoju je bio zabranjen brak sa mnom. Budući da je bio neposlušan, opozvali su ga u Beograd, a ja sam pošla s njim. I upravo kad se spremao drugi udar, Rankovića su smijenili. Pustili su nas tada na miru, ali ne sasvim. Ja nisam bila član Partije, niti mi je padalo na pamet da budem, kako se pristoji u tim strukturama. Dogodilo se da sam jednom na prijemu nosila križić. Podigla se frka oko križića. Danas je to smiješno, a onda je to bio šamar ulozi koju je igrao moj muž i svi oni. Nisam ja križić nosila da bih nekoga izazivala, to bi bila presitna priča. Nego nisam mogla shvatiti da je jedan tako bitan simbol prognan iz naših života. Ideologija koja poželi zasjesti na mjesto religije u najmanju je ruku nerazumna. Danas su mnogi revni protivnici ondašnjega križića isto tako revno crkvoljubivi, i nose ne križić nego križ.

Moj životopis ne nalazi se samo u knjizi "Dijamantni faraon". U knjizi o Ozirisu. Moj životopis ne nalazi se samo u knjizi "Brdo iznad oblaka". U knjizi "Bhagavatar". U knjizi "Put jednote". Moj se životopis čita u svakoj mojoj knjizi. U svakoj rečenici. U svakomu stihu. Sve ove godine, njih šezdesetak, sav moj napor bio je jedan jedini: kako otpustiti grč - kako pustiti stup duha svetoga da uzađe u svijest i riječ. To je sve što sam uistinu "radila" - pisanje je bilo tek brzometna posljedica opuštanja od nevjerice u nemoguće.
Moj suštinski životopis je priča o naporu kako se predati nečemu za što ne treba ni napor, ni trud, ni znanje.

Unatoč bezobzirnosti življenja, čini mi se i nadam se da ne sanjarim pusto kad kažem da se sve više nazire pravo mjesto naše čvrste točke u svemiru: to smo mi, naša nutrina, naš duh, naša autohtona čovječnost. Put u nju, život s njom, samoostvarenje, ne može ostvariti netko drugi umjesto nas, nikakvo društvo, nikakva ustanova, nikakav sustav. Drugi mogu olakšati, pomoći svojim iskustvom i primjerom. Možda je ovo crno doba dobra škola da se vratimo istini vlastitoga bića, u kojoj su svi odgovori i sva moć. Zato ove knjige, one su moja i pasija i misija. No knjige su oruđe, sredstvo, a do nas je hoćemo li ili nećemo.

Ako je duhovnost prava čovjekova priroda, onda je valja njegovati. Ako su religije izrazi te suštinske duhovnosti, onda ih valja poštovati i slijediti. Ne samo da istočnokršćani štuju zapadnokršćane, i obratno, kao i sve druge varijante kršćanstva, nego bi trebali štovati i poznavati druge daleko starije religije, kao što su hinduizam i budizam, i one mlađe od sebe, kao što je islam. U programu o kojemu cijelo vrijeme pričamo nijedna religija nije podcijenjena, kao što nijedna nije precijenjena. Sve su latice istoga cvijeta. A cvijet je cvijet zahvaljujući svim svojim laticama.

Petar Matic
05-09-11, 02:19
ANA AHMATOVA (1889 – 1966)

http://www.kul-tim.net/wp-content/uploads/2011/05/ana-ahmatova.jpg

Ana Ahmatova ( Ana Andrejevna Gorenko) rodila se 24.juna 1889.godine u Velikoj fontani-predgrađu Odese, ali se već u drugoj godini života obrela u Carskom Selu kod Peterburga ( Lenjingrada), gde je provela detinjstvo i mladost do 16.godine.

Njena majka-Ina Erazmova Stogova, lepotica iz Tverskog, pored divnog obličja, izražene čulnosti-ostavila je Ani u nasleđe mekoću i senzibilnost duše, trpkost i setu, koja nikada nije napuštala umiljato lice. Rodila joj je, uz to, još dve sestre i dva brata, jednog iz prvog braka. Otac-Andrej Antonovič Gorenko, naprotiv, bio je strog i bezosećajan. Sklonost ka poeziji koju je već u ranim godinama njene mladosti primećivao kod svoje ćerke za njega je bila porok, koji se ne može ničim pravdati. Možda je i zbog toga Ana, od svoje babe Tatarke, s majčine strane, uzela drugi deo svoga pesničkog imena-Ahmatova.

Uz bezosećajnog oca rasipnika, porodicu Gorenko pratile su i druge nedaće. Sestre Anine su bolovale i umrle od tuberkuloze, od koje je i Ane bolovala u 16. i 20 godini. Sve je to dovelo do brodoloma u kući, i roditelji su se razišli već 1905.godine. Ipak mladost Ane Ahmatove nije bila neinteresantna. U Carskom Selu, izletištu i letnjem prebivalištu carske gospode i velmoža najvišeg sloja ruskog društva, koje je baš tada neumitno počelo da silazi sa pozornice svetske istorije, u divnim parkovima raskošnog zelenila, uz zamišljene, tihe vode, pored hipodroma, između dugih i prekrasnih drvoreda-rasla je vitka crnooka devojčica, sanjarila i kradom pisala stihove. Leto je provodila na Krimu, na obalama Crnog mora, predajući se "žestoko" suncu i talasima. Oni koji su Ahmatovu poznavali iz tih dana, pisalu su da je to nežno, krhko stvorenje najviše ličilo na vilu iz narodnih predanja. Bele puti, poput snega, duge crne kose, sekla je oštre valove crnomorske upravo kao vila brodarica.

Ana Ahmatova je pisala pesme u gimnazijskim klupama u Peterburgu i u Kijevu, gde je završila gimnaziju 1907.godine i upisala pravne nauke, koje je baš nisu mnogo privlačile. Prva knjiga pesama izašla je 1912. pod nazivom Veče, a druga 1914.-Brojanice.

Veče i Brojanice već su donele Ahmatovoj simpatiju i slavu. Njen savremenik Čukovski pisao je" U rusku poeziju ušla je retka po svojoj lepoti, uverljiva za čitaoca, lapidarna, dragocena, zategnuta ženska nota."

U 1910.godini Ahmatova se udala za Nikolaja Gumiljeva, jednog od predstavnika kružoka Akmeista čiji su članovi bili još Osip Mendeljštam, Vladimir Arbut i Mihail Zenkejevič. Ta petrogradska grupa pesnika, mada je , u krajnjoj liniji pripadala simbolistima, nastojala da prevlada njihovi mističnu i mračnu narav, njihovu književnu čistotu, cehovsku uslovljenost i nadsocijalnu zainteresovanost...

Putujući s mužem u Pariz, zatim u Švjacarsku i vrativši se ponovo u Petrograd, Ahmatova je sazrevala kao pesnikinja, širila svoje književne vidike studirajući istoriju književne nauke,posebno proučavajući Homera, grčku tragediju, zatim Vergilija, Katula i Dantea, Šekspira. Istočni spevovi i Biblija, takođe je privlače kao i francuska poezija. Puškina detaljno proučava.

Petar Matic
06-09-11, 02:04
RABINDRANT TAGORE (1861 – 1941)

http://img3.fotos-hochladen.net/uploads/rtmiqsbp694z.jpg (http://www.fotos-hochladen.net)

Rabindrant Tagore je rodjen 6. maja 1861. godine u Kalkuti u Indiji. Prve stihove napisao je sa svega osam godina, da bi mu već u sedamnaestoj, jedan od prijatelja štampao mu je knjigu sabranih pesama. Do 17. godine zivota se obrazovao kuci, a zatim je poslat u Englesku da bi stekao formalno obrazovanje. Na bengalskoj Akademiji studirao je istoriju i kulturu, dok je Pravni fakultet u Londonu napustio nakon samo godinu dana, jer mu se nije dopadala ostrvska klima. 1913. godine je dobio Nobelovu Nagradu za knjizevnost. Britanski dvor mu 1915. dodelio titulu viteza, koju je vratio četiri godine kasnije u znak protesta zbog masakra u Amristaru, kad su kolonijalne trupe ubile oko 400 indijskih demonstranata.

Studije u Engleskoj nije dovrsio, vec se vratio u Indiju. Ubrzo je postao uspesan i poznat pisac u Bengalu. Posle prevodjenja nekih njegovih pesama, postaje poznat i na Zapadu. Osnovao je eksperimentalnu skolu u Shantiniketanu, zasnovanu na Upandisanskim idealima obrazovanja. Povremeno je ucestvovao u Indijskom nacionalistickom pokretu. Tu se sprijateljio sa Gandijem.

Tagore je pored pesama pisao price, romane, pozorisne komade, eseje, mjuzikle, putpise i memoare.
Takodje, bavio se i slikanjem i komponovanjem. Tagorin deda je izgradio ogromno finansijsko carstvo i pomogao mnoge javne indijske ustanove, poput Medicinskog fakulteta u Kalkuti. Dosledno vaspitavan u duhu bengalske kulture Rabindranat u svojim ”Sećanjima" navodi kako je prvi put obuo čarape i cipele tek u 10. godini.

Pored Kalkute je osnovao prvu školu u Indiji koja je negovala prožimanje zapadne i indijske filozofije, a koja je 1921. prerasla u univerzitet. Kad je već imao punih 70 godina predano se posvetio i slikarstvu.
Komponovao je muziku za nekoliko stotina svojih pesama, a Tagorin ”Naš zlatni Bengal" je postao nacionalna himna Bangladeša. Samo nekoliko sati pre smrti 7. avgusta 1941. izdiktirao je svoju poslednju pesmu.

Petar Matic
07-09-11, 02:09
PABLO NERUDA (1904 - 1973)

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/0/04/Pablo_Neruda.jpg

Pablo Neruda (12. jul 1904. - 23. septembar 1973) kome je pravo ime “Neftali Ricardo Reyes Basoalto” se rodio u gradu Parral u Cileu. Njegov otac je bio zeleznicar a njegova majka, koja je umrla kratko posle njegovog rodjenja, je bila uciteljica. Nekoliko godina kasnije njegov otac, koji se tada preselio u Temuco, se nanovo ozenio.

Poeticar je proveo njegovo djetinstvo i mladost u gradu Temuco, tamo se i upoznao sa Gabrijelom Mustralom, gazdaricom djevojacke srednje škole. Od trineaste godine je vec poceo pisati u listu «La Mańana» i u «Entusiasmo y Perseverancia». Tam je objavio svoje prve pesme. Godine 1920. je postao saradnik knjizevnog lista «Selva Austral» pod nadimkom «Pablo Neruda», koje je usvojio na uspomenu od Cehoslovackog poeticara Jan Neruda (1834-1891). Neke pjesme koje je Neruda tada napisao su publicirane u njegovoj prvoj publikaciji knjiga «Crepusculario» (1923). Sledece godine je bila publicirana «Veinte poemas de amor y una cancion desperada» koja sadrzi njegove najpoznatije iI najvise prevedene pesme.

Pored njegovih pisanja pjesama, Neruda je studirao francuski i pedagogiju na fakultetu u Santiagu. Izmedju 1927. i 1935. godine, bio je u konzlarnoj sluzubi, pa je imao priliku da posjeti mnogemlje, kao na primjer Burmu, Cejlon, Javu, Singapur, Spaniju i tako dalje. Njegove poeticne produckcije u tom periodu su pocetak njegove 'knjizevne pobjede'

Španski gradjanski rat i ubistvo Garcije Lorce, koji je bio najbolji drug Nerude, ga je pogodilo toliko jako, da se prikljucio republickom pokretu. Prvo u Španiji a posle u Francuskoj, gdje je pocela njegova kolekcija pjesama «Espańa el Corazon»(1937)

Iste godine, vratio se u svoju domovinu. Njegova poezija je karakterisana politickim i socijalnim predmjetima. Knjiga «Espańa el Corazon» je ostavila veliki utisak, pogotovo zato što je bilo štampano na frontu gradjanskog rata.

Godine 1939. Neruda je premesten u konzulat spanske emigracije u Parizu. A kratko vrijeme posle toga postao je konzul Meksika. U Meksiku je nanovo napisao «Canto general de Chile». Promijenio je originalne pjesme u epskoj pjesmi o citavom juznoamerickom kontinentu i njegovom narodu, prirodi i istoriskoj sudbini. Ova knjiga, nazvana «Canto general» je publicirana iste godine. Knjiga sadrzi oko 250 pjesama. Ubrzo posle publikacije, knjiga je prevedena na mnoge jezike.

Godine 1943. Neruda se ponovo vratio u Cile, a dve godine kasnije je izabran za senatora republike. Tako je pristupio u komunistickoj partiji u Cileu. U vrijeme protesta protiv predsjednika Gonzalesa Videla, on je morao 2 godie da zivi u podzemlju sve dok nije uspijo da pobjegne iz zemlje 1949. godine. Posle toga je ziveo u razlicitim Evropskim zemljama. 1952. godine, Neruda se ponovo vratio kuci, a 1954. godine je publicirana knjiga «Las Uvas y el Viento». Godine 1971. dodijeljena mu je Nobelova nagrada za književnost.

Petar Matic
08-09-11, 04:23
VESNA PARUN (1922 – 2010)

http://img3.fotos-hochladen.net/uploads/vesnaparunzasu5ole9r.jpg (http://www.fotos-hochladen.net)

Vesna Parun rođena je 10. travnja 1922. na otoku Zlarinu blizu Šibenika, gdje joj je otac radio kao općinski činovnik koji je često bio premještan i ostajao bez posla, zbog čega je brojna obitelj (četvero djece) živjela u prilično teškim uvjetima. Zato je Vesna dobar dio djetinjstva i mladosti provela kod tete i tetka u Splitu, u Biogradu na moru i u Šibeniku.

Vesna Parun počela je pisati vrlo rano, svoju prvu pjesmu "Pramaljeće", napisanu na otoku Visu, objavila je već s deset godina (1932.) u listu "Anđeo čuvar". Slijedi pjesma "Zov" objavljena 1938. godine u časopisu "Sjeme", glasilu muške klasične gimnazije kojem su urednici bili Jure Kaštelan i Živko Jeličić. Već ta pjesma nosi u sebi dah temeljne ideje vodilje: himnu životu, radu i hrabrosti. Osim poezije, piše dječje i satiričke pjesme, prozu i drame. Njezina su djela prevođena na mnoge jezike.

Osnovnu školu je završila na Visu, a gimnaziju je pohađala u Šibeniku i Splitu gdje je 1940. maturirala. Bila je odličan učenik i već se od 14. godine uzdržavala podučavanjem. U jesen 1940. upisala je studij romanistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Onda je došao rat, bježanje u Split, povratak u Zagreb (1942.). Tada su živjeli u Sesvetama kod Zagreba gdje joj je otac radio u općini. Odatle joj je brat otišao u partizane i ubrzo poginuo. U to vrijeme često je obolijevala. Poslije završetka rata nastavila je studij na Filozofskom fakultetu, ali je tada upisala čistu filozofiju. 1947. radila je na pruzi Šamac - Sarajevo, oboljela je od tifusa, a u isto je vrijeme doživljavala krize zbog nesretne ljubavi koja je trajala od 1938. Sve su to bili razlozi prekida studija. Prevodila je Rilkea, Heinea, Goethea, prevodila je i s francuskog, bugarskog, slovenskog.

Njezin pjesnički opus koji stranci često uspoređuju s onim Ane Ahmatove preveden je na 14 jezika. Dobila je brojne nagrade, no bila je samo dopisna članica HAZU. Članove naše Akademije nije štedjela “otpora i prijekora”, baš kao ni vlastodršce, licemjere, čankolize i sve druge moralne nakaze kojima je bila napučena “njezina Hrvatska” o kojoj je pisala zadnjih dvadesetak godina u svojim brojnim zbirkama satirične poezije, što ih je sama opisala kao “SOS smrtnika u svemir, jer kome ćeš se drugom obratiti”. Istinski je voljela slabe, nemoćne, prosjake, studente, siromašne, nesretne...

Karakterisana je kao umna, duhovita, plemenita, zaigrana, ali istovremeno i gnjevna, mračna, paranoična pjesnikinja. Govorila je da nikoga više ne štedi jer “u mladosti duguješ mnogima, u starosti jedino sebi”. Tvrdila je: “najviše mrzim kad me zovu poetesa, kad patetično gnjave sa stvaranjem i poezijom”, jer o poetesama se pišu disertacije i održavaju seminari, one ne bi trebale živjeti na kraju grada, u stanu bez vode i grijanja.“
Zagreb je tad, posve lucidna, ali puna bijesa nazvala svojim mrtvozornikom, jer su je u tom gradu napadali i gazili svi moćni muškarci u svim ustanovama, od institucija vlasti do Društva književnika Hrvatske i HAZU: “Zagreb nije mjesto za ljude kao što sam ja, ljude sa sudbinama... Ovo je za pjesnikinje opasan grad.” Čitav život odlazila je u Beograd, Novi Sad, Sloveniju, Sofiju, no uvijek bi se vratila u Zagreb, možda i zato jer je živjela život hrvatskog jezika.

Sredinom šezdesetih bila je udana za Bugarina o kojem je uvijek najljepše pričala, iako je i s njime živjela veoma siromašno i bila žrtva političkih manipulacija.U to vrijeme nije ni pisala ni čitala, kako je sama rekla. Posle razvoda živjela je uglavnom u Zagrebu i radila kao slobodni književnik. No nakon pola stoljeća u Studentskom gradu, u zagrebačkoj Dubravi, Vesna Parun svoj je skromni dom 2000. godine, iz nevolje zauvijek napustila i, vjerujući da je riječ o privremenom smještaju iz zdravstvenih razloga, smjestila se u Stubičkim Toplicama. Ondje je još krajem 70-ih upoznala svoju najveću životnu učiteljicu, prosjakinju Magdicu. U Stubičkim Toplicama proslavila je zadnjih nekoliko rođendana i napisala nekoliko knjiga. Samoću i "otpadništvo" od sadašnje kulture izabrala je sama, ne želeći se nikome klanjati.

Vesna Parun u mladosti je bila lijepa, rasna Mediteranka. Kad je oboljela od tumora štitnjače, odbijala je operacije jer je svojim “trećim okom” osjećala da je upravo u njemu sva njezina kreativnost. Pjesnikinja kakvu poznajemo iz njezinih najljepših pjesama bila je izrazito putena, silno nesretna žena željna ljubavi.

Sjetimo se samo gotovo erotskih stihova, čistih poput Pjesme nad pjesmama, iz njezine najpoznatije pjesme “Ti koja imaš nevinije ruke”: “Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri neće ti učiniti zla. I žedne zmije koje ja ukrotih pred tobom će biti ponizne... Ja ne dočekah najljepše doba njegove muškosti. Njegovu plodnost ne primih u svoja njedra koja su pustošili pogledi goniča stoke na sajmovima i pohlepnih razbojnika...”

Njezinu najraniju mladost obilježila je velika i tragična životna priča koja je počela u Splitu, dok je bila učenica. O njoj je pisala, često se na nju vraćala. Puno kasnije, u starosti, inzistirala je da je Sirijac Adnan, student medicine kojeg je upoznala na ulici i primila u svoj dom kad je već bila u zrelim godinama, njezin jedini istinski duhovni dvojnik, muškarc kojeg je najviše voljela i koji joj je najviše dao. Pred kraj, ipak je lirski odredila svoj život u izjavi: ”Ljubav je zemljovid duše. Moj zemljovid. Bože, ne otimaj mi ga!”

Petar Matic
09-09-11, 04:23
ANDREJ BELI (1880-1934)

http://www.goltsman.de/belyj.jpg

Pravo ime mu je Boris Nikolajevič Bugajev. U porodici i među intimnim prijateljima zvali su ga prosto Borja, ali je to ime u ruskoj književnosti zabeleženo samo u njegovoj prepisci sa Aleksandrom Blokom i uspomenama Zinaide Gipius i Marine Cvetajeve. Pripadao je onoj generaciji za koju Marina Cvetajeva kaže da je prve pisane reči naučila po stihovima u to vreme popularnog pesnika Saše Crnog. Možda je iz kasnije pobune prema njegovoj sladunjavoj poeziji uzeo sebi pseudonim Beli. Andrej Beli. Prosto. Bez očeva imena. Možda zbog toga što je smatrao da njegov otac, profesor matematike na Moskovskom univerzitetu, nema nikakvog osnova da u bilo kom vidu uđe u lepu književnost.

Detinjstvo i prvu mladost proveo je u krugu porodica univerzitetskih profesora i u društvu njihove dece Aleksandra Bloka, Ljube Dmitrijevne Mendeljejeve, Solovjovih. Nekim čudom sva ta deca istaknutih pravnika, matematičara, hemičara, istoričara ušla su na velika vrata u rusku poeziju. Prve predstave o svetu dobio je, valjda zbog te domaće atmosfere-u matematičkim kategorijama. Neumoljiva logika brojeva i brojnih odnosa bila mu je prva opsesija. Kasnije se upisao na prirodnoslovni odsek Matematičko fakulteta u Moskvi. Tada se dugo i studiozno bavio izučavanjem filozofije prirode.Prvi mladalački književni pokušaji o kojima znamo samo iz sećanja onih kojima ih je čitao bili su inspirisani razmišljanjima o smislu prirodnih pojava. Presudan uticaj na njega i celu njegovu družinu pesnika imao je pesnik i filozof Vladimir Solovjov.

Andrej Beli je prvi teoretičar simbolizma u Rusiji. On se gotovo potpuno opredelio za jednu vrstu polifone poetske proze kojom je on, iracionalni sanjar iobožavalac apstraktnih i racionalnih šema, tehnički eksperimentator tipa Dzejmsa Dzojsa ( pre Dzejmsa Dzojsa). Sam Beli je pokušavao čitavog života da spoji nespojivo. Da poveže Šopenhauera, Kanta, Rikerta i Vladimira Solovjova sa marksizmom, a prirodne nauke sa okultizmom i mistikom.

Njegovi romani Petrograd, Kotik Letajev, Srebrni golub, Moskva i Moskva pod udarom(nedovršeni roman). Njihovi sadržaji, iako su se neposredno doticali revolucionarne teme i odlikavali agoniju i nezadrživo umiranje buržoaskog društva nisu još dobili svoju zasluženu ocenu i priznanje.

Od čitavog književnog nasleđa Andreja Belog, za razvitak ruske književnosti verovatno su od najvećeg značaja njegovi teoretski spisi objavljeni u zbornicima Simbolizam, Arabeske, Zelena livada, Ritam kao dijalektika, Bronzani konjanik i njegovi memoari objavljeni pod naslovom Na granici dvaju vekova, Početak veka i Između dveju revolucija. Te njegove rasprave su svedočanstvo jedne virtuozno razrađene misli koja i kad je na stranputicama, na mračnim bespućima mistike ume da zasvetli i zapanji čitaoca.

beskraj
09-09-11, 13:20
Mark Tven

Semjuel Leghorn Klemens, poznat u čitavom svetu kao Mark Tven, rodio se
30. XI 1835. godine. Tog meseca preko neba se kretala blistava Halajeva
kometa da bi se opet pojavila tek posle 74 godine. U vreme kad je ona
ponovo mogla da se vidi na nebu Mark Tven je, kao što je sam predskazao,
umro. Bilo je to u aprilu 1910. Jednom prilikom on je nekom svom
prijatelju kazao da je oba ta datuma odredio lično Svevišnji rekavši:
"Evo ova dva neodgovorna izroda (Halejeva kometa i ja) došla su zajedno
pa će zajedno morati i da se ugase".

Tven je došao na svet, kako
je sam napisao "u skoro nevidljivom seocetu... U selu je tada živelo sto
osoba tako da sam ja svojim dolaskom na svet uvećao broj njegovih
stanovnika za jedan procenat. To je više nego što su najbolji ljudi u
istoriji učini za svoj zavičaj. Možda nije skromno da o tome govorim,
ali to je – tačno".

Budući veliki humorist bio je bolešljivo dete
i svi su se rođaci čudili kako je uopšte preživeo prvu zimu. Kao
odrastao čovek jednom je upitao svoju majku da li se mnogo brinula zbog
njega kad je bio mali. "Sasvim ozbiljno mi je odgovorila:
- U početku sam se bojala da ćeš umreti. – a onda, kao da govori sama za sebe, dodala je – A posle sam se bojala da nećeš."

U
jesen 1839. godine porodica Klemens preselila se u gradić Hanibal. Već u
to vreme – mali Sem je imao tek četiri godine – njegova majka je
govorila da joj on zadaje više briga i muke od sve njene dece zajedno – a
imala ih je još četvoro.
"Dovodio me je do ludila kada je bio u
kući" – govorila je – "a kada je bio napolju, svakog trenutka sam
očekivala da ga donesu polumrtvog". Ubrzo po preselenju u Hanibal Sem je
doživeo prvo od svojih devet davljenja. Zagazio je u reku i krenuo u
dubinu iako nije znao da pliva. doneli su ga kući gotovo polumrtvog i
kad su ga povratili čajem od divizme (vučjeg repa) njegova majka je
kazala: "Mislim da i nije bio u velikoj opasnosti. Osobe rođene da budu
obešene bezbedne su u vodi.

Kada je Sem imao pet godina, majka ga
je, da bi se bar nekoliko časova dnevno odmorila od njega, dala u
privatnu školu i za to plaćala 25 centi nedeljno. Već prvog dana on je
prekršio dva od utvrđenih pravila ponašanja zbog čega je zaradio batine.
Učiteljica, gospođa Hor, poslala ga je u dvorište da sâm nađe prut
kojim će ga išibati.
"Našao sam u blatu jednu tanku grančicu...
Odmerila me je prekorno i nazvala me punim imenom: Semjuel Leghorn
Klemens. Kasnije sam shvatio da ne treba da očekujete ništa dobro kad
vas učiteljica nazove punim imenom. Rekla je da će poslati drugog
dečaka, nekog ko ume bolje da izabere. I sad se ražalostim kad se setim
koliko se lica ozarilo od nade da će im biti poveren taj zadatak. Dobio
ga je Džim Danlop i kad se vratio sa šibom, shvatio sam da je u tome
pravi stručnjak.

Imao je osam ili devet godina kada je počeo da
doživljava avanture o kojima je kasnije pisao. Tada je to bio već
očvrsnuo dečak, ne baš visok za svoje godine, ali jak i žilav. Imao je
čitavu đubu riđoplave kose, sivoplave oči i očaravajući osmeh zbog koga
je bio omiljen među decom.
Pišući o nastanku romana "Doživljaji Toma
Sojera" Tven kaže da su gotovo sve ličnosti iz knjige postojale u
njegovom životu kao što su i mnogi doživljaji u njoj istiniti. Tom
Sojer, to je on sâm
Sem je, kao i Tom Sojer, jednom vešto privoleo
druge dečake da umesto njega okreče ogradu. Lik Haklberi Fina rađen je
prema dečaku Tomu Blankenšipu, sinu gradskog pijanca. "Bio je neznalica,
neopran, pothranjen, nemiran, ali je imao dobro srce. Uživao je
neograničenu slobodu u svemu. On je bio jedina zaista nezavisna ličnost –
bilo da se radi o deci ili odraslim osobama – u našem gradu i stoga
stalno i nekako spokojno srećan na čemu smo mu svi ostali zavideli.
voleli smo ga i uživali u njegovom društvu."
Tetka Pola iz romana u
stvari je Semova majka. Tomov brat Sid je karikatura njegovog rođenog
brata Henrija. Beki Tačer, Tomova ljubav u romanu, bila je Semova
simpatija Lora Hokins. I tako redom.

Sem je imao 11 godina kada
mu je umro otac ostavljajući porodicu gotov bez ikakvih sredstava za
život. Dečak se ubrzo zaposlio kao štamparski šegrt u jednom lokalnom
listu. Kasnije je radio za svog najstarijeg brata Oriona koji je u
Hanibalu pokrenuo list koji nije dugo izlazio. Godine 1853. sem napušta
kuću i grad da bi uglavnom radio kao štamparski pomoćnik.
"Kada sam
bio dečak" – piše Mark Tven u svojoj "Autobiografiji" – "ja i moji
drugovi imali smo samo jednu želju: da postanemo lađari". Vođen tom
željom Sem je dospeo na rečni parobrod "Pol Džons" koji je krstario
Misisipijem. Za to je glavnom krmanošu morao da plati 500 dolara – sto
odmah, a "ostalo kad budem zaradio".
Tako je počelo višegodišnje
Semovo drugovanje s velikom, moćnom i voljenom rekom opisano u njegovoj
knjizi "Život na Misisipiju".

Sem i njegov brat Orion istovremeno
su oboleli od "srebrne groznice" pa su zajedno pošli da potraže sreću i
bogatstvo u novootkrivenim Humboltovim rudnicima. "Za mesec dana rada
stekli smo kolibu punu kamenja koje, pokazalo se, nije baš ništa
vredelo". Međutim, iz tog vremena i tih rudnika potiču prve Semove
novinske reportaže. Svoje dopise i humorističke crtice o životu u
rudarskim naseljima Sem je slao mnogim listovima. Honorari koje je
povremeno dobijao bili su jedva dovoljni za goli život. Najzad je, 1862.
godine, od "Enterprajza", najvećeg lista u državi Nevadi, stigla ponuda
da postane redovni dopisnik s platom od 25 dolara mesečno. Iako uplašen
da nije dovoljno dorastao tom poslu, Sem ga ipak prihvata jer prosto
nije bio u mogućnosti da ga odbije. O tome Mark Tven piše: "Sumnjam da
bih u to vreme odbio i da mi je neko ponudio novac da sa hebrejskog
originala prevedem Talmud".
Od tada pisanje postaje njegov život.

Mark Tven se zaljubio u
devojku
koja će mu kasnije postati žena, još pre no što ju je video. Dogodilo
se to za vreme krstarenja brodom "Kveker siti" kada mu je Čarls Langdon,
jedan mladi putnik, pokazao sliku – minijaturu svoje sestre Olivije.
"Bilo je to pre 40 godina" – napisao je Tven kasnije – "ali od tog dana ona je uvek bila u mojim mislima i mom srcu".
Februara
1870. Sem i Livi su se venčali. U novembru su dobili prvo dete, sina
Langdona, u martu 1872. kćerku Suzan, Suzi, dete puno mašte koje će otac
čitavog života obožavati. Tuga je zamenila radost kada im je sin umro
od difterije. Druga kćerka Klara rođena je u junu 1874. Bebi je bila
potrebna dojilja čija je ličnost zaprepašćivala Sema.
"Nikad nije
bilo dojilje kao što je ona" – pisao je – "U čarapama je bila visoka
preko metar i osamdeset. Držala je glavu visoko kao carica. Bila je
zdrava kao dren, imala je apetit krokodila, a njeno varenje bilo je kao
drobilica kremen-kamena. Proždirala je sve što bi joj došlo pod ruku,
ubacivala je u sebe najneverovatnije moguće kombinacije: svinjetinu,
pitu od limuna, kuvano povrće, sladoled, zelene jabuke, škembiće u
sirćetu, sirovu repu, spirajući sve to potocima kafe, čaja, rakije,
viskija... Pušila je cigare, cigarete, na lulu, kašljala ko magarac,
psovala ko kočijaš. Kada bi se popela na sprat nabokana kao što je gore
rečeno i sa zadahom koji bi i sa razdaljine od 15 metara usmrtio svako
dete, naše je bilo oduševljeno, srećno, debelo, zadovoljno i –
ošamućeno".
Treća kćerka Džin rođena je 1880. godine.

Istog
leta kad je Mark Tven počeo da piše "Doživljaje Toma Sojera" Klemensovi
su kupili imanje u Hartfordu, u državi Konektikatu, i prionuli da grade
kruću. Bila je još nedovršena i puna majstora kada se u septembru
porodica smestila na drugom spratu. Jedan novinar, ne Tven, ovako ju je
opisao: "To je najčudnija zgrada za stanovanje ikad podignuta". Kuća je
imala tri kule od kojih je najviša bila osmougaona i dizala se uvis
15
metara, pet balkona, prostranu verandu, pokriven prilaz za kočije i
čitavu šumu dimnjaka. To je jednim delom ličilo na parobrod, drugim na
srednjovekovno utvrđenje, trećim na časovnik s kukavicom.
U prizemlju
i na dva sprata kuće bilo je 19 soba i pet kupatila (s tekućom vodom,
što je u to vreme bila prava retkost). U trpezariji, iznad svakog
kamina, bio je prosečen prozor dok su dimnjaci bili izvedeni postrance,
sa obe strane ognjišta. "Klemens je voleo da istovremeno posmatra plamen
i snežne pahuljice", piše Džastin Kaplan u svojoj knjizi "Gospodin
Klemens i Mark Tven".
Keti Liri, koja je trideset godina radila kod
Klemensovih, kaže za kuću "Bila je zaista divna i nikad pre nje tako
nešto nije postojalo. Kada sam prvi put došla, primetila sam da se
kuhinja nalazi u prednjem delu kuće, što mi se učinilo čudno. Ali,
gospodin Klemens je imao običaj da kaže da su kuhinju smestili u
pročelje kako bi posluga iz nje mogla da posmatra parade i cirkuske
povorke a da ne istrčava u prednje dvorište".
Ova kuća Klemensovih u Hardfordu bila je poznata pod imenom "Neslana šala Marka Tvena".

Godine
1876. Mark Tven je počeo da piše "Doživljaje Haklberi Fina" da bi ih
dovršio tek 1883, a izdao 1885. Svi kritičari, s retkim izuzecima,
dočekali su knjigu neprijateljski. Gradska biblioteka u gradu Konkordu
proterala je "Haka" sa svojih polica jer je pružio "rđav primer
omladini". Kasnije je i narodna biblioteka u Bruklinu izbacila i "Toma
Sojera" i "Haklberi Fina".
Priznanja su kasnije ipak stigla. Tako je u
proleće 1907. Oksfordski univerzitet dodelio Tvenu titulu počasnog
doktora književnosti.

Nesreće su dolazile istovremeno sa
priznanjima. Godine 1896. umrla je u 24. godini njegova kći miljenica
Suzi. Osam godina kasnije Tven će izgubiti, posle 33 godine zajedničkog
života, i svoju ženu Livi. "Bila je moj život i otišla je, bila je moje
blago, a sad sam siromah" – napisao je kasnije. Poslednja tragedija u
Tvenovom životu dogodila se decembra 1909: izgubio je i kćerku Džin.
"Kako sam siromašan ja koji sam jednom bio tako bogat!" – jadikovao je.
Četiri
meseca kasnije hitno su pozvali njegovu kćerku Klaru, koja je s mužem
trenutno boravila u Evropi, da se vrati u Ameriku. Tven je ležao na
samrti.
"Zbogom, draga moja, ako se sretnemo..." Te njegove poslednje
reči bile su upućene Klari koja je kasnije ovako opisala taj trenutak:
"A Halejeva kometa opet je blistala na nebu kao što je blistala i
prilikom njegovog rođenja".

Petar Matic
10-09-11, 04:26
GABRIEL JOSČ GARCIA MŔRQUEZ (1928 - )

http://www.villami.com/famosos/wp-content/uploads/2007/06/gabriel-_garcia-_marquez.jpg


Gabrijel Hose Garsija Markes je rodjen 6. marta 1928. godine u Arakataki u Kolumbiji.Bio je najstarije dijete od dvanaestoro djece,koliko su imali njegovi roditelji.Djetinjstvo je proveo kod bake i djeda sa majcine strane.Bio je izuzetno bistar ucenik i upornim radom i talentom je dobio stipendiju za srednju skolu u Colegio National(Bogota).Tu je otkrio ljubav prema knjizevnosti i poceo je da se divi grupi kolumbijskih pjesnika koje i danas zovu "piedra y sielo"("kamen i nebo"),a njihov uticaj na Markesa je i vise nego ocit. 1946. je upisao pravni fakultet na Nacionalnom Univerzitetu u Bogoti.Tu je i poceo da cita Kafku,i objavio je prvu knjigu pripovjedaka u libelarnim novinama. 9. aprila pristalice liberalnog predsjednickog kandidata su zapocele velike nerede u glavnom gradu Kolumbije,podmetali su pozate i tu je izgorio i pansion u kojem je zivio Markes,a u tom pozaru izgorjeli su svi njegovi dotadasnji rukopisi.Nacionalni Univerzitet je tada bio zatvoren i on je bio prinudjen da predje na univerzitet u Kartaginu,i tu se bavio novinarstvom da bi mogao da se izdrzava.

1950. godine prekinuo je studije i poceo je da pise kolumne i price u libelarnim listovima.1954. vraca se u Bogotu.Njegov prvi roman "Oharaska" je izasao iz stampe 1955. iste godine kada je on postao clan komunisticke partije i kada je otputovao u Evropu kao dopisnik casopisa Ekspektador.U Parizu ga je zatekla vijest da su novine ukinute i da je ostao bez posla. 1958. izlazi mu iz stampe djelo "Pukovniku neme ko da pise",a te iste godine vraca se u Kolumbiju i zeni se sa Mercedes Barha(tvrdio je da ju je zaprosio dok je jos imala dvanaes godina).1961. osvojio je nagradu za djelo "Sudnji cas",cije ja izdanje izaslo u Evropi,u Madridu 1962., pa je povuceno i 1965. konacno izlazi iz stampe. On je u periodu 1961.-1965. imao jednu inspirativnu blokadu, i u tom periodu posvetio se porodici. Na porodicnom putovanju za Akapulko naizad je dobio inspiraciju, okrenuo je auto i vratio se u Meksiko, gdje su tada zivjeli Markesovi.

Tada se zatvorio u sobu i tada je uz cigarete i nesto hrane, u periodu od petnaest mjeseci napisao svoje remek djelo "Sto goodina samoce". Odmah te iste, 1967. godine, djelo je proglaseno klasikom i te godine svake sedmice je dozivljavalo novo izdanje, a od 1970. dobijao je mnoge nagrade. 1973. odlucio je da se politicki aktivira, bio je clan opozicije, a kao pisac i javna licnost ukazuje na krsenje ludskih prava u Juznoj Americi. 1981. desila su mu se tri vazna dogadjaja: od Francuske je dobio Legiju casti, bio je optuzen da je saradjivao sa gerilcima pa je bio prinudjen da napusti Bogotu: i te godine izlazi mu djelo "Hronika jedne nenagovjestene ljubavi". 1980.-1990. zivio je u Meksiku i Kolumbiji.

Nastavio je politicku aktivnost, pisao je scenarije, drame, i dva romana "Ljubav u vrijeme kolere" i "General u lavirintu". Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1982. godine. Od 1999. zivi u Bogoti ali pod stalnim nadzorom licnog obezbjedjenja jer mu je vise puta prijeceno kidnapovanjem i ubistvom.

Petar Matic
11-09-11, 03:45
ZVONIMIR GOLOB (1927 – 1997)

http://www.abload.de/img/zg0r7k.jpg (http://www.abload.de/image.php?img=zg0r7k.jpg)

Hrvatski pjesnik, rodjen u Koprivnici 1927.godine. Nakon studija u Zagrebu, jedan je od pokretača časopisa “Krugovi”, a uređivao je i druge publikacije. Učestvovao je u osnivanju grupe “Studio 64″, koja je stvorila i afirmisala “Zagrebačku školu šansone”. Golob je svoje pesme gradio asocijacijom metafora, a posebnu paznju davao je glazbenosti i čitkosti stiha. Objavljivao je i eseje, te prevodio sa više jezika. Kompozitor je i autor tekstova šansona snimljenih na dvadesetak ploča i kaseta a bavio se i umetničkom fotografijom.

Bio je pjesnik-partizan koji u ljeto 1945. putuje Istrom sa svojom partizanskom jedinicom i recitira stihove. Godine 1948. isključen je s Fakulteta jer se i suviše družio sa tada proskribiranim hrvatskim književnikom Tinom Ujevićem. Bio je veliki pjesnik ljubavne poezije, čije se ime vezivalo uz nadrealizam. Član je Fotokluba Zagreb od godine 1968. Neko kraće vrijeme iskušao se i u izložbenoj fotografiji. Iza njega je ostao nevelik, ali osebujan fotografski opus.

Umro je godine 1997. u Zagrebu. Njemu u čast se zove književna nagrada nagrada Zvonimir Golob koju se dodjeljuje od 2003. i Festival neobjavljene ljubavne poezije “Zvonimir Golob” koji se održava od lipnja 2009..

Petar Matic
12-09-11, 02:07
ZAL KOPP (1956 - )

http://www.abload.de/img/zalj7tj.jpg (http://www.abload.de/image.php?img=zalj7tj.jpg)

Zal Kopp, pravo ime mu je Boris Niksic, rodjen je 1956. godine u Osijeku. Iako je prva knjiga, "Pod mostom moga tijela", bila zbirka uzdaha i iščekivanja toliko željenog doživljaja cjelovite ljubavi, druga nas smireno i zadovoljno upoznaje s tim doživljajem i kroz njega vodi. Što reći o pjesmama pjesnika koji tako vješto veze i isprepliće nježnu ljubavnu liriku i finu erotiku?

Ništa u Zal Koppovim pjesmama neće zasmetati čitatelju. Njegove riječi teku skladno kao rijeka i djeluju gotovo iscjeliteljski. Pjesnik pak, iako stihove niže prvenstveno svojoj ženi, obraća se zapravo cijeloj ženskoj populaciji. On prvenstveno duboko cijeni ženski rod.

Da li bismo zbirku "Govorim poljupcem" zajedno s onom prvom mogli shvatiti gotovo kao "udžbenike" za odrasle, koji nam viču: "Ljudi!! Nešto ste zaboravili. Svatko neka o tome sudi sam. No, tražimo li zbirku himni ljubavi, onda to svakako ova zbirka jest.


Zal Kopp o sebi

Kako opisati svoj život? Rođen sam 1956. godine, u godini majmuna kako kažu Kinezi. Moje djetinjstvo bilo je ispunjeno lijepim trenutcima. Zato su sjećanja na te dane vrlo tiha i nježna. Uvijek sam se igrao sa svojim vršnjacima. Posebnost tome je što smo se svi voljeli igrati pokraj najdražeg prijatelja, rijeke Drave. Kad god se sjetim tih trenutaka moj osmjeh postane nekako djetinjast. Učini mi se da sunce zajedno s pticama u njemu pjeva.

Nakon djetinjstva i njegovog sanjanja stiglo je buđenje. Zakoračio sam u pravi život. Školovanje je bilo duže od mog djetinjstva, ali ne dovoljno za sve ono što sam želio učiniti. U međuvremenu stizala su i razmišljanja o budućnosti u kojoj su se nazirali posao i stvaranje vlastite obitelji. Danas znam da su mi sva ta iskustva pomogla bolje razumijeti sebe i uživati u svijetu koji me okružuje. Nakon svih godina shvatio sam zašto Kinezi govore kako je život kratak za učiniti mnoge stvari, i da nije važno jesmo li svinje ili ljudi u tom životu. Važno je znati kako otvoriti srce i dušu. Cijenim razmišljanja ljudi koji su oduvijek bili osjećajni.

U svom hodanju kroz život često sam primjećivao kako zajedno sa mnom hodaju riječi. Šetnje s njima ponekad su bile šutljive, ponekad glasne. Iz tih naših druženja nastajali su stihovi koje sam obznanio u svoje četiri knjige poezije i jednu knjigu proze. Najteži korak bio je započeti ispisivati te duge razgovore. Nakon uvjeravanja samog sebe kako to mogu, tiskao sam 2005. godine prvu knjigu poezije "Pod mostom moga tijela". Odmah, nepunu godinu dana nakon nje izašla 2006. godine druga knjiga poezije "Govorim poljupcem". Treća knjiga "Dragocjeno trajanje" izlazi 2007. godine, a na nju se nadovezuje Osijek, moj lega dnevnik mojih intimnih razgovora sa gradom u kojem sam odrastao, u kojem živim i koji me najbolje poznaje. Knjiga poezije "Otmjeno obnaženi" izlazi 2008. godine.

Petar Matic
13-09-11, 03:37
DESANKA MAKSIMOVIC (1898 - 1993)

http://www.fotos-hochladen.net/uploads/dmfme5qub7pn.jpg (http://www.fotos-hochladen.net)


Desanka Maksimović je rođena 16.5. 1898. u Rabrovici kod Valjeva. Bila je najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. U Beograd je dosla 1919. godine, kada je upisala Filozofski fakultet na kome je studirala uporednu književnost i istoriju umetnosti. Diplomirala je četiri godine kasnije 1923. kod profesora Bogdana Popovića, koji joj je predložio i omogućio jednogodišnju stipendiju francuske vlade. Odlazi u Pariz, gde je provela godinu dana. Obilazi biblioteke, muzeje, prisustvuje naučnim predavanjima, posećuje izložbe... Oduševljava se Luvrom, Bogorodičnom crkvom, Jelisejskim poljima...

Po povratku u zemlju postaje suplent u Učiteljskoj školi u Dubrovniku, da bi potom dobila mesto profesora u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Piše pesme. Prve radove objavljuje u beogradskom književnom časopisu ,,Misao".
Udala se 1933. godine u Beogradu, gde je upoznala svog supruga Sergeja. Bio je ruski emigrant. Kao mladi kadet tokom Prvog svetskog rata je zarobljen od Turaka, da bi posle mnogih putešestvija stigao u Boku kotorsku, a kasnije u Beograd. Početkom avgusta 1933. godine udala se za njega. Nije imala dece.

Nakon što je od 3.9. 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.

Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Bila je pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.

Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21.10. 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ koja je objavljena tek posle rata.

Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima. Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu.

Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje. U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije

U četvrtak, 11.2. 1993. godine, u svojoj 95. godini, Maksimović je preminula u Beogradu. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.


Desanka Maksimovic o sebi

Nije lako živeti u realnosti. Ali za takvu vrstu rada potrebna je samoća. Svakako. Kada počinjem da pišem, prvi je uslov da budem sama. Jer, tada se dešava nešto, ne znam kako to da objasnim... Smišljanje nečeg novog što se u meni budi.

Sve stvari su bitne kod pesnika: intuicija, genijalnost, lucidnost, filozofija, dobrota, senzualnost... Ne može se reći: jedno treba, a drugo ne. Ponekad pišem i kako mislim! Pravom pesniku se misao lako pretače u reči. Međutim, to nije samo stvar talenta već i kraja iz kojeg sam. Nije svaki jezik, odnosno rečnik, tako bogat kao zapadnosrpski i hercegovački. Šta me je privuklo poeziji? Genetsko nasleđe. Talenat!

Detinjstvo nikada ne prolazi. U jednom pesniku ima mnogo od deteta. Stotinu puta mogu da gledam rađanje ili zalazak sunca i uvek osećam kao da to prvi put vidim... Jednom sam, šetajući parkom, ugledala uginulu vevericu u travi pored staze. Dok sam tri puta obišla park - „rodio" se sonet. Primetila sam da mu preti opasnost da „izvetri" dok stignem kući i zabeležim. Od tada stalno nosim u tašni olovku i papir...

Radost ili tugu koju osetim prilikom nekog događaja pretvaram u jedno drugačije viđenje... To je doživljeno, ali nije ispričano onako kako je i viđeno. Jer, tada to ne bi bila poezija. Knjiga „Nemam više vremena" nastala je kada sam u intervalu od jedne i po godine izgubila majku, brata i muža, stoga je i razumljivo što je u tim pesmama osnov – moja bol.

Svog muža sam upoznala kada sam kao već poznata pesnikinja, bila pozvana jednog dana da u ruskom klubu održim predavanje i pročitam nekoliko svojih pesama - priča Desanka Maksimović. - Tu sam upoznala Sergeja. Da li je to bila ljubav na prvi pogled? Verovatno! Ali, sigurno, moja prva ljubav i prvi muškarac s kojim sam se poljubila. Bila sam već zrela devojka. Kasnije smo se zbližili... Nisam mogla odmah da se udam, jer još je bilo dece (braće i sestara), koji nisu bili izvedeni na put... Sergeju sam objasnila da treba sačekati, jer moje nasleđene dužnosti moram do kraja ispuniti. Bio je plemenit čovek i shvatio me. Strpljivo je čekao dan kada smo se napokon venčali i zasnovali svoj dom.

Moja majka je rodila nas osmoro za dvadesetak godina. Kada je poslednje dete došlo na svet - izgubismo oca. Umro je od pegavog tifusa za vreme Prvog svetskog rata u Valjevu, gde smo tada živeli. Imao je tek četrdeset godina. Očajnoj majci sa brojnom decom pritekao je u pomoć deda (njen otac). Bio je sveštenik iz veoma stare i ugledne porodice koja je došla iz jednog kraja Hercegovine, koji je pripadao čas Crnoj Gori, a čas Srbiji. Posle očeve smrti, kao najstarija, morala sam da pomažem majci i brinem oko braće i sestara. Postala sam praktično njihova druga majka.

Kada sam se udala za mog (pokojnog) supruga, neki ljudi su bili iznenađeni. Govorili su: „Vi ste se, gospođo Desanka, mogli i bolje udati. Mnogi su vas tražili i za vama uzdisali..." Mogla sam, kažem. No, ja sam se udala za čoveka kojeg je moje srce tražilo, bez obzira na to što je bio siromašan. U njemu sam našla ono što sam želela...

Sergej je završio glumačku školu i dobio ponudu da ode u Skopski teatar. Međutim, zbog moje službe u Beogradu on je to odbio. Zaposlio se u izdavačkoj kući „Prosveta" kao prevodilac ruskog jezika. Za svog života preveo je četrnaest knjiga. Pisao je i pesme za decu, potpisujući se kao „Kalužanin". Bio je rodom iz Kaluge, šumovite oblasti blizu Moskve.

Mnogi su me pitali da li sam nekada pozalila sto nismo imali decu. Odgovarala sam im: Ja sam iživela svoje materinstvo. Kao najstarija u roditeljskoj kući odgajila sam brojnu braću i sestre: od rođenja, stavljanja na nošu, pranja pelena... Brinula o njima sve dok nisu postali svoji ljudi. A kasnije, u braku, moj stvaralački rad me celu ispunjavao. Kada bih napisala jednu pesmu, kao da sam tri deteta rodila. Toliko bih se istrošila. Ja sam se sva davala...

Šta mi se jednom desilo: sedim ja u parku sa prijateljima, kad prilazi jedan mladić, sav zajapuren u licu. „Gospođo Desanka", kaže, „kladio sam se sa svojim drugovima..." „Šta, pobogu" - pitam. „Koliko imate godina?" „Dvesta!" - rekoh. Kao što čujete, imam i ovakvih susreta. Ja ne krijem svoje godine, ali je osnovni red da je informaciju o mojim godinama potražio od nekog drugog, a ne upravo od mene. Francuzi su veoma lepo definisali životnu dob čoveka: svako je star onoliko koliko se oseća i kako izgleda...

Mlada generacija misli i rezonuje drugačije od nas starijih. I to je normalno! Bilo bi zaista tužno kada bi svaka generacija bila kopija prethodne. Čovečanstvo bi se zaustavilo u svom napredovanju. Ja to podržavam. Ali zameram kada ponekad čujem gde kažu: „Mi ćemo sve to drugačije..." Kada bi započeli bolje od starijih, meni bi bilo veoma drago, ali se događa (često) ne samo da nisu bolji - nego su i gori...

Ako zaključim da je neko pametan ili nekog cenim, odnosno uvažavam, i osetim da sam u pravu, onda to - ostaje... Moram nešto da vam otkrijem: Nisam iživela svoj slikarski, možda i vajarski talenat. Imam dosta slika i u vitrini malih porculanskih figura: konja, pataka, ptica... Tu stoje da ih gledam. Jednog dana začuh zvonce na vratima. Čovek u ruci drži poveći zamotak i kaže: „Hoćete li, gospođo Desanka, da kupite jednu sliku?" „Nisam nameravala" - kažem. „Vidite kako je ova lepa. Daću vam je ispod cene!" Međutim, to „ispod cene" ipak je bila i neka cena... Bilo mi ga je žao. I, da ne dužim, ja njemu novac - on meni sliku. Nisam se pokajala što sam je kupila. Bio je to Bijelić... A i još jednu sliku veoma volim. To je moj portret koji je uradio Pjer Križanić, kada sam bila kao stipendista francuske vlade u Parizu. Kako je nastao? Pjer i ja smo se zajedno zadesili u Francuskoj i jednog dana on mi kaže: .Desanka, ja bih želeo da upišem slikarsku školu u Parizu ali moram da pokažem jedan svoj rad. Nemam novca da platim neku ženu za poziranje, a kako ti lepo izgledaš, hoćeš li da mi poziraš?" Kako? - pitam. „Naslikaću tvoju glavu sa puštenom kosom..." Na nagovor njegove verenice (kasnije žene), pristala sam. Tako je ovaj portret nastao, a Pjer Križanić primljen u slikarsku školu.

Nekima je možda smešno što nosim muške šešire... Međutim, ja tako volim. Zašto? Smatram da mi dobro stoji. Pesnik Zekerija Međeti stalno je prevodio moje pesme na turski jezik. Kada je osetio da mu se bliži kraj (umro je u Skoplju 1988. godine), reče svojoj ženi: „Idi u radnju i kupi najlepši muški šešir sive boje. To je poklon za Desanku..." Prilikom mog boravka u Strugi na književnim večerima (Međeti je već umro), njegova žena mi je donela taj šešir rekavši: „Desanka, ovo je poklon od Međetija..." Zaplakala sam. Kad god stavim taj šešir na glavu, setim se meni dragog prijatelja i druga Zekerije.

Petar Matic
14-09-11, 03:13
RAJNER MARIJA RILKE (1875 – 1926)

http://www.paratheatrical.com/media/gc-rilke1920.jpg


Rajner Marija Rilke je bio austrijski pesnik. Rođen je kao René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke, 4. decembra 1875. godine u Pragu. Nakon 1884. godine roditelji žive odvojeno. S majkom se seli u Beč. U ranom detinjstvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verojatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle kćeri. Od 1882. do 1884. pohađa nemačku pučku školu kod praških pijarista. Studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Prevodio je s francuskog, engleskog i italijanskog jezika.

U septembru 1886. godine, na očev zahtev, pohađa nižu vojnu realnu gimnaziju u St. Pöltenu. Te godine školovanja kasnije naziva ‚‚početkom odvratnosti". Plašljiv, povučen i tih, ne uspeva da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda mu u zavodu dopuštaju da se bavi i književnošću.

Na višu vojnu realnu gimnaziju u Mährisch-Weisskirchenu prelazi 1890. Već sledeće godine otpuštaju ga zbog ‚‚trajne bolešljivosti". U jesen se upisuje na trgovačku akademiju u Linzu, koju napušta u aprilu 1892. godine i vraća se u rodni Prag. Uticajni i imućni stric Jaroslav, advokat i zastupnik u parlamentu, preuzima na sebe brigu oko propaloga đaka, isposluje mu stalnu potporu te ga navodi na polaganje gimnazijskih ispita.

Zahvaljujući moralnoj i materijalnoj pomoći prve ljubavi Valerije von David-Rhonfeld, kćeri nekadašnjeg vojnog upravitelja Dalmacije, 1894. uspeva da objavi svoje prve stihove, zbirku pesama ‚‚Život i pesme".

Ispit zrelosti na praškoj državnoj nemačkoj gimnaziji polaže s odličnim uspehom 1895. Objavljuje svoju drugu, neoromantičku zbirku pesama: ‚‚Žrtva larima", u nasleđenim hajneovskim stihovima i pod uticajem Detleva von Liliencrona. Pretežito je zaokupljena praškim slikama. U jesen na praškom sveučilištu upisuje filozofiju, a potom pravo.

Godine 1896. pokreće povremenu publikaciju ‚‚Vodopije". Inspiriran Meterlinkom, osniva tzv. ‚‚intimni teatar" i počinje da piše drame. Objavljuje i treću zbirku lirike: ‚‚Okrunjen snom". Na jesen se seli u Minhen, upisuje na tamošnjem sveučilištu dva semestra, pretežno studira istoriju umetnosti.

U martu 1897. putuje u Veneciju. Izlazi mu četvrta zbirka lirike: ‚‚Advent", u kojoj zaokružuje dotadašnja iskustva i oblikuje se kao pesnik unutrašnjeg života. U maju se upoznaje s tada poznatom književnicom i intelektualkom Lou Andreas-Salomé, kćerkom ruskog generala, ranije Ničeovom, a kasnije i Frojdovom prijateljicom i saradnicom, autorkom knjige o Ničeu. Nastavlja studije u Berlinu, gde posredstvom Lou i njenog supruga, filologa Carla Andreasa upoznaje mnoge značajne pisce (Gerharta Hauptmanna, Carla Hauptmanna, Georga Simmela, Stefana Georgea).

U proleće 1898. polazi na studijsko putovanje po Italiji, baveći se posebno renesansnim slikarstvom. Godine 1899. izlazi zbirka pesama ‚‚Meni na slavu", koju u kasnijim godinama označuje kao pravi svoj početak; zatim ‚‚Pesma o ljubavi i smrti Corneta Christopha Rilkea", prva verzija; lirska drama ‚‚Bela kneginja", sasvim u duhu zahteva meterlinkovske scene; zatim prozno delo ‚‚Dve praške priče". Od aprila do jula u društvu Lou i njenog supruga putuje po Rusiji. Prima ih i Lav Nikolajevič Tolstoj. Upoznaje slikare Ilju Rjepina i Leonida Pasternaka, oca pesnika Borisa Pasternaka. Vrativši se u Nemačku, s najvećom marljivošću daje se na učenje ruskog jezika, književnosti i kulture, o čemu svedoči i osam pesama na ruskom, od kojih je šest posvećeno Lou. Prevodi Čehovljevog ‚‚Galeba", Drožinove pesme, odlomke ‚‚Bednih ljudi" Dostojevskoga.

Godine 1900. Lou i Rilke sami kreću na drugo putovanje po Rusiji, od jula do avgusta: Moskva, Tula, Jasnaja Poljana (ponovno ih prima Tolstoj), Kijev, duga putovanja Dnjeprom i Volgom, Nižnji Novgorod, Petrograd. Rilkeu će Rusija ostati u sećanju kao neizbrisiv doživljaj, koji će naći svoj izraz naročito u zbirci ‚‚Časoslov". Na dan prispeća u Berlin prihvata poziv prijatelja slikara Henriha Vogelera da poseti slikarsku koloniju Worpswede kod Bremena. Donjosaksonski krajolici bitno određuju njegovu liriku. Objavljuje prozno delo ‚‚O dragom Bogu i ostalo".

Ženi se Klarom Vesthof 28. aprila 1901. u Bremenu, a 12. decembra iste godine rađa se kći Rut. Bračni par se povlači, predan umjetnosti, u obližnje selo Westerwede. Rilke zarađuje pišući novinske članke o književnosti, likovnim umetnostima i pozorištu u ‚‚Bremer Tagebuchu".

Nastaju drama u dva čina ‚‚Dnevni život" i prozno delo ‚‚Poslednji". U julu 1902. izlazi ‚‚Slikovnica", prvi veliki Rilkeov pesnički uspeh, koji ga čini poznatim i značajnim. Početkom leta provodi mesec dana u pokrajini Holstein blizu Danske, u dvorcu Haseldorf. Napušta porodicu. Malu Rut uzimaju k sebi Vesthofovi u Bremenu, a Klara se privikava na sličnu egzistenciju - beskrajna putovanja u potrazi za umetničkim izrazom. Kasnije se Rilke i Klara susreću povremeno. Pesnik se u avgustu seli u Pariz, koji će tokom narednih dvanaest godina smatrati više ili manje stalnim boravištem.

Godine 1903. u Berlinu izlazi monografija ‚‚Rodin", kao i monografija ‚‚Worpswede". Narušenog zdravlja, od marta do aprila 1903. leči se od posledica gripa u Viareggiu. Za samo sedam dana napisao je 547 stihova ciklusa ‚‚O siromaštvu i smrti", zapravo poslednjeg dela ‚‚Časoslova", u kojima se već osećaju utisak pariskih krugova. Započinje duga epoha beskrajnih putovanja u traženju samoće. Uči danski da bi mogao čitati Jensa Petera Jakobsena i Kjerkegora.

Godine 1904. počinje da piše ‚‚Maltea", u kojem se pariska realističnost meša sa severnjačkim maštama i čežnjama. U junu odlazi u Kopenhagen, potom u Švedsku, gde ga poziva obožavateljka i propagator njegovog pesništva Elen Kej, švedski socijalista. U dodiru s njenim prijateljima (slikar Ernst Norlind, profesor Hans Larsson) ponovno stiče sigurnost čvrste povezanosti s prirodom. Tek u kasnu jesen napušta Švedsku, a u decembru posećuje porodicu u Nemačkoj.

Nova bolest, u martu i aprilu 1905, odvodi u sanatorijum Weisser Hirsch kod Drezdena. Tu upoznaje groficu Luise von Schwerin, čiji krug (prirodnjak i filozof Jacob Uexküll, književnik Karl von Heydt, gđa Alice Faehndrich) postaje i krug višegodišnjih Rilkeovih mecena. Heydtova studija o nedavno objavljenom ‚‚Časoslovu" skreće na pesnika pažnju cele Nemačke. U leto se s Uexküllom, nakon poseta Berlinu, Worpswedeu, Göttingenu, posvećuje izučavanju prirodnih nauka, što ga upućuje daljim, novim smerom. Dalja putovanja: Belgija i Nemačka. Po tihim dvorcima i imanjima uživa potporu mecena. U kasnu jesen poziva ga Alice Faehndrich u svoju vilu na Kapriju, posreduje mu ‚‚Portugalske sonete" Elizabeth Barrett-Browning, koje će Rilke prevesti. Za razliku od Rima, boravkom na Kapriju pesnik je očaran. Nastaje nova verzija ‚‚Korneta". U decembru izlazi i nova, konačna verzija ‚‚Slikovnice".

U Parizu se 1907. upoznaje s Verhaerenom, Židom, Rolandom, Vildracom, Annom de Noailles. Zahvaljujući poklonu berlinskog izdavača S. Fischera, novčano je nezavisan, pa može slobodno i mnogo da radi. Upoznaje Sezana i njegovo slikarstvo. U decembru izlazi prvi deo ‚‚Novih pesama", rezultat Rilkeovog učenja kod Rodina i Sezana: ‚‚pesma-stvar" i proizvodno načelo umetnosti u ‚‚iskušanoj samoći rada".

U Parizu 1908. piše dva rekvijema ‚‚Za jednu prijateljicu" i ‚‚Za grofa Karla von Kalckreutha". Izlazi i drugi deo ‚‚Novih pesama".

Tokom februara i marta 1910. boravi u Lajpcigu kod Kippenbergovih. ‚‚Zapisi Maltea Lauridsa Brigge", dorađeni tom prilikom, izlaze u leto. Neposredno potom upada u krizu stvaranja, koja će trajati dobre dve godine, ali će se zapravo produžiti sve do 1922, iako piše velik broj (objavljenih i neobjavljenih) pesama. Koncem novembra Rilke se s jednim društvom upućuje u Severnu Afriku: Alžir, Biskra, El Kantara, Kartaga, pa Tunis, Keruan, u kojem se u Rilkeu budi zanimanje za islam.

Godine 1911. u februaru se razboljeva u Kairu, a u martu se preko Venecije vraća u Pariz. Klara traži razvod, do kojeg ipak ne dolazi. Zahvaljujući Kippenbergovima, kod Rilkea se budi zanimanje za nemačku klasiku, počinje se diviti Klopstocku, Geteu, Kleistu. U oktobru započinje drugi boravak u Devinu, koji će potrajati punih sedam meseci. Krajem januara 1912. piše Prvu i Drugu Devinsku elegiju. Nastaje ciklus pjesama ‚‚Život Marijin", posvećen slikaru Henrihu Vogeleru. U oktobru preko Minhena putuje u Španiju, podstaknut El Grekovim Toledom. Posećuje Toledo, Kordobu, Sevilju, Rondu, pa Madrid. U Rondi piše fragment kasnije ‚‚Šeste Devinske elegije.''

Od februara 1913. opet je u Parizu. Jedan je od prvih koji upoznaju i ukazuju na Prustovu veličinu. Podupire Norberta von Hellingratha u radu na izdavanju Helderlinovog dela, koje ga je oduševilo i uputilo metafizici istorije. U oktobru u Parizu piše ‚‚Treću Devinsku elegiju''.

Godine 1914. prevodi Žideov ‚‚Povratak izgubljenog sina". U ratnim godinama, rasprodaće se na aukciji njegov imetak: knjige, slike, pisma, nešto pokućstva i garderoba. Spise uspeva spasiti Andre Žid, pa mu ih uručuje nakon rata.

Od 1915. živi u Minhenu po hotelskim sobama i pansionima. Duboko pati zbog rata. Evropa mu je postala ‚‚strašna rana". U decembru ga, sasvim neočekivano, pozivaju u austrijsku vojnu službu. Prolazi tri nedelje pešadijske obuke, potom sledi prekomanda u Ratni arhiv u Beču. Zahvaljujući prijateljskim intervencijama, otpuštaju ga u junu. U julu se vraća se u München.

U Nemačkoj više ne može da ostane, jer nove vlasti ne izdaju dozvole boravka doseljenicima. U julu zauvek napušta Minhen. Seli u Švajcarsku, boravi u Ženevi i Nionu. Tokom oktobra i novembra održava književne večeri u Cirihu, St. Galenu, Lucernu, Bernu, pa na kraju u Vinterturu.

Za pesnika se počinje zanimati i bazelska aristokracija, pa on u Lokarnu prima poziv iz porodice Carla J. Burckhardta, istoričara i kasnijeg ministra, pa biva ugošćen najpre u Bazelu, a potom na njihovom porodičnom imanju.

Oduševljen Valerijevim pesništvom, prevodi 1921. ‚‚Groblje pored mora". Početak je to jednog velikog prijateljstva i uzajamnog poštovanja. Rilke za samo tri nedelje, 1922. godine, dovršava ‚‚Devinske elegije", od kojih su samo prve četiri ranije bile završene i niz od 56 ‚‚Soneta Orfeju".

Od 1923. počinje osećati ozbiljne zdravstvene tegobe. U leto i jesen putuje po Švajcarskoj. Krajem godine odlazi u sanatorijum Valmont na Ženevskom jezeru. Do kraja života piše pesme na francuskom jeziku, čitava četiri velika ciklusa. Piše i niz pesama na nemačkom, od velikog značaja za novi smer u pesništvu. U Parizu 1925. uživa velike književničke počasti. U novembru piše testament. U njoj određuje i mesto sopstvenog groba.

Dijagnostifikuvana mu je akutna leukemija. 29. decembra 1926. godine umire u Valmontu u Švajcarskoj, napaćen i usamljen. Sahranjen je 2. januara 1927. na malom groblju u Raronu, prema vlastitoj želji i prema vlastitim estetičkim načelima.

beskraj
14-09-11, 12:00
Dzejn Ostin

Misteriozna žena pronicljivog pera



Neobičan
život, delo i zaveštanje jedne od najvećih književnica na engleskom
jeziku, Džejn Ostin (1775-1817), činile su srž izložbe u Muzeju i
biblioteci „Morgan“ u Njujorku koja je pobudila pažnju.
Omogućivši
pogled izbliza na ikonu britanske književnosti, izložba „Mudrost jedne
žene: Život i zaveštanje Džejn Ostin“ pružila je osećaj gotovo opipljive
intimnosti sa autorkom zahvaljujući izloženim rukopisima, ličnim
pismima i drugim sličnim eksponatima iz Džejninog života, koji
biblioteka „Morgan“ prethodno nije izlagala više od četvrt veka – stoji
između ostalog u ocenama ove izložbe koja je juče zatvorena.
Između
ostalog pažnju su izazvale prve ilustrovane edicije njenih romana, kao i
crteži i gravire ljudi, mesta i događaja iz tog perioda. Među stotinak
eksponata bile su i knjige koje su uticale na Džejn, poput dela Samjuela
Ričardsona, Lorensa Sterna, Fani Berni, Vilijama Kupera i Lorda
Bajrona. Gravira Vilijama Blejka, „Portret gospođe Q“, za koju je
književnica svojevremeno izjavljivala kako je „izuzetno podseća“ na
njenu junakinju Džejn Benet iz „Gordosti i predrasude“.

Ipak,
najintrigantniji bili su eksponati iz Džejninog života, uključujući i
nekih dvadesetak knjiga koje su preostale iz biblioteke njenog oca,
pisma i jedini sačuvani kompletan rukopis njenog romana – „Lejdi Suzan“.

-
Veličina pisanja Džejn Ostin vidi se u njenoj velikoj popularnosti sve
do današnjih dana, naročito tokom poslednje dve decenije kada je
ekranizovano mnogo njenih dela – kazao je Vilijam Grisvold, direktor
Biblioteke i muzeja „Morgan“. „Iako je ona pisala o životu i društvu u
Engleskoj pre dva veka, njen pronicljiv, satirični pristup temama i
likovima veoma je blizak savremenom čitaocu.“

Životna priča bez srećnog kraja

Džejn Ostin rođena je 1775. u seoskoj porodici srednjeg staleža.
Otac je bio rektor, a majka je poticala iz uvažene porodice. Džejn je
imala osmoro braće i jednu sestru, Kasandru. U jedanaestoj godini Džejn
je završila svoje formalno obrazovanje i vratila se kući. U takvom
okruženju počela je da piše pesme, priče i komade za svoju porodicu –
koja se sastojala od vrlo vrednih čitalaca – ali i za ličnu zabavu. Prvi
roman, „Lejdi Suzan“, najverovatnije je završila 1794-95, ali on nije
objavljen za njenog života. Prvi izdat roman, „Razum i osećajnost“,
objavljen je 1811, a usledili su „Gordost i predrasuda“ (1813),
„Mensfild park“ (1814), „Ema“ (1815) i posthumno izdati „Nortangerska
opatija“ i „Pod tuđim uticajem“ (1817). Iako je bila odlični poznavalac
društvenih prilika i tumač ljudskih karaktera, a mnoge svoje heroine
srećno je i udala, sama Džejn nije nikad stala pred oltar. Preminula je
od tuberkuloze 1817, u 41. godini života.

Međutim, teškoće
nastaju onda kad pokušamo da zamislimo karakter same književnice. Po
njegovim rečima, Džejn Ostin je bila suptilni tumač manira svojih
likova, upoznata do tančina sa njihovim vrlinama i manama, a opet sama
je bila nedokučiva i misteriozna da je teško zamisliti je kao osobu od
krvi i mesa.
Ostinova je tokom svog 41-godišnjeg života napisala
nekih tri hiljade pisama, najviše sestri Kasandri koja je mnoge spalila
verujući da ne ostavljaju dobar utisak o Džejn i njenoj porodici. Do
danas je sačuvano samo 160, od kojih „Morgan“ poseduje 51.

Ta
pisma su i danas dramatična, a prateći trag Džejnine ruke možemo da
osetimo njenu živahnost, tečnost i disciplinu; rukopis je pedantan i
čist, a ipak brz. U nekim pismima gotovo da možete da osetite ekstatičnu
govorljivost.
Iako su puna ogovaranja i trivijalnosti, pisana su sa
takvim osećajem za dramu da u njima možemo osetiti skoro fizičku
energiju pretvorenu u reči. Iako je Džejn bila vrlo povučena osoba –
svoje prve romane objavljivala je anonimno – u pismima se vidi trag
javnog sveta kome je skoro sasvim okrenula leđa, kao da bi on mogao
nespretno povrediti njen novelistički univerzum.
Njena pisma ispostavljaju se kao još jedno svedočanstvo da je s pravom prati glas da je bila pronicljivog pera.

Ostinova
je verovatno delovala zastrašujuće svakome ko bi je upoznao, ali sa
svojom sestrom je bila vrlo iskrena i otvorena. U jednom pismu nakon
Džejnine smrti 1817, Kasandra je napisala: „Izgubila sam blago; takvu
sestru i prijatelja kakvog niko nikad neće nadmašiti. Bila je sunce mog
života, pozlata svakog zadovoljstva i ublaživač svake tuge. Nijednu
misao nisam krila od nje i kao da sam izgubila deo sebe“.

Petar Matic
16-09-11, 03:07
BRANKO MILJKOVIC (1934 - 1961)

http://www.novosti.rs/upload/images/2010/01jan/2901/kul-Miljkovic.jpg


Branko Miljković je rođen u Nišu 29. 01.1934. godine. Godine 1953. se preselio u Beograd, gde počinje da piše pesme i da se bori za njihovo objavljivanje. Njegove pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije . Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Dobio je Oktobarsku nagradu Beograda 1960. za zbirku Vatra i ništa. Krajem 1960. se preselio u Zagreb. Umro je 1961.godine. Usled geopolitičkih prilika u posleratnoj Evropi, ime Branka Miljkovića nije poznato širem auditorijumu zapadne Evrope. Niš je u vreme Drugog svetskog rata bio svedok masovnih pogubljenja, što se odrazilo na mladog Miljkovića i njegovu poeziju koja je sledila. Njegov talenat i lakoća sa kojom se koristio i igrao rečima nisu prošli nezapaženi. 1953. godine sa roditeljima se seli u Beograd, u koji Branko stiže sa stotinak već napisnaih pesama, i u kojem provodi narednih 8 godina pokušavajući da se istakne u poezijskim krugovima.

Ubrzo po dolasku upisuje se na Beogradski univerzitet, na Filozofski fakultet, i stvara prijatelje sa drugim pesnicima, Vaskom Popa i Ivanom Lalićem. Mladi Miljković odbija članstvo i asociranje sa partijom, što je rezultiralo u neobjavljivanju njegove poezije. Međutim, njegov uspeh kod mladih je bio očigledan i pet njegovih pesama je objavljeno u poznatom časopisu Delo, čiji je glavni i odgovorni urednik u to vreme bio niko drugi do Oskar Davičo. Ubrzo potom sledi njegova prva kolekcija pesama 1956. godine, pod nazivom Uzalud je budim, i bila je uspeh kod publike kao i kod kritičara. Pesma je postala klasik, i jedna od najpoznatijih njegovih pesama. Prema Miljkoviću, on je jednog dana posetio svog komšiju u Nišu i video na zidu sliku njegove preminule sestre. On se zaljubio u sliku sa devojkom, i u njeno ime napisao ovu pesmu, za koju je kasnije govorio da je trijumf pesnika i života. Često je viđen po kafanama Beograda, u kojem je Branko vodio boemski i bezbrižan život.

Međutim usled stalnog konzumiranja alkohola, umeo je da pokaže i svoju agresivnu stranu kada je bio u pijanom stanju, zbog kojih je stalno ulazio u tuče koje je skoro uvek gubio. Ovakvo ponašanje ga je često dovodilo u neprilike sa režimom koje nije želelo da toleriše slične ispade. Na sreću, imao je puno prijatelja, pisaca, koji su u to vreme bili veoma bliski režimu i koji su ga izbavljali iz raznih neprilika. Usled ovakvog ponašanja i neprilika u koje bi upao, uvek bi govorio, kuneći se, da više nikad neće pisati. 1958. godine njegova druga kolekcija pesama je objavnjena pod nazivom Smrću protiv Smrti. 1958. godine Žan Pol Sartr posećuje Beograd kao gost Srpske akademije nauka i umetnosti. Miljković prima posebno priznanje od francuskog filozofa, i njih dvojica su se nakon posete ubrzo sprijateljili.

Pesnicku nagradu „Branko Miljković“ dodeljuje Skupština grada od 1971. Dva dokumentarna filma do sada su snimljena o Branku Miljkoviću u niškoj produkciji i uz pomoć republike. „Vatra i ništa“ 1995, u režiji Marislava Radisavljevića, a pre nekoliko godina „Pesnikov uzlet“ u režiji Miomira - Mikija Stamenkovića, po knjizi Vidosava Petrovića iz 1986. godine „Pesnikov uzlet - Sećanja na Branka Miljkovića“.



UMESTO BIOGRAFIJE:

Rodio sam se odjutros, uprkos svim
podacima o meni,
a ipak stariji sam, od jutra i od sutra
i nisam zaboravio ništa što je bilo pre
moga rođenja
i sećam se svega što je bilo posle moje
smrti
i nisam kriv nizašta što se desilo juče...



RAZGOVOR s pesnikom Brankom Miljkovićem povodom njegove dve najnovije knjige pesama: „Poreklo nade i Vatra i ništa“


Ko je naš najveći savremeni pesnik?

■ Nesumnjivo Vasko Popa.

Postoji li za vas poetska formula sveta? Ako postoji recite je.

■ Sve istinske formule sveta su poetske. Cesto buljim u Ajnstajnove formule i verujem da se i one mogu prepevati. Savremena fizika bi mogla da uzme za epitaf Bodlerov stih: "Covekov put vodi kroz sumu simbola." Moja formula: "Reci su moci okvir sveta. Sve sto se desava, desava se na podrucju jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama."

Ima li pesnika koji pise onako kako biste vi zeleli da pisete?

■ Ne. Treba sve drukcije i ponovo reci. Poeziju treba procistiti. Nema pesnika koga ne bih ispravio. Ono sto mi kod najveceg broja pesnika smeta jeste nedovoljna sazetost. Vaska Popu, pored ostalog, cenim upravo zbog te sazetosti. Samo ono sto je sazeto, ne moze se ponovo opevati.

Da li je poezija "neprekidna svezina sveta"?

■ Usvajam valerijevsku definiciju: "Poezija je patetika uma."

Filosofija delegirana u poeziju, je li nuzna, funkcionalna?

■ Savremena refleksivna poezija pretpostavlja misao oslobodjenu racionalistickih ekssplikacija, misao u odsustvu razuma, cistu i slobodnu misao. Posle nadrealista, misao je istinski zapevala.

Kakve su vase veze sa nadrealizmom?

■ Rodbinske. Sebe smatram unukom nadrealista. Pokusavam da u svom pesnickom postupku izmirim simbolicku i nadrealisticku poetiku.

Da li po vasem misljenju literatura ide ispred kulture?

■ S obzirom da smo, ranije kao i danas, imali literarnih ostvarenja ciju punu vaznost ne shvatamo, kojima nismo dorasli, ja bih rekao da je kod nas literatura jos uvek iznad opsteg kulturnog nivoa. Medjutim, po pravilu, kultura bi trebalo da prethodi literaturi, kao visi oblik njene materijalne baze.

Vi u svojoj prvoj knjizi ("Uzalud je budim", 1957) imate stih koji, ako se tacno secam, glasi: "Sve sto imamo to su nase reci." Ako biste morali da budete lisenbi svih reci sem jedne, koju biste rec odabrali?

■ Odabra bih jednu prejaku rec, kadru da iz sebe ponovo stvori citav recnik.

Koja je to rec?

■ Vatra. Vatra priprema pticu. Ptica je poklon za nebo.

Znaci "Tako reci jedna drugu izmisljaju", kako to vi kazete u pesmi "Kritika metafora" (zbirka "Poreklo nade")

■ Da, upravo je tako.

Moze li se na nasem jeziku ispevati velika poezija?

■ Na svakom se jeziku moze pisati velika poezija. Ne postoje veliki i mali narodi, ne postoje veliki i mali jezici. Postoje veliki i mali poesnici.

Koje dve pesme u nasoj ranijoj poeziji smatrate najlepsim?

■ Santa Maria della Salute Laze Kostica i Mozda spava Vladislava Petkovica Disa.

Moze li poezija pomoci...?

■ Poezija ne pomaze, poezija miri.

Sta vas je, koji momenat iz zivota okrenuo ka poeziji?

■ Rano osecanje nemoci pred svetom nagnalo me je u poeziju. Covek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: ili da oseti svoju nistavnost ili da se divi. Divljanje nas izjednacuje sa onim cemu se divimo. Poeziju sam poceo da pisem iz straha.

Sta vas je navelo da knjizi date naslov "Vatra i nista"?

■ Mudra uspomena na mracnog pesnika iz Efesa. Zasnivajuci poeziju na heraklitovski shvacenom ontosu, pokusao sam da izbegnem eleacanski apsurdnu zamrznutost koja se, recimo, javlja u mojim "Tragicnim sonetima".

U kom okviru ste pokusali da otelotvorite heraklitovsko shvatanje pevanja i misljenja?

■ U okviru klasicnog mita o vatri i ptici: Zar-ptici.

Koji ciklus iz svoje posledje knjige "Vatra i nista" smatrate najboljim?

■ Ne samo ja, vec i drugi drze da je najuspeliji Utva zlatokrila. U tom ciklusu su ocigledna moja nastojanja da izgradim poeziju na nacionalnim simbolima.

U cemu je bila snaga tih simbola?

■ Njihova snaga bila bi u tome da odraze jedno procisceno narodno iskustvo i da svojom sugestivnoscu sudbinski preurede narodnu uobrazilju. Vlastiti sistem simbola moze se izgraditi samo na vlastitoj nacionalnoj masti. Ukoliko se to ne uradi, nikada se necemo moci osloboditi tutorstva helensko-rimske, romanske simbolike koja ne odgovara dublje paganskoj osnovi naseg senzibiliteta.

U knjizi "Poreklo nade" imate ciklus pesama koji se zove "Kritika poezije". Neuobicajeno, zar ne?

■ U tom ciklusu pokusao sam da pravim poeziju od njenih nedostataka.

Sta spremate u ovom trenutku?

■ Sa Misom Nikolicem prevodim stihove Mandelstama i Hlebnjikova. Pored toga, pripremam bibliofilsko izdanje svojih stihova s ilustracijama R.Stevica Rasa.

Mislite li da ce covekov prodor u kosmos naci odjeka u poeziji? I zasto ga vec nije nasao?

■ Verovatno. Samo, pesnici su jos uvek pod uticajem tragicnog Ikarovog leta.

Kakvo ste detinjstvo imali?

■ Tuzno, ratno...

Kada ste se najvise uplasili?

■ Samo jednom, kad mi se ucinilo da vise necu napisati ni jednu pesmu.

Sad jedno savremeno pitanje, ali izvan umetnosti: idete li na fudbalske utakmice?

■ Ne.

Da li ste nesto zaboravili u zivotu?

■ Zaboravio sam mnogo toga. Pisem pesme da bih se setio sta sam sve to imao.

Da li biste voleli da ponovo ucite da hodate i govorite?

■ Uvek se nanovo ucim uspravnom hodu i govoru.

Sta vas nervira u zivotu?

■ Sporost.

Kad bi na vama izvrsili takozvano biolosko smrzavanje i probudili vas kroz dvadeset godina, sta biste ucinili u tom trenutku?

■ Trazio bih da me ponovo zamrznu!

Vasa omiljena poslovica?

■ "Praznu glavu vetar nosi."

Sta mislite o vremenu-sudiji?

■ Vreme je lazno, ali sud njegov je istinit.

Da li biste hteli jos nesto da nam kazete o svojoj poeziji?

■ Mogao bih da kazem jos mnogo stosta, ali mislima da to nije potrebno. Svako objasnjenje je uslovno i nije jedino. Ono sto je pesnik zeleo reci u pesmi, ni priblizno ne iscrpljuje njen smisao. Svaki bi pesnik mogao da kaze za sebe: Ko sam ja da govorim o svojoj poeziji.

Zasto ste svoju knjigu "Vatra i nista" posvetili kriticaru Petru Dzadzicu?

■ Za svaki slucaj...

Kazite jedan svoj stih...

■ "Hoce li sloboda umeti da peva kao sto su suznji pevali o njoj."

Koja je umetnost, za vas, najveca?

■ Igra na trapezu.

Sta mislite o buducnosti poezije?

■ Sve sto je ljudsko ima svoju buducnost. Buducnost poezije je buducnost coveka. O propasti poezije govore oni koji se plase progresa.



BRANKOVO PISMO PRIJATELJU


"Dragi prijatelju,

Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji više oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje

Branko

P.S.

Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti.

Ponoć je. Dovidjenja.

Branko"



DVE NEDELJE PRE SMRTI, BRANKO JE NAPISAO OVO PISMO:

Pre svega zahvaljujem se "Dugi" i mome prijatelju Branku V. Radičeviću, koji mi omogućuju da na ovim stranicama oglasim ono što bi ostali smatrali, možda smatrali, za čistu ludost, duševnu pomućenost, ili, što je još gore, lažnu megalomansku skromnost i licemerje, glumu, neiskrenost, itd. Želim da se zna da sam ja rasčistio sa onim što sam naškrabao za ovo nekoliko godina. Odričem se:

1 knjige "Uzalud je budim"
2 zbirke: "Poreklo nade"
3 zbirke: "Vatra i ništa" (žao mi je što nisam u stanju da vratim nagradu) i
4 zajedničke zbirke: "Smrću protiv smrti"

27. I 1961.
Bgd.

Branko Miljković



VEST O SMRTI BRANKA MILJKOVICA

U hladnoj zimskoj zagrebačkoj noći između subote i nedelje, 11. i 12. februara 1961, pri ulazu u park iz Jandrićeve ulice 35, visilo je obešeno, o stub fenjera, jedva visok dva metra i nešto, telo beogradskog pesnika i studenta filozofije Branka Miljkovića, koji je već bio poznat u književnosti po mnogobrojnim pesmama, a naročito po stihu — "Ubi me prejaka reč".

Od tada o ovom poeti koji je, nasilno umro u 27. godini (rođen je u Nišu 1934), ne prestaju da se pišu tekstovi i knjige, štampaju njegove pesme. To se i danas čini u Rusiji kad su u pitanju tragične sudbine pesnika Sergeja Jesenjina i Vladimira Majakovskog.

A samo godinu dana ranije, u zbirci "Vatra i ništa", a u "Baladi" posvećenoj Ohridskim trubadurima, Miljković je pevao: "Mudrosti, neiskusno sviću zore. / Na obične reči više nemam pravo! / Moje se srce gasi, oči gore./ Pevajte, divni starci, dok nad glavom / Rasprskavaju se zvezde kao metafore! / Što je visoko, iščezne, što je nisko, istruli. / Ptico, dovešću te do reči. Al' vrati / Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli. / U tuđem smo srcu svoje srce čuli. / Isto je pevati i umirati."

Vest da pronađeno beživotno telo Miljkovića, preneli su tada uzdržano svi ondašnji jugoslovenski dnevnici, a zvanična "Borba" je objavila: "Mladi beogradski književnik i dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda za 1960. (za zbirku "Vatra i ništa", "Prosveta", Beograd) nađen je u nedelju mrtav. Posle uviđaja organa SUP, utvrđeno je da je Miljković izvršio samoubistvo. Istraga povodom ovog slučaja je u toku."

U "Pesmi za moj 27. rođendan" koju je napisao nekoliko meseci pre smrti, Branko Miljković je pevao: "Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme; / Vreme je da sunce kaže koliko je sati; / Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme; / Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Ali, vratimo se danu smrti Branka Miljkovića. Šta se tačno desilo 12. februara 1961. godine nikada nećemo saznati. Vest o samoubistvu bila je nejasna i štura. Ostao je jedino da svedoči grob na beogradskom Novom groblju, između humki Vojislava Ilića i Sime Matavulja. Pesnikinja Ljubica Miletić zato i kaže u eseju posvećenom ovom našem poeti: "Branko Miljković je bio i jeste velika nerazjašnjena tajna srpske poezije. Njegovo zaveštanje puno tragizma i lepote ne gubi ništa s godinama koje se talože jedna na drugu."

Miljković je u pesmi "Orfičko zaveštanje" (pronađene u njegovoj zaostavštini), inače, kazivao: "Ako hoćete pesmu /Siđite pod zemlju / Al' pripitomite životinju / Da vas propusti u povratku // Ako hoćete pesmu / Iskopajte je iz zemlje / Ali se čuvajte njenih navika / Njenog podzemnog znanja // Reči imaju dušu gomile / Raznežuje ih prostaštvo i gugutka / Ali opasnosti prevaziđene metaforom / Na drugom će mestu zapevati opasnije."

Zanimljiva je i vest objavljena u "Borbi" daleke 1954, kad je on imao samo 20 godina, a u kojoj se pod naslovom "Branko Miljković", kaže: "Samo godinu dana posle objavljivanja svoje prve zbirke pesama koja je štampana 1953. godine ("Uzalud je budim") Branko Miljković postaje član Udruženja književnika Srbije. Danas je on već stekao ugled priznatog pesnika i vrlo često se sa svojim radovima pojavljuje na stranicama većine naših časopisa i listova.

A u tim godinama, on je ispevao i pesmu "Grob prijatelja": "Ležiš u tamnoj i dubokoj /pukotini u vremenu / Prstima uzimam obalu / (nema te među prstima) // Drvo i njegova noć / čekaju te na obali dve zelene večnosti // Tvoj glas sanja nešto teško / u dnu kamena // Ležiš u tamnoj i dubokoj / pukotini u vremenu".

Nije možda zato ni čudno što se pesnikinja Miletić još pita kako je moguće da mladić u 23. godini uđe u književnost sa zbirkom pesama najviše, uglavnom antologijske vrednosti? Ili, kakva je to blagodet njemu data da stupi u carstvo poezije, 1957. "Tragičnim sonetima", sonetnim vencem visokog dometa? Kakva je to promisao navela živog da počne svoje delo zavetnim ciklusom "Sedam mrtvih pesnika"? Ili, još tajanstvenije, otkud Orfej i Euridika, silazak u podzemlje, u onostrano, kad pesnik počinje uspon u visine srpske poezije? Je li Miljković znao da se u njegovom početku krije kraj, a u kraju večnost...

Kada je okončan život mladog pesnika Branka Miljkovića (29. 1. 1934 — 12. 2. 1961), Broz je još držao poluge štampe. Zato nijedan list dugo godina nije se usuđivao da se pozabavi tragikom Miljkovićeve sudbine. Izuzeci su bili zagrebački nedeljnici "Vjesnik u srijedu" i "Telegram", list za zbivanja u oblasti kulture.

Deset dana posle njegove smrti VUS je objavio opsežan tekst Miodraga Ašanina "Porečeno odricanje?", koji je prepun insinuacija da su za Miljkovićev prerani odlazak krive "neke njegove bliske beogradske kolege!" Pre nego što će srpski pisac otići da radi u Radio Zagrebu, on je imao "teške okršaje sa izvesnim beogradskim prijateljima", navodi VUS.

Posle kraćeg rada u Radio Zagrebu, on se iznenada vraća u Beograd i počinje intenzivno druženje sa čašicom. Doživeo je i nekoliko oštrih sukoba. "Pa, šta predstavlja današnja poezija?", pitao se tada i sam odgovarao: "Ništa". Onda mu je prijatelj pesnik savetovao da se javno odrekne poezije, što je Miljković, u melanholičnom stanju i obećao. I već za nekoliko dana beogradski nedeljnik, VUS ne navodi koji, objavljuje Miljkovićevu poruku, u kojoj se, između ostalog, tvrdi:

"Želim da se zna da sam ja raščistio sa onim što sam naškrabao za ovo nekoliko godina. Odričem se: 1. Knjige "Uzalud je budim", 2. Zbirke "Poreklo nade", 3. Zbirke: "Vatra i ništa". Žao mi je što nisam u stanju da vratim nagradu (Oktobarsku) i 4. Zajedničke zbirke: "Smrti protiv smrti" (sa Blažom Šćepanovićem).

NEŠTO ranije Miljković će ispevati pesmu "Obale", u kojoj kaže: "Obale neme/ zapljuskuju vas rečima/ i umirem na pesku vašeg nemanja/ obale nema. // Obale crne/ osećam vas ko gorku brazdu/ suze na usnama/ obale crne. // Obale izdane/ osećam vas nemoćne u svojojkrvi/ osećam vas preplavljene u svojoj smrti/ obale izdane."

Posle odricanja od svojih stihova, slučaj "Miljković" nije pao u zaborav. Naprotiv, u sledećem broju beogradskog "ilustrovnog lista" (kojeg, opet, VUS ne pominje) objavljena je i anketa pesnika o tome da li podržavaju ili ne Miljkovićev stav o svom pesništvu. Stevan Raičković je tada rekao, tvrdi VUS 22. 2.1961, da "pesnik ima pravo u izvesnim trenucima da bude ili oduševljen sobom ili razočaran u sebe". I istaknuti kritičar Predrag Palavestra je rekao da je Miljković "postigao ono što je želeo". Dragan Kolundžija je dodao da se Miljković "trezno odricao": "Bio sam sa Brankom dok je bio u Beogradu i znam sa kakvim je nestrpljenjem očekivao izlazak svojih knjiga pesama 'Vatra i ništa' i 'Poreklo nade'."

U zaostavstini je pronađena Miljkovićeva pesma naslovljena "Stevan Raičković". Ona glasi: "Ljudi prozukli od praznog dana/ To što imaju da kažu nisu reči. / I čemu pesma koja će poreći/ Sve zbog čega je bila ispevana! // Da ih ne pokoleba reč neiskazana/ Svakom po zvezda da pred njome kleči/ Svakome patnja dok ima još dana/ Svakom svoj ponor da ga pticom leči. // O pustu senku tu, udomi!/ Čuše je cvetovi al' je ne ču java/ Kroz čudne se predele ona lomi/ Gde prah procveta i trijumfuje trava/ Gde nema sećanja al' ni zaborava/ Da dan izmišljen na dva dela lomi."

I, naravno, VUS zaključuje: "Tih dana, dok se u novinskim kioscima prodavao taj ilustrovani časopis, uoči samoubistva 11. februara, Miljković je izgledao vrlo neobično. Usne su mu bile stisnute, pokreti odsečni, nervozni i brzi. Na njegovom licu nije bilo više one vedrine, ni želje da bude kozer i zabavljač kao prethodnih dana. Nađen je 12. februara u jednom od najlepših delova Zagreba.



PESNIKOV PRIJATELJ TANASIJE MLADENOVIĆ O NJEGOVOJ SMRTI:

"Znao sam da je Branko veliki pesnik, od prvog susreta. A što se tiče njegove smrti, to sam utvrđivao na licu mesta, dva dana posle sahrane. Bio sam u Italiji kada se to dogodilo. Kada sam se vratio, uzeo sam automobil, uzeo sam njegove roditelje… Otišli smo u Zagreb, na lice mesta. Tražio sam od islednika da mi pokaže šta su uradili. Bio sam tad savezni poslanik, imao sam pravo i morali su to da mi daju. Istraga je bila aljkava. Ubeđen sam da je Branko Miljković bio zadavljen jastukom. Bio sam u toj strašnoj kafani… Mogli su kriminalci da ga ubiju. Nije moralo to da bude iz političkih razloga, ali on je ubijen. Videli smo službenu fotografiju Branka, sa šeširom na glavi, kraj "drvceta", kako kleči na jednom kolenu!!! Drvo je bilo više nego tanašno da izdrži ljudsko telo normalne težine... Posetio sam i porodicu koja je u blizini stanovala. Ti ljudi su mi rekli da su te noći između 11. i 12. februara, čuli veliku galamu, vrisku, zapomaganje, ali da nisu smeli da izađu iz kuće, jer je u tom kraju bilo opasno noću hodati"...

beskraj
16-09-11, 19:01
ĐURA JAKSIC


Đura Jakšić (27. jul 1832, Srpska Crnja — 16.
novembar 1878, Beograd ) je bio srpski slikar, pesnik, pripovedač,
dramski pisac, učitelj i boem.

Rođen 1832. godine u Srpskoj
Crnji, u Banatu, u svešteničkoj porodici. Otac ga upisuje u trgovačku
školu iz koje beži tri puta i na kraju upisuje nižu gimnaziju u
Segedinu. Posle završene osnovne škole u Srpskoj Crnji i niže gimnazije u
Segedinu (danas Mađarska), odlazi u Temišvar (danas Rumunija) da uči
slikanje. Uoči revolucionarne 1848. godine bio je student umetničke
akademije u Pešti, ali je zbog revolucionarnih događaja morao da je
napusti. Vrativši se u rodni kraj produžio je da uči slikarstvo u
Bečkereku kod Konstantina Danila čuvenog slikara tog doba, tražeći
sopstveni umetnički izraz i produbljujući svoja znanja, pa i nemačkog
jezika.

U revoluciji od 1848—1849. iako šesnaestogodišnjak,
učestvuje kao dobrovoljac. Kada se revolucija završila porazom, napisao
je: „Ah, zašta ginusmo i stradasmo – a šta dobismo!” Ubrzo ga neimaština
primorava da prihvati razne poslove. Tih godina često menja mesta
boravka, odlazi u Beograd, ali se vrlo brzo upućuje u Beč da nastavi
studije slikarstva. U Beču se kreće u umetničkim krugovima sa Brankom
Radičevićem i Đurom Daničićem. Njegovi poetski prvenci ugledali su
svetlost dana u Serbskom letopisu 1853. godine. Besparica ga primorava
da se vrati kući, ali ubrzo zatim odlazi na Akademiju finih umetnosti u
Minhen.

Krajem 1855. nastanio se u Kikindi i živeo od slikarstva.
Piše i pesme i štampa ih u Sedmici pod pseudonimom Teorin. U Novi Sad
prelazi 1856. godine, podstaknut povratkom prijatelja sa kojima je
drugovao u Beču koji se okupljaju oko novosadskih listova Sedmica i
Dnevnik. Po povratku sa slikarskih studija, živi u Banatu do 1856.

Od
1857. prelazi u Srbiju, gde ostaje sve do smrti. U Srbiji radi kao
seoski učitelj (u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i
Požarevcu, u kome se i oženio) i kao gimnazijski učitelj crtanja (u
Kragujevcu, Beogradu i Jagodini).

Đura Jakšić je bio svestran
umetnik i rodoljub: pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar. Ali i
boem. Stvaralački i stradalački život tog obrazovanog i temperamentnog
čoveka često se odvijao u boemskom ambijentu skadarlijskih kafana Tri
šešira i Dva jelena. Boemska atmosfera bila je njegovo prirodno
okruženje u kome je dobijao stvaralačku inspiraciju, izazivao divljenje i
aplauze veselih gostiju i boemskih družbenika, ali i bes vlasti čijoj
se sirovosti i lakomosti rugao, originalno i starično.

Stalno je
živeo u oskudici, i teško je izdržavao svoju brojnu porodicu. Pritisnut
porodičnim obavezama i dugovima, sklon boemiji, bolestan, Đura Jakšić se
potucao kroz život. Razočaran u ljude i život, nalazio je utehu u
umetničkom stvaranju, pesničkom i slikarskom. Bio je nežan, iskren drug i
bolećiv otac, ali u mračnim raspoloženjima razdražljiv i jedak. Njegova
bolna i plahovita lirika veran je izraz njegove intimne ličnosti,
tragične i boemske.

Oboleo od tuberkuloze, u dugovima, gonjen je i
otpuštan (1871) iz državne službe. Uz pomoć Stojana Novakovića dobija
posao u Državnoj štampariji 1872. godine.

Smrt ga je zatekla na
položaju korektora Državne štamparije u Beogradu 16. novembra 1878.
godine (po julijanskom kalendaru). Sahranjen je na Novom groblju u
Beogradu.


KNJIŽEVNI RAD

Đura Jakšić najveći je liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih i najznačajnijih srpskih slikara 19. veka.

Strastven,
izuzetne imaginacije, snažne osećajnosti, buntovan i slobodarski, pisao
je za romantičarskim zanosom pesme o slobodi, protiv tiranije,
rodoljubivu liriku, ali i stihove lirskog posvećenja i dubokog bola.
Kontroverzan, posvetio je zbirku pozije Knezu Milanu Obrenoviću. Jakšić
je začetnik i najistaknutiji predstavnik anakreolske poezije kod Srba,
ali i autor brojnih dosetki, aforizama, poetskih minijatura.

U
duhu epohe u kojoj je živeo i stvarao, Đura Jakšić je imao svoje uzore,
među pesnicima Petefija i Bajrona, a među slikarima Rembranta.


Iako
uspešni pesnik i dramski pisac, Jakšić je za srpsku književnost važan i
kao pripovedač. Oglasio se u trenutku kada se kod nas javljaju
nagoveštaji realizma, posebno vidljivi u prodoru savremene tematike.

Pisao
je nekoliko vrsta pripovedaka. Najpre one u kojima je idealizovao naš
srednji vek, prikazujući nemanjićka vremena. Drugu grupu čine pripovetke
o životu banatskog sela, a među njima je najpoznatija ’Sirota
Banaćanka’, koja i govori o stradanju naroda tokom burnih događaja iz
1848, 1849. Treću grupu čine pripovetke inspirisane srpsko-turskim
ratom, i u njima je rodoljubiva tematika iz Jakšićevih pesama dobila
svoj prirodni produžetak.

Napisao je oko 40 pripovedaka, tri
drame u stihu: Stanoje Glavaš, Seoba Srbalja i Jelisaveta. Ostavio je
nezavršen istorijski roman Ratnici o srpsko-turskom ratu 1876-1878.

Jakšić
je stvarao lirsku, epsku i dramsku poeziju. Svoje lirske pesme
objavljuje skoro po svima srpskim časopisima. Za života je objavio
zbirku svoje lirike Pesme.


Najznačajnije epske pesme su: Bratoubica, Nevesta, Pivljanina Baja, Barjaktarovići, Mučenica i Pričest.

Napisao
je i tri drame u stihu: Seoba Srbalja, Jelisaveta i Stanoje Glavaš.
Njegov rad na drami je dvostruko obimniji nego na lirici i epu.

Jakšić
je jedan od najranijih i najplodnijih srpskih pripovedača. Najviše je
pisao u prozi: oko četrdeset pripovedaka i skica, od kojih nekoliko
nedovršenih.

Od drama, umetnički je najuspelija Jelisaveta
kneginja crnogorska, pisana u duhu šekspirovske dramaturgije, sa namerom
da se na istorijskoj osnovi prikaže i jedna politička drama, tako važna
za celokupnu našu istoriju, a vezana za vladarevu ženu, strankinju
poreklom. Mnogo sukoba, strasti, mržnje, oblikuju dramatičan odnos među
junacima, i zbog toga je logično što dva glavna junaka, Jelisaveta i
Radoš Orlović, na kraju tonu u ludilo.

Najmanje je radio na
lirici, pa ipak, Đura Jakšić je stvorio izvestan broj pesama od trajne i
klasične vrednosti. Neke od njih, kao Na Liparu, Mila, Koga da ljubim,
Put u Gornjak, Kroz ponoć nemu, spadaju u najbolje stihove srpske
poezije.


KRITIČKI OSVRT

Kad je reč o Jakšiću, onda se u prvom redu misli
na njegov lirski talent, i u pogledu temperamenta i u pogledu izražaja.
Jakšić je romantik u najpotpunijem smislu. On se razvio pod uticajem
Branka Radičevića, Zmaja, Bajrona i Petefija. Kao i svi veliki
romantičarski pesnici, i Jakšić je buntovna i strasna priroda,
neobuzdane i plahovite mašte i nadahnuća, ustreptao i bujan i u
osećanjima i u izražaju, nezadovoljan životom, sav u čežnji za uzvišenim
i nedokučivim. U lirskim pesmama, gde je neposredno i jednostavno
uobličavao raspoloženje, on je postigao velike uspehe, kad nije padao u
preteran zanos i verbalizam. U epu, drami i pripoveci, gde je potrebno
više mirnoće, sklada i mere u kompoziciji, on je stvarao samo osrednje.
Ukoliko ta njegova dela vrede, vrede gotovo isključivo zbog snažnih
lirskih mesta.

On je bio i slikarski talent, i celoga se života
bavio slikarstvom. Svoje prve pesme je potpisivao „Đura Jakšić, moler“. U
slikarstvu je njegov uzor bio Rembrant, iz čijih portreta, rađenih
isključivo kontrastnim bojama, izbija neka unutarnja vatra ispod same
boje, izvan kontura koje su izgubljene u boji. Tako je Jakšić shvatio
reč kao izražaj, — čisto slikarski. Burna i opojna emocija, ljuta „kao
vrh od handžara“, kako sam kaže, iskren je i spontan izraz njegove
ličnosti, ne nameštena poza i knjiška sentimentalnost. Iskreni, vatreni i
opojni zanos, to je odlika njegova romantičarskog temperamenta, koji on
kod nas najbolje pretstavlja, kao što Bajron pretstavlja engleski, ili
Viktor Igo francuski romantizam. Vatreni zanos svoga osećanja, ljubav
ili rodoljublje, setu ili pesimizam, on dočarava rečima koje gomila po
boji, po zvuku, po sposobnosti da potstaknu naročitu vrstu osećanja, ali
ne radi toga da izazove konkretnu sliku ili jasan pojam, već samo radi
toga da dočara svoje osnovno raspoloženje. On zna moć reči, nigda mu ih
nije dosta, nigda nije zadovoljan izborom; bira ih i raspoređuje, zatim
gomila i zasipa. To isto, kat-kada, radi i sa slikama i pojmovima.

Njegove
najlepše pesme („Na Liparu“, „Padajte, braćo“ i druge) uobličene su na
taj način. On više polaže na ritam nego na plastiku, zato su njegove
slike samo apstraktni nagoveštaji nečeg što se naslućuje. Kao što u
snažnim raspoloženjima prevlađuju burne orkestracije i gromki uzvici,
tako u nežnima prevlađuje prisan, topao ton, šapat i cvrkutanje. Ali taj
podignuti ton, igra sa osećanjima i jezikom, često je promašila i
prešla u bleštav stil. Jakšić je imao lepih uspeha, ali i mnogo
neuspeha. Još je Skerlić tačno primetio da je „reč bila njegova vrlina i
njegova mana“, rekavši da je Jakšić ’pesnik snage, ali bez mere i
sklada’
Jakšićeve drame u stihu prikazuju karaktere iz naše
prošlosti. Sentimentalne ljubavi, nameštena patetika i deklamatorski ton
prevlađuju svuda podjednako. „Seoba Srbalja“ je pisana narodnim
desetercem, a „Jelisaveta“ i „Stanoje Glavaš“ vrlo slikovitim i živim
jambom. Te su drame više za čitanje nego za gledanje; u njima vrede
snažna lirska mesta. Jakšićevi dramski karakteri su odveć naivni i
preterano idealisani; oni se ne uobličavaju kroz radnju, već kroz
neprirodne i duge monologe; radnja je uopšte oskudna i slabo motivisana.
Kao romantični repertoar za širu publiku, koja voli istorijske kostime i
deklamaciju, one su sve igrane u pozorištu; „Stanoje Glavaš“ se i danas
igra.
Iako je Jakšić najviše radio u prozi, taj deo njegova
književnog rada je najmanje značajan. On piše istorijske pripovetke i
pripovetke sa predmetom iz savremenog života, srbijanskog i banatskog,
savremene seoske pripovetke uglavnom. Najbolje su mu pripovetke u kojima
slika banatsko selo i seljaka. U svima pripovetkama izbija njegov
zanosni lirizam, ljubav prema nacionalnoj i ličnoj slobodi i pobuna
protiv društvene nepravde. On je jedan od začetnika socijalne
pripovetke, koja se razvila tek u doba realizma, i osnivač lirske priče.

NAGRADA " ĐURO JAKŠIC " !

U
Srpskoj Crnji se svake godine (2007. po 46. put) održavaju
manifestacije posvećene Đuri Jakšiću. Tom prilikom se dodeljuje nagrada
"Đura Jakšić" za najbolju zbirku poezije koja je izdata na srpskom
jeziku prošle godine.

Petar Matic
17-09-11, 04:49
ARSEN DEDIC (1938 - )

http://trialx.com/curetalk/wp-content/blogs.dir/7/files/2011/04/gcelebrities/Arsen_Dedic-2.jpg

Rodjen je u srpskoj porodici[1], ime je dobio po Arseniju III Crnojeviću.[2] U rodnom Šibeniku završio je gimnaziju i srednju muzičku školu, koju dolaskom u Zagreb još jedanput apsolvira. Neko vrijeme studira na Pravnom fakultetu u Zagrebu, kojeg napušta, da bi se 1959. prebacio na Muzičku akademiju, na kojoj diplomira u februaru 1964. Flautist je, koji svira u više ansambala i orkestara. Vodi vlastiti kvartet flauta A. Dedića. Objavljuje povremeno stihove. Prvi put je nagrađen u splitskom Vidiku. Objavljuje u Poletu, Prisutnostimama, Književnim novinama, Književniku. Osnovno određenje mu je muzika, ali spajajući te dvije sklonosti: muzičku u poetsku prirodno je stigao do vlastitog kantautorskog govora, koji ga je najviše i obilježio. Zbog stanovitih nedaća pri objavljivanju ranijih pjesama gotovo sasvim prestaje pisati.

Na nagovor poznavalaca i prijatelja počinje još jednom 1969. godine da bi već 1971. godine objavio prvu knjigu – “Brod u boci” u izdanju Croatia Concerta. Sastavljač je Zvonimir Golob, koji osniva biblioteku za poeziju takve vrste – GRIOT. Knjigu kasnije prihvaća Znanje, objavljuje osam izdanja i prodaje Brod u boci u oko 60.000 primjeraka. Slijede Narodne pjesme, Pjesnikov bratić (vlastita naklada), Zamišljeno pristanište (s Matijom Skurjenijem), Pjesnik opće prakse, Poesia e conto (Napulj), Čagalj, 101 pjesma (Sarajevo), Kiša – Rain (dvojezično; hrvatsko-engleski), Hladni rat. Objavio je dvije grafičko-poetske mape: Trebotić i Vejzović. Pisao je često i za djecu. Također je i snimao, a ne rijetko je bio i nagrađivan.

Pisao je za dalmatinske klape, s kojima je također imao velikoga uspjeha. Pisao je stihove i muziku i za velik broj ekonomskih, komercijalnih poruka. Svoj najopsežniji dio rada ostavio je u pozorištu i na televiziji. Napisao je partiture za više od stotinu kazališnih predstava (Shakespeare, Bulgakov, Ostrovski, Šenoa, Marinković, Brešan, Mujičić-Senker-Škrabe, Turgenjev, Nehajev, Goldoni, Ö. von Horvath…). Radio je često u pozorištima lutaka. Ukomponirao je i interpretirao velik broj naših pjesnika (I. G. Kovačić, Ujević, Ivanišević, Kaštelan, Paljetak, Krleža, Krklec, Šoljan, Sobol, Golob…). Prvi je otpočeo s ciklusom Pjevam pjesnike, koje i danas povremeno obnavlja. Napisao je muziku za više igranih, kratkih animiranih i propagandnih filmova (Glembajevi, Živa istina, Donator, Vlak u snijegu …).

Arsen Dedic o sebi

Ja sam došao u Zagreb 1957.godine, a pazite koliko sam star u Zagreb sam dolazio od 1946. jer sam tamo imao ujaka Matu. Ali od 1957. godine živim stalno u Zagrebu, završio sam pravo, studirao Akademiju. Htio sam na akademiju. Živio sam u jednoj maloj sobi sa dva metalna vojnička kreveta. Kolega je isto studirao Akademiju. Nisam bio u materijalnoj mogućnosti da studiram slikarstvo što mi je bila najveća ambicija. Onda su mi roditelji javili iz Šibenika daj studiraj nešto ozbiljno onda sam uzeo pravo. Studirao sam pravo, ali to nisam izdržao mada sam došao do kraja. Onda sam upisao Muzičku akademiju i nju diplomirao u februaru 1964.godine.

Pitaju me često, što mislim o muzičkoj sceni na bivšim jugoslavenskim prostorima. Ja im uvjek odgovaram: - Ne zanima me uopće. Osim toga ja sam uvijek bio u posebnom položaju. Ja sam kantautor, dakle ja sam samo uvjetno pripadao tom prostoru jer sam akademski muzičar koji je živio u tom svijetu. Mislim da nije nikad ni bolje ni gore. Mislim da je cijelo vrijeme neću reći ni loše ni dobro, nego je na sreću ili na žalost, jednako. Ja nemam potrebe da dajem ocjenu o nekom takozvanom kolegi ili o pravom kolegi. Neka svako radi svoj posao kao što ja radim svoj posao. Nikada u životu se nisam nametnuo ni ponudio. Nisam imao menadžera, nisam vidio sponzora, nego sam sa svojom ženom Gabi Novak i sa sinom radio taj posao i više dođemo ovako za frendove iz prijateljsva nego iz neke potrebe.

Ljudi misle da sam ja javno dobro, ja sam vam javno zlo. Ja ne znam koji mene vrag uopće drži. Bilo bi prirodno da me više nema, jel tako? Naši najbolji su otišli, šalim se. Šta znam, učinio sam u životu sve što je bilo u mojoj vlasti protiv sebe, sve sam učinio, živio sam krajnje neuredno, ali i uredno. Nisam se politizirao, živio sam u skladu sa svojim skromnim talentom i svojim obrazovanjem.

Ima mnogo mladih koji me slušaju i onih koji me ne fermaju. Mlade treba kočiti. Stare treba sokoliti. Ja imam jedan program koji kaže „vratimo osmjeh na lica naših starica“ jel tako? Tako treba ići. Prema tome treba malo uživati i primati to tako, ne praviti paniku oko svoje vlastite sudbine. Ja nikada nisam pravio paniku. Ja sam prošao sve mučno što čovjek može proći. Bio sam operiran na unutarnjim organima. Operirane ruke, presadio jetru u Padovi. Živio u drugoj zemlji liječeći se, pa nisam nikome pravio paniku, nikoga obavezao, nikoga povrijedio nisam, ako me ne takne, al ne diraj lava dok spava.

Političari se neprestano i s jedne i s druge strane izvinjavaju za prošlost, muzika i poezija to ne čine, ali prelaze sve granice i barijere i to vrlo uspješno. Dosta mi je tog življenja u prošlosti. Ja imam kćer od 48 godina godina, imam ženu u 75. godini, sina od 38 godina i imam iznad svega svog anđela koji ima 8 godina, unučicu Lu. Pa šta ću ja sad opteretiti se prošlošću, pa ne može se živjeti u prošlosti, kako to naši ljudi ne shvaćaju. Zašto je to stalno insistiranje na prošlosti.

Ja vrlo rijetko odlazim bilo gdje. Meni se više to ne da. Postoji u Šibeniku gdje sam ja rođen, jedan lijepi izraz koji kaže „on više nije za u polje, on je za oko kuće“ i ja sam tako još samo za u Zagrebu i tamo do Zaprešića i tamo gdje mi je blizu. Želim, u prvom redu, ne raditi, želim biti kući. Ja ću pisati i pišem još uvijek i pisaću i dalje mnogo. Ponuda ima daleko više nego što ih želim i za Gabi i za mene. Gabi najviše uživa biti prava naša majka i baka, kuhati i biti kući. Ima i ona ponuda koliko hoće, ali ne ide nigdje. Tu i tamo, ali to je rijetkost. To smo obavljali gotovo pola stoljeća, ali radiću još, pisaću, ali ne mogu više putovati, ne mogu biti više na usluzi, ne mogu biti onako za dnevnu upotrebu. Hoću imati neki svoj mir.

beskraj
17-09-11, 11:42
Efraim Kison


(1924– 2005)
pisac, satiricar, dramski pisac, scenarista i reziser.

Рођен
је у Будимпешти (Мађарска) као Ferenc Hoffmann. Студирао је ликовну
уметност, сликарство и скулптуру, а током студија је посао хумористичке
есеје и сценска дела. Преживљава холокауст током II светског рата и
након 1945. мења презиме у Кишонт. Емигрирао је у Израел 1949. где му је
имиграциони радник променио име у Ефраим Хишон.
Иако није знао
хебрејски, брзо га је савладао и постаје аутор сатиричке колумне у
дневнику на једноставном хебрејском , Омер (Omer), већ после две године.
Од 1952. је био аутор колумне Хад Гадја ("Had Gadya") у дневнику
Ма'арив (Ma'ariv). Посветио се писању политичке и социјалне сатире, али
је писао и дела чистог хумора, тако да је убрзо ова колумна постала
најпопуларнија у целој земљи. Његов изврсни смисао и за језик и за
ликове је применио и у бројним скечевима за позоришта. Своју супругу
(невезано коју) увек у делима ословљава са најбоља од свих жена.


"Pomozi svetu na svoju štetu"
"Kućna apoteku za zdrave".
Kako je nastala ova knjiga ili
Albert Ajnštajn je bio u pravu
Počećemo od stare mudrosti da svako želi da ga ljudi vole.Tako je,na
primer,rimski car Kaligula trošio šakom i kapom na klanje ljudi u areni
samo da bi zadovoljio rulju i da bi ga ona volela.
Na temu "kako steći prijatelje" ispisano je tone hartije,ali sve to meni lično nije bilo od velike koristi.
Učtiv sam kao francuski diplomata,taktičan,miran i sed - ali to niko ne zna da ceni.
Svojevremeno, kad bi me ljudi pitali kako sam,široko bih se nasmešio i
rekao da sam odlično,super,poslednja knjiga ima dobru prođu,sve bolje
igram golf, a na bilijaru sam zaradio dvadeset funti.I tako, umesto da
me vole, ljudi bi samo othuknuli i procedili:"Ma nemoj!"ili bi se
izvinili kako im se žuri,ili bi rekli kako je ipak vreme da prestanem
da jurim kao lud za lovom.
Ukratko,nisu hteli da imaju posla sa mnom.Naročito u poslednje vreme,to jest poslednjih trideset godina.
Dobro,zaključio sam,neću steći prijatelje,ali šta je sa poznanicima,s onima s kojima možeš da razmeniš reč-dve?
- Prati me luda sreća - rekao bih zadovoljno ljudima. - Upravo sam završio operu, a sad vodim porodicu na Tahiti.
- Ne preterujte s naprezanjem - odgovorili bi mi ledeno. -Znate,niste više tako mladi.
Pa bi se izgubili.I zaobilazili bi me u širokom luku.Više me niko nije
pitao za moje zdravlje.Škartirali su me.Da li sam bio usamljen?
Kao Izrael u Generalnoj Skupštini,eto kako.Ne bih rekao da su me bojkotovali,mada u stvari jesu.
Došlo je dotle da sam se ponekad pitao:"Efraime,kako si,kako ide?"samo da bih osetio kako je nekom stalo do mene.
Više mi nije priao ni uspeh jer nisam imao kome da pričam o njemu.
A onda sam vratima pričepio palac na nozi.
Što ti je sreća!Naime, vraćao sam se kući iz samoposluge,s punim naručjem flaša,pa sam onako muški udario nogom o ulazna vrata,
ali su mi vrata uzvratila udarac i spljeskala nožni palac između sebe i dovratka pretvorivši ga u plavo testo.
U tom trenutku je naišao moj komšija Feliks Zelig.Čitave dve godine nije sa mnom prozborio ni reči,ali je sad zastao.
-Šta ti je? -upita me. -Šta ti je,stari moj?
Nem od bola samo sam upro prstom.Feliks me malo vukao,malo nosio do
kauča,onda mi je pripremio piće,pa je ostao uz mene sve dok mi se žena
nije vratila.
Aha,rekao sam u sebi,tako je to znači.
Nedelju dana kasnije naletim u pošti na gospođu Blum koja me upita kako mi je palac i sve ostalo,a ja joj odovorim:
- Palac nije ništa.Izludeo sam od straha jer me nešto strašno probada u slabinama...
Gospođa Blum me doprati do samih kućnih vrata.
- Morate kod lekara - reče mi,a oči joj zablistaše.- To vam je sigurno
kamen u bubregu.Bože,pa ima da se provedete kao bos po trnju.
Proklinjaćete dan kad ste se rodili.
Od tada me zivkala svakog drugog dana raspitujući se za moje zdravlje.
Malo-pomalo,ljudi su opet obraćali pažnju na mene.Ali,više nisam čekao da me pitaju,odmah bi im rekao:
- Kakve paklene muke!Ubi me kamen.Ne mogu ni da pišem.Sutra moram na snimanje.
Brate,svakim danom sve više prijatelja!Iz puke znatiželje prelistao sam
sve one knjige o tome kako se to radi:niko i ne spominje kamen u
bubregu.Amateri!
Onda mi je sinula ideja da dnevnu naricaljku zaokružim još jednim
biserom: eto,govorio sam, zbog te operacije morao sam da odložim
snimanje filma.
Senzacionalan uspeh!Slatka ženica se požalila kako joj je dosta kuvanja kafe od jutra do sutra za sve moje prijatelje i
sapatnike.Odlučio sam da napišem knjigu o sticanju prijatelja pod naslovom "Šmrc-kuku-lele"
Tih dana obično bih pri kraju razgovora dodao:
- Potpuno sam propao.Imate li da mi pozajmite koji dinar?
Ljudi su vadili novčanike kao mutavi.Vratila mi se vera u čoveka.
- Znaš - rekao sam ženici - tek mi je sad jasno ono s Jovom.Znao je on šta radi sa svim onim svojim nevoljama i mukama!
Tako sam se ugledao na Jova i servirao pravi koktel čemera,te bol u leđima(krivi mi se kičma?),te pritegli me poreznici,
ubi me tvrda stolica,plus bankrotstvo,bilharzija i moj poslednji fijasko.
A lansirao sam glasine da mi je žena pobegla u Španiju sa našim porodičnim doktorom.
Bio sam popularan kao nikada do tada.Upravo sam u tom kratkom srećnom razdoblju svog života otkrio
"Prvo pravilo sendviča", po kome između dve debele propasti možeš da razmažeš tanak sloj sreće.
Uspeo sam da prošvercujem - između požara u kuhinji i upale slepog
creva - jednu značajnu književnu nagradu a da me nisu bojkotovali.
No,bilo je suviše dobro da bi potrajalo.
Tog petka - i sad mi pisaća mašina drhti pod prstima dok ovo pišem - tog crnog petka odjednom me spopade neki neobično
stvarni bol u krstima.Dođe lekar i objavi:kamen u bubregu.Eto što ti je Božja pravda!
- Slušaj,draga - rekao sam slatkoj ženici - biće najbolje da za sutra pozajmiš neku stolicu više i da odmah pristaviš kafu.
Navaliće ko mutavi.
Niko se nije pojavio.Ama baš niko.Zbog nekoliko kamenčića u bubregu izgubio sam sve svoje teško stečene prijatelje.
I tek onda, u bolesničkom krevetu, shvatio sam načelo:
rulja ne voli bolesne i nesrećne ljude,ona voli zdrave i srećne koji se žale na svoje tegobe.

Petar Matic
18-09-11, 04:10
VINCENTE ALEIXANDRE (1898 – 1984)

http://tetuan.cervantes.es/imagenes/Image/fotosinteriores/tetuan/aleixandre_vicente_biografi.jpg

Ovaj spanski pesnik, rodjen je 26. aprila 1898. godine u Seviji. Djetinjstvo je proveo u Malagi, a od 1909. godine je živio u Madridu. Studirao je prava na Univerzitetu u Madridu i na Madridskoj ekonomskoj školi. Od 1925. godine potpuno se posvetio književnosti. Njegova prva zbirka poezije – “Polje”, objavljena je 1928. godine. Nakon te godine napisao je i objavio mnoštvo knjiga. Godine 1933. dobio je Nacionalnu književnu nagradu za djelo “Razaranje ili ljubav”. Tokom Španskog građanskog rata (1936-1939) živio je u republikanskoj zoni. Razbolio se i ostao u Madridu po okončanju rata, ućutkan od novih vlasti četiri godine. Godine 1944. objavio je knjigu “Sjenka raja”, držeći se podalje od političkog establišmenta.

Godine 1950. postao je član Španske akademije. Njegove knjige i antologije se i dan-danas objavljuju. Švedska kraljevska akademija nagradila ga je Nobelovom nagradom za književnost za cjelokupno stvaralaštvo 1977. godine. Umro je u Madridu 14. decembra 1984. godine. Aleisandreova rana poezija, pisana slobodnim stihom, snažno je nadrealistička. Ona takođe slavi ljepotu prirode korišćenjem simbola koji predstavljaju zemlju i more. Većina Aleisandreovih ranih pesama je ispunjena tugom. One odslikavaju njegovo osećanje da su ljudi izgubili strast i slobodan duh koji je video u prirodi.

UNIDAD EN ELLA
Cuerpo feliz que fluye entre mis manos,
rostro amado donde contemplo el mundo,
donde graciosos pájaros se copian fugitivos,
volando a la región donde nada se olvida.
Tu forma externa, diamante o rubí duro,
brillo de un sol que entre mis manos deslumbra,
cráter que me convoca con su música íntima, con esa
indescifrable llamada de tus dientes.
Muero porque me arrojo, porque quiero morir,
porque quiero vivir en el fuego, porque este aire de fuera
no es mío, sino el caliente aliento
que si me acerco quema y dora mis labios desde un fondo.
Deja, deja que mire, teńido del amor,
enrojecido el rostro por tu purpúrea vida,
deja que mire el hondo clamor de tus entrańas
donde muero y renuncio a vivir para siempre.
Quiero amor o la muerte, quiero morir del todo,
quiero ser tú, tu sangre, esa lava rugiente
que regando encerrada bellos miembros extremos
siente así los hermosos límites de la vida.
Este beso en tus labios como una lenta espina,
como un mar que voló hecho un espejo,
como el brillo de un ala,
es todavía unas manos, un repasar de tu crujiente pelo,
un crepitar de la luz vengadora,
luz o espada mortal que sobre mi cuello amenaza,
pero que nunca podrá destruir la unidad de este mundo.



PREVOD:

Jedinstvo u njoj

Sretno tijelo što teče medu mojim rukama,
lice voljeno u kojem svijet promatram,
u kojem se drage ptice u bijegu ogledaju
leteći prema području gdje se ništa ne zaboravlja.
Tvoj vanjski oblik, dijamant ili tvrdi rubin,
sjaj sunca što blista medu mojim rukama,
krater koji me mami svojom prisnom glazbom,
onim zagonetnim dozivanjem tvojih zuba.
Umirem jer se predajem, jer hoću da umrem,
jer hoću da živim u ognju, jer ovaj zrak izvana
nije moj, već toplo disanje koje mi,
kad se približim, žeže i zlati usne iz dubine.
Pusti, pusti da gledam, obojen ljubavlju,
dok mi je lice rumeno od tvog grimizna života,
pusti da gledam posljednji kliktaj tvoje utrobe,
gdje umirem i gdje se odričem života zauvijek.
Hoću ljubav ili smrt, hoću potpuno umiranje,
hoću da budem ti, tvoja krv, ta lava što riče,
što, zatvorena, natapajući krajnje lijepe udove,
osjeća tako divne granice života.
Taj poljubac na tvojim usnama kao spori ubod,
kao more koje je poletjelo, pretvoreno u ogledalo,
kao svjetlucanje krila,
i još ruke, prelaženje tvojih šuštavih kosa,
praskanje osvetljive svjetlosti,
svjetlosti ili mača smrtonosna koji vreba nad mojim
vratom,
ali nikada neće razbiti jedinstvo ovog svijeta.

Petar Matic
18-09-11, 04:10
RADE SERBEDZIJA (1946 - )

http://www.stayfe.com/photo/Rade-Serbedzija16814.jpg

Rođen je u mjestu Bunić kod Korenice u Hrvatskoj, 27. juli 1946. godine, filmski, televizijski i pozorišni je glumac, reditelj, pisac i muzičar. Gimnaziju je završio u Vinkovcima, a 1969. godine diplomirao na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu. Dobitnik je svih prestižnih nagrada za glumu u bivšoj Jugoslaviji. Oženjen je sa Lekom Udovički sa kojom ima ćerke Ninu, Milicu Almu, Vanju, Luciju i sina Danila.

Pošto je diplomirao ubrzo je angažiran u zagrebačkomu Dramskom teatru "Gavella". Nakon toga naizmjenično radi kao slobodni umjetnik, s angažmanom u HNK Zagreb, te ponovno u "Gavelli". Nadaren, iznimne glumačke tehnike, glumac i racija i temperamenta, sugestivan, vrsne dikcije, s lakoćom izvodeći i fizički najteže scene, pokazao se podjednako uvjerljiv u ulogama klasičnog (npr. Shakespeareovi Hamlet i Richard III) i modernog repertoara (npr. Ibsenov Peer Gynt) - u raznim žanrovima, i u pozitivnim i u negativnim likovima. Dobitnik je mnogih priznanja (triput nagrađen na Sterijinom pozorju, Nagrada "Vladimir Nazor", Nagrada "Dubravko Dujšin", Nagrada "Orlando" na Dubrovačkim ljetnim igrama).

Na filmu debitira sporednom ulogom u Iluziji (1967) K. Papića, dok prvu glavnu - mladića na životnoj prekretnici - tumači u Gravitaciji ili fantastičnoj mladosti činovnika Borisa Horvata (1968) B.Ivande.

Otada sve češće nastupa u glavnim ulogama dobijajući popularnost i ulazeći u krug najrespektiranijih jugoslavenskih glumaca - u filmovima raspona od ratnih drama do savremene tematike. Tako su početkom 70-ih godina zapažene njegove uloge komunističkog aktivista dezorijentiranog u privatnom životu u Crvenom klasju (1970) Ž. Pavlovića i seoskog mladića suočenog s nepravdom u Predstavi Hamleta u selu Mrduša Donja (1973) Krste Papića. U to vrijeme ističe se i u filmovima koji kritički oslikavaju jugoslavensku suvremenost: kao kompozitor kod kojeg prevladava karijerizam (što potvrđuje njegovu sposobnost karakterizacije moralno ambivalentnih osoba) u filmu Bravo maestro (1978) Rajka Grlića (Zlatna arena u Puli) i u naslovnoj ulozi u Novinaru (1979) Fadila Hadžića.

Najuspješnija filmska godina za Šerbedžiju je vjerovatno bila 1986. kada sa dvije uloge u filmovima dobijaju titulu najuspješnijih na pulskom festivalu: revolucionara koji se ne snalazi u poratnom vremenu u "Večernjim zvonima" Lordana Zafranovića (Zlatna arena) i radnika ogorčenog siromaštvom i životnim nedaćama u "Snu o ruži" Ž. Tadića (Velika povelja u Nišu). Velikog radnog potencijala, s uspjehom glumi i na televiziji: u tv-serijama "U registraturi", Nikola Tesla (u naslovnoj ulozi), Prosjaci i sinovi i Bombaški proces (kao Josip Broz Tito). Godine 1982. dobio je godišnju nagradu australske televizije Sammy za glavnu ulogu u australskoj televizijskoj ekranizaciji drame Oslobođenje Skoplja D. Jovanovića. Objavio je 2 zbirke pjesama: Promjenljivi i Crno, crveno. Bio je predavač scenskog govora i glume na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu te kao izvanredni profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Godine 1992. odlazi u svijet gdje se također probio kako sjajan glumac.

Unatoč tome što je već glumio u oko 80k filmova distribuiranih uglavnom na području bivše Jugoslavije, proboj u svjetske vode zadobio je filmom "Hanna's War" (1988) te filmom "Before the Rain" (1994) Milče Mančevskog. Godine 1996, Šerbedžija je igrao oca izbjeglice u filmu "Belma" te novozelandskog imigranta u filmu "Broken English". Potom su uslijedile uloge u vodećim hollywoodskim filmskim ostvarenjima u filmovima "Space Cowboys", "Mission: Impossible 2", "Mighty Joe Young", "Snatch" itd.
Rade je poznat i po čitanju poezije te pozorišnim predstavama. Pokrenuo je i novi teatar "Ullysses" u Puli koji je premijeru doživio s predstavom "Kralj Lear" na Brijunima pod režiserskom palicom njegove supruge Lenke.

Radio je sa mnogim velikim imenima kao što je Vanessa Redgrave, Phillip Noyce ili Tom Cruise. Radio je i sa slavnim Stanleyom Kubrickom te Clintom Eastwoodom no Rade je ostao dosljedan sebi izjavama kako su "dobri su režiseri jednako dobri svugdje na svijetu, a glumci se prepoznaju već pri prvom pogledu" sjećajući se glumaca s naših prostora kao što su Inge Apelt ili Miodrag Krivokapić. Uz porodicu Šovagović, Šerbedžija sa svojom djecom iz prvog braka, Danilom koji studira film u Americi i Lucijom, dobitnicom Zlatne arene za ulogu u filmu "Polagana predaja", na dobrom putu ostvariti još jednu jaku "porodičnu manufakturu" na ovim prostorima.


Rade Serbedzija o sebi:

Kako je to odjednom čudno i strano. Sjedam za kompjuter i počinjem pisati prijatelju u moju tuđinu. Pišem tamo gdje mi je postalo tuđe. Riječi polako izlaze iz mene i čine se trome i pospane, kao da nemaju što reći ili objasniti. A i nema se, zapravo, više ništa reći ni objasniti. Prijatelji to ionako razumiju, a bitange više ne uzimam za ozbiljno, jer ih, kad mi se pojave, odagnam od sebe ko dosadne muhe sa revera moga crnoga kaputa. Dragi Igor Mandić uvijek mi je govorio kako treba pisati, pisati i pisati, jer riječi dolaze do ljudi. Nađu svoj put. Odjek. Ipak, trebam li pisati o svemu tome što sam proživio ovih trinaest godina? Ima li smisla, i zašto, napokon? Ja sam se već odavna pomirio sa svojom sudbinom. Znam da sam, na neki način, gubitnik i da se vrijeme koje smo svi skupa proživjeli ovih trinaest godina, nije odviše nježno ponijelo prema ljudima poput mene, ali znam i to da sam izabrao put koji su mi nalagali moj moral i moja savjest

Petar Matic
21-09-11, 03:27
ENES KISEVIC (1947 - )

http://3.bp.blogspot.com/_1fNG2C1X9T0/RfwAxK7U4qI/AAAAAAAAANo/IYqwi-HPP_E/s320/Enes+Ki%C5%A1evi%C4%87.jpg

Enes Kišević, bosanski pjesnik i dramski umjetnik. Rođen je 1. maja 1947. god. u Bosanskoj Krupi. Osnovnu školu i gimnaziju završio u Ključu. Glumačku karijeru započeo je u Narodnom pozorištu Bosanske krajine u Banja Luci, odakle odlazi u Zagreb, gdje je 1971. godine diplomirao na Akademiji dramskih umjetnosti.

U svojoj glumačkoj karijeri igrao je u predstavama najpoznatijih režisera, najviše na Dubrovačkim ljetnjim igrama i u zagrebačkom teatru ITD. Član je DHK-a, HDDU-a i DHHP-a. Igrao je u više kazališnih, filmskih i televizijskih drama. Pjesme su mu prevedene na engleski, arapski, njemački, slovenski, italijanski, turski, mađarski. Živi radi u Zagrebu. Profesionalni je glumac i književnik.


Enes Kisevic o sebi:

Pisanje sam odabrao još kao dječak, ono je u meni starije od glume. Ali, pisac se često mora spojiti s glumom. Kad pisac čita nešto svoje, mora glumiti. Ne može čitati preko volje. Znači, pisac jer je pisanje izazovnije i mirnije.

Najdraži su mi misteriji rađanja i umiranja, zašto smo tu, što je naš posao? Pohvale i pokude dragih ljudi su mi drage. Kad nagrada prosvjetljuje samoga sebe, a i druge, to je najveća nagrada.

Petar Matic
22-09-11, 04:21
DAVID ALBAHARI (1948 - )

http://www.nexus-instituut.nl/n_instituut_object_upload/473e19ebc19983abf9a75f84baa1f554_NEXUS031102194.JP G


David Albahari je knjizevnih i prevodilac jevrejskog porekla sa Kosova. Rodjen je u Peći 1948. godine.

Albahari piše uglavnom autobiografske romane i kratke priče. Godine 1973. objavljuje prvu zbirku priča "Porodično vreme". Široj publici postaje poznat 1982. kada objavljuje zbirku priča "Opis smrti" za koju dobija Andrićevu nagradu.

Do sada je objavio deset knjiga priča i dvanaest romana, kao i tri knjige eseja.

Knjiga priča Pelerina (1993) nagrađena je nagradama Stanislav Vinaver i Branko Ćopić.

Roman "Mamac" dobio je Ninovu nagradu za najbolji roman u 1996. godini, kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije, Balkaniku i Most-Berlin.

Roman "Pijavice" nagrađen je Nagradom grada Beograda (2006).

Preveo je veliki broj knjiga, priča, pesama i eseja mnogih američkih, britanskih, australijskih i kanadskih pisaca, uključujući Sola Beloua, Vladimira Nabokova, Margaret Etvud, Isaka Baševisa Singera i Tomasa Pinčona. Preveo je i dramske tekstove Sema Šeparda, Keril Čerčil i Džejsona Šermana.

U periodu između 1973. i 1994. godine radio je u redakcijama više beogradskih i novosadskih časopisa i izdavačkih kuća – Vidici, Književna reč, Pismo, Kulture Istoka, Politika, Mezuza, edicija Prva knjiga Matice srpske.

Knjige su mu prevedene na šesnaest jezika.

Godine 1991. postao je predsjednik Federacije jevrejskih zajednica Jugoslavije, a radio je i na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva. Godine 1994. preselio se sa porodicom u Calgary, Kanada, gdje i danas živi. I dalje piše i objavljuje na srpskom jeziku.

Kasnih osamdesetih, Albahari je započeo prvu formalnu peticiju za legalizaciju marihuane u Jugoslaviji.

Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman "Mamac" 1996. godine.


David Albahari o sebi:

Opsednut sam time šta u relaciji između dve osobe proizvodi određeni odnos ili ga ne proizvodi. Zanima me trenutak kada se između njih nešto uspostavlja ili ruši. To je za mene priča. Taj trenutak. Mogu, na primer, da napišem priču u kojoj će se oni pogledati i samo taj trenutak pogleda je to. Mnogi će reći da to nije ništa, oni koji misle da književnost treba da ima drugu vrstu poruke. Za mene je poruka taj jedan trenutak i ništa me van toga ne zanima.

Ako govorimo samo o zanatskom pitanju, odakle mi inspiracija ili zašto koristim određene teme, onda je na meni da pronađem način da na to odgovorim. Nema razloga da na takva pitanja ne odgovorim. Sve što se tiče pisanja jeste područje o kome sam uvek spreman da govorim. Mogao bih da govorim o svojoj inspiraciji ili o tome šta moja žena znači u mojoj prozi i ne vidim da to može da utiče na stvari izvan književnosti. Taj zanatski aspekt je za mene deo postmoderne igre u kojoj učestvujem kao pisac i kao čitalac. S tim što ja, da pojasnim, i kada govorim o tome, dajem prostora da ne govorim istinu. Ne kažem da ću namerno lagati, ali ako je sve to deo "postmoderne igre" onda bi sve moglo da bude interpretacija stvarnosti. Odnosno interpretacija interpretirane stvarnosti u delu. Tako da se pomeramo nekoliko nivoa od onoga što bi stvarnost zaista mogla da bude.

Čitaoci mi se javljaju i tu sam uvek u nekoj čudnoj situaciji. Često govorim da ne pišem za čitaoce i da me oni ne zanimaju, jer je to neka vrsta "postmodernističkog stava". Često govorim da pišem za samog sebe, da pišem o sebi, i dobrim delom o prelamanju svog iskustva kroz tu vrstu proze. Onda vam se dogodi da se pojavi čitalac koji vam se obrati, vidite da je veoma pažljivo pročitao to što ste napisali, kome to nešto znači, koji ima vrlo inteligentna pitanja, komentare, sugestije. Mene u takvim situacijama bude sramota, jer po nekom principu po kome pišem ne bi trebalo ni da pričam sa tom osobom, jer me navodno ne zanima šta ta osoba ima da kaže. U suštini, istina je drugačija. Čitaoci i te kako imaju šta da kažu i nekad, posle književnih večeri, vodim sa njima interesantne razgovore.

Nikada nisam bio siguran šta termin "angažovana književnost" doista označava, a sada je možda kasno da učim. Ako taj termin podrazumeva određeni politički angažman, onda toga nema ni u romanu ni u njegovom tvorcu. Ako podrazumeva bavljenje stvarnošću i aktuelnim problemima, onda toga ima u romanu, ali to za mene ima drugostepenu vrednost. Za mene je u prvom planu ono što sam od postmodernih vrednosti uneo u roman - poigravanje žanrom, neprekidno uključivanje referenci na moje ranije priče i romane, pisanje o pisanju, i napokon činjenica da je to još jedan moj roman koji zapravo ne postoji. Naime, ako je on kraju zakopan, onda čitalac čita nešto drugo, kao što u romanu "Mamac" ne čita priču o majci koju pripovedač želi da napiše. Naravno, postmoderni elementi u mojoj prozi nisu više u prvom planu kao u, recimo, pričama u zbirci "Jednostavnost" ili romanu "Cink", i većina čitalaca ih verovatno neće primetiti tokom čitanja "Pijavica". Tako je, i za njih i za mene, zapravo bolje.

Prevodilaštvo je sasvim druga priča. Uvek sam o sebi govorio kao o prevodiocu. Nikada nisam rekao da sam pisac koji prevodi, nego da sam prevodilac koji piše. Smatram da je prevodilaštvo profesija, a da je pisanje za mene jedan lep hobi. Kao sakupljanje poštanskih maraka. Čovek sakuplja marke i piše priče – to su dva lepa hobija. Dugo sam bio samo član Udruženja prevodilaca, a nisam bio član Udruženja književnika. U tom prevođenju, sebe ubrajam u grupu informativnih prevodilaca. Onih, dakle, prevodilaca koji prevođenje smatraju upravo načinom uvođenja nepoznatih elemenata književnosti u svoju kulturu. Katkad i po cenu kvaliteta prevoda, jer se prevodi sa manje prevodilačke strasti nego što to čine prevodioci tipa Vinavera, Kolje Mićevića, Baneta Živojinovića, prevodioci koje nazivam velikim jer su prevodili klasična dela, održavali jezik, oživljavali ga. Mene je uvek zanimala informacija. Kada sam počeo aktivnije da se bavim prevođenjem, shvatio sam da postoji veliki prazan prostor u oblasti kratke priče.

Zanimljivo je da su prevodi pesničkih knjiga pratili savremene tokove, ali je proza bila u zaostatku i ja sam tu našao svoj prostor koji nekoliko godina niko drugi nije popunjavao. Tako sam se odlučio za autore koji nisu ovde bili prisutni. Reagovao sam kao čitalac i prevodio sam one koji su se meni dopadali, i mislim da nisam uvek pogodio. Bilo je to prevođenje po srodnosti koju sam osećao. Cela generacija američkih postmodernista: Bartelmi, Bart, Kuver. Meni je kao čitaocu i kao piscu amateru njihovo delo bilo nešto u čemu sam uživao, a hteo sam da se vidi da postoji i nešto drugo naspram onoga što se prevodilo i što je tada bilo dominantno u srpskoj prozi. Bilo je to doba u kome je dominirala nekakva "stvarnosna proza". Nemam ništa protiv takve literature, to je prosto jedan istorijski trenutak. Ona nikada nije u potpunosti zatvarala celokupni književni prostor i uvek su postojali pisci drugačijih pripovedačkih orijentacija. Birao sam pisce koji su se, na moju sreću, docnije pokazali kao uspešni autori u svojim književnostima. Bio je to jedan srećan splet okolnosti.

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih otkrio sam postmodernizam koji je otvorio mesto za pozajmicu. Uostalom, cela diskusija koju je Danilo Kiš vodio ticala se statusa pozajmice i plagijata u literarnom tekstu. Kada se pojavila mogućnost pozajmice kao prihvaćenog postupka, to se kasnije nazivalo citat, onda se razbuktala neka moja pripovedačka zainteresovanost. Otvorio mi se prostor da slobodno krenem prema Bartelmiju ili Bartu i Kuveru, da nešto od njihove tehnike ili citat iz priče uzmem i da na tome pravim priču.

Uostalom, postmodernizam je, ili ga ja tako shvatam, reagovanje na svet posredstvom knjige, posredstvom bibilioteke, borhesovske ili neke naše, lične. U tom trenutku sve postaje dopušteno sem literarne krađe, plagijata. Dopušteno je samo ono što je "razigranost" postmodernizma dopuštala. Tu su nastala i ta prelivanja. Kada je reč o ovom specifičnom primeru, priča na koju mislite nije toliko nastala iz čitanja Šermana Aleksija koliko zbog činjenice da je Kalgari okružen indijanskim rezervatima i da u samom gradu živi dosta Indijanaca. Ponekad odlazim u te rezervate, na njihove tradicionalne svečanosti, viđam ih u gradu i otuda su oni ušli u tu priču. Meni je Aleksi zanimljiv kao pisac jer je pronašao posebnost koja ga odvaja od uobičajnog načina na koji se piše o američkim Indijancima. Podseća me, mada su sasvim stilski različiti, na japanskog pisca Murakamija. I on je od svoje japanske tradicije i od onoga što mu nudi "zapadna civilizacija" napravio novi glas, novu formu. Tako da su mi trenutno Murakami i Aleksi dva najzanimljivija imena.

Ja ovo vreme vidim kao vreme bez mitova. Pitanje je kojom brzinom nastaje mit? Čak i da ponudimo neki način za njegovo stvaranje, ne znači da će se taj mit održati, jer mit kao mit možemo da pročitamo tek kao nešto iz budućnosti što nastaje sada. Ja ne pišem tu književnost koja se bavi mitom i kada govorim o mitu, govorim o onome izvan književnosti. Čini mi se da se ono o čemu ja pišem najviše odvija na intimnom planu, na planu malih stvari, a od toga ne možete da napravite mit. Sve što smo pomenuli, ujedinjena Evropa, multikulturalizam, ja ne vidim kao mitove. Iako sumnjam u neke od tih stvari, ja u njih verujem zato što mi se čini da nude načine razrešenja nekih situacija u kojima se svet nalazi. Da li pisci stvaraju taj mit, ja to ne znam. Ono što mogu da uočim u književnosti u Severnoj Americi jeste nekakav mit o zaveri koji mi jedini deluje stvarno. Stalno insistiranje na zaveri, na mitu o zaveri u koju ja, na primer, uopšte ne verujem. I mislim da je to mit koji je prisutan ne samo danas nego poslednjih pedesetak godina.

Ja možda pišem neku tihu priču i nisam sigurno jedini koji to čini. Ne kažem da je to model koji bi svi trebalo da prihvate niti da je to vredan model. Moje najiskrenije mišljenje je da će ono što ja pišem vremenom biti istisnuto iz književnosti. Pričam o nekom budućem vremenu, u kome će to što radim, upravo zbog intimnosti zapisa, polako biti potisnuto negde u književnoj istoriji. Biće potisnuto delima autora koji govore o "bučnijim" temama. Kao što se i ja kao čovek povlačim, izgleda da će se i ta vrsta literature povući pred onom drugom. Ako je neko bude smatrao vrednom, neće joj odreći vrednost nego će jednostavno ona biti pomerena u stranu, jer ovo drugo nudi veću mogućnost tumačenja i značenja. Ne možete da uzmete neku moju zbirku priča i da iz nje čitate bilo šta drugo osim onih intimnih trenutaka. To u istoriji književnosti nikada neće biti dovoljno, ona traži veće zahvate, pisce "širokog pogleda i dugačkog daha", ne samo po obimu romana nego i po sposobnosti da sintetišu istoriju. Mislim na Andrića, Kiša, Mešu Selimovića u nekim delima. To će uvek biti ispred ovog intimnog. Mene ne zanima pisanje "debelih knjiga".

Najveći uzor mi je Tomas Bernhard koji piše u jednom pasusu, ali imate preteče kao što su Kafka i Beket sa "gustim" tekstom. Ima još pisaca kojima je to pošlo za rukom. Tekst je potrebno brusiti do kraja. Tu nema neke precizne mere. Svesno pišem sa tom idejom. I kada je gotova "prva verzija", bez obzira na broj strana, ja to onda čitam do besvesti. Čitam nekada i naglas dok ne osetim da je ritam svuda onakav kakav sam želeo da bude, što ne znači da sam uvek pogodio. Čitam to onoliko puta dok ne osetim da tekst krene, a on ide nekom svojom idealnom logikom koju želim da dosegnem. Možda je pravi uzor bio Fokner sa mamutskim rečenicama, ili Keruak sa svojim dugačkim pasusima. To je tekst koji teče. Mene, zapravo, zanima tekst u koji čitalac kada jednom uđe ne može da izađe. On ne sme da ima pukotinu kroz koju bi se ovaj izvukao, nego kada se jednom uvuče, mora da ide do kraja.

Petar Matic
23-09-11, 04:28
JOSIP PUPAČIĆ (1928 – 1971)

http://www.almissa.com/Josip_Pupacic.jpg

Josip Pupačić je rođen 19. rujna 1928. u Slimenu pokraj Omiša. Nakon klasične gimnazije u Splitu odlazi na studij književnosti u Zagreb. Od 1959. asistent je pri Katedri za stariju hrvatsku književnost Filozofskog fakulteta, a u Lyonu i Londonu je lektor i profesor hrvatskog jezika. Pupačić je zajedno sa svojim naraštajem oko časopisa Krugovi tražio dublji, istinitiji životni realitet. Odmjerenom strukturom svojih refleksivnih metaforičkih pjesama očituje iskonsku vezanost uz podrijetlo i zavičaj.

Ne privlači ga pritom toliko egzotika mediteranskog krajolika koliko svijest o pripadnosti neprekinutom lancu što ga tvore preci i potomci, te svijest o ljudskom bivanju u jedinstvu sa zemljom kojoj pripadaju. U tu se bliskost uklapa i Pupačićeva vezanost uz more i njegovo vječno beskrajno bivstvo. Najbolji je lirski izraz te tematike antologijska pjesma More. Pesimističan osjećaj života prouzročen tragičnim događajima u obiteljskom i osobnom životu, primjerice u pjesmi Tri moja brata o smrti trojice braće, uzdiže Pupačićevo lirsko obzorje do svemirskih razmjera, do smisla vlastita i općeg opstanka.

Između prve Pupačićeve zbirke Cvijet izvan sebe 1958. i zadnje Moj križ svejedno gori 1971. stanovita kriza u pjesnikovu stvaralaštvu poklapa se s njegovim sukobima s nekim pojavama u društvu. No izvore produbljenosti svojega lirskoga izričaja Pupačić je uvijek, pa tako i u zadnjoj zbirci, iznova nalazio u čudesnoj zavičajnoj utemeljenosti, sjećanju na djetinjstvo i lirskom oblikovanju i očitovanju proživljenog, što njegovu poeziju uzdiže u same vrhove novije hrvatske književnosti.

Dana 23. juna 1971. godine sa suprugom Benkom i kćeri Rašeljkom, poginuo je u avionu koji se zapalio nakon slijetanja na aerodrome na ostrvu Krku.


Josip Pupacic o sebi:

Ja sam zapravo gotovo u djetinstvu pokušavao i uspjevao progovoriti kroz poeziju iz sebe, iz svog mraka, iz svoje svjetlosti, iz svog artističkog iskustva. Kulture se mjere po poletu stiha, po snazi poetskog znaka i meni se činilo da je taj izazov umjetnički, koji mi poezija postavlja, izuzetno podsticajan i ja govorim pjesnike i književnike koji definiraju geografiju moje duše iz kojeg mogu govoriti iz sebe, iz svog mraka, iz svoje svjetlosti, iz svog vlastotog iskustva.

Ja nemam neki uhodani proces, pokušavam u svaki nastup uključiti nešto što mi nudi taj trenutak. Znači, ni jedan nastup nije unaprjed do kraja organiziran. Svaki nastup je i u dodiru sa publikom jer je ona moje idealno ogledalo i sugovornik. Ja volim da su situacije izvanredne jer one u meni stvaraju podsticaj da progovorim drugačije nego što sam govorio, nego što sam planirao govoriti. Dobro je kada ljudi slušaju taj govor, da im se čini kao da ga slušaju prvi put i čuju ga prvi put, druga intonacija, drugi je otisak glasa, drugi je položaj tjela i zapravo, svaki je nastup drugačiji jer imam drugu publiku, drugo ogledalo.

Poezija je apsolutno elitna umjetnost. Poezija je sažimanje, poezija je sintetiziranje slogova na način dramaturške organizacije i čovjek treba imati refleks da poetski govori i djeluje. Ona nam nudi uvijek izazove jer, što je ta magija govora Tina Ujevića! Ja govorim Tina već 35 godina, 1400 predstava, garantirano ni jedna nije bila preslikana. Šta je u tom recimo Ujevićevom govoru? To je dovršenost i nedovršenost i teme koje on dotiče. On govori o sebi neprekidno ali po temama i motivima on stvara nešto što je govor prošlosti , sadašnjosti i govor bodućnosti

Podrška države prema sadašnjim okolnostima i prioritetima.Međutim, već je taj program tako snažno zaživio, svi resurci Vrgorca su mi na raspolaganju. Mi nikome ne podilazimo, radimo ono što hoćemo. Sada sam ostvario četiri velika projekta, četiri velike predstave o pjevačima hrvatske književnosti: Arsenu Dediću koji je bio problem svim režimima, Radovan Ivčić , Vesna Parun i Tin Ujević, kojeg su također svi protjerivali i svi pjesnici koje predstavljamo, bili su golemi problem državi. Arsenu Dedić je velikan u našoj književnosti i našoj glazbi. On je zapravo, kada se javio kao pjesnički glas, doprinio afirmaciji poezije , on je oslobodio riječi ropstva, knjige su bile zatvorene u knjige. Zahvaljujući njemu, njegovom pjevu , poezija je iskoračila iz kjnjiga i on je pokrenuo pravu revoluciju.

beskraj
24-09-11, 11:15
Ljiljana Habjanovic

TO SAM JA

Rodila sam se 6. septembra 1953. godine u Kruševcu. Potekla sam iz
porodice u kojoj su se izmešale srpska, hrvatska i crnogorska krv,
susrele različite vere. Živela sam i u Srbiji, i u Hrvatskoj. Još u
detinjstvu uvidela sam zlo nacionalne i verske mržnje. Istovremeno,
shvatila sam relativnost svih nacionalnih mitova, ali i njihov značaj za
opstanak nacionalne svesti i samoodržanje jednog naroda. Imala sam
nepunih osam godina kada je moj otac odlučio da započne novi život.
Majku i mene odbacio je kao nepotreban teret. Majka je umrla pet godina
kasnije. Siromašna, usamljena i nesrećna. Ta smrt me i danas boli, i sve
moje knjige o ženskom jadu ustvari su omaž mojoj majci.
Ostala
sam s bakom, štićena toplinom i mekotom njene ljubavi. Rasla sam uz
priče o njenim pretkinjama. Tim pričama baka me je vaspitavala. I da su
one bile drugačije, verovatno bih i ja bila drugačija.
Sa
četrnaest godina počela sam da vodim dnevnik. Na prvoj strani zapisala
sam misao Romana Rolana: Boriti se, tražiti; ne naći i ne klonuti!
Dakle, opredelila sam se za borbu kao način života, za hrabrost kao
životni stil, mada u tom trenutku nisam bila baš sasvim svesna šta sam
ustvari odabrala. Možda mi se zato u jednom periodu života činilo da je
moj simbol paunovo pero. Paun peva kada je nebo tamno i preteće. Paun
igra kada je najteže. Danas znam da čovek nikad nije sam. I da mi stoga
borba i traženje nisu uzaludni.
Od svoje sedme godine želela sam
da budem pisac. Bila sam veoma usamljena. Moje drugarice i drugovi su
izlazili i zabavljali se, a ja sam čitala, pisala i maštala. A onda je
došao dan kada sam morala da se suočim sa poraznom stvarnošću. Ja nisam
imala roditelje, nisam imala materijalnu sigurnost, i morala sam da se
opredelim za neko zanimanje u kojem je lako dobiti posao. Tako sam se
našla na Ekonomskom fakultetu. Pokradenih snova. I bez nade.
Kao
diplomirani ekonomista radila sam u banci, a zatim u turističkoj
agenciji. Tih godina napisala sam i objavila dva romana: Javna ptica i
Ana Marija me nije volela.
Krajem 1991. godine uspela sam da
promenim posao – postala sam novinar u "Dugi", u to vreme najboljem
jugoslovenskom magazinu. Posle dve godine postala sam urednik i član
uređivačkog kolegijuma. Pisala sam o kriminalu, zloupotrebama,
korupciji, koji su vidno obeleželili privredni i društveni život u
Srbiji izolovanoj sankcijama Ujedinjenih nacija. Otkrila sam finansijski
skandal decenije u kome se na jednoj strani našao politički i ekonomski
establišment, a na drugoj opljačkani narod. Zbog tih tekstova tužili su
me funkcioneri iz tri najmoćnije političke partije toga vremena –
Miloševićeve, Šešeljeve i Draškovićeve. Na sudu sam dokazala da sam
pisala istinu. Ipak, osuđena sam i od odlaska u zatvor spasla me je samo
činjenica da sam majka maloletnog deteta.
Budući da sam još iz
najranijeg detinjstva ponela otpor prema podelama ljudi po veri i
naciji, prema zlu verske i nacionalne mržnje, od početka sukoba u
nekadašnjoj Jugoslaviji pisala sam protiv rata i nasilja. Protiv onih
koji su žrtvovali tuđe živote za ostvarenje svojih ciljeva. Na isti
način govorim i u svojim romanima, i publici na književnim skupovima.
Zalažem se za mir i toleranciju. I priznajem da sanjam otvoren,
multikulturalan svet, u kome će sve različitosti biti slivene u sklad
kao boje paunovog pera.
Novinarstvo sam napustila krajem 1995.
godine i od tada sam se potpuno posvetila književnom radu. Na ovako
ozbiljan i pomalo rizičan korak nikako ne bih smela da se odlučim da
nisam imala podršku svoga muža. Od samog početka našeg braka, pa i naše
veze uopšte, on je znao da ja nikada neću biti srećna ako ne budem
pisac. I da ću biti nezadovoljna i gorka. Da mi ništa neće valjati, da
mi ničega neće biti dosta. Da samo pisanje može da ispuni ponor koji
zjapi u meni, i u koji bi se sigurno survalo i naše zajedništvo, i sav
moj život. Znao je to, a nije me napustio, i to njegovo ostajanje uz
mene bila mi je, zapravo, najvažnija podrška. Osim toga, prihvatio je i
moguću muku mog neuspeha, kao što danas srećan prihvata teret mog
deljenja izmedu porodice i rada. Važno mu je sve što je vezano za moje
stvaranje. I ponekad me brani od mene same. Zato što me razume. A ja
razumevanje smatram najvišim stepenom ljubavi.
"Oni me vole
onako kako meni treba!", kažem kada me pitaju o mome mužu i sinu. Moj
sin Aleksandar je roden 1988. godine, i od najranijeg detinjstva je
naučio da moju pažnju i vreme deli sa junacima mojih romana. Znam da mu
nije lako, i često se osećam krivom pred njim. Ali i pred sobom. Znam da
moj sin raste. Da svako doba nosi svoje radosti, a da su meni neke
njegove promakle. Da iz dana u dan otimam i sebi i njemu nešto važno i
dragoceno, što nikada neću moći da nadoknadim. I slaba mi je uteha što
znam da, bez obzira kojim se poslom bavi, nijedna majka nije kraj svoga
deteta uvek kada to treba i njoj i njemu.
Ipak, moj sin i ja
nekako uspevamo da ostanemo veoma bliski. Svakodnevno ukrademo neki samo
naš sat za razgovor. Najčešće je to uveče, kada on već legne. Ja sedim
pored njega na krevetu, a on mi priča o svemu važnom što mu se desilo
toga dana, ili mi poverava svoje tajne i snove.
Juna 2003.
godine ponovo, uz podršku i pomoć svoga muža i sina, odlučila sam se za
novu promenu: napustila sam dotadašnjeg izdavača i otvorila svoju
izdavačku kuću "Globosino ALEKSANDRIJA". U njoj sam, kao prvi naslov,
objavila svoj novi roman IGRA ANĐELA, a zatim ponovljena izdanja ostalih
svojih romana. Želja mi je da pored svih svojih knjiga objavljujem i
strane bestselere, ali i dela u kojima se čuva hrišđanska kulturna i
duhovna baština.
U svom književnom radu osećam podršku svojih
anđela čuvara i svetitelja. Kao devojčica bila sam uvereni ateista. I
dugo je vremena prošlo dok nisam postala sigurna i mirna vernica. Odavno
već živim s osećanjem da ono što je neuobičajeno nije i nemoguće.
Duboko verujem da mi, ljudska bića, nismo sami na svetu. Ponekad osećam
živo prisustvo onih koji mole Boga za nas, i živo prisustvo Boga samog.
Na promocijama svojih knjiga često kažem i ovo: "Sve velike ideje koje
su tokom istorije ljudska srca grejale nadom pokazale su se kao iluzija.
Bog nas jedini nije izneverio. Tu je. I čeka da mu se vratimo." Ja
verujem u Boga. Verujem u pravednost Božju, u smisao i smislenost
čovekovog postojanja. I nastojim da u svakom trenutku svoga života živim
poštujući deset Božjih zapovesti.
Ne znam da li je to dovoljno
kako bih opravdala milost koju sam zadobila kada mi je dato da napišem
roman PETKANA. Da pod svojim imenom objavim knjigu o najvoljenijoj
Svetiteljki pravoslavlja, Prepodobnoj Majci Paraskevi. Ta knjiga uveliko
prevazilazi ne samo moju karijeru, već i sav moj život. dok sam je
pisala dobijala sam odgovore na pitanja koja sam godinama postavljala
sebi. I na ona koja su se otvarala sa svakim novim odgovorom. Menjala
sam se. I mislim da sam postala bolja. I bliža Gospodu. A to i jeste
svrha ljudskog života.

intervju : LJiljana Habjanović - Đurović - književnik
Pisanje kao molitva
Pisac
sve crpi iz sebe, iz svog misaonog i emotivnog sveta. Pisanje je moje
moranje. Uslov postojanja. Ispunjava na najdublji i najpotpuniji način.
Ali, ne može se pisati svakoga dana po čitav dan. Usuđujem se da kažem
da je hrišćanstvo postojalo u mojim knjigama i dok toga nisam bila
svesna

LJiljana Habjanović-Đurović jedan je od malobrojnih
srpskih književnika koji zaslužno mogu poneti epitet -bestseler pisca.
To potvrđuju uspesi prethodnih romana, "Ženski rodoslov","Petkana","Igra
anđela". I najnoviji roman ove spisateljice o Presvetoj Bogorodici
"Svih žalosnih radost" sudeći po broju ponovljenih tiraža naišao je na
veliko zanimanje čitalačke publike, a za ovu knjigu LJiljana
Habjanović-Đurović dobila je više književnih nagrada i priznanja na
listi kojih je od juče još jedan orden Svetog Save. Poslednjih godinu
dana dela naše popularne književnice prevode se u Rusiji, Ukrajini,
Češkoj, Bugarskoj i Grčkoj...

Činjenica je da ste najčitaniji pisac na ovim prostorima. Šta za jednog srpskog pisca predstavlja taj beleg?

-
Saznanje da sam već godinama najčitaniji pisac u Srbiji, Crnoj Gori,
Republici Srpskoj i dijaspori, o čemu se uveravam ne samo kroz podatke
biblioteke, knjižara i Internet knjižara, već i kroz pisma koja mi stižu
iz svih krajeva sveta, mene beskrajno raduje I čini me zahvalnom.
Zahvalnom Gospodu Bogu, koji mi je sve dao. Talenat, fizičko i mentalno
zdravlje, koje mi omogućava da podnesem sve napore kako samog književnog
rada, tako i onoga što ga prati, promocija, putovanja. Sina i muža koji
veruju da je ovo što radim važno i stoga su uvek spremni da sve u našem
životu podrede mom pisanju. I čitaoce koji vole moje knjige, a ta mi
ljubav daje pravo da sebe nazivam piscem. Sve drugo, što je uglavnom
plod zavisti, zlobe, vanknjiževnih nedopadanja, ili ličnih interesa
raznih vrsta, malo je i beznačajno prema toj radosti i toj zahvalnosti.

Pravoslavlje
je kao primarna komponenta već od samog početka usađeno u same temelje
vašeg književnog stvaralaštva. Kako biste objasnili ulogu pravoslavlja u
vašoj literaturi?
- Još negde od petnaeste godine počela sam sebi da
postavljam pitanja koja muče sve misleće ljude otkad je sveta i veka:
Ko smo? Odakle smo došli? Kuda idemo? To su pitanja na koja su odgovore
ponudile literatura, filosofija i religija. I ja sam ih tražila tim
redosledom. Našla sam ih u veri. A moja je vera, po porodičnoj
tradiciji, po vaspitanju, po ličnom izboru, pravoslavna. Dok sam pisala
roman "Petkana", sanjala sam Svetiteljku kao mladu devojku, koja se
sprema da krene u Svetu zemlju i koja mi govori: "Ko smo? Deca reči, a
sve su velike istine izrečene običnim rečima dotakle samu suštinu mog
bića. One su srž moga života, a samim tim i mojih knjiga. Jer, pisac sve
crpi iz sebe, iz svog misaonog i emotivnog sveta. Ali, usuđujem se da
kažem da je hrišćanstvo postojalo u mojim knjigama (naravno sa izuzetkom
"Javne ptice") i kada toga nisam bila svesna. Na to mi je prošle godine
na promociji u Novom Kneževcu, ukazao moj tamošnji sveštenik, otac
Branko Popov. Javio se da govori baš na tu temu. A svoje je teze
potkrepio citatima iz mojih knjiga, koje je uredno prepisao i pročitao
nam. Izgleda da sam ja već slutila odgovore i dok mi se činilo da ih
samo tražim.

Vaš roman "Svih žalosnih radost" o Presvetoj
Bogorodici je, sudeći po rasprodatom tiražu, osvojio srca čitalačke
publike. Naišao je, takođe i na pozitivne kritike, ali i podršku i
pozitivnu reakciju sveštenih lica iz SPC...
- Imala sam sreću, i,
svakako, milost Božju, da već na prvom javnom predstavljanju romana
"Svih žalosnih radost" govori doktor bogoslovije i prodekan Bogoslovskog
fakulteta u Beogradu, Dragomir Sando. Citiraću samo deo njegove
nadahnute besede: "Knjiga je prirodni nastavak "Petkane " i "Igre
anđela". Kao što je Jovan preteča utirao put za dolazak Spasitelja, tako
će nova knjiga LJiljane Habjanović-Đurović stilom, mudrošću i
izvanrednim poznavanjem prilika u vreme zemaljskog života Bogorodice,
biti nastavak tako čitanih prethodnih romana. Kako mnoge pojedinosti
nisu zabeležene, a prepoznatljive su između stihova Novog zaveta, to
lucidno prepoznaje autorka i iznosi nam na videlo. Ona kao da se
saživela sa klimom, topografijom, načinom života i običajima, porodičnom
atmosferom novog Izrailja, poput apostola Mateja, pripoveda nam tako
snažno i nedvosmisleno...Spisateljka je potpuno doživela događaje iz
života Bogorodice... Autor ove knjige je izuzetno hrabra žena. O
Bogorodici, kakvim je načinom i pristupom pošla gospođa LJiljana, retko
da bi se osmelio da piše i najhrabriji teolog. Ovo je prepevano
Jevanđelje." Na Krstovdan, prošle godine, u konaku hrama Rođenja
Presvete Bogorodice u Prilipcu primila sam nagradu "Pečat Kneza Lazara",
koju dodeljuju Crkvena opština Prilipac i Likovna kolonija"Prilipac, za
najbolju knjigu objavljenu između dva praznika male Gospojine. U
obrazloženju je rečeno:"Roman "Svih žalosnih radost" je izuzetno delo,
koje svojom veličinom nadrasta i ovo vreme i ovaj prostor".

Koliko
su nagrade važne za jednog našeg pisca, koji živi i stvara u skučenom
jezičkom prostoru? U kojoj meri takva nagrada određuje sudbinu jedne
knjige ?
- Nagrade su važne jer skreću pažnju čitalačke publike na
manje čitane pisce i knjige. Ali važne su i čitanim piscima. Svoje
nagrade doživljavam kao priznanje čitaocima da su bili u pravu što su me
podržavali svih ovih godina. Ako su laureati odabrani slučajno, ili po
vanumetničkim kriterijumima, ako iza nagrađenog ne stoji vredno delo i
stvaralačka biografija dostojna priznanja, onda je nagrada na štetu i
darodavcu i dobitniku.

Kako uspevate da vodite izdavačku kuću "Globosino Aleksandrija" i da se bavite pisanjem?
-
Pisanje je moje unutrašnje moranje. Uslov postojanja. Neraskidivi deo
mog bića. Pisanje me ispunjava na najdublji i najpotpuniji način-kao
molitva. Ali, ne može se pisati svakog dana, po čitav dan. Taj preostali
deo vremena ja trošim na svoj paralelni život: posvećena porodici, radu
i svojoj izdavačkoj kući. Bilo mi je teško dok sam pisala knjige i
istovremeno radila kao službenica u banci, turizmu, novinama. Tada sam
bila rastrzana između dva daleka sveta. Kao izdavač, ja ostajem u svetu
književnosti i svetu koji volim. I u kome mi je lepo.

Na čemu trenutno radite i hoće li vaše sledeće delo korespondirati sa vašim prethodnim knjigama?
-
Ne volim da govorim o onome šta planiram, već o onome šta sam uradila.
Reći ću samo da se vraćam rukopisu koji sam započela u proleće
dvehiljadite i radu koji sam prekinula kada je, u toku molitve u crkvi
Svete Petke na Kalemegdanu, do mene doprla misao kao nalog da napišem
roman o najvoljenijoj svetiteljki pravoslavlja. Naravno, tema i ove moje
knjige biće ženska sudbina, a glavne ličnosti-žene. Ali, dok ne završim
ovaj roman, želim da skrenem pažnju čitalaca na knjigu u čijem sam
stvaranju učestvovala i sama. Reč je o knjizi "Teritorija čitanja", iz
ugledne kolekcije"Odgovori", Miloša Jeftića. Gospodin Jeftić me svojim
mudrim, inspirativnim i časnim pitanjima proveo kroz moj život. A zatim
me naveo da promislim o mnogim važnim temama od opšteg značaja. Govorili
smo o jeziku, o umetnosti, o nacionalnom i internacionalnom, o čoveku i
Bogu, o prošlosti i budućnosti. Sve ono što bi moji čitaoci želeli da
me pitaju, umesto njih je učinio Miloš Jeftić. Knjiga je ilustrovana sa
sedamdeset pet ličnih fotografija, koje predstavljaju neku vrstu moje
životne fotomonografije. Dakle, da ponovim još jednom, sve one koji vole
moje knjige čeka "Teritorija čitanja".

Uvek na strani žena

O sasvim običnom životu, o snovima i
božanskim porukama, o knjigama koje su već dugo najčitanije u zemlji
Srbiji i istinskoj veri koja je vodi u svemu što čini

Srele smo
se tog jutra, svega nekoliko sati posle njenog povratka sa koncerta
"Bijelog dugmeta", gde je bila sa mužem Milovanom i sinom Aleksandrom i,
kako kaže, zaista uživala, iako su neke njene omiljene pesme izostale.
Vidan umor odagnala je kao lošu misao i novi dan pun radnih obaveza je
počeo.

Ljiljana Habjanović-Đurović, najčitaniji i najtiražniji
srpski pisac, nedavno je u sopstvenoj izdavačkoj kući "Globosino
Aleksandrija" objavila svoj osmi roman "Svih žalosnih radost", koji
govori o zemaljskom životu presvete Bogorodice. Time je njena odanost
ženskim likovima dosegla svoj zenit.

- Tačno je da su glavne
junakinje mojih romana žene, a glavna tema ženske sudbine, i ja za to
imam nekoliko razloga. Prvo, zato što sam žena, žene su mi bliže i bolje
ih poznajem. S druge strane, moja majka je imala jako nesrećnu sudbinu i
ja sam bila svedok njene nesreće i zbog toga sam uvek na strani žena.
Osećam potrebu da iskažem, s jedne strane, svu veličinu ženske prirode,
a, s druge, svu tragiku njihovih sudbina. Žene su, uostalom, čvršća,
jača i kreativnija polovina čovečanstva i teže im je nego muškarcima (da
zadovolje i svoje ambicije i porodicu), pa su njihovi životi
dramatičniji, uzbudljiviji i bolja podloga za literaturu - kaže
Habjanovićka.

Tako je krenulo od prvog romana "Javna ptica" u
kojem je opisala sudbinu devojke koju je poznavala. Onda je napisala tri
romana svog ispovednog ciklusa "Ana Marija me nije volela", "Iva" i
"Ženski rodoslov" u kojima su glavne junakinje bile žene iz njene
porodice. Roman "Paunovo pero" je prelaz između tog ispovednog i onog
što će doći kasnije i što autorka naziva duhovnim ciklusom. Taj roman je
priča o sedam savremenih žena koje na njihovom putu prati pet mitskih
ženskih likova. Reč je o boginjama različitih naroda i Presvetoj
Bogorodici o kojoj je tada prvi put pisala. Onda je nastao roman
"Petkana", pa "Igra anđela" u kojem kroz sudbinu kneginje Milice
saznajemo "kako anđeli utiču na ljudske živote i mešaju se u našu
svakodnevicu i snove" što je duhovna dimenzija tog romana.

-
Logična stepenica je bila da posle toga dođe priča o Presvetoj
Bogorodici, a već davno sam dala zavet da ću svojim životom i radom
služiti širenju vere i meni je bitno da sile nebeske budu zadovoljne
onim što radim. Svoj život i rad sam posvetila veri.

Znak je stigao

Saznajemo
i da je u jednom trenutku imala dilemu da li je pravi čas da piše tu
zahtevnu knjigu i predano se molila Bogorodici da joj uputi neki znak
spolja. Onda je kroz nekoliko dana, na Veliku Gospojinu, dobila poruku
na mobilnom od jedne čitateljke iz Smederevske Palanke (još je čuva):
"Zašto ne napišete roman o Presvetoj Bogorodici?"

- Tog trenutka sam shvatila da sam dobila odgovor koji sam tražila i da smem da nastavim da pišem - kaže Habjanovićka.

Uostalom,
to je veliki, važan i težak poduhvat. Sam prodekan Bogoslovskog
fakulteta i doktor bogoslovije Dragomir Sando je rekao da bi se na
pisanje romana, kao što je "Svih žalosnih radost", teško odlučili i
učeni bogoslovi i da je autor romana vrlo hrabra žena.

Autorka
kazuje kako je pišući ovi knjigu čitala ''Stari'' i ''Novi zavet'' kao i
svetootačke knjige toliko puta dok nisu postale deo nje do mere da je
mogao da se obavi taj alhemijski proces i iznedri se priča. Inače, ni u
jednom trenutku ne dozvoljava sebi improvizaciju, ma o čemu pisala, jer
je odgovornost pisca pregolema. A kad je reč o najnovijoj knjizi
posebno:

- Mnogi nikad neće pročitati ''Novi zavet'' ali hoće
"Svih žalosnih radost". Osim što sam u toj knjizi govorila o stvaranju
nove vere želela sam da sve te novozavetne likove, čiji su životi i rad u
osnovi naše vere i naše kulture, približim kao ljudska bića. I sam
gospod Isus Hrist je bio čovek podoban ljudima u svemu, osim u grehu. A
tek Presveta Bogorodica, apostoli, žene mironosice, svi su oni bili
ljudska bića.

Kada je u pisanju stigla negde do polovine knjige,
otišla je sa porodicom na put u Svetu zemlju, u organizaciji agencije
Srpske pravoslavne crkve, i to smatra svojim najznačajnijim putovanjem
koje nije bilo turističko već pokloničko:

- Obišli smo celu Svetu
zemlju i sva ona mesta po kojima su se kretali Presveta Bogorodica i
gospod Isus Hrist u toku svog zemaljskog života. Takođe smo bili, vezano
za rad na ovoj knjizi, i u Efesu, u kući ukojoj su živeli presveta
Bogorodica i Jovan Bogoslov u izgnanstvu posle raspeća, a bili smo i u
Rusiji da vidimo i original čudotvorne ikone "Svih žalosnih radost" po
kojoj je knjiga dobila naziv. Što se tiče tog putovanja, u Svetu zemlju
to je potpuno neuporedivo sa bilo čim što sam doživela. Najuzbudljiviji
trenutak za mene bio je na grobu Presvete Bogorodice. Išli smo i
stradalnim putem i sve to me je ispunilo novom snagom i emocijama, a i
fizički sam videla te prostore. Dodirnuo me je duh i dah tih svetih
mesta i tih svetih ljudi.

Snovi i božanske poruke

Na naše
zapažanje da u njenim knjigama san ima značajno mesto kaže da su oni u
osnovi važni jer ih priznaje i crkva, a ljudi ponekad u snovima mogu
dobiti poruku najvišeg nivoa. Naravno, nisu svi podjednako značajni, ali
neke svoje snove se usudila da protumači da dolaze od božanskih sila. U
vreme kad je pisala roman "Petkana", dva puta je sanjala svetiteljku.
Jednom kao devojčicu sa naočarima što joj je dalo i odgovor na pitanje
od čega je bolovala, budući da se zna kako je bila bolešljiva. U spisima
nigde nema podatka kakve je prirode bila njena bolest, ali se zna da je
uticala da se zainteresuje za veru. San je dao odgovor da je to bila
bolest očiju. Kasnije, u literaturi je našla da se na mnogim izvorima
svete Petke leči bolest očiju. Drugi put je sanjala kao mladu devojku
koja odgovara na pitanje koje je oduvek mučilo i književnicu: ko smo,
odakle i kuda idemo?

- Ona je bila tu, čula sam njen glas i ona
mi je odgovorila na ta pitanja. Sanjala sam i situacije koje nemam u
ličnom iskustvu a koje treba da se dese junacima mojih knjiga. Tako sam u
snovima saznavala kakav je to osećaj i šta znači doživeti ovo ili ono i
to mi je pomagalo da pišem. Imala sam i snove u kojima sam prosto
videla budućnost i koji nemaju veze s pisanjem, ali su bili značajni za
moj život kada je trebalo da donesem neke važne odluke. Imala sam tu
sreću da sanjam. Mislim da nam se u stvari na taj način Bog obraća, jer
kad bi nam se svetitelj pojavio u stvarnom životu, na javi, nijedan
čovek, bez obzira što je vernik, ne bi mogao da podnese to sveto
zračenje i prisustvo takvog jednog bića. U snu je to moguće i zato te
božanske poruke dobijamo dok spavamo - kaže Habjanovićka.

Sasvim običan život

Nasuprot
snovima i prebogatom unutrašnjem životu naše najčitanije književnice,
prema njenim rečima, odvija je jedan sasvim običan život kakav vode sve
zaposlene žene. Kad piše, radi po osam do deset sati dnevno. Počinje
ujutru kad muž i sin izađu iz kuće i to traje sve do ručka. Onda popiju
kafu i ona nastavlja s pisanjem do devet ili deset sati uveče, u
zavisnosti gde se završava poglavlje knjige. Ako baš i ne piše popodne,
onda čita literaturu. Subotom i nedeljom kuva i tada se često dešava da
dok se nešto krčka ili peče u rerni sedi za stolom, čita literaturu i
podvlači ono što je značajno.

Ona koja je sa sedam godina
odlučila da piše knjige nikada, pa ni činjenicom da je postala supruga i
majka, nije došla u dilemu da prestane da se bavi pisanjem. Bila je to
stvar samo njene volje i energije i dobro je što su došla vremena kad
žene ne moraju da biraju između porodice i profesije, i to je najvažnija
stvar u životima žena. Inače, Habjanovićka je završila ekonomiju, kao i
njen suprug, i neko vreme je radila u toj profesiji.

- Ja nemam
roditelje, a nema ih ni moj muž Milovan. Dakle, nikakvu pomoć nismo
imali i sami smo čuvali dete. Velika je stvar što je moj muž uvek bio na
mojoj strani, što je recimo, dok sam radila u novinama (bila je novinar
"Duge"), znao da dođe s posla i izvede Aleksandra na tri, četiri sata
iz kuće u park ili da se negde igraju, kako bih ja za to vreme mogla da
pišem. Drugo, uvek sam imala privilegiju da kažem "danas ćemo da ručamo
paštetu jer nemam ništa drugo zato što sam pisala". To je velika
podrška. Upravo kod tih svakodnevnih stvari. Kod nas se u kući ne gleda
šta je čiji posao nego svi rade sve. Moj muž jedino ne kuva i ne pere
sudove, ali sve drugo da. Radi onaj ko u tom trenutku ima vremena.
Inače, nas dvoje smo potpuno delili brigu oko deteta.

Sin
Aleksandar ima sedamnaest godina i njegovim je rođenjem, kaže, postala
osetljivija i manje bezbrižna, a to je ono što se dešava svim majkama. I
danas ne može da zaspi dok se ne uveri da je ugasio svetlo ili je
zaspao pod upaljenom lampom i da li je skinuo slušalice pošto uveče voli
da sluša muziku. Kao i svaka majka brine, želi da ga zaštiti, boluje
ono što i njega boli i raduje se njegovim radostima.

- Rođenje
mog sina me je promenilo u smislu što sam se od sebe same okrenula još
nekome i podelila se još s nekim, ali tim deljenjem se nisam smanjila
nego sam se povećala - kaže razneženo.

- Ponavljam, živim kao sve
zaposlene žene. Ne idem na modne revije ni sve slične gradske
zanimacije i stvarno ne pripadam tom društvu koje se seli sa jednog
mesta u modi na drugo, iz večeri u veče, koje se pojavljuje da bi bilo
slikano. Mi kao porodica volimo da odemo u pozorište, na neki koncert
ili izložbu, i to radimo iz uživanja. Idemo kad ugrabimo vreme i osetimo
potrebu za tim. Ne idemo na premijere i na otvaranja da bismo bili
slikani i viđeni.

Srećna je što su žene izborile ravnopravnost na
svim poljima u odnosu na svoje pretkinje. Danas dominiraju u
književnosti i kod nas i u svetu, dakle osvojile su i to najelitnije
zanimanje, a samo pre dva veka nisu smele ni da potpišu knjige svojim
imenom. Ipak, mesto gde se još nisu izborile za stvarnu ravnopravnost je
porodica.

- Tu još nosimo prtljage svojih baba zbog toga što je

našim
muškarcima zgodno da tako bude. Neke statistike pokazuju da u toku dana
prosečna žena provede četiri i po sata u kućnim poslovima, odnosno u
poslovima za porodicu, a prosečan muškarac samo petnaest minuta. Dok se
tih pet sati ne podeli na dva i po nema ravnopravnosti. Ženama je
potrebno da ih oni sa kojima žive (muževi, deca ili roditelji), vole ne
onako kako je to njima zgodno jer je takva ljubav sebična, nego onako
kako je to svakoj ženi potrebno - kaže Ljiljana Habjanović.

Nakaradna podela

Hrabro
se upustila u književnu konkurenciju i svakako da je nervira podela na
muško i žensko pismo, a tu veliku "podmetačinu" ženama nametnuo je u
teoriji još Rolan Bart, čime se ono što pišu žene smestilo u nekakvu
podvrstu. Uostalom, odrednica muško pismo ne može se naći nigde i
nikada. Primajući nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju
knjigu (jedina ih je dobila četiri), rekla je da u ovoj zemlji za to ne
postoji ni reč u srpskom jeziku. Dakle, žena - pisac bestselera. Onda je
njen tada jedanaestogodišnji sin Aleksandar predložio: "Ako su oni
pisci, ti si piskinja".

Osim one četvorostruke za najčitanije
knjige tri puta je imala po dve knjige među deset najčitanijih u
bibliotekama Srbije, a knjige su joj prevedene i objavljene i u Češkoj,
Italiji, Grčkoj, Francuskoj, Makedoniji, Hrvatskoj. U svojoj izdavačkoj
kući od 2003, kada ju je osnovala, objavila je najpre "Igru anđela", ali
i ponovila izdanja ostalih romana.


DELA LJILJANE HABJANOVIĆ ĐUROVIĆ


*JAVNA PTICA*

JAVNA PTICA je prvi verodostojni erotski roman ispisan ženskom rukom u istoriji naše književnosti.
Istovremeno
to je priča o usamljenosti mlade devojke, o njenoj neprestanoj i nikada
dostignutoj žudnji za pravom bliskošću i saglasjem duša. To je vapaj za
istinskom komunikacijom. Za razmenom misli i osećanja, a ne samo pukih
reči. Za slobodom umesto pokoravanja. Za višim smislom života u svetu
besmislenih i nametnutih klišea i praznine.
To je knjiga o odnosu
dece i roditelja. O istinama koje ljudi shvate dok su deca, a zaborave
kada postanu roditelji. A baš tada su im najpotrebnije.
JAVNA PTICA je i glas ženske pobune. Zahtev za pravednijim vrednovanjem polova i poštenijim odnosom među njima.
Erotske
scene u ovoj uzbudljivoj sagi o odrastanju, zrenju i gubljenju iluzija,
samo su mera dubine ponora strašne usamljenosti glavne junakinje. Jer
usamljenost onih koji fizički nisu sami najgorča je, najteža i
najporaznija.
JAVNA PTICA je roman koji mora da pročita svaka devojka
kada stupi na prvu veliku životnu raskrsnicu. To je knjiga iz koje se
uči zašto je jedini pravi let - let sopstvenim krilima.


*ANA MARIJA ME NIJE VOLELA*

"Ana
Marija me nije volela" je iskrena, potresna i istinita priča devojčice
Ive koja raste rastrzana između dve porodice - očeve i majčine. Između
dva grada - Zagreba i Kruševca. Između dva sveta - hrvatskog i srpskog.
Između dve vere - katoličke i pravoslavne.
Iva se odlučila na ovu
gorku samoispovest da izbaci otrov iz sebe, kako bi mogla da preživi.
Mora joj se verovati, čak i kada govori o najstrašnijem i neverovatnom.
Jer deca pamte istinito. Deca najbolje osećaju nepravdu.
"Ana Marija
me nije volela" je priča o (ne) ljubavi bratstva i jedinstva. O strahu i
nadi jugoslovenstva. O ponorima neljudskosti i nerazuma u koje čoveka
baca mržnja prema onima koji su drugačiji. O zloupotrebi Boga i čovekove
potrebe da veruje, za činjenje svega što je u suprotnosti sa svakom od
deset Božijih zapovesti.
To je i roman i opomena. Istovremeno knjiga dokaza da nas samo ljubav može spasiti.


*IVA*

IVA
je ljubavni i ezoterijski roman, ali i pokušaj traganja za suštinom
ljudskog bića i postojanja. Priča složena iz dva nivoa i ispričana kroz
dva života.
Iva je dubrovačka plemkinja, a Bogdan vitez na dvoru
kneza Lazara. Sreli su se i zavoleli najpre u snovima, pa u stvarnosti
srednjevekovnog Dubrovnika. Rastali su se kada je Bogdan odlučio da izda
voljenu devojku da ne bi izdao veru i otadžbinu.
Njihove ranjene
duše tražile su se kroz šest vekova. Našli su se ponovo kao Iva i Dane.
Opet u Dubrovniku i u Kruševcu. Ali u tom času oboje već zapleteni u
neke druge i drugačije ljubavi. Ipak, prepoznali su se i okončali svoju
priču. Vratili sve dugove sebi i drugima.
Šta je ljubav? Okrutno nadmetanje? Strast i strah pred porazom? Nežnost? Ili potpuno razumevanje?
Da
li otkrivanje segmenata naših prošlih života nudi odgovor na pitanje ko
smo i šta tražimo na zemlji? Da li može objasniti suštinu postojanja
svakog od nas?
Da li se duše sele iz tela u telo? Da li je grob, kako je govorio veliki Viktor Igo, samo nebeski garderober?
Odgovore na ova pitanja traže junaci romana IVA.
I ne samo oni.


*ŽENSKI RODOSLOV*

ŽENSKI
RODOSLOV je uzbudljiva porodična saga, krvava antologija ženskih
bolova, rečnik večite ženske sudbine. Neverovatne sudbine glavnih
junakinja liče na bajku: kroz dvesta godina samoće rađale su kao zečice i
živele kao vučice.
Tražile su i nalazile, volele i gubile. Bile su
sirotice i gazdarice, sluškinje i dame, skojevke i čeda samoupravnog
socijalizma u kostimima hipi devojčica. Moćne i nemoćne, odane i
lazljivice, kupale su se u šampanjcu i kuvale čorbu od suza.
ŽENSKI
RODOSLOV je sočna i žestoka proza nad kojom ćete se zamisliti, koja će
dotaći skrivene ćoškove vaše duše; proza u kojoj će svaki muškarac
pronaći ženu o kojoj sanja i svaka žena bar deo sebe.


*PAUNOVO PERO*

PAUNOVO PERO je uzbudljiva saga o generaciji koja je pevala "Daj nam sunca!" i verovala da je realno zahtevati nemoguće.
Želele
su da svoj život uzmu u svoje ruke i da postanu gospodarice sopstvenih
života i vlasnice sopstvenih duša, ma šta to značilo. I nikako nisu
pristajale da ponove sudbinu svojih majki.
Sedamdesetih su rekle
"Sloboda!". Osamdesetih su naporno radile da bi dokazale da mogu sve.
Primile su dvostruki teret dvostrukih života, kako bi zadržale dom, a
osvojile svet. Devedesetih su se suočile sa svojim izborima, ali i sa
svojim kćerima i, poražene saznanjem da je još jedna generacija
izneverila svoju mladost, pokušale da se sete kakve su nekada bile.
PAUNOVO
PERO je potresna knjiga o svim ženskim traženjima, od prve Adamove žene
Lilit, koja se pobunila protiv muške tiranije u Rajskoj bašti, do Ive,
koja na ulasku u XXI vek shvata da nas samo ljubav može spasiti.
PAUNOVO
PERO je knjiga dokaza da je ženska čežnja nepromenljiva. Da je ženska
muka uvek ista. Da od postanka sveta i boginje i smrtnice žive istu,
žensku sudbinu.


*PETKANA*

PETKANA je roman o
najpoštovanijoj i najdražoj Svetiteljki pravoslavlja, Prepodobnoj Majci
Paraskevi. O Njenoj ljubavi prema Gospodu i putu do Njega.
O svim
mukama Njenih traganja. O borbama koje je vodila sa Gospodarem ljudskih
slabosti. I sa sobom samom. U raskošnom svetu srednjovekovnog Carigrada,
i u pustinji s one strane Jordana.
PETKANA je roman o veri. O
traganjima za Bogom, od kada je u zemlju judejsku stigao Onaj koji je
došao da nas nauči ljubavi i praštanju, pa do današnjih dana.
PETKANA
je, istovremeno, i uzbudljiva i potresna priča o savremenoj ženi,
rođenoj u drugoj polovini dvadesetog veka, koju su učili da je priča o
Bogu laž, ali koja je osećala drugačije. Svetiteljka joj se javila u
snu, i ona je spoznala i zavolela taman na vreme da uz Njenu pomoć
razume i preživi svoju najveću nesreću.


*IGRA ANĐELA*

IGRA ANĐELA JE ROMAN KAKAV DO SADA NIJE NAPISAN!
IGRA ANĐELA je priča o kneginji Milici. Jedinoj ženi koja je vladala Srbijom u deset vekova njene istorije.
IGRA
ANĐELA je svedočanstvo o borbi žene da opstane uprkos svemu. Da sačuva
svojoj deci očevinu. I njih same. Da veliki poraz pretvori u pobedu.
IGRA ANĐELA je knjiga dokaza o trijumfu života nad smrću. Opstajanja nad
propadanjem. O mudrosti i snazi u vreme slabosti i sunovrata.
A nad
Milicom je, kao i nad svakim čovekom, bdeo njen Anđeo Čuvar. I Serafimi:
Mihailo. Gavrilo. Rafailo. Salatilo. Egudilo. Urilo. Varahilo. Sada nam
otkrivaju uzbudljivu i potresnu sagu njenog života. Istinu, a nalik na
bajku.
Kako anđeli, kao Božiji poslušnici, utiču na naše živote? Kako
nam se javljaju u svakodnevici i snovima? Šta je slobodna volja? Da li
je uopšte ima? Šta nam je u životu dato unapred, šta određeno? Šta, kada
i kako možemo da biramo? I gde su granice naših izbora?
Da li čovek bira? Ili se pokorava? Da li je ono što mu na izbor liči u stvari samo IGRA ANĐELA?


*SVIH ŽALOSNIH RADOST*

Prvi
put posle dve hiljade godina! Roman o zemaljskom životu Presvete
Bogorodice. Ovu potresnu i uzbudljivu povest o najvažnijem događaju od
postanka sveta pričaju nam dvoje Isusu najbližih. Sama Presveta
Bogorodica. I Jovan Bogoslov i jevanđelista.
Onaj ljubljeni učenik
Hristov kome i Gospod sa krsta poverio najmilije što ostavlja na zemlji -
Svoju Majku. Kako je izgledala njena svakodnevica? Čemu se radovala i
šta je bolelo? Čemu se nadala i šta je plašilo? Kako je živela sa
znanjem da je njeno dete Sin Božji, obećan ljudima pre svih vekova? Kako
je opstajala svesna da će njeno dete jednoga dana postradati? Da će
biti žrtvovano za spas ljudi? Kakvi su bili apostoli, a kakve žene
mironosice? Kako se rađala nova vera? Kako se menjala slika Starog
sveta? Kako je Reč Sina Božjeg i Sina Marijipog pala na duše ljudi kao
kiša na žednu zemlju?
Odgovore na ova pitanja nudi roman SVIH
ŽALOSNIH RADOST. O Mariji, kćeri Aninoj i Joakimovoj. O Mariji, Materi
Isusovoj. O Mariji, sluškinji Gospodnjoj. O Onoj čija je utroba bila
obitavalište, a naručje presto Boga živoga. O Onoj čije ime znači
Velika, Uzvišena, i koja je Svojim životom nadvisila nalog Svoga imena. O
Majci sviju nas.


*ZAPIS DUŠE*

Roman o poslednjoj
srpskoj despotici i svetiteljki. O vlastelinki koju je narod nazvao
majkom. Roman o putu duše po ishodu iz tela. O životu posle smrti.
"Zapis
duše" je dramatična ispovest jedne izuzetne žene. Časne i mudre. Živela
je u drugoj polovini petnaestog veka. U pet evropskih država u osam
gradova. Živela je u tuđoj milosti, ali u duhovnom gospodstvu. Znala je
da nije važan teret, već snaga onoga ko teret nosi. A njena snaga
poticala je iz ljubavi i vere. Iz dobrote. Bila je žena i majka srpskih
despota i svetitelja. U pesmi i srcu naroda ostala je zapamćena kao Mati
Angelina.
"Zapis duše" je priča o njemon zemaljskom životu. O grehu i
pokajanju. O borbi protiv kneza ovog sveta i njegovih slugu, koja se
nastavlja posle smrti.
Ali, "Zapis duše" je i svedočenje o putovanju
koje neizbežno predstoji svakome od nas. O iskušenjima duše u prvih
četrdeset dana pošto se preseli iz čulnog i telesnog sveta u duhovni.


Ljiljana
Habjanovic Djurovic je zavrsila pisanje svog novog romana, u toku je
dizajn korica i priprema za stampu. Roman ce kao sto je i planirano
izaci za oktobarski sajam knjiga u Beogradu 2009. godine. Ime romana je
"Voda Iz Kamena".

14.09.2009

Petar Matic
25-09-11, 03:38
IRENA VRKLJAN (1930 - )

http://photo.goodreads.com/authors/1255587771p5/522359.jpg

Irena Vrkljan pjesnikinja, prozaistica, radiodramatičarka, esejistica, prevoditeljica , djeluje na hrvatskoj književnoj sceni već više od pedeset godina. Rodjena 1930. godine u Beogradu, Irena Vrkljan seli sa roditeljima 40-tih godina proteklog stoljeća u Zagreb, gdje završava gimnaziju i diplomira na Filozofskom fakultetu. Željela je studirati slikarstvo, no diplomirala je arheologiju, jer se u to vrijeme umjetnost nije smatrala sigurnim poslom. Irena VrkljanPoznata i kao “hrvatska Virginia Wolf”, Irena Vrkljan je odrasla okružena umjetnošću, jer joj je otac bio strastveni kolekcionar. Čuvena hrvatska pjesnikinja, prevoditeljica i spisateljica, Irena Vrkljan najpoznatija je po inauguriranju ispovjedne ženske proze, izuzetno ime hrvatske knjizevnosti. Svoj uspješan književni i umjetnički put započela je poezijom, zbirke “Krik je samo tišina” (1954.) prva od desetak zbirki poezije; (sa Zvonimirom Golobom prevela 30 romana s njemačkog jezika,) potom “Doba prijateljstva” (1963.), te “Soba, taj strašni vrt” (1966.). Godine 1966. odlazi u Berlin te upisuje Odsjek režije na berlinskoj Akademiji za film i televiziju na kojoj diplomira 1970. godine. Osim poezije i proze napisala je mnoštvo radijskih drama i scenarija za dokumentarne filmove, drame, a prevodila je s njemačkoga. Do 1984. godine objavila je desetak zbirki poezije, no tek je s ispovjednom prozom “Svila, škare”, koja je proglašena jednom od najvećih inovacija u hrvatskoj književnosti, postala poznata široj javnosti. Uz prozu, sa suprugom Bennom Meyerom-Wehleckom, poznatim njemačkim piscem, autorom “Zagrebačkih bilježnica”, piše scenarije za radijske i televizijske drame. Uz prijevod njezine prve proze “Svila, škare” na engleski jezik i objavljivanje knjige u SAD-u, veže se jedna zanimljiva anegdota: javio se neki oduševljeni čitatelj iz Amerike i rekao joj da je ona najbolja književnica iz istočne Europe i da piše kao anđeo, pišu biografi.


Irena Vrkljan o sebi:

Kod kuće smo imali puno kvalitetnih slika, jer je tata bio strastveni kolekcionar i poznavao je neke austrijske slikare, primjerice, bio je prijatelj sa Sirovyjem. Odrasli smo okruženi umjetninama, a moja sestra kustosica Nada Križić-Vrkljan kasnije je organizirala Sirovyjevu izložbu. A ja sam htjela studirati slikarstvo, koje neizmjerno volim, ali nismo imali dovoljno novca jer mi se u to doba činilo da moram imati atelje, pa kupovati boje i platna što bi poskupjelo troškove studija. Tako sam upisala arheologiju. Sa slikarima sam se oduvijek družila, čak više nego s piscima.

Ne mogu pisati izolirana u zrakopraznom prostoru. Moram znati gdje se nalazi svijet, a gdje se nalazim ja. Zato gledam što se događa oko mene, kako nastaju i nestaju novi globalni trendovi, što uzrokuju društvene promjene, pitam se što me čeka, a što me ne čeka. No, ne zanima me politička nego osjećanje razina svijeta.

Pišući o sudbinama žena u mojim knjigama, nisam bila inspirirana osobnom biografijom. Moje je djetinjstvo bilo sretno, a moj se otac ponašao upravo obrnuto: bio je vrlo angažiran, čitao mi je priče i poeziju i često smo diskutirali o mnogim problemima. Moja je majka bila pomalo depresivna, ali ne kao majke opisane u knjizi tako da nisam opisala vlastiti život nego slučajeve prijatelja i poznanika, koji su mi prepričavali svoje sudbine. Saznala sam da su mnogi od njih imali teške odnose s roditeljima, bez puno emocija i bliskosti, a neki su bili i zlostavljani. Učinilo mi se važnim da se to opiše i objavi. No, ja sam kasnije rekla "doviđenja građanskom načinu životu" što sam i opisala u svojoj prvoj prozi "Svila, škare". Naime, kad je počeo rat i kad su se rodile moje deset godina mlađe sestre blizanke, brak roditelja je zbog cjelokupne situacije došao u krizu i oni više nisu znali ni koju školu pohađam. Preselili su se u Opatiju, a ja sam sa 17 godina ostala sama u Zagrebu. Živjela sam kao podstanarka, a odmah nakon što sam maturirala počela sam raditi. Život se naglo izmijenio, a i moj pogled na njega.

Ja sam se prvo nametnula u Hrvatskoj, a tek poslije je uspjeh uslijedio i na Zapadu. Moja proza "Svila, škare", objavljena 1984., zaintrigirala je i čitateljice i kritičare, a ubrzo je uslijedio trend ženske proze. Moje pisanje se poklopilo s duhom vremena. Danas je situacija drukčija, nitko ne čita više ni klasike ženskog pisma poput Simone de Beauvoir, kao da osviještena, ženska literatura nikad nije ni postojala. Chic lit to ne može zamijeniti. Danas se traže folklor i egzotika. To sam osjetila i na vlastitoj koži još za vrijeme stipendije u SAD-u. Oni su se jako iznenadili kad su vidjeli da se nisam pojavila u opancima!

Kao da je tada njihovo zanimanje za mene malo splasnulo, bez obzira na to što nisu znali gdje su Zagreb i Hrvatska. To sam osjetila i u Njemačkoj, a slična iskustva su imali i mnogi moji znanci, koji su pobjegli iz Čilea pred Pinochetovom diktaturom. Njemačka srednja klasa, djeca liječnika ili pravnika, znači, urbani i obrazovani čitatelji, žele čitati o egzotičnim sudbinama, bez obzira dolazile one iz Hrvatske ili Latinske Amerike. Postoji cijeli kontejner knjiga iz Latinske Amerike, koje se proizvode specijalno za zapadno tržište. Mislim da je s tim trendom povezan i uspjeh filmova Emira Kusturice. Mene to jako živcira, ali pretpostavljam da će i taj trend proći, kao i mnogi do sada.

Žene moje generacije pisale su poeziju, pa tako i ja, a ne prozu, jer im je to bilo bliže i prihvatljivije. Čak je i Vesna Krmpotić prozu počela pisati kasnije. U to doba socijalizma nije bilo ženske ispovjedne proze, čak niti literature koja je opisivala obiteljske probleme, odrastanje i sazrijevanje djevojaka, te njihovo oslobađanje od građanskih okova i normi. Te teme nije bilo u hrvatskoj literaturi. Ja sam tada već godinama živjela u Berlinu i ta mi je prostorna i kulturna distanca omogućila da sebe sagledam iz druge perspektive. Osim toga, tada sam puno čitala radove Virginije Wolf, koju obožavam, a cijela Europa je brujala o feminizmu i o emancipaciji.

No, to me nije toliko zaokupilo. Zanimao me pogled unatrag, evociranje sjećanja i oživljavanje dragih ljudi na papiru. Kad danas razmišljam o svojim proznim počecima, čini mi se da je za moju tematsku orijentaciju bila presudna ta geografska distanca, taj pogled na moju prošlost iz Berlina, grada udaljenog dvije tisuće kilometara od Zagreba. Pitanje je da li bih pisala upravo tim ispovjednim tonom da sam ostala u Zagrebu i živjela okružena prijateljima. Možda mi tada nitko od njih ne bi nedostajao pa ne bi bilo razloga za pripovijesti o mom životu. Iako su tema i ton mog pisanja u to vrijeme mogli biti pomalo rizični, nisam se bojala negativnih reakcija, jer sam o svojoj prošlosti pisala s puno ljubavi o, a ne iz kritičkog rakursa. Knjigu je još u rukopisu pročitao Zvonimir Golob, s kojim sam u tandemu prevela 30 romana s njemačkog jezika, rekavši mi da u njoj nema problematičnih mjesta i da se nitko ne može uvrijediti.

Petar Matic
26-09-11, 05:30
FEDERICO GARCIA LORCA (1898 – 1936)

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/0/0b/Lorca_(1914).jpg/200px-Lorca_(1914).jpg

Rođen u selu Fuente Vakueros kod Granade 5. juna 1898. godine, Lorka studira književnost i prava, a kasnije odlazi u Madrid gde upoznaje mnoge tadašnje španske intelektualce poput umetnika Luisa Bunjuela i Salvadora Dalija, što je imalo veliki uticaj na njega. Od prvog susreta sa Salvadorom Dalíjem 1923. godine, Lorca je bio fasciniran lepotom, ličnošću i talentom ovog osamnaestogodišnjeg mladića. Dalí je bio privučen Lorkinom harizmom i genijem, te su oni razvili jedan vatren, ali kratak odnos. 1925. godine, Lorca je upoznao osamnaestogodišnjeg Emilia Aladréna, vajara koji je obećavao i prema kome prijatelji Lorce nisu gajili simpatije, te su 1927. njih dvojica postala ljubavnici. Te iste godine, Lorca je upoznao dva homoseksualna pesnika, Vicentea Aleíxandrea i Luísa Cernudu, koji su kasnije postali njegovi veliki prijatelji. Lorca se veoma divio Cernudinoj hrabrosti da piše otvoreno o svojoj seksualnosti u reakcionarnoj Španiji. Ubrzo nakon toga, Lorca je pao u duboku depresiju zahvaljujući tome što je Aladrén, njegova velika ljubav, započeo ljubavnu aferu sa jednom ženom, kojom će se kasnije i oženiti.
Obzirom da je pokazivao veliku zainteresovanost za muziku, nju je studirao kod Manuela de Falje, koji mu je usadio ljubav prema narodnoj pesmi i usmerio ga ka skupljanju narodnog blaga. Prvu zbirku pesama ''Utisci i pejzaži'' izdao je 1918. godine. Ova zbirka je napisana tradicionalnim stilom deskriptivnog realizma.

Sledeća njegova zbirka ''Knjiga pesama'', koju je napisao 1921. godine počinje da odražava odlike Lorkine poezije: duboki osećaj za krajolik i rodnu zemlju, senzibilnost, smisao za muziku stiha, slikovitost, inventivnost metafora i smrt kao glavni motiv. Potom, 1927. godine, sledi zbirka ''Pesme'' koja obuhvata sve njegove stihove nastale od 1921. do 1924 godine.

Njegova najpoznatija zbirka ''Ciganski romansero” izlazi 1928., a do 1936. godine izlazi u čak šest izdanja. Ova zbirka sadrži 18 romansi o andaluzijskim Ciganima, o njihovim iskonskim strastima, verovanjima i slepom predavanju sudbini. Ona sjedinjuje lirske, dramske i narodne elemente pesničkog izraza. ''Ciganski romansero'' sadrži njegove najpoznatije pesme, iz kojih se izdvajaju poznati stihovi i lajtmotivi kao što su: ,,Povedoh je do reke misleći da devojka je, al' udata ona beše..„ ili ,,Zeleno, volim te zeleno”.

Krajem 1920-ih postaje veoma depresivan, najviše jer ga okolina i prijatelji nisu prihvatili zbog njegove homoseksualne orijentacije. U to vreme Bunjuel i Dali zajedno rade film ''Andaluzijski pas'', koji je Lorka protumačio kao direktan napad na njega.Od 1929. do 1930. godine boravi u Sjedinjenim Američkim Državama, najviše u Njujorku, a zatim se vraća u novoproglašenu Republiku Španiju.

Njegova naredna zbirka ''Pesnik u Njujorku'', nastaje za vreme njegovog boravka u SAD-u, a objavljena je tek nakon njegove smrti 1940. godine u Meksiku. Lorka u ovoj zbirci oslikava svoj doživljaj Amerike kao haos moderne civilizacije bez imalo čovečnosti u sebi. U ovoj zbirci se nalazi poznata oda pesniku Voltu Vitmanu.

Lorka postaje direktor pozorišne trupe La Baraka 1931. godine, koja obilazi sve španske pokrajine igrajući dela poznatih španskih pisaca, kao što su Lope de Vega, Pedro Kalderon de la Barka i Migel Servantes. U tom periodu posvećuje se pisanju drama u kojima opisuje patnju i ljudske strasti, pre svega žena. Vrhunac njegovog dramskog stvaranja predstavlja trilogija: ''Krvava svadba”, ''Jerma” i ''Dom Bernarde Albe”.

Lorka je pisao i elegije, a najpoznatije su ''Plač za Sančesom Ignasijem Mehijasom” iz 1935. godine, u kojoj je opevao tragičnu smrt svog prijatelja čuvenog toreadora i ''Šest galicijskih pesama” iz iste godine koje su pisane na galicijskom dijalektu.

Federiko Garsija Lorka je u poeziju uneo novi, moderniji izraz i dah istinskog lirizma. On je skladno spojio modernizam sa tradicijom. U vreme izbijanja španskog građanskog rata zatekao se u Viznaru u Granadi. Vojnici Frankove civilne garde 19. avgusta 1936. su ga uhapsili i streljali, a telo su mu bacili u neobeleženi grob. Frankova vlada je pokušala da uništi uspomenu na Lorku, tako što je uništila sva njegova dela, a spominjanje njegovog imena je bilo strogo zabranjeno. Kako je bio među prvim i najslavnijim žrtvama građanskog rata, Lorka je ubrzo postao simbol žrtve političke represije i fašističke tiranije.


F.G. Lorca o sebi:

Ali sta da kazem o poeziji? Tu je: pogledaj. Imam oganj u rukama. Osjecam ga i baratam njime savrseno, ali ne mogu da o njemu govorim a da ne upadnem u literaturu. Razumijem sve poetike; mogao bih o njima govoriti kada ne bih svako pet minuta mijenjao misljenje. Ne znam. Mozda ce mi se jednog dana veoma svidjati rdjava poezija, kao sto mi se danas svidja (kao sto nam se svidja), ludo svidja, rdjava muzika. Zapalio bih Partenon nocu da ga sutradan izjutra pocnem ponovo zidati i da ga nikad ne dozidam.

U svojim sam predavanjima katkada govorio o poeziji, ali jedina stvar o kojoj ne mogu da govorim je moja poezija. Ne zato, sto nisam svjestan onoga sto radim. Naprotiv, ako je istina da sam pjesnik po milosti božijij – ili vrazijoj, istina je i da sam pjesnik zahvaljujući tehnici i naporu, i sto hocu da sasvim spoznam sta je pjesma...

Petar Matic
27-09-11, 05:47
AUGUSTIN – TIN UJEVIC (1891 – 1955)

http://1.bp.blogspot.com/-DT9U2jhERYA/Tc5Na1F81HI/AAAAAAAAAJM/hty_vbJXJzE/s1600/tinujevic2.jpg


Tin Ujević se rodio 1891. u Dizdara kuli u Vrgorcu. Njegovo puno ime bilo je Augustin Josip Ujević, po starom običaju župe imotskih Poljica, gdje su svoj pokrštenoj djeci davana dva imena. Njegov otac, Ivan Ujević, bio je učitelj rodom iz Krivodola u Imotskoj krajini, dok mu je majka Bračanka, iz mjesta Milne. Tin je rođen kao jedno od petero djece od kojih su dvoje umrli još u djetinjstvu. S očeve strane je mogao naslijediti određen književni talent, pošto je on kao učitelj bio sklon književnosti te i sam pisao.

Tin je prva tri razreda osnovne škole polazio u Imotskom, kada seli u Makarsku gdje završava osnovnoškolsko obrazovanje. 1902. odlazi u Split gdje se upisuje u klasičnu gimnaziju i živi u nadbiskupijskom sjemeništu. U svojoj trinaestoj godini počinje pisati pjesme od kojih ništa nije sačuvano (po njemu je njegovo prvo djelo kratak tekst “Voda” koji je završio u košu za smeće nekog urednika). 1909. godine Tin maturira u Splitu s odličnim uspjehom, odriče se mogućnosti zaređenja te odlazi u Zagreb upisujući studij hrvatskog jezika i književnosti, klasične filologije, filozofije i estetike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Te iste godine objavio je svoj prvi sonet “Za novim vidicima” u časopisu “Mlada Hrvatska”.

U početku vjerni obožavatelj Matoša, javno se odrekao Rabbia (članci Cezar na samrti; Barres i Oinobarres, 1911.) i zametnuo polemiku s njim, jedinu polemiku koju je Matoš želio izbjeći, pa je na grube Ujevićeve napade odgovarao iznenađujućom mlakošću. Očito, bio mu je drag ovaj Discipulus, možda i zato jer je osjećao njegov talent; a ni Ujević se nikada nije uspio do kraja rastati i udaljiti od Matoša, koliko god ga se odricao. Među njima je zauvijek ostala neka čudesna iracionalna veza. Pošao je dakle od Matoša i došao do Baudelairea, otkrivajući ga i prihvaćajući matoševskim iskustvima i poticajima. Ali, odrekavši se Učitelja, komu se mladi Ujević i mogao okrenuti ako ne Baudelaireu, osnivaču modernoga europskog pjesništva? “Bio je možda u meni jedan Baudelaire prije nego jedan Ujević.” Napisao je tu rečenicu u eseju “Mučeništvo života i raj u afionu”. Smisao je jasan: Baudelaire nije njegov uzor, on je njegov dvojnik.

Baudelaireovski ponor doživljavao je u sebi kao najdublju poetsku opsesiju (“Ponore! more povrh moje glave”), ali je tom ponoru suprotstavio visine, let prema suncu, prema zvijezdama, prema apsolutnom (“Visoki jablani”: egzemplarno simbolična pjesma filozofske vedrine). Tako je Ujević išao tragom Baudelairea: opirući mu se. Isti odnos imao je i prema Rimbaudu. Njegov dramatični “Ispit savjesti” (u “Savremeniku” 1923.) otkriva rimbaudovske dileme, koje konačno rješava antirimbaudovski: nije se odrekao umjetnosti i vratio urednom građanskom životu kao Rimbaud, nego se odrekao urednoga građanskog života da bi se sav posvetio svojoj sumnji, to jest umjetnosti, u koju je možda upravo zato toliko sumnjao jer je toliko vjerovao u nju. Prve dvije zbirke pjesama, “Lelek sebra” (1920.) i “Kolajna” (1926.), dva neopetrarkistička ljubavna brevijara, napisao je tijekom rata u Parizu kao jedinstvenu zbirku; samovoljom nakladnika razdvojene su i tiskane u Beogradu, i to ćirilicom i ekavski, premda su napisane izvorno hrvatskim jezikom.

Izlazak druge zbirke dočekao je s iznenađenjem i nezadovoljstvom (“Zato me je i oštampanje “Kolajne”, u ovim prilikama i sa takvim zadocnjenjem, toliko “contrarie”, oneraspoložilo. No, uostalom, S.B.C., kojemu to ne odobravam nikako, i oštro prosvjedujem, jer nisam htio da ništa izdajem na tzv. srpskoj ćirilici…”, pisao je tada Krklecu.) Do Drugoga svjetskog rata objavio je još zbirku “Auto na korzu” (1932.) i reprezentativni izbor svoga pjesništva “Ojađeno zvono” (1933.). Komunističke vlasti zabranile su mu 1945. javno djelovanje, pa je nekoliko godina živio kao anonimni prevodilac. Tek izabranim pjesmama “Rukovet” (1950.), zaslugom Jure Kaštelana, koji ju je i priredio, Ujević se otkriva novom naraštaju čitatelja, da bi posljednjom zbirkom “Žedan kamen na studencu” (1954.) potvrdio vodeće mjesto u hrvatskom pjesništvu. Osobenjačkim načinom života skrivao je tajnu svoje intimnosti, pa je godinama bio u središtu pozornosti posjetilaca boemskih kavana i gostionica u Beogradu, Sarajevu, Splitu i Zagrebu, gdje je, tim redom, proveo sve godine života od povratka iz Pariza 1919. do smrti.


Ko je prijavio Tina Ujevica?

Evo što je pukovnik Đuro Milić sažeto saznao, isključivo za vlastito podsjećanje, o djelovanju građanina Augustina Ujevića, zvanog Tin, bivšega književnika, bez stalna zaposlenja i stalnih prihoda, rođena 5. srpnja 1891. u Vrgorcu, Narodna Republika Hrvatska, neoženjena, bez djece, nastanjena u Zagrebu kao podstanara, a na temelju prijava protiv njega, kao i prema usmenim, neobveznim kazivanjima suradnika OZNA-e, u razdoblju od 13. svibnja 1945. do 11. lipnja 1947.

Unatoč sjajnoj poeziji, Tin danas nije u milosti izdavača. Odbijaju ga kao da je gubav. Zbog teškoga grijeha: povremene suradnje u kulturnim rubrikama listova i u književnim časopisima koji su izlazili za NDH, premda je objavljivao jedino apolitične eseje i literarne kritike. Još veća hereza mu je stalno namještenje na dužnosti prevoditelja sa šest jezika (španjolskog, portugalskog, francuskog, engleskog, njemačkog i talijanskog) u novinskoj izvještajnoj agenciji Velebit (kasnije Croatia), gdje je, za cijelo vrijeme Endehazije, radio u jutarnjoj smjeni (od 7.30 do 13.30 sati). Nisu mu kao olakotnu okolnost uzeli provjerenu istinu da, usprkos čestim nagovorima, Tin nije pristupio ustaškome pokretu. Po ulasku partizana u Zagreb, čudom je izbjegao zatvor, ali zato nije umakao ponižavajućem ispitivanju pred Sudom časti Društva književnika Hrvatske, koji mu je 1945., bez dvojbe, odrezao zabranu pisanja, javnoga djelovanja i pojavljivanja u trajanju od pet godina i trajno ga izbacio iz članstva zbog suradnje s okupatorima i domaćim izdajnicima.

No, i poslije takve bezdušne osude, plahi pjesnik nije obuzdao munjeviti jezik. Pošto je saslušao odluku, Tin se suptilnom ironijom obrušio na estetske komesare, koji su bičem, što im ga je u ruke dala nova vlast, bezmilosno udarali po glavi, stražnjici i prstima sve pisce koji im se nisu željeli prikloniti. Ili koji se nisu stigli snaći i ukalupiti se u novoproklamirano jednoglasje.
“A konfiskacija?” pitao ih je Tin.
“Kakva konfiskacija?” nisu se sabrali novoustoličeni presuditelji.
“Imam nalivpero!” nakloni se Tin i zapanjujućom zluradošću izvuče crni pelikan iz nutarnjega džepa.

Kad bi više popio, Tin Ujević je, prepričavajući tu trpku anegdotu, na kraju zavrnuo kako mu je od onakve inkvizitorske odluke ipak ostala mala zadovoljština. Osvetnici, njegova rodbina po peru, premda su ga okrutno bacili na ulicu i ostavili bez mogućnosti da zaradi za kruh i vino, nakon tih bodljikavih riječi zarumenjeli su od stida.

Tin životari i jedva sastavlja kraj s krajem. Hrani se u Giti, restoranu na uglu Preradovićeva trga i Varšavske ulice, pretvorenoga u menzu, zahvaljujući bonovima što mu ih krišom doturaju pjesnici Frano Alfirević i Salih Alić, prijatelji koji ga nisu napustili. Uz simboličnu naknadu stanuje u tijesnoj sobici u Berislavićevoj. Za crkavicu, gotovo kradom, prevodi s francuskoga za zagrebačke listove, a honorarčiće najvećim dijelom troši za najjeftinije cigarete Drave, koje puši paleći jednu s druge. Provodi dane uglavnom ne izbijajući iz nekoliko lokala: Vlahina podruma u Gundulićevoj, Slavonca u Dugoj ulici, vinarije Dingač u Masarykovoj, Kazališnoj kavani na Trgu maršala Tita, a najčešće je u Tip-topu, preko puta Masarykove i Gundulićeve, u blizini redakcija Vjesnika i Narodnoga lista. I, na žalost, mora čekati da ga prijatelji, vinska subraća i poklonici njegovih pjesama, počaste čašicom pića i pladnjem jeftinih prženih girica.

Tin Ujević ni za stolom ne skida staromodni šešir, star gotovo kao i njegov vlasnik, koji nosi čak i za vrelih ljetnih dana. Ne skida ni iznošeni, zakrpani kaput postavljen vjetrom i na više mjesta izgrižen od moljaca, koji mu stoji kao vreća i koji nikad nije prošao kemijsko čišćenje. Kao da svakoga trena čeka pandure da ga iz birtije odvedu u tamnicu. Otkako ga je neki nedaroviti poet, ali zato partizan od četrdeset prve - koji je uzeo zakon pod svoje pa sada konkvistadorski žari i pali u književničkome svijetu - nemilice izvrijeđao u tjedniku Naprijed, glasilu Komunističke partije Hrvatske, zato što je pisao i dobro zarađivao u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, očajni i u brigu bačeni Tin Ujević pripravan je i na najbezobzirnije represije. Jer ono s Naprijedom nije njegovo jedino zlopaćenje. Vice Zaninović je umalo nastradao zbog nebudnosti zato što je izabrao najglasovitije Tinove pjesme i uvrstio ih u knjigu za srednje škole Primjeri iz književnosti. Ali potom ih je, kad se mimo volje pokajnički ujeo za usnu, morao izbaciti.

Marin Franičević nazvao je Tina reakcionarnim elementom zato što je (kako je naveo) Ujević došao na ustašku kulturnu fasadu. Najprizemnije retke protiv Tina, ravne pokliču novovjercima da mu odrube glavu na giljotini, ispisao je u Borbi jugoslavenski kulturni žrec Radovan Zogović u svibnju 1947.: “Kao čovjek, Ujević je jedan od onih pjesnika koji su najviše osramotili zvanje književnika!”

Od zatvora ga je u posljednjem trenutku - a da to Ujević nije saznao - spasio prijeratni literarni sudrug Šime Balen.

Šime je iz Zagreba 1942. pobjegao partizanima, i to ravno iz kavanskoga društva u kojem je sjedio i Tin. Iako je predosjećao što crveni Šime sprema i kani, prešutio je smrtnu tajnu i sakrio je u sebi. Nije ga prijavio policiji premda je radio u agenciji Velebit, koju su nadzirali ustaše. Balen je, uz to, iz neke ropotarnice iskopao Ujevićevu pjesmu naslovljenu: “Srbiji”, napisanu ekavicom 1918. i tiskanoj u beogradskome Zabavniku, i to o najvećem srpskom državnom i vjerskom prazniku Vidovdanu.

Šime Balen odnio je tu pjesmu trojici utjecajnih Srba, članova Centralnoga komiteta Komunističke partije Hrvatske: Radi Žigiću, Radi Brkiću i snagatoru žutih brkova Ćanici Opačiću. Kao usput im je još pokazao i Ujevićevu poemu, također iz 1918., “Rusiji Rusija”, nadahnutu Oktobarskom revolucijom. Zbog toga je, na njihovo zauzimanje, već otipkana odluka o uhićenju Tina Ujevića bila povučena.

Kad ga vino preotme, onda Tin, ne mareći s kime sjedi ili tko ga sluša sa strane, nezadovoljna i mrzovoljna glasa, nakostriješeno psuje pisce karijeriste koji su natukli trorogu kapu s petokrakom zvijezdom i upregli se da tegle režimsku kočiju.

Tinove koprive osobito peckaju Vladimira Nazora, o kome gadljivo priča da je moralna mizerija, osoba bez stava, uvjerenja i riječi.

Petar Matic
28-09-11, 03:36
ANAIS NIN (1903-1977)

http://anaisninjournal.files.wordpress.com/2009/01/anaisnin1960mariogrut1.jpg

Američka spisateljica. Rođena u okolini Pariza u braku francusko-danske pevačice i španskog kompozitora, seksualnog nasrtljivca. Anais Nin se najčešće vezuje za parisku književnu i umetničku scenu tridesetih i njene seksualno promenljive odnose sa Henry Millerom (1891-1980) i June Miller (1902 - posle 1977). Kao pisac, poznata je po svojim obimnim dnevnicima, čije objavljivanje je započelo 1966. Plodan pisac, Nin je objavila 13 tomova dnevnika, 12 romana i nekoliko knjiga književnih i umetničkih kritika i pornografskih novela. Pošto su objavljeni njeni dnevnici, predavala je na mnogim američkim univerzitetima i postala ikona mnogih feministkinja u SAD-u, gde se naselila po izbijanju Drugog svetskog rata.

Anaďs Nin je godinama živjela kao bigamist. Njen prvi suprug je bio Hugh Guiler, bankar i umjetnik s kojim se vjenčala kao mlada žena 1920-ih. Njen drugi suprug bio je Rupert Pole, šumar u rodu sa slavnim arhitektom Frankom Lloydom Wrightom, s kojim se vjenčala 1950-ih dok je još bila u braku s Guilerom. Obojica muškaraca, po svemu sudeći, nisu uopće znali za Ninin dvostruki život te se nisu sreli sve do njene smrti 1977.

Njeni dnevnici su privukli izuzetnu pažnju, delimicno zato što su beležili seksualnu nezasitost, uključujući njena iskustva sa ženama. Mada dvosmislenost prekriva njene odnose sa ženama - pojedini biografi je opisuju kao grabljivu lažljivicu koja je izmislila puno toga u dnevnicima o svom životu - često je pisala o tome kako oseća neizmernu strast prema ženama. Nin se slavi zbog njenih opisa ženske seksualnosti na potpuno nov način; međutim, njen naglasak na ženskom mazohizmu i psihički ožiljci koje je nosila kao posledicu incesta sa ocem, smanjuju mogućnost njenog dela da govori širokom spektru ženskih seksualnih iskustava. Pa ipak, u njenim delima, predavanjima, i intervjuima, ona je bila uporni, mada problematičan, glas za slobodno seksualno izražavanje, naročito za iskazivanje snažnih emotivnih i seksualnih osećanja između žena.

Pogledi Anais Nin na žene i seksualnost bili su pod dubokim uticajem godina provedenih u psihoanalizi, uključujući analizu sa Otto Rankom (1884-1939), sa kojim je takođe imala i seksualnu vezu. Nin je i sama bila psihoanalitičar, mada je neredovno radila sa pacijentima. Iako je izjavila da je homoseksualne odnose iskusila kao nezrele i narcističke, videla je u lezbejstvu pozitivnu snagu u ženskim životima. Verovala je da feministički i lezbejski bes prema muškarcima stvara dodatni sloj problema u pogledu muško - ženskog otuđavanja koji ce izvesno zahtevati psihološku energiju i pažnju. Stoga se, za razliku od drugih feminiskinja, uzdržavala od neizbežnosti takvog besa. Najbitnije je za Anais Nin bilo polje unutrašnjeg sveta snova, strasti i osećanja koji sadrže najstvarniju realnost postojanja. Traganje za samoostvarenjem je bilo njeno životno delo. Njeni romani i dnevnici služe kao složeno svedočanstvo tog traganja.

Anais Nin o sebi:

Često se dogodi da izgovorim laži koje su vrlo istinite. Ja sam jedino sposobna zbrajati život, dok tako prepun ne postane nepodnošljiv, odveć snažan, i raspršujem se u krizama histerije, u milijune komadića, zbog prevelike količine života... Prava je patnja živjeti u "unutrašnjosti života"... netko bi me morao učiniti nesvjesnom. Ubiti me. Učiniti me neosjetljivom, nemoćnom. Dijelovi mene morali bi umrijeti, ali ja sam sve dobro zaštitila od umiranja. Moj dnevnik ključa od života, preplavljen je stvarnošću, puca od topline. To nije ludost nego puka kreacija u prostoru i samoći. To nije shizophrenija nego viđenje svijeta, grad obješen na nebu, ritam koji traži samoću... slika se počinje slikati otvorenim mrljama na platnu.

Petar Matic
29-09-11, 04:27
SAPFO (izmedju 630. p.n.e. i 612. p.n.e. – oko 570. p.n.e.)

http://www.kul-tim.net/wp-content/uploads/2008/08/sof.jpg

Najpoznatija grčka pesnikinja je živela na velikom ostrvu Lezbosu, u Egejskom moru, krajem sedmog i početkom šestog veka pre nove ere. Tu je provela ceo svoj život i osnovala na daleko poznatu žensku pesničku školu, gde su dolazile mlade devojke iz cele Grčke da bi učile pesničku veštinu i stekle široko opšte obrazovanje. Sve što se danas zna o Sapfinom životu potiče iz ogromnog broja legendi, koje postoje o njoj, a koje su počele da se stvaraju još dok je ona sama bila živa.

Do nas su njena dela stigla u fragmentarnoj formi - na komadićima papirusa, kao i kroz citate drugih antičkih pisaca, koji su je citirali vekovima posle njene smrti.

Ono što se zna o njenom životu i kontekstu u kojem su nastajale njene pesme, kao i o okolnostima u kojima su one izvođene i širene, iskonstruisano je iz klasičnih komedija i ondašnjih glasina o njoj. Zanimljivo je da, ipak, većim delom sve te priče potiču od pretpostavki klasičnih i savremenijih naučnika. Poznate su sledeće priče: Sapfo kao osnivačica ženske privatne škole; Sapfo kao preterano zaljubljiva žena u oba pola; Sapfo kao prostitutka; Sapfo, ružna i neprivlačna i zato odbačena od strane muškaraca;

Sapfo kao centralna ličnost thiasosa (grupa žena koje su pripadale religioznom kultu) ili neke druge sapfičke ženske zajednice. Razlozi za ove oprečne predstave njenog života su različiti. Neke od ovih priča su plod homofobne malicioznosti i netrpeljivosti. Neke su nastale iz potreba da se najznačajnija grčka pesnikinja predstavi kao obična i "normalna" žena. Neke pretpostavke su rezultat čiste mizoginije, a neke - vizuelizacija ženske utopije.

Fragmentarnost njenih pesama nije od velike pomoći u otkrivanju istine, čak i ukoliko bi se verovalo da je pesnikinja ostavila autobiografski trag u njima. Jedina pesma koja je, čini se, u celosti sačuvana jeste
"Himna Afroditi", a koja je do savremenih čitalaca je stigla zahvaljujući Dionisiju iz Halikarnasa, govorniku i istoričaru iz prvog veka stare ere, koji ju je citirao kao primer uglađenog stila.

Sapfo je bila lirska pesnikinja, koja je uživala veliko poštovanje u književnoj kulturi (muškaraca) klasičnog perioda - petog i četvrtog vekapre nove ere. Stvarala je solo i pesme za horsko izvođenje na venčanjma, kao i pohvale pojedinim ženama.

Sapfo je, kao i mnogi drugi lirski pesnici njenog doba, pisala himne, svadbene pesme, pohvale i tužbalice. Ali, ono što se sačuvalo od njenih dela, izdvaja se po svojoj jedinstvenoj "centralizaciji žene" koja se u njima jasno izražava. Najupečatljivije, u njenom stvaralaštvu, jesu njene ljubavne pesme, koje je pisala inspirisana ljubavlju prema drugim ženama. U mnogim pesmama se podrazumeva uzajamnost tog snažnog ljubavnog osećanja. Sapfo je prva, medju grčkim pesnicima, otvoreno i slikovito pisala o ljubavnom osećanju i njegovoj telesnoj emanaciji. Značaj Sapfine poezije o ženama, i za žene, dao je pojam "lezbejka", koji je u početku predstavljao samo prisvojni pridev izveden iz imena njenog rodnog ostrva Lezbosa. Reč nije dobila današnje značenje sve do drugog veka nove ere, otprilike devet vekova nakon Sapfinog vremena. Ovu tvrdnju osporavaju pojedini filolozi, koji tumače jedan Anakreontov (pesnik iz šestog veka pre nove ere) fragment kao opis ženske homoseksualnosti stanovnica Lezbosa.

Himna Afroditi

Šarotrona, besmrtna Afrodito,
vešta kćeri Divova, molim ti se,
ne daj da od tuge i jada, gospo,
srce mi puca!

Nego dođi ako si kada i pre
izdaleka molitve moje čula,
ostavila očeve dvore, sela
na kola zlatna,

pa mi došla, eterom vozili te
krasni vrapci, zaprega tvoja brza,
bili hitrim krilima, s neba crnoj
vukli te zemlji,

dok su stigli. Onda me ti, o blaga,
s osmejkom na besmrtnom licu pita,
šta me opet muči, i zašto opet
prizivam tebe,

i šta želim najviše da mi ima
srce ludo? "Koju to opet žudiš
da ti Pita na srce vine? Ko te,
rastuži, Sapfo?

Ako beži, brzo će da te traži,
odbija li poklone, daću ti ih,
ne ljubi li, moraće odmah da te
silovito ljubi."

Dođji i sad! Iz ljutog jada spasi
dušu moju! Za čim mi srce čezne
daj mi da se ispuni! Ti mi sama
zaštita budi!


http://lietuviukalbairliteratura.lt/wp-content/uploads/2009/10/Sappho.jpg

Petar Matic
30-09-11, 03:10
DJURA JAKSIC (1832 – 1878)

http://image2.findagrave.com/photos250/photos/2004/23/8311948_1074978140.jpg

Rođen je 1832. godine u Srpskoj Crnji, u Banatu, u svešteničkoj porodici. Otac ga upisuje u trgovačku školu iz koje beži tri puta i na kraju upisuje nižu gimnaziju u Segedinu. Posle završene osnovne škole u Srpskoj Crnji i niže gimnazije u Segedinu (danas Mađarska), odlazi u Temišvar (danas Rumunija) da uči slikanje. Uoči revolucionarne 1848. godine bio je student umetničke akademije u Pešti, ali je zbog revolucionarnih događaja morao da je napusti. Vrativši se u rodni kraj produžio je da uči slikarstvo u Bečkereku kod Konstantina Danila čuvenog slikara tog doba, tražeći sopstveni umetnički izraz i produbljujući svoja znanja, između ostalog i nemačkog jezika.

U revoluciji od 1848—1849. iako šesnaestogodišnjak, učestvuje kao dobrovoljac. Kada se revolucija završila porazom, napisao je: „Ah, zašta ginusmo i stradasmo – a šta dobismo!” Ubrzo ga neimaština primorava da prihvati razne poslove. Tih godina često menja mesta boravka, odlazi u Beograd, ali se vrlo brzo upućuje u Beč da nastavi studije slikarstva. U Beču se kreće u umetničkim krugovima sa Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem. Njegovi poetski prvenci ugledali su svetlost dana u Serbskom letopisu 1853. godine. Besparica ga primorava da se vrati kući, ali ubrzo zatim odlazi na Akademiju finih umetnosti u Minhen.

Krajem 1855. nastanio se u Kikindi i živeo od slikarstva. Piše i pesme i štampa ih u Sedmici pod pseudonimom Teorin. U Novi Sad prelazi 1856. godine, podstaknut povratkom prijatelja sa kojima je drugovao u Beču koji se okupljaju oko novosadskih listova Sedmica i Dnevnik. Po povratku sa slikarskih studija, živi u Banatu do 1856.
Od 1857. prelazi u Srbiju, gde ostaje sve do smrti. U Srbiji radi kao seoski učitelj (u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, u kome se i oženio) i kao gimnazijski učitelj crtanja (u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini).

Đura Jakšić je bio svestran umetnik i rodoljub: pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar. Ali i boem. Stvaralački i stradalački život tog obrazovanog i temperamentnog čoveka često se odvijao u boemskom ambijentu skadarlijskih kafana Tri šešira i Dva jelena. Boemska atmosfera bila je njegovo prirodno okruženje u kome je dobijao stvaralačku inspiraciju, izazivao divljenje i aplauze veselih gostiju i boemskih družbenika, ali i bes vlasti čijoj se sirovosti i lakomosti rugao, originalno i starično.

Stalno je živeo u oskudici, i teško je izdržavao svoju brojnu porodicu. Pritisnut porodičnim obavezama i dugovima, sklon boemiji, bolestan, Đura Jakšić se potucao kroz život. Razočaran u ljude i život, nalazio je utehu u umetničkom stvaranju, pesničkom i slikarskom. Bio je nežan, iskren drug i bolećiv otac, ali u mračnim raspoloženjima razdražljiv i jedak. Njegova bolna i plahovita lirika veran je izraz njegove intimne ličnosti, tragične i boemske.

Oboleo od tuberkuloze, u dugovima, gonjen je i otpuštan (1871) iz državne službe. Uz pomoć Stojana Novakovića dobija posao u Državnoj štampariji 1872. godine.
Smrt ga je zatekla na položaju korektora Državne štamparije u Beogradu 16. novembra 1878. godine. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Đura Jakšić najveći je liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih i najznačajnijih srpskih slikara 19. veka. Strastven, izuzetne imaginacije, snažne osećajnosti, buntovan i slobodarski, pisao je za romantičarskim zanosom pesme o slobodi, protiv tiranije, rodoljubivu liriku, ali i stihove lirskog posvećenja i dubokog bola. Kontroverzan, posvetio je zbirku poezije Knezu Milanu Obrenoviću. Jakšić je začetnik i najistaknutiji predstavnik anakreolske poezije kod Srba, ali i autor brojnih dosetki, aforizama, poetskih minijatura.

U duhu epohe u kojoj je živeo i stvarao, Đura Jakšić je imao svoje uzore, među pesnicima Petefija i Bajrona, a među slikarima Rembranta. Često je obrađivao iste motive i u književnim delima i na slikarskim platnima. Iako uspešni pesnik i dramski pisac, Jakšić je za srpsku književnost važan i kao pripovedač. Oglasio se u trenutku kada se kod nas javljaju nagoveštaji realizma, posebno vidljivi u prodoru savremene tematike.
Pisao je nekoliko vrsta pripovedaka. Najpre one u kojima je idealizovao naš srednji vek, prikazujući nemanjićka vremena. Drugu grupu čine pripovetke o životu banatskog sela, a među njima je najpoznatija ’Sirota Banaćanka’, koja i govori o stradanju naroda tokom burnih događaja iz 1848, 1849. Treću grupu čine pripovetke inspirisane srpsko-turskim ratom, i u njima je rodoljubiva tematika iz Jakšićevih pesama dobila svoj prirodni produžetak.

Napisao je oko 40 pripovedaka, tri drame u stihu: „Stanoje Glavaš“, „Seoba Srbalja“ i „Jelisaveta“. Ostavio je nezavršen istorijski roman Ratnici o srpsko-turskom ratu 1876-1878. Jakšić je stvarao lirsku, epsku i dramsku poeziju. Svoje lirske pesme objavljuje skoro po svima srpskim časopisima. Za života je objavio zbirku svoje lirike „Pesme“. Najznačajnije epske pesme su: „Bratoubica“, „Nevesta Pivljanina Baja“, „Barjaktarovići“, „Mučenica“ i „Pričest“. Njegov rad na drami je dvostruko obimniji nego na lirici i epu.

Jakšić je jedan od najranijih i najplodnijih srpskih pripovedača. Najviše je pisao u prozi: oko četrdeset pripovedaka i skica, od kojih nekoliko nedovršenih.

Od drama, umetnički je najuspelija Jelisaveta kneginja crnogorska, pisana u duhu šekspirovske dramaturgije, sa namerom da se na istorijskoj osnovi prikaže i jedna politička drama, tako važna za celokupnu našu istoriju, a vezana za vladarevu ženu, strankinju poreklom. Mnogo sukoba, strasti, mržnje, oblikuju dramatičan odnos među junacima, i zbog toga je logično što dva glavna junaka, Jelisaveta i Radoš Orlović, na kraju tonu u ludilo.

Najmanje je radio na lirici, pa ipak, Đura Jakšić je stvorio izvestan broj pesama od trajne i klasične vrednosti. Neke od njih, kao „Na Liparu“, „Mila“, „Koga da ljubim“, „Put u Gornjak“, 'Kroz ponoć nemu“, spadaju u najbolje stihove srpske poezije.

Kad je reč o Jakšiću, onda se u prvom redu misli na njegov lirski talent, i u pogledu temperamenta i u pogledu izražaja. Jakšić je romantik u najpotpunijem smislu. On se razvio pod uticajem Branka Radičevića, Zmaja, Bajrona i Petefija. Kao i svi veliki romantičarski pesnici, i Jakšić je buntovna i strasna priroda, neobuzdane i plahovite mašte i nadahnuća, ustreptao i bujan i u osećanjima i u izražaju, nezadovoljan životom, sav u čežnji za uzvišenim i nedokučivim. U lirskim pesmama, gde je neposredno i jednostavno uobličavao raspoloženje, on je postigao velike uspehe, kad nije padao u preteran zanos i verbalizam. U epu, drami i pripoveci, gde je potrebno više mirnoće, sklada i mere u kompoziciji, on je stvarao samo osrednje. Ukoliko ta njegova dela vrede, vrede gotovo isključivo zbog snažnih lirskih mesta.

On je bio i slikarski talent, i celoga se života bavio slikarstvom. Svoje prve pesme je potpisivao „Đura Jakšić, moler“. U slikarstvu je njegov uzor bio Rembrant, iz čijih portreta, rađenih isključivo kontrastnim bojama, izbija neka unutarnja vatra ispod same boje, izvan kontura koje su izgubljene u boji. Tako je Jakšić shvatio reč kao izražaj, — čisto slikarski. Burna i opojna emocija, ljuta „kao vrh od handžara“, kako sam kaže, iskren je i spontan izraz njegove ličnosti, ne nameštena poza i knjiška sentimentalnost. Iskreni, vatreni i opojni zanos, to je odlika njegova romantičarskog temperamenta, koji on kod nas najbolje pretstavlja, kao što Bajron pretstavlja engleski, ili Viktor Igo francuski romantizam. Vatreni zanos svoga osećanja, ljubav ili rodoljublje, setu ili pesimizam, on dočarava rečima koje gomila po boji, po zvuku, po sposobnosti da potstaknu naročitu vrstu osećanja, ali ne radi toga da izazove konkretnu sliku ili jasan pojam, već samo radi toga da dočara svoje osnovno raspoloženje. On zna moć reči, nigda mu ih nije dosta, nigda nije zadovoljan izborom; bira ih i raspoređuje, zatim gomila i zasipa. To isto, kat-kada, radi i sa slikama i pojmovima.

Jakšićeve drame u stihu prikazuju karaktere iz naše prošlosti. Sentimentalne ljubavi, nameštena patetika i deklamatorski ton prevlađuju svuda podjednako. „Seoba Srbalja“ je pisana narodnim desetercem, a „Jelisaveta“ i „Stanoje Glavaš“ vrlo slikovitim i živim jambom. Te su drame više za čitanje nego za gledanje; u njima vrede snažna lirska mesta. Jakšićevi dramski karakteri su odveć naivni i preterano idealisani; oni se ne uobličavaju kroz radnju, već kroz neprirodne i duge monologe; radnja je uopšte oskudna i slabo motivisana. Kao romantični repertoar za širu publiku, koja voli istorijske kostime i deklamaciju, one su sve igrane u pozorištu; „Stanoje Glavaš“ se i danas igra.
Iako je Jakšić najviše radio u prozi, taj deo njegova književnog rada je najmanje značajan.

On piše istorijske pripovetke i pripovetke sa predmetom iz savremenog života, srbijanskog i banatskog, savremene seoske pripovetke uglavnom. Najbolje su mu pripovetke u kojima slika banatsko selo i seljaka. U svima pripovetkama izbija njegov zanosni lirizam, ljubav prema nacionalnoj i ličnoj slobodi i pobuna protiv društvene nepravde. On je jedan od začetnika socijalne pripovetke, koja se razvila tek u doba realizma, i osnivač lirske priče.

U Srpskoj Crnji se svake godine (2011. po 50. put) održavaju manifestacije posvećene Đuri Jakšiću. Tom prilikom se dodeljuje nagrada "Đura Jakšić" za najbolju zbirku poezije koja je izdata na srpskom jeziku prošle godine.

Petar Matic
01-10-11, 03:41
HERMAN HESE (1877-1962)

http://i67.servimg.com/u/f67/15/87/57/43/herman15.jpg

Nemačko-švajcarski pisac, Herman Hesse, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1946. godine, rodjen je 2. jula 1877 godine. Odlučivši sa 13 godina da bude "pesnik ili ništa", Hesse je u početku pisao romantične pesme i priče. U svojim ranim novelama "Peter Camenzid" (1904) i "Ispod točka" (1906) izašao je iz kolotečine i osvojio uspeh.

Prva faza njegovog pisanja, koja je započela neoromantičnim pristupom socijalnog izgnanstva, završila je sa realističnim Rosshalde (1914). Na početku I svetskog rata, pod uticajem pacifističkih uverenja i domaće krize, uplovio je u vode psihoanalize. Jungova psihologija dala je njegovom radu novu dimenziju, što se može videti u "Demianu" (1919), "Sidarti" (1922) i "Stepskom vuku" (1927). Ujedno se u tim delima vidi i uticaj Ničea, Dostojevskog, Spenglera i budističkog misticizma. Ove novele se baziraju na misli da je zapadna civilizacija "prokleta" i da čovek mora da se izrazi da bi pronašao svoju sopstvenu prirodu.

Hesse nije napisao nijednu novelu posle 1943. godine, ali je nastavio da izdaje eseje, pisma, poeme, kritike i priče. Od 1912. godine živi u �vajcarskoj, gde dobija i državljanstvo 1923 godine. Heseovi romani postaju izuzetno popularni tokom 50-tih na engleskom govornom području.

Zivot u roditeljskoj kuci u Kalvu bio je prozet petistickom poboznoscu.Tu se od svakog pojedinca trazilo da kroz ljubav prema bliznjem usavrsava hriscanske vrline. S druge strane,u toj kuci su mnogi svetovi ukrstali svoje zrake. Kako je Hesse opisao zivot u njoj "tu se studiralo i bavilo indijskom filozofijom, tu se znalo za Budu i Lao Cea, dolazili su gosti iz mnogih zemalja, donoseci sa sobom dah tudjine i zvuke stranih jezika". U njihovom sarenilu i suprotnostima decak je uzalud pokusavao da uspostavi nekakvu harmoniju i putokaz koji bi ga uputio "kako se zivi".

Prema odluci roditelja trebalo je da bude svestenik, ali vec pocetkom marta 1892.godine, nepunih sest meseci posto ga je otac doveo,Hermann Hesse bezi u Melburn.

Godina 1892. bila je za mladog Hessea teska i puna potresa.Zabrinuti roditelji odveli su sina u Bad Bol kod cuvenog "iscelitelja duse i isterivaca djavola". Posle dva neuspela pokusaja samoubistva,roditelji smestaju decaka u dusevnu bolnicu u Stetenu. Pisma koja je Hermann Hesse te godine pisao, potresni su dokumenti ocaja, protesta i nemoci. Petnaestogodisnjak se bori da bude otpusten iz "lecilista za maloumne i za epilepticare" u Stetenu. Po izlasku iz lecilista u Stetenu, Hesse se upisao u gimnaziju u Kanstatu, ali i tu ne moze da izdrzi duze od godinu dana. Zatim radi kao segrt-mehanicar,da bi 1895. godine napustio ovaj posao i zaposlio se u knjizari u Tibingenu.

1904.godine Hermann Hesse se ozenio Marijom Bernuli. U to vreme je vec mnogocitani i mnogohvaljeni pisac, saradnik brojnih listova i casopisa. 1905. rodio mu se prvi sin-Bruno,a 1909. drugi-Hajner.

Oceva smrt 1915. godine i sve izrazenija bolest njegove zene i najmladjeg sina Martina dovode Hessea do ivice nervnog sloma. Tada prvi put odlazi na Jungovu kliniku i psihoanaliticku terapiju. Tu se Hesseu otvaraju neki novi nesluceni svetovi. Njihov odraz ce od tada da se provlaci kroz sva njegova dela.

Otudjen od svojih citalaca, pod pseudonimom Emil Sinkler objavljuje roman "Demijan"(1919.). Knjiga nailazi na veliki odjek kod razocaranih ratnika po povratku iz izgubljenog rata. U svakom slucaju Hesse je opet popularan pisac. Ubrzo je otkriveno da je on autor "Demijana", i Hesse vraca Fontaneovu literarnu nagradu, koja je bila dodeljena Emilu Sinkleru. Pa ipak, 1919.godina je za Hessea ispunjena mnogim nevoljama i licnim krizama. Njegov brak se raspao, a Hesse ponovo odlazi na psihoanaliticke seanse kod Junga. Iste godine seli se iz Berna u Montanjolu. Njegovu samocu u Montanjoli zapljuskuje nepresusiva bujica prekora kojom ga obasipaju zbog antimilitaristickog stava. 1922. objavljuje delo "Sidarta". 1924. zeni se Rutom Vagner i razvodi vec 1927.

1926. pruska akademija umetnosti izabrala ga je za clana Odeljenja za knjizevnost. 1927. objavljuje roman "Stepski vuk".1931. zeni se po treci put Ninom Dolbin. Od 1933. do 1943 radi na delu "Igra staklenih perli". Za to delo dobija Nobelovu nagradu 1946.godine.

Umro je 8. avgusta 1962. godine u Montanjoli u 85. godini zivota. Ostavio je za sobom zivotno delo od bezmalo 40 knjiga: romana, pripovedaka, zbirki pesama, eseja, studija i rasprava, koje su u ukupnom tirazu od trideset miliona primeraka rasirene po cijelom svetu.

Petar Matic
02-10-11, 03:49
VILIJAM ŠEKSPIR (1564 – 1616)

http://www.themorgan.org/exhibitions/images/current/CobbePortraitOfShakespeare.jpg


Vilijam Šekspir je bio engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. Opus njegovih dela koja su preživela do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne poeme, i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi bili su prevedeni na sve važnije žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi pozorišni komad.

Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ ili „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623. dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove.

Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola. U 20. veku Šekspir se neprestalno iznova otkriva, a njegova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta.

Gotovo ni o jednom drugom piscu ne zna se tako malo kao o Vilijemu Sekspiru. Ličnost pisca, čija su djela poznata cijelom obrazovanom svijetu još uvijek je zagonetka. William Sekspir rodio se u gradiću Stratford-on-Avon 1564. godine, u grofoviji Warwickshire (u isto vrijeme kada je u Rimu umro Michelangelo), kao treće i najstarije muško dijete od osmoro djece. Otac mu je bio John Sekspir, ugledan i imućan građanin, trgovac-zanatlija, član Općinskog vijeća. O njegovom dobrom imovinskom statusu govori i podatak da je 1596. godine John Sekspir mogao platiti da on i njegovo potomstvo koristi porodicni grb koji prikazuje sokola i koplje i ima francuski natpis: "Non sanz droict" (Ne bez prava).

http://www.pbs.org/shakespeare/images/events/coat-of-arms.jpg

Uz sve to John Sekspir 1571. godine izabran je za gradonačelnika Stratford-on-Avona. Majka Williama Sekspira zvala se Mary, a djevojačko prezime bilo joj je Arden. Sekspir je pohađao školu u svom rodnom gradu, ipak zna se samo da je u toj istoj školi učio latinski, čitao Ovidija, Cicerona, Virgilija, Plauta i Terencija. Postoje pretpostavke da je William Sekspir napustio školu 1578. godine kada su poslovi njegovog oca pošli nagore, te je nazočnost četrnaestogodišnjeg sina u kući postala neophodna. Od tada, pa do svoje 18 godine, o njemu ne postoje nikakvi pisani podaci. Tek od 18. rujna 1582. godine postoji dokument koji govori o ženidbi Williama Sekspira s Ann Hathaway iz obližnjeg zaseoka Shotery, a koja je bila osam godina starija od njega. U braku najvjerovatnije nije bio sretan, jer je često pisao protiv ranih brakova. Godine 1583. rodila mu se kćerka Susan, a 1585. blizanci – kćerka Judith i sin Hamnet. Onda se opet do 1592. godine o Shakespearu ništa ne zna, a te se godine prvi puta spominje kao glumac i dramski pisac. Godine 1596. umire mu sin Hamnet, a 1597. godine u Stantfordu je kupio imanje zvano New Place i postao, u međuvremenu, suvlasnik kazališta Globe. Nedugo potom, 1601. godine, Shakespearu umire otac, a 1607. udala mu se kćerka Susan za poznatog londonskog lječnika Johna Halla.

Tragičan niz nastavlja se naredne godine (1608.) kada mu umire majka, a iste godine Willliam se povlači iz Londona u svoj rodni grad. Povremeno ipak dolazi u London (npr. 1612. godine kao svjedok u jednoj parnici). Niz tragičnih događaj nastavlja se te 1612. kada umire Williamov brat Gilbert, a sljedeće (1613.) i posljednji brat Richard, a iste godine u Londonu je izgorjelo kazalište Globe. Godine 1616. udaje se kćerka Judith, a 23. travnja iste godine (istog datuma kada je rođen) umro je u 52-oj godini života u Stratford-on-Avonu, gdje je i sahranjen u crkvi sv. Trojstva u blizni oltara. Iznad groba postavljena je spomen bista s latinskim natpisom: Po mudrosti Nestor, po genijalnosti Sokrat, po umjetnosti Vergilije. Zemlja pokriva, narod plače, a Olimp ga ima. Sekspirova supruga Ann umrla je 1623. godine, sedam godina poslije smrti svoga muža. Iste godine u Londonu svjetlo dana ugledalo je prvo izdanje svih Shakespearovih djela. Posljednji neposredni potomak Shakespearov, njegova unuka Elisabeth, kćerka Susan i Johna Halla umrla je 1670. godine i loza Shakespearovih se ugasila.

Sekspirove izreke:

Svaka kretnja govori svojim jezikom. Kad imaš sve ne vidiš ništa, progledaš tek kad izgubiš sve.

I đavo može citirati sveto pismo za svoje potrebe.

Kako li su nesretni oni koji nemaju strpljenja.

Koja je to rana zarasla odjednom.

Nema ni dobra ni zla osim ako se ne pomišlja učiniti dobro ili zlo.

Uspjeh jedne šale leži u uhu onoga koji sluša, a ne u jeziku onoga koji kaže.

Nema goreg mraka od neznanja.

Ništa nije samo po sebi ni dobro ni loše. Zavisi samo šta mi o tome mislimo.

Mnoge ljude smatraju pametnima samo zato što ćute.

Ako nekoga mrzi mnogo ljudi, to mora da je dobar čovjek.

Izrazi svoju bol riječju. Bol koja ne govori, puno guši srce dok ne pukne.

Ko nikuda ne putuje – ostaje prost.

Dobro i mudro za pokvarenjaka su ružni.

Đubre zna samo za smrad.

Jaki razlozi čine jaka djela.

Prazne tikve veću buku prave.

Petar Matic
03-10-11, 04:58
ŽAK PREVER (1900 – 1977)

http://www.navidiku.rs/magazin/wp-content/uploads/2010/02/zak_prever-200x300.jpg

Žak Prever je rođen 4. februara 1900. godine u Nejiu na Seni, pariskom predgrađu na ivici Bolonjske šume, od oca Andrea Prevera i majke Sizane Prever rođene Katis. Porodica ima finansijske teškoće, sele se u Tulon, pa se opet vraćaju u Pariz. Stalna preseljenja, promene škola, oskudica i Prvi svetski rat utiču da Prever zauvek napusti školovanje i od svoje petnaeste godine, radi povremeno razne fizičke i kancelarijske poslove.

Služi vojsku u Linevilu u Loreni, gde upoznaje Iva Tangija, budućeg velikog slikara nadrealizma, i u Carigradu gde upoznaje Marsela Dijamera. Po povratku u Pariz trojica prijatelja stanuju zajedno.

Godine 1925. Prever se venčao sa prijateljicom iz detinjstva Simon Dijen. U njihovoj kući na Monparnasu okupljaju se Breton, Desnos, Aragon, Pere, Keno i drugi nadrealisti, a domaćini su Tangi, Prever i Dijamel sa svojim suprugama. Trojica prijatelja odlučuju, da se priključe nadrealističnom pokretu (1925. godine).

Preverova saradnja sa nadrealistima trajala je sve do razlaza sa Bretonom 1928. godine.

Od 1930, zajedno sa mlađim bratom, filmskim režiserom, Pjerom Preverom radio je na realizaciji nekoliko filmova, kao glumac asistent i scenarista; kasnije je pisao scenarije i dijaloge za Renoara, Karnea, Gremijona, Kajata, Otan Laru i druge režisere.

Tridesetih godina Prever je počeo da piše i za kabare, kafe-teatre i avangardne pozorišne trupe: kraće drame, monologe, horske recitale i šansone.

Sarađuje sa kompozitorom Žozefom Kozmom i pozorišnom grupom "Oktobar".

Godine 1946. rodila se Mišel, kći Žaka i Žanine Prever.

Do svoje smrti 11. aprila 1977. godine, objavio je više zbirki pesama i knjiga. Anarhista, odmetnik i sanjar, Prever u svojoj humornoj i humanistički angažovanoj lirici kazuje o životu u različitim njegovim aspektima. Svojevrstan moralista i kritičar društva, Prever ukazuje na još uvek moguće prostore čovekove sreće koju malograđani, klerikalci, militaristi i političari stalno ugrožavaju. Nazvan je i “pesnikom Pariza”.

Prva Preverova zbirka pesama “Reči” objavljena 1945. godine postigla je nezapamćen uspeh: u kratkom roku prodato je 150.000 primeraka! Od smrti Viktora Igoa do Prevera, Francuska nije imala istinskijeg narodnog pesnika, koga podjednako vole i rafinirani ljubitelji poezije i ljudi skromnog obrazovanja…

Petar Matic
04-10-11, 04:24
AUGUST ŠENOA (1838 – 1881)

http://images.nypl.org/index.php?id=1547294&t=r

August Ivan Napomuk Eduard Šenoa (Zagreb, 14. studenog 1838. – Zagreb, 13. prosinca 1881.), hrvatski romanopisac, pripovjedač, pjesnik, kritičar i feljtonist. Najutjecajniji je i najplodniji hrvatski pisac 19. stoljeća, i istinski tvorac moderne hrvatske književnosti – dovoljno je reći da je prvi pravi hrvatski romanopisac (djelo Petra Zoranića, Planine, samo uvjetno možemo nazvati romanom), autor opsežnoga korpusa romana, toga egzemplarnoga žanra suvremene literature, inovator proze i tvorac razvijenoga urbanoga jezičnoga standarda (često je naglašavana Šenoina uloga kao jezikotvorca, čovjeka koji je više učinio za elastičnost i izražajnost suvremenoga hrvatskoga jezika od legije rječnikopisaca i purističkih savjetodavaca).
Zbog njegove veličine i udjela kojeg je imao u hrvatskoj književnosti, razdoblje oko njegove smrti naziva se Šenoino doba. August Šenoa umro je od posljedica upale pluća koju je zaradio dok je kao gradski senator skrbio za unesrećene u Velikom potresu 1880. Velik je uspjeh postigao i svojim povjesticama – pripovjednim djelima u stihu s motivima iz povijesti (Propast Venecije, Smrt Petra Svačića, Šljivari, Anka Neretvanka, Vinko Hreljanović) ili iz narodne predaje (Božja plahtica, Kameni svatovi, Kugina kuća, Postolar i vrag, Gvozdeni div, Prokleta klijet, Mile Gojslavica). Karakterizira ih lakoća izraza, gipkost stiha, naglašena ritmičnost i, često, humoristički ton. Namjera im je ista kao i kod povijesnih romana: da budu sredstvo nacionalnog odgoja i prava škola rodoljublja.


August Šenoa – izreke:

Al čovjek snuje, a bog boguje.

Samo kad čovjeka ubiješ, ubio si njegove misli.

Oj, budi svoj! Al’ brat si budi braći, i radi za svijet, al' ne slušaj pljeska; i ljubi svijet, al' ne nadaj se plaći, jer hvala ljudska voda je vrh pijeska.

Petar Matic
05-10-11, 05:23
DRAGUTIN TADIJANOVIĆ (1905 – 2007)

http://www.jovicaletic.com/cms/wp-content/uploads/2010/05/dtadijanovic.jpg


Dragutin Tadijanović rođen je 4. studenoga 1905. godine u Rastušju, kod Slavonskog Broda, kao najstariji sin zemljoradnika Mirka Tadijanovića i Mande. Polazio je Nižu pučku školu u susjednom selu Podvinju (1912. – 1916.) i u Slavonskom Brodu dva razreda Više pučke škole (1916. – 1925.), a od 1918. Realnu gimnaziju. Od jeseni 1920. godine, stanujući u brodskom samostanu, kao učenik petog razreda gimnazije, piše pjesme.U Zagrebu je na Gospodarsko-šumarskom fakultetu upisao studij šumarstva (1925.), ali je kasnije prešao na Filozofski fakultet (povijest južnoslavenske književnosti i filozofija 1928.). Diploma Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu izdana mu je 1937.

Radio je kao korektor službenog lista „Narodne novine“ (1935. – 1940.), honorarni nastavnik na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu (1939. – 1945.), urednik u knjižnici „Djela hrvatskih pisaca“, u Izdavačkom poduzeću „Zora“, i „Hrvatski pjesnici“, u „Matici Hrvatskoj“, ravnatelj Instituta za književnost JAZU-a (do umirovljenja 1973.), kao prosvjetni viši pristav u Banovini Hrvatskoj, u „Društvu književnika Hrvatske“ kojega je i bio predsjednik (1964. – 1965.). Prvu pjesmu (Tužna jesen) objavio je u đačkoj “Omladini” 1922. pod pseud. Margan Tadeon, a pod svojim imenom počinje objavljivati 1930. u “Književniku” i “Hrvatskoj reviji”. Objavio je oko 500 pjesama u dvadesetak zbirki, a priredio je i nekoliko izdanja svojih izabranih i sabranih djela. Umro je 2007. godine.

Objava smrti u novinama:

Akademik Dragutin Tadijanović preminuo je u 102. godini u Domu za stare i nemoćne osobe "Park" na zagrebačkoj Pešćenici, iza sebe ostavivši više od 500 pjesama…

Petar Matic
06-10-11, 06:11
MILOŠ CRNJANSKI (1893 – 1977)

http://www.znanje.org/lektire/i22/09/02iv0916/60_f2copy.jpg


Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u mjestu Čongradu u Mađarskoj. Osnovnu školu je završio u Pančevu, gimnaziju u Temišvaru, a studije na filozofskom fakultetu koje je započeo u Beču, završio je u Beogradu poslije rata. Za vrijeme Prvog svjetskog rata bio je vojnik u austrijskoj vojsci. Rat je ostavio dubok trag u njegovoj ličnosti i odrazio se u njegovom stvaralaštvu, naročito zbog činjenice da se borio protiv pripadnika svoga naroda.

Kada se 1914. vratio u Novi Sad bio je uhapšen, a odmah zatim mobilisan. Prebolevši azijsku koleru upućen je na klanicu u Galiciji. Posle lečenja u Krakovu radio je u jednoj manastirskoj bolnici u Beču, zatim kao telefonista u Segedinu. Pošto je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odlazi 1920. godine u Pariz gde nastavlja studije. Sledeće godine, posle posete Ivi Andriću u Rimu, vraća se u zemlju i venčava se poznatom beogradskom lepoticom Vidom Ružić.

U književni život se uključio krajem rata u Zagrebu, gdje je objavio najveći dio svoje lirike. Po prelasku u Beograd počeo je aktivno da unapređuje srpsku književnost: urednik je prvog modernističkog časopisa “Dan”, učestvuje u modernističkim grupama i kružocima, pisac je jednog od manifesta modernizma “Objašnjenje Sumatre”, postaje vodeći među poslijeratnim pjesnicima, te sastavlja antologiju kineske i japanske lirike. Desničarski časopis “Ideje” je uređivao 1935. godine.

Godine 1926. Crnjanski je u Vršcu izašao na dvoboj. Dantes je bio Tadija Sondermajer. Crnjanski je svojim bijelim rukavicama ispljuskao po licu petoricu vazduhoplovnih oficira. Četvorica su odbili da se tuku. Sondermajer, koji je na solunskom frontu oborio tri protivnička aviona, nije se sažalio na pjesnika i pristao je na dvoboj. Svjedoci Crnjanskog bili su Dušan Matić i Branko Gavela. Sva trojica su u Vršac stigla rano i odsjela u hotelu “Srbija”. Ujutru, na zakazanom mjestu, Crnjanski je imao pravo prvog pucnja. Pjesnik je pogodio lišće, oblake, ali ne i Sondermajera.Oficir je mirno nanišanio u Crnjanskog i tri puta neuspješno pokušao da povuče oroz. Pištolj je bio ispravan, ali oficir nije znao kako se puca iz starinskog pištolja porodice Dunđerski. On je, naime, uмjesto oroza hvatao kitnjasti sedefni ukras koji se nalazio ispred njega. Sreća za pjesnika. Uslijedili su brojni sudski procesi, poslije kojih je Crnjanski, 1935. godine, otišao u London. U Engleskoj je završio još nekoliko koledža (filmska režija, dramaturgija, spoljna trgovina), ali za njega nije bilo posla. Pokušao je da bude hotelijer, recepcionar, raznosač knjiga, obućar, ali bez uspjeha. Sjedi u podrumu jedne knjižare za četiri funte nedjeljno. Kod konjušara bivše vicekraljice Indije dobija skroman stan. Tu je pisao “Drugu knjigu Seoba” dok je njegova supruga Vida pravila lutke. “One su bile tako lepe i ništa nije bilo lepo osim njih,” kaže Crnjanski. Popodne bi on odlazio u šetnju. “Moja žena je mislila da ću poludeti. Vraćao sam se popodne iz pustih parkova i govorio: Pavle odbija da umre. Koji Pavle, pitala je. Pavle Isaković.”

Iz Londona se vratio 1965. godine, kada je čuo da se njegova djela ponovo objavljuju u domovini. Kada je došao, rekao je: “Došao sam ovde da sanjam na šest jezika. Ne bojim se smrti, ja sam već toliko puta umirao. Moja prva smrt bila je moje rođenje.” Crnjanski nije govorio šest, nego osam jezika: mađarski, njemački, engleski, francuski, italijanski, portugalski, španski i ruski. I pored toga, u Pančevu su, već čuvenom književniku, po povratku iz Londona, dali da đacima predaje gimnastiku.

Umro je u Beogradu 1977. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana uz oproštajnu reč Vladimira Stojšina, predsednika Udruženja književnika Srbije.

Intervju sa Milosem Crnjanskim:

1. Da li jedan čovjek može promijeniti tok sudbine koja je već unaprijed određena?

Univerzalni odgovor na ovo pitanje ne postoji, jer pitanje je da li pojedinac vjeruje ili ne u sudbinu, Boga, Alaha ili kako se već zove ta "viša sila". Ako vjeruješ da ti je sudbina već napisana, onda nema potrebe da se troši vrijeme po školama i fakultetima praveći sebi bolje sutra. Znači, treba se prepustiti brodu života. A šta ako postoji sudbina? Ako isključivo od nas naš život ? Onda se treba hrabro uhvatiti u koštac sa životom i iz njega izvući najbolje, normalno, uz odgovarajuću žrtvu. Zaključak je da je svijet satkan od pojedinaca na kojima je izbor da li da vjeruju ili ne u sudbinu, tj. da li se bore ili da unaprijed odustanu.

2. Ima li odgovora na vječito pitanje: "Šta je svrha čovjeka?"

Reprodukcija, reprodukcija, reprodukcija, kako biologija i Biblija kažu, ali šta poslije toga? Hoćemo li doći do istine? Nećemo ako tako budemo razmišljali. Osvijestiti nekoga i uvjeriti u nešto suprotno urođenim uvjerenjima je uzaludan niz neuspjeha. Tako da naše društvo sada spava. Spava, i sanja slatkim snom o sutrašnjem danu. A šta ako postoji neki drugi svijet paralelan sa ovim našim koji kontroliše naše potrebe i težnje? Sve je relativno i neizvjesno, a čovjek se tu našao igrom slučaja i zadatak mu je da se rodi, raste, reprodukuje i umire. Bar, do sada se ništa nije izmjenilo.

3. Da li je bijeg u maštu jedino sigurno sredstvo protiv surove svakidašnjice?

Odgovarajući na ovo pitanje ne treba razočarai čovjeka. Jer jedino što ga drži na životu je nada u bolje sutra. Mašta je virtuelni svijet koji se odvija u našim u našim glavama, stvarajući fantastične vizije o jedinstvenosti svih ljudi, neizmjernom jelu i piću, slozi, jednom riječju savršenstvo. Stvarnost je okrutna, nepravedna, puna gorčine i suza u kome prave vrijednosti života nemaju šta da traže. Na pojedincu je odluka šta je za njega bolje. Živjeti u mašti nije bijeg iz stvarnosti, nego očajnički pokušaj približavanja dva svijeta. Pojedinac jedino poznaje tu tehniku automatskog prebacivanja iz lošeg u dobro, a naše bistvovanje je produkt naših misli. A možda je naša stvarnost mašta neke druge stvarnosti.

4. Ko je odredio šta je dobro, a šta loše na ovom svijetu i trebaju li ljudi slijepo pratiti zakone i moralne principe?

Ovdje je veliko pitanje da li se zakoni i moralni principi poklapaju. Dobro je ići u školu, pisati zadaću, slušati roditelje i sve je po zakonu, ali da li moralni principi od nas zahtjevaju isto, je diskutabilno. Kažu urođeno je misliti pozitivno i o svakome lijepo, samo sredina iskrivi nam ličnost i onda ličimo na krivi toranj u Pizi. Od kuda nekome pravo da kaže, ovo je dobro, ovo nije. Ko je njih tome naučio? Naučila ih je vječita težnja za vlašću i želja za moći. Isključićemo na trenutak vjeru. Sa kojim ciljem je napisana Biblija ili Kuran? Da se bojimo lošeg i nadamo se boljem. Da se pokoravamo bez pogovora, Snaga vlasti je upravo u ovom naivnom društvu koje se zadovoljava mrvicama istine. "Tako je oduvijek bilo, i tako će biti", a tvorca današnjih normi ponašanja ćemo potražiti na granici dobra i zla.

5. Ima li napretka u društvu ili je sve ciklično smjenjivanje društvenih poredaka?

Bez većeg napora možemo zaključiti da mi danas živimo u istom svijetu u kojem je živeo i junak " Dnevnika o Čarnojeviću", u istom svijetu u kojem su živjeli i naši preci: razlika je samo u nekim maskiranim oblicima vladavine. Šta čovjek da očekuje kada vidi ispred i iza sebe današnjost. Većina shvata besmisao borbe i odustaje, a ono malo ljudi što nastavljaju nepravednu borbu svakim je danom sve manje. Prošlost je određena nekom budućnosti, sadašnjost je prošlost, a budućnst već znamo, ona je sada. I opet iz početka.

Petar Matic
07-10-11, 02:27
ĐURO SUDETA (1903 – 1927)

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/hr/2/21/%C4%90uro_Sudeta.jpg

Đuro Sudeta (Stara Ploščica pokraj Bjelovara, 10. travnja 1903. - Koprivnica, 30. travnja 1927.), hrvatski književnik.Nakon gimnazijskog školovanja u Zagrebu, od 1922. godine učitelj je na građanskoj školi u Virju. Od ljeta 1925. liječio se od tuberkuloze u Topolšici, Zagrebu i Koprivnici. U kratkom životu izlaze mu dvije zbirke pjesama: „Osamljenim stazama" i „Kućice u Dolu", a napisao je i nekoliko novela i feljtona. Pjesnik je sutonskih ugođaja, kiše, tjeskobe, bolesti i umiranja, ali je željan sunca, vedrine, proljeća i harmonije, a suočen s realnošću bolesničke postelje.

Sudeta je lirik pun neposrednosti, stvaralac religiozna nadahnuća, koji traga za utjehom samotnika i traži iskupljenje u idiličnom miru snježnobijelih crkava. Od mnoštva pripovjedaka izdvaja se moderna lirsko-fantastična pripovjetka "Mor".Pisao je pjesme, članke i političke rasprave u "Luči", "Hrvatskoj prosvjeti" i "Vijencu".

Ave Maria

O, zaspite me, prekrijte me svega;
blagoslov Njen neka i na me prospe,
kad sjajna među vas s onog siđe brijega -
žito, o travo, djeco naše Gospe!
O, zaspite me, prekrijte me - svega!

Ruka je moja umorna i trudna,
da k Njoj se digne. Ja ne mogu više.
Ne mogu - bol je moja uzaludna
ja ćutim kako nekuda sve više
ruka je moja umorna i trudna.

A što ja mogu, što sam čovjek dao?
Da mi je Ljubav silna kao more?
O, da sam sunce, da bih vječno sjao,
o, da sam cvijet sa vrha Karmel gore.
A što ja mogu, što sam čovjek dao?

Dadoh li himne sjajnije i veće
od cvrčka u tu večer uznesenu!?
Il slike ljepše nego što je veče,
kad zlatna polja Pozdravljenja prenu!?
Dadoh li himne sjajnije i veće?

O, što su zvuci velikog Šopena,
o, što su slike slavnog Rafaela
spram jednog samo jednog trena
kad pozdrav Gospi šalju žita zrela.
O, što su zvuci velikog Šopena!

I što je naše ovo naše Lijepo?
ushit rad kojeg pljeskamo ko djeca.
Jecaj u ptica kog slušamo slijepo
ne ćuteć kroza nj glas Asiškog sveca.
O, što je naše ovo naše Lijepo?

Čuj! Negdje sjetno odbijaju zvona
ljiljani zlatnim zvončićima truse.
A ja?
O stid me, evo ide Ona,
O, kud ću, kud ću? ... sakrijte me u se
Ne mru li sjetno povečernja zvona?

O, primite me, prekrijte me, braćo!
Neka me uz vas Njena Milost pospe
kad kraj vas prođe sjajna s onog brijega,
djeco naše Gospe
O, primite me, prekrijte me - svega.

Petar Matic
08-10-11, 03:00
ALPHONSE DE LAMARTINE (1790 – 1869)

http://www.the-faith.com/wp-content/uploads/2010/12/lamartine.jpg

Puno ime Alphonse-Marie-Louis de Prat de Lamartine (Makon, 21. oktobar 1790. – Pariz, 28. februar 1869.), francuski književnik i političar. Poznat je po autobiografskoj poemi “Jezero”, koja retrospektivno opisuje ljubav jednog para gledana kroz oči propalog čoveka. Lamartin je bio umetnik u francuskoj poetičkoj formi. Bio je jedan od retkih Francuza koji je svoj književni dar kombinovao sa politikom.

Odgojen u strogom hrišćanstvu postao je bogoljub, te je napisao Jocelyn i La Chute d’un ange. Napisao je Istoriju žirondinaca 1847. koja opisuje žirondince. Puno je putovao a u Turskoj se 1820. godine oženio engleskinjom Marijom Birč. Radio je za fracusku diplomatiju u Italiji od 1825. do 1828. godine. Član Francuske akademije postao je 1829. godine. Bio je Ministar spoljnih poslova od 24. februara 1848. do 11. maja 1848. godine. Preminuo je u Parizu završivši svoju karijeru literarnim slomom.

Petar Matic
09-10-11, 02:51
ENVER ČOLAKOVIĆ (1913 – 1976)

http://www.blogger.ba/slike/9894.353542.jpg

Enver Čolaković je rođen u Budimpešti 27.V 1913. godine. U Sarajevu polazi u srednju školu, a završava je u Budimpešti gdje je 1932. godine upisao Tehničku visoku školu. U Budimpešti studira matematiku i fiziku, historiju u Zagrebu. Od 1939. godine stalno živi u Sara¬jevu, a potom u Zagrebu. Prve stihove objavio je na mađarskom, a pisao je i na njemačkom. Od 1939. godine piše samo na hrvatskosrpskom / bosanskom jeziku. Puno je prevodio sa mađarskog i njemačkog jezika, objavljivao je i stručne tekstove iz fizike i matematike, a radio je kao profesor, kazališni redatelj, lektor, korektor i urednik. Najpoznatija djela su mu: LEGENDA O ALI-PAŠI, roman, IZABRANE PJESME, poezija, LOKLJANI, roman, itd. Samo zbog toga što mu je roman LEGENDA O ALI-PAŠI dobio prvu nagradu Matice hrvatske 1944. god., u vrijeme NDH, Enver Čolaković i njegova djela koja su puna ljubavi prema Bosni i islamu bila su zabranjena, nepoznata i nepoželjna. Tek padom komunizma, početkom 90-ih godina on je u Bosni nanovo otkriven, a roman LEGENDA O ALI-PAŠI je potpuno zasluženo ušao u obaveznu lektiru. Enver Čolaković je umro u Zagrebu 14. IV 1976. godine.

Enver Colakovic o sebi:

Legendu sam počeo pisati sa određenim ciljem, da sačuvam naš jezik bosanski. I to ne jezik konfesija ili nacija u Bosni nego jezik Bosne. Bosna je moja domovina... Bosna ima tu nekakvu svoju sudbinu da su je uvijek vukli lijevo i desno... Recimo, ja ne znam zašto se o Ivi Andriću ili Branku Ćopiću ne govori kao o bosanskim piscima. Isti je slučaj sa hercegovačkim klasikom Hamzom Humom. Ja ne znam zašto Isak Samokovlija nije najtipičniji bosanski pisac. Ne znam zašto Marko Marković nije bosanski pisac... Evo, tek kad se Mak Dizdar probio, počelo se govoriti o bosanskoj poeziji.

Ljudi tvrde da iznimaka nema, a ja sam eto ta iznimka, koje nema… Ko sam? O, da li je to važno? Ja sam, rekao bih samome sebi, autor „Ali-paše”, ali sam ujedno i djelo toga autora, jedno njegovo slabije, neuspjelije djelo, koje - eto - namjesto na papiru, živi na svijetu, živi, muči se i bori se sa predrasudama.“
O, ljudi su zli, sitni, osvetoljubivi i pakosni, teško među njima egzistira pjesnik! Neka im bude oproštena njihova glupost.

Šta da pisem? O čemu? O nenapisanim romanima, o mnogim jalovim odlukama da opišem stvarnost naše današnjice, ili da dokažem Ivi Andriću, kako on ne poznaje dušu Bosne, koju tako majstorski falsificira...

Ivo Andric o Enveru Colakovicu:

Ja sam, Envere, u mojoj literaturi došao do avlinskih vrata, a ti si ušao u kuću.

Petar Matic
10-10-11, 02:30
HAFIZ (1320 – 1389)

http://www.hafizonlove.com/images/portrait.gif

Hafiz (Šamsoddin Mohammad Hafez) prema općem sudu uživa prvenstvo među najvećim perzijskim pjesnicima. Djelo mu u svojim najboljim dosezima čini sintezu višestoljetna razvitka različitih stilova, te se u njemu stječu sve njihove odlike. O pjesnikovu životopisu ne znamo mnogo. Živio je u ozračju neprestana nasilja i političkih katastrofa, pa to navodi neke istraživače na pomisao o Hafizovom stvaralaštvu kao umjetničkom odgovoru na izazove neljudske svakidašnjice.

Živio je mirno, gotovo nikad ne napuštajući rodni Širaz. Stekao je uobičajenu naobrazbu islamskog “čovjeka od pera” i rano pokazao natprosječnu darovitost (“Hafiz” je onaj koji zna Koran. napamet), Navodno je radio kao pekarski pomoćnik, a čini se da je jedan kaligrafski prijepis Korana iz sredine XIV stoljeća njegov autograf. Svojim je stihovima još vrlo mlad stekao popularnost.

Nije bio dvorski pjesnik, ali je uz povremene trzavice uživao pokroviteljstvo sitnih dinasta koji su se smjenjivali na čelu pokrajinske uprave u Širazu. Pokušaji uspostavljanja kronologije razvitka pjesništva osebujnog stila do sada nisu dali većih rezultata. Čitavo je Hafizovo djelo u neveliku Divanu koji sadrži uglavnom gazele, zatim nešto kasida (oda), rubaija (kvartine), masnavija (narativno-didaktički žanr) i različitih fragmenata.

Njegova je poezija popularna diljem svijeta, i može se reći da je Evropa preko njega otkrila orijentalnu poeziju uopće. Međutim, u nas do danas pjesnikov opus nije našao primjetnijeg odjeka.


Dvanaest najljepših gazela (24)
Kose raščupane, smijući se, opijena, halje raskopčane, pjevajući, bocom u ruci,
narcis-okom zavodeći, tužne riječi mrmljajući, sinoć, oko ponoći, do ležaja moga dođe.
Na uho mi tužno šapne: “Da li spavaš, ljubavi moja?”
Kad’ zaljubljenom daju takvo noćno vino, ako u njem’ ne uživa, ljubavi je izdajica.
Idi zahide ! Ne prigovaraj pijancima, jer nam Dana Postanka, drugo nije dano ništa.
[to god nam je On točio, ispili smo, bilo da je vino rajsko, bilo zemaljsko.
Osmijeh čaše vina i raščupan uvojak drage, kajanja su mnogih, pa i Hafizova ismijali!


Dvanaest najljepših gazela (224)
Rekoh: tugujem zbog tebe, reče: tuzi će kraj doći. Rekoh: budi moj mjesec, reče: ako hoće izaći.
Rekoh: od nježnih ljubiti nauči! Reče: teško da će to ljepotice moći.
Rekoh: mašti o tebi zatvorit’ ću put k očima. Rekla je: ona je mjesečar, drugim će putem doći.
Rekoh: od mirisa tvoje kose lutalicom svijeta postah. Reče: on putokaz tvoj će postat’, mudar ako jesi.
Rekoh: ugodno je nakon lahora jutarnjeg. Reče: ugodan je lahor što će iz naselja drage doći.
Rekoh: ubi me želja za rumenim usnama tvojim. Reče: samo se ti daj, one vole odane, ljubeći.
Rekoh: kad će se sa mnom izmirit’ milostivo srce tvoje? Reče: dok vrijeme ne dođe, nemoj nikome ni riječi riječi!
Rekoh: vidi kako nesta užitaka tren. Reče: Hafize šuti! I toj tuzi će kraj doći.


Dvanaest najljepših gazela (308)
Govorim otvoreno, i to je moja sreća, ljubavi rob sam, oslobođen oba svijeta.
Ptica sam bašte rajske, i kako da opišem, pad svoj, u zamku zle kobi ovoga svijeta?
Anđeo sam bio, a raj, dom moj uzvišeni, Adem me je doveo do ruševnog svijeta.
Sjenu stabla Tube , hurija draž i obalu zdenca, maštajuć’ o tebi dovedoh do zaborava.
Na ploči moga srca, do elifa vitkog, ništa nema. Pomoći mi nema, učitelj naučio nije druga slova.
Nijedan astrolog ne otkri zvijezdu sudbe moje, o Bože! Za koju me sudbu rodi majka svijeta?
Čim postadoh robom na vratima krčme ljubavi, svaki čas me iznova neka tuga pohodi.
I s pravom mi se oko krvlju srca napaja, jer dadoh srce onom što najdraže je ljudima.
Obriši suze Hafiza vrhom uvojka, da ni bit ne odnese bujica neprestana.


Dvanaest najljepših gazela (384)
Jutro stiže, vinotočo, vinom vrč napuni! Kolo svoda nebeskoga ne čeka, požuri!
Prije neg’ se uruši ovaj svijet prolazni, ti peharom rujnog vina mene sruši!
Rađalo se sunce vina sjajem pehara, užitak ako tražiš, sna se riješi!
A kad me vrijeme u ćupove zamijesi, Oprezno mi zdjelu glave vinom natoči!
Nisam čovjek odricanja, kajanja i praznih riječi, peharom vina iskrenosti obrati se meni!
Dobro je djelo Hafize vino voljeti. Za dobro se djelo odluči i ustani!

Petar Matic
12-10-11, 03:59
DŽORDŽ BERNARD ŠO (1856 – 1950)

http://www.politikin-zabavnik.rs/pz/sites/default/files/so5.jpg

Šo je rođen u Dablinu 26. jula 1856. godine (iste godine kada i Sigmun Frojd), kao treće i najmlađe dete (i jedini dečak), od oca Džordža Kara Šoa i majke Lusinde Elizabete Šo, koja je bila 16 godina mlađa od svog supruga. Porodica Šo pripadala je nižem irskom protestantskom plemstvu. Džordž je bio neuspešni trgovac i alkoholičar, pa je porodica živela u tzv. otmenom siromaštvu. Upravo zbog očeve sklonosti ka alkoholu, Džordž je odlučio da život provede kao trezvenjak. Sa zvaničnim obrazovanjem, Bernard je završio u svojoj 15. godini.

1872. godine Šoova majka je napustila svog supruga. Ona je zajedno sa učiteljem muzike (koji je boravio u kuću Šoovih od 1866. godine) i svoje dve ćerke otišla u London. Ovde se izdržavala držanjem časova pevanja. 1876. godine Bernard se pridružio majci i sestri (pošto je mlađa sestra u međuvremenu umrla), sa željom da postane pisac. U Londonu je Bernard pokušavao sam da nauči ono što je propustio u zvaničnom obrazovanju, provodeći dane u čitaonici Britanskog muzeja.

Smatraju ga najznačajnijim dramskim piscem posle Šekspira. Napisao je preko pedeset drama, ali bio je i najčitaniji muzički i pozorišni kritičar svoje generacije. Vizionar i mistik, u duši stidljiv, Šo je istovremeno bio antiteza romantika. Nemilosrdni društveni kritičar, koji nikada nije poštovao institucije.
Prvu dramu, „Widowers Houses", napisao je 1892. godine, ali ni ona, kao ni narednih šest, nisu imale dug vek na sceni. Danas je čuvena anegdota, po kojoj je Šo poslao pozivnice za svoju novu predstavu Vinstonu Čerčilu (s kojim je bio u političkom neprijateljstvu) sa tekstom: „Poštovani gospodine! Šaljem vam dve ulaznice. Jednu za vas, a drugu za bilo kog vašeg prijatelja - ako ga imate!" Čerčil mu je odgovorio: „Poštovani gospodine! Vraćam vam ulaznice i srdačno zahvaljujem. Nažalost, na premijeru ne mogu doći, ali doći ću na reprizu - ako je bude!"

Godine 1925. dobio je Nobelovu nagradu za literaturu. Smatrao je da je cirilica najsavrseije pismo na svetu i jedan zaokruzen i logican sistem. U svom testamentu ostavio je novcani iznos od 367.233 funti onom Englezu koji uspe da reformise i uprosti etlesku abecedu po uzoru na Vuovu cirilicu (jedno slovo, jedan glas). Umro je 2. novembra 1950. godine.


Dzordz Bernard So - izreke:

Razum sputava sve one čiji duh nije dovoljno snažan da mu se odupre.
Ne možete naučiti klizati a da ne budete smiješni. Životni led je klizav.
Razuman čovjek prilagođava sebe svijetu. Nerazuman prilagođava svijet sebi, zato sav napredak čovječanstva zavisi od nerazumnog čovjeka.
Tajna očajnika je u tome što ima dovoljno slobodnog vremena da premišlja da li je sretan ili nije.
Nije istina da vlast kvari ljude. Istina je samo da budale, ako se domognu vlasti, kvare vlast.
Nijednu tajnu nećete bolje sačuvati od one koju svako nagađa.
Nikad ne odoli iskušenju: probaj sve, a čvrsto zadrži ono što je dobro.
Šta će reći istorija? Istorija će, gospodine, lagati kao i obično.
Opasno je da budete iskreni, osim ako niste i glupi.

Petar Matic
13-10-11, 06:26
DOBRICA ERIC (1936 - )

http://static.politika.co.rs/uploads/rubrike/32877/i/1/dobrica%20eric.jpg

Dobrica Erić, rođen je 1936. godine u Donjoj Crnući, u Gruži, opština Gornji Milanovac, je srpski književnik. Dobrica Erić je književnik koji je završio četiri razreda osnovne škole u Vraćevšnici i oprobao sreću – kako sam kaže – u mnogim zanatima. Svojim bogatim stvaralaštvom na svojevrstan način obeležava življenje na šumadijskom i srpskom prostoru. On je pesnik, prozni i dramski pisac, lirski zdravičar Gruže, slikar prirode, sela, detinjstva i ljubavi.

Nezaobilazan je u antologijama i udžbenicima. Piše poeziju i prozu, sarađuje u brojnim listovima i časopisima i često govori svoje pesme u raznim pilikama. Autor je više romana, pet knjiga lirske proze, 23 zbirke pesama, pet pozorišnih drama, preko 40 knjiga za decu. Zaslužni je umetnik grada Beograda. Prvu zbirku pesama objavio 1959. tod. a do danas više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica…

Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka. Dosta ih je prevedeno na svetske jezike. Pesme su mu ušle u čitanke, antologije, školske lektire. Za mnoge su kompozitori napisali muziku. U javnim nastupima – na TV, na večerima poezije i drugim priredbama on svoje pesme ne čita, on ih govori, jer ih gotovo sve zna napamet. Sa D. Vitoševićem pripremio je antologiju – Orfej među šljivama (1963), a samostalno priredio antologiju – Da sabljama zemlju dijelimo (1994). Dobrica Erić živi i radi u Beogradu i u Gruži.



Intervju sa Dobricom Ericem:

Podnaslov knjige ,,Razapeta zemlja” koja je doživela deset izdanja i dobila petnaest nagrada glasi: „Suze Za Buduće Pesme”, a moto: „Moja zemlja je razapeta – na krstu od četiri strane sveta”...

Nisam tražio pomoć od suza. Oni zbog kojih plačemo raduju se našim suzama i trude se da plačemo još više. Hteo sam da kažem da su to „isplakane” a ne „ispevane” pesme, „suze-pesme”, ali i da istaknem svoju ljudsku i pesničku nadu da će se te suze jednoga dana pozlatiti i pretvoriti u prave pesme. Ja sam prvo sebe ubedio da će taj dan doći, pa pesmom pokušavam da ubedim i druge.

Utešno deluju stihovi: „Moja Zemlja Srbija je sad Isus Hristos, Isus Hristos je sad moja Zemlja Srbija”.

Nije najgore to što smo nabeđeni, kažnjeni i poniženi od drugih. Strašnije je što je skoro polovina Srba priznala svoju nepostojeću krivicu i počela i sama sebe da okrivljuje, kažnjava i ponižava, stideći se čak i da kaže za sebe ko je, šta je i odakle je. To je najteža nacionalna bolest koja se jednom narodu može dogoditi, to je neka nova vrsta ludila, a eto i to nam sedogodilo.

U Vašim pesmama su: pšenica, šljiva, Morava, cvet, drvo koje lista, lavež pasa, mleko, vino, seljanka storučica. Da li je to Srbija?

Jeste, to je moja Srbija, doduše, više ona iz mog detinjstva i mladosti, nego ova koja sad jeste. Sve je još tu, i Morava, i drveće, i polje puno cveća, i psi koji laju po zapuštenim voćnjacima, ali nema čobanice ni stada, sve manje je ratara u selima i na njivama, sve manje mleka i vina, ostarila nam je i umorila se seljanka storučica. Ostarila i posustala velikomučenica Srbija.

Srbija je nekada drugačije živela?

Srbija je nekad danju živela, učila, radila, s večeri vodila ljubav i družila se, a noću spavala... Sada danju spava, a noću se provodi, dokoliči, banči do zore i srlja u sunovrat. Za takav život nema opravdanja ni izgovora, besmisleni su svi razlozi. I ono malo mladih što ostane u selima, zahvaćeno je istom boleštinom i uništava se na isti način.

U jednoj pesmi kažete: „Al’ ja se ipak ponosim što sam Srbin”.

Danas je nečasno biti častan. To je staromodno, nacionalno osećanje i obeležje kod nas i kod nekih drugih naroda i to se mora satanizovati. Sve se izvrće naglavce, ostaje još samo da naučimo da hodamo na rukama. I tako, hodajući naglavce, ući ćemo u Evropu.

„Udaraju međe”, „prekrajaju tapije”, i „pečate crvenim voskom prozore, vrata, kapije”. Šta nam valja činiti?

Moramo se pribrati, sabrati i izdržati. Pribrati se od bunila u kojem smo se našli, sabrati se među sobom i izmiriti sa nama sadašnjima, bivšima i budućima, i izdržati sve što čovek pojedinac i cela nacija mora i može da izdrži, ako hoće da preživi i dočeka ozarenje. A pre svega i više od svega – Srbi se moraju voleti i rađati.

Kad Srbi pretvore Sinđelićevu glavu u bukliju, kadionicu, mastionicu, testiju, da li je to patriotizam ili kič?

Ni jedno, ni drugo. To je pesnički simbol, to je metafora. Pesmu „Zvezda nad Čegrom” napisao sam pre trideset i više godina, u vreme kad se Stevan Sinđelić i drugi srpski junaci nisu smeli ni spomenuti. Ono o čemu su pre trideset godina srpski pesnici i srpski narod smeli samo da sanjaju i spominju u simbolima, sada se ipak može glasno i jasno pevati, ili plakati, bar, iako ta pesma i plač mnogima paraju uši.

U pesmi ,,Molitva” kažete: „Samouk s perom, a nedouk s mačem, predodređen sam jedino da plačem”.

Evropa se raduje našim suzama. Pesme naše ne voli, ali suze naše joj prijaju. Pesnik Branko Miljković reče: „Ko ne sluša pesmu, slušaće oluju”. A naše molitve čuje Onaj koji sve čuje i koji će ih i uslišiti, ali tek onda kada svi budemo govorili istu molitvu.

Kosovo i Metohiju, po svoj prilici, možemo da sačuvamo jedino u pesništvu?

Sačuvali smo ih mi u pesništvu, oni su više u našim pesmama nego pod kosmetskim nebom. Skoro trećina moje knjige „Razapeta zemlja” posvećena je Kosovu i Metohiji. Napisao sam i tužnu knjigu o deci s Kosmeta, knjigu njihovih i mojih suza, „Deca sa zlatom lipe u kosi” i lirsku istoriju Srba od Starih Slovena do danas, brojanicu u stihovima sa 433 čvorića „Kosovski venac”. Mnogi naši i strani pesnici pevali su i pevaju o Kosovu i Metohiji, i tako ćemo ga sačuvati u pesništvu. A ono što je toliko ušlo u pesništvo jednog naroda, ne može nikad doneti sreću ni spokojstvo nekom drugom narodu koji mu je to oteo.

Politika od 13. oktobra 2011.

Petar Matic
16-10-11, 04:54
EŽEN JONESKO (1909 – 1994)

http://www.stansteadcollege.com/spartannet/language/sfoster/ionesco.gif

Ežen Jonesko, rođen kao Euđen Jonesku (fr. Eugčne Ionesco, rumunski: Eugen Ionescu, rođen je novembra 1909. u Slatini (Rumunija), od oca Rumuna i majke Francuskinje. Detinjstvo je proveo u Parizu. Bio je rumunski i francuski dramski pisac, jedan od utemeljivača pravca Teatar apsurda. Pored humora i ismevanja banalnih situacija, Joneskove drame dočaravaju usamljenost i beznačajnost ljudske egzistencije. Osim drama, pisao je i eseje, pripovetke i druga dela.

Želja malog Ežena, rođenog 1909. u Slatini u Rumuniji ostvarila se zaobilaznim putem. Naime, porodica je više puta menjala mesto i zemlju boravka. Njegov otac, advokat, želeo je da dečak izabere neko „pristojno zanimanje“. Nakon razvoda roditelja, brigu o Jonesku preuzela je majka i on je u Bukureštu studirao francuski, filozofiju i književnost. Sredinom četrdesetih Jonesko odlazi u Pariz, gde rano otkriva ljubav prema teatru.

„Sa majkom sam bio u Luksemburškom parku gde se nalazilo lutkarsko pozorište. Imao sam četiri godine, svi oko mene su se smejali, ali ja nisam. Majka je mislila da mi je dosadno i htela je da napusti predstavu, ali ne, meni uopšte nije bilo dosadno, naprotiv - bio sam prikovan, očaran, gotov!“

Opsesija pozorištem Joneska nije napustila celog života. Pedesetih godina napisao je svoje prve komade, najpre na rumunskom, maternjem jeziku njegovog oca, da bi zatim prešao na francuski. Posle „"Ćelave pevačice“, u suštini neke vrste apsurdnog lutkarskog pozorišta za odrasle, usledila je „Lekcija“, komično-drastična parodija. Prodor na svetsku scenu deset godina kasnije doneo mu je „Nosorog“, koji govori o moći zlih i oportunizmu.

U Joneskovim dramama nalazimo marionetske likove sa besmislenim i mehaničkim dijalozima u kojima ljudi, u stvari, uopšte ne komuniciraju jedni sa drugima. Slikanja sveta koji je za Joneska kao i za njegovog irskog kolegu Semjuela Bekata bio bez smisla i nade.

„Mislim da je apsurdno to što se mi ovde nalazimo. Ne smatram da je život apsurd. Istorija nije apsurdna, ona je logična i može se objasniti. Možemo da kažemo zašto su se stvari događale. Apsurd se ne nalazi u egzistenciji, meni je egzistencija kao takva nezamisliva. Zašto?“

Na ovo pitanje Jonesko u svojim dramama nije dao odgovor.

Nesto o Ezenu Joneskou iz intervijua novinarke Branke Bogavac:

O komadu " Zedj i glad " kaze da je to zedj i glad za apsolutnim,za kojim je tragao cijelog svog zivota.To trazenje naziva "povremenim trazenjem ",posto mu je trazenje apsoluta bila opsesija, a nekada po malo zaboravi na to, pa zato i kaze " povremeno ".

Na pitanje da li vjeruje u Isusa Hrista odgovara da bi bez tog vjerovanja umro. Kaze i da ce uvijek biti nesrecan,jer mu treba mnogo. Kaze da mu treba apsolut,jer je njegova vjera nesavrsena.

-Vi ste jedan od demistifikatora ovoga vijeka?

" Gotovo svi pisci ili jedan dobar dio njih to cine.To je radio i Balzak sa burzoazijom, i Rembo, tj.demistifikovati- to je rasclaniti, staviti u pitanje, razjasniti velike mitove ili legla mentalnih situacija sto je Rembo odlicno uradio sa hriscanstvom.Kod mene se to nalazi u " Celavoj pjevacici ", jer postoji parodija govornog jezika,parodija teatra, dovodjenje u pitanje tog teatra. Nije bilo toliko u pitanju istina rijeci u koju sam posumnjao, nego to sto te rijeci nisu dozivljavane, i konastatacija da se manje-vise ne dozivljavaju mozemo nazvati demistifikacijom. Stavio sam ja u tom komadu u pitanje i kulturu kroz sam jezik: govori se jedna stvar bilo gdje, u Francuskoj, Americi, u zemljama istoka, a u stvari radi se druga: jedna mracna vitalnost porice sve sto mislimo ili mislimo da mislimo i to vodi kritici svake ideologije. Stalno sam govorio da me nije zanimalo sta misle ljudi,nego sta ih tjera da misle ono sto misle. To vodi demistifikaciji svake ideologije.

Marksizam je svojim posljedicama ispao djavolska pogreska,djavolska rabota. Socijalizam je neuspijeh. Neuspijeh je oslobodjenje covjeka socijalizmom,ali u mojim komadima ima tema jos vaznijih, tema o kojima se ne govori:ne govori se o ljubavi, ne govori se o osjecanju krivice, ne govori se o potrebi covjeka da se oslobodi familijarnih stega, moji junaci ne odrazavaju samo problem covjeka zarobljenog industrijskim drustvom, nego i problemom covjeka zarobljenog svijetom svih epoha i vremena i drustva. Ono sto moji komadi pokusavaju da izraze najdublje jesu zelja-strah od smrti, to je zelja za besmrtnoscu."

Petar Matic
16-10-11, 04:54
EŽEN JONESKO (1909 – 1994)

http://www.stansteadcollege.com/spartannet/language/sfoster/ionesco.gif

Ežen Jonesko, rođen kao Euđen Jonesku (fr. Eugčne Ionesco, rumunski: Eugen Ionescu, rođen je novembra 1909. u Slatini (Rumunija), od oca Rumuna i majke Francuskinje. Detinjstvo je proveo u Parizu. Bio je rumunski i francuski dramski pisac, jedan od utemeljivača pravca Teatar apsurda. Pored humora i ismevanja banalnih situacija, Joneskove drame dočaravaju usamljenost i beznačajnost ljudske egzistencije. Osim drama, pisao je i eseje, pripovetke i druga dela.

Želja malog Ežena, rođenog 1909. u Slatini u Rumuniji ostvarila se zaobilaznim putem. Naime, porodica je više puta menjala mesto i zemlju boravka. Njegov otac, advokat, želeo je da dečak izabere neko „pristojno zanimanje“. Nakon razvoda roditelja, brigu o Jonesku preuzela je majka i on je u Bukureštu studirao francuski, filozofiju i književnost. Sredinom četrdesetih Jonesko odlazi u Pariz, gde rano otkriva ljubav prema teatru.

„Sa majkom sam bio u Luksemburškom parku gde se nalazilo lutkarsko pozorište. Imao sam četiri godine, svi oko mene su se smejali, ali ja nisam. Majka je mislila da mi je dosadno i htela je da napusti predstavu, ali ne, meni uopšte nije bilo dosadno, naprotiv - bio sam prikovan, očaran, gotov!“

Opsesija pozorištem Joneska nije napustila celog života. Pedesetih godina napisao je svoje prve komade, najpre na rumunskom, maternjem jeziku njegovog oca, da bi zatim prešao na francuski. Posle „"Ćelave pevačice“, u suštini neke vrste apsurdnog lutkarskog pozorišta za odrasle, usledila je „Lekcija“, komično-drastična parodija. Prodor na svetsku scenu deset godina kasnije doneo mu je „Nosorog“, koji govori o moći zlih i oportunizmu.

U Joneskovim dramama nalazimo marionetske likove sa besmislenim i mehaničkim dijalozima u kojima ljudi, u stvari, uopšte ne komuniciraju jedni sa drugima. Slikanja sveta koji je za Joneska kao i za njegovog irskog kolegu Semjuela Bekata bio bez smisla i nade.

„Mislim da je apsurdno to što se mi ovde nalazimo. Ne smatram da je život apsurd. Istorija nije apsurdna, ona je logična i može se objasniti. Možemo da kažemo zašto su se stvari događale. Apsurd se ne nalazi u egzistenciji, meni je egzistencija kao takva nezamisliva. Zašto?“

Na ovo pitanje Jonesko u svojim dramama nije dao odgovor.

Nesto o Ezenu Joneskou iz intervijua novinarke Branke Bogavac:

O komadu " Zedj i glad " kaze da je to zedj i glad za apsolutnim,za kojim je tragao cijelog svog zivota.To trazenje naziva "povremenim trazenjem ",posto mu je trazenje apsoluta bila opsesija, a nekada po malo zaboravi na to, pa zato i kaze " povremeno ".

Na pitanje da li vjeruje u Isusa Hrista odgovara da bi bez tog vjerovanja umro. Kaze i da ce uvijek biti nesrecan,jer mu treba mnogo. Kaze da mu treba apsolut,jer je njegova vjera nesavrsena.

-Vi ste jedan od demistifikatora ovoga vijeka?

" Gotovo svi pisci ili jedan dobar dio njih to cine.To je radio i Balzak sa burzoazijom, i Rembo, tj.demistifikovati- to je rasclaniti, staviti u pitanje, razjasniti velike mitove ili legla mentalnih situacija sto je Rembo odlicno uradio sa hriscanstvom.Kod mene se to nalazi u " Celavoj pjevacici ", jer postoji parodija govornog jezika,parodija teatra, dovodjenje u pitanje tog teatra. Nije bilo toliko u pitanju istina rijeci u koju sam posumnjao, nego to sto te rijeci nisu dozivljavane, i konastatacija da se manje-vise ne dozivljavaju mozemo nazvati demistifikacijom. Stavio sam ja u tom komadu u pitanje i kulturu kroz sam jezik: govori se jedna stvar bilo gdje, u Francuskoj, Americi, u zemljama istoka, a u stvari radi se druga: jedna mracna vitalnost porice sve sto mislimo ili mislimo da mislimo i to vodi kritici svake ideologije. Stalno sam govorio da me nije zanimalo sta misle ljudi,nego sta ih tjera da misle ono sto misle. To vodi demistifikaciji svake ideologije.

Marksizam je svojim posljedicama ispao djavolska pogreska,djavolska rabota. Socijalizam je neuspijeh. Neuspijeh je oslobodjenje covjeka socijalizmom,ali u mojim komadima ima tema jos vaznijih, tema o kojima se ne govori:ne govori se o ljubavi, ne govori se o osjecanju krivice, ne govori se o potrebi covjeka da se oslobodi familijarnih stega, moji junaci ne odrazavaju samo problem covjeka zarobljenog industrijskim drustvom, nego i problemom covjeka zarobljenog svijetom svih epoha i vremena i drustva. Ono sto moji komadi pokusavaju da izraze najdublje jesu zelja-strah od smrti, to je zelja za besmrtnoscu."

Petar Matic
18-10-11, 05:05
GORDANA STOŠIĆ (1954 - 1994)

http://www.kupindo.com/Drhtulja-Gordana-Stosic_slika_L_536133.jpg

Diplomirala je književnost i bila je profesor u jednoj gimnaziji. Bio je početak osamdesetih, Erika Džong je objavljivala svetske hitove o ženskom doživljavanju seksa, čitali smo ih kao i pesme Bukovskog, gledali film Mirni dani u Klišiju; seksualna revolucija bila je svetski pokret i Gordana Stošić je objavila svoju prvu zbirku erotske poezije.

Vrlo brzo je postala senzacija. Intervjui u novinama, na televiziji, podsmeh ili divljenje... Njena dela "Noćno seme", "Žena čežljive kože", "Drhtulja", "Stefan" i "Pribislav" udarila su temelje srpske erotske poezije, nad kojom su se laici zgražavali, a stručnjaci klanjali. Gordanu Stošić su poredili sa Erikom Jong, Nensi Fridej i Normanom Majerom. S tom razlikom što o njima nisu raspravljali činovnici ministarstava za kulturu i partijske komisije.

Ali, ubrzo su se u školi gde je bila profesor pobunili gnevni roditelji njenih đaka i direktor je bio prinuđen da je opomene. Kako je opominjao, nije poznato, ali je poznato da je prestala da bude profesor i da je ostala bez prihoda jer pesnici ne zarađuju mnogo. Usledio je i brodolom dugogodišnje ljubavne veze. Nespretna u praktičnim životnim poslovima, izgubila je stan i našla se, takoreći, na ulici.

Tako se kao prva javila da na Kosovu obrazuje srpsku decu. Odande se vratila u Beograd posle grupnog silovanja koje je doživela tamo. Kada su joj roditelji, u roku od deset dana umrli, početkom devedesetih pesnikinja Gordana Stošić je taj životni udarac morala da otrpi u duševnom stacionaru. Imala je običaj da glasno govori: "Ja nikome nisam potrebna!" Posle toga sve se kretalo ubrzano i gotovo iznuđeno.

Svi su mislili da se izlečila od trauma, a ona je poslala je pozivnice svojim prijateljima da prisustvuju njenom ''venčanju sa Dunavom''. Tako je u cik zore u leto 1994. godine skočila u smrt sa Zemunske desetospratnice, ka Dunavu. Tek je ušla u četrdesetu godinu zivota.

OVCIJA KOZA

Danima je zivim bojama
slikala moje poprsje
i poklanjala mi zute ruze.
Oci joj imale boju
topljenog zlata.
Cutasmo.
Ispred platna podom
razapeta ovcija koza.
Protezah se umorna.
Ljubila mi potiljak i kosu.
Zasrkah drhtaj zezenog zlata.
Neko je u ovcijoj kozi
ostavio miris zrele trave.
Vijorio do mojih nozdrva.
Legoh.
Ona pored mene.
Grlismo se.
Krepke brodolomnice Djavoljeg trougla.
Muskarac utvara bio je u nama.
Jezici nam svirali
balalajke i tokata.
Moja bedra zagrmese
grmovima zutih poklonjenih ruza.
Bradavice zazujase.
Ona bi matica.
Rominjave macuhice
punile se mlecom.
Covek sam, uzvracah
bez stida.
Sve razumeh.
Samo zasto je neznani
miris zrele trave
ostavio
u ovcijoj kozi!

Petar Matic
19-10-11, 05:52
FRANÇOIS VILLON (1431 – 1463)

http://img.over-blog.com/216x275/1/37/28/94/lecture/Villon-Francois.jpg

Fransoa Vijon (rođen 1431 ili 1432 – nestao 1463) je bio prvi moderni francuski pesnik i predstavnik poslednje faze u razvoju srednjovekovne francuske književnosti. Fransoa Vijon (pravo ime Francois de Montcorbier) rođen je u Parizu, u vreme engleske okupacije, pri kraju stogodišnjeg rata. Siromašna i neobrazovana majka rano ga je poverila učenom i uglednom crkvenom čoveku Gijomu Vijonu, čije je prezime nasledio. Upisuje studije i stiče sve predviđene univerzitetske stepene, ali već tada pokazuje sklonost ka razuzdanom i nemirnom životu.

Zbog jedne žene, izazvan, 1455. godine ubija nekog sveštenika i beži. Sledeće godine, koristeći se amnestijom francuskog kralja Šarla Sedmog, vraća se u Pariz i učestvuje u provali u Navarski kolež, zajedno sa grupom kaluđera i klerika. Otada luta širom Francuske i piše poeziju. Opet ga hapse 1461. u mestu Meung sur-Loire, ali zbog prolaska novoizabranog kralja Luja Jedanaestog oslobađaju ga. Krajem 1462. godine, zbog učestvovanja u nekom okršaju, osuđen je na smrt. Vrhovni sud ga oslobađa u januaru 1463. i proteruje na deset godina iz Pariza. Otada mu se gubi svaki trag, ali nastavljaju da kruže priče o njegovom kasnijem životu.



DOBRE ŽELJE JEZICIMA ZLIM

U arsenu, auripigmentu, realgaru,
u salitri stopljenoj s vapnom živim,
u vrelu olovu da se cmare u žaru,
u čađi i smoli sa cjeđem ljepljivim
mOkraće s đubrom Židovke smrdljivim,
u otoci, što kraste ispra gubavca,
u krvi zmije, u drogam’ što otrov drže,
u žuči vuka, lisice, jazavca
nek zavidne se jezičine sprže!

U mozgu mačke, stare krezubice
crne ko noć, od vode što se štedi
u sluzi i pjeni scurjeloj s gubice
psa stara, bijesna, što jednako vrijedi,
u slini, mazga hripava što cijedi,
a škarama se sitno isjceka i smrvi,
u vodi, gdjeno štakor gnjuri i vrvi
žaba i krastača i živine najmrže,
gušteri, zmije i njima slične strvi,
nek zavidne se jezačine sprže!

U sublimatu za dodir opasnom,
na pupku žive bjelouške zmije,
u krvi, što se suši o satu kasnom,
tu crnje boje, tamo zelenije,
s plitica brice, kada uštap sije,
u gnoju, što u raku zre i čiru,
u koritu, gdje pelene ispiru,
u kupki onih, koje ljubav trže,
(Shvatit će svi što od drolja ne zaziru!)
nek zavidne se jezične sprže!
O Kneže, nek se ta slatka pašteta
procijedi. Nema l’ sita ni rešeta,
kroz gaće smradne sipajte je brže,
al’ prije u smjesi prasećega smeta
nek zavidne se jezičine sprže!

Petar Matic
21-10-11, 04:42
SILVIJE STRAHIMIR KRANJČEVIĆ (1865 – 1908)

http://www.dkd.hr/doga2005/kranjcevic.jpg

Silvije Strahimir Kranjčević je najznačajniji hrvatski pjesnik u doba realizma. Rođen je u Senju, gdje je završio osnovnu i srednju školu. Po nagovoru oca pošao je u Rim da uči vjersku školu, ali je u kolegijumu u Rimu ostao svega osam mjeseci, jer nije imao volje za sveštenički poziv. U Zagrebu je stekao učiteljske kvalifikacije, zatim je službovao kao učitelj u Mostaru, Livnu, Bijeljini i Sarajevu. U Sarajevu je uređivao književni list. Poslednje godine života proveo je po bolnicama. Umro je u Sarajevu.

Život je prove u teškim društvenim i političkim prilikama, naročito osamdesetih i devedesetih godina za vrijeme vladavine bana Kuena Hedervarija, koji je sprovodio mađarizaciju u pokorenim zemljama. Kranjčević je teško podnosio ropstvo svoga naroda, nasilje, korupciju, socijalnu bijedu i moralno propadanje u Hrvatskoj i Bosni. U svojim
pjesmama snažno e izrazio revolt na takvo stanje.

Počeo je da piše još kao đak IV razreda gimnazije. Za života izašle su mu tri zbirke pjesama: Bugarkinje 1885. godine u Senju, Izabrane pjesme 1898. u Zagrebu, Trzaji 1902. Poslednju knjigu Pjesme sam je priredio, ali njeno objavljivanje (1908) nije doživio. Najvažnji motivi u njegovoj poeziji su domovina žena, proširuje svoju tematiku pjevajući i o čovjeku, društvu, religiji, svemiru, položaju čovjeka u u svijetu...

U Kranjčevićevoj poeziji naglašena je socijalna komponenta. U svojim pjesmama daje slike ljudske bijede, teškog života ljudi, prema kojima izražava samilost. U pjesniku socijalni uzroci rađaju bol, on opjeva oholost bogataša, bezobzirnost karijerista, licemjerje zvanične crkve koja odstupa od Hristovog učenja.

U svijetu vidi nesklad između snova i stvarnosti, smatra da je poredak na zemlji i svemiru
nepravedan i protiv njega protestuje pomoću satire i sarkazma. Takvom stanju ne nalazi razrešenja, ne vidi izlaza ni na nebu ni na zemlji. Zato je sva njegova poezija iz zrelog perioda prožeta pesimizmom i misticizmom. Mračne boje preovlađuju naročito u pjesmama iz poslednjeg perioda njegovog stvaralaštva.

Pjesnikove kritičke ideje nastale su pod uticajem prirodnih nauka, filozofske literature i
socijalitičkih učenja. Slične ideje nalazio je u člancima Svetozara Markovića, u pjesmama Zmaja, Jakšića, Vojislava Ilića i dr. Protivurječnost u životu Kranjčevića je u tome što je prihvatio socijalističke ideje, a morao je da službuje u konzervativnoj austrijskoj monarhiji u Bosni. Svoj konflikt sa svijetom izražava u pjesmama, a prema režimu ostaje lojalan.

U Kranjčevićevim pjesmama osjećajnost dominira nad misaonom stranom. Za njegovu poeziju je rečeno da je „lirika grča, trzaja, cerenja i plača“. Kranjčević je bio vrlo osjetljiva priroda koja je burno reagovala na spoljne nadražaje. Rijetko je uspijevao da stvori pjesmu u jednom tonu, jasnu i cjelovitu. Češće su mu pjesme nejadnakih tonova, u izrazu nedorečene i mutne, uspjele samo u fragmentima. Samo u jednom broju pjesama, u
cjelosti uspjelih, ostvario je visok domet pjesničkog izraza.

Petar Matic
23-10-11, 08:28
JACQUES BREL (1929 – 1978)

http://www.lyricsday.com/images/artist/x1016/146/20846.jpg


Jacques Romain Georges Brel potječe iz građanske obitelji, otac mu je bio industrijalac te i sina zapošljava u svojoj tvornici. Jacques se 1950. ženi i iz tog braka ima tri kćeri. No, njegova žestoka pobuna protiv malograđanštine, katoličkih stega i lažnog morala tobožnjeg sređenog građanskog života buknula je vrlo rano.

Već 1953. snima prvu ploču u Bruxellesu i putuje u Pariz na poziv Jacquesa Canettija koji ju je čuo i ponudio mu da nastupi uz mladog pjevača Mouloudjija. Brel stiže u Pariz bez ikakvih sredstava okušati sreću kao pjevač i kompozitor vlastitih pjesama. Nastupa po kabaretima Trois Baudets, l`Écluse, l`Échelle de Jacob i jedva preživljava. Već u prvim njegovim šansonama opaža se sklonost moraliziranju i neki sasvim novi sadržaji kakvih još nije bilo među drugim pjevačima. Pjesme su mu od početka bile strastvene, uzbudljive i uznemirujuće.

Godine 1957. nastupa sa Zizi Jeanmaire u Alhambri, a 1958. je pozvan u slavnu Olympiju kao dodatak glavnom programu i zamjena Francisu Lemarqueu koji se razbolio. Od tada mu popularnost stalno raste i već je 1961. na vrhuncu slave i godišnje održava do 300 koncerata. Trijumfalan koncert u Bobinou 1959. (La valse a mille temps), ponovno u Olympiji 1961. (Les bourgeois), nižu se međunarodne turneje u SAD-u i SSSR-u. Dušom i tijelom pjesnik, osvaja tekstovima i scenskim nastupom; poput uragana utjelovio je u sebi sve nemire i haotični karakter 20. vijeka, koje je u njegovoj pjesmi vibriralo poput prenapregnutog motora.

Nekoliko njegovih šansona spadaju u najljepše stranice kantautorske šansone francuskoga govornog područja. Nezaboravnu pjesmu Le plat pays (Ravna zemlja) posvetio je rodnom belgijskom Brabantu, čije pejzaže opisuje u prelijepim slikama, dok se s druge strane nemilosrdno obrušava na svoje sunarodnjake Flamance koje nimalo nije volio. Njegova šansona Ne me quitte pas koju će kasnije interpretirati i prepjevati brojni šansonjeri diljem svijeta, možda je najljepša ljubavna šansona uopće.

Na vrhuncu iscrpljujuće petnaestogodišnje karijere 17. maja 1967. naglo napušta pozornicu javno se oprostivši od publike na svom posljednjem recitalu u malom kinu u gradiću Roubaixu. Nije htio iznevjeriti iskrenost, nije se htio ponavljati, a pogotovo ne glumiti ekstaze koje je redovito doživljavao pjevajući svoje šansone. Kao ni u svojim pjesmama, ni u životu nije podnosio laž i pretvaranje.

Okušao se zatim na filmu i potom povukao i doslovce nestao dok se nije saznalo da se nalazi na otočju Marquesas. Već je bio teško bolestan. Godinu dana prije smrti vratio se u Pariz gdje od 5. septembra do kraja oktobra 1977. u najvećoj tajnosti snima svoju posljednju ploču s novim pjesmama. Imao je 17 novih naslova što je bilo previše za jednu ploču, te je pet pjesama morao izbaciti. One su bile posmrtno izdate.

Umro je u gradu - Bobigny, Francuska, 9. oktobra 1978. godine. Pokopan je na otočju Marquesas-Martinique, gdje počiva i veliki francuski slikar Paul Gauguin.

Petar Matic
26-10-11, 07:09
ABDULAH SIDRAN (1944 - )

http://img4.fotos-hochladen.net/uploads/sidrantr7hvlbufs.jpg (http://www.fotos-hochladen.net)

Osnovnu školu, gimnaziju i Filozofski fakultet pohađao u Sarajevu. Uređivao omladinske listove i časopise, predavačke tribine, itd. Do aprila 1992., kad je počeo rat u BiH, bio zaposlen na TV Bosne i Hercegovine, kao ”vodeći dramaturg.”

U književnosti se javio sredinom sedamdesetih godina, pjesmama i prozom, u generaciji mladih književnika koju često nazivaju ”šezdeset-osmaškom”. Za svoje pjesničke knjige nagrađivan je najznačajnijim književnim i društvenim priznanjima. U ratu objavljena, knjiga njegove poezije ”Sarajevski tabut”, nagrađena je izuzetnim priznanjem, ”Nagradom slobode”, PEN-centra Francuske.

Jedan je od najznačajnijih filmskih autora (scenarista) u eks-jugoslavenskoj kinematografiji (”Sjećaš li se Dolly Bell?”, ”Otac na službenom putu”, reditelja Emira Kusturice, ”Kuduz” Ademira Kenovića, itd.) Kao filmski autor, dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. Član je Akademije nauka i umjetnosti BiH i majstorski kandidat u šahu. Živi i radi u Sarajevu i u Goraždu.


Intervju sa Abdulahom Sidranom:

Prije nekog vremena preselili ste iz Sarajeva u Goražde i danas vodite jedan potpuno drugačiji, samotniji život nego ranije. Siti ste javnog života?

– Stvari su u principu mnogo jednostavnije nego što naša priroda može dokučiti. Ima u Goethea jedna genijalna misao: stvari su toliko jednostavne da se jezikom ne daju izraziti. Kažem tu rečenicu jer želim reći da ništa ne treba komplicirati. U prirodi svakog čovjeka koji je ikad počeo mislit' – a tko je počeo jednom mislit' onda nije znao ni prestat' – sasvim je prirodna potreba da u filozofskom smislu radi nad svojom dušom i u tom smislu deset hiljada godina postoji prakticiranje osamljivanja. Ljudi odu u pećine, dobiju božju poruku... Ja se ponosim, a to činim ima četiri godine, da živim u jednoj vrsti monaštva, u islamu su to bili derviši. Doduše, meni je to nedokučivo i ja nemam takvu snagu.


Vaš švedski prevoditelj jednom prilikom je rekao: "Dobri duh Abdulaha Sidrana lebdi nad Miljackom". Međutim, vi kao da ste se utopili u bosansku depresiju i autizam.

– Djelovati se može i iz samoće. Međutim, onda je pitanje što si otišao u samoću, ako se truješ gomilom novina, ako ja moram u tom svom dervišluku, u tom svom monaštvu u selu pored Goražda, ako moram, a moram po prethodnim ovisnostima, imati satelitsku antenu, pa kad mi nije dovoljno kvalitetnih vijesti da mogu na CNN-u pogledati više. Ja sam iz Goražda surađivao i s televizijama i s novinama, što znači da u ovdašnjim uvjetima, a odnose se na cijeli balkanski prostor, nije moguće ili ne znam u kojim promilima postoji mogućnost da se netko apsolutno izolira.


Što kažete danas za Sarajevo? Na prostoru bivše Jugoslavije postoji mit o sarajevskom duhu, ali kad dođete u taj grad ne možete ne primijetiti bijedu, depresiju. Postoji li još uvijek taj mistificirani duh?

– Evo vidite, ja sad već desetak sekundi šutim. Možda sam desetinu puta pisao i govorio, svjedočio svoje apsolutno uvjerenje da sarajevski duh mora preživjeti i da je preživio. Govorio sam o tome kako je ozbiljno ranjen. On se sad u nekom stanju, koje nije komatozno pojavljuje, u nekakvim pervertiranim oblicima, ali opet je to ništa drugo nego sarajevski duh. Jer to što se događa u Sarajevu, od 1992. godine na ovamo, događalo se u njegovih petsto godina barem pedeset puta. Promjene stanovništva, pretumbacije, dođe, pohara, obije, sprži da kuće ne bude ni jedne, a ono se opet nekako... I opet to budu ljudi – Sarajlije,


Prije dvadeset godina plasirali ste metaforu kuće koja se ruši. Može li Bosna stati danas u tu metaforu?

– U pitanju je sadržan jedan nesretni paradoks Bosne. Nikad se za nju u svijetu nije čulo ni znalo ni po čemu, neg' po kvalitetnim pojedincima, talentima u slikarstvu, filmu, sportu, košarci, šahu, muzici. Uistinu je to postalo na taj način rastureno i uništeno da više niti jedno pitanje ovdje ne može krenuti iz svoga prirodnog staništa, kulture, sporta ili ne znam čega, a da neminovno ne završi u provaliji političkog pitanja. Utoliko je vaše pitanje tačno, a moj odgovor može biti i netočan. Nisam optimist, trudim se da da budem optimist i nema sekunde, ni trenutka, ni minute, ni u snu ni na javi, a da u mojoj glavi ne odjekuje neka melodija. To znači da su neki najdublji slojevi moga bića, kozmičko-religijsko-metafizički – optimistični. Međutim, ovo što je fizički čovjek i šta dokuči svojim mozgom: ne mogu biti i nisam optimist. Ne vidim ni da postoji dovoljno unutarnjih snaga niti neke specijalne međunarodne političke volje, pa ni sile koja bi bila potrebna da se Bosna obnovi.


Nedavno ste upozorili da je na cijelom našem prostoru zavladala "diktatura površnosti". Ako je uistinu riječ o "diktaturi površnosti", kako objašnjavate pojavu nove bosanske književnosti i kinematografije?

– Oštri su uvjeti. Znaš ono, kad udariš kamenom o kamen – dođe vatra. Što se tiče površnosti, kakav će biti nego površan onaj tko je jučer bio konobar, a danas je potpredsjednik kantona. A što se tiče nove bosanske književnosti, raduje me taj termin. Ja tvrdim kako u Sarajevu, samom Sarajevu, a ima Bosne još mnogo i izvan Sarajeva, u ovoj deceniji postoji više dobrih proznih pisaca nego u cijeloj Francuskoj. Nikad nitko neće čuti za pripovjedača Hajrudina Ramadana, a da ga ima jedna Francuska – mi bi ga kupovali kao Paola Coelha. Je'l se tako zvao? Brkam ga s jednim bokserom.


Što mislite kad će nestati ove mržnje kojom je okovana Bosna i Hercegovina?

– Termin mržnja ja u ovom kontekstu ne prihvaćam. Stvari ne kreću od mržnje. Kad bi ona bila konstanta, mit bi trajao po dvije godine, a po pedeset godina bio bi rat. Dakle, ne radi se o mržnji, nego o neznanju, neobrazovanju, neukosti na koju lako dolazi manipulacija političkih elita.... Ne postoji mržnja jer ona ne može biti kao konstanta prisutna u ljudskom biću. Postoje strahovi; to su kategorije s kojima možeš napraviti što god hoćeš. Mi smo svi koji smo bili građani Jugoslavije u svakom njenom dijelu mogli spavati na livadi, a da ne strahujemo za živu glavu. Sad ni u svojoj kući nisi miran i nemaš miran san. Ja tek sad mogu imati osjećanje mržnje, kad su mi uradili to što su mi uradili. Sad stvarno mrzim sve, ja ne znam koga da..., pokaži mi ikog koga volim! (smijeh) Kako ću ga voljet'?


Znam da je Kusturica za vas najbolnije pitanje. Ipak, budući da ste zajedno stekli svjetsku slavu, moram vas pitati što danas mislite o njemu?

– Uh, njegov talent je toliki.... Volim ga i nek' mu je najsretnije sve što ga u životu čeka. Teška je to priča, sine. Onaj tko bi sve znao, a takvih nema, mog'o bi tri hiljade stranica napisati pokušavajući to tumačiti. Od mene nek' bude dovoljno: često ga sanjam, nikad ga ne sanjam da su događaji ovi, nakon '92. godine, nego sve tamo nešto, svađamo se, pričamo. Eto, završeno.

Petar Matic
30-10-11, 05:12
D. H. LAWRENCE (1885- 1930)
http://www.spartacus.schoolnet.co.uk/JlawrenceDH1.jpg

David Herbert Lawrence (Eastwood, 11. rujna 1885. - Vence, 2. ožujka 1930.), bio je britanski romanopisac, pripovjedač, pjesnik, esejist, slikar, dramatičar i kritičar. Čovjek koji se može smatrati nasljednikom Guillaumea Apollinairea i prethodnikom Henrya Millera.
Ako je Henry Miller Mesija erotske proze, onda je D. H. Lawrence njen Ivan Krstitelj. Charles Bukowski ga je jako volio čitati, kako opisuje u svom romanu "Lovac ispod žita".
Rodio se u grofoviji Nottinghamshire, koju je strašno volio smjestivši radnju nekih svojih djela u to područje. Otac mu je bio jedva pismeni rudar i alkoholičar, a majka bivša ravnateljica škole, obrazovana žena. Djetinjstvo mu je obilježeno siromaštvom i napetošću između roditelja. U školi je mladi David bio uspješan, prvi koji je osvojio stipendiju općinskog vijeća za školovanje u obližnjem Nottinghamu. Jedno vrijeme bio je učenik/učitelj na jednom koledžu. U 25. godini postaje slavan pisac svojim prvim važnijim djelom - "Bijeli paun". Nastavlja pisati, stvorivši djela poput "Sinovi i ljubavnici" (u kojem je opisao scenu kada je eutanazirao vlastitu majku prevelikom dozom jednog lijeka), "(Duga)", "Zaljubljene žene" i zasigurno njegov najbolji rad, roman "Ljubavnik lady Chatterley". Zbog ovog djela je bio zabranjivan, proganjan, a moralisti su njegovo djelo prikazivali opscenim i pornografskim. Iako su ga izdavači molili da objavi pročišćeno izdanje, on je to uvijek glatko odbijao. Kada mu je jedna izdavačka kuća odbila objaviti rad, otvoreno ih je izvrijeđao. Bio je uspješan slikar. Sablazan je izazvao i vezom, kasnije i brakom sa Friedom von Richthofen, koja je zbog njega napustila muža i troje djece.

Život mu je nakon Prvog svjetskog rata obilježen lutanjima. Obolio je od tuberkuloze i umro u francuskom gradu Venceu , sa samo 44 godine. U knjizi "Pobuna pisaca" Terrencea Dicksa, koja govori o životima poznatih engleskih književnika, postoji karikatura u kojoj njegova majka zabranjuje njegovom ocu da David radi u besprizornom rudniku, a mali David u sebi misli: "Umjesto toga pisat ću besprizorne knjige". No, njegove knjige, iako ponešto kontroverzne, zasigurno nisu besprizorne.

Kada je umro, Frieda je njegov pepeo prenijela u SAD, u planine Novog Meksika.
Često je bio proganjan i zlostavljan od vojnih vlasti, trpio nedaće, siromaštvo, cenzuru. Na jednu njegovu izložbu sredinom 1929. u galeriji Warren u Londonu upala je policija i zapljenila mnogo radova. Vrijeme progonstva nazvao je "divljačkim hodočašćem". Bio je i u SAD-u gdje su on i Frieda kupili ranč od 160 rali zemlje za rukopis romana "Sinovi i ljubavnici". Smrt majke ga je strašno pogodila, te je mjesece nakon njene smrti nazvao svojom "bolesnom godinom". On i njegova Frieda, s kojom nije imao djece su putovali po svijetu, došavši čak do Australije, gdje je David na miru dovršio svoj roman "Klokan". Imao je niz prijatelja, jedan od najodanijih mu je bio Aldous Huxley, koji će urediti prvu zbirku njegovih pisama. Ukupno će biti objavljeno 8 svezaka njegovih pisama. Bio je i briljantan putopisac, a najpoznatija zbirka mu nosi naslov "More i Sardinija". Izražavao je otvoreni prezir prema bilo kojem militarizmu.

Tijekom Prvog svjetskog rata on i Frieda bili su lažno optuženi da daju signale njemačkim podmornicama na obali Cornwalla. Volio je Italiju pa je i o njoj napravio zbirku eseja "Skice o etruščanskim mjestima". U njima Lawrence opisuje izlete na mnogobrojna arheološka nalazišta. Neke feministkinje ga još i dan danas kritiziraju zbog stavova o ženama i seksualnosti koje je iznio u svojim djelima. Imao je i kratku homoseksualnu aferu, a jednom je izjavio: "Mislim da sam najbliže savršenoj ljubavi bio sa jednim rudarom ugljena kada mi je bilo oko 16". Nakon smrti, izdane su mnoge osmrtnice, ali jedino je E.M. Forster objasnio njegov doprinos engleskoj književnosti. Njegovo posljednje djelo je roman pod naslovom "Djevica i ciganin".

Petar Matic
01-11-11, 04:23
PJER DE RONSAR (1524 – 1585)

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/6/6f/PierredeRonsard1620.jpg/250px-PierredeRonsard1620.jpg



Pjer de Ronsar (fr. Pierre de Ronsard, 11. septembar 1524. – 27. decembar 1585) je bio francuski pesnik i teoretičar književnosti, najznačajniji predstavnik i vođa renesansne pesničke škole Plejade. Ronsar je rođen u plemićkoj porodici, u dvorcu La Posonijer, a veoma rano je počeo da se školuje za vojni i diplomatski poziv. Kao paž, živi na dvoru i u okviru diplomatskih misija putuje u Škotsku i Nemačku. Nakon teške bolesti ostaje oštećenog sluha, zbog čega se odriče vojničkih i diplomatskih ambicija i posvećuje se pesničkom radu i učenju. Na koledžu se posvećuje učenju grčkog jezika, kod tada istaknutog heleniste Žana Dore.

Na jednom dvorskom balu (1545) upoznaje Kasandru Salvijati, ćerku bankara iz Firence i zaljubljuje se u nju. Iako se udaje za jednog plemića, ona i dalje privlači pesnika, koji je voli platonskom ljubavlju. U narednih deset godina Ronsar je ispevao veliki broj pesama u Kasandrinu slavu, u duhu Petrarkinih pesama posvećenih Lauri. Pored nje, Ronsar je posvetio i niz pesama Mariji Dipen, seoskoj devojci, i Heleni de Siržer, počasnoj dvorskoj dami, koja ga je inspirisala da napiše Sonete za Helenu. Između 1555. i 1556. objavio je Himne, posvećene Margareti Savojskoj. U zbirci Ludovanja ( 1553 ) objavio je nekoliko izvanrednih i veoma smelih erotskih pesama. Stekavši veliki ugled na dvoru i u visokom društvu, sam će Ronsar pokušati da opravda ta svoja ludovanja i da ih pripiše mladalačkoj mahnitosti. Svoje svakako najbolje stihove, pod naslovom Ljubavi. Zanimljivo je pripomenuti da postoje neki soneti, označeni inicijalima koje je teško pripisati bilo kojoj od ovih gospa.

Ronsar je svoju pesničku karijeru započeo pisanjem oda, a prvu je objavio 1547. godine u zbirci pesama Žaka Peltjea. Ukupno je napisao pet knjiga oda, prve četiri je objavio 1550. godine, a petu 1552. Ovaj deo Ronsarovog stvaralaštva je pod velikim uticajem trojice antičkih pesnika: Pindara, Horacija i Anakreonta. Pindarskih oda Ronsar je napisao petnaestak i njima započinje prva knjiga njegovih oda. U njima je Ronsar slavio visoke ličnosti svog doba, državnike, pobednike vojnih pohoda kao što su Mišel de l’Opital, Serizol, Žarnak. On je u potpunosti oponašao antičkog pesnika. Od njega je preuzeo raspored strofa (strofa, antistrofa, epoda), ritam (kratki stihovi od šest, sedam i osam slogova), aluzije iz mitologije, opšta mesta, sentence, slike, izraze i zbog toga su one slabije.

To je verovatno činio pod uticajem svog učitelja Žana Dora, koji je i sam pisao ode u duhu Pindara, na latinskom jeziku. I pored ovog neprirodnog spajanja starih antičkih formi i modernog francuskog jezika, Ronsarove pindarske ode prožete su antologijskim stihovima. Horacijevske ode su književno uspelije od pindarskih iako je Ronsar od rimskog pesnika Horacija pozajmio više nego od Pindara. Horacije je omiljeni pesnik Plejade, a posebno Ronsarov, pa je od njega preuzeo veliki broj tema (prolaznost života, ljubav, priroda, smrt), pesničkih postupaka (slike, poređenja, izrazi) i ritmova (metar, strofe). I pored toga Ronsar je u ovim odama uspeo da iskaže svoje originalne stavove, razmišljanja i osećanja. Među Ronsarovim horacijevskim odama posebno se ističu one u kojima je opevano seosku prirodu, pejzaže i predmete i životinje svog rodnog kraja. Anakreontske ode je Ronsar pisao u vreme kada su se Anakreontu pripisivale neke pesme koje su aleksandrijski i vizantijski pesnici ispevali podražavajući antičkog pesnika.

Za života je imao puno uspeha i njegova slava nije jenjavala. Sarađivao je u pripremama teoretskog dela Odbrana i bogaćenje francuskog jezika, koje predstavlja manifest Plejade. Jedno vreme je bio i zvanični dvorski pesnik. Umro je u šezdesetprvoj godini života.



HELENI

Kad kao starica, naveče, sijeda i napola slijepa,
Sjedeći kraj kamina, tananu predući nit,
Reći ćete, uz pjesme moje, ne moguć zanosa skrit’:
“Ronsard mi pjevaše slavu nekoć, kad bijah još lijepa”
Tad će i služavka vaša klonulu uspravit glavu,
- Umor je svladao teški, čitavi radeći dan -
Ali kod imena moga odmah je nestao san:
Zanosno ona će na vas besmrtnu prosipat slavu.
Ja ću u zemlji već ležat, na kosti neće bit kost,
Tiha mi sjena tek mirte tužni će biti još gost;
Zgrbljena, kraj kamilna, o mnogom vi ćete satu
Prošlom, žaleći ljubav, snatrit i kajat se tada.
Nemojte čekati sutra; živite, dok ste još mlada,
Danas već berite ruže, što stazom života vam cvatu!


KASANDRI

Draga, hajdmo videt ružu ovu
što je jutros rascvetala novu
Haljinu na suncu rujne boje,
Zadrža li sada dan kad gasne
Liske svoje purpurne i krasne
I lik sjajan ko u tebe što je.
Ah, lepojko, vidiš li, u trenu
Kako sva krasota njena svenu:
Gle, opala već po zemlji sva je!
O prirodo, maćeho opaka,
U tvom krilu zašto ruža svaka
Od jutra do mraka samo traje!
Zato ako veruješ mi, draga,
Sve dok cveta mlada tvoja snaga
I svežinom lice ti se zari,
Uživaj dok traje mladost bajna:
Jer ko ruži toj, starost će vajna
Da pomrači tvoje ljupke čari!

Petar Matic
07-11-11, 08:43
JACK KEROUAC (1922 - 1969)

http://www.notablebiographies.com/images/uewb_06_img0401.jpg

Jean Louis Lebris de Kerouac (Lowell, 12.3. 1922. - Saint Petersburg, Florida, 21.10. 1969.) je bio američki romanopisac, pjesnik i ikona pop kulture.
Rodio se u gradiću Lowellu, država Massachusetts. Do 6. godine nije znao ni riječi engleskog jezika. Kada je imao samo 4 godine, umro mu je stariji brat Gerard za kojeg je bio jako vezan. Kasnije će vjerovati da ga brat gleda kao anđeo čuvar, posvetivši mu zbirku pjesama "Vizije Gerarda". Poznat je kao "Kralj bitinika" ili "otac hipija". Takve stvari nije volio. Puno je pio. U srednjoj školi bio je glavni sportaš, kao Al Bundy, i dobio je stipendiju za sveučilište Columbia. No, posvađao se sa trenerom, i slomio nogu, pa mu je karijera završila. Na sveučilištu je upoznao Allena Ginsberga i Williama Burroughsa, koji predvode beat generaciju. Kada je imao 24 godine, od raka mu umire otac. Okušao se kao sportski novinar.

Kad je Jack Kerouac 1951. ušetao u ured svog urednika s rolom prozirnog papira dugom 36 metara i ispisanom jednim jedinim odlomkom njegovog novog romana Na cesti (On the Road), nitko nije mogao ni zamisliti da će uskoro postati ‘glasom’ svoje generacije, a važnost njegovog djela uspoređivati se s Hemingwayjevim i Salingerovim.

Kerouac, kao pripadnik tzv. Beat generacije (uz Allena Ginsberga, Williama Burroughsa, Johna Clellona Holmesa i dr.) odlučio se boriti protiv sputanog načina pisanja i općenito konformističkog načina života u poslijeratnoj Americi tako što se na tri tjedna zatvorio u stan na Manhattanu i grozničavo pisao svoje remek-djelo bez prepravljanja i interpunkcijskih znakova i sve to, navodno, bez ikakvog utjecaja droga karakterističnih za bitnike, već nadahnut isključivo kavom i Duhom Svetim, kako je sam tvrdio.

Na cesti je roman bez forme kojim je započela američka tradicija romana, a kasnije i filmova ceste o dugim besciljnim putovanjima američkim kontinentom u potrazi za pustolovinom ili, možda točnije, odgovorom na neka životna pitanja. Grupa mladih ljudi 'bez kune u džepu', koji dijele strast za životom, brzinom, seksom, drogama i prezirom prema sputanošću modernog načina života kreće na putovanja uzduž i poprijeko Amerike – ta će tema nadahnuti brojne pisce i glazbenike, među inima i Beatlese, Boba Dylana i Jima Morrisona.

Iako je roman na kraju objavljen tek šest godina kasnije (1957.) nakon mnogo prepravljanja i cenzure, osvijestio je američku javnost o boemskoj strani države za koju nisu ni znali, a koja je uključivala homoseksualce, slobodno uživanje droga i nesputane seksualne odnose te na taj način utro put stvaranju hipi-pokreta.

http://www.booksa.hr/slike/automatika/news/364d.jpg

Odbacio je vrijednosti 1950-ih godina. Tražio je duhovno oslobođenje, a ta potraga je proizvela njegov najbolji rad, autobiografski roman "Na cesti" (1957.). Svoj treći roman smatrao je svojim najgorim. Objavio je niz djela, no razočaran njihovim nerazumijevanjem, povukao se u rodni gradić Lowell, mjesto iz kojeg je potekla Bette Davis.

Kasnije se sa 3. ženom i majkom preselio na Floridu, gdje i umire od ciroze jetre sa samo 47 godina.

“The only people for me are the mad ones, the ones who are mad to live, mad to talk, mad to be saved, desirous of everything at the same time, the ones who never yawn or say a commonplace thing, but burn, burn, burn, like fabulous yellow roman candles exploding like spiders across the stars and in the middle you see the blue centerlight pop and everybody goes "Awww!” - Jack Kerouac

Petar Matic
09-11-11, 08:00
THEOPHILE DE VIAU 1590 – 1626

http://img3.fotos-hochladen.net/uploads/theofile5ey8zqlp0g.jpg (http://www.fotos-hochladen.net)


Teofil de Vijo, francuski barokni pjesnik i dramatičar, odrastao je I vaspitan kao Hugenot. U verskim ratovima sudelovao je na protestantskoj strani. Došao je u doticaj sa epikurejskim idejama. Kao pesnik-prigodničar priključuje se trupi putujućih glumaca i s njima obilazi provincije.

Zbog "prljavih i besramnih" pjesama navukao na se mržnju isusovaca. Optužen je od jezuita zbog "opscenosti i ateizma" kao saradnik skandalozne erotske zbirke Satirnički Parnas. Na tužbu patera Garassea zatvoren ja i kraljevskim ediktom žigosan kao čovek koji „pravi stihove nedostojne jednog Krestijanina koliko zbog neverovanja toliko zbog gadosti“.

Nakon prcesa, osudjen je na lomaču. Zahvaljujući intervenciji nekih moćnika, kazna spaljivanja je pretvorena u kaznu progonstva. Pomilovan je i nakon dugogodišnjeg tamnovanja pušten na slobodu (1625.). Gonjen i zlostavljan, umro je u Parizu, u tridesetšestoj godini života.

Njegova sabrana djela — pored oda, stanca, satira i epigrama — sadržavaju itragediju "Piram i Tizba", "Odlomci jedne smiješne pripovijesti", "Traktat o besmrtnosti duše" i korespondenciju.




EPIGRAM

Moja xxx ispod nadignutog xxxxx
Velikoga poput uda kakvog mulca,
Gode prstima moje ljubavnice
Više no dva zrna s neke brojanice.

Petar Matic
18-11-11, 06:33
EMILY DICKINSON (1830 – 1886)

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/4/4e/EmilyDickinson.jpg

Postoji samo jedna fotografija Emily Dickinson, na kojoj je otprilike 17 godina stara, jedna vrste protofotografije iz 1848. (Jedini kengur među svim tim lepim devojkama, kako opisuje samu sebe Emily). Niko više ne zna kako je izgledala kao odrasla osoba, a poslednje dve decenije života samo je najbliža porodica bila u prilici da vidi njeno lice. Emily Dickinson se rodila 1830. godine i umrla 1886 godine. Čitavog života je stanovala u Amherstu, u državi Massachusetts. U roditeljskoj kuci nađena je književna produkcija od oko 1775 pesama i ogroman broj pisama.


Samo sedam pesama Emily Dickonson je objavljeno za njenog života, i to anonimno. Pesme su bile redigovane i ona više nije htela da objavljuje zbog toga. Prva knjiga njene poezije izašla je 1890, četiri godine nakon njene smrti. U tom izdanju, kao i u nekolikim kasnijim izdanjima, pesme su bile 'priređene' od strane izdavača, Mabel Loomis Todd i Thomasa W. Higginsona. Mabel Loomis Todd je bila ljubavnica Austina, brata Emily Dickinson, i dugo se dopisivala sa ženom koju je nazivala mitom. Nikada joj nije uspelo da je vidi za života. Kada je Emily Dickinson umrla već dugi niz godina je bila izolovana od neposrednog kontakta sa drugim ljudima. Higginson je bio esejista i kritičar zainteresovan za ženske pisce i dobijao je poeziju od Dickinsonove počev od 1862. godine. Higginson se divio već prvim pesmama koje je dobio na čitanje, ali se jednovremeno pitao da li to nije suviše 'šašav' materijal za objavljivanje. Kada su Todd i Higginson skoro trideset godina kasnije objavili prvi izbor knjige, preradili su pesme tako da su pesme bile konvencionalnije od originalnih rukopisa u pogledu rime, ortografije, interpunkcije i izbora reči. Ali je prijem bio tako dobar da su izdavači sastavili naredna izdanja 1891, 1894. i 1896. godine. Iako su ova izdanja pobudila veliko interesovanje Dickinson je i dalje ostala nepoznata, jedva pominjana u istorijama književnosti i retko birana za antologije. Godine 1914. je izašla zbirka pod nazivom ''The Single Hound'', u kojoj su promene bile još doteranije nego u ranijim izdanjima.

Ova knjiga se uglavnom sastojala od pesama koje je Emily Dickinson slala svojoj snahi Susan Gilbert, udatoj za Austina. Redigovala ih je Susanina ćerka, Martha Dickinson Bianchi, koja je objavila i druge knjige izbora poezije i pisama, snabdevene biografskim sećanjima na mističnu i doživotnu ljubavnu patnju. Taj sentimentalistički pogled na pisanje Dickinsonove javlja se po svemu sudeći na osnovu brataničinog administratiranja književnog stvaralaštva. Istinski prodor u stvaralaštvo Emily Dickinson došao je izmedu 1920. i 1930. kada su kriticari otkrili kako grublju tako isto prefinjeniju pesnikinju. Kada je Thomas H. Johnson izdao ''The Complete Poems'' 1955, pesme su bile neredigovane. Samim tim je postala vidljiva fragmentarnost i formalna 'iskrivljenost'. Granica između nacrta, beleški, vežbi i gotovih pesama je često nejasna kod Dickinsonove. Možda su stoga toliki pokušali da nadu nove, do sada skrivene pesme u njenom književom stvaralaštvu; u jednoj nedavno objavljenoj knjizi je inventivni urednik izvadio sekvence iz pisama Emily Dickinson i sastavio ih kao pesme. Numerisanje pesama potiče iz izdanja Thomasa H. Johnsona. Različita datiranja pesama se zasnivaju na proučavanjima rukopisa. Johnson je uredio i sabrana pisma Dickinsonove 1958. godine.

'Tajno' i ambiciozno književno stvaralaštvo Emily Dickinson ušlo je u značajnu fazu u periodu od 1858. do 1864. god. U tom razmeđu ona nije bila samo izrazito produktivna, već je stvorila i samosvojan poetski izraz. U to vreme počela je da se izoluje. Od 1850. veoma retko je izlazila iz kuće. Neminovno se postavlja pitanje da li je povučenost Dickinsonove bio znak bolesti. Ali je takođe jednako značajno pitanja nije li joj izolacija omogućila da bude spisateljka. Pošto poezija Dickinsonove ustanovljava poetski univerzum koji u bukvalnom smislu izgleda kao da je iz 'drugog sveta', vredi li isticati da su ove sveobuhvatne pesme plod izolovanja od drugih ljudi. Delimično je to spisateljska izolacija, slična na primer onoj koja je poznata kod Montaignea ili Emanuela Kanta. Izolacija Dickinsonove sadrži drugačiji, možda introvertniji pogled na svet. Ptice na drveću, pčele u bašti ili odeća dečaka koji se udavio pročišćavaju se opisima ljudskog mozga kao nadzemaljskog scenarija, promišljanja Shakespearea kao protokoliste čovečanstva i shvatanje sećanja kao podzemnog staništa.

Kako čitamo Emily Dickinson? Čuveni portret u pesmi Inger Hagerup (norveška pesnikinja), napisanoj oko 1951, govori o dvostrukoj ulozi koja je dodeljena Dickinsonovoj. S jedne strane draga sestra, poslušna ćerka, s druge strane hladni hirurg koji reže svoj sopstveni goli bol. Ova pesma govori o sučeljenosti potpune anonimnosti života i snažne izražajne forme u pesmama koje ostavila za sobom.

Emily Dickinson, koja je po mnogo čemu živela u skladu sa svojim vremenom i svojom klasom - time što je živela povučeno u kuci svog detinjstva - pokazala je svojim pisanjem da je bilo nemoguće izdržati unutar tih uskih granica. Tako se pesme mogu čitati kao 'noćna strana' Dickinsonove, ali i noćna strana ženskosti. Ali ovakvim poređenjem rizikujemo da pojednostavimo pesme. Jer najvrednije u pesmama Dickinsonove jeste kako suvereno nadilaze poznate kategerije i misaone obrasce.

Dickinson potpisuje svoja pisma sa 'brat Emily', 'Čika Emily', 'Daisy' ili samo 'Dickinson'. Veoma često ukazuju pesme na nešto što se ne može prikazati u jeziku, abstraktnu tačku ili nejasno jezgro, kao kad jedno umiruće oko biva ponovo napunjeno a da ne cikne šta to bi - blagosloveno da se gleda.

To može da deluje metafizički, ali je ipak suviše kriptično da bi se čitalo kao religiozna čežnja. Može izgledati kao da se desio preokret [unutar pesme] od impulsa da se piše do završene pesme. Misao se pobunila protiv sebe same, tako da se ono na šta pesma referira gubi. Ono što ostaje jeste jezik koji pokazuje na nešto što ne znamo šta je, nešto što se može pojmiti zamenicom 'it' (to): ''To je bez greške, bez nedostatka - ali veliko - nepovredivo - gorelo je dalje - razrešilo se - i izgubilo se za čovečanstvo''.

Jednovremeno čini Dickinsonova to u-topijsko topičnim; ona ilustruje izraze kao 'Večnost', 'Um', 'Raj'. Pojmovi postaju konkretni u toj meri da pojedine pesme nastoje da rasprave njihovo geografsko mesto u odnosu jednih prema drugima. To apstraktno je bez tela, bez vidljivog oblika, ali Dickinsonova koristi apstraktne pojmove kao da svaki od njih pokazuje na određeno mesto u mozgu; mesto ili oblast koje može da se pokaže, disecira, iseče. Ako je tačno, kako neki smatraju, da umetničko delo postavlja pravila za nešto što još ne postoji, onda su pesme Emily Dickinson ugledan primer za to.


DA DOLAZIŠ MI TI U JESEN


Da dolaziš mi ti u jesen
Odmahnula bih leto rukom
Uz poluosmeh, poluprezir,
Kao što se to čini s muhom.
Da znam, za godinu ćeš doći,
Svaki bi mesec klupko bio,
U svojoj smotanoj fioci,
da čeka dok se bude zbio.
Ako te samo stoleća preče,
Ja bih ih pomoću prstiju
Brojala sve dok prsti
Ne otpadnu u Tasmaniju.
Da znam, kad ovaj život prođe
Da tvoj i moj će život biti,
Zbacila bih ga kao koru,
Da večnost mogu okusiti.
No sad, kad mi se dužina krila
Vremena nejasno ukazuje,
To podbada me, ko utvarna pčela
Što žaoku ne iskazuje.

---

JER NISAM MOGLA ZA SMRT STATI

Jer nisam mogla za Smrt stati.
Ljubazno ona stade za me;
U kočiji, uz Besmrtnost,
Nas dvije smo bile same.

Vozismo sporo, Smrt ne zna žurbe,
A i ja se oprostiti
Od posla i od dokolice.
Zbog njene uljudnosti.

Prođosmo školu gdje u igri
Rvu se djeca mala;
Prođosmo žita što nas motre,
Prođosmo sunčan zalaz.

Il bolje, on pokraj nas prođe:
Od hlada rosa zadrhtala.
Jer haljina mi prozračna je,
Od tila tkivo šala.

Pred jednom kućom zastadosmo
- Ko zemlja da je nabubrila -
Jedva se vidjela jer njena
Streha tek hum je bila.

Minuše otad stoljeća
Al svako kraće je, ćutim,
No dan kad shvatih da su konji
K vječnosti okrenuti.

---

Heart, We Will Forget Him
Heart, we will forget him,
You and I, tonight!
You must forget the warmth he gave,
I will forget the light.
When you have done, pray, tell me,
Then I my thoughts will dim.
Haste! ‘lest while you are lagging,
I may remember him.

Zaboravit ćemo ga, srce
Zaboravit ćemo ga, srce,
Noćas, ti i ja!
Ti toplinu smetni s uma
Ja svjetlo što mi da.
Kad molitvu okočaš, reci
Da pamet zatamnim.
Požuri! Ako kasno dođeš,
U misli bit ću s njim.

Petar Matic
20-11-11, 04:15
ANTONIO MACHADO (1875 – 1939)

http://www.fotos-hochladen.net/uploads/machadol3i87rcq5t.jpg (http://www.fotos-hochladen.net)

Machado, španjolski pjesnik rođen je 1875. godine u Sevilji, a umro je u Collioureu (Francuska) 1939. godine. Najmlađi od slavne Generacije `98, je obilježio prva dva desetljeća dvadesetoga stoljeća u španjolskoj književnosti trajnim vrijednostima. On je središte originalnosti izveo iz vlastitog otajstva ostajući vjeran sebi i svojoj zemlji, običnom čovjeku, ali i svemu onom što tvori španjolsku zasebnost u njenom ethosu: ljudskoj sudbi uokvirenoj u strasti, ljubavi, patnji, nadanju i snatrenju. Zbirke: “Samoće”, “Poezija” Najkineskiji od španjolskih pjesnika, bio je u to vrijeme usamljeni udovac u četrdesetim godinama.

Njegova žena Lenora, koju je oženio kada je ona imala petnaest a on trideset i tri, umrla je sa nepunih osamnaest godina, u ljeto 1912. Bio je to udarac od kojeg se on neće nikada oporaviti; i Lenora, i brda Kastilje na kojima se mogla vidjeti Machadova dugačka figura kako neumorno gura njezina kolica tog posljednjeg ljeta, stalno će se vraćati u njegovu poeziju. Rubén Dario ga je ovako fiksirao u vremenu: “Tajanstven i tih. Jedva si mu mogao susresti pogled, toliko je bio dubok. Govorio bi s dodirom više milosti i sramežljivosti, i zamalo se moglo vidjeti svjetlost njegovih misli kako gore. Mogao je biti pastir lavova, i u isto vrijeme, pastir janjadi.”“Nikada nisam bliže misliti jednu stvar, nego kada sam napisao suprotno,” zapisao je Machado.

http://24.media.tumblr.com/tumblr_lfuy9fkyeD1qfoeqbo1_400.jpg
Machado sa svojom mladom zenom Lenorom


Kada je kao prvi u zapadnom svijetu, pisao pjesme u kojima pripovjedač kao da ne postoji, u kojima s istim poštovanjem prilazi sanjanom i vidljivom krajoliku i pušta ih da teku usporedo, nikada ne prosuđujući i poturajući čitatelju istine, nije bio svjestan čudesne sličnosti s Wang Weiem, budističkim pjesnikom dinastije Tang iz 7. stoljeća, za kojeg nije ni mogao znati. Ali predmet ovog uvoda je nešto drugo. Građanski rat donosi u Machadove krajolike lunarnu pustoš i ogromnu tugu izgubljene Španjolske: nakon što je aktivno sudjelovao u obrani republike, napušta Barcelonu s drugim izbjeglicama 22. siječnja 1939., u samu zoru Francovog dana.

Putnici iz pretrpanih vojnih ambulantnih kola koja su se po olujnoj kiši probijala u noći 27. siječnja iz Figuerasa do francuske granice, sjećaju se plemenitog starog učitelja koji je odbijao ući dok svi zaostali ne budu zbrinuti, riječima: “ja imam vremena, ja imam vremena.” Umro je nedugo poslije, izmočen od kišnih bujica i iscrpljen pješačenjem smrznutim planinskim prijevojima, u Colliouru, mjestu na francuskoj obali, gdje je i pokopan. Nobelovac Juan Ramón Jiménez koji je našao egzil u Portoriku, izrazio je nadu “da će se njegov prijatelj Machado, koji je tako dobro poznavao oporu i neujednačenu putanju smrti, znati vratiti u voljenu Kastilju, nekim podzemnim nebom.”

GOSPODE, UZEO SI MI

Gospode, uzeo si mi što sam najviše voleo.
Srce moje ponovo vapi, Bože, cuješ li gore?
Tvoja je volja, Gospode, protiv moje izvršena.
Gospode, opet smo sami, moje srce i more.

---------

VOLJENA

Voljena, lahor mi šapće
o tvojoj haljini bijeloj…
Oči te neće vidjeti,
srce te moje čeka!
Ujutro mi je vjetar
donio ime tvoje,
a jeku tvojih koraka
gora stalno ponavlja…
Oči te neće vidjeti
srce te moje čeka!
U zvonicima tamnim
žalosna zvona zvone…
Oči te neće vidjeti,
srce te moje čeka!
Po udarcima čekića
crni lijes naslućujem,
a mjesto tvoga groba
po udarcima lopate…
Oči te neće vidjeti,
srce te moje čeka!

Petar Matic
21-11-11, 03:26
DANILO KIŠ (1935 – 1989)

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/en/thumb/8/8f/Danilo_kis.jpg/240px-Danilo_kis.jpg

Danilo Kiš je bio srpski književnik i dopisni član SANU-a. Rođen je u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke. Do 1942. godine živi sa roditeljima u Novom Sadu, gde pohađa prvi razred osnovne škole, a zatim prelazi u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde završava osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje podsredstvom Crvenog Krsta. Tamo Kiš živi do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisuje 1954. godine, a u septembru 1958. godine kao prvi student diplomira na katedri za Opštu književnost.

Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Umro je u Parizu, gde se jedno vreme i lečio, 15. oktobra 1989. Sahranjen je u Beogradu na Novom groblju.

Kao student, objavljuje pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, Psalm 44, nastaje 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman Bašta, pepeo je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastaje za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde radi kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastaju i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman Peščanik objavljen je 1972. godine i dobija NIN-ovu nagradu koju će nekoliko godine kasnije Kiš vratiti.

Iste godine objavljuje zbirku eseja Po-etika. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš radi na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada izlazi druga knjiga zbirke Po-etika (intervjui). Grobnicu za Borisa Davidoviča čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine započinju napadi na knjigu, navodno zbog plagijata koji traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš piše Čas anatomije. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobija nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis Čas anatomije objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu dobija nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živi u Parizu i četiri godine radi kao lektor na Univerzitetu u Lilu.

Za svoj celokupni književni rad, Kiš 1980. godine dobija francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku propovedaka Enciklopedija mrtvih Kiš dobija Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine dobija nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izlazi 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine dobija Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobija dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio deTrevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine dobija i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodeljuje mu 1989. godine nagradu -{Bruno Schulz Prize}-. Danilo Kiš umire u Parizu 15. oktobra 1989. godine.


Danilo Kiš - IZVOD IZ KNJIGE ROĐENIH (kratka autobiografija)

Moj je otac ugledao sveta u zapadnoj Mađarskoj a završio je trgovačku akademiju u mestu rođenja izvesnog gospodina Viraga koji će, milošću gospodina Džojsa, postati slavni Leopold Blum (Bloom). Mislim da je izvesna liberalna politika Franje Josipa II kao i želja za integracijom navela moga dedu da svom još maloletnom sinu mađarizuje prezime; mnoge pojedinosti iz porodične hronike ostaće, međutim, zauvek nerazjašnjene: godine 1944. moj otac kao i svi naši rođaci biće odvedeni u Aušvic, odakle se skoro niko od njih neće vratiti.
Među mojim precima sa majčine strane nalazi se jedan legendarni crnogorski junak, koji će se opismeniti u svojoj pedesetoj godini i slavi svoga mača dodati slavu pera, kao i jedna “amazonka”, koja je iz osvete posekla glavu turskom nasilniku. Etnografska retkost koju predstavljam izumreće, dakle, sa mnom. U mojoj četvrtoj godini (1939), u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u pravoslavnu veru, što mi je spaslo život. Do svoje trinaeste godine živeo sam u Mađarskoj, u očevom rodnom kraju, gde smo pobegli 1942. posle novosadskog pokolja. Radio sam kao sluga kod bogatih seljaka, a u školi sam slušao katehizis i katoličku biblijsku egzegezu. “Uznemirujuća različitost”, ono što Frojd naziva Heimilchkeit biće mojim osnovnim književnim i metafizičkim poticajem; u svojoj devetoj godini napisao sam prve pesme, na mađarskom; jedna je govorila o gladi, druga je bila ljubavna pesma par excellence.

Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripovedačkoj mešavini fakata i legende, a od svog oca patetiku i ironiju. Za moj odnos prema književnosti nije bez značaja činjenica da je moj otac bio pisac međunarodnog reda vožnje: to je čitavo kosmopolitsko i književno naslene. Moja je majka čitala romane do svoje dvadesete godine, kada je shvatila, ne bez žaljenja, da su romani “izmišljotina” i odbacila ih jednom zauvek. Ta njena averzija prema “pustim izmišljotinama” prisutna je latentno i u meni. Godine 1947. posredstvom Crvenog krsta repatrirani smo na Cetinje, gde je živeo moj ujak, poznati istoričar, biograf i komentator Njegoša. Odmah po dolasku polagao sam ispit za likovnu školu. U ispitnoj komisiji bili su Petar Lubarda i Milo Milunović. Volterova bista koju smo crtali – gipsani odlivak Hudonove portretne statue – ličila mi je na jednu staru Nemicu koju sam poznavao u Novom Sadu; tako sam ga i nacrtao. Ipak sam bio primljen, valjda zbog drugih mojih radova. Trebalo je da sačekam godinu-dve kako bih mogao imati potrebnu gimnazijsku spremu. Za to vreme odlučio sam da ipak završim maturu.

Dve godine sam učio violinu u muzičkoj školi, gde mi je predavao Simonuti stariji, koga smo prozvali “Paganini”, ne samo zbog izgleda, nego i zato jer je obožavao tremola. Upravo kada sam bio stigao do druge pozicije, muzička se škola odselila u Kotor. Tada sam nastavio da sviram bez nota, cigansku muziku i mađarske romanse, a na školskim igrankama tango i ingliš-valcere.

U gimnaziji sam nastavio da pišem pesme i da prevodim mađarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezičke vežbe: spremao sam se za pesnika i izučavao književni zanat. Ruski su nam predavali beli oficiri, emigranti iz dvadesetih godina, koji su, zamenjujući odsutne profesore, držali s jednakom spremom predmete kao što su matematika, fizika, hemija, francuski, latinski.

Posle mature upisao sam se na Beogradski univerzitet, gde sam diplomirao kao prvi student na novootvorenoj katedri za Uporednu književnost. Kao lektor za srpskohrvatski jezik i književnost boravio sam u Strazburu, Bordou i Lilu. Poslednjih godina živim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne bolujem od nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam: čujem kako se našijenci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona trešti harmonika.


NA VEST O SMRTI GOSPOĐE M.T.

Kakav dobro obavljen posao, Smrti,
kakav uspeh,
srušiti takvu tvrđavu!
Požderati toliko mesa, skrckati toliko kostiju
za tako kratko vreme.
Potrošiti toliku energiju,
brzo, kao kad se ispuši cigareta.
Kakav je to bio posao, Smrti,
kakva demonstracija sile.
(Kao da ti ne bismo
verovali na reč.)

Petar Matic
25-11-11, 05:03
ALFONS DODE (1840 – 1897)

http://www.fotos-hochladen.net/uploads/dodeth6vbeji5r.jpg (http://www.fotos-hochladen.net)

Alphonse Daudet (Nîmes, 13. juna 1840. - Pariz, 16. decembra 1897.), francuski književnik. Rođen u malom gradiću, na jugu Francuske, autor je "Tartarinove trilogije", koja je remek-djelo francuske humoristične proze. Djetinjstvo je proveo u Provansi gdje je dobio inspiraciju za svoja dela. Svoj prvi roman napisao je vec sa cetrnaest godina.

Nakon bankrota roditelja morao je da napusti školovanje. Nasao je zaposlenje kao kucepazitelj u jednom internatu, sto mu je veoma tesko padalo. O tome je napisao: „Proklet bio dan kada sam nogom stupio u tu baraku.“ Uskoro je digao ruke od tog posla i otisao kod svog starijeg brata u Pariz, koji je radio kao novinar. O tom vremenu, njegov brat je napisao knjigu: „Moj brat i ja“.

Dode je u Parizu vodio boemski zivot. Pisao je ljubavne pesme koje je objavio u jednoj maloj knjizici i koje su postigle lep uspeh. Tako je postao poznat u literarnom svetu. Vojvoda od Mornija, ugledni polubrat Napoleona III, zaposlio ga je kao svog privatnog sekretara. Na toj poziciji, Dode je ostao sve do Mornijeve smrti. Sa dobrom platom koju je imao, mogao je da se posveti svom knjizevnom stvaralastvu. Najsnazniji je bio u slikanju napuštenih i progonjenih ljudi gradske periferije. Od ostalih djela izdvajaju se "Pisma iz mog mlina", i drama "Arležanka".

Kao posledica infekcije sifilisom imao je velike probleme sa kicmom sto ga je dovelo do potpune paralize. Dok je jos mogao, pisao je: “U mojim kostima odzvanja bol kao glas u praznoj sobi bez namestaja.“

Umro je godine 1897. godine u Parizu, a njegov najbolji prijatelj, Emil Zola, drzao je pogrebni govor.


Citat Alfons Dode:
“Epitet treba da bude ljubavnik imenice i nikada njen muž. Između reči treba da postoji prolazna veza, ali ne i brak. Po tome se originalan pisac razlikuje od ostalih.”

Petar Matic
30-11-11, 05:03
MOMO KAPOR (1937 – 2010)

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/thumb/4/4c/Momo_Kapor.jpg/260px-Momo_Kapor.jpg

Momčilo Kapor, poznat i kao Momo Kapor (Sarajevo, 1937 – Beograd, 3. mart 2010), bio je srpski slikar, književnik i novinar.
Rođen je u Sarajevu 1937. godine. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Objavio je veliki broj naslova, romana i zbirki priča. Autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket (film), Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.

Umro je u Beogradu 3. marta 2010. godine na Vojno-medicinskoj akademiji.

Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276. i 277. ovako opisuje detinjstvo i mladost Mome Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momina majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedecu ga vozio po Sarajevu.

Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijahalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Njegov stric je bio Čedo Kapor.

Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.
Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske od 1996. godine. Umro je u Beogradu 3. marta 2010. godine na Vojno-medicinskoj akademiji. Njegove ćerke Ana i Jelena Kapor osnovale su fond „Momo Kapor“.Supruga Ljiljana Kapor osnovala je Zadužbinu „Momčilo Momo Kapor“ i ustanovila godišnju nagradu iz oblasti književnosti i likovne umetnosti koja nosi njegovo ime, i koja je napisana na srpskom jeziku, u prethodnoj godini. Nagrada „Momo Kapor“ dodeljivaće se svake godine, naizmenično, 8. aprila na njegov rođendan. Na inicijativu Gradonačelnika Beograda, Dragana Đilasa, a po idejnom rešenju Ljiljane Kapor, 18. aprila 2011. godine, na Adi Ciganliji je otkriveno spomen-obeležje u čast Mome Kapora, 4,5 m visoka skulptura „Dafne“.


http://www.astahost.info/host/images/69629094_slika_kapor.jpg
„Lament nad Beogradom“ slika sa izlozbe Mome Kapora


POSLEDNJA KOLUMNA MOME KAPORA, OBJAVLJENA 18. FEBRUARA 2010. U NEDELJNIKU "NIN" : ‚POHVALA NOVINARIMA’

„Vidim da se u svetu sve više novina gasi; listovi se zatvaraju, novinari ostaju bez posla, nekadašnji čitaoci novina sada ih čitaju preko kompjutera. Ali to nije ni izbliza isto. A i drukčije se postaje novinar.

Ne postoje više tajanstvene redakcijske jazbine u koje dečaci, koji će jednoga dana biti novinari, ulaze plašljivo među novinske vukove sa prvim tekstovima u oznojenim šakama. Najpre ih niko neće potpisivati, a zatim će im ispod članka odštampati početna slova imena i prezimena. Dok dođu do punog potpisa moraće da popiju mnogo vinjaka i piva sa starijim kolegama. Postaće magično povezani sa svojim listom i boriće se za njega, hvatati za gušu, objašnjavati da je i pored svega najbolji.
Danas se novinari kao u kakvom inkubatoru rađaju neprimetno u kompjuterima. Svako može da izdaje sam svoje novine, svako je osamljen iznad tastature svog kompjutera. Priznajem, pripadam onom pokolenju koje ne ume ni da ga uključi , a i da mi to pođe za rukom iz ekrana će povrveti gomile engleskih skraćenica i znakova. Neverovatno, novi dečaci i devojčice igraju se sa njima bez muke. Za razliku od nas oni nisu videli svet niti ga osetili pod đonovima svojih cipela ali manje-više svi znaju engleski koji mi do kraja nikada nismo naučili.

Kako se to dogodilo? Verovatno onih godina kada su dva magična slova zamenila sve ostalo i osvojila svet – OK. Ona su oterala u zaborav čak i naše prastaro tradicionalno BRE. Današnji dečaci, može se reći, su uglavnom sanjari koji žive u virtuelnom svetu. Oni znaju svaki njujorški ugao ulice i avenije, sve orkestre i sva mesta u modi, ali samo ne znaju kako je to ostati tamo bez dolara u džepu. U njihovim sirotim sobičcima rascvetava se sa ekrana i svetli veliki svet kroz koji prolaze, lunjaju kroz njega, muvaju se i kao da žive tamo sve dok ne ugase kompjuter, a iz tame se pojavi ponovo miris kiselog kupusa i zaprške.

Sa novinama smo se zbližili još od malih nogu. Mnogi od nas su na novinama koje im je kupovao otac naučili da čitaju. A kada su odrasli naučili su i jedinstvenu veštinu koja je postojala samo u socijalizmu – čitanje među redovima. Ta veština je podrazumevala istančano osećanje predviđanja među redovima onog koji je govorio sasvim suprotne stvari. Uz to, svaki list poseduje svoju posebnu boju, miris i kvalitet hartije koji se oseća pod prstima. Tako je Politika donedavno bila siva i ozbiljna, a žućkasti je papir Borbe ličio na betonske stupce Pravde. Novosti su pod prstima oduvek imale posebnu taktilnost - stvari koje je nemoguće osetiti na staklastom ekranu kompjutera. Sa njima je prestao i ritual jutarnjeg čitanja novina po kafanama, na trotoaru. Čovek, naime, prilično glupo izgleda sa laptopom na kariranom stolnjaku pokraj kafe zvane komplet (džezva, šoljica, šećer, ratluk na čačkalici). Na kompjuteru su sve informacije iste; staklaste i bezlične, kao da su pisane sve u jednoj redakciji.

„Čovek dvadesetog veka će bludničiti i čitati novine” pisao je Alber Kami u svojim „Sveskama”.

Sem toga, novine su same po sebi poetična stvar. Novine kao sirotinjski stolnjak na sanduku molera na kojima je vekna hleba koja se još puši, pola kile švargle i dva velika paradajza koja kad se jedu cure niz bradu a koji su najbolji onda kad se Cigani njima gađaju. Savijena Politika u džepu Gvozdena koju je naslikao Mića Popović. Rastvorene novine preko lica posle ručka kao odbrana od nasrtljivih muva.

Novine složene u oblik napoleonovske kape kada se kreči stan. Fišek od novina sa kilo mladih trešanja ili buket cveća na Kalenića pijaci gde se najlepši buketi pakuju u novine: „Cveće za gospođu, Politika za njenog muža”. Novine kojima se zaklanjamo od iznenadnog pljuska dok pretrčavamo ulicu. Novine u desnom džepu kao znak raspoznavanja na sastanku sa nepoznatom devojkom.

Nisam primetio da na internetu postoji jedna neophodna stvar za novine, to su čitulje koje ujutru prelistamo potajno se radujući što još uvek pijemo kafu i to zaslađenu sa jednom od tri smrti: so, šećer i brašno. (Zaboravili su samo kokain.)

Novine koje se podmeću gostu koji dolazi sa bljuzgavice da mu se otopi sneg sa cipela da bi spasili ionako dotrajali parket.

Novine kojima se pali vatra u furuni; njihov blagosloveni plamen ugrejaće naše hladne sirotinjske sobičke.

Raširene novine na stolu na kojima je baka ostavljala okruglasto testo za vanilice da se prosuši.

Novine od kojih deca prave cepeline i bacaju sa terase na ulicu.

Novine u otmenim svetskim kafeima na trsci (kojoj niko ne zna ime) kada se po onome šta drže u rukama raspoznaju ko je ko. Poslednji takvi trščani okviri za novine viđeni su pedesetih godina u kafeu Ruski car u Knez Mihailovoj i bili su okačeni na čiviluku. Tada sam u rukama tih časnih staraca, generacija koja je davno izumrla, prvi put u životu video da postoje i neke druge novine koje se zovu Mond, La Republika, Financial Times, Time, a ne samo Borba i Komunist.

Novine imaju svoje posebne dragocene mirise; i zatvorenih očiju razlikovaću jedne od drugih. Vjesnik od novosadskog Dnevnika, na primer.

Otkada nisam čuo: „Daću te u novine “! Ko danas kaže „staviću te u kompjuter“.
Stric Arsena Dedića, pokojni Krsto Dedić, umirovljeni stolar, imao je psa Džekija koga je izjutra puštao iz avlije u Ulici Nikole Tesle sa vrha Šibenika da mu donese Politiku sa kioska. Na šibenskom trgu zvanom Poljana stajala su tri kioska: Vjesnik, Borba i Politika. Džeki bi stao ispred kioska Politike i zalajao dva puta kratko pa bi mu prodavac dao smotanu Politiku u zube a on bi otrčao onako kereći ukoso preko trga sve do kuće, dok su mu žitelji tog lepog grada videvši ga sa Politikom psovali četničku mater. O njemu su pisale i novine u svoje vreme. Bio je to prvi srpski pas nacionalista u Dalmaciji.

Ne treba zaboraviti ni pažljivo izrezana sredstva informisanja isečena i nabodena na veliki ekser u poljskom klozetu koji škripi i stenje na vetru, gde čitalac može da se upozna sa najznačajnijim događajima nekog dana protekle godine.

Ne, ne neću da kažem, kompjuter je odlična stvar, ali još nisam video nikoga kako laptopom izvlači visoki sjaj iz stakala na prozorima.”

Petar Matic
07-12-11, 07:02
MESA SELIMOVIC (1910 – 1982)

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/en/f/f3/Mesaselimovic.jpg

Mehmed Meša Selimović rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. 1930. godine upisao se na studijsku grupu srpskohrvatski jezik i jugoslovenska knjizevnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je 1934. godine, a od 1935. do 1941. godine radio kao profesor Građanske škole, a potom je (1936) postavljen za suplementa u Realnoj gimnaziji u Tuzli. Prve dvije godine rata zivi u Tuzli, gdje ga hapse zbog saradnje sa NOP-om, a u maju 1943. godine prelazi na oslobođenu teritoriju, postaje član KPJ i član Agitprop-a za istočnu Bosnu, potom je politički komesar Tuzlanskog odreda, a 1944. godine prelazi u Beograd i obavlja značajne političke i kulturne funkcije.

Od 1947. godine živi u Sarajevu i radi kao profesor Više pedagoške škole, docent Filozofskog fakulteta, umjetnički direktor “Bosna-filma”, direktor drame Narodnog pozorišta, glavni urednik IP “Izdavačko Preduzeće Svjetlost”. 1971. godine penzioniran je i seli u Beograd. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umjetnosti. Biran je za predsjednika Saveza književnika Jugoslavije, bio je počasni doktor Sarajevskog univerziteta (1971), redovni član ANUBiH i SANU. Dobitnik je brojnih nagrada. Umro je 11. jula 1982. godine u Beogradu.

Kao član Predsedništva Srpske akademije nauka i umetnosti, ostavio je Akademiji svoj duhovni testament u kojem je, pored ostalog, zapisao i sledece navedeni citat. Ipak, posle smrti, njegovo delo je, i pored izričite zabrane supruge Darke, uvršćeno u sarajevsku ediciju „Muslimanska književnost 20. veka“.

“Potičem iz muslimanske porodice iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika. Jednako poštujem svoje porijeklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve ono što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebe da dokazujem. Znali su to, uostalom, oni članovi Uređivačkog odbora edicije „Srpska književnost u sto knjiga“, koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti i sa mnom su zajedno u Odeljenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić, Boško Petrović. Nije, zato, slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim autobiografskim podatkom.”

http://www.rastko.rs/isk/images/handwriting.jpg
Faksimil rukopisa Mese Selimovica



Mesa Selimovic o Bosnjacima:

"Mi nismo niciji. Uvijek smo na nekoj medji, uvijek neciji miraz. Stoljecima mi se trazimo i prepoznajemo, uskoro necemo znati ko smo. Zivimo na razmedju svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaceni. Ko rukavac sto ga je bujica odvojila od majke pa nema vise ni toka, ni usca, suvise malen da bude jezero, suvise velik da ga zemlja upije. Drugi nam cine cast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni, a odbacuju kad odsluzimo. Nesreca je sto smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i necemo iz nje, a sve se placa pa i ova ljubav. Svako misli da ce nadmudriti sve ostale i u tome je nasa nesreca. Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamrseniji ljudi na svijetu, ni s kim se istorija nije tako posalila kao sa Bosnom. Juce smo bili ono sto danas zelimo da zaboravimo, a nismo postali ni nesto drugo. S nejasnim osjecajem stida zbog krivice i otpadnistva, necemo da gledamo unazad, a nemamo kad da gledamo unaprijed. Nesreca je sto smo zavoljeli tu svoju mrtvaju, pa necemo iz nje, a sve se placa, pa i ta ljubav. Zar smo mi slucajno tako pretjerano meki i surovi, raznjezeni i tvrdi. Zar se slucajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodredjenosti, zasto? Zato sto nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno znaci da smo posteni. A kad smo posteni, svaka cast nasoj ludosti."

http://img92.imageshack.us/img92/8168/mesaselimovicivoandricyt3.jpg
Mesa Selimovic i Ivo Andric

Petar Matic
11-12-11, 08:11
HARUKI MUKARAMI (1949 - )

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/7/75/HarukiMurakami.png

Haruki Murakami rođen je u Kjotu, ali je veći dio svog odrastanja proveo u Kobeu. Njegov je otac bio budistički svećenik, a majka kćer veletrgovca iz Osake. Oboje su predavali japansku književnost.

Unatoč toj činjenici, Murakamija više interesira američka književnost, što ga i izdvaja iz glavne struje japanske književnosti.

Studirao je dramu na Sveučilištu Waseda u Tokiju, gdje se i upoznao sa svojom budućom ženom, Yoko. Njegovo prvo zaposlenje bilo je u trgovini gramofonskih ploča. Nakon završenog studija 1974. godine otvara jazz bar „Peter Cat“ u Tokiju, koji radi sve do 1982. godine. Tema mnogih njegovih romana, kao i sami naslovi povezani su s glazbom, uključujući Dance, Dance, Dance (od R&B grupe The Dells), Norveška šuma (Norwegian Wood, po pjesmi Beatlesa) i Južno od granice, zapadno od Sunca (South of the Border, West of the Sun, prvi dio naslov je pjesme Nata Kinga Colea).

Murakami je započeo s pisanjem u svojim ranim tridesetim godinama. Kako je sam rekao, gledajući košarkašku utakmicu odjednom je osjetio neobjašnjivu inspiraciju za pisanjem svog prvog romana (Hear the Wind Sing, 1979.). Nekoliko narodnih mjeseci pisao je samo nekoliko sati nakon završenog radnog dana u baru, tako da je uspijevao samo pisati kratka poglavlja. Nakon što ga je završio, roman je poslao na jedini natječaj koji je htio prihvatiti rad takve dužine i osvojio je nagradu.

Taj prvotni uspjeh ohrabrio ga je da nastavi s pisanjem. Godinu kasnije izdaje nastavak Pinball 1973. Godine 1982. izdaje Lov na divlju ovcu (A Wild Sheep Chase). Godine 1985. objavljuje Tvrdo kuhana zemlja čudesa i kraj svijeta (Hard-Boiled Wonderland and the End of the World).

Svjetski poznat Murakami postaje objavljivanjem Norveške šume (Norwegian Wood), nostalgične priče o gubitku i seksualnosti. Milijun kopija prodano je u Japanu. Među mladim Japana Murakami je postao superzvijezda. Knjiga je tiskana u dva dijela, koja su prodavana zajedno. Jedna je imala zeleni, a druga crveni ovitak. Najzagriženiji obožavatelji izražavali su svoju naklonost jednom od dijelova noseći odjeću zelene, odnosno crvene boje. Godine 1986. Murakami napušta Japan, putuje Europom i nastanjuje se u SAD.

Predaje, između ostalog, na Sveučilištu u Princetonu. Baš u to vrijeme i nastaju romani Dance, Dance, Dance i Južno od granice, zapadno od sunca (South of the Border, West of the Sun).

Kratke su priče važan dio Murakamijevog opusa. Priče napisane u periodu između 1983. i 1990. godine objavljene su pod naslovom Slon nestaje (The Elephant Vanishes). Poslije potresa (After the Quake) također je zbirka priča.

F. Scott Fitzgerald, Raymond Carver, Truman Capote, John Irving, Paul Theroux, samo su neki od autora čija je djela Murakami prevodio.

Petar Matic
13-12-11, 04:28
ALDOUS HUXLEY(1894 – 1966)

http://www.fotos-hochladen.net/uploads/huxleyihy8dx75j9.jpg (http://www.fotos-hochladen.net)

Aldous Huxley se rodio 26. srpnja 1894. u Godalmingu u grofoviji Surrey. Otac mu je bio Leonard Huxely, najstariji sin poznatog biologa i "darwinovog buldoga" Thomasa Henrya Huxleya, a polu-brat Andrew Huxley, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu. Majka Aldousa Huxleya, Julija Arnold, umrla je 1908. kad mu je bilo 14 godina. Iste godine umrla mu je i sestra Roberta u nepovezanom incidentu.

Huxley se obrazovao u Etonu, jednom od najslavnijih i najpoznatijih engleskih sveučilišta, te je htio postati liječnikom. U tome ga je spriječio keratitis, koji ga je u roku od nekoliko mjeseci gotovo potpuno oslijepio. Naučio je čitati knjige i glazbene tekstove Braillovim pismom, služeći se uz to pisaćim strojem. Tako se, uz određenu pomoć instruktora, nastavio obrazovati. Kad je imao oko osamnaest godina napisao čitav jedan roman, koji nikad nije pročitao – pisao ga je naslijepo na pisaćem stroju, a kasnije, kad je opet progledao, roman je bio izgubljen. Postepeno mu se vid na jednom oku popravio dovoljno da mu omogući čitanje uz pomoć povećala, pa je u Oxfordu nastavio svoje školovanje. Kako mu prirodno-znanstvena karijera uslijed defektnog vida više nije dolazila u obzir, na sveučilištu je slušao englesku književnost i lingvistiku.

Huxley je svoju književnu karijeru započeo kao pjesnik te je 1916. objavio svoju prvu knjigu stihova, kojom se priključio tzv. imaginistima. Godine 1919. oženio se s Marijom Nys, Belgijankom koja je za vrijeme prvog svjetskog rata došla u Englesku kao izbjeglica, te s kojom je imao svoje jedino dijete Matthewa. Sljedećih nekoliko godina bavio se književnim žurnalizmom, surađujući u raznim časopisima. Pisao je kazališne, likovne i glazbene kritike te književne prikaze i prigodne članke. Pošto se okušao kao pjesnik i pripovjedač, 1921. objavljuje svoj prvi roman "Cromovo žutilo" u kojem satirizira interese i modu svog vremena.

Tijekom 1920-ih i ranih 1930-ih većinom je živio u Italiji i Francuskoj. U tom razdoblju napisao je romane koji su ga učinili slavnim - "Kontrapunkt", u kojem prikazuje nihilistički karakter 20-ih godina 19-og stoljeća, i "Vrli novi svijet", ironičnu viziju buduće utopije. 1937. preselio se u SAD. Nakon drugog svjetskog rata, u kojem se nije borio, postao je vegetarijanac, a nekoliko godina potom počeo je eksperimentirati s halucinogenom drogom meskalinom. Posljedica tih eksperimenata su esej "Vrata percepcije", koji je bio inspiracija za grupu "The Doors", i njegov nastavak "Raj i pakao".

Huxleyeva žena Marija umrla je 1955. od raka te se on 1956. ženi s Laurom Archer. 1960. Huxleyu je dijagnoziran rak grla te je, u godinama što su uslijedile, napisao još samo jedan roman, utopiju "Otok". Na svojoj smrtnoj postelji zatražio je 100 mikrograma LSD-a te je sljedećeg jutra, 22. studenog 1966., spokojno dočekao smrt. Istog dana ubijen je John F. Kennedy.


Aldous Huxley- citati

“Poznavanje samoga sebe bitno je važan uvod u mijenjanje samoga sebe.”

" Suprotnost od svjetlosti kazuje nam šta je svjetlost. Bog je stvorio tugu i bol u ovom cilju: naime, da bi nam otkrio sreću preko njenih suprotnosti. Skrivene stvari otkrivaju se svojim suprotnostima, ali pošto Bog nema suprotnost, on ostaje skriven."

“Mi zajedno živimo, zajedno radimo, i reagiramo jedni na druge; ali smo uvijek i u svim okruženjima sami. Mučenici ulaze u arenu držeći se za ruke; raza-pinju ih same.”

beli54nl
15-12-11, 12:53
Ingmar Bergman-1918-2007
http://biografije.org/slike/bergman.jpg

Švedski filmski redatelj i scenarist te kazališni redatelj i pisac. Najistaknutiji švedski filmski stvaratelj u razdoblju zvučnog filma. Ingmar Bergman rođen je 14. srpnja 1918. godine u sveučilišnom gradu Uppsala kao drugi sin u obitelji luteranskog svećenika koji je služio i u osobnoj bogomolji švedskog kralja i koji je dosta okrutno prakticirao vjerska načela, strogo odgajajući i kažnjavajući svoga sina. Bergman tako ne prešućuje da ga je otac Erik zatvarao u ormar strašeći ga čudovištima koja će mu tamo odgristi prste. Bergman je odrastao u obitelji unutar koje su odnosi bili poremećeni - majka Karin bila je zaljubljena u drugog muškarca i nekoliko je puta pokušavala napustiti obitelj. Njezin suprug prijetio je samoubojstvom ukoliko to učini. Kao da to nije bilo dosta te je Ingmara stariji brat često zlostavljao te je Ingmar imao prisan odnos s mlađom sestrom. Kasnije u svojom životopisu dati će naslutiti i neke incestuozne veze u odonosu sa sestrom. U autobiografiji koju će kasnije napisati i nesređenom odnosu oca i majek zapisati će: "Moji su roditelji živjeli u iscrpljujućem, trajnom stanju krize koja nije imala ni početka ni kraja. Naša se drama odigravala pred očima sviju, na jarko osvijetljenoj pozornici svećenikove kuće." Sve to moralo je ostaviti traga na vrlo osjetljivog dječaka kojeg su užasavali i grublji prizori u dječjim crtanim filmovima. Njih je lako dovesti u vezu s autorovim filmskim svijetom frustracija, hladnoće, bez uporišta, ali i s osobnim životom kojeg obilježava pet brakova i više burnih ljubavnih veza. Uglavnom s protagonisticima njegovih filmova. Iza tih veza ostati će devetoro djece (četiri sina i pet kćerki).

Koliko je poznato prvu ozbiljnu ljubavnu vezu imao je s pjesnikinjom Karin Landby, s kojom će jedno vrijeme živjeti. Nju će kasnije opisati kao nimfomanku sklonu avanturama i sadističko biće koje je u njemu istovremeno budilo osjećaj sažaljenja i gađenja. Prvi puta u bračne vode ulazi 1943. vjenčavši se s koreografkinjom Elsom Fisher s kojom će iste godine dobiti kćerku Lenu. Elsu je zaprosio riječima: "Usuđuješ li se udati za mene?" Godinu dana nakon vjenčanja Elsa je oboljela od tuberkuloze i idućih je šest mjeseci provela u sanatoriju pišući duga pisma suprugu. Niti na jedno pismo nije dobila odgovor. U svibnju 1945. Bergman će zatražiti razvod kako bi se vjenčao s plesačicom Ellen Lundström s kojom će imati dva sina (Jan, Matias) i dvije kćerke (Eva, Anna).

Za razliku od prvog drugi će brak pak trajati nešto dulje, ali već 1951. ostaviti će Ellen kako bi se po treći puta oženio. Ovaj puta s novinarkom Gun Grut. Međutim već nakon godinu dana ova veza puca zbog Bergmanove nove ljubavi, glumice Harriet Anderson. Tri godine kasnije ponovno je zaljubljen u drugu ženu, opet u glumicu i čak sličnog prezimena kao i Harriet - Bibi Andersson. Ali ni u ovoj vezi neće naći sreću jer će uskoro pronaći novu ljubav - pijanisticu Käbi Laretei s kojom će se vjenačati 1959. godine i dobiti sina Daniela. Šest godina kasnije (1965.) u vezi je s Liv Ullman s kojom je dobio kćerku Linn. Koliko je poznato Liv je jedina žena koja ga je ostavila. Nakon Liv uslijediti će još brak s Ingrid von Rosen s kojom će se vjenčati 1971. godine. S njom će dobiti kćerku Mariju koja će za očev identitet saznati tek 22 nakon svog rođenja. Godine 2004. Marija i Ingmar objaviti će zajedničku knjigu Tri dnevnika. U knjizi se opisuje Bergmanova veza s Marijnom majkom koja je trajala pune 24 godine, sve do njezine smrti 1995. zbog raka želuca. U toj će knjizi zapisati: "Bio sam lijen za obitelj. Vrlo jednostavno. Nisam unio ni grama truda u svoje obitelji."

Kao pokušaj prevladavanja brojnih dvojbi i reakciju na usađivane mu poglede možda se može tumačiti i Bergmanovo kratko prijanje uz ideologiju nacionalsocijalizma, ali Bergman vrlo brzo i zauvijek napušta bilo kakve aktivnije političke angažmane. Zanimljivo je spomenuti da je njegov brat bio jedan od utemljitelja švedske nacističke stranke. Za vrijeme studija književnosti i povijesti u Stockoholmu Ingmark otkriva svoju ljubav prema kazalištu. U sedamnaestoj godini piše prvu od dvadesetak napisanih i deset izvođenih drama, a od 1938. godine počinje režirati u sveučilišnim kazalištima. Godine 1944. potpisuje prvi profesionalni kazališni ugovor. I otada uprkos sve zadubljenijem bavljenju filmom, nikada ne zanemaruje daske koje život znače. Od tada slovi za jednog od najdarovitijih švedskih redatelja, a vrhunac njegove karijere tada je bilo postavljanje za ravnatelja Kraljevskog dramskog kazališta (1963. - 1966.). Ali u svijetu Bergman je puno poznatiji po filmu kojim se počinje baviti šest godina nakon kazališnog debija. Kazalištem će se i dalje predano baviti posvećujući mu oko sedam mjeseci na godinu. Ono će ostati njegovo veliko nadahnuće - idejama i samim osobama glumaca.

Za film Bergman se zainteresirao još u djetinstvu, pa pamti darovanu mu igračku za projiciranje slika. Odrasliji, najviše se divi najvećem švedskom nijemofilmskom stvaratelju Vicotru Sjöströmu. Poslije će se najviše diviti Federicu Felliniju i njih će dvojica, štoviše, pokušati zajednički napraviti jedan film. Suradnja će završiti svađom dvojice redatelja koje je zanimala srodna tematika, ali čiji su temperamenti bili potpuno neuskladivi. Nepobitno je da je nešto švedsko u Bergmanu neprestano pobjeđivalo, i on tvrdi da može stvarati samo u svojoj zemlji. Izuzme li se kraće djelovanje u Njemačkoj i jedan film za američke producente, svi njegovi filmovi "stopostotno" su švedski. Bergmanov prijelaz na film prošao je bez većih poteškoća. Događa se to potkraj 2. svjetskog rata, kad se švedska kinematografija budi nakon krize nastale prihvaćanjem zvučne tehnologije. Prigoda za bavljenje filmom ukazuje mu se nakon uspjeha njegove drame iz godine 1942. kada ga angažiraju kao scenaristu u najvećem švedskom filmsko poduzeću Svensk Filmindustri. Jedan njegov scenarij oduševio je upravo Victora Sjöströma, umjetničkog upravitelja poduzeća, koji ga nudi Alfu Sjöbergu - već istaknutom filmskom i vrsnom kazališnom redatelju. I tako nastaje film Mučenje. Riječ je o drami koja govori o jazu među generacijama s elemetnim kriminalističkog filma i s psihopatološkom pozadinom događanja. Film postiže velik uspjeh i Bergman, koji je bio redateljev asistent već iduće godine (1945.) dobiva prvu redateljsku šansu u filmu Kriza.

Upitan o svom djelu i počecima filmskog stvaranja Bergman je ispričao siže jednog od svojih prvih, ali nerealiziranih scenarija. Ipak, ta je priča sukus svega što će on poslije raditi. Riječ je o mladom pastoru koji je osjetio da gubi dodir sa svijetom, da mu je suvremeni život nepoznanica, i koje je zbog toga odlučio poći u bar. Tamo je nazočan točki striptiza za vrijeme koje i on i striptizeta opaze da je on jedini posjetitelj. Sutradan, striptizeta u znak zahvalnosti svojoj jedinoj "mušteriji", odlazi na bogosluženje u pastorovu crkvu. I za vrijeme mise i ona i on "opaze" da je ona sama, da je jedini vjernik u crkvi. Nastavak te priče nije toliko važan, uglavnom je stereotipan - među njima se rađa ljubav koja je tragična. Poanta je u prikazanim likovima i događajima: svećenik je jedini motritelj striptizeta, striptizeta je jedini vjernik; dok ljudi, običan svijet, ne mare ni za jedno ni za drugo.

Na filmskom festivalu u Berlinu 1956. godine njegov film Divlje jagode nagrađen je Zlatnim medvjedom. Nešto kasnije za film snimljen 1959. godine Djevičanski izvor Bergman je nagrađen filmskom nagradom Oscar. Nagradu Oscar dobiti će i za životno djelo te još jednu filmsku nagradu - Zlatnu palmu za svoj ukupan filmski rad. Godine 1987. objavljena je njegova autobiografija Laterna Magica.

Godine 1976. uhićen je i optužen za milijunsku utaju poreza. To ga je duboko potreslo te je doživio živčani slom, a nakon oporavka iselio se iz rodne Švedske. Ingemark Bergman preminuo je 30. srpnja 2007. godine svom domu na otoku Farö na Baltičkom moru

Petar Matic
16-12-11, 08:04
ČARLS SIMIĆ (1938 - )

http://www.seecult.org/files/Carls_Simic.jpg



Čarls Simić, srpsko-američki pesnik, esejista i prevodilac rođen u Beogradu 1938. godine. I da nije rođeni Beograđanin, Čarls Simić bi bio čudo od čoveka. Na površini, to izgleda kao otelotvorenje američkog sna: 1953, kad je imao petnaest godina, roditelji su odlučili da napuste Titovu Jugoslaviju i odveli ga najpre u Pariz, a potom u Njujork. Tokom srednje škole počeo je da na tek savladanom engleskom piše pesme (i roman od koga je brzo odustao), nakon toga nastavio je školovanje na Njujorškom univerzitetu, uz rad, a kad je diplomirao, prijavio se u vojsku, u kojoj je proveo dve godine. Dok je bio u vojsci, shvatio je da sve što je do tada napisao ne vredi ništa ("književna povraćka", rekao je kasnije), spalio sve i krenuo iz početka. Prva zbirka pesama (Šta kaže trava, 1966) donela mu je pohvale kritičara, a tokom sledećih četrdeset godina objavio je više od šezdeset knjiga, uglavnom poezije i nešto eseja, i ispodobijao sve moguće američke književne nagrade, uključujući i Pulicerovu (1990, za zbirku Svet se ne završava). Od 1973. skrasio se u kući na obali jezera u prelepoj i šumovitoj državi Nju Hempšir, gde je donedavno predavao na lokalnom univerzitetu. Danas je, po opštem mišljenju, jedan od najvećih živih američkih pesnika.

Međutim, ništa u vezi sa Simićem, a ponajmanje njegova poezija, nije ono što na prvi pogled izgleda. Kritičari se već decenijama bezuspešno upinju da kategorizuju pesnika koji kao svoje najveće uzore navodi Emili Dikinson, francuske nadrealiste i legendarnog bluzmena Fetsa Volera, a kao presudne uticaje njujoršku džez scenu iz pedesetih i šezdesetih i srpske narodne priče i zagonetke. Zato ga redovno časte protivrečnim kvalifikacijama: "mangupski vizionar" i "učeno spadalo" su neke od njih, a nobelovac Šejmus Hini ga opisuje kao "nadrealistu, samim tim i komičara, ali sa specifičnom težinom koja izmiče uobičajenoj praznoj lakoći koja je kazna za nadrealiste". Sam Simić tvrdi da je tvrdokorni (hard-nosed) realista: "Nadrealizam ne znači ništa u zemlji kao što je naša, gde su milioni Amerikanaca navodno bili oteti od strane vanzemaljaca, i gde su gradovi puni beskućnika i ludaka koji idu okolo pričajući sami sa sobom." U jednoj od svojih najlepših pesama (Grudi) kaže: "Stari domar na samrti/ koji zahteva od žene da mu poslednji put/ pokaže grudi/ je najveći pesnik koji je ikada živeo".

Izvesna protivrečnost vezana je i za Simićev odnos prema sopstvenim srpskim, odnosno beogradskim korenima: mada za sebe kaže da je Amerikanac, i oduvek piše isključivo na engleskom, mnogo je prevodio srpske pesnike, od Vaska Pope do Novice Tadića, ali nikada nije pokušao da prevede sopstvena dela na srpski. Iako je retko dolazio u staru domovinu, Simić nikada nije prekinuo veze sa njom, preko štampe i interneta, ali i kroz razgovore sa onim srećnicima iz Jugoslavije koje je put naneo u Nju Hempšir. Tokom rata u bivšoj Jugoslaviji, više puta je u nezavisnim medijima dizao glas protiv nacionalističkog ludila, što mu ovdašnje patriotske perjanice nikada nisu oprostile, ali kada je talas bukačkog patriotizma zahvatio Ameriku posle 11. septembra, Simić je bio među prvim američkim intelektualcima koji su ustali u odbranu zdravog razuma, a protiv rata u Iraku. Član Američke akademije za umetnost i književnost postao je 1995. godine. Čarls Simić je dugo godina profesor na Univerzitetu u Nju Hempširu gde predaje američku književnost i kreativno pisanje.



Intervju sa Carlsom Simicem, oktobar 2006.

Posle duge pauze, Simić je u Beograd došao da bi na Sajmu knjiga predstavio svoju knjigu sećanja Zastrašujući raj i održao predavanje na Filološkom fakultetu. Prvi put u životu je u rodnom gradu odseo u hotelu, i prvi put je dočekan kao zvezda, opsednut kamerama i novinarima.

Kada ste poslednji put bili u Beogradu?
ČARLS SIMIĆ: Pre 24 godine, 1982. godine.

Da li ste sada ovde došli kao turista ili kao neko ko se vratio na svoje?
Kakav osećaj imate?
Čudno, ali nekako ne osećam se kao da dvadeset četiri godine nisam bio ovde. Možda zato što stalno pratim šta se ovde događa. Mislim, Srbin sam, i sad evo među Srbima sam (smeh). Ali uvek sam šokiran kada dođem u svoj stari kraj, na Palilulu, oko ulice Majke Jevrosime, Takovske, jer mi sve to nekako izgleda manje i manje. Tako je bilo i kad sam bio 1972. i 1982. Stari kraj mi izgleda sve manji i manji. I to me uvek strašno uzbudi. Danas sam šetao ulicom Majke Jevrosime, i, što je zanimljivo, setio sam se mnogih stvari o kojima odavno nisam razmišljao. Odrastao sam u ulici Majke Jevrosime, išao sam u školu u Dečanskoj ulici, pa kasnije u Drugu mušku gimnaziju, i često sam obilaznim ulicama išao u školu, jer su tu bile razne bande koje su međusobno ratovale i koje je trebalo izbegavati. I danas dok sam šetao, sa čuđenjem sam shvatio da se, i posle toliko godina, sećam svake kapije u tom kraju, i koliko brzo se koja zatvarala kada si morao da pobegneš kroz njih, i koliko je uopšte bilo komplikovano da se onda ode u školu.

Jednom ste pomenuli da ste 1949. godine na podrumskom prozoru jedne zgrade u komšiluku razbili staklo, i da ste, kad ste poslednji put bili ovde 1982, videli da je ostalo razbijeno. Jesu li ga u međuvremenu popravili?
Nisu. U stvari, razbio sam dva prozora, jedan su popravili, a drugi nisu. Stanari u toj zgradi su večito u međusobnoj svađi, i svi ovi ratovi i nesreće nisu uticali da se ti ljudi izmire, pa i iz tog razloga očigledno ni ti prozori nisu popravljeni.

I kakav je osećaj kad vidite da se mesto na kom ste odrasli nije uopšte promenilo?
Zaista nigde nemam takav osećaj kao kad vidim kuću u kojoj sam odrastao. Kao da su iza vrata te kuće još uvek svi moji stari, davno umrli, moje babe, tetke, da oni tu negde čuče. Pošto je sve ostalo kao što je i bilo, neverovatno mi je da su samo oni nestali.

Vi jako dobro govorite srpski. Govorili ste o uticaju koji je srpska poezija i tradicija imala na vas?
Imala je. Sad već manje. Šezdesetih godina bio sam jako zainteresovan za američkog pesnika Teodora Retkea, koji je koristio američki folklor, na način na koji je Vasko Popa skupljao srpski folklor u svojim čuvenim antologijama Zlatna jabuka ili Ponoćno sunce. U to vreme sam i upoznao Popu, koji je tada bio u punoj snazi, i postali smo vrlo bliski. On mi je puno govorio o narodnoj tradiciji, pod njegovim uticajem uvideo sam njenu vezu sa nadrealizmom, i sve to jako zavoleo. Taj period jeste za mene kao pesnika bio veoma važan, ali više se time ne bavim.

Jednom ste rekli: "Napušteni jezik je drugi jezik." Da li je srpski za vas strani jezik?
Pa jeste. Danas, ja ne govorim srpskim mesecima. Govorim kada se čujem recimo sa Vladimirom Pištalom. Redovno čitam ovdašnje novine, literaturu, pratim politiku, ali dešavalo se da nisam govorio srpski i po nekoliko godina. Dakle iako mogu da razgovaram na srpskom, ne pada mi na pamet da na njemu pišem. Moje prve pesme su na engleskom objavljene 1959. godine, i na samom početku, dok bih pisao na engleskom, u glavi bi mi ponekad došla neka srpska reč. Ali, to je bilo davno. Prevodio sam sa srpskog, i još uvek prevodim, preveo sam recimo Novicu Tadića, Radmilu Lazić, kao i mnoge starije pesnike, ali kad pišem, mislim, razmišljam, srpski jezik više nije prisutan. Posle pedeset tri godine to je nekako i logično.

U jednom ranijem intervjuu ste rekli da je poezija za vas pre svega odbrana od tih kolektivnih blokova kojima nas neprestano zasipaju.
Jeste, poezija je odbrana individualnosti. To je način da se čovek brani od svega, od svog plemena, porodice, religije... Pesnici su uvek bili po strani, a poezija je jedino mesto gde čovek može da kaže: "Slušajte, sve je to lepo, svi ti vaši istorijski planovi itd., ali ja imam svoj život. Tu sam sâm, i pokušavam da razumem ove zvezde, ovu ženu koju volim, moj grad, bašticu oko koje ima posla... Za mene je ideja nacionalnog pesnika potpuno neshvatljiva, čak i kad uzmete nekoga poput Volta Vitmena. Njega su sedamdeset godina posle smrti proglasili za nacionalnog pesnika, i on sam je želeo to da bude, ali kad čovek pogleda, Vitman je sve vreme pisao o sebi.

Da, ali vi ste i pored izrazito individualističkog stava izuzetno angažovani. Reagujete na političke događaje, potpisujete peticije, držite predavanja...
Tako je, ali uvek samo u lično ime. Ja sam se uvek instinktivno plašio kolektiviteta, možda zato što sam odrastao u komunizmu. Ono, pesnici, radnici, omladina, mora, hoće, treba... Cela familija mi je takva, svi su bili anarhisti i pomalo avanturisti. Nisu baš rado prihvatali nacionalne i ostale svetinje, i to mora da je ostavilo traga na meni. S druge strane, čovek prosto nekad mora nešto da kaže, zarad sopstvene duše, makar bio svestan da to ništa neće promeniti. Kada se desi nepravda, to mora da se kaže. Odbrana nacije ne može da bude opravdanje za zločin. Na neki način, ono što se desilo u Jugoslaviji primoralo me je da razmislim o tim stvarima, da se zapitam odakle to dolazi...

Je li vam tako pripremljenom lakše da se suočite sa sličnim kolektivističkim fenomenima u Americi, sad kad je krenulo u tom pravcu?
Nije lakše. Ludost nikad nije laka, pogotovo kad se ponavlja.



VANJSTINA KAMEJE

To sam ja tamo, rekoh klincima,
Stisnut između muškarca
S dvije podignute ruke u zavojima
I starice s otvorenim ustima
Kao da nam pokazuje zub
To strašno boli.
Stotine puta
Prevrtio sam vrpcu, niti jednom
Me nisu ugledali
U toj velikoj sivoj gomili,
Koja je bila poput bilo koje druge sive gomile.

Petar Matic
18-12-11, 04:43
GAJ VALERIJE KATUL (OKO 87 – 54. pre n.e.)

http://img4.fotos-hochladen.net/uploads/katulcp3ojguzbl.jpg (http://www.fotos-hochladen.net)

Katul se rodio u Veroni u tadašnjoj Cisalpijskoj Galiji, koja tada još nije bila u sastavu Italije, već je bila organizovana kao rimska provincija. Otac mu je, međutim, bio imućan čovek koji je održavao kontakte s uglednim ljudima u samom Rimu, pa je i Katul tako ušao u ugledno rimsko društvo. Prema političkim pitanjima mladi provincijalac se ispočetka odnosio sasvim ravnodušno, provodeći vreme među svojim mladim vršnjacima i održavajući bliske kontakte s različitim književnim krugovima u Rimu.

Značajnim događajem u njegovom privatnom životu čini se njegova strastvena ljubav prema ženi koju u svojim pesmama naziva izmišljenim imenom "Lezbija" i kojoj je posvetio 25 svojih pesama, među kojima su neke od najuspelijih i najboljih u celom korpusu. Prema nekim obaveštenjima iz antike (Apulej u svojoj Apologiji, 10), pod tim se pseudonimom krije neka Klodija, koju su moderni filolozi, sa ne sasvim apsolutnom sigurnošću, identifikovali sa Klodijom, sestrom Publija Klodija Pulhera, koji je 60. godine pre n.e.. obavljao dužnost narodnog tribuna. Ta je Klodija poznata iz govora i pisama Cicerona, koji je karakteriše i kao "sveopštu prijateljicu" i kao "ženu ne samo uglednu, već i opšte poznatu".

Katulov način života tražio je dosta izdataka, pa se s ciljem da popravi svoj imovinski položaj pridružio 57. st. e. pratnji pretora Gaja Memija (adresata Lukrecijevog speva), koji je kao provincijski namesnik odlazio u Bitiniju. To putovanje, tokom kojega je Katul posetio i grob svoga brata koji je umro u Troji, pribavilo je Katulu određenu građu za poeziju, ali mu željenog bogatstva nije donelo. Po povratku u Rim 56. pre n.e.. Katul je u nekim pesmama istupio protiv Cezara i njegovih bliskih saradnika, ali to istupanje nije imalo principijelan politički karakter, pa se sve završilo njegovim izmirenjem s Cezarom. Uskoro nakon toga Katul je umro.

LEZBIJIN POVRATAK

Ako se nekom ko želi i žudi bez nade
ispuni želja, za njega nema veće radosti.
Zato sam ja sada srećan i presrećan
što si mi se ti, Lezbijo, vratila,
vratila si mi se, a želeo sam te bez nade.
Ah, najsrećniji dane mog života!
Ko je od mene srećniji, ili ko bi mogao reći
da se još nešto više može poželeti?


Donec eris sospes, multos numerabis amicos, Tempora si fuerint nobila, solus eris.
(Dok budeš sretan, imat ćeš mnogo prijatelja – ako nastanu zla vremena, bit ćeš sam.)

beli54nl
18-12-11, 20:35
Stiven Hoking

Stiven Hoking (engl. Stephen William Hawking) 8. januar 1942, engleski teoretski fizičar; unapredio razumevanje prostora vremena i prostor-vreme singulariteta.

Gosti ne mogu videti slike, molimo vas registrujte se ili se ulogujte

Hoking je diplomirao fiziku na Oksfordu, potom je s temom iz teorije relativnosti doktorirao na Kembridžu, gde je nastavio svoju akademsku karijeru. Postao je član Kraljevskog društva 1974, profesor matematike 1979. Kao student dobio veoma progresivnu neuromotoričku bolest koja veoma onesposobljuje i ograničava kretanje i govor. Svoj matematički rad je nastavio mentalno i saopštavao ga tek u završnom obliku. Njegov životni rad predstavlja izvanrednu pobedu nad teškom fizičkom onesposobljenošću.

Hoking je započeo proučavanje opšte teorije relativnosti, primećujući da Ajnštajnova teorija ne objašnjava kvantnomehaničku prirodu fizike i nije u stanju da adekvatno opiše gravitacione singulari tete poput „crnih rupa" ili „velikog praska". U knjizi The Large Scale Structure of Space-Time (G. F. R. Ellis, 1973) pokazao je da se prostor-vreme singularitet mora pojaviti na početku univerzuma i samo prostora i vremena; to je bio „veliki prasak" (tačka beskonačno visoke gustine prostornovremenske zakrivljenosti). Univerzum se od te tačke pa nadalje širi.

Hoking je veoma unapredio naše znanje o crnim rupama - one su singularitet u vremenu i prostoru, koji su uzrokovani masom dovoljnom da zakrivi prostor tako da je onemogućen prolazak svetlosnih talasa (fotona). Granica unutar koje svetlost ne može da izađe zove se horizont događaja i zadata je Švarcšildovim radijusom Hoking je ustanovio da se horizont događaja vremenom može samo povećavati ili ostati konstantan, tako da ukoliko bi dve crne rupe nestale, površina novonastale oblasti bila bi veća od zbira površinina komponenti.

Pokazao je da mehanika crnih rupa ima paralele u zakonima termo dinamike (prema kojima entropija mora rasti s vremenom). Takođe je pokazao da crne rupe ne nastaju samo usled kolapsa zvezda već i usled kolapsa i drugih visokokompresovanih regiona prostora.

U periodu od 1970. do 1974. Hoking i njegovi saradnici dokazali su Vilerovu (J. Wheeler, 1911 —) hipotezu (poznatu kao, , ni-dlaka" teorem) da su samo masa, ugaoni moment i električno naelektrisanje očuvani jednom kada materija dospe u crnu rupu.

Godine 1974. Hoking je došao do izvanrednog rezultata da crne rupe mogu emitovati toplotno zračenje. Na primer, ako je par čestica-antičestica nastao u blizini horizonta događaja, a samo jedna je unutar njega, tada crna rupa efektivno emituje toplotno zračenje. Konačna se temperatura otuda mora povezati s crnom rupom, a analogija između mehanike crne rupe i termodinamike je stvarna. Indirektna evidencija za aktuelno postojanje crnih rupa u centru aktivnih galaksija je sada zadobijena: postoji izvesna evidencija da je u centru naše galaksije, Mlečnog puta, crna rupa.

Nešto skorije je Hoking preduzeo da formuliše konzistentnu kvantnomehaničku teoriju gravitacije, koja bi gravitaciju povezala s druga tri osnovna tipa sile (slabom nuklearnom, jakom nuklearnom i elektromagnetnom interakcijom). Njegova netehnička knjiga „Kratka istorija vremena“ (engl. A Brief History of Time, 1988) bila je izvanredni izdavački uspeh. Postao je počasni pratilac kraljice, 1989.

beli54nl
18-12-11, 20:43
Rabindranat Tagore

http://img120.imageshack.us/img120/78/200pxtagore3mz7.jpg

Rabindrant Tagore je rodjen 6. maja 1861. godine u Kalkuti u Indiji. Do 17. godine zivota se obrazovao kuci, a zatim je poslat u Englesku da bi stekao formalno obrazovanje. Studije u Engleskoj nije dovrsio, vec se vratio u Indiju. Ubrzo je postao uspesan i poznat pisac u Bengalu. Posle prevodjenja nekih njegovih pesama, postaje poznat i na Zapadu. Osnovao je eksperimentalnu skolu u Shantiniketanu, zasnovanu na Upandisanskim idealima obrazovanja. Povremeno je ucestvovao u Indijskom nacionalistickom pokretu. Tu se sprijateljio sa Gandijem.
1913. godine je dobio Nobelovu Nagradu za knjizevnost.
1915. godine je proglasen za viteza od strane britanske vlade. Par godina nakon toga se odrekao titule u znak protesta prema britanskoj politici u Indiji.
Neke od njegovih najpoznatijih zbirki pesama su:
Idealna (1890);
Zlatni cun (1894);
Gradinar (1913);
Venac pesama (1914);
Tagore je takodje pisao i price, romane, pozorisne komade, eseje, mjuzikle, putpise i memoare.
Takodje, bavio se i slikanjem i komponovanjem.
Tagorin deda je izgradio ogromno finansijsko carstvo i pomogao mnoge javne indijske ustanove, poput Medicinskog fakulteta u Kalkuti. Dosledno vaspitavan u duhu bengalske kulture Rabindranat u svojim "Sećanjima" navodi kako je prvi put obuo čarape i cipele tek u 10. godini.
Prve stihove napisao je sa svega osam godina, da bi mu već u 17. jedan od prijatelja štampao knjigu sabranih pesama.
Na bengalskoj Akademiji studirao je istoriju i kulturu, dok je Pravni fakultet u Londonu napustio nakon samo godinu dana, jer mu se nije dopadala ostrvska klima.
Britanski dvor mu 1915. dodelio titulu viteza, koju je vratio četiri godine kasnije u znak protesta zbog masakra u Amristaru, kad su kolonijalne trupe ubile oko 400 indijskih demonstranata.
Pored Kalkute je osnovao prvu školu u Indiji koja je negovala prožimanje zapadne i indijske filozofije, a koja je 1921. prerasla u univerzitet.
Kad je već imao punih 70 godina predano se posvetio i slikarstvu.
Komponovao je muziku za nekoliko stotina svojih pesama, a Tagorin, Naš zlatni Bengal" je postao nacionalna himna Bangladeša.
Samo nekoliko sati pre smrti 7. avgusta 1941. izdiktirao je svoju poslednju pesmu.


Odlomak iz Gradinara (po meni najbolje ikada napisano):


Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći;
Ali se ne usuđujem , strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj , strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći,
Ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te;
Ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

beli54nl
19-12-11, 13:21
http://www.biografije.org/slike/boccaccio.jpg

Talijanski pisac i pesnik. Pretpostavlja se da je rođen 16. juna 1313. godine, iako sasvim tačan datum nije nikada utvrđen. Za života bio je blizak prijatelj s velikim renesansim umetnikom Francescom Petrarcom. Gotovo je sigurno da je bio nezakonito dete fiorentinskog trgovca Boccaccia de Chelina i nepoznate žene. Rani biografi tvrde kako je njegova majka bila francuska plemkinja Gianne te da je i sam Boccaccio rođen u Parizu. Danas prevladava mišljenje da je rođen ipak u Toscani, najverovatnije u mestu Certaldo, odakle je i njegov otac.

Mladi Boccaccio je odrastao u Firenzi. Njegov otac radio je u firmi Compagnia dei Bardi koja se bavila trgovinom i bankarskim poslovima. Giovannijev otac se dvadesetih godina 14. veka venčao s Margheritom del Mardoli. Godine 1326. seli se u Napulj zajedno s porodicom kada je njegov otac postao šef poslovnice Compagnia dei Bardi u Napulju. Otac je imao želju da se sin bavi istim poslom kao i on, ali Giovanni nije pokazivao ni najmanji interes za trgovinu i bankarstvo. Tako je školujući se za trgovca i bankara izgubio šest godina života. Još šest godina izgubio je nagovorivši oca da finansira studije kanonskog prava. Tokom studija razvio je svoj interes za literaturu tvrdeći da je već u majčinoj utrobi od prirode bio određen za pesnička razmatranja. Znanja o pjesničkom umeću stekao je sam učeći veštine pesništva.

U napuljskom razdoblju života, u kojem se uglavnom oblikuje njegova intelektualna fizionomija i književna kultura, piščevoj je prirodi osobito pogodovala raskošna i galantna sredina anžujskog dvora, gde je bio prihvaćen zahvaljujući vezama koje je već njegov otac imao s moćnom bankarskom kućom Bardi. Godine 1340. propala je banka porodice Bardi zato što engleski kralj nije mogao platiti dugove, a zajedno s bankom propao je i novac koji je u nju uložio Boccacciov otac. Pesnik je bio primoran vratiti se u Firenzu i posvetiti se korisnijem poslu.

Početkom tridesetih godina 14. veka budući tvorac "Decamreona" postao je otac dvoje nezakotine dece (Mario i Giulio). Desetak godina kasnije otac je još jednog nezakonitog deteta (Violante) koje je rođeno u Ravenni gde je Boccaccio bio gost Ostatija I da Polenta (1345. - 1346.).

Prvi Boccaccijevi književni pokušaji bili su roman "Filocolo" (1336.), spev "Filostrato" (1336.) i poema "Teseida" (1339.). Za njegov književni rad inspirisala ga žena koju će u svojim pesmama nazvati Fiammettom. Nakon 1340. i narednih pet godina nastaju dela - ekloga "Ninfale d' Ameto", alegorijska poema "Amorosa visione", prozna "Elegia di madonna Fiammetta" i pastoralna pesma "Ninfale Fiesolano". Sudbonosne 1348. godine dok je kuga nemilice morila Fiorentince počeo je pisati knjigu koja se zove "Decameron". To jedinstveno remek-delo svjetske književnosti dovršeno je pet godina kasnije. Delo se sastoji od stotinu novela što ih je, prema okvirnoj fabuli u roku od deset dana ispripovedalo sedam žena i trojica mladića koji su iz okuženog grada pobegli u raskošnu vilu na fiesolanskim brežuljcima. Oslobođene klasicističkog, moralizatorskog i zdravorazumskog balasta, te novele sačinjavaju celovitu kompoziciju od stotinu živih slika u kojima ne samo da je odražen život jednog doba, nego je izražen, u čitavoj svojoj punoći, i jedan individualni doživljaj smisla (i besmisla) ljudskog postojanja.

U posljednjem razdoblju svoga stvaralaštva Boccaccio je više učenjak nego umjetnik te, osim satire "Corbaccio o labirinito d'amore" (1354.-1355.), piše svoja dela u humanističkom duhu i na latinskom jeziku. Pored toga napisao je i šesnaest ekloga pod naslovom "Bucolicum carmen"; anegdotske zbirke "De casibus virorum illustrium" i "De claris mulieribus". Te petnaest knjiga "De genealogiis deorum gentilium" u kojima je antička mitologija protumačena u njenom istorijskom, alegorijskom, moralnom i simboličkom smislu. Boccaccio je takođe bio prvi 'dantist'. O davnašnjoj njegovoj ljubavi prema Danteu svedoče "Trattatello in laude di Dante" (1357. - 1362.) te komentar prvih 17 pjevanja "Pakla".

Boccaccio je uživao veliki ugled i bio je cenjen kod svojih sugrađana te mu je komuna poveravala različita putovanja u svojstvu poklisara u Ravenu, Rim i Avignon i drugdje. Boccaccio 1362. doživljava duhovnu krizu izazvanu pozivom nekog redovnika, Gioacchina Cianija, da misli na smrt te da se odrekne svetovnih interesa pa i književnosti. Poslednje godine života pesnika je pratila bolest i oskudice. Nisu uspeli njegovi pokušaji da dobije sigurnu i unosnu službu u Napulju, te se sklonio u Certaldo. Odatle se odazvao pozivu firentinske komune da javno tumači Danteovu "Božanstvenu komediju", ali je tu svoju poslednju delatnost zbog bolesti morao prekinuti. Umro je u Certaldu, gde je i sahranjen, 21. decembra 1375. godine u 62-oj godini života.

Petar Matic
20-12-11, 07:22
OCTAVIO PAZ (1914-1998)

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/en/c/c5/Octavio_Paz.gif

Oktavio Paz je meksički pjesnik, kritičar i dramaturg i dobitnik Nobelove nagrade za literaturu 1990. Borac u španjolskom građanskom ratu, ambasador u Parizu- Počeo pod utjecajem nadrealizma, ali je s vremenom postajo sve dublji , zalazeći u pitanja ljudske egzistencije: prolaznost, podvojenost bića, otuđenost suvremena čovjeka. Vrlo je značajan i kao pjesnik i kao vrstan esejist. Djela: Zbirke pjesama Korijen čovjekov; Između kamena i cvijeta; Silovito doba; Potpun vjetar.


MOST

Između sada i sada,
Između ja sam i ti si,
Reč “most”.
Ulaziš u samu sebe
Ulazeći u reč:
Kao prsten
Zatvara se svet.
S jedne na drugu obalu
Uvek se izvija jedno telo,
Duga.
Pevaću za njenim obroncima,
Spavaću pod njenim lukovima.


PASSAGGIO

Piů che aria
piů che acqua
piů che labbra
leggera leggera
Il tuo corpo č l’orma del tuo corpo.

beli54nl
20-12-11, 12:02
Gotfrid Vilhelm Lajbnic
Gotfrid Vilhelm Lajbnic (Gottfried Wilhelm Leibniz) rođen je 3. jula 1646. godine u Lajpcigu (Lipicama, nekadašnjm središtu polapskih Slovena, kasnijih Lužičkih Srba). Vodi poreklo, prema sopstvenoj izjavi, od slovenske porodice Ljubenić (Lubeniecs), koja je u njegovo vreme bila jako rasprostranjena po Češkoj i Poljskoj. Ali još njegov pradeda je bio nastanjen u Nemačkoj, a otac mu je bio sasvim ponemčen.
Otac mu je bio pravnik, da bi kasnije postao profesor moralne filozofije u Lajpcigu. Umro je kada je Lajbnicu bilo šest godina. Međutim, i pored tog hendikepa, Lajbnic je pokazao izuzetno napredovanje u školi, kao i uopšte u sticanju novih znanja. Važio je za čudo od deteta (Wunderkind). U zaostavštini svoga oca ostalo je mnoštvo knjiga koje je ptrosto gutao, a latinske pisce je “dešifrovao” i pronalazio put da ih razume (otprilike na način kako su “čitani” hijeroglifi). Posebno su ga zanimale logika i poetika, a već pri kraju nižeg stepena školovanja zanimao se pronalaskom jednog univerzalnog logičkog jezika. U to vreme su ga inetresovali i skolastički pisci, tako daje još kao dete ušao u njihovu filozofiju.
U šesnaestoj godini upisuje univerzitet u svom rodnom mestu. Izabrao je prava da bi sebi osigurao egzistenciju, ali osim pravnih predmeta prati i predavanja iz filozofije, posebno kod profesora Jakova Tomazija. Tek tada se upoznao sa delima novijih filozofa koji utiču na njega, posebno Dekart, i on ulazi u dilemu ili da pristupi njima ili da ostane pri svojim skolasticima. Lajbnic je, kako je kasnije pričao, kao petnaestogodišnjak šetao u jednoj šumici u Rozentalu (u blizini Lajpciga), i premišljao da li da zadrži supstancijalne forme ili da pristane na mehaničku teoriju, dok se naposletku nije odličio za ovo poslednje. Posledica ove odluke bila je da se Lajbnic uskoro posvetio i detaljnim matematičkim studijama, pa ubrzo završava Euklidove elemente i nižu analizu. Više od toga se tada nije znalo u Nemačkoj, pa je svoje studije prava završio u dvadesetoj godini i kada je hteo da položi doktorat iz ove oblasti, odbili su ga da ne bi remetio pravila na fakultetu jer je bio “suviše mlad”. Stoga on odlazi u Altdorf gde sa velikim uspehom daje doktorat (disertacija mu je bila: De casibus parplexis in jure).
Lajbnic je već bio izuzetno poznat i pred njim se otvarala sjajna akademska karijera u Altdorfu. Međutim njegova potreba za ličnim usavrševanjem i sticanjem novih znanja je bila ogromna. Želeo je da obuhvati sve znanje svoga doba kao i da aktivno utiče na svoje savremenike. Zbog toga odlazi prvo u Nirnberg gde se upoznao sa alhemistima i drugim mističarima, ali i Hristijanom Boinburgom, osobom koja je značajno uticala na njegov dalji život. Naime, Boinburg je bio nekadašnji ministar iz Majnca i uticajan kod tamošnjeg kneza, pa je preporučio Lajbnica knezu. Knez je mladog doktora prava primio u službu i odmah ga postavio za člana najvišeg revizionog zavoda. Tu Lajbnic ostaje oko dve godine, a onda, po nalogu kneza, odlazi u Pariz (1672.), a zatim u London. U Parizu se sreće sa Lujem XIV, gde mu predaje plan za osvajanje Egipta, želeći time da ambicioznom kralju odvrati pažnju od Evrope i nemačke carevine, koju je stalno uznemiravao. Ali mnogo važnije od njegovih diplomatskih i pravnih poslova, na ovom putovanju, bilo je to što se u Parizi (u koji se opet vratio iz Engleske) i Londonu upoznao sa dostignućima iz matematike i prirodnih nauka kao i svim značajnijim naučnicima u Evropi.
U ovom periodu (do 1676.) Lajbnic je učinio svoj veliki pronalazak – rešenje problema infinitizemalnog računa, što ga je uvelo u vrlo neprijatnu prepirku oko prvenstva sa Njutnom. Međutim to je i doba njegovih velikih filozofskih ideja, tako da je Lajbnic relativno još vrlo mlad čovek (u dvadesetim godinama) već bio, kao i većina velikih genija, gotov sa svojim epohalnim idejama, samo što je te ideje, zrele i potpuno artkulisane, objavio tek dosta kasnije.Treba napomenuti da se u ovom periodu Lajbnic uspeo susresti u Holandiji sa Spinozom. Spinoza mu je tom prilikom dao na čitanje i svoju Etiku u rukopisu.
U to vreme se odaziva pozivu hercoga Fridriha od Hanovera, koga je upoznao ranije u Majncu i s kojim je bio u stalnoj korespondenciji, pa se preseljava u Hanover 1676. godine, gde ostaje, s prekidima, čitavih četrdeset godina, sve do svoje smrti. U Hanoveru je Lajbnic postavljen na mesto dvorskog savetnika, a imao je i zadatak da nadgleda hercogovu biblioteku i piše istoriju vladarske porodice. Sporedni poslovi koje je obavljao i kojima se rado odazivao su bili diplomatske i političke prirode. Od diplomatskih misija u kojima je učestvovao, posebno je bila značajna ona kod austrijskog dvora, gde je bio vrlo dobro priman i gde mu je poveravano da literarno brani carstvo od Francuske, što je on i činio u više spisa u kojima je napadao frencuskog suverena Luja XIV.
Sa hercogom Fridrihom i sa njegovim sinom Ernstom Avgustom Lajbnic je bio u prijateljskim vezama kao i sa Ernstovom suprugom Sofijom i njihovom ćerkom Sofijom Šarlotom, kasnijom kraljicom Pruske., kojoj je Lajbnic bio učitelj, i koja je do svoje smrti s potpunim razumevanjem pratila njegove filozofske ideje. Njenim uticajem je Lajbnic pozvan i na berlinski dvor, gde je osnovao 1700. godine berlinsku akademiju nauka, po obrascu Pariske, i postao njen prvi predsednik. Nešto pre toga je postao i bibliotekar u Volfenbitelu, gde je vladao jedan ogranak hanoverske vladarske porodice.
Dok je bila živa njegova zaštitnica Sofija Šarlota, Lajbnicu u Hanoveru nisu smeli zameriti što je bio odaniji Berlinu nego njima, kojima je u prvom redu bio obavezan. Čim je ona umrla, tadašnji hercog Georg, docniji engleski kralj Džordž I, prema Lajbnicu zauzima sasvim drugačiji stav nego njegovi prethodnici, jer je u njemu video svog slugu i istoriografa, a ne velikog genija koji je njegovom dvoru u stvari činio čast. Zbog toga se Lajbnic klonuo dvora i imao je nameru da se preseli u Berlin. Međutim u Berlinu tada nije bila povoljna situacija za njega, i pritisnut intrigama putuje u Beč gde je ostao dve godine (od 1712. do 1714.). U Beču je postao dvorski savetnik i baron i mada je pokušao, nije uspeo da osnuje akademiju nauka. Slično mu se desilo i nešto ranije (1711.) u Petrogradu, posle susreta sa Petrom Velikim, koji ga je takođe visoko cenio postavivši ga za svog savetnika i odredivši mu velika primanja.
Sve ovo se nije dopalo Džordžu I, koji je u međuvremenu postao engleski kralj, i kada se Lajbnic 1714. vratio u Hanover bio je od svog poslodavca oštro prekoren što je putovao bez odobrenog odsustva i što već jednom ne završi istorijsko delo o kući hanoverskoj, delo koje je bio dužan već četrdeset godina da napiše, pa mu je grubo zabranio da bilo gde putuje dok to ne uradi. U već pomenutom nesporazumu sa Njutnom, Džordž I je držao stranu svom novom podaniku, što je dodatno pogodilo Lajbnica koji je zato izmolio od kralja mesto dvorskog istoriografa u Londonu nadajući se da bi lakše mogao da parališe nepravdu koja mu je učinjena od londonskog učenog društva u prepirci sa Njutnom.
Naravno da Lajbnic nikada nije dobio obećano mesto u Londonu, a njegova veličina i genijalonost, kojoj su se dvorjani nekad toliko klanjali, postala je predmet podsmeha. Izbegavan, morao je danju i noću pisati jedno besmisleno delo, koje je za njega, velikog tvorca nauka, bilo potpuno marginalno.
Mučen godinama i reumatizmom, sasvim sam i bez prijatelja, 14. novembra 1716. godine umro je veliki Lajbnic. Kod kralja je bio pao u nemilost, dvoranima je bio pao veličina, popovi su ga proglasili za antireligioznog, pa ni njegov jedini naslednik nije umeo da se oduži ujaku. Njega nije imao ko da sahrani, niti su ga popovi hteli opojati, pa mu je mrtvo telo stajalo pune četiri nedelje i tek onda sahranjeno na nepoznatom mestu – u pratnji nije bilo nikog, a berlinska akademija nauka nije našla za potrebu da učini pomen svom osnivaču i prvom predsedniku.To sada čini redovno i sa dužnim poštovanjem.

Petar Matic
21-12-11, 07:55
ЈОВАН ПАЧИЋ (1771 – 1849)

http://www.fotos-hochladen.net/uploads/pacicsmd6rv9zhu.jpg (http://www.fotos-hochladen.net)

Јован Пачић (Баја, Угарска, 6. новембар 1771 — Будим, 4. децембар 1849) је био српски песник и сликар.После основне школе у бачком месту рођења, учио је и гимназију, можда и у Калочи и Будиму. Да би се ослободио сиромаштва, ступио је, 1792. или 1793. у војску, и као аустријски коњаник војевао је у француским ратовима. Код Ваграма је 1812. задобио рану сабљом преко усана, а 1813. је отишао у пензију, једно због промрзлих ногу у Русији, а друго, што ће бити главни разлог, због неких несугласица са претпостављенима. Као умировљени коњички капетан (Rittmeister), Јован Пачић је живео у Новом Саду дуго година, затим се преселио на краће време у Ђeр, и напослетку (1838.) у Будим. Умро је у познатој гостионици Код златног јелена Симе Игњатовића, стрица Јакова Игњатовића, у Табану, где је становао неко време заједно са Симом Милутиновићем и Милованом Видаковићем, за време бомбардовања и јуриша Кошутових трупа на будимску тврђаву 1849.

Пачић је објавио веома много стихова у Сербском летопису, Пештанско будимском скоротечи, у Српском народном листу и Магазину за художество и моду до 1842. Године 1827. је штампао у Будиму три свеске Сочиненија пјеснословска. Осим тога, оставио је иза себе доста рукописа, који су после нестали. Песме Јована Пачића су љубавне, винске, војничке, оде, елегије и епиграми. Спољашњи облик им је по узору савремених немачких романтичара. Пачићева поезија је кабинетска, до извесне мере прециозна, али јој се не може одрећи извесно осећање нежности и грациозности. Језик му је полународни, афектирано учени језик тадашњих образованих Срба грађана.

Осећа се утицај славеносербског језика. Године 1828. Пачић је, у сарадњи са Јаном Коларом издао Именослов или речник лични имена разни народа словенски. Јован Пачић је говорио и читао десетак језика (између осталог, латински, старогрчки, хебрејски и арапски), и сматран је за ретко образованог Србина, напредног националисту, који је гајио симпатије према Илирском покрету, премда Вуковој реформи није хтео да приђе. Почетком 19. века Будим и Пешта су били средиште српске књижевности, пошто су Јован Пачић, Сима Милутиновић и Милован Видаковић, као меродавни књижевни тријумвират, овде у заједници развијали своју активност. Пачић је први јужнословенски књижевник, који је почео да преводи Гетеа. Младен Лесковац је у „Антологију старије српске поезије“ (Београд, 1953) уврстио и седам Пачићевих песама.

Јован Пачић се бавио и сликарством. Његови акаврели се данас чувају у Сечењијевој библиотеци у Будимпешти. Ове Пачићеве слике је у поменутој библиотеци открио уважени српски књижевник из Будимпеште Стојан Д. Вујичић.

http://www.fotos-hochladen.net/uploads/akvarel48dik2tpzb.jpg (http://www.fotos-hochladen.net)
Akvarel Jovana Pacica


TUGA ZA LJUBICOM

Ja na nebo previsoko
Slezno moje dižem oko;
Mesec, zvezde molim sjajne
Da uslišu želje tajne,
Skorb, i tugu vozopitu,
A zataju slezu lijtu
Za Ljubicom.

Potok bistri, čuvstvujuvšči
Mom u serdcu bol vrijušti,
Tiho beži pod ternjište;
Da obide pozorište
Beskonačnog plača moga,
Ljubovnika preskorbnoga
Za Ljubicom.

Obraz moj da skorb'ju bledi
Lug zeleni ne ugledi,
Sav u maglu seb' uvija,
Kao i šuma zelenija,
Da ne sluša uzdisanje,
Gorko serdca mog jecanje
Za Ljubicom.

Pokrila je zemlju tama
Nemi pusta nrav, i sama;
Otziv tokmo vesma smutnji
Molčanije to protutnji,
Jek, uzdanke natrag daje
Znajušt: Tuga kolika je
Za Ljubicom.

O! vozdusi, druzi moji,
Znate gdi mi Ljuba stoji,
Njoj odnes'te moje želje:
Ti, Zefire, prijatelje!
Glas izvoli njoj odneti
Da ću jadan ja umreti
Za Ljubicom.



PONUD

Ljubo! da se milujemo,
Ljubimo i radujemo
Lepom, cvetnom ljubve dobu
Čas kog niko ne dostiže,
Svaki dan nas vodi bliže
Neizbežimomu grobu.

Vedro nam dok nebo plavi,
Cvet nevene i na glavi,
Hajde! da se mi gerlimo;
Jer kad vesna ljubve projde,
Doba jesen, zima dojde:
Svaku radost izgubimo.

Izgubit ćeš ružičicu,
Preseći će parka žicu,
Pasti ćemo u zabvenje;
Ne polzovat život naši,
Od čeg zloba nas tek plaši:
Bilo b' krajno zabluždenje.

Zlobu, zavist koji vozbudi,
Tog za srećom alču ljudi,
Nju slađe taj uživa;
Čto nenavist viče bolje
To mi s' bolje ljub'mo volje:
Kao čto mudrost iziskiva.

beli54nl
21-12-11, 16:01
Giacomo Puccini

http://www.jovicaletic.com/cms/wp-content/uploads/2010/06/puccini1.jpg

Giacomo Antonio Domenico Michele Secondo Maria Puccini (Lucca, 22. prosinca 1858. – Brüssel, 29. studenog 1924.), talijanski skladatelj. Nakon Verdija najugledniji talijanski operni skladatelj. Vlastiti posve individualni stil temeljio je na zanimljivoj kombinaciji elemenata opernoga izraza kasnoga romantizma i novih strujanja u realizmu ranoga 20. stoljeća. Svjetsku slavu stekao je operama Manon Lescaut, La Bohčme, Tosca, Madamme Butterfly i Turandot. Operom La Bohčme dao je prototip talijanske opere lirsko-sentimentalnoga, građanskog karaktera na izmaku 19. stoljeća. Urođenim teatarskim osjećajem odabirao je, većinom sam, sadržaje svojih opera i pridavao najveću važnost njihovu dramatskom oblikovanju. Melodiku oblikuje posve u talijanskoj tradiciji – pjevno, neodoljivo privlačno, u velikim arijama isprepliću se lirska osjećajnost, senzualni žar i sugestivna dramatska snaga s izrazito puccinijevskom melankolijom. Umro je nekoliko dana nakon operacije raka grla. Puccini je rođen u gradu Lucca u talijanskoj pokrajini Toscani, u obitelji koja je stoljećima bila tu nastanjena. Bio je drugi u obitelji nazvan Giacomo, a također je bio i peti glazbenik potekao iz nje. Svoje rano glazbeno obrazovanje duguje lokalnom svećeniku koji mu je davao satove klavira. Ipak, za poziv glazbenika se odlučio kada je u Pisi čuo Verdijevu “Aidu”. Zahvaljujući posredovanju jedne dvorske dame, majčine prijateljice, dvadesetogodišnji Puccini dobiva kraljičinu stipendiju. Živeći u Milanu sa jednim bratom, upoznao se sa životom koji će kasnije prikazati u operi “La Bohčme”. Školovao se na konzervatoriju u Milanu, gdje je bio učenik i Amilcarea Ponicchiellija. U tijeku studija sklada dvije opere, “Vilise” (“Le Villi”) 1883. i “Edgar” 1889., koje su postigle velik, ali kratkotrajan uspjeh, što mu je osiguralo financijsku sigurnost i dalo volju da nastavi skladati. Već sljedeća njegova opera, “Manon Lescaut” iz 1893. bila je zavidne kvalitete i održala se na repertoaru operskih scena do današnjih dana. Zahvaljujući ovoj operi, bio je u mogućnosti da u okolini rodne Lucce kupi zemlju i na njoj izgradi najprije skromnu kuću, a kasnije i vilu u kojoj je proveo veći dio svog života. Strastveni zaljubljenik u lov i prirodu ovdje je imao mir potreban za njegov stvaralački rad. Svjetsku slavu i veliko bogatstvo je stekao dvjema operama koje se ubrajaju među nekoliko najboljih opera ikada napisanih, a to su “La Bohčme” i “Tosca”. Ipak, pošto je bio perfekcionist koji je želio stvarati savršena djela, jako teško je podnio kada je opera “Madamme Butterfly” izviždana na premijeri u milanskoj Scali 1904. godine. Sam Puccini je ovaj neuspjeh pripisao pretjeranoj dužini drugog čina i prerađuje operu koja doživljava svoju novu premijeru 1905. godine. Od tog trenutka opera, kao i “La Bohčme” i “Tosca”, postaje dio tzv. ’stalnog opernog repertoara’. No, možda se neuspjeh može i pripisati tome što je skladana pod utjecajem francuskog skladatelja Claudea Debussyja, odnosno, njegove opere “Pelleas i Melisande”, i kao takva bila previše ‘moderna’ za talijanski ukus. Godine 1919. odlučuje se na skaldanje opere “Turandot” prema jednom popularnom kazališnom komadu, a radnja opere se odvija u Kini. Želi stvoriti operu koja će biti vrhunac operskog stvaralaštva, veličanstveni spektakl. Naporno radi na ovome, dugo nezadovoljan libretom, ali uspjeva napisati dva čina i dio trećeg usprkos teškoj bolesti koja ga muči. Svjestan da neće završiti djelo, pada u tešku depresiju. U jednom pismu govori: „Ova opera me prožima, muči dan i noć. Pored nje, sva moja do sada napisana glazba izgleda mi blijeda i smiješna. Ipak, bojim se da je neću uspjeti završiti, a ako tako bude, svijet će biti uskraćen za najljepši ljubavni duet svih vremena.“ Tako je i bilo. Poslije pet verzija libreta za duet Calŕfa i Turandot, mnogih skica i nacrta melodija, opera ostaje nedovršena. Puccini umire u Bruxellesu 29. studenog 1924., pošto mu je otkazalo srce nakon operacije raka grla. Skladatelj koji je svijetu podario neke od najljepših opernih arija, završio je svoj život bez glasa. Vijest o Puccinijevoj smrti došla je u Rim tijekom izvedbe La Bohčmea. Izvedba opere je odmah obustavljena, a orkestar je začuđenoj publici odsvirao Chopinov Posmrtni marš. Pokopan je u Milanu. Želja Puccinija je bila da “Turandot” dovrši kompozitor Ricardo Zandonai. Njegov zet, jedan od najvećih dirigenata u povijesti, Arturo Toscanini, daje skladatelju Francu Alfanu da dovrši operu na osnovu Puccinijevih nacrta, a kada ovaj to učini, sam Toscanini dorađuje završetak. Premijera je održana 1926. godine u milanskoj Scali. Toscanini je dirigirao, i nakon smrti robinje Liů u trećem činu prekida izvedbu, okreće se publici i kaže: „Ovdje se završava djelo maestra.“ Publika je shvatila i u tišini otišla iz kazališta. Sutradan je opera izvedena u cjelini i od onda je stalni dio postavke mnogih operskih kuća. Mnogi muzikolozi i kritičari se slažu da je sa operom “Turandot” završen period klasične opere.

beli54nl
22-12-11, 11:08
Sokrat

http://i264.photobucket.com/albums/ii170/NSdjanka/slike_sokrat.jpg

Pošto Sokrat (Atina, oko 470-399. g.p.n.e.) nije ništa napisao, o njegovom učenju i životu znamo najviše iz Platonovih dela, u kojima je najčešće glavni lik, i iz spisa njegovog savremenika Ksenofonta - Uspomene o Sokratu.

Sokrat je ostavio veliki pečat u filozofiji. Njegov život je za savremenike bio primer vrline. Nije bio bogat i kao slobodan građanin istakao se hrabrošću u ratovima koje je vodila Atina. Poznat je slučaj kada je Sokrat od Kritije, jednog od Tridesetorice tirana, dobio naređenje da dovede tiraninovog političkog protivnika Leanta da bi ga ovaj pogubio. Sokrat je mirno otišao kući kao da nije dobio nikakvu naredbu. Hteo je da pokaže da mu do vlastitog života nije nimalo stalo, ako treba da uradi nešto krajnje nepravedno. Vreme je provodio u razgovorima koji su se prevashodno ticali pitanja šta su vrlina i pravda i kako treba voditi ispravan život.

Sokrat je, već star, bio optužen i izveden pred atinski sud. Optužba, koju je podigao izvesni Melet, glasila je da Sokrat ne poštuje Bogove koje poštuje država i da kvari atinsku omladinu učeći je da ne poštuje starije. Sokrat se branio da on nikada nije govorio protiv atinskih bogova i da je verovatno da su ga pomešali sa Anaksagorom, ali da se jeste zamerio mnogima kada ih je ispitivao o važnim pitanjima (šta je pravda, znanje, vrlina, lepota itd.), i u razgovorima im pokazivao da nisu mudri, iako su se hvalili da jesu.

Najviše mu je zamereno što ga je delfijsko proročište proglasilo za najmudrijeg čoveka. Sokrat kaže da se i sam začudio tom proročanstvu. Kasnije je zaključio da se to desilo zato što najviše od svih "zna da ništa ne zna", odnosno, zna koliko je pravu istinu teško dostići i koliko je nesavršeno ljudsko znanje.

Sokrat je ipak bio osuđen na smrt, između ostalog i zato što nije hteo da se pokaje pred sudom. Ispio je otrov u atinskoj tamnici. Kasnije su se atinski građani pokajali zbog ovoga i osudili njegovog tužioca na smrt. Sokratovu odbranu opisao je njegov učenik Platon u delu "Odbrana Sokratova".

Takav kakav je bio, Sokrat se protivio stavu sofista da je svako za sebe u svom mišljenju u pravu. Protivio se tom relativizovanju vrednosti i tvrdio da mora postojati bolje i gore mišljenje, mudrije i manje mudro, tačno i netačno. Čak iako ne znamo sigurno istinit odgovor na neko pitanje, mi treba da se ponašamo kao da taj odgovor može biti samo jedan, a ne da, kao sofisti, podržavamo sva mišljenja. Doduše, lakše ćemo videti koji odgovor nije dobar, nego što ćemo pronaći onaj pravi. Ali zbog toga ne treba stati u ispitivanju predmeta, jer će nas ono sigurno pomeriti napred ka istini.

Ovo važi i kod najvažnijih pitanja o tome šta je pravda, dobro ili vrlina. Ljudi, ako samo promisle na pravi način, mogu doći do pravih odgovora na pitanje šta je dobro, tako da je vrlina vrsta znanja.

U svojim razgovorima Sokrat se trudio da ljude navede da sami u sebi otkriju gde je istina. Ovaj deo njegove metode naziva se majeutika - babička veština, samo što je ovde "trudna" duša, a ne telo. Ispitujući druge Sokrat se pravio da sam ne zna odgovor, što je element ironije u njegovoj metodi. Cilj razgovora je uvek bio da se postigne što ispravniji opšti pojam o nečemu.

Sokratova metoda se naziva dijalektika. Dijalektika je metoda razgovora koji se vodi sa ciljem da se otkrije istina, kroz svestrano ispitivanje predmeta. Pri tom sama stvar o kojoj se govori treba da dođe do izražaja, a ne želja da se sagovornik pobedi pred publikom.
Sokrat je svojom filozofijom ponovo otvorio "put uma" koji su zatvorili, kao neprohodan, sofisti. Ali, on više ne želi da putem uma zaviri u prirodnu istoriju stvari na način kosmologa koji su pokušavali da detaljno opišu unutrašnja kretanja koja proizvode stvari, već smatra da se umom mogu otkriti svrhe stvari, pa ma od kojih čestica, i ma kako, da su one nastale. To da stvari imaju svrhu dokazuje da nisu nastale slučajno, nego da ih je stvorila viša inteligencija. A naš um koji daje svrhu stvarima koje mi proizvodimo, ovaj trag višeg uma prepoznaje "po srodnosti", a ne putem čula.

Ovu obnovljenu nadu u "put uma", razvio je dalje Sokratov učenik Platon.

Petar Matic
23-12-11, 08:29
SABAH AL-ZUBEIDI (1956 - )

http://www.poezijascg.com/PHP-Nuke/slike/SabahAl-Zubeidi.jpg

Irački pesnik, pisac i slobodni novinar. Piše na srpskom i arapskom. Rođen 12.11.1956. godine u gradu Al Amari na jugu Iraka. U Iraku je završio osnovnu i srednju školu. Potom je 27.08.1977. godine došao u SFRJ gde je stekao visoku stručnu spremu, Poljoprivredni fakultet, odsek stočarstvo.

Živi i stvara u Beogradu. Oženjen je srpskom državljankom sa kojom ima ćerku i unuka. Osnivač je i direktor Mesopotamia company d.o.o, Beograd Direktor Mesopotamia cultural center u Beogradu Direktor Mesopotamia media center u Beogradu. Predsednik Organizacije za unapređenje ljudskih prava Iračana u Srbiji. Zamenik predsednika iračke dijaspore u Srbiji Međunarodni član Amnesti Internešenel. Član je više književnih klubova, saveza i udruženja u Srbiji.

Za svoj književni rad nagrađivan je sa više diploma, priznanja i zahvalnica u Iraku i u inostranstvu. Njegova književna stvaralaštva promovisana su širom Srbije i u Iraku, što su snimile brojne lokalne televizije. Redovan je gost kulturnih televizijskih emisija u Srbiji koje su direktno prenošene. Njegove poezije objavljene su u mnogim časopisima, dnevnim i nedeljnim novinama i na internet sajtovima u Iraku, arapskom svetu i u inostranstvu.




СЕНКЕ СНОВА

Јесење јутро у које се спустио снег
Приземнио се нежно и пажљиво
И ево ме на вратима дана
После свих година даљине и одласка
Мешам снове са снегом
Грлим своју самоћу
Као сироче
Када жуди за милосрдним грудима
А на обалама странствовања
Идем по снегу
Обраћам се јатима голубова
Кад се враћам
Али чујем одјек гласова изгубљеног облака
Како ме зове
Странче
Нећеш се вратити.


ПРОШЛЕ СУ ГОДИНЕ

Прошле су године и постао сам педесетогодишњак
И ево ме на обалама туђине
На ушћу двеју река
Као кишне капи
Заливам цвеће жудње на рушевинама мојих сећања
Са јатима богомданих птица
Шаљем ти моја тужна домовино
Писма љубави и чежње.


ТРИДЕСЕТ ГОДИНА

Прошло је тридесет година
Ја чувам од заборава церемоније љубави
А успомене су још увек у путној торби
А ти моја рањена домовино
Моја жудњо која тињаш међу ребрима
Још увек си она домовина избраздана ранама
И слаповима од крви и суза
У тренуцима бола и патње
Са подврискивањима олуја сећања
Видим те боравиш у мојим осећањима
У мојој поезији
И ако нестане кише
Узми моје сузе као росу која сенчи руже жудње
И вртове оданости.

Petar Matic
29-12-11, 05:09
MIGEL DE SERVANTES (1547- 1616)

http://img3.fotos-hochladen.net/uploads/miguel73ep4kzdgy.jpg (http://www.fotos-hochladen.net)

Мигел де Сервантес Сааведра (шп. Miguel de Cervantes Saavedra; Алкала де Енарес, 29. септембар 1547. — Мадрид, 23. април 1616) је био шпански песник, драматург и изнад свега прозни писац. Сматра се једном од највећих фигура шпанске књижевности. Према својим делима, припада како ренесанси, тако и бароку и Златном веку шпанске књижевности и на неки начин представља синтезу ова два правца. У свету је познат као аутор првог модерног романа и најпревођеније књиге после Библије, Велеумног племића, Дон Кихота од Манче. Био је сведок врхунца моћи и почетка опадања велике шпанске империје која се у то доба простирала на три континента.

Живот Мигела Сервантеса је до 18. века био непознаница и постављао je многе недоумице. Систематско истраживање јавних и приватних архива почело је тек у 18. веку и наставило се до данас, чији је резултат обимна документација коју данас поседујемо о овом великом шпанском писцу, песнику и драматургу. Међутим, још увек постоје делови Сервантесовог живота о којима се мало или готово ништа не зна, као нпр. период између 1597. и 1604. који обухвата време од његовог одласка у затвор у Севиљи до преласка у Ваљадолид, или на пример о мотивима многих пресудних одлука које је донео у животу: одлазак у Италију, одабир војничке службе, повратак у Шпанију који је био осујећен гусарским нападом, његово лутање по Андалузији између 1587. и 1597. као сакупљач пореза, дефинитиван повратак у Мадрид 1608. и повратак писању.

Одатле и многа погрешна намерна или ненамерна надомештања мрачних лагуна у Сервантесовом животном путу често погрешним тумачењима Сервантесовог дискурса у делима који би се могао протумачити као давање аутобиографских података. Сервантес је ретко говорио у своје име и више је волео да даје податке о себи преко измишљених ликова као што је то био маварски приповедач Сид Бенанџелија из Дон Кихота, или у својим пролозима, посветама и у „Путу на Парнас“, где даје шкрте и разбацане описе аутора, тј. себе, који се не могу тумачити са сигурношћу. Тако се зна да је крштен 9. октобра 1547. године у цркви Санта Марија дел Мајор (шп. Santa María la Mayor), али се тачан датум рођења није могао утврдити. Претпоставља се да је то било 29. септембра, на дан св. Михајла[3] (Мигел — Михајло/Михаило на шпанском), али и по том питању постоје многе недоумице.

Такође треба напоменути да је своје друго презиме, Сааведра, вероватно узео од неког даљег рођака након повратка из алжирског заробљеништва. Најранији документ на ком се Сервантес потписује са ова два презимена (Сервантес Сааведра), датира неколико година након што се вратио у Шпанију. Почео је да додаје друго презиме, Сааведра, око 1586. или 1587. у званичним документима као што је на пример био документ у вези са његовим браком са Каталином де Салазар.

http://img3.fotos-hochladen.net/uploads/katalinacxlbe0hyv8.jpg (http://www.fotos-hochladen.net)
Katalina de Salazar

Neposredno prije svoje smrti, veliki španski pisac Miguel Servantes pozvao je ispovjednika i rekao mu:
“Ja ću uskoro otići na onaj svijet i želim otkriti svoje grijehe i tajne.
Pa dobro, reći ću ih:
želio sam mnogo, dobio sam malo,
volio sam mnogo, ljubio sam malo.
Pisao sam mnogo, govorio malo.
To je sve!


Migel de Servantes - izreke

Katkad za grešnike plaćaju pravednici.

Svakoj sudbini ljubav otpor daje.

Zlato zadaje brige bilo da ga imaš ili ne.

Svaki čovjek je dijete svojih postupaka.

Činjenice su neprijatelji istine.

Nema knjige, a da se u njoj nešto dobro ne nađe.

Na ludom temelju još nikad nije podignuta pametna zgrada.

Ženski savjet nije bog zna šta, ali glup je onaj ko ga ne primi.

Marljivost je majka sreće, a ljenost, njena suprotnost nikad čovjeka nije dovela ni do jednog od njegovih ciljeva i želja.

Petar Matic
03-01-12, 02:39
ŽAN-POL SARTR (1905 - 1980)

http://1.bp.blogspot.com/_Bfqiu1SzzFc/SrUSGJGdJdI/AAAAAAAAACo/aUxqHqTTl0k/s320/sartre.jpg

Jean-Paul Sartre, rođen 21. juna 1905. godine, bio je francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma. Posle gimnazije upisuje prestižnu Visoku školu normi (1924), u kojoj će sresti svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije.

Po završetku studija radi jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, zatim odlazi u Berlin, gde proučava Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr, objavljuje (1936) filozofske eseje ‚‚Transcendencija Ega'' i ‚‚Imaginacija'', zatim (1939) ‚‚Skicu teorije emocija'', kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) nudi „Galimaru“ roman ‚‚Melanholija''. Poznati izdavač ga odbija. Ovo delo postaće 1938. ‚‚Mučnina''. Od tada, pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom.

Njegova najznačajnija filozofska dela su ‚‚Biće i ništavilo'' (1943), trotomni ‚‚Putevi slobode'' (1945 — 1949; ‚‚Zrelo doba'', ‚‚Odlaganje'' i ‚‚Ubijene duše'') i ‚‚Kritika dijalektičkog uma'' (1960).

Sartrovi pozorišni komadi ‚‚Iza zatvorenih vrata'' (1945), ‚‚Prljave ruke'' (1948) i ‚‚Đavo i Gospod Bog'' (1951) stekli su svetsku slavu. Sem ‚‚Mučnine'', od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovedaka ‚‚Zid'' (1939) i autobiografska proza ‚‚Reči'' (1964). Najbolji eseji su mu ‚‚Bodler'' (1947), ‚‚Sveti Žene, glumac i mučenik'' (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu - ‚‚Porodični idiot'' (1971).

Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama.

Umro je 15. aprila 1980. godine u Parizu.


Zan Pol Sartr – izreke:


Nekima se moze pomoci samo tako da im se ne pomaze.

Nekima se moze pomoci samo tako da im se ne pomaze.

L'important n'est pas ce qu'on fait de nous, mais ce que nous faisons nous-męme de ce qu'on a fait de nous.
(Nije važno ono što čine od nas, već šta mi sami činimo od onoga što su od nas učinili.)

Petar Matic
08-01-12, 03:49
DUSAN MATIC (1898 – 1980)

http://img4.fotos-hochladen.net/uploads/dusan46uys3m1kl.jpg (http://www.fotos-hochladen.net)


Rodjen je u gradjanskoj porodici i kao mladic je prosao povlacenje preko Albanije. Nastavio je skolovanje u Grenoblu i Nici, kao mnoga deca i mladici iz okupirane Srbije. Saradjivao je u Radnickim novinama i studirao na Filoloskom fakultetu u Parizu. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je saradnik u avangardnim revijama Zenit i Putevi.

Radio je kao profesor filozofije u gimnaziji. Upoznao je A. Bretona u Parizu. Saradjivao je u casopisu Svedocanstva. Bio je potpisnik manifesta i jedan od pokretaca i urednika almanaha Nemoguce - L'impossible. Tu je objavio fotokolaz Mutan lov u bistroj vodi. Saradjivao je u casopisu Nadrealizam danas i ovde, a medju likovnim prilozima je i njegov kolaz Ja sam nize no pesak ove noci.

Sa O. Davicom i Dj. Kosticem napisao je knjigu Polozaj nadrealizma u drustvenom procesu. Poema La poche trouble dans l'eau izasla je u casopisu Le surréalisme au service de la revolution (br. 6, 31 - 32). Objavio je, sa A. Vucom, fotomontaze i predgovor u knjizi za decu Podvizi druzine "Pet petlica". Zajedno sa A. Vucom objavio je poemu Marija Rucara.

Posle dva politicka hapsenja, bez osude, penzionisan je 1937. godine. Sa A. Vucom izdao je roman Gluvo doba. Proveo je neko vreme u Banjickom logoru u Beogradu. Radio je u redakciji izdavackog preduzeca "Prosveta" i u Radio Beogradu. Bio je profesor na Akademiji za pozoriste, film, radio i televiziju u Beogradu.

Izasla je zbirka njegovih pesama Bagdala. Objavio je knjigu pesama Budjenje materije. Izdao je novu knjigu poezije “Laza i paralaza”. Godine 1965. postao je dopisni clan SANU, a 1972. godine izabran je za redovnog clana. Ranije objavljene radove sakupio je u knjizi Izbor tekstova. Izdao je Knjigu rituala. Objavio je knjigu secanja “Proslost dugo traje”. Napisao je veliki broj eseja, filozofskih rasprava, kritika i scenarija za radio - emisije. Godine 1980. je umro u Beogradu.


Intervju sa Dusanom Maticem: http://2.bp.blogspot.com/_vy4QGb_mYt8/TJdz7HLUB1I/AAAAAAAAFy0/k-MrYLuCcMU/s1600/Dusan-Matic.jpg

beli54nl
08-01-12, 20:17
Gi de Mopasan

Anri-Rene-Alber-Gi de Mopasan (fr: Guy de Maupassant ) (5. avgust 1850. - 6. jul 1893.), bio je francuski realistički pisac.

Mopasan je rođen u mestu Šato de Miromenil (Château de Miromesnil), kod Djepa (Dieppe) u Francuskoj. Pisao je pripovetke i romane. Njegove pripovetke odlikuje ekonomičan stil i veština kojom su zapleti u njima razrešavani. Danas se neke njegove pripovetke svrstavaju u žanr horora.

Mopasanovi su bili stara lorenska porodica koja se doselila u Normandiju sredinom 18. veka. Njegov otac se 1846. oženio sa Lorom de Poateven (Laure Le Poittevin), devojkom iz dobrostojeće građanske porodice. Lora i njen brat Alfred su se u detinjstvu često igrali sa sinom ruanskog hirurga, Gistavom Floberom, koji će kasnije snažno uticati na život Lorinog sina. Bila je to žena neuobičajenog literarnog ukusa za to vreme, a vrlo dobro je poznavala klasike, naročito Šekspira. Budući da je bila razdvojena od muža, svoja dva sina, Gija i Ervea, podizala je sama.

Sve do svoje trinaeste godine Gi je sa svojom majkom živeo u Etretau, gde je neometano rastao uživajući u blagodetima primorskog sela: znao je često sa ribarima ići u ribolov ili razgovarati sa lokalnim seljacima na njihovom dijalektu. Bio je toliko privržen majci da je, nakon što je upisan na bogosloviju u Ivetou, vrlo brzo uspeo u nastojanju da bude izbačen iz škole i da se vrati majci. Iz te faze njegovog života potiče i njegova izražena odbojnost prema religiji.

Potom ga šalju u ruanski Licej gde se počinje interesovati za poeziji te se uspešno oprobava u glumi.

Francusko-pruski rat izbija ubrzo nakon što je Gi završio koledž 1870; odmah se prijavio kao dobrovoljac časno se boreći na frontu.

Nakon završetka rata 1871. napušta Normandiju i dolazi u Pariz gde sledećih deset godina radi kao pomorski službenik. U tih deset dosadnih godina jedina razonoda mu je bila veslanje po Seni nedeljom i praznicima.

U to vreme Gistav Flober mu postaje tutor i svojevrstan literarni vodič u njegovim književnim i novinarskim počecima. U Floberovoj kući susreće ruskog romanopisca Ivana Turgenjeva i Emila Zolu, kao i mnoge druge predstavnike realizma i naturalizma. U to vreme piše pesme i kratke drame.

Godine 1878. prelazi u Ministarstvo javnog informisanja gde postaje vanjski urednik nekoliko vodećih novina tog vremena kao što su Figaro, Žil Bla, Goloaz i L Eko d Pari. U slobodno vreme posvećuje se pisanju romana i pripovedaka.

Godine 1880. objavljuje svoje prvo remek-delo „Boule de suif“, koje odmah postiže velik uspeh. Flober je to delo opisao kao „remek-delo za sva vremena“.

Mopasanov najplodniji period bio je od 1880. do 1891. Postavši slavan svojom prvom pripovetkom, marljivo je pisao i stvarao dva a ponekad i četiri dela godišnje. Srećan spoj književnog talenta i smisla za biznis doneo mu je pravo bogatstvo.

Godine 1881. objavljuje prvu knjigu pripovedaka pod naslovom „Kuća Telijeovih“ (La Maison Tellier); u samo dve godine ta knjiga je dostigla dvanaest izdanja; godine 1883. završava svoj prvi roman „Jedan život“ (Une Vie), koji se za manje od godinu dana prodaje u 25.000 primeraka.

U svojim romanima detaljnije razrađuje zaplete iz svojih pripovedaka. Njegov drugi roman, Bel-Ami, koji je izdat 1885, dostigao je trideset sedam izdanja za samo četiri meseca.

Njegov tadašnji izdavač dobro je plaćao svako njegovo novo remek-delo, a Mopasanovo pero je bez i najmanjeg napora stvaralo stilski doterana, originalna i dubokoumna dela. U tom periodu napisao je roman Pjer i Žan koji mnogi smatraju njegovim najboljim romanom.

Od rođenja povučen, voleo je samoću i meditaciju. Često je putovao u Alžir, Italiju, Englesku, Britaniju, Siciliju, Overnju i sa svakog putovanja vraćao se sa novom knjigom. Krstario je na svojoj jahti "Bel-Ami", nazvanoj po njegovom prvom romanu. Ovako buran život nije ga sprečavao da se sprijatelji sa najslavnijim književnicima tog vremena: Aleksandar Dima, Sin mu je bio kao drugi otac; u E le Benu sreće Ipolita Tena i biva oduševljen ovim filozofom i istoričarem.

Flober je i dalje igrao ulogu njegovog literarnog „kuma“. Mopasanovo prijateljstvo sa piscem Gonkurom bilo je kratkog veka: njegova otvorena i praktična narav suprotstavila se atmosferi tračeva, skandala, licemerja i podmetanja koju su Gonkur i njegov brat stvorili u salonima sa nameštajem iz 18. veka. Mrzeo je ljudsku komediju i društvenu farsu.

U kasnijim godinama kod njega se razvila gotovo bolesna želja za samoćom i samoočuvanjem uz stalan strah od smrti te manija proganjanja zajedno sa simptomima sifilisa zarađenog u mladosti. Godine 1891. potpuno gubi razum, a umire dve godine kasnije jula 1893, mesec dana pre 43. rođendana.

Gi de Mopasan pokopan je na groblju Monparnas u Parizu.

Petar Matic
11-01-12, 02:13
ALOJZ GRADNIK (1882 –1967)ALOJZ GRADNIK (1882 –1967)

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/6/69/GradnikAlojz-foto_Berthold.jpg/200px-GradnikAlojz-foto_Berthold.jpg

Slovenski pisac i prevoditelj, Gradnik je bio profilirani autor. Tijekom svog života, između 1916. i 1944., objavio je devet zbirki pjesama i ostavio je velik broj neobjavljenih radova. Zajedno s Izidorom Cankarom i Ivanom Pregeljem, Gradnik je pripadao onim slovenskim autorima koji su slijedili prvu modernističku generaciju u slovenskoj književnosti (Ivan Cankar, Oton Župančič, Dragotin Kette i ostali).

Gradnik je uvelike bio pod utjecajem radova pjesnika Josipa Murna Aleksandrova, a vjerojatno je bio među prvima koji su priznali Murnov pjesnički genij. Kao i Murn, Gradnik je u svoju poeziju inkorporirao impresionističke prikaze ladanja i seoskog života. Gradnikov stil i rječnik bili su jednostavni sa složenim motivima i sadržajima. Gradnikova rana poezija bila je jednako jako inspirirana starijim generacijama slovenskih pjesnika (modernisti, ali i Simon Gregorčič i France Prešeren) i europskim dekadentnim pokretom. J

edna od specifičnih osobina Gradnikove rane poezije bila je intenzivan fokus na odnosu između Erosa i Tanatosa: to jest, između erotske strasti i motiva smrti. Kasnije se odmaknuo od dekadentizma, ponovo otkrivši svoju rimokatoličku vjeru i okrenuvši se više mističnim temama, zadržavajući jednostavan i jasan jezik. Također je pisao domoljubne pjesme, u kojima je iznio intimne osjećaje boli, nade i razočarenja zbog tragedija u suvremenoj slovenskoj povijesti.

Petar Matic
16-01-12, 02:31
VLADIMIR M. JOVANOVIĆ (1859 – 1899)

http://www.fotos-hochladen.net/uploads/vladimirbks71qemx2.jpg (http://www.fotos-hochladen.net)

Vladimir M. Jovanović, pesnik, rođen je 27. marta 1859. u Šapcu, od oca Jovana, abadžije, i majke Božice. Otac je izvršio samoubistvo kad je Vladimiru bilo samo tri godine. Požrtvovana majka Božica ipak je uspela sa sazida skromnu kućicu u šabačkom Rabadžiluku. Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Šapcu, 1873. Dalje školovanje nastavio je u Beogradu, gde ga je prihvatio ujak Vladimir I. Jovanović, poznati političar, književnik i javni radnik. U to vreme, ujak Vladimir je bio politički lider i ministar u srpskoj Vladi.

U oskudici, mladi Vlada je počeo da podučava ujakovu decu, a zatim i druge đake. Zahvaljujući ujakovom uticaju i vezama, još u VII razredu gimnazije, 1876. je postavljen za praktikanta u Ministarstvu finansija. Maturirao je naredne godine.

Na beogradsku Veliku školu upisao se 1878. i posvetio se studijama istorije i filozofije. Od 1880-1892. radi u Ministarstvu prosvete, a potom u Državnoj štampariji, gde je istovremeno i pomoćnik urednika Srpskih novina. Studije je uspešno priveo kraju 1882.

U oktobru 1883. postavljen je za predavača Niže gimnazije u Valjevu, gde druguje sa pesnikom Ljubom Nenadovićem. Dvogodišnji boravak u Valjevu predstavljao je najsrećniji period u njegovom kratkom životu.

Na sopstveni zahtev, zbog kuće u šabačkom Rabadžiluku, prešao je iz Valjeva u Šabac, 1885. Tu radi kao predavač u Šabačkoj gimnaziji i odmah se uključuje u kulturni i društveni života grada. Istovremeno, to je period pesnikovog najplodnijeg stvaranja. Pored ostalog, bio je inicijator pokretanja Šabačkog glasnika, čiji je prvi broj izašao 1. januara 1883.

U Šabačkoj gimnaziji Vlada je radio 10 godina (1885-1895) Profesorski ispit položio je u Beogradu, 1890. Posle položenog profesorskog ispita, sve manje radi, a sve više se povlači u krug najbližih prijatelja i mir i samoću svoje bašte prepune cveća, ili u sobu krcatu knjigama. Bolest nasleđena od oca uzimala je sve više maha.

U nadi da će promena životne sredine biti od pomoći, 1. oktobra 1895. premešten je u Beograd, u Prvu beogradsku gimnaziju. No, na predavanja više nije išao. Oni koji su ga prepoznavali na ulici, videli su da u sopstvenom neredu luta bez cilja, a Jovan Skerlić je zapisao: "Duh se njegov zavio u večiti mrak".
Penzionisan je 11. avgusta 1898. Vratio se u šabački Rabadžiluk, da tu skonča poslednje tužne dane.

Umro je 1. avgusta 1899. u Šapcu, u četrdesetoj godini. Sahranjen je na Donjošorskom groblju, uz dostojan ispraćaj svojih sugrađana.
Dobitnik je Ordena Svetog Save V reda.

Petar Matic
22-01-12, 05:10
CARL SANDBURG (1878 – 1967)

http://www.poets.org/images/authors/csandbur.jpg

Sin švedskih emigranata koji su otplovili iz siromaštva u Europi i doselili u Galesburg, Illinois. Njegov je otac radio na željeznici 35 godina 10 sati dnevno, pa ipak je Carl morao napustiti školu nakon osmog razreda da pomogne uzdržavati obitelj slijedom ekonomskog sloma 1893. Dostavljao je novine, prao podove, bio vratar u brijačkom salonu, radio na farmi mlijeka, a kad je navršio osamnaest, otac August pribavio mu je besplatnu propusnicu na koju je imao pravo kao uposlenik željeznice. I mladi Sandburg je u potrazi za horizontima i pustolovinom započeo život gotovo neprekinutog putovanja.

Uputio se prostranstvima pšeničnih polja Kansasa i nakon godine lutanja u kojoj se uzdržavao povremenim nadnicama, prijavio se 1898. u pješadiju početkom Španjolsko-Američkog rata. Povratkom je kao veteran dobio pravo na besplatno studiranje na Galesburg Lombard College-u, gdje se isticao kao orator i urednik školskog časopisa ( počeo je pisati poeziju i pridružio se “Društvu siromašnih pisaca”, gdje mu je fondacijom profesora Wrighta tiskana prva zbirka pjesama. Dvije godine prije nego što bi diplomirao, Sandburg se, nestrpljiv, otputio gradovima Srednjeg zapada pišući i prodajući stereoskopske fotografske instrumente i pripremao je studiju o Walt Whitmanu. U isto vrijeme, njegovo radničko porijeklo zbližilo ga je sa tada aktivnim socijal-demokratskim pokretom u Wisconsinu i započeo je stranački rad kao organizator i pisac novinskih kolumni.

Njegova potpora potpomogla je izboru prvog socijalističkog gradonačelnika, i tijekom svojih političkih istupa zaljubio se u Lilian Steichen (sestru znamenitog fotografa Edvarda Steichena) suputnicu u socijalističkom pokretu. Carl i Lilian vjenčali su se1908., a Margaret, prva od njihove tri kćeri, rodila se tri godine kasnije. 1912., premjestili su se u Chicago. Obiteljske obaveze onemogućile su Carlu da nastavi s radom u stranci koji je bio zahtjevan i neisplativ — nakon nekoliko novinskih redakcija našao je stalan posao u dnevnim novinama Chicago Daily News gdje će ostati slijedećih dvanaest godina. Tokom godina u politici pisao je poeziju rijetko, uglavnom u slobodnim trenucima, kada bi ga Lilian na to poticala, a ona je i slala njegove pjesme književnim časopisima ne obazirući se na stalna odbijanja. Pjesme Chicaga objavljene su kao knjiga 1914., a tokom slijedećih šest godina izašle su još tri zbirke poezije: Cornhuskers (1918), Smoke and steel (1920) i Slabs of the sunburnt west (1922). Na Sandburga se počelo gledati kao na iznimnog pjesnika i glas radničke klase.

Theodore Dreiser je rekao da je Sandburg “imao sposobnost precizno odabrati riječ i staviti je na pravo mjesto, iako se riječ može činiti vulgarnom u očima tradicionalista.” Vrijeme je pokazalo da je Dreiser bio u pravu. Pulitzerova nagrada za poeziju sustigla ga je 1951 godine izlaskom Sabranih pjesama ukojima je sakupljeno pet njegovih zbirki, i okrunila pola stoljeća njegove pjesničke prisutnosti. Sandburgove su pjesme bistrih trenutaka zaustavljenih u vremenu, žetvenih polja, prostranstva pod nebom, pare i željeznih konstrukcija novodošle industrije, lica zaustavljenih u prolazu gradskih gužvi, gladi i borbe protiv gladi, snage kroz ljubav i plemenitost, oživjelih povijesnih slika, presjecanja i preskakanja, oceana kojim su došli u novu zemlju, izlaza i zalaza sunca srednjeg zapada, pšenice i mora.

Petar Matic
23-01-12, 02:30
VASKO POPA (1922 — 1991)

http://poetsandpoetry.files.wordpress.com/2011/10/vasko-popa-2.jpg

"Vasko Popa je rođen 1922. godine u Grebencu u Banatu. Studirao je u Beogradu i Bukureštu, a bio je i urednik izdavačkog preduzeća NOLIT. Umro je u Beogradu 1992. godine."

Vasko Popa je učinio oštar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih pedesetih godina. To se dogodilo 1953. godine kada se pojavila Popina zbirka pesama Kora pesnička knjiga neobične sintakse, sadržine i forme. U literarnoj atmosferi socrealističkog pevanja i pripovedanja, koji su bili dirigovani dnevnim potrebama aktuelne politike iideologije, pojava Kore delovala je kao radosno pesničko otkrovenje, ali još više kao šok. Radovala je one koji su stremili modernom pesničkom izrazu i njegovom oslobađanju od dogmi i recepata; porazila je one čiji horizont očekivanja ova knjiga nije zadovoljila: za njih je ova poezija bila nerazumljiva i besmislena, jer njihov lenji duh nije bio spreman da zađe dublje od prvog nivoa razumevanja i tamo pronađe prava značenja i smislove. Tokovi poezije, međutim, neumitno su se kretali ka modernom izrazu i jednom zaorana brazda nije se mogla zatrpati i poništiti. Poezija Vaska Pope, najavljena knjigom Kora, stalno je išla uzlaznom linijom dalje razvijajući pesnički program iz Kore. Tako je Popa postao ne samo preteča moderne srpske poezije, nego i vodeća ličnost savremene srpske poezije, koja je obeležila epohu i odredila pravac daljeg razvoja poezije.

Popa ima pozitivan odnos prema tradiciji, koja je mogla da bude podsticajna i plodotvorna. Na prvom mestu tu je poezija Momčila Nastasijevića koja je svojom jezgrovitošću i gnomičnošću sa jedne strane, i čvrstom oslonjenošću na jezik rodnoga tla, na drugoj strani, mogla da deluje podsticajno. Drugi izvor podsticaja bilo je nadrealističko iskustvo prema kome je Popa bio vrlo selektivan: odbacio je nadrealističku bahatost izraza i forme, ali je prihvatio snoviđenja, iracionalno i humor. Treći inspirativni izvor je folklor čije će mu "od zlata jabuke" postati uzori jezika i mišljenja, izvori folklornih i arhetipskih slika, fantastičnog i groteksnog sagledavanja sveta, predmetnosti i ljudske egzistencije.

Poezija Vaska Pope iznenađuje predmetnostima, pojavama i pojmovima ovoga sveta koji postaju pesnička tema i predmet pevanja.

Teskoban i monoton urbani život savremenog čoveka predočen je u ovoj poeziji posredstvom detalja koje taj čovek primećuje kao nešto što izmiče jednoličnosti i monotoniji nekom svojom osobenošću. Ali ti sitni i na oko nevažni detalji funkcionišu u ovoj poeziji kao simboli. Obične stvari, predmeti i pojave postaju poetski motivi koji će na simboličan način predočiti čovekovu situaciju i njegovu egzistenciju. Svet nije ništa nego Nepočin-polje — arena sveopštih suprotnosti i sukoba. Otuda obilje apokaliptičkih, kosmoloških i metafizičkih vizija, koje će ovu poeziju učiniti filozofskom i metafizičkom:

Inovativnost poezije Vaska Pope najviše je ostvarena na jezičkom planu. Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptičan, jezgrovit, aforističan i gnomičan; njegovu poeziju odlikuje "leksičko bogatstvo i sintaksička strogost" (M. Pavlović). Davno je rečeno da rečima treba da bude tesno a mislima prostrano. Kod Pope nema obilja reči ali ima bogatstva i svežine reči. Međutim, on tim prebogatim i izuzetno svežim rečima nije dopustio da se razbokore i razbaškare — stegnute su sintaksičkim redukcijama. Iz toga proističe značenjska nabreklost reči, bogata misaonost i asocijativnost. To je bio novi kvalitet koji je ušao u našu poeziju. Još jedna osobenost ove poezije: iako je izraz stegnut i eliptičan, on je vrlo muzikalan. To su kompozitori vrlo dobro osetili. Dušan Radić je komponovao muziku za tri ciklusa iz knjige Kora: Spisak, Predeli i Opsednuta vedrina.

Vasko Popa je vrlo plodan pesnik — objavio je osam knjiga pesama: Kora (1953), Nepočin-polje (1956), Sporedno nebo (1968), Uspravna zemlja (T972), Kuća na sred druma (1975), Živo meso (1975), Vučja so (1975), Rez (1981). Objavio je tri antologije: Od zlata jabuka — antologija narodnih umotvorina (1958), Urnebesnik — antologija poetskog humora (1960) i Ponoćno sunce — antologija pesničkih snoviđenja (1962).

Petar Matic
28-01-12, 00:55
JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ (1833 – 1904)

http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/JovanJovanovicZmajpevanipesnici2.jpg

Rođen 1833. u uglednoj novosadskoj porodici, Jovan Jovanović Zmaj je studirao prava u Pešti, Pragu i Beču. Književno i političko obrazovanje duguje pesniku Branku Radičeviću, vođi prečanskih Srba Svetozaru Miletiću i filologu Đuri Jakšiću, koje je upoznao u Beču. U Novom Sadu je 1860. postao službenik magistrata i oženio se svojom velikom ljubavi Ružom Ličanin. Napustivši državnu službu, pokrenuo je časopis "Javor", pa satirične listove "Komarac" i "Zmaj", čiji je naslov igra rečima 3. maj, dan kada je održana srpska skupština 1848. Odatle je dobio i nadimak. Po završenim studijama medicine, otvorio je lekarsku praksu u Novom Sadu. Porodična ljubav, potom tragedija, kada su mu umrla deca i supruga, nadahnuli su ga da napiše najbolje zbirke pesama "Đulići" i "Đulići uveoci". Skoro četvrt veka je izdavao "Neven", najbolji srpski dečji list svih vremena.

O Jovanu Jovanoviću Zmaju kao pesniku ispisane su mnoge stranice, ali se o njemu kao prevodicu malo zna. Tako su gotovo nepoznati prevodi oda, pesama pohvalnica čuvenog antičkog pesnika Horacija, pali u senku njegove poezije. U tome ne bi bilo mnogo toga neobičnog, pošto su se učeni ljudi 19. veka vremena često bavili raznovrsnim zanimanjima, da sam Zmaj u svom latinskom kolegi po peru nije video dosta zajedničkog. Pre svega, prevodeći Horacija, prevodio je pesnika koji je, kao i on, imao dosta iskustva u preovlađivanju razuma nad osećanjima. Daleke 1911. godine dr Đorđe Dera u Letopisu Matice srpske pohvalio se da se znameniti pesnik prevođenjem Horacija pozabavio na njegovu inicijativu. Naime, dr Dera, kao profesor klasične filologije, nameravao je da o Horaciju napiše studiju. A da bi ga kao pesnika prikazao što potpunije, bili su mu potrebni njegovi stihovi na srpskom jeziku, pa se za uslugu obratio Zmaju.

Kvint Horacije Flak rođen je poslednjih decenija pre nove ere kao sin roba, ali se učenošću i pesničkim genijem uspeo do vrha rimskog društva. Dok je još bio siromašan i nepoznat, radio je kao pisar u kvesturi, a na glas je došao pevajući o ljubavima i prijateljstvima. Prelomni trenutak bio je kada ga je prijatelj pesnik Vergilije upoznao sa Mecenom, moćnim zaštitnikom umetnika, a ovaj sa samim Oktavijanom Avgustom. Ipak, zalažući se za život u zlatnoj sredini, Horacije je odbio ponudu rimskog cara da mu bude sekretar. Nastojao je da zadrži svoju pesničku, duhovnu, mislilačku samostalnost. Najvažnija Horacijeva dela su "Epode", "Satire", "Ode" i "Poslanice". Ističe se i čuvenom poslanicom "O pesničkom umeću", na kojoj su se vekovima odgajali Evropljani koji bi se latili pera.

On se, međutim, isprva ustezao, ali je ipak, u pismu 9. novembra 1900. godine, poslao dr Deri prevod ode "Melpomeni". Pismom od 13. novembra zatražio od Zmaja prevod druge dve Horacijeve pesme. Sedam dana kasnije Zmaj je poslao i te dva prevoda, zahtevajući najstrožu anonimnost.

Ode koje je preveo Zmaj spadaju među najlepše i najpoznatije, te ih je dr Đorđe Dera zato i izabrao kao najdostojnije da ukrase delo o Horaciju.

Poznati filolog Julije Cezar Skaliger reći će da je oda Melpomeni, kako se izrazio, "slađa od ambrozije i nektara", rekavši pri tom kako bi više voleo da je pesnik koji je napisao takve pesme no kralj od Aragonije.

Stevan Josifović, saradnik "Srpskog književnog glasnika", baveći se Zmajem kao prevodiocem, primetiće kako je treća prevedena oda "Bandusija" uvek izazivala dopadanje svojom lepotom i ljupkošću, dok je oda Lidiji prevodiocu sigurno zadala mnogo glavobolja.

- Nije bilo lako prevesti takve pesme - zaključuje Josifović. - Naročito pri prevodu ode Lidiji, usled njene umetničke kompozicije, vanredne elegancije i finoće nijansi u izrazu originala, teškoće za prevodioca osobito postaju velike, gotovo nesavladive. I doista, prevod ode Lidiji zaostaje za ostalim prevodima. Pri prevodu te ode primećuje se, pre svega, odsustvo svakog metra, tj. pesničkog ritma.

Josifović, u tekstu objavljenom u "Srpskom književnom glasniku" 1929. godine, naglašava kako bi bolje bilo da je Zmaj tu odu preveo u metru srpske narodne poezije. Zmaj i sam u pismu dr Deri kaže da taj prevod "nema određenog metra, to bi se samo moglo zvati ritmička proza". Stevan Josifović konstatuje da su u Zmajevim prevodima Horacija greške neznatne i da ih je manje no u drugim prevodima ovog pesnika. Horacijeve ode Zmaj je prevodio prema grčkom originalu.

- Na svaki način, pak, za ove se prevode bar ne može reći da je Zmaj, kao što je govorio Skerlić, "izostavljao i dodavao po volji izokrećući često ne samo smisao pojednih strofa, no i duh celog komada" - podvlači u "Srpskom književnom glasniku" Stevan Josifović.
Napustivši državnu službu, pokrenuo je časopis "Javor", pa satirične listove "Komarac" i "Zmaj", čiji je naslov igra rečima 3. maj, dan kada je održana srpska skupština 1848. Odatle je dobio i nadimak. Po završenim studijama medicine, otvorio je lekarsku praksu u Novom Sadu. Porodična ljubav, potom tragedija, kada su mu umrla deca i supruga, nadahnuli su ga da napiše najbolje zbirke pesama "Đulići" i "Đulići uveoci". Skoro četvrt veka je izdavao "Neven", najbolji srpski dečji list svih vremena.

http://www.zikison.net/ZIKISON_Broj%20_22_files/neven.jpg

Petar Matic
30-01-12, 02:10
STEVAN RAIČKOVIĆ (1928 - 2007)

http://www.blic.rs/data/images/2010-05-05/35724_stevanraickovic01-blic-aleksandar-andjic_f.jpg?ver=1273073595

Srpski pesnik, prevodilac, esejist i akademik, rođen je 5. jula 1928. godine u Neresnici, kod Kučeva, u istočnoj Srbiji. Uz roditelje učitelje koji su često menjali mesta službovanja, detinjstvo je proveo u više sela i gradova Srbije. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Beloj Crkvi, Senti, Kruševcu i Smederevu. Maturirao je 1947. godine u Subotici. U svojoj devetnaestoj godini došao je u Beograd, gde je jedno vreme studirao na Filozofskom fakultetu (grupa Jugoslovenski jezici i književnost), a zatim radio kao novinar i literarni saradnik. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda a do 1980. godine urednik u Izdavačkom preduzeću ‚‚Prosveta". Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. godine.

Stevan Raičković je jedan od naših najvećih i najpoznatijih pesnika. Njegov pesnički svet čine priroda, usamljenost, tišina, harmonija. ‚‚Nekada sanjar, zanesen pred prirodom i tišinom, ispunjavao je pesme plavetnilom i prozračnošću. Ali, kako sam kaže, priroda je u njegovim pesmama 'samo materijalni okvir za one suštine koje sam nameravao da izrazim'. Tako i iza poetskog okvira pesme treba tražiti njeno misaono i lirsko jezgro."

Raičković je objavio oko dvadesetak zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Počeo je vrlo rano da piše. Prvu pesmu objavio je 1945. godine a zatim su sledile i ostale. Godine 1950. izašla mu je prva zbirka pesama ‚‚Detinjstvo", da bi već sledećom knjigom pesama ‚‚Pesma tišine" iz 1952. bio primećen. Najpoznatije su mu zbirke: ‚‚Pesma tišine", ‚‚Balada o predvečerju", ‚‚Kasno leto", ‚‚Tisa", ‚‚Kamena uspavanka", ‚‚Prolazi rekom lađa", ‚‚Slike i prilike" i druge. Objavljivao je pesme u ‚‚Književnosti", ‚‚Mladosti", ‚‚Književnim novinama" i u ‚‚Politici". Pored poezije za odrasle, pisao je i priče i pesme za decu. Prva po redu knjiga namenjena deci bila je zbirka pripovedaka ‚‚Veliko dvorište", a zatim zbirka pesama ‚‚Družina pod suncem" za koju je 1960. godine dobio nagradu ‚‚Neven". Poema ‚‚Gurije" bila je njegova treća knjiga po redu namenjena deci. Takođe je objavio prepeve modernih ruskih (Ana Ahmatova, Marina Cvetajeva, Josif Brodski, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka) i slovenskih pesnika (‚‚Sedam ruskih pesnika" i antologiju ‚‚Slovenske rime") kao i niz eseja i zapisa o poeziji. Preveo je i Šekspirove sonete i ‚‚Deset ljubavnih soneta" Frančeska Petrarke.

Prevođen je na više jezika. Izbori iz Raičkovićeve poezije objavljeni su na ruskom, slovačkom, bugarskom, českom, poljskom, mađarskom, makedonskom, slovenačkom jeziku...

‚‚U svom stvaralaštvu Raičković je napustao poeziju i prihvatao se proze, ali on je uvek i svuda potvrđivao očitu istinu, da je bio i ostao — pesnik."

Stevan Raičković preminuo je 6. maja 2007. godine u Beogradu, u 79. godini.




U MOJOJ GLAVI STANUJEŠ

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vrijeme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke…)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)

spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubiš…

Petar Matic
06-02-12, 02:40
ANATOL FRANS (1844 – 1924)

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/1/13/Anatole_FranceA.jpg

Jacques Anatole François Thibault, francuski književnik, rođen u porodici poznatog pariškog knjižara, rano ulazi u svijet knjiga, među kojima će kao književnik i bibliotekar provesti sav svoj život. Alfred Drajfusova afera, u kojoj se oštro založio za reviziju procesa, znači prekretnicu u njegovom životu i stvaranju - izlazi iz knjiške izolacije, pristupa socijalistima i prelazi na ideološki angažovanu književnost.

U prvom radoblju svog književnog rada Frans je prije svega esteta i diletant, te objavljuje stihove u duhu Parnasa, impresionističke kritike i romane, u kojima, bez obzira tretira li savremenu ("Zločin Silvestra Bonarda", 1881.) ili istorijsku tematiku ("Tais", 1890., "Pečenjarnica kraljice Pedik", 1893. i dr), dominira skepticizam i esteticizam.

Nakon Drejfusove afere daje oštru društvenu kritiku u "Savremenoj istoriji"' i u nizu filozofsko-satiričkih romana ("Ostrvo pingvina", 1908., "Bogovi žeđaju", 1912, "Pobuna anđela", 1914.). Napisao je i nekoliko djela autobiografskog karaktera ('"Knjiga moga prijatelja"', 1885, '"Mali Pjer"', 1918. i dr.).

Mada nije nikad postigao široku popularnost, Frans je bio jedan od najistaknutijih književnika na razmeđu vekova i glas svijesti svoje generacije, a skepticizmom, duhovitošću i ironijom, rafiniranim smislom za ljepotu i izvanrednim stilom, privlači i danas intelektualnu književnu publiku.
Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost za 1921. godinu.

Petar Matic
10-02-12, 02:27
ALOJZ GRADNIK (1882 – 1967)

http://europeanastatic.eu/api/image?type=IMAGE&uri=http%3A%2F%2Fwww.dlib.si%2FStreamDB.aspx%3FURN %3DURN%3ANBN%3ASI%3Aimg-KJ6FLYB7&size=FULL_DOC


Alojz Gradnik (3. kolovoza 1882. – 14. srpnja 1967.), slovenski pisac i prevoditelj. Gradnik je bio profilirani autor. Tijekom svog života, između 1916. i 1944., objavio je devet zbirki pjesama i ostavio je velik broj neobjavljenih radova. Zajedno s Izidorom Cankarom i Ivanom Pregeljem, Gradnik je pripadao onim slovenskim autorima koji su slijedili prvu modernističku generaciju u slovenskoj književnosti (Ivan Cankar, Oton Župančič, Dragotin Kette i ostali). Gradnik je uvelike bio pod utjecajem radova pjesnika Josipa Murna Aleksandrova, a vjerojatno je bio među prvima koji su priznali Murnov pjesnički genij. Kao i Murn, Gradnik je u svoju poeziju inkorporirao impresionističke prikaze ladanja i seoskog života. Gradnikov stil i rječnik bili su jednostavni sa složenim motivima i sadržajima. Gradnikova rana poezija bila je jednako jako inspirirana starijim generacijama slovenskih pjesnika (modernisti, ali i Simon Gregorčič i France Prešeren) i europskim dekadentnim pokretom. Jedna od specifičnih osobina Gradnikove rane poezije bila je intenzivan fokus na odnosu između Erosa i Tanatosa: to jest, između erotske strasti i motiva smrti. Kasnije se odmaknuo od dekadentizma, ponovo otkrivši svoju rimokatoličku vjeru i okrenuvši se više mističnim temama, zadržavajući jednostavan i jasan jezik. Također je pisao domoljubne pjesme, u kojima je iznio intimne osjećaje boli, nade i razočarenja zbog tragedija u suvremenoj slovenskoj povijesti.



PISMA

Nikad mi više možda neće biti
dano da te vidim. Ipak jedna
duša smo samo, i znam da nijedna
sila nas više neće rastaviti.
Spojila nas je tuga nevidljiva
i mi smo zdenca dva, na površini
zemlje daleka, ali u dubini
ipak se jedan u drugoga sliva.
Smrt? Da ostavim te i ruku joj dadem,
da me zamami u sne što se zlate
i da kod nje tako čekam na te?
A ako je san taj dubok i bez nade
u drugi život? Ako li Nirvana
zauvijek guta sve što tako jako
iz mene vrišti? — Ne mogu nikako
da otrgnem se od tvojih usana.
Kad nam već usud drugi život ne da,
čemu li bježiš? Gledaj, moja prsa
ko snijeg su bijela, ko plodovi trsa
usta su moja slatka. Iz njih meda
samo se napij! Isrči mi iz žila
svu krv moju, vrelu od bjesnila,
da srvan budeš vapio od slasti,
i kada jednom ovaj život zađe
da smrt u meni tad ništa ne nađe.



POLJEDNJI GOST

O srce, kome još otvaraš vrata?
Skoro će zima, ceste su sve tiše,
pred kuću slijeću vrana gladna jata,
I živa duša ne prolazi više.
Gdje li je ono što si ti bez mjere
sipalo svuda, nuđalo bez cijene?
Gdje vreli mošt je tvoje slatke vjere,
gdje sok je njegov, gdje njegove pjene?
Zidovi goli, okviri raznijeti,
razbita okna, čaše su ispite.
Ni jedan trag u tužnu noć ne svijetli,
trpeze velom prašine pokrite.
O srce, ti si krčma prazna, nijema,
bez kore kruha i bez kaplje vina.
Od gostiju ni jednog više nema,
progutala ih bez traga tišina.
Još jedan gost nas mora posjetiti,
al neće reći oko kojeg sata,
tražiti neće ni jesti ni piti,
samo će tiho zaključati vrata.




TUŽNA PESMA

Nemoj otići, tu ostani sa mnom,
i daj mi ruku da se moja zagrije,
nek’ sve se vrati što je bilo prije,
pa makar da je davno pokopano.
Makar je mračno, ti ne pali luči,
sve vidi tko je proplakao noći,
nema želja tko je vječno, u samoći
čekao, znajuć’ kako usud muči.
Pred nama sad su samo krhotine.
U srce moje gledaj: kako malo
od svih je riječ med nama ostalo.
Kajanje osta, što neće da mine.
Nemoj otići, ne govori ništa,
nek’ teče dalje slijepih snova rijeka
i nek’ u čunu nosi dva čovjeka,
a svejedno je gdje su pristaništa.

Petar Matic
18-02-12, 06:12
RADE DRAINAC (1899 – 1943)

http://www.fotos-hochladen.net/uploads/drdloxv241p9.jpg (http://www.fotos-hochladen.net)

Rade Drainac (Radojko Jovanović) je rođen 17. avgusta, 1899. godine, u selu Trbunje kod Blaca (Toplica). Na krštenju je dobio ime Radojko i to ime zameniće 23 godine kasnije, pesničkim imenom – Rade Drainac. Školu je učio u Blacu, Prokuplju, Kruševcu… Zajedno sa ocem prešao je albansku golgotu u Prvom svetskom ratu, odakle je stigao u Marselj, gde uči u liceju kraj Liona, stiže i u Pariz (1919), piše pesme, članke, priče, naročito po povratku u zemlju, i u Beogradu postaje jedna od najviđenijih ličnosti umetničke boemije.

Prećutkivan, jer nije mogao biti uklopljen u komunistički kliše književno-političke politike, odmah posle II velikog rata. Ne baveći se formom toliko koliko drugi pesnici njegovog doba, tražeći stalno u okviru jednog i sličnog on je bio uveren da je nepatvoren pesnički govor važniji od forme i to mu je u onim najsrećnijim trenucima polazilo za rukom. Njegova anakreontska strofa, kada je koristi, sa naglim ritmičkim rezom u četvrtom stihu, čini ga neponovljivim u našoj lirici.

BANDIT IL PESNIK

Priznajem da sam idiot i genije bio
I da su mi dani prošli nakrivljeni kao toranj u Pizi.
Zato se žurim u krčmu kao u operacionu salu.
Pa neka! 15.000.000 građana ove zemlje
Ako me ne upoznaju po poeziji upamtiće
Me po Skandalu.

I ni briga me nije
Što u dnu srčane aorte kroz dugu jesenju noć
Pesnik sa banditom boj bije!


U njegovom autobiografskom ljubavnom romanu glavni junaci su bili Marko Marković i Nela Obrenović, mada je javnost znala da se iza tih imena krije Milica, Cica, lepa Šapčanka (rodom iz Aranđelovca) iz bogataške porodice, nesrećno udata, koja je Drainca srela početkom maja 1928. godine. Drainac, novinar i pesnik, i sam oženjen (nesrećno), prijateljima je u kafani recitovao stihove koje je sročio voljenoj Šapčanki, a svoja pisma joj piše sa uživanjem, bilo da govori o strasti ili o patnji: “…Nikada sebi ne oprostih što se ne otrovah one noći kada si ti to želela, sva pripijena uz mene, topla i polugola. Tako bi se večno zadužili makar i u paklu kao oni Danteovi ljubavnici – Paolo i Frančeska de Rimini. Možda te interesuje kako živim? Glavno je da ne pijem i da ne idem noću po kafanama. Koji put sa Palivičinijem (Petrom, poznatim vajarom) odem do ‘Mladog Arapina’ na večeru i to je sve… Ljubim te, ljubavi moja i patim, patim užasno…”

Često joj je pisao i pisma sa erotskim nabojem: “Daj mi malo nežnosti, malo tvog mirisnog daha! Ja hoću tvoje grudi, tvoje male ruke, tvoje jecanje u poljupcu i tvoje toplo telo. Ja želim da osetim kako ti drhte dojke, kako goriš i sklapaš oči, kako se sva upijaš u mene kao neizlečena rana…”

Umro je u 43. godini (1. maja 1943.) u Beogradu – sahranjen je sirotinjski, o trošku beogradske opštine, a veliki glumac, njegov prijatelj Milivoje Živanović, odrecitovao je čuvenu pesmu “Nirvana”… Sahranjen je na parceli 38 (grob 509), bez mesta stanovanja, i bez najbližih srodnika na sahrani, kako je napisano u registru umrlih.


EPITAF NA MOME GROBU

Prijatelji, izvršite pesnikovu poslednju volju,
Kad me sa đubretom na jutarnjim ulicama smetlari mrtvog pokupe
Ne recite “Bog da prosti!”
Jer ja sam prosio za koru hleba i Bogu pokazivao tabane i pete
U rupu za mrtvu paščad strpajte moje kosti
- Tako će pravedno biti sahranjeno dobro dete.
Ne žalite me: ja sam za života kao plačna vrba proplakao za sobom
Moje je sve u ovom testamentu što danas pišem:
Ako jedna gospa bude želela da spava naporedo s mojim grobom
Okrenite joj glavu ka mome srcu
Više moje glave ni ploče ni poprsja,
Kad budem silazio niz stepenice pakla ili neba
Ne treba časti skitaču
Koji je celim životom žudeo samo čašicu ljubavi i koru hleba.
Užarenom iglom po mojoj koži zapišite ove reči:
“Spavaj prvi put mirno, druže Drainče
Veliki naš putniče”
I ništa više!

Petar Matic
19-02-12, 23:25
HORHE LUIS BORHES (1899 – 1986)

http://t3.gstatic.com/images?q=tbn:ANd9GcSdRNOjSTlo44R7JcHqhFpift7j0jVlB a-IMsOEoTA97k1WU-wYD2HJNSoq

Jorge Luis Borges (kako se njegovo ime piše na španskom) rođen je 24. avgusta 1899. godine u Buenos Ajresu, u uglednoj porodici učenih ljudi. Odgajila ga je engleska guvernanta. Baba po ocu je bila Engleskinja u čijoj biblioteci je pronašao svoju prvu lektiru, još od malena je čitao Šekspira na engleskom. Otac, advokat i profesor psihologije sa literarnim aspiracijama, otkrio mu je snagu pesništva i naučio ga da reči nisu samo sredstvo opšetnja, već magični simboli i muzika. U svojoj šestoj godini Horhe je napisao svoju prvu priču pod uticajem Servantesa i jedan tekst o grčkoj mitologiji. U devetoj godini je preveo sa engleskog ‚‚Srećnog princa" Oskara Vajlda. ‚‚Otac mi je uz to, a da toga nisam bio ni svestan, dao prve lekcije iz filozofije. Kad sam bio još sasvim mlad, pokazivao mi je, pomoću šahovske table, Zenonove paradokse: o Ahileju i kornjači, nepomičnoj streli odapetoj s luka, o nemogućnosti kretanja."

Otac je ubrzo oslepeo i bio prevremeno penzionisan, pa se porodica zbog lečenja seli u Evropu. Nastanili su se u Ženevi gde je mladi Borhes naučio francuski i završio čuvenu ‚‚Kalvinovu" gimnaziju. U tom periodu je puno čitao francuske pisce Voltera, Bodlera, Flobera, Mopasana, Remboa, da bi kasnije, po preseljenju u Lugano, naučio nemački i upoznao se sa delima Hajnea, Šopenhauera, Mejrinka. Posle prvog svetskog rata, nekoliko godina su živeli u Španiji, gde je učestvovao u književnom pokretu zvanom ultraizam i sarađivao u avangardnim časopisima. Tu objavljuje svoju prvu pesmu ‚‚Himna moru'' pisanu u stilu Volta Vitmena. Po povratku u Buenos Aires, započinje karijeru pisca objavljujući poeziju i eseje u mnogim književnim časopisima u čijem osnivanju i radu aktivno učestvuje. Objavljuje knjigu priča ‚‚Opšta istorija besčašća'', a zatim i zbirku eseja ‚‚Istorija večnosti''. Posle očeve smrti, doživljava tešku povredu glave, te zbog trovanja krvi lebdi između života i smrti. U bolnici provodi nekoliko nedelja i u neviđenom kreativnom nadahnuću piše nekoliko svojih najpoznatijih priča koje se pojavljuju u zbirci ‚‚Bašta sa stazama koje se račvaju.'' Kasnije slede zbirke priča ‚‚Maštarije'', ‚‚Alef'', a još kasnije knjiga poezije i kratke proze ‚‚Tvorac''.

Iako pod stalnom policijskom prismotrom, kao predsednik Udruženja argentinskih pisaca predvodi intelektualce u borbi protiv peronističkog režima. Posle proterivanja Perona iz zemlje, preuzima katedru engleske književnosti na Univerzitetu u Buenos Airesu, postaje član Argentinske akademije za književnost i direktor Nacionalne biblioteke. U to vreme i sam rapidno gubi vid i govori o veličanstvenoj Božijoj ironiji da mu istom trenutku podari 800.000 knjiga i totalni mrak. Majka tada preuzima ulogu njegovog ličnog sekretara, vodi mu poslove, odgovara na pisma, prati ga na putovanjima, čita mu i zapisuje njegova diktiranja, sve do smrti u svojoj 99. godini. Tada njenu ulogu preuzima Marija Kodama, koju je Borhes oženio u poslednjim danima svog života. Znajući da mu se bliži kraj, vratio se u Ženevu da umre i bude sahranjen daleko od Buenos Airesa, nadajući se da će u smrti moći da zaboravi samog sebe. Pesma ‚‚Trenuci'' je za sada poslednja poznata objavljena pesma H.L.Borhesa. Umro je u Ženevi, 14. juna 1986. godine.


CITATI

Nemam stalnu estetiku, ne jurim za temama, ali one jure mene. Trudim se da ih izbegnem, ali na duge staze one me sustižu i ja pišem da ih se oslobodim.

Videti u smrti san, u smiraju Sunca tužno zlato, takva je poezija, besmrtna i siromašna. Poezija se vraća kao zora i smiraj Sunca.

Raj sam uvek zamišljao kao nekakvu biblioteku.

Svaki jezik je jedan novi način da se razume svet.

Ja nisam ni misilac ni moralist, ja sam samo čovek reči, koji ličnu konfuziju, i sveopštu sistematizovanu konfuziju koji nazivamo filozofijom, pretvara u literaturu.

Petar Matic
04-03-12, 22:28
CARLOS RUIZ ZAFÓN (1964 - )

http://i.dailymail.co.uk/i/pix/2009/06/12/article-0-014FB3870000044D-152_224x320.jpg


Rođen 25. rujna 1964. godine u Barceloni, španjolski je pisac. Pohađao je isusovačku školu Sarriŕ. Taj je gotički dvorac u njegovu rodnom gradu, s tornjevima i tajnim hodnicima, budio njegovu dječju maštu i želju za pripovijedanjem priča.

Godine 1993., kao 29-godišnjak, za svoj je prvi roman „Trilogija magle“ (1996) primio književnu nagradu za mlade i ubrzo je objavio romane „El palacio de la medianoche“, „Las luces de septiembre“ i „Marina“. Ti su Zafónovi romani bili kategorizirani kao romani za mlade. Sam Zafón tvrdi da od svojih čitatelja nikad ne traži isprave. On svoje knjige piše za ljubitelje književnosti svih dobi.

Od 1994. godine živi u Los Angelesu, radi kao scenarist i piše za španjolske dnevne novine „El País“ i „La Vanguardia“. Unatoč promjeni adrese u njegovim romanima Barcelona je lokacija, motiv pa gotovo i lik. Godine 2002. u Španjolskoj je postao književnom senzacijom, a njegov roman „Sjena vjetra“, čija se radnja odvija u Barceloni 50-ih godina 20. stoljeća, proglašen je knjigom godine. Do sada je preveden na više od četrdeset jezika te prodan u desecima milijuna primjeraka. Zanimljivo je da su neke izdavačke kuće odbile „Sjenu vjetra“ jer ju nisu smatrale dovoljno komercijalnom. Zafón je za cijelu knjigu napisao i inspirativnu glazbu koja se može skinuti sa njegove službene stranice. Svaki dio knjige je dobio i svoju glazbenu podlogu i Zafón preporuča čitanje uz tu glazbu kako bi se upotpunila atmosfera. Nastavak „Sjene vjetra“, roman „Anđelova igra“, u Španjolskoj je objavljen na Svjetski dan knjige 23. travnja 2008. godine. Mnogi kritičari je smatraju nedorečenom. Pomalo nejasan kraj Zafón objašnjava time da su i „Sjena vjetra“ i „Anđelova igra“ dio kvadrologije o Groblju zaboravljenih knjiga. Godine 2011. izašao je treći nastavak – „Zatočenik neba“.

Dok se ostali pisci reklamiraju kontroverzama, nagradama i prepucavanjima sa kolegama po peru, Zafón živi isključivo od svoje priče. Zafón živi od pisanja i za pisanje, kako on sam kaže, to je ono što on radi, što on jest. Ne razmeće se svojim političkim stavovima, svojom religijom niti dijeli savjete kako da živimo svoj život. On jednostavno priča priču i čini to tako dobro da ga se s pravom smatra španjolskim Dickensom. Savjet koji on daje mladim piscima je da postanu pisci samo ako bi ih pomisao da to neće postati ubila.


CITATI

Jedna od zamki djetinjstva jest to što ne moraš nešto shvatiti da bi osjetio. Kad razum napokon postane sposoban shvatiti što se dogodilo, rane u srcu već su preduboke.

Darovi se daju iz užitka onoga koji daje, ne prema zasluzi onoga koji prima.

Petar Matic
11-03-12, 01:02
ALBER KAMI (1913 – 1960)

http://www.pecat.co.rs/wp-content/uploads/2010/01/albert-kami.jpg


Rođen je 7. novembra 1913. godine u alžirskom gradu Mondovi, u veoma siromašnoj porodici doseljenika. Njegova majka, Katalan, poreklom Španjolka, bila je polugluva, a otac Lisjen, u Alžir doseljeni alzaški zemljoradnik, poginuo je kao francuski pešadinac u čuvenoj bici na Marni 1914. godine.

Kao mali živeo je sa majkom u veoma lošim uslovima. Godine 1923. upisao se, kao državni stipendista, u srednju školu, a kasnije i na Filozofski fakultet u Alžiru. Tu je stekao prva znanja o humanizmu i otkrio pravu vrednost antičkih pisaca. Mladi Kami je 1929. godine postao golman juniorske ekipe fudbalskog kluba Alžirskog univerziteta. Njegove nade u uspešan nastavak fudbalske karijere izgubile su se kad je, 1930. godine, oboleo od tuberkuloze. Teška bolest vezala je Kamija na duže vreme za krevet i odvojila od studija. Njegova prva žena Simon Hije bila je zavisna od morfijuma. Taj brak zaključen je 1934. godine i ubrzo razveden zbog obostranog neverstva.

Godine 1936. završio je studije čiste filozofije, a ubrzo potom počeo je da radi u Radio Alžiru i jedan oglas u novinama odveo ga je u pozorište koje će postati njegova velika ljubav. Kami je zaigrao glavnu ulogu u jednom komadu i krenuo da po alžirskim gradovima i selima igra francuske klasike. Ohraben ovim iskustvom, osnovao je i pozorišnu trupu. Prvo ju je nazvao "Radničko pozorište", a nešto kasnije preimenovao u "Ekip". Neredne tri godine on je u ovoj trupi pisao, režirao, a ponekad i glumio. Tokom 1937. godine Kami počinje da se bavi i novinarstvom. Najpre je pisao za ,,Alžir republisijen", a zatim za ,,Pari soar". Tada objavljuje i prvu knjigu, plod putovanja u stilu američkih skitnica i lutalica - ,,Naličje i lice".

Godine 1940. Kami se venčao sa Fransin For, pijanistkinjom i matematičarkom. Iako je voleo Fransin, protivio se braku kao takvom i smatrao ga neprirodnim. Čak i posle rođenja blizanaca Katrin i Žana, 5. septembra 1945. godine, Kami se ponekad šalio, izjavljujući da brak nije za njega. Iako se nikada nije razveo od Fransin, imao je više ljubavnih veza, od kojih je najpoznatija bila sa španskom glumicom Marijom
Kazares. Posle oslobođenja Francuske, 1944. godine, Kami je u ,,Kombatu" pisao o poslednjim borbama saveznika za Pariz. U avgustu 1945. godine bio je jedan od retkih francuskih urednika koji su javno izrazili negodovanje zbog američkog nuklearnog razaranja japanskih gradova Hirošime i Nagasakija. Po završetku rata napustio je ,,Kombat" i ubrzo posle toga postao prijatelj sa Žan - Pol Sartrom.

Godine 1947. objavljena je ,,Kuga", Kamijev roman koji neki smatraju jednim od najznačajnijih književnih ostvarenja 20. veka. Za razliku od prvog romana ,,Stranac", u kome je razmatrao sudbinu samo jednog junaka, Mersoa, suočenog sa apsurdom života, Kami ovde daje znatno širu sliku ključnih pitanja. Kuga, u kojoj je oličeno svako zlo, hara jednim gradom i čini se da čovek nema moći da joj se suprotstavi. Ali, ono što nije u stanju da učini pojedinac, na kraju se postiže solidarnošću i poduhvatom udruženih ljudi.

U filozofskom eseju ,,Pobunjeni čovek", objavljenom 1951. godine, Kami je tako protumačio pobunu i revoluciju da je jasno moglo da se vidi njegovo poricanje svih vrednosti komunizma. To je izazvalo veliko nezadovoljstvo njegovih prijatelja i mnogih mislilaca, pa ga je dovelo i do konačnog raskida prijateljstva sa Sartrom.

Tokom pedesetih godina prošlog veka Kami je veliki deo rada posvećivao ljudskim pravima. Godine 1957. Švedska kraljevka akademija je Alberu Kamiju dodelila Nobelovu nagradu za književnost. Tako je, posle Kiplinga postao najmlađi pisac koji se uvrstio u književne ,,besmrtnike". Kami je poginuo 4. januara 1960. u saobraćajnoj nesreći. Vozač je bio njegov bliski prijatelj i izdavač Mišel Galimar, koji je takođe poginuo. Posle kobnog udesa, u džepu Kamijevog kaputa nađena je karta za voz koja je ostala neiskorišćena jer ga je prijatelj, izdavač Galimar, u poslednjem času ubedio da na put krene s njim, automobilom.

Petar Matic
14-03-12, 01:06
MILAN KUNDERA (1929 - )

http://www.fotos-hochladen.net/uploads/mkt1ka5f04sn.jpg (http://www.fotos-hochladen.net)

Milan Kundera rođen je 1. travnja 1929. godine u Brnu (Čehoslovačka, danas Češka). Rodio se u obitelji srednjeg sloja. Njegov otac, Ludvík Kundera, svojedobno učenik skladatelja Leoša Janáčeka bio je češki muzikolog i pijanist, a bio je i na čelu Janáčekove Muzičke akademije u Brnu. Milan je naučio svirati glasovir od oca i kasnije je otišao na studij muzikologije i kompozicije. Muzikološki utjecaji i referencije brojni su u njegovom književnom opusu. Kundera je, također, u Pragu studirao književnost i estetiku, no nakon dva semestra prešao je na prašku filmsku akademiju, gdje je slušao predavanja iz režije i scenaristike. Nakon što je 1952. diplomirao, ondje je počeo predavati svjetsku književnost.

Kundera je pripadao generaciji mladih Čeha koji su stekli malo ili nimalo iskustva s predratnom demokratskom Čehoslovačkom Republikom. Na njihovu su ideologiju znatno utjecala iskustva Drugog svjetskog rata i njemačke okupacije; tako, godine 1948., Kundera se još mladić pridružio vladajućoj Čehoslovačkoj komunističkoj partiji. Godine 1950. on i još jedan češki pisac, Jan Trefulka, bili su isključeni iz partije zbog „antipartijske djelatnosti“. Obojica su književno obradila taj incident: Kunderu je on nadahnuo za glavnu temu romana „Šala“ (1967). Kundera je ponovo primljen u Komunističku partiju godine 1956., da bi naposljetku po drugi put iz nje bio isključen godine 1970. Zajedno s drugim češkim umjetnicima i književnicima, poput Václava Havela, i Kundera se angažirao u Praškom proljeću (1968), kratkom razdoblju reformističkog optimizma koje je ugušila sovjetska invazija Čehoslovačke u kolovozu iste godine. Kundera je i dalje ostao angažiran u reformi češkog komunizma i oštro je javno, u tisku, polemizirao s Havelom, govoreći da bi svatko trebao ostati staložen, jer „nikoga još ne zatvaraju zbog mišljenja“, a „značaj Praške jeseni mogao bi u konačnici biti veći od značaja Praškog proljeća“. No na kraju je Kundera napustio svoje refromističke snove i odselio se u Francusku godine 1975. Francuski je građanin od 1981. godine.
Kundera je počeo objavljivati 1953. godine. Pisao je i na češkom i na francuskom jeziku. Zadnje je romane napisao na francuskom.
Već je svojim prvim romanom „Šala“ (1967) stekao slavu u domovini i svijetu. Priča o osveti bivšeg studenta Ludvíka koji, da bi impresionirao kolegicu, na razglednicu nepromišljeno napiše: „Optimizam je opijum za narod. Zdrava atmosfera zaudara na glupost. Živio Trocki!“, zbog čega biva izbačen s fakulteta i iz partije te završava na prisilnom radu u rudniku, očarala je onodobnu kritiku pa je godinu dana nakon objavljivanja roman nagrađen nagradom Udruženja čehoslovačkih pisaca. Knjiga je iste godine doživjela i ekranizaciju – na veliko platno ju je prebacio češki novovalac Jaromil Jireš.

Ekranizacije Kunderinih djela su brojne, a kao mali kuriozitet ističe se srpska ekranizacija iz 1968. godine drame „Vlasnici ključeva“, koja pripada onom izbačenom dijelu Kunderina opusa. Godine 1988. Philip Kaufman ekranizirao je drugi Kunderin hit, roman „Nepodnošljiva lakoća postojanja“, objavljen 1984. u Torontu. U njemu Kundera na primjeru nekad uspješnog kirurga Tomáša, baš kao i u „Šali“, opisuje kako represivni državni aparat razara relativno normalne živote.

Iako se sličnom tematikom bavi i u svojim ranijim djelima – „Oproštajnom valceru“ (1972) o zgodama iz jednih čeških toplica; „Život je drugdje“ (1973) o životu i padu samoživog pjesnika Jaromila te u „Knjizi smijeha i zaborava“ (1978), romanu kojeg sačinjava 7 odvojenih priča - Kunderi skice iz života Češke u vrijeme Praškog proljeća i sovjetske okupacije služe samo kao kostur kojeg nadograđuje sebi svojstvenim postupcima o kojima naširoko piše u teorijskom eseju „Umjetnost romana“ iz 1985.
„Umjetnost romana“ daje nam ključ za čitanje Kundere, iza čije se nevjerojatne erudicije skriva i zakučasta, no razrađena teorija u kojoj Kundera ustraje u tome da njegovi romani nikako nisu psihološki. U njima, navodi u „Umjetnosti romana“, svijet pokušava spoznati uz pomoć egzistencijalne šifre svakog pojedinog lika – šifre koja se sastoji od nekoliko pojmova koji su bitni za razumijevanje tog „eksperimentalnog ega“ pomoću kojeg propituje brojne mogućnosti postojanja.

Složenost egzistencije u modernom svijetu Kundera u svojim romanima pokušava zahvatiti pomoću triju osnovnih pretpostavki vlastitog pisma – „korjenitog ogoljavanja“, „romanesknog kontrapunkta“ i „specifično romanesknog ogleda“. Prva se odnosi na potrebu za zgušnjavanjem bitnog, druga na ravnopravnost glasova (fabula, tema) i nedjeljivost cjeline, dok se treća odnosi na meditativne esejističke umetke koji određuju ton romana - u „Šali“ bi to bila Jaroslavova muzikološka teorija, u „Nepodnošljivoj lakoći postojanja“ to je umetnuti esej o kiču itd.

Kundera, koji od sredine '80. godina piše na francuskom jeziku, strašno je osjetljiv na prijevode svojih djela te je, ne jednom, po tom pitanju urgirao kod raznih izdavača. Francuske prijevode svojih čeških romana nadgleda osobno pa se smatraju autorskim djelima i potpisuju se njegovim imenom.


Odlomak iz knjige: “Oprostajni valcer”

"- U ovoj zemlji ljudi ne cijene jutro. Bude se na silu uz pomoć budilnika koji im razbiju san kao oštricom sjekire i od tog trenutka znaju samo za žurbu. Recite mi kakav može biti dan koji počinje takvim aktom nasilja? U šta se pretvaraju ljudi koji uz pomoć budilnika dobijaju svakog jutra po jedan mali elektrošok? Oni se na taj način iz dana u dan privikavaju na nasilje, a odvikavaju od zadovoljstva. Vjerujte mi, karakter ljudi uslovljavaju njihova jutra."

Petar Matic
17-03-12, 01:40
HANIBAL LUČIĆ (1485 – 1553)

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/7/78/Hanibal_Lucic_MDC.jpg

Porijeklom je hvarski vlastelin (imao je posjede na Hvaru i Visu). O njegovu obrazovanju nisu sačuvani nikakvi dokumenti. Bio je sudac i odvjetnik hvarske gradske općine. U vrijeme pučko-seljačke Ivanićeve pobune (1510-1514) sklonio se, najvjerovatnije, u Split i Trogir. Lucić nije mario za narod i gajio je uobičajene plemićke predrasude, te tako kaže da je narod “mnoštvo koje razuma nema”. Stoga je ironično da se oženio pučankom i sve svoje imanje ostavio vanbračnome sinu Antunu (koji će posthumno objaviti očeva djela).
Prepjevao je Ovidijeve 16. heroide (kod Lucića: "Pariž Eleni", prije 1519), koju je "iz latinske odiće svukavši u našu harvacku priobukal". Ovidije je možda najpoznatiji rimski pjesnik ljubavne poezije, i nije slučajno što ga Lucić prevodi, koji se i sam bavio ljubavnom tematikom. Divio se ljepoti žene, a proslavljena njegova pjesma "Jur nijedna na svit vila" postala je kultnom umjetninom koju je proslavio Hrvatski narodni preporod, mahsuz Ljudevit Gaj i Stanko Vraz.

Lucićeva pjesnička zbirka "Skladanja izvarsnih pisam razlicih", izašla posmrtno u Mletcima (1556), sadrži dvadeset jednu ljubavnu pjesmu, jedan alegoričan sastav, dramu "Robinja", pjesmu "U pohvalu grada Dubrovnika", osam pjesničkih poslanica, dva epitafa i prijevod Ovidijeve heroide. Zbirka se odlikuje pjesničkim skladom.

Lucićeva drama "Robinja" (osim u ovoj zbirci štampana još jednom, također u Mletcima, 1638) nije prva hrvatska svjetovna drama, ali je zato do nedavna bila prvo takvo djelo koje nam je bilo poznato. To je drama o scenskoj torturi robinje, njenom himenu i iskušavanju vjernosti, djelo koje se ističe dugim, lirski obojenim monolozima. Glavni su likovi dramskog teksta izmišljeni, ali ih je Lucić oblikovao kao potomke hrvatskih velikaških rodova (Derenčina i Majer-Podmanickih).


KAD NAJPRI JA TVOJE

Kad najpri ja tvoje vidih zlate kose
I oči, gospoje, ke sarca zanose
I dike još ine tvojega obraza
Gdi narav načine sve lipe ukaza,
Ne mogoh ne reći i sudit u sebi
Da je dar najveći lipota u tebi.
Nu kada procinih tvoj razum pak i ćud,
Tuj misal prominih, gospoje, i taj sud.
I, evo, ne vim reć, oda dva taj dobra:
Ali si lipa već, al umna i dobra?

Petar Matic
19-03-12, 03:39
JEAN-PAUL SARTRE (1905 – 1980)

http://www.rschindler.com/sartre.jpg

Žan-Pol Sartr; 21. juni 1905. - 15. april 1980.), bio je francuski filozof egzistencijalizma, dramaturg, novelist, kritičar i vodeći francuski intelektualac svog vremena. Jean-Paul Charles Aymard Sartre rođen je 21. lipnja 1905. u Parizu kao sin mornaričkog časnika Jean-Baptistea Sartrea i njegove supruge Anne-Marie Schweitzer. Majka mu je, njemačko-alzaškog porijekla, bila rođakinja nobelovca Alberta Schweitzera. Kad je Sartre imao samo 15 mjeseci, umro mu je otac. Otad ga je odgajao djed po majci, Charles Schweitzer, profesor njemačkog jezika, koji ga je podučavao matematici i upoznao ga sa klasičnom književnosti u vrlo ranoj dobi.

Kao mladić, 1920-ih godina, Sartre se počeo zanimati za filozofiju, nakon što je pročitao Bergsonov Esej o trenutnim podacima svijesti. Studirao je u Parizu na École Normale Supérieure, institutu višeg školstva, koji je bio ishodište svih francuskih mislilaca i intelektualaca toga doba. Sartre je bio uvelike inspiriran zapadnjačkom filozofijom; upijao je ideje filozofa kao što su Immanuel Kant, Georg Wilhelm Friedrich Hegel i Martin Heidegger.

Sartre se opredijelio za marksističko tumačenje društva (i svijeta uopće), ali smatra da mu egzistencijalizam mora biti dopuna jer otkriva stvarnost u kojoj se pojedinac nalazi. Godine 1964. Sartre je odbacio književnost jer je smatrao da je buržoazija koristi kao zamjenu za pravo angažiranje u svijetu. Iste godine dodijeljena mu je Nobelova nagrada za književnost koju je on, u skladu sa svojim mišljenjem, iz moralnih razloga odbio primiti.

Sartreovo prvo filozofsko djelo je "Bitak i ništa" (L'Etre et le neant, 1943). On tu razlikuje "Bitak po sebi"/pour soi i "Bitak za sebe"/en-soi ("Biće po sebi" i "Biće za sebe"). Bitak po sebi je masivna materija, ona je vječna i ona sve u sebe uvlači. Bitak za sebe je svijest. Egzistencija čovjeka se stalno suprostavlja bitku po sebi. Sartre je smatrao da je čovjek slobodan i odgovoran, ali da je nemoćan u odnosu na svijet- sve je slučajno. Slučajnost je apsolutna ,savršena, bezrazložnost.

U svom drugom djelu "Egzistencijalizam kao humanizam" (L'Existentialisme est un humanisme, 1946) Sartre objašnjava egzistencijalizam kao humanističku filozofiju. On smatra da "egzistirati" znači jednostavno biti tu i da ne postoji ništa što bi čovjeku moglo definirati karakter, ciljeve u životu i drugo. Samo čovjek može odrediti bit za sebe samoga: Čovjek prije svega egzistira, susreće sebe samoga, uranja u svijet - i definira sebe kasnije
Smatrao je da je savremeni svijet okrutan, ružan, dehumaniziran i da je život stalna muka i neuspjeh. Zbog toga je potreban egzistencijalizam kao filozofija koja ljudski život čini mogućim, jer pokreće čovjeka na djelovanje da postane ono što od sebe načini - ukupnost svojih djelovanja. To pokazuje da je sloboda u strukturi egzistencije. Zbog toga je egzistencijalizam humanizam.

Ovo se najbolje može izraziti citatom: Svagda za kukavicu postoji mogućnost da više ne bude kukavica, a za heroja da prestane biti heroj.
Godine 1929. na École Normale upoznao se sa Simone de Beauvoir, koja je studirala na Sorbonni i kasnije postala istaknuta intelektualka, književnica i feministica. Zapisano je da su njih dvoje imali prisnu prijateljsku, te otvorenu ljubavnu vezu.

Petar Matic
25-03-12, 05:33
POL VERLEN - (1844 – 1896)

http://img4.fotos-hochladen.net/uploads/verlainu46ytnvwlq.jpg (http://www.fotos-hochladen.net)


Pol Verlen (fr. Paul Verlaine), rođen u Mecu, u Francuskoj, 30. marta 1844. godine, bio je francuski pisac. Njegova pesma „Pesničko umeće“ (fr. L'art poetique) prihvaćena je kao manifest simbolizma („Romanse bez reči“, „Galantne svečanosti“, „Elegije“ i „Mudrost“). Prvi je koji upotrebljava izraz „ukleti pesnici“ da bi opisao stvaralaštvo simbolizma.

Pesnik, boem, alkoholičar, skitnica i raspusnik, bio je opterećen porocima i slabostima, isto toliko obilno nagrađen darovima, a pre svega lirskim pesništvom. Njegova poezija, iako po osećanjima duboka i iskrena, po obliku savršena, a po zvučnosti muzikalna, bila je takođe zahvaćena njegovim slabostima. Ona je zbog toga dvojstvena i u znaku neprekidne borbe između dobra i zla, između pobožnosti i bogohulništva, između lepog i ružnog, između razuma i ludila. Baš kao i njegov život. Verlen je rođen u oficirskoj porodici. Kad mu je bilo deset godina, otac ga je upisao u Licej, na veliku žalost majke. Pri prvom susretu sa učenicima, kod svih je proizveo nepovoljan utisak svojom neprivlačnom pojavom: imao je nesimetričnu lobanju, dve izbočine na čelnim stranama, oči duboko usađene i neodređene boje, nos širok i spljošten, jabučice isturene, obrve guste i nakostrešene. Drugovi su zapazili još i njegovu preteranu stidljivost i nespretnost. Njegov najprisniji drug, koji ga je jako zavoleo, govorio je: „Njegova duša najdivniji je poklon koji se poželeti može“. Kad ga je isti drug doveo svojoj kući, roditelji su ga šapatom upitali: „Kakvo si nam to čudo doveo u kuću?“ U doba polnog sazrevanja, oko svoje petnaeste godine, ispoljava dve nove osobine: počeo je da piše pesme (najpre po ugledu na Viktora Igoa, a kasnije na Bodlera), a zatim se kod njega razvija strast i ljubav (ljubav koja nije bila kao kod većine njegovih drugova, idealna i platonska, s prvim poljupcima i uzdasima, nego telesna i pohotljiva, bez duhovnog uvoda i izražaja, i to najčešće sa izvikanim prijateljicama noći). Posle odlično položenog ispita zrelosti i završenog pravnog fakulteta, dobio je službu opštinskog zvaničnika u Parizu.

Njegovo pesničko stvaralaštvo je u punom poletu, ali ga u isto vreme obuzima alkoholičarska strast. U to vreme objavljuje svoju prvu zbirku pesama, ‚‚Saturnske poeme'', koja od njegovog imena stvara ime velikog pesnika. Kritika je pisala da od Ronsarovog vremena nije ispevano ništa bolje. Među tim pesmama, ispevanim po ugledu na Bodlera, naročito se isticala po lirizmu ‚‚Jesenja pesma'', a isto tako i pesma ‚‚Moj porodični san'', pesma s frojdovskim značajem, koje se ogleda u čežnji za traženom i zamišljenom izabranicom srca. Kada je, nedugo posle prve, objavio i drugu zbirku, ‚‚Galantne svečanosti'', njegov prijatelj Šarl de Sivri, muzičar, upoznao ga je sa svojom šesnaestogodišnjom devojkom Matildom, koja je obožavala muziku i pevanje. Već pri prvim njenim rečima, osetio je ličnost koju je dugo u snu tražio, pa i nakratko viđao. To svoje osećanje odmah joj je i izrazio. Ona mu je uzvratila ravnom merom: „Volim Vas, jer volim muziku, a Vi svojim rečima pišete muziku“. Odmah su se verili. Vereničini roditelji, konzervativnog kova, priredili su svečanu veridbu mladenaca uoči samog francusko-pruskog rata. Pesnik nije bio mobilisan, pa je već tokom prvih dana rata obavljeno venčanje. U to vreme se pojavila i njegova treća zbirka, ‚‚Dobra pesma'', koju je Viktor Igo propratio rečima da je to „Prava kita cveća usred pakla kanonade“.

Brak kao da je preporodio pesnika: odrekao se apsinta i kafanskog društva i posvetio se svojoj voljenoj ženi. Posle tri meseca skladnog bračnog života, pesnikova osećanja prema ženi postaju sve hladnija i on se vraća boemskom životu: vraća se kući u zoru, pijan, svađa se sa ženom, tuče je, i ona beži dvaput svojim roditeljima. Verlen se posle svakog neuračunljivog ispada iskreno kaje i pokušava da se popravi. Izbija pariska komuna. To izaziva nove svađe: on je oduševljen revolucijom i stupa u službu Komune, dok su mu žena i njeni roditelji odlučni protivnici. Posle pada Komune, kad je Pariz počeo da se vraća svom predratnom životu i izgledu, pesnik je izgubio volju da se vrati na svoje staro radno mesto i predaje se poeziji i noćnom životu. Uskoro je dobio pismo od sedamnaestogodišnjeg provinciskog pesnika Artura Remboa, iz malog grada Šarlvila u Ardenima. U pismu Rembo zaljubljeno hvali poeziju svog velikog učitelja Verlena i ujedno prilaže svoje prve pesme. Ove pesme deluju na Verlena, kako sam kaže, žestinom groma, i iskre su mladićkog i prkosnog genija. Mladi pesnik je, na kraju svog pisma, izrazio samo jednu želju: voleo bi da dođe i da se nastani u Parizu, ali nema novca. Verlen je, bez dvoumljenja, odmah poslao novac i pismo, koje je završio ushićenim rečima: „Dođi, lepa, velika dušo, zovu te, svi te čekaju!“ Kroz dva dana mladi pesnik stigao je pravo u dom Matildinih roditelja, kod kojih je tada Verlen stanovao. Mladi gost bio je džinovskog stasa, sirovog izgleda, čupave kose i zapuštene spoljašnjosti, a od prtljaga imao je samo svoju zbirku pesama ‚‚Pijani brod''. Konzervativni roditelji i žena zanemeli su. Za stolom, na večeri, vladala je grobna tišina, koja je sve kazivala. Jedini je progovorio Verlen. Kad je iskapio prvu čašu vina, rekao je na adresu svojih ukućana prkosno: „Živeli psi! Psi su jedini pravi liberali!“ Sutradan je gostu otkazano gostoprimstvo i Verlen mu je našao drugi stan.

http://3.bp.blogspot.com/_cfUsgEmBPg0/TIox70ijz7I/AAAAAAAAAu4/XNg5OHw8hQA/s320/verlaine_rimbaud_poetas_39342678e2e6c301fc7b38920. jpg
Pol Verlen i Artur Rembo

Verlen i Rembo, srodne duše, sklopili su veoma brzo ne samo verno pobratimstvo, već i ideološki savez. Kraj niza ispijanih čaša apsinta, pošto bi ushićeni pročitali svoje pesme, razvijali su svoju novu teoriju poezije, uveravajući jedan drugog da moraju postati vođe, učitelji, preteče, vidoviti, sinovi Sunca. Verlen je odvodio svog mladog prijatelja na večeri pesnika na kojima su se čitale pesme i o njima raspravljalo. Mladi prorok javno je izvrgavao ruglu sve pesme drugih pesnika, a jednog pesnika je, čak, napao Verlenovim štapom. Kružok je posle toga zabranio Verlenu da dovodi tog mladog pesnika-siledžiju na večeri, ali je on odgovorio nabusito i odlučno: „Nikad! Mi ćemo dolaziti obojica ili nijedan!“ Pobratimi su tako i postupili. Nisu odlazili u društvo pesnika, ali su nastavili da se druže sami po kafanama ne samo uz apsint, već i uz hašiš. Verlen je u to vreme dobio sina. To ga je ponovo vratilo domaćem životu, ali nakratko. Nastavio je noćni život sa Remboom i vraćao se kući pred zoru, uvek u pijanom stanju. Posle uzaludnih prepirki i svađi, žena mu je odlučno poručila: „Kad Rembo bude napustio Pariz, moći ćeš da se vratiš našoj kući!“ Verlen je popustio: dao je svom pobratimu novac za putne troškove i vratio ga u njegov Šarlvil, a on se vratio porodičnom životu.

Taj rastanak je bio kratak. Posle nekoliko meseci, Verlen je, slučajno, sreo na ulici Remboa, i odmah su se dogovorili da, uz novčanu pomoć Verlenove majke, napuste Pariz i sklone se u Brisel. Za Verlenom su dojurile žena i njena majka da ga nagovore da se vrati kući. On se pokajao i pristao na povratak. Međutim, usput se predomislio, vratio se u Brisel i s Remboom pobegao u London. Tamo su iznajmili bednu sobicu, živeli u prisnom prijateljstvu i nastavili pesnički rad, ali su se ubrzo posvađali i Verlen se vratio u Brisel. U nastupu očajanja, rešen da se ubije, kupio je revolver. Kada je odustao od svoje očajničke namere, Verlen poziva Remboa da nastave zajednički život, ali Rembo zahteva odlučno da se vrate u Pariz. Među njima se izrodila oštra svađa; Verlen poteže revolver i ranjava svog pobratima. Osuđen je na dve godine zatvora u Monsu, doživljava teške dane i gorko razočarenje: Rembo ga napušta i vraća se u Šarlvil, žena dobija brakorazvodnu parnicu, a izdavači odbijaju da mu izdaju knjigu pesama, jer je izgubio ugled u javnosti.

Slomljen duševno i moralno, u svom unutrašnjem bespuću, kod njega se javila nova crta karaktera: potražio je spas u bogu i ispevao zbirku duboko pobožnih pesama ‚‚Mudrost''. Po izlasku iz zatvora, saznao je da se Rembo nastanio u Štutgartu, u jednoj porodici, i da je prilegao na učenje nemačkog jezika. Verlen, privezan za Remboa tajanstvenim i zagonetnim vezama, čim se našao na slobodi, dolazi k njemu s pokajničkim brojanicama u rukama, da bi se samo tri sata kasnije odrekao boga, govorio je Rembo. Na obali reke Nekar, u šetnji, među izmirenim pobratimima ponovo izbija žestoka, zagonetna svađa, i seljaci nalaze na poljani Verlena u besvesnom stanju. Utučen, prezren i napušten od svih prijatelja, prokleti pesnik, kako ga je zvao ceo svet, dao se u skitnju. Najzad je dobio službu nastavnika u malom mestu Retelu, gde je upoznao i zavoleo jednog osamnaestogodišnjeg seljačića, Lisijena, kao rođenog sina, ali, koga su mu, očekivano, zabranili da viđa. Kad je zbog pijanstva izgubio službu, preselio se u Lisijenovo selo. Mladi usvojenik je, međutim, uskoro umro i to ga je dotuklo.

U potpunom očajanju, tražio je spas u alkoholu i poeziji. Tada je ispevao novu zbirku pesama, ‚‚Negda i nedavno'', koja pokazuje nov uspon u njegovom stvaralaštvu. U bezizlaznom očajanju i pod dejstvom alkohola, odlazi u Aras da iznudi od majke novac, i kad u tome ne uspeva, pokušava da je udavi. Zbog toga ponovo dopada zatvora. Kad se opet našao na slobodi, kao čovek koga su napustili svi prijatelji, skitao je i prosjačio, lutao po drumovima, šumama, selima i gradovima, ili je nalazio skloništa u azilima, bolnicama i sobicama prostitutki. Dok je ležao u bolnici, dobio je poslednje, neočekivano priznanje: javljeno mu je da je izabran za Princa poezije u Francuskoj i da mu je jedan pariski odbor pesnika obezbedio mesečno izdržavanje. Pa ipak, umro je 8. januara 1896. godine kao puki siromah, u sobici jedne prostitutke u Parizu gde je ostavio svoju poslednju pesmu ‚‚Razočaranje''.


SAN MRAČAN I TEŽAK

San mračan i težak
na život mi pade:
spavajte, sve želje,
spavajte, sve nade!

Već ne vidim ništa,
ni lepa ni ružna
ne sećam se više...
O povesti tužna!

Kolevka sam samo
koju ruka njiše
u podrumu tamnom:
tiho, samo tiše!

Petar Matic
26-03-12, 06:44
ĆAMIL SIJARIĆ (1913 - 1989)

http://www.camo.ch/Images2/CamilSijaric.jpg

Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađa Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je, radi političke aktivnosti, istjeran. Školovanje nastavlja u Vranju i na tamošnjoj gimnaziji maturira 1936. godine od kada studira pravo u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme 2. svjetskog rata službuje u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je novinar lista “Glas” i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo prelazi 1947. godine, radi u redakciji lista “Pregled”, potom je u Glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji “Zadrugara”. U literalnu sekciju Radio Sarajeva prelazi 1951. godine i tu ostaje sve odlaska u mirovinu 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine.


UNA

Oni koji ne umiju da vole,
neka na Unu dođu -
i zavoljeće
Oni koji ne umiju da pjevaju,
neka na Unu dođu -
i propjevaće
Oni koji ne zbore – prozboriće
kraj Une
Oni koji ne čuju – pročuće
kraj Une
Oni koji ne vide – progledaće
kraj Une!



KOMENTAR MILJENKA JERGOVIĆA O ĆAMILU SIJARIĆU

A onda se Ćamil Sijarić opet pojavio na televiziji, govorio isto onako kao što je govorio prošli put, ali to više nije bio govor seljaka, nego je bio govor književnoga junaka koji je greškom ispao iz neke daleke prekomorske knjige. I šta ćeš nego da opet pročitaš one priče, a za njima i sve Ćamilovo, i pročitaš iste one rečenice kojima si se smijao, pa da te bude stid jer se netko možda sjeća onoga što si govorio školske jeseni 1982. Ćamil Sijarić tako je postao i ostao pisac sa iste stalaže kao Gabriel Garcia Marquez i mogu se sada sastati svi književni teoretičari i praktičari ovoga svijeta, urlati da Ćamilu tu nije mjesto, zavijati na mjesec i udarati se šakama u glavi, ali ostat će tako. Ćamil je prvi Gaucho bosanske književnosti, vitez sandžackih pampasa i eglen efendija iz predgrađa Buenos Airesa, ali odreći se sjećanja na vlastitu mržnju prema seljacima i svemu onome što je u pubertetskoj viziji bilo seljačko značilo bi izdajstvo vlastite prošlosti. Uostalom, što znači pucati u međeda koji gleda u zalazak sunca najbolje mogu znati oni koji su se nekada tome nazor smijali. Ćamil Sijarić je na pravdi boga poginuo malo pred kraj onih vremena. Poginuo je ispred Centralnog komiteta, od auta, a da auto u svojoj književnosti skoro nikada nije spomenuo. Nitko ne poznaje lice svoje smrti, od zmije otrovnice ginu oni koji sa zmijama nisu živjeli, a od automobila oni koji su ih ignorirali. Ćamil je bio pisac povijesti, onakve kakva je ova naša, historije koja se dogodila i prošla, a koju je on spašavao vještinom čudjenja. Vjerovao je da samo čuđenje spašava njegov svijet, što je vrlo poučno. Puno je bolje čuditi se svome životu nego žaliti za njim.

Petar Matic
06-04-12, 22:59
ERNESTO SABATO

http://static.guim.co.uk/sys-images/Guardian/Pix/pictures/2011/5/1/1304271782685/Argentinean-Writer-Ernest-014.jpg

Rođen je 24. juna, 1911. godine u Buenos Ajresu, bio je argentinski književnik. Doktorirao je na ‚‚Universidad de La Plata" fiziku i filozofiju. Spada među najznačajnije argentinske pisce. Pre književne karijere bavio se fizikom, najprije u okviru „Fondacije Kiri“, a potom i kao profesor na Univerzitetu La Plata. Nauku ostavlja 1945. godine i započinje književni rad.

Iako veliki pisac, napisao je samo tri romana, i mnošvo eseja. Ti romani su trilogija. Bave se problemom ludila i mračnim stanjima uma kao što su nasilje, rodoskrvnuće, manija proganjanja, a kao najbolji primer je deo romana „O junacima i grobovima“ koji se zove „Izveštaj o slepima“. Kombinujući iskustva egzistencijalističke poetike (roman „Tunel“) sa elementima magičnog realizma (‚‚O junacima i grobovima"), te narativnim strategijama karakterističnim za postmodernu (‚‚Abadon anđeo uništenja"), Sabato je stvorio poseban, neponovljiv literarni kaleidoskop i svrstao se u red najznačajnijih pisaca druge polovine 20. veka.

Između ostalog, Sabato je politički angažovan pisac koji je u svojim romanima kritikovao vojnu diktaturu u Argentini, te ga stoga nazivaju „anti Borhesom“, jer Borhes nije dopuštao nikakav uticaj dnevne politike u svoja djela, iako dele zajedničko zanimanje za metafiziku, s tom razlikom što Borhes traži ono nadsvesno ili Boga, dok Sabato traži ono podsvesno ili uzroke ludila. Sreli su se par puta i njihove diskusije su objavljene u knjizi. Sabato je bio predsednik komiteta koji je tragao za nestalim osbama tokom vladavine vojne hunte u Argentini. Umro 30. aprila 2011. godine u Santos Lugaresu.

IZREKE:

Moja je glava mračan labirint. Ponekad kao da bljesne munja i osvijetli nekoliko hodnika. Nikako da saznam zašto činim neke stvari.

Zasmejavaju me ta gospoda koja se kite skromnoscu Anstajna ili njemu slicnih. Odgovaram: Lako je biti skroman onome ko je slavan; htjedoh reci praviti se skroman.

Petar Matic
11-04-12, 01:27
VOJISLAV ILIĆ (1862 – 1894)

http://www.kul-tim.net/wp-content/uploads/2010/01/vojislav_ilic1.gif

Pesnik, Beograđanin, sin pesnika Jovana Ilića, Vojislav je proživeo kratak i težak život. Bolešljiv još od detinjstva, on je slabo mario za učenje. Školu je napustio posle trećeg razreda gimnazije zbog slabog uspeha. Kasnije je na svoju ruku pohađao predavanja u Velikoj školi, aktivno učestvovao u književnom i političkom životu studentske omladine, ali ispite nije polagao. Njegovom obrazovanju je pomoglo što mu je dom bio stecište književnika i pesnika. Tu je upoznao Đuru Jakšića, te se kasnije i oženio jednom od Jakšićevih kćeri.

Učestvovao je kao dobrovoljac u bugarskom ratu 1885. godine, 1887. stupa u službu kao korektor Državne Štamparije, a 1892. namešten je za učitelja u srpskoj školi u Turn Severinu. Iste godine postaje pisar ministarstva unutrašnjih dela, a 1893. vicekonzul u Prištini, po njegovoj želji da ide na Kosovo. Međutim, njegovo slabo zdravlje ga primorava da se vrati u Beograd gde uskoro i umire. Vojislav IlićU životu u mnogome je delio sudbinu drugih pisaca svog vremena: često je menjao nameštenja u Beogradu i unutrašnjosti, živeo u oskudici, veliki deo vremena provodio u kafani i neurednim, boemskim životom još više pogoršao svoje ionako slabo zdravlje, zbog političkih uverenja bivao proganjan od vlasti, i umro mlad. Iako je pisao kratko vreme, svega petnaestak godina, ostavio je obimno i raznovrsno delo.

Za života je objavio tri zbirke pesama (1887, 1889, 1892), kojima treba dodati veliki broj pesama rasutih po časopisima i zaostalih u rukopisu. Nekoliko slabih proznih pokušaja pokazuju da je Vojislav, slično Branku i Zmaju, bio prvenstveno pesnik, da je umeo dobro pisati samo u stihu. Po Jovanu Deretiću Ilić je u srpskom pesništvu izvršio ono što je desetak godina ranije zahtevao S. Marković: odlučan raskid s romantizmom. Međutim, njegove književne težnje samo se delimično poklapaju s Markovićevim programom i s realističkom poetikom.

U nekim pesmama on je bio glasnik naprednih ideja svog doba, oštar kritičar društvenih i političkih izopačenosti. Ali, njegova poezija, gledana u celini, suprotna je duhu tendenciozne, pragmatične književnosti za koju se zalagao programski realizam. Svojim estetizomom i formalizmom Ilić je otvorio put drukčijoj poeziji, poeziji kojoj je podjednako strana orijentacija realista na običnu stvarnost i zahtevi ideologa za uključivanje književnosti u društvene i političke borbe, poeziji u kojoj je najvažniji momenat briga za samu sebe, za svoje vlastito umetničko biće.


ELEGIJA

Prestaću i ja skoro. I sa mnom, zanavek možda,
spomen ljubavi tajne zelena pokriće trava-
i večni zaborav s njome.
Na mome spomenu surov istrven natpis biće tad.
No ti ,kojoj sam pev’o mlad,u tavnoj,jesenskoj noći,
slušajuć’ poznate zvuke,
hoćeš li s tugom tada pobožno sklopiti ruke
za pokoj umrlog znanca?
Hoćeš li pojmiti tada nejasne reči moje,
i teret ljubavnih jada,
i tajni uzdah moj?
O,znaj da ljubav moju ni večnost otela nije,
ni gusta,zelena trava,što sunce nada mnom krije,
ni hladni prekor tvoj.