Ares

(grč. Ares, lat. Mars - Sin najvišeg boga Zevsa i njegove žene Here, bog rata)

Grci su stvorili jednog boga za rat vođen mudro, zato i pobednički, a drugog za rat vođen u slepom besu, stoga i neizvesnog ishoda. Boginja prvog od tih ratova postala je Zevsova kći Atena, a drugog Ares.

Ares je bio bog besnog rata, ratnog ubijanja i krvave borbe na bojnom polju. Voleo je rat radi rata, klanje radi klanja. Nije mu bilo posebno stalo do uzroka rata, a u većini slučajeva ni do njegovog ishoda. Radovao ga je ratni poklič, bojna vreva, zveket oružja i miris krvi. Jednako se radovao smrti boraca kao i njihovoj hrabrosti. Naličje te ljubavi prema ratu (ili njena logična dopuna) bila je mržnja prema poretku koji bi sprečavao da se rat rasplamsa. Potpomagao je svakoga ko je bio spreman da naruši mir. Zbog tih osobina Aresa nisu voleli ni bogovi ni ljudi. Sam Zevs rekao mu je nekoliko puta da mu je odvratan i da bi ga, da nije njegov sin, već odavno bacio u mračni Tartar.

Nije bilo bitke u koju se nije Ares upleo. S velikim štitom, oklopom i bronzanim mačem iznenada bi se pojavljivao na bojištima i sejao smrt. Redovno su ga pratili njegovi sinovi Dim i Fob, koji su bili otelotvorenja strave i užasa. Pred Aresovim bojnim kolima jurile su Erida, boginja svađe, i Enija, boginja ratnog klanja. Ares je savršeno vladao ratničkom veštinom, u to nije bilo sumnje, ali je u borbi bio nepouzdan i čas je pomagao jednu, a čas drugu stranu. Uprkos svojoj snazi i spretnosti, nije bio nesavladiv. Kad bi mu se misao zaslepila strašću, morao je da se povuče neslavno. Atena, koja nikada nije dozvolila da je bes nadvlada, uvek je pred njim odnosila pobedu. Čak mu se dogodilo da podlegne smrtnom čoveku. Uz Ateninu pomoć pod Trojom ga je kopljem ranio Diomed, vođa Argejaca. Ares je zaurlao od bola kao deset hiljada ratnika, sasvim ga je izdalo junaštvo, i jaučući je umakao sa bojišta na visoki Olimp. Jednom ga je savladao Herkul, ali je još pre toga bio podlegao i dvojici mladih giganata, Otu i Efijaltu. Svezali su ga lancima i zatvorili u metalnu posudu. Držali su ga zatvorenog punih trinaest meseci i da ga nije oslobodio bog trgovine Hermes, ostao bi tamo zauvek na radost ljudi. Inače, Ares je bio lep, stasit, mlad bog, iako ponešto vojnički grub, što je, naravno, privlačilo mnoge žene. U njega se zaljubila i sama boginja ljubavi i lepote, Afrodita, žena dobrog ali neuglednog boga Hefesta, i imala s njim petoro dece: Dima i Foba, sinove koji su nasledili sve odbojne Aresove osobine, zatim Erosa i Anterosa, koji su po svojoj naravi, bez sumnje, bili Afroditina deca, i divnu kćer Harmoniju. I s drugim boginjama i smrtnim ženama Ares je imao nekoliko potomaka. Smatrali su ga i praocem Amazonki, naroda ratobornih žena.

izvor:junaci antickih mitova

Demetra


(Grč. Demeter, lat. Ceres - kći titana Krona i njegove žene Reje, boginja plodnosti zemlje i poljoprivrede)

Kad se rodila stigla ju je ista sudbina kao i njene sestre Hestiju i Heru i brata Hada i Posejdona: njen otac Kron ju je, u strahu od moguće pobune, progutao. Ali Demetra je, kao božansko biće i dalje živela u njegovoj utrobi i dočekala dan kad ju je oslobodio Zevs, njen najmlađi brat, koji je izmakao sudbini svoje sabraće tako što ga je majka krišom rodila i sakrila na Kritu. Kad je Zevs svrgnuo Krona i proglasio se najvišim bogom, uzeo je Demetru na Olimp i pri podeli funkcija među bogovima poverio joj brigu za plodnost zemlje. Da ta plodnost ne bi bila uzaludna, Demetra je naučila ljude da obrađuju zemlju i postala tako ne samo osnivačica zemljoradnje već i novog načina života u stalnim naseobinama, koji je zamenio dotadašnje nomadsko stočarstvo i lov. Dala je ljudima zakone kojih su morali da se pridržavaju u novim životnim okolnostima.

Iako je Demetra darovala spokojan i tih život, sama dugo nije uspela da postigne takav život. Sa ne tako značajnim bogom, ili polubogom, Jasionom imala je sina Pluta, koji je postao bog bogatstva i uzrok njenog velikog bola. Kad je, naime, Zevs doznao za Plutovo rođenje, ubio je Jasiona munjom jer je pre toga uzalud nastojao da zadobije Demetrinu naklonost. Nakon toga Demetra nije odolela Zevsovom navaljivanju i rodila mu je kćer Persefonu, koja je nakon kratke radosti svojoj majci nanela novu patnju i bol.

Kad se Persefona igrala sa nimfama na cvetnim livadama Nise, otvorila se pred njom zemlja, iz ponora se pojavio bog podzemnog sveta Had, ščepao je i nestao sa njom u bezdanu. Demetra je čula očajni krik svoje kćeri i poletela u pomoć, ali od Persefone više nije bilo ni traga. Devet dana je Demetra lutala svetom bez jela i pića, tražeći kćerku, dok joj na kraju Helios, sveznajući bog sunca, nije otkrio tajnu Persefoninog nestanka. Na to je nesrećna majka pošla na Olimp i odlučno zatražila od Zevsa da kao najviši bog preduzme nešto u vezi s Hadovim nasilnim činom i vrati joj kćer. Ali Zevs nije mogao da učini gotovo ništa jer se Had u međuvremenu bio oženio Persefonom i da joj da proba zrna od jezgra šipka, a kad je neko u podzemnom svetu nešto okusio, nije više mogao da se vrati na zemlju. Demetra je na to napustila Olimp, zatvorila se u svoj hram u Eleuzini i na svet poslala neplodnost koja je imala katastrofalne posledice ne samo za ljude nego i za bogove. Ljudi su, naime, prestali da poštuju bogove i nisu im više prinosili žrtve. Kad je takvo stanje postalo neizdrživo, Zevs ga je rešio kompromisom. Prisilio je Hada na obavezu da dve trećine godine pusti Persefonu na svet, gde će živeti sa svojom majkom, a Demetra je opet morala da pristane na to da Persefona trećinu godine živi sa svojim mužem u podzemnom svetu. Tako se i dogodilo: kad seljak s jeseni položi seme u zemlju, Persefona odlazi u carstvo mrtvih, a rastužena Demetra prirodi oduzima plodnost. Ali kad se u proleće njena kći opet vrati na zemlju, majka je pozdravlja cvećem i zelenilom, u koje se priroda ponovo oblači.

Prvi čovek kog je Demetra podučila kako da uzgaja bilje bio je Triptolem, sin eleuzinskog kralja Keleja. Demetra je to učinila iz zahvalnosti što su je Triptolemovi roditelji u njenoj dubokoj tuzi za Persefonom lepo primili u svojoj palati, iako nisu ni slutili da ugošćuju boginju.

Darovala je Triptolemu zrnevlje žita i naučila ga kako da ore zemlju. Po njenoj naredbi Triptolem je širio svoje umeće po celom svetu. Drugom Kelejevom sinu, Demofontu, Demetra je nameravala da daruje besmrtnost, ali kad je njegova majka Metanira zatekla boginju kako kali dečaka nad vatrom, užasnuta je kriknula, a prestrašena Demetra ga je ispustila u vatru i Demofont je izgoreo. Nakon Demetrinog odlaska, kralj Kelej je dao da se u njenu čast u Eleuzini sagradi veličanstveno svetilište, koje je posle toga postalo središte njenog kulta

IZVOR JUNACI ANTICKIH MITOVA

sve ja to razumem,ali zasto se tema zove Heroji Antickih Mitova ,a ti nabrajas bogove....heroji antickih mitova bili su herkul,tezej,paris,jason,andromeda.....(znaci jedino ti naslov nije dobar.....sada si me odusevio,ima da ti povecam reputaciju)

Feniks
(Grč. Phoiniks, lat. Phoenix - ime dvojice junaka i jedne ptice iz grčkih mitova)

Prvi od tih junaka bio je sin sidonskog kralja Agenora, koji se sa svojom braćom Kadmom i Kilikom zaputio u potragu za svojom nestalom sestrom Europom, ali ga je to zamorilo pa se nastanio u zemlji na istočnim obalama Sredozemnog mora, koja je po njemu dobila ime Fenikija. Po nekim mitovima, Feniks je Ageronov otac.

Drugi Feniks bio je sin kralja Amintora iz beotijskog grada Eleona. U mitovima se s njim susrećemo kao sa starim, iskusnim i mudrim čovekom. U mladosti je napustio svoju otadžbinu da ne bi ubio oca koji je hteo da mu otme verenicu. Utočište je našao kod ftijskog kralja Peleja i posle postao vaspitač njegovog sina Ahila, najvećeg junaka u ahejskoj vojsci pod Trojom. Bio je i član izaslanstva koje je dobilo zadatak da pomiri Ahila sa vrhovnim zapovednikom ahejske vojske Agamemnonom. Među Ahilom i Agamemnonom je izbio spor oko zarobljene Briseide, zbog čega je Ahil odbio da učestvuje u borbama. Doduše, Ahil je izaslanstvo primio dostojno i s poštovanjem, ali nije udovoljio njegovoj molbi.

Ptica Feniks dospela je u grčke i rimske mitove iz Egipta. Tamo se zvala "boinu" (čaplja), a kako je boravila uz močvare, stari Egipćani su smatrali da je rođena iz vode, na koju su gledali kao na prapočetni element, i to sama od sebe, slično kao što se samo od sebe, prema njihovim shvatanjima, rodilo i sunce. Povezivanjem tih elemenata nastalo je verovanje da je ta ptica jedno od otelotvorenja sunca koje nakon vladanja svetom umire i uvek se iznova rađa, pojavljujući se u blještavoj svetlosti zore. U složenim egipatskim shvatanjima vlast sunca (a tako i kralja, čak i umrlog) obnavljala se u tridesetogodišnjim ciklusima, koji su simbolizovali ljudski vek. Iz boinua razvio se Feniks Grka i Rimljana. Smatrali su ga pticom koja je imala čudesnu moć da se svakih pet stotina godina u svom gnezdu spali, a iz pepela ustaje podmlađena za novi život. Tako je postala simbol uskrsnuća, koje su preuzeli hrišćani.

Grifon

(Grč. Gryps, lat. Griphus - mitsko čudovište, nastao od lava i orla)

U Grčku a otuda u Rim, grifoni su dospeli sa Istoka, gde su nastali mnogo pre "klasičnog starog veka", kao vrsta fantastičnih bića kojima su tamošnji narodi nastanili svet svoje fantazije. Najstarija od tih stvorenja poznata su nam iz Egipta. To su u najčešće kombinacije lava i ptice i lava i čoveka, od kojih je najpoznatija Sfinga. Iz Mesopotamije dolazi mešanac lava ili bika i čoveka, i lava i ptice grabljivice, škorpiona i čoveka, raznih zmajeva i sl. Najpoznatiji njihovi predstavnici bili su siruši ("vavilonski zmajevi") i kerubini, krilati bikovi-stražari s ljudskom glavom. Kako su se od tih bića razvili grifoni, nije pouzdano utvrđeno. Može se reći da je u Egiptu prevladao tzv. ptičji tip, a u Mesopotamiji i Persiji lavlji tip. Na grčkom tlu se susrećemo s grifonima najpre na umetničkim predmetima sa Krita (iz 17-16. veka p.n.e.) a zatim iz Sparte (8-7. vek p.n.e.)

Ta bića se u književnosti prvi put pominju kod Hesioda, ali taj podatak potiče od starovekovnog komentatora njegovog dela. Prvi ih u prvoj polovini 5. veka p.n.e. spominje Herodot. Piše da su to čudovišta s lavljim telom, orlovskim krilima i kandžama, koja žive negde daleko na severu Azije, čuvajući tamo od jednookih Arismapana bogata ležišta zlata. Eshil ih naziva "Zevsovim psima s ptičjim kljunom koji ne laju". Kasniji autori su doznali nešto više o njima. Grifoni su, navodno, bili jači od bilo koje druge životinje, sa izuzetkom lava i slona. Čovek je mogao da ih se domogne samo neposredno što su se izlegli, a živeli su u Indiji ili Baktriji. U Indiji su progonili kopače zlata, ali ne zbog zlata, već zbog straha za svoju mladunčad. U Baktriji su kandžama sami grebali i iskapali zlato i od njega gradili svoja gnezda, a ljudi su u svojoj pohlepi za zlatom skupljali otpatke od njihovih gnezda. Grifoni nisu došli u neposredan dodir sa junacima grčkih mitova. Od bogova je vezu s njim, još uvek nejasnu, imao jedino bog Apolon.

Haos

(Grč. Khaos - početak i izvor svega na svetu)

Grci su ga većinom zamišljali kao beskrajni svemirski prostor, ili kao smesu elemenata bezoblične pramaterije u beskonačnoj tami, i otelovljavali ga u božanskom biću.

Iz Haosa je najpre nastala večna tama Ereb i tamna noć Nikta. Iz Ereba i Nikte poteklo je večno svetlo Eter i svetli dan Hemera. Zatim se rodila zemlja Geja, podzemni svet Tartar i sveživotna ljubav Eros. Geja je rodila nebo Urana i more Ponta. S Uranom je zatim imala dvanaest sinova i kćeri, divovske titane. Uran se, nakon pobede nad prapočetnim Haosom, domogao vlasti nad svetom, ali je uskoro morao da je prepusti svom pobunjenom sinu Kronu, a ovaj svom sinu Zevsu.

Ikar

(Grč. Ikaros, lat. Icarus - sin atinskog umetnika i izumitelja Dedala, žrtva prvog čovekovog leta)

Ikar se ubraja među najpoznatije junake grčkih mitova. Tok njegovog leta i udes kojim se završio opšte su poznati. Njegov otac Dedal sagradio je kritskom kralju Minosu građevinu Lavirint za neman Minotaura. Kralj Minos zabranio je nakon toga Dedalu da napusti Krit, kako ne bi izdao tajnu građevine, ili negde drugde sagradio sličnu. Kad Dedal nije mogao da pobegne s Krita morem, odlučio je da pobegne nebom. Od ptičjeg perja konstruisao je krila za sebe i sina i poleteo s njim sa Krita. Ali Ikar nije poslušao Dedalovo naređenje da ne leti suviše visoko. Iza ostrva Parosa Ikar je uzleteo do takve visine da je Sunce rastopilo vosak kojim je perje njegovih krila bilo zalepljeno, survao se u more i udavio. More u kome je mladić izgubio život nazvano je po njemu Ikarskim. Tako se zvalo za vreme Homera, a tako se zove i danas.

Nema sumnje da je Ikar poginuo svojom krivicom, ali da li je stvarno krivica uzdići se u visine do kojih se niko pre nije uzdigao? Čovečanstvo je na to pitanje odgovorilo jednoznačno. U našoj svesti Ikarov pad nije ostao kao simbol sloma i krivice, nego simbol tragične sudbine čoveka koji se osmelio da postigne ono o čemu su drugi samo sanjali.

Astronomi su Ikarovim imenom nazvali mali asteroid koji svakih devetnaest godina prolazi blizu Zemlje. Verovatnost da će taj Ikar pasti na Zemlju manja je od jedan prema milijardu.

Jolaj

(grč. Iolaos. lat. Iolaus, sin Herkulovog polubrata Ifikla i njegove druge žene, Automeduze)

Pomagao je Herkulu u borbi s lernejskom Hidrom i ubio džinovskog raka koji je Hidri pritekao u pomoć. S junakom Meleagrom učestvovao je u lovu na kalidonskog vepra, a s Jasonom u pohodu Argonauta u Kolhidu. Uvek se ponašao kako dolikuje muškarcu, a kada je Herkul morao da ide po svetu, u službi mikenskog kralja Euristeja, tešio mu je ženu. Na kraju se u nju zaljubio, a Herkul mu je ženu velikodušno prepustio.

Nakon Herkulovog odlaska s ovog sveta Jolaj se nastanio u Atini i branio Herkulove potomke koji su se sklonili kod njega pred progonom kralja Euristeja. Kad je Euristej krenuo protiv Atine da bi mu se izručili Herkulovi potomci, Jolaj je, uprkos svojoj starosti, pošao u rat rame uz rame s atinskim kraljem Demofontom. Zamolio je Herkulovog sina Hila da mu pozajmi svoja bojna kola i na njima je udario na Euristeja. U borbi je shvatio da više nema dovoljno snage i u očajanju zbog svoje staračke slabosti obratio se bogovima da mu bar na trenutak vrate snagu i mladost. Bila je to prva molba kojom se u celom svom junačkom životu obratio bogovima i Heba mu je uslišila. S neba se spustio taman oblak i obavio Jolajeva kola. Kad se oblak razišao, na kolima je stajao Jolaj u cvetu svoje mladićke lepote i snage. Lako je dostigao Euristeja, zarobio ga i doveo u Atinu. Zahvalan zbog kratkotrajno vraćene mladosti i snage kojom je uspeo da osveti patnje i poniženja Herkula i njegove dece, Jolaj je spokojan umro.

Kefal

(Grč. Kephalos, lat. Cephalus - sin boga Hermesa i njegove ljubavnice Herse, ćerke prvog atinskog kralja, Kekropa.)

Bio je lep kao bog, a podjednako lepa bila je i njegova žena Prokrida, kći Erehteja, trećeg atinskog kralja. Osim Prokride, Kefal je voleo još samo lov, nije želeo vlast, niti je čeznuo za drugim ženama. Bio je obdaren mnogim ovozemaljskim dobrima i živeo je srećno i zadovoljno. Možda bi tako doživeo i kraj svojih dana, da se u njega nije zaljubila Eos, boginja praskozorja, i odnela ga na sam kraj sveta. Uprkos svim njenim obećanjima i zavođenju, sačuvao je vernost Prokridi i molio boginju samo jedno: da ga pusti kući. Na kraju je Eos uslišila njegovu molbu, ali ga je navela na to da se uveri da li mu je Prokrida verna onako kao on njoj. Poznavala je, naime, žene i bila uverena da će se na taj način osvetiti Kefalu. Kefal je pristao da na sebe primi lik tuđinca i srećan se vratio Prokridi.

U početku je sve bilo onako kako je zamišljao: Prokrida je odbijala sve njegove ponude, ponavjaljući da je udata i svom mužu verna žena. Kada je pokušavao da je uveri da je njen muž poginuo, odgovarala je da će mu ostati verna i posle smrti. Kefal je zatim stavio pred nju skupoceni nakit i Prokrida se pokolebala. U trenutku kada se više nije kolebala, Eos je Kefalu vratila njegov pravi lik, a Prokrida je ponižena i postiđena pobegla u planine.

Kefal se dugo nije oporavljao od razočaranja, ali je s vremenom prevladala čežnja za Prokridom, pa je pošao da je traži. Našao ju je u Artemidinoj pratnji i boginja mu je kao njenom poštovaocu vratila Prokridu. Štaviše, dozvolila je da mu Prokrida pokloni darove koje je od nje dobila: čarobno koplje koji nikada ne promašuje cilj i lovačkog psa kojem nije moglo da umakne nijedno živo biće.

Pa ipak, s Prokridinim povratkom sreća se nije vratila u Kefalov dom. Neki pastir je (u poverenju) rekao Prokridi da je čuo Kefala kako u šumi doziva neku Nefelu. Pastiru mitologija očigledno nije bila jača strana i nije imao nikakvog smisla za pesničku metaforu: Nefela je boginja oblaka i kad je Kefal uzvikivao njeno ime, mislio je na oblak u čijoj senci je hteo da se odmori nakon napornog lova. Prokrida se sledećeg jutra zaputila u šumu i sakrila u grmlju blizu čistine na kojoj je Kefal obično odmarao. Tada je začula njegov glas: "O, Nefelo, ljubavi puna, dođi, umor odagnaj moj...!" Postalo joj je jasno da je Kefal došao na sastanak s boginjom. Nije mogla da se obuzda i zajecala je. Kefal je skočio i, misleći da se u grmlju skriva divljač, bacio koplje. Čuvi Prokridin krik bola, Kefalu je bilo jasno da je pogodio svoju ženu. Rana je bila smrtonosna. Kada više nije mogao pomoći Prokridi niti joj olakšati fizički bol, olakšao joj je barem duševni: objasnio joj je tragični nesporazum s uzvikivanjem imena boginje i tako je Prokrida umrla u njegovom naručju sa osmehom na usnama.

Kao i svako drugi ko je ubio čoveka, i Kefal je morao da napusti svoj rodni grad. Utočište je našao u Tebi i pomogao da se grad oslobodi divlje teumeške lisice, kojoj su Tebanci svakog meseca morali da žrtvuju po jednog dečaka. S kraljem Amfitrionom pošao je zatim u rat protiv njegovog neprijatelja Tafija. Nakon pobede dobio je od Amfitriona ostrvo na zapadnoj obali Peloponeza, koji je prema svom imenu prozvao Kefalenija.

Minotaur

(Grč Minotauros, lat. Minotaurus - čudovište iz knososkog Lavirinta, s ljudskim telom i glavom bika)

Njegova majka je bila Pasifaja, žena kritskog kralja Minosa, a otac sveti beli bik u koga se Pasifaja zaljubila u Minosovom odsustvu. Da bi ga sakrio, Minos je dao da se sagradi Lavirint, koji je podigao slavni atinski graditelj i umetnik Dedal, i tu zatvorio Minotaura. Minos je u Lavirint bacao mladiće i devojke iz Atine, koje je svakih devet godina na Krit morao da šalje atinski kralj Egej jer je na Atenskim igrama ubio Minosovog sina Androgeja. Od tog danka u krvi Atinu je oslobodio Egejev sin Tezej, koji se dobrovoljno javio među žrtvovane mladiće, i uz pomoć Minosove kćeri Arijadne u teškoj borbi ubio Minotaura

Narcis

(Grč. Narkissos, lat. Narcissus - sin rečnog boga Kefisa i nimfe Liriope)


Bio je to vrlo lep i bojažljiv mladić, koji je najviše voleo samotna lutanja šumama. Zbog toga što je izbegavao društvo svojih drugova i drugarica nimfe su ga smatrale samoljubivim i uobraženim. Njihov podsmeh još ga je više utvrdio u uverenju da je usamljenom čoveku najlepše, pa je svojim ponašanjem izazvao njihovo otvoreno neprijateljstvo. Odlučile su da mu se osvete. Pogodna prilika im se pružila kad je Narcis prezreo ljubav nimfe Eho, koja je zbog toga umrla od tuge, pa je od nje ostao samo glas. Nimfe su zatražile od boginje Afrodite da kazni Narcisa jer on, navodno, prezire njene darove. Afrodita je na to navela Narcisa da se zaljubi u samog sebe, tačnije u svoju sliku koju je ugledao na mirnoj površini šumskog jezera. Prema jednoj verziji, tako se dugo nadvijao nad jezerom, diveći se sebi, dok nije u njega pao i utopio se. Prema drugoj, umro je od te isprazne i uzaludne ljubavi.

Kad su nimfe doznale za Narcisovu smrt, sažalile su se nad njime pa su pošle da ga traže kako bi ga dostojno pokopale. Međutim, njegovo telo nisu našle: pretvorilo se u mirisni cvet sa šest žuto-belih latica, kako tvrdi Ovidije u Metamorfozama.

Cvet u koji se pretvorio Narcis do dana današnjeg nosi njegovo ime. U starovekovnoj Sparti narcis je bio omiljeni ornament, a u drugim grčkim pokrajinama cvet smrti. Jezero u kom se Narcis utopio nalazilo se na obroncima Helikona, u blizini Tespije. Njegovo ime je ušlo i u naučnu terminologiju, kao oznaka patološkog samoljublja, zagledanosti u sebe, "narcizma".

Orfej

(Grč. Orpheus, lat. Orpheus - sin boga Apolona (ili rečnog boga Eagra) i muze Kaliope, najveći pevač i muzikant grčkih mitova)

To što su Orfeja u antici smatrali herojem je u savršenom skladu sa antičkim pogledom na svet: takva počast ne pripada samo čoveku koji druge nadmaši u boju, nego i istaknutom umetniku. Uostalom, sebi ravnim smatrali su ga i ostali junaci. Tako su ga, na primer, Argonauti pozvali da im se pridruži u pohodu za zlatnim runom u Kolhidu. Orfej je zaista bio umetnik čudesne nadarenosti: kad bi zazvonila njegova lira a on zapevao, divlje bi zveri dolazile k njemu iz šuma, ptice bi sletale oko njega, drveće i stene bi se pomerale kako bi mu bile bliže - vuk je ležao pored jagnjeta i ganuto ga slušao, jasika ne bi ni list pomakla, a krošnja platana ne bi bacala senu na poljski cvet - u prirodi bi zavladao savršen sklad i mir.

Kao svojom umetnošću, Orfej se proslavio i ljubavlju prema svojoj mladoj ženi Euridiki. Ali sudbina mu nije namenila da s njom poživi život u sreći: berući cveće, Euridika je nagazila na zmiju otrovnicu, a kad je Orfej dotrčao, čuvši njen krik, ona je već bila mrtva. Obuzela ga je beskrajna tuga koja se pretvorila u očajanje, a zatim u odluku da preduzme nešto za šta do tada nije skupio snagu ni jedan smrtnik: odlučio je da pođe u podzemni svet i zatraži od njegovog vladara da mu vrati voljenu ženu. Čarolijom svoje muzike Orfej je smekšao starca Harona i on ga je u svom čamcu prevezao preko Stiksa, reke podzemnog sveta. Tada je Orfej stupio pred Hada i njegovu ženu Persefonu. Zapevavši pred njima pesmu o svojoj ljubavi prema Euridiki, zamolio ih je da mu je vrate u ime svoje vlastite ljubavi. Od njih on zapravo ne traži nikakav dar, nego jednostavno posudbu: ionako će je ponovo dobiti natrag kad završi svoj zemaljski život. A ako mu je ne daju, moli za drugu milost: neka njega uzmu u svoje carstvo gde će živeti pored njene sene. Orfejeva pesma je ganula ceo podzemni svet: Tantal je zaboravio na svoju zeđ i glad, Sizif je prestao da gura svoj kamen, Iksionov točak se zaustavio. Čak su se i u očima neumoljivih Erinija zacaklile suze. Kad je Had video da se rasplakala i njegova žena Persefona, obećao je da će ispuniti Orfejevu molbu pod jednim uslovom: kad ga bog Hermes bude vodio iz podzemnog carstva nazad, poći će za njim strmim i tegobnim stazama i neće se okretati za Euridikom koja će ga pratiti sve dok se ne vrate u gornji svet.

Orfej je odusevljeno pristao na Hadov uslov i savladavao se uspešno tokom tog dugog i mukotrpnog puta. Pre samog ulaska u tenersku provaliju, iza koje se već prostiralo carstvo živih, Orfeja je izdalo strpljenje. Okrenuo se da vidi nije li Euridika zalutala i klonula od umora: ali tada je opazio samo senu kako nestaje u daljini. Tako je sam bio kriv za njenu drugu smrt.

Uzalud je Orfej po drugi put pokušao da uđe u carstvo mrtvih. Neumoljivi Haron nije više hteo da ga preveze na drugu obalu Stiksa. Sedam dana i sedam noći je sedeo Orfej gladan i žedan na obali Stiksa i naricao, molio i plakao. Bilo je uzalud. U dubokoj skrušenosti vratio se zatim obalama reke Hebra u rodnoj Trakiji.

Sa Euridikom se susreo za četiri godine kada je bio primoran da se oprosti od svog mukotrpnog života. Poginuo je od ruku trakijskih žena koje su ga optuzile kao neprijatelja ljudskog roda zato što izbegava žene. Jednom prilikom, za vreme bahovih svečanosti, spazile su ga na proplanku ispod Rodopskih stena i omamljene pićem počele da bacaju kamenje na njega. U besu što se kamenje, ganuto Orfejevom pesmom, zaustavljalo u letu, bacile su se na njega kao jato ptica grabljivica, rastrgle ga, a njegovu glavu i liru bacile u talase Hebra. Cela se priroda zgrozila nad tim zločinom i zavila u tugu. Čak su i stene proplakale a od njihovih suza su nabujale reke. I kad se bliži godišnjica Orfejeve smrti, priroda zapada u tugu. Najviše plaču Rodopske stene i njihove suze i dan-danas izlivaju reku Hebar, iako je ime promenila u Marica.

Neke verzije mita o Orfeju nisu se zadovoljile tim nesrećnim završetkom. Prema njima, on se spasio i završio svoj život negde u zemlji Hiperborejaca, nad kojom sunce nikad ne zalazi. Prema drugima, talasi su njegovu glavu i liru odneli na ostrvo Lezbos, gde zatim opet javilo lirsko pevanje.

Plejade

(Grč. Pleiades. lat. Pleiades ili Vergiliae - kćeri titana Atlasa i okeanide Pleone)

Bilo ih je sedam: Maja, Meropa, Elektra, Tajgeta, Alkiona, Kelena i Steropa. Kad su njihove posestrime Hijade umrle od tuge za svojim mrtvim bratom Hijantom, oduzele su sebi život od žalosti, i najviši bog Zevs ih je pretvorio u sazvežđe.

U mitovima su značajnu ulogu imale prve tri: Maja je postala majka boga Hermesa, Meropa žena korintskog kralja Sizifa, a Elektra majka kralja Dardana, praoca Ila, osnivača Troje. Prema mlađim verzijama mitova, Tajgeta je postala majka Lakedemona, prvog spartanskog kralja. Jedna od njih je na nebu teško vidljiva, a druga se vidi tek povremeno: to su Meropa, koja se stidi što se udala za smrtnika, i Elektra, koja je nakon pada Troje raspustila kosu i luta nebom kao kometa.

Reja
(Grč. Rheie, lat. Rhea ili Ops- žena titana Krona, majka boginja Hestije, Demetre i Here i bogova Hada, Posejdona i Zevsa)

Reja potiče od istih roditelja kao i njen muž Kron. Otac joj je bio bog neba Uran, a majka boginja zemlje Geja. Svojoj deci se nije naročito radovala niti je mogla da uživa u njima, posebno ne u vreme kada Kron bio vladar svemira. Njen bi muž odmah nakon rođenja svako svoje dete bez izuzetka progutao. Smatrao je da je to najbolji način da spreči eventualnu pobunu protiv sebe. Svojevremeno je i on sam ustao protiv svog oca i svrgnuo ga s vlasti, pa se tako s pravom pribojavao da će i njegova deca slediti taj primer. Petoro je tako već bio progutao (gde su kao božanska bića i dalje živela), a spremao se da proguta i šesto koje je Reja očekivala. Ali to se nije dogodilo: Reja se posavetovala sa svojom majkom Gejom i tajno otišla na Krit gde je u pećini u dubini Dikte rodila sina, kome je dala ime Zevs. Kronu je podmetnula dugačak kamen umotan u pelene, koji je progutao s njima, a Zevs je mirno rastao na Kritu pod zaštitom nimfa Adrastije i Idaje i gorskih demona kureta. Kad je odrastao, Kronova strahovanja su se ispunila: Zevs se pobunio protiv njega, prisilio ga da iz utrobe povrati svu progutanu decu i nakon desetogodišnje teške borbe preuzeo vlast u svoje ruke. Reja je bila zadovoljna - Zevs je postao najviši bog i vladar neba i zemlje, Posejdon je preuzeo vladavinu nad morem, a Had u podzemnom svetu. Njene kćeri Hera, Demetra i Hestija su postale moćne boginje.

Iako je Reja bila majka najvišeg boga, Grci joj nisu iskazivali posebne počasti. Nije utvrđeno sa sigurnošću da li je imala hramove. Kasnije su je, pod uticajem istočnih kultova, izjednačili s maloazijskom "Velikom majkom" Kibelom.

Rimljani su je poštovali pod imenom Ops. Prvobitno su je smatrali ženom Saturna, boga setve, ratarstva i vinarstva. Kada je Saturn izjednačen sa grčkim Kronom, Ops se stopila s njegovom ženom Rejom, a njeno ime je dobilo odgovarajući latinski oblik (Rhea). Posle izvesnog vremena se i kod njih stopila s Kibelom.

Osim toga, u rimskim mitovima se pojavljuje i sveštenica Reja. Ona je s Herkulom imala sina Aventina, koji je postao kralj Albe.

izvor:junaci antickih mitova

Sizif

(Grč. Sisyphos, lat. Sisyphus - sin Eola, praoca Eoljana, i njegove žene Enarete, osnivač grada Korinta i njegov prvi kralj, najmudriji i najlukaviji od svih ljudi)

O njegovom životu znamo relativno malo, ali zato znamo pojedinosti o njegovoj smrti. Nije, doduše bio pandan vavilonskom junaku Gilgamešu koji je čeznuo za besmrtnošću, ali ipak - nije hteo da umre. Imao je za to i razlog više jer je njegova smrt trebalo da bude kazna zato što je video najvišeg boga Zevsa u trenutku kad je rečnom bogu Azopu krao kćer Eginu i što o tome nije ćutao. Kad je po njega došao crni bog smrti Tanatos, spretno mu je izmakao iz ruku, vezao ga i zatvorio u gvozdenu bačvu (prema drugoj verziji - u podrum). To je imalo dalekosežne posledice: ljudi su prestali da umiru i da prinose bogovima žrtve, što je bilo razumljivo - prestali su da ih se boje. Time je u samim temeljima bio uzdrman poredak na kom je počivala postojanost bogova. Zbog toga je Zevs poslao na svet boga rata Aresa da oslobodi Tanatosa. Tanatos je na to zgrabio Sizifovu dušu i odmah je odneo u podzemni svet.

Sizif je znao da se snađe u svakoj prilici i na sve je mislio unapred. Unapred je naložio svojoj ženi Meropi da, u slučaju njegove smrti, ne prinese bogovima žrtvu. Vladar podzemnog sveta Had i njegova žena uzalud su čekali darove koji su im po pravilu pripadali, pa kad ih nisu dočekali, naredili su da Sizif bude doveden pred njih. Sizif im je predložio da će sve urediti samo neka ga nakratko puste nazad na svet. Otići će svojoj ženi, ozbiljno je podsetiti na njene dužnosti, jer njihovo neizvršavanje vređa bogove. Sizifova rečitost postigla je cilj. Had se dao nagovoriti, a Sizif je izgubio i poslednje ostatke strahopoštovanja pred božanskom mudrošću i vidovitošću. Vratio se kući u Korint i nastavio da uživa u životu kako je najbolje znao i umeo. Rasrđen, Had je ponovo za njim poslao Tanatosa. Bog smrti pričekao je dok je, za vreme jedne pijanke, vino oslabilo Sizifovu moć rasuđivanja, pa mu je nemilosrdno ugrabio dušu. Ovaj put Sizif nije više izašao iz podzemnog sveta.

Budući da je pretila opasnost da bi Sizif moga da posluži ljudima kao primer kako se izvlači korist iz sumnje u sveznanje i autoritet bogova, Had ga je primerno kaznio: da neprekidno valja ogroman kamen na visok breg. Kamen mu na vrhu uvek izmakne iz ruku i čitav posao Sizif mora da započne iznova. To je ne samo težak i besmislen, nego i zaglupljujući posao. Svest da mu pritom neće pomoći nikakvo lukavstvo mučila je Sizifa jednako kao i bezizglednost uzaludnog posla.

Tetida

(grč. Thetis, kći morskog boga Nereja i Doride, majka junaka Ahila)

Bila je lepa, dobroćudna i ljubazna, ali sreća joj nije bila naklonjena. To se događa i smrtnim ženama sličnih osobina. Poželeli su je istovremeno i bog mora Posejdon i najviši bog Zevs. Ali kad se otkrilo proročanstvo da će Tetidin sin nadmašiti svog oca, Zevs ju je u svom interesu prisilio da se uda za smrtnika i odabrao joj je za muža ftijskog kralja Peleja. Kralj je, inače, bio čovek odvažan i pun vrlina, ali ne bi se moglo reći da ga je volela. Naprotiv, nisu se razumeli.

Rodila mu je sina Ahila, koga je kao malog uronila u vode Stiksa, reke podzemnog sveta, tako da mu je celo telo, osim pete za koju ga je držala, pokrio nevidljiv oklop. Međutim, ubrzo je napustila i Peleja i sina. Pelej ju je, naime, zatekao kako kali sina nad vatrom da bi postao neranjiv i, misleći da hoće da ga ubije, potegao je na nju mač. Prestrašena Tetida je pobegla, ne objasnivši šta radi i nikad se više nije vratila. Nije je radovala ni slava zato što je majka najvećeg junaka među sto hiljada ahejskih vojnika pod Trojom. Znala je za proročanstvo da će Ahil, izabere li slavu ratnika umesto duge i spokojne vladavine u Ftiji, poginuti u cvetu mladosti. Kao majka želela je, svakako, da njeno dete živi, ali Ahil je odabrao slavu. Tetida je preduzimala sve što je bilo u njenoj moći da mu spasi život, čak ga je i sakrila od kralja Agamemnona koji ga je kao vrhovni zapovednik ahejske vojske pozvao u rat protiv Troje, a kad je u bojevima pod Trojom Ahil ostao bez oružja, zamolila je boga Hefesta da mu izradi novo. Međutim, protiv sudbine nemoćni su i bogovi.

U burne događaje sveta mitova Tetida je često znala da se umeša, i to uvek onako kako je nalagala njena plaha i dobra ćud. Spasila je Hefesta, kad ga je njegova majka zbog telesne mane bacila s Olimpa. Sakrila je u svojoj podmorskoj pećini boga Dionisa, kad ga je progonio kralj Likurg. Pomogla je čak i Zevsu, kad su se protiv njega pobunili olimpski bogovi i privezali ga uz presto tako da nije mogao da se pomeri: pozvala je storukog diva Brijareja da ga oslobodi. Na Tetidinoj svadbi s kraljem Pelejem došlo je do čuvenog spora oko zlatne jabuke, spora koji je svojim posledicama doveo do trojanskog rata i Ahilove smrti
izvor:junaci antickih mitova

Uran

(Grč. Uranos, lat. Caelus- bog neba i nebo samo, prvi vladar sveta nakon prvobitnog Haosa)

Rodio se bez oca od majke zemlje Geje, a kad je zvladao svetom, tad se njom i oženio. Prvi njegovi potomci bili su dvanaestoro titana: sinovi Okean, Kej, Krije, Hiperion, Japet i Kron i kćeri Tija, Reja, Mnemosina, Feba, Temida i Tetija. Rodila su im se još i tri jednooka diva, kiklopa, i tri pedesetoglava i storuka diva, Hekatonhira. Uran nije voleo svoju decu, a divovoe Hekatonhire naprosto je mrzeo. Zbog njihove nakaznosti i buntovnosti zatvorio ih je u unutrašnjost zemlje i zabranio im da izlaze na svetlost dana. Majku Geju to je toliko rastuživalo i ljutilo da je na kraju odlučila da nagovori titane da Urana svrgnu s vlasti. Stariji titani nisu hteli da dignu ruku na oca. Odlučio se na to najmlađi među njima, Kron. Uz majčinu pomoć iznenada je napao Urana, srpom mu oduzeo muškost i snagu, svrgnuo ga s prestola i proglasio se vladarom celog sveta. Iz krvi osakaćenog Urana, koja je kapala na zemlju, rodila je Geja gigante i (prema starijim mitovima) boginje osvete Erinije. Poslednji Uranov potomak bila je boginja ljubavi i lepote, Afrodita, koja se rodila iz krvi koja je iz Uranovog tela kapnula u more, i izašla iz morske pene na obalu Kipra. (Tako tvrdi Hesiod i brojni drugi autori. Prema Homeru, Afrodita je, međutim bila kći Zevsa i Dione).

Rimski bog Celus nije sasvim podudaran s Uranom. Smatrali su ga sinom večnog svetla, Etera, a osim potomaka pripisivanih Uranu imao je i sinove Vulkana i Merkura. Bio je smatran i ocem boginje ljubavi Venere, izjednačene s grčkom Afroditom.

Uran je predstavnik tzv. prve generacije grčkih bogova koji su bili svrgnuti pobunom. Njihov naslednik i pobednik nad njima takođe je izgubio vladavinu u ustanku koji je protiv njega podigao njegov najmlađi sin Zevs, potonji vladar svemira, gospodar bogova i ljudi.

Uran se na nebo vratio tek u XIX veku, kad je njegovim imenom E. Bode nazvao planetu koju je 1781. godine otkrio W. Herchel. Postojanje te planete astronomi su već ranije bili izračunali, slično kao što su hemičari proračunom otkrili postojanje radioaktivnog elementa urana.

izvor:junaci antickih mitova

Venera

(Lat. Venus, grč. Aphrodite - rimska boginja ljepote i ljubavi, podudarna s grčkom Afroditom)

Prvobitno je bila boginja proleća i probuđene prirode. Iz te staroitalske boginje pretvorila se, verovatno pod uticajem grčkog kulta Afrodite u južnoj ltaliji i na Siciliji, u boginju ljubavi i ljepote. Kako je došlo do te promene, nije više bilo jasno ni samim Rimljanima. Za razliku od Afrodite, kod koje, s obzirom na roditelje, grčki mitovi nisu bili sasvim jednoznacni, Venerinim ocem je bio smatran bog neba Celus.

Posebno poštovanje je Venera uživala za vreme vladavine Cezara i Avgusta jer je rod Julijevaca, od kog je poticao Cezar, vukao od nje svoje poreklo. Prema konstrukciji koja se oslanja na grčke mitove, osnivač tog roda Jul (Iulus, grč. Askanios) bio je sin vođe trojanskih doseljenika u Italiju, Eneje, i unuk Venere i dardanskog kralja Anhiza.

U Rimu je Veneri u čast bio podignut raskošan hram na Julijevom forumu. Posvetio joj ga je Cezar kao Veneri Roditeljki, nakon bitke kod Farsala, 48. god. pre n. e. i od njega se sačuvalo nekoliko stubova. S boginjom Romom imala je zajednički hram nedaleko od Koloseuma. Bio je to zapravo dvostruki hram pod jednim krovom, najveći hram antičkog Rima, površine 110 x 53 m. Podigao ga je car Hadrijan i lično ga posvetio 121. god. n. e. U njegovim ostacima je delimično sagrađen hram Santa Francesca Romana, sa čuvenim zvonikom iz XII veka.

Zevs

(Sin titana Kronosa i njegove žene Reje, najviši bog starih Grka)

Zevs nije uvek bio najviši bog i nije vladao od pamtiveka. Vladavine nad bogovima i ljudima domogao se pobedničkim ustankom protiv svog oca Kronosa, koji je opet svrgnuo s prestola svog oca Urana, prvog vladara sveta nakon prvobitnog Haosa. Zevs nije bio oduvek a ni zauvek, nije bio nepromenljiv, niti je predstavljao otelovljenje najviših vrlina. Grci su ga stvorili prema slici ljudi i prema likovima zemaljskih vladara onog doba. Imao je, dakle, ljudske osobine i ljudske karakterne crte, iako, razume se, uveličane, kako je i dolikovalo onome koji vlada nad vladarima smrtnika i nad besmrtnim bogovima.

Zevs se rodio u pećini gore Dikte na ostrvu Kritu, a njegova majka Reja rodila ga je u tajnosti da bi ga spasila od Kronosa, koji joj je svu decu, čim bi se rodila, gutao u strahu od moguće pobune. Kronosu je Reja, umesto deteta, predala kamen umotan u pelene i Zevs je tako umakao sudbini svoje starije braće Hestije, Demetre, Here, Hada i Posejdona. Budući da Reja nije mogla da se posveti malom Zevsu, poverila ga je nimfama Adrastiji i Idaji. One su ga hranile mlekom božanske koze Amalteje i pčelinjim medom. Opasnost da ga Kronos otkrije otklanjali su gorski demoni Kureti. Kad bi se rasplakao, udarali su mačevima po štitovima i plesali uz zaglušujuću buku i divlje krike tako da ga Kronos nije čuo. Na gori Dikti i na još višoj planini Idi Zevs je stasao do mladićkog doba. Odlučio je tada da podigne ustanak protiv Kronosa i svrgne ga s vlasti.

Ustanak protiv Kronosa Zevs je započeo oslobađanjem svoje braće koja su živela u Kronosovoj utrobi, jer su kao božanska bića bili besmrtni. Prisilio je Kronosa da ih povrati. Sestre Hestiju, Demetru i Heru poslao je na kraj sveta, a braću Hada i Posejdona pozvao da mu se pridruže. Oni su ga bez oklevanja poslušali i udruženi napali Kronosa. Kronos je pozvao u pomoć svoju braću titane i, iako se svi nisu odazvali, uspeo je da odbije Zevsov napad, a zatim da ga i potisne na sam vrh Olimpa. Kada se našao u ozbiljnom škripcu, Zevsu su pritekli u pomoć divovski jednooki kiklopi. Iskovali su mu gromove i munje i njima je Zevs uspeo da zaustavi Kronosovu navalu i da pređe u protivnapad. Time su se Zevsovi izgledi znatno poboljšali, a kada je među titanima došlo do spora, Okean, Stiks i Prometej, kao i neki drugi, nezadovoljni Kronosovom vlašću, prešli su na Zevsovu stranu. Uprkos tome, borba se vodila deset godina. Zevs je zato odlučio da iz unutrašnjosti zemlje pusti strašne storuke divove Hekatonhire, koje je tamo zarobio njihov otac, njegov deda, Uran. Uz pomoć svojih novih saveznika Zevs je na kraju odneo pobedu. Kronosa i ostale titane, svoje neprijatelje, sunovratio je u večnu tamu Tartara i proglasio se vladarom svega što postoji i što bi trebalo da postoji.

Proglasiti se vladarom i postati vladar nije isto i Zevs se u to brzo uverio. Tu su, pre svega, bila njegova braća Had i Posejdon, ali do brobe za vlast među njima nije došlo jer se pojavio zajednički neprijatelj. Boginja Geja razbesnela se na Zevsa zbog okrutnog kažnjavanja titana, udružila se s bogom bezdane tame, Tartarom, i dovela na svet stoglavog nakaznog diva Tifona da ubije Zevsa. Tifon je bio tako velik da se pod njim, kad je koračao, ulegala zemlja, urlao je životinjskim glasovima i iz svojih zmajskih čeljusti bljuvao uništavajući oganj. Zevs ga je svojim gromovima i munjama nadjačao i nakon teške borbe sunovratio u Tartar. Zatim je predložio braći da vlast razdele kockom. Kad su na to pristali, Zevs se pobrinuo da za sebe izvuče najbolji deo. Posejdonu je pripalo more, Hadu podzemni svet, a Zevsu nebo i zemlja.

izvor:junaci antickih mitova

U početku je Zevs vladao kao tiranin i dva puta pokušao da uništi ljudski rod. Prvi put je hteo da to uradi zbog toga što su mu se ljudi učinili sasvim ništavnim. Uništenje čovečanstva sprečio je titan Prometej, stvoritelj ljudi, koji im je doneo vatru i naučio ih raznim veštinama. Drugi put Zevs je hteo da uništi ljude zato što su mu se učinili suviše moćnim, i to mu je skoro i pošlo za rukom. Poslao je na svet potop, ali Prometej je omogućio svom sinu Deukalionu i njegovoj ženi Piri da se spasu i nasele svet ljudima. Kad je Zevs učvrstio svoju moć tako da je ništa nije moglo ugroziti, popustio je uzde svoje vlasti i pustio na slobodu nekadašnje neprijatelje. Ostao je, svakako, i dalje apsolutni vladar ne samo kao vođa pobedonosne pobune i izbora kockom nego i zbog svoje snage. Bogovi su je i te kako bili svesni i zato su mu se pokoravali. Ponekad su to, doduše, činili i nevoljno, a događalo se da su se protiv njega i pobunili. Jednom prilikom su hteli i da ga svrgnu s prestola, ali se on odbranio uz pomoć storukog diva Brijareja. Za vreme čitave Zevsove vladavine izbila je samo jedna pobuna koja ga je ozbiljno ugrozila. Bila je to pobuna čudovišnih dugokosih giganata, ali ih je Zevs uz pomoć ostalih bogova i svog ovozemaljskog sina Herkula porazio u bespoštednoj borbi. Inače, bogovi su mahom bili mišljenja da je s najvišim bogom dobro biti dobar. To je, uostalom, govorila i većina ljudi. U herojsko doba Zevs je već bio vladar koji nije zloupotrebljavao svoju vlast. Iako je imao mnoge ljudske nedostatke, ipak je bio najbolji od svih poznatih vladara bogova i ljudi.

Uprkos tome što je zevs bio apsolutni vladar, njegova vlast se nije protezala bezgranično. Ostali bogovi, a i ljudi, imali su svoju volju i slobodu. Nad svim bogovima i ljudima, pa i nad samim Zevsom, vladalo je nešto više, nedokučivo i nepromenljivo: sudbina. Govorilo se, doduše, da Zevs vlada i sudbinom, ali to je bila samo metafora. Sudbinom je Zevs, baš kao bilo koji drugi bog ili čovek, vladao samo toliko koliko je shvatao nužne veze uzroka i posledica i delovao u skladu s tim spoznajama. Protiv sudbine Zevs je bio nemoćan, ma šta radio. Nije bio vladar sudbine, nego samo njen čuvar i izvršilac.

Kao najviši vladar bogova i ljudi, Zevs je bio utemeljitelj i zaštitnik božanskih i ljudskih zakona.

Davao je moć kraljevima, štitio narodne skupštine, učvršćivao poredak i pravo, bio svedok i čuvar zakletvi, kažnjavao nepravde i nepoštovanje pravednosti, bio zaštitnik svih onih koji su od njega tražili pomoć (iako pritom ne posebno dosledan). Zevs je sve video, sve čuo i sve znao (ako ne odmah, doznao bi o svemu naknadno). Znao je takođe i budućnost i ponekad objavljivao buduće raznim znamenjima, uglavnom prirodnim pojavama, snovima i proročanstvima (posebno ako su ga ljudi za to molili i prineli mu odgovarajuće žrtve). Delio je ljudima i dobro i zlo. Svoje darove je birao, prema sopstvenom nahođenju, iz dveju velikih posuda koje je imao u svojoj palati. Zevsovo najmoćnije oružje bile su munje i gromovi, a njegov štit (egida) bio je neprobojan.

Glavno Zevsovo sedište bio je vrh planine Olimpa u Tesaliji, koji se gubio u oblacima i dopirao do neba. Tamo je stajala i njegova veličanstvena palata, koju mu je od zlata sagradio bog Hefest. Rado se zadržavao i na kritskoj gori Idi, u Troadi, na Parnasu u Fokidi, na Kiteronu u Beotiji i na drugim gorama. Kad je pod imenom Jupiter postao i bog Rimljana, boravio je i na rimskom Kapitolu. Kad mu se prohtelo, odlazio je s Olimpa vozeći se u zlatnim kolima. Inače, praktično je bio sveprisutan i čovek je moga da ga zamoli za pomoć ne samo u njegovom hramu nego i na bilo kom drugom mestu. Ponekad bi silazio na svet u promenjenom obliku. Poprimati lik bilo kog čoveka, životinje ili prirodne pojave bila je povlastica svakog boga.

Upravljanje svetom bogova i ljudi Zevsa je nije preterano opterećivalo. Većinu vremena provodio je u društvu s ostalim bogovima, na sjajnim gozbama u olimpskim palatama, gde se služila ambrozija kao glavno jelo, a nektar kao napitak. To jelo i piće osiguravalo je bogovima besmrtnost i večnu mladost. Na gozbama, koje su ujedno bile i savetovanja bogova, Zevs je sedeo na zlatnom prestolu, dvorio ga je vinotoča Ganimed i boginja mladosti Heba, plesom su ga zabavljale boginje ljupkosti, Hariteje, i boginje lepih umetnosti, muze. Pri obavljanju vladarskih dužnosti pratili su ga bogovi i boginje Kratos, Zel, Bija i Nika kao otelovljenja moći, revnosti, snage i pobede. Pri vršenju dužnosti vrhovnog sudije stajale su pored njegovog prestola boginja zakonitog poretka Temida i boginja pravednosti Dika. Pri osiguravanju poretka u prirodi pomagale su mu boginje godišnjih doba, Hore. Nerazdvojne Zevsove pratilje bile su i boginja sretnog slučaja Tiha, boginja mira Ejrena i boginja duge Irida, ili Iris, koja je uz boga Hermesa bila i njegova glasnica.

Zevsova žena bila je njegova sestra, prelepa i dostojanstvena boginja Hera. S njom je imao troje dece: boga rata Aresa, kovača i oružara bogova Hefesta i boginju večne mladosti Hebu. Heri je iskazivao sve počasti i visoko je cenio. To mu, naravno, nije smetalo da s vremena na vreme pogleda neku drugu ženu koja mu se svidela. Zevs je u stvari bio veliki ženskaroš i birao je ljubavnice s jednakim žarom među boginjama kao i među ženama iz roda smrtnika. S boginjom Demetrom imao je kćer Persefonu, s Mnemosinom muze, s Eurinomom Harite, s Tetidom Hore, Mojre i Diku, s Dionom Afroditu, s Majom Hermesa, s Letom blizance Apolona i Artemidu. Nije s njima uvek lako izlazio na kraj. Štaviše, ni mnoge smrtne žene nisu baš za njim čeznule. Ali on bi bez kolebanja pribegavao lukavstvima i pretvarao se u njihove muževe, u bika, labuda, kišu ili u bilo šta drugo, samo da se s njima sjedini. Broj njegovih potomaka s ovozemaljskim ženama bio je vredan poštovanja: s Alkmenom imao je sina Herkula, sa Semelom Dionisa, s Danajom Perseja, s Europom Minosa, Sarpedona i Radamanta, sa Antiopom blizance Amfiona i Zeta, s Ledom sina Polideuka i kćer Helenu. Kod brojnih njegovih sinova i kćeri tačno se i ne zna koju im je besmrtnu ili smrtnu ženu izabrao za majku. Mnoge su se žene, međutim samo izgovarale da je on otac njihovih potomaka, ili su se time hvalile. Ali svoju najdražu kćer Atenu nije imao ni sa jednom ženom - rodio ju je sam iz svoje glave, odakle je iskočila pod punim naoružanjem. Za svu svoju decu, Zevs se brinuo kao brižan otac, i to u većini slučajeva bolje nego za svoje ljubavnice i sva su njegova deca imala značajne uloge u svetu mitova.




izvor:junaci antickih mitova

Hera je, prirodno, zbog njegovih bračnih nevera bila silno ljubomorna. Progonila je njegove ljubavnice i njihovu decu i priređivala Zevsu scene da se tresao Olimp, a na zemlji besnele oluje. Zevs ju je uvek znao nekako da umiri. Bio je na kraju krajeva ne samo muž nego i bog. Zbog svoje slabosti prema ženama imao i je i drugih nedostataka. Bio je sklon zaslepljenosti, katkad bi ga nadvladala boginja prevare Ata, a ponekad je njegovu uvek budnu pažnju umeo da nadvlada i bog sna Hipnos. Osim toga, iako mu to uopšte nije bilo potrebno, voleo je da se hvali. Ostali bogovi su poznavali Zevsove slabosti, njegovu ljubaznost i nesklonost svađama i vešto su to iskorišćavali a najviše i najuspešnije njegova žena Hera.

Uprkos tome, Zevs je bio najmoćniji i najuzvišeniji bog. Pripadali su mu naslovi i epiteti: svevladajući, sveznajući, vladar oluja, gospodar munja, gromovnik, presjajni. Najčešće su ga ljudi zvali "Olimpskim" ili "Najvišim", a ponekad, u svečanim prilikama, "Ocem bogova i kraljeva". Njegovi simboli bili su gromovi i munje, od ptica orao, a od drveća hrast. Grci i Rimljani su ga zamišljali kao muškarca s bradom, spokojnog pogleda, s čijeg lica zrači ponosna svest vrhovne i nepokolebljive moći najvišeg vladara.


izvor junaci antickih mitova

Venera

(Lat. Venus, grč. Aphrodite - rimska boginja ljepote i ljubavi, podudarna s grčkom Afroditom)

Prvobitno je bila boginja proleća i probuđene prirode. Iz te staroitalske boginje pretvorila se, verovatno pod uticajem grčkog kulta Afrodite u južnoj ltaliji i na Siciliji, u boginju ljubavi i ljepote. Kako je došlo do te promene, nije više bilo jasno ni samim Rimljanima. Za razliku od Afrodite, kod koje, s obzirom na roditelje, grčki mitovi nisu bili sasvim jednoznacni, Venerinim ocem je bio smatran bog neba Celus.

Posebno poštovanje je Venera uživala za vreme vladavine Cezara i Avgusta jer je rod Julijevaca, od kog je poticao Cezar, vukao od nje svoje poreklo. Prema konstrukciji koja se oslanja na grčke mitove, osnivač tog roda Jul (Iulus, grč. Askanios) bio je sin vođe trojanskih doseljenika u Italiju, Eneje, i unuk Venere i dardanskog kralja Anhiza.

U Rimu je Veneri u čast bio podignut raskošan hram na Julijevom forumu. Posvetio joj ga je Cezar kao Veneri Roditeljki, nakon bitke kod Farsala, 48. god. pre n. e. i od njega se sačuvalo nekoliko stubova. S boginjom Romom imala je zajednički hram nedaleko od Koloseuma. Bio je to zapravo dvostruki hram pod jednim krovom, najveći hram antičkog Rima, površine 110 x 53 m. Podigao ga je car Hadrijan i lično ga posvetio 121. god. n. e. U njegovim ostacima je delimično sagrađen hram Santa Francesca Romana, sa čuvenim zvonikom iz XII veka.
pazi malo sta pises(kopiras)
Afrodita je grcka,a rimska je Venera :cool:

pazi malo sta pises(kopiras)
Afrodita je grcka,a rimska je Venera :cool:

Ajde ne smaraj!:D Nisi moderator:tongue:a upozorenja mogu primiti samo od moderatora!!!Nikada nisam ni navela da je tekst moj,a ti procitaj ispod prvog teksta videces da pise izvor:junaci antickih mitova

Ajde ne smaraj!:D Nisi moderator:tongue:a upozorenja mogu primiti samo od moderatora!!!Nikada nisam ni navela da je tekst moj,a ti procitaj ispod prvog teksta videces da pise izvor:junaci antickih mitova


nisam znao da samo moderatori mogu upozoravati clanove....ne bi trebao/la postavljati ono sto ne znas ili nisi prvo procitao/la ...

p.s
ja jesam moderator :cool:

ti si bas raspolozen za diskusiju,zalim ali ja nisam

da moj komentar....ja tebi ne zabranjujem da pises....nego bilo bi pozeljno da znas to sto pises...ili bar da si procitala

p.s
to sto ja ne pisem na istoriji ne znaci da je ne znam,oglasio sam se na ovu temu,jer vrlo dobro poznajem grcku mitologiju...

Ne bih da te napadam ali stvarno si promasila temu. Ocito da ti mitologija nije jaca strana.

Divna tema. Mogli bi da pišemo o Grčkim junacima imalo ih je mnogo

Aleksandar III Veliki, zvan i Aleksandar Makedonski (Pela, 20. ili 22. jul 356. pne. - Vavilon, 10. ili 13. jun, 323. pne., je bio makedonski kralj. Vladao je 336. pne. - 323. pne.. Pripadao je dinastiji Argeada. Kao makedonski kralj i hegemon Grka osvojio je veliko Persijsko carstvo, te je sa vojskom došao do Indije. Posle Aleksandrove smrti u 33. godini, njegovo veliko carstvo se raspalo u ratovima njegovih generala-naslednika koji su se zvali dijadosi.

Aleksandar spada među najznačajnije osobe u ljudskoj istoriji. U 13 godina, koliko je vladao, stvorio je dotad najveće carstvo u istoriji. Ta se država prostirala sve od Makedonije do Indije. Iako se njegovo carstvo raspalo gotovo odmah nakon njegove smrti posledice njegovih osvajanja su bile dalekosežne. Persija, veliko carstvo, prestala je da postoji. Aramejski jezik, službeni jezik u Perziji potisnut je u korist grčkog jezika.

Osnivanjem gradova potaknuo je razvoj trgovine i opštenito ekonomije. Od 334. pne., kada je Aleksandar krenuo na Persiju, računa se početak novog istorijskog razdoblja koje se zove helenizam. Aleksandar se ubraja i među najveće vojne genije. Mnogim slavnim vladarima i vojskovođama, npr. Gaj Julije Cezar, upravo je on bio životni uzor.

Ahil

(Grč. Akhileus, lat. Achilles - sin ftijskog kralja Peleja i morske boginje Tetide, najveći ahejski junak u trojanskom ratu)

Ni jedan od sto hiljada Ahejaca, koji su pod vođstvom mikenskog kralja Agamemnona došli pod bedeme visoke Troje, nije mu bio ravan po snazi, odvažnosti, okretnosti i brzini, a ni po otvorenoj i prijatnoj ćudi i muževnoj lepoti. Obilovao je vrlinama koje krase muškarca. Sudbina mu je podarila sve osobine, samo mu je uskratila jedno: sreću. Rodio se u braku koji je njegovoj majci bio nametnut. Najpre je Tetidu hteo da uzme sam najviši bog Zevs, ali je od titana Prometeja doznao za proročanstvo da će Tetidin sin nadvisiti svog oca. Zato je u svom interesu nju udao za smrtnog čoveka. Kada joj se rodio sin, majka ga je, pričalo se, uronila u vode Stiksa, reke podzemnog sveta, tako da mu je celo telo, osim pete za koju ga je držala, pokrio nevidljiv oklop. Već kao desetogodišnji dečak golim rukama je zadavio vepra i u trku dostigao jelena. Do pune zrelosti naučio je sve što je tadašnjem junaku trebalo u životu: da se ponaša kao muškarac, da vlada oružjem, vida rane, da svira liru i peva.
Tetida je znala za proročanstvo da će njen sin biti stavljen pred izbor: dug život bez slave, ili kratak i slavan život junaka. Iako mu je želela slavu, kao majka je, svakako, davala prednost životu. Kad je saznala da ahejski kraljevi spremaju rat protiv Troje, sakrila je Ahila na ostrvu Skiru kod kralja Likomeda, gde je prerušen u ženske haljine živeo među kraljevim kćerima. Uz pomoć vrača Kalhanta kralj Agamemnon otkrio je njegovo skrovište i poslao po njega itačkog kralja Odiseja i argejskog kralja Diomeda. Prerušeni u trgovce Odisej i Diomed ušli su Likomedovu palatu i pred kraljevim kćerima rasprostrli svoju robu. Među skupocene tkanine, nakit i slične predmete, za koje se žene obično zanimaju, stavili su, kao slučajno, mač. Kad se na ugovoreni znak pred palatom začuo bojni poklič njihovih drugova i zveket oružja, sve su se devojke u strahu razbežale, ali jedna ruka je zgrabila mač. Ahil se tako otkrio i bez dugog nagovaranja obećao da će se pridružiti ahejskoj vojsci. Nije mogla da ga zaustavi ni Likomedova kći Dejdamija, koja je očekivala njegovo dete, ni izgledi na dugu i sretnu vladavinu u domovini. Ahil je izabrao nadu u slavu.
U luku Aulidu, u kojoj su se skupili ahejski brodovi pred pohod na Troju, Ahil je doveo pet hiljada junaka, jezgra kojih su bili hrabri Mirmidonci. Njegov otac Pelej, koji zbog starosti nije mogao da učestvuje u ratu, dao mu je svoj oklop, veliko koplje od tvrdog jasena i bojna kola s besmrtnim konjima. To su bili pokloni koje je kao svadbeni dar dobio od bogova kada se venčao sa Tetidom. Ahil je znao da ih iskoristi. Devet godina je ratovao na bojnom polju pod Trojom i osvojio dvadeset i tri grada u njenoj okolini. Samom svojom pojavom izazivao je u redovima Trojanaca grozu i strah. Ahejska vojska i sve vojskovođe cenili su ga kao najhrabrijeg i najuspešnijeg ratnika - osim vrhovnog zapovednika, Agamemnona.
Agamemnon je, naime, na Ahila bio ljubomoran. Bio je, doduše, moćan kralj i sposoban ratnik, ali ne i tako velik čovek da bi oprostio podređenom koji ga nadvisuje zaslugama i popularnošću. Dugo je skrivao svoje neprijateljstvo, ali jednom prilikom nije uspeo da se savlada: izazvao je svađu koja je gotovo dovela do propasti ahejske vojske.

Bilo je to početkom desete godine rata, kad je u ahejskom taboru zavladalo duboko nezadovoljstvo zbog beskrajnog odugovlačenja rata. Vojnici su želeli da se vrate kućama, a vojskovođe su izgubile nadu da će osvajanjem Troje steći slavu i domoći se bogatog plena. Ahil je sa svojim Mirmidoncima krenuo u susedno kraljevtsvo da pribavi hranu i plen koji bi vojnicima podigao moral i razbio malodušnost. Među zarobljenicima doveo je i kćer Apolonovog sveštenika Hrisa. Pri deobi plena devojka je pripala Agamemnonu. Ahil nije imao ništa protiv toga jer nije žudeo za njom. Voleo je lepu Briseidu, koju je zarobio u jednom od svojih prethodnih pohoda. Ali nedugo posle toga pojavio se u ahejskom taboru Hriseidin otac Hris i, poželevši Ahejcima skoru pobedu, zamolio Agamemnona da mu vrati kćer, naravno uz veliku otkupninu. Ahejcima se dopala sveštenikova ponuda, ali je protiv toga ustao Agamemnon: da mu se, navodno, devojka sviđa, da je neće dati ni za šta na svetu i neka se Hris vrati odakle je i došao. Sveštenik je otišao, ali je zamolio Apolona da ga osveti. Uslišivši njegovu molbu, Apolon je sišao sa Olimpa i strelama iz svog srebrnog luka počeo da seje kugu po ahejskom taboru. Vojnici su umirali, ali Agamemnon nije preduzeo ništa da umiri gnevnog boga. Kad je stanje u vojsci postalo nepodnošljivo, Ahil je odlučio da stupi u akciju: sazvao je vojsku u skupštinu da se dogovore šta da rade. Agamemnon se osetio uvređenim zbog Ahilovog mešanja i naumio je da mu se osveti. Kad je vrač Kalhant objavio u skupštini da se Apolon može umiriti jedino vraćanjem Hrisove kćeri, naravno bez otkupnine i uz izvinjenje, Agamemnon se okomio na njega i pritom grubo napao i Ahila koji ga je branio. Posle nečuvenih uvreda, kojima je pred celom vojskom osramotio Ahilovu čast, izjavio je na kraju da će se u interesu vojske odreći Hriseide, ali da će kao naknadu za nju izabrati robinju jednog vojskovođe - i izabrao je Ahilovu miljenicu Briseidu.
Ahil se disciplinovano pokorio odluci vrhovnog zapovednika, ali se zakleo da neće ratovati sve dok ga Agamemnon za to ne zamoli i ne pruži mu zadovoljenje pred celom ahejskom vojskom. Uputio se na morsku obalu, pozvao iz morskih dubina svoju majku i zamolio je da se zauzme za njega kod najvišeg boga. Zevs neka pomogne Trojancima da potisnu ahejsku vojsku, kako bi Agamemnon shvatio da bez Ahila ne moze da ratuje i došao kod njega sa izvinjenjem i molbom. Tetida je prenela sinovljevu molbu, i najviši bog joj je udovoljio. Zabranio je bogovima da učestvuju u borbi i podstakao Hektora, vođu Trojanaca, da iskoristi Ahilov izostanak iz borbe i potisne Ahejce sve do mora. U isto vreme Agamemnonu je poslao varljiv san da ga, uprkos slabljenju njegovih snaga, podstakne u napad. Iako su se Ahejci hrabro borili, morali su da odstupe. Trojanci se, posle nove bitke, čak nisu ni povukli iza gradskih bedema, nego su prenoćili na ravnici pred samim ahejskim taborom, kako bi ga sutradan uništili nezadrživim jurišem. Kad su se Ahejci našli u škripcu, Agamemnon je Ahilu poslao izaslanike s porukom da žali sto ga je uvredio, da mu vraća Briseidu i povrh toga daje još sedam drugih devojaka i bogate darove, samo da prestane da se ljuti i vrati se u borbu. Ali Ahil je u svojoj srdžbi prevršio meru. Odbio je Agamemnonov predlog i izjavio da neće ratovati sve dok Hektor ne napadne njegov tabor. Ali do toga neće doći jer će se on sa vojskom vratiti u rodnu Ftiju.
Katastrofa je izgledala neizbežna. Trojanci su u jutarnjem napadu potisnuli ahejski bojni red, srušili bedem koji je branio ahejski tabor, a Hektor se čak probio do lađa s namerom da ih zapali i tako onemogući Ahejcima da se spasu bekstvom. U tom času Ahilu je pristupio Patroklo, njegov najdraži prijatelj, i zamolio ga da mu pozajmi svoj oklop i dozvoli da pomogne drugovima u času teskog iskušenja. Kad Trojanci ugledaju Ahilovo oružje, pomisliće da je protiv njih krenuo sam Ahil pa će se u strahu pred njim povući. Ahil se za trenutak kolebao, ali ugledavši vatru koju je Hektor bacio na jednu ahejsku lađu, odmah je ispunio Patroklovu molbu. Osim oklopa dao mu je i svu svoju vojsku. Patroklo se brzinom munje bacio na Trojance i lukavstvo je uspelo. Misleći da pred sobom imaju Ahila, Trojanci su počeli da se povlače u opštoj pometnji. Ugasivši vatru, Patroklo je udario na Trojance koji su se povlačili, goneći ih prema bedemima. Ali tada je neprijatelj uvideo da je prevaren jer se Patroklo nije usudio da u boj ponese Ahilovo teško koplje. Suprotstavili su se Patroklu, a kopljanik Euforb, uz pomoć boga Apolona, smrtno ga je ranio a Hektor zatim probo kopljem.
Doznavši da mu je poginuo najbolji prijatelj, Ahil je udario u strašno naricanje. Njegovi drugovi su mislili da će u očajanju zabiti sebi mač u grlo. Zaboravivši istog časa sve uvrede, hteo je da se baci u borbu i osveti Patrokla, ali njegov oklop je bio u rukama pobedničkog Hektora. Zato je Ahil zamolio majku Tetidu da mu nabavi drugi. Napravio mu ga je, na njenu molbu, sam oružar bogova Hefest za samo jednu noć. Nad Patroklovim mrtvim telom, koje su Ahejci posle strašnog krvoprolića oteli Trojancima, Ahil se zakleo da će se ljuto osvetiti Hektoru. Pomirio se s Agamemnonom, koji je pred celom vojskom priznao svoju krivicu i vratio mu Briseidu i u prvoj bici posle Patroklove smrti ubio Hektora.
Bila je to nemilosrdna borba. Ahil je trazio Hektora u bojnim redovima i tri puta ga našao, ali ga je svaki put spazio Apolon, veran braniocima Troje. Obuzet strašnim besom, Ahil je raspršio trojanski bojni red, uništio deo vojske, a ostatak prisilio da se skloni iza bedema. Kad su se zatvorila ogromna Skejska vrata, pred njima je čekao Hektor: izazvao je Ahila na dvoboj da bi spasio svoju čast i čast svoje vojske. Predložio je da pobednik ostavi telo palog svojim drugovima, kako bi mogli da ga dostojno sahrane. Ali Ahil je prihvatio samo izazov na dvoboj i bacio se na Hektora kao orao na zeca. Uprkos svojoj snazi, Hektor se dao u beg. U trci da spasi goli život triput je optrčao visoke trojanske bedeme, ali se na kraju zaustavio na nagovor boginje Atene, koja je Trojancima želela propast. Ukrstio je svoje oružje s Ahilom u dvoboju na život i smrt, nad kojim su se užasnuli čak i bogovi, i pao proboden Ahilovim kopljem.
Pobednik Ahil vezao je mrtvog Hektora za svoja borna kola, tri puta je na njima obišao trojanske bedeme i dovukao leš u ahejski tabor da ga baci na milost i nemilost ahejskim psima. Ali bogovi nisu dozvolili da se skrnavi leš hrabrog Hektora. Zevs je naredio Tetidi da obuzda svog sina. Ona je to učinila i utišala njegovu jarost. Kad je zatim pod plaštom noći u Ahilov toranj došao stari trojanski kralj Prijam da iskupi leš svoga sina, Ahil mu ga je predao ganut njegovom sudbinom. Potom je na dvanaest dana obustavio borbe da bi Trojanci mogli dostojno da sahrane svog mrtvog vođu. Pobedio je ne samo neprijatelja u borbi nego i svoju strast. Dokazao je ne samo da je heroj nego i nešto više - čovek.
Ali Ahilu nije bilo suđeno da doživi pad Prijamovog grada, i sam je pao ubrzo nakon Hektora. Pobedio je još i ubio kraljicu Amazonki Pentezileju, koja je sa svojom ženskom vojskom pritekla u pomoć Troji, a ubio je u dvoboju i novog vrhovnog zapovednika trojanske vojske, kralja Memnona iz daleke Etiopije. Ali kad je posle njegove pogibije hteo da provali kroz otvorena Skejska vrata u grad, na put mu je stao sam bog Apolon. Ahil mu je doviknuo da mu se skloni s puta jer će ga inače probosti kopljem. Apolon ga je poslušao, ali samo da mu se osveti zbog nanete uvrede. Uspeo se na trojanske bedeme, potražio u bojnoj vrevi Prijamovog sina Parisa i pozvao ga da napne svoj luk i strelu nanišani na Ahila. Paris se nije dao dva puta nagovarati, i Apolon je uputio njegovu strelu pravo u Ahilovu petu koja nije bila zaštićena oklopom. Bojnu viku nadjačao je jedini krik užasa - Ahil je pao kao Sunce oboreno s nebeskog svoda i zemlja se pod njim zatresla da su popucali trojanski bedemi. Ali odmah nakon toga Ahil je ustao i istrgnuo strelu iz pete. Medjutim, kuke na njenom vrhu iščupale su mu iz noge veliki komad mesa, rastrgle žile i iz rane je šiknuo jak mlaz krvi. Kada je Ahil osetio da s krvlju gubi snagu, a s njom i život, kriknuo je očajno, strašnom kletvom prokleo Apolona i Troju i ispustio dušu. Za Ahilovo telo se razbuktala ogorčena bitka. Na kraju su ga Ahejci oteli iz trojanskih ruku i svečano sahranili na visokoj lomači koju je zapalio sam bog Hefest. Zatim su njegov pepeo pomešali s pepelom Patrokla i nad njihovim zajedničkim grobom podigli visok nadgrobni spomenik od gline da bi stalno podsećao svet na slavu dvojice junaka.

To je neponovljivo takav čovjek se više neće rodit.
892
Mada mitologija starih slovena je nešto najljepše jedina mitologija koja nema suštinski zlih bogova.

Ahil

Ahilej ili Ahil (grč. Ἀχιλλεύς, Akhilleús) junak je iz grčke mitologije, sin mirmidonskog kralja Peleja i nimfe Tetide. Kad je počeo Trojanski rat, sudjeluje u njemu na strani napadača. Štoviše, ne samo da sudjeluje nego je u Homerovoj Ilijadi predstavljen kao glavni junak na čelu svoje male vojske Mirmidonaca. Ubio je Hektora, trojanskog junaka i sina kralja Prijama.
Ahilej je sin smrtnika Peleja, kralja Mirmidonaca u Pitiji, jugoistočnoj Tesaliji i morske nimfe Tetide. Zeus i Posejdon bili su rivali za Tetidinu ruku, sve dok Prometej nije prorekao da će Tetida roditi sina većeg od svog oca. Zbog tog su se razloga obojica povukli i dali njenu ruku Peleju.
Kad se Ahilej rodio, Tetida ga je htjela učiniti besmrtnim tako što ga je uronila u rijeku Stiks. No, zaboravila je smočiti petu za koju ga je držala dok ga je uranjala, tako da je to mjesto ostalo jedina ranjiva točka na njegovu tijelu. Otuda i metafora Ahilova peta za nečiju slabu točku. U drugoj inačici mita, list je ostao prilijepljen uz njegovu petu pa je zato ostala ranjiva.
U starijoj inačici priče, Tetida ga je premazala ambrozijom i stavila navrh vatre da bi smrtni dijelovi njegova tijela izgorjeli. Za razliku od ovih priča, Homer u Ilijadi ne spominje njegovu neranjivost, a čak i spominje da je bio ranjen.
Pelej ga je zajedno s Patroklom dao Hironu, Kentauru da ga odgoji na brdu Pelionu.
Vrač Kalhant prorekao je da mu je suđeno da umre u Troji. Tetida ga je stoga odvela na Skiru, kralju Likomedu i prerušila ga u djevojku. Na tom je dvoru s Didamijom imao sina Neoptolema. Odiseja je Menelaj poslao po Ahileja. Stigavši, pitao je može li prinijeti darove ženama te je izložio dragulje, a također i oružje - mač, koplje i štit. Sve su se djevojke divile nakitu, a samo se Ahilej divio oružju te ga je Odisej tako prepoznao. Odisej mu je dopustio da zadrži oružje, a potom su krenuli u rat. Druga inačica mita govori da se začula ratna trublja te da je Ahilej instinktivno zgrabio oružje.
Prva riječ Ilijade sugerira Ahilejevu srdžbu koja je okosnica radnje. Ovaj ep govori o nekoliko tjedana rata i ne pokriva Ahilejevu smrt koja je prikazana u epu Etiopida. Etiopida, koja se pripisuje Arktinu iz Mileta, govori o Ahilejevu životu nakon onog opisanog u Ilijadi, opisuje Ahilejevu borbu s Amazonkom Pentizelejom i etiopskim kraljem Memnonom te njegovu smrt pod vratima Troje nakon što pogiba od Parisove i Apolonove ruke.
Agostino Carracci: Ahilej i Briseida
Ilijada počinje Ahilejevim povlačenjem iz bitke nakon što ga je Agamemnon obesčastio uzevši mu ljupku robinju Briseidu koja je zamijenila Hriseidu koju je morao vratiti njezinome ocu. Njezin je otac molio Apolona da mu je vrati, a Apolon je poslao kugu na Grke. Ahilej je volio Briseidu i odbio se boriti na grčkoj strani.

Ahileju je bilo proreknuto da neće biti dugoga vijeka, ali da će biti junak. Molio je svoju majku Tetidu da zamoli Zeusa da Trojanci nadvladaju grčke snage, što su oni i učinili. Kad Grci bili pred porazom, Ahilej je dao svom ljubljenom Patroklu da krene u njegovu oklopu protiv Trojanaca. Hektor ubija Patrokla, a Ahilej ne može prežaliti njegovu smrt. Održao je pogrebne igre u njegovu čast.
Tetida je došla tješiti shrvanog Ahileja te je nagovorila Hefesta da napravi novo oružje za nj, posebice novi štit koji je detaljno prikazan u 18. pjevanju Ilijade.
Bijesan zbog Patroklove smrti, Ahilej se odlučio boriti te je ubio brojne Trojance tražeći Hektora. Također se borio s rijekom Skamander koja je bila ljuta jer je Ahilej trovao vodu bacajući mrtva tijela u nju. Skamander (Ksant), personificirano božanstvo, pokušao je utopiti Ahileja, ali su ga zaustavili Hera i Hefest. Sam je Zeus rekao da još nije vrijeme da Troja padne te da bogovi moraju obuzdati Ahileja.
Na posljetku je Ahilej pronašao Hektora te ga je tri puta natjeravao oko zidina. Potom je Atena, odjevena kao Trojanac, uvjerila Hektora da se bori licem u lice. Ahilej ga je ubio i osvetio se, a zatim ga je privezao za svoju kočiju i vukao oko bojnog polja trinaest dana.
Uz pomoć boga Hermesa, Hektorov otac Prijam otišao je do Ahilejeva šatora i uvjerio ga da mu preda tijelo da bi ga mogao dostojno pokopati. Ahilej to i čini, mire se, te Ilijada završava Hektorovim pogrebom.
Ahilejeva smrt
Ahilejeva je smrt bila opisana u Etiopidi. Opisuje se njegova borba s Pentizelejom, kraljicom Amazonki i njegova smrt. Ahileja je ubio Paris, a neki izvori govore da je Apolon vodio strijelu koja ga je pogodila u petu, njegovo jedino ranjivo mjesto.
Druge pak inačice priče govore da je ubijen nožem u leđa dok je posjetio Poliksenu, princezu Troje.
Njegove su kosti pomiješane s Patroklovim i održane su pogrebne igre. Paris je skončao nakon nekog vremena tako što ga je ubio Filoktet koristeći veliki Heraklov luk.
Ahilejev je štit, zajedno s oružjem bio predmet natjecanja između Odiseja i Ajanta. Osvojio ga je Odisej, a Ajant je bjesnio i osvećivao se zvjerski na stoci i životinjama te se na posljetku ubio.

Paris

Paris (grč. Πάρις, Páris) jedan je od brojnih sinova trojanskog kralja Prijama. Također poznat pod imenom Aleksandar. Njegova otmica Helene, žene spartskog kralja Menelaja, dovela je do Trojanskog rata.
Parisov otac, kralj Prijam, imao je sa ženom Hekabom sina Hektora. Kad se približavalo vrijeme da im se rodi drugo dijete, Hekaba je jedne noći u snu vidjela strašnu utvaru: pričinilo joj se da rađa baklju koja ognjem pustoši čitavu Troju i u pepeo je spaljuje. Prestrašena, ispripovjedi to svom mužu Prijamu. On pozove svog sina iz prvog braka, po imenu Ezaka, koji je bio gatar i poznavao je vještinu tumačenja snova. Ezak objasni da će njegova maćeha roditi sina koji će biti propast svome gradu. Stoga im preporuči da to dijete odlože u gori. Kraljica doista rodi sina i ljubav prema domovini nadvlada njezine majčinske osjećaje. Premda je Apolonova svećenica Herofila nagovarala roditelje da ubiju svoje dijete, oni to nisu mogli učiniti. Ona dopusti svome mužu Prijamu da novorođenče preda slugi da ga ubije.
Sluga Agelaj sažalio se i odnio ga u goru Idu nadajući se da će tamo skončati. No, dijete je dojila medvjedica i preživjelo je. Agelaj se vratio i odlučio ga odgojiti kao svoga sina te ga je ponio u putničkoj torbi kući. Kralju Prijamu kao dokaz djetetove smrti pokazao je pseći jezik.
Paris je u gori Idi odrastao. Kao dječak bio je vrlo lijep i pametan. Kad je bio dijete, uspio je svladati kradljivce stoke i vratiti krdo, a tako je i postao obranom svih pastira protiv razbojnika, stoga su ga pastiri prozvali Aleksandar, sto znači "branitelj ljudi".
Parisov sud
Paris je iskušavao Agelajeve bikove u borbi. Jedan je stalno pobjeđivao te je Paris održavao natjecanja s bikovima ostalih pastirima i nudio svoje bikove kao nagradu. Njegov je bik uvijek pobijedio. Na posljetku je Paris ponudio zlatnu krunu onome tko pobijedi njegova prvaka. Ares se odazvao i pretvorio se u bika te lako pobijedio. Paris je dao krunu Aresu bez oklijevanja - bio je iskren u svojoj prosudbi, a to je utjecalo na olimpske bogove koji su tražili Parisa da presudi u svađi između Atene, Here i Afrodite. Zeus je održao slavlje u čast braka Peleja i Tetide. No, Erida, božica razdora, bila je bijesna jer nije bila pozvana. Ljuito je stigla na proslavu i bacila zlatnu jabuku na stol (otud izraz "jabuka razdora") na kojoj bješe natpis καλλίστῃ = najljepšoj (dativ jednine od grč. καλος = najljepša).
Tri su božice htjele jabuku - Atena, Hera i Afrodita. Tražile su Zeusa da prosudi koja je najljepša, a on je, želeći se ne miješati, pozvao Parisa.
Prema tradiciji, Hera je u grčkoj tradiciji bila najljepša, često zvana "volooka Hera" (čest i stalan epitet kod Homera) zbog velikih, lijepih očiju. Afrodita je pak imala najviše zavodljivosti i erotičnog šarma, dok je Atenina ljepota rjeđe bila opisivana, budući da su je Grci smatrali aseksualnim bićem.
Hermes je sa sve tri kandidatkinje došao na brdo Idu do Parisa. Nakon što su se okupale na izvoru, sve tri pokušale su podmititi Parisa. Hera mu je ponudila da će ga učiniti kraljem Europe i Azije, a Atena mu je rekla da će mu dati mudrost i ratnu vještinu. Afrodita je pak imala Harite i Hore koje su je uljepšale cvijećem i pjesmom (izvor: ep Kiprije) te mu je ponudila ruku najljepše žene na svijetu. To je bila Helena, Menelajeva žena. Paris je pristao i proglasio je najljepšom te joj je dao jabuku. To je rasrdilo Heru. Paris je potom krenuo po Helenu i to je bio povod Trojanskog rata.
Početak i povod rata
Afrodita je Parisu obećala Heleninu ruku, ruku najljepše žene na svijetu. No, Helena je bila udana za Menelaja, kralja Sparte. No, ovo nije spriječilo Parisa da je otme ukravši i Menelajeve konje. U drugoj i čestoj inačici mita, Helena se zaljubila u Parisa i svojevoljno otišla iz Sparte te napustila muža i njihovu devetogodišnju kćer Hermionu.
Brojni izvori opisuju različite odnose između Helene i Parisa. Neki tvrde da su se jako voljeli (možda pod utjecajem Afrodite). Drugi pak tvrde da nije svojevoljno napustila Troju, a treći da je bila okrutna i sebična žena koja je nosila katastrofu te da ga je mrzila.
Za vrijeme Helenine udaje, mnogi su prosci došli po njezinu ruku iz cijeloga svijeta. Među proscima bili su Odisej, Menest, Ajant, Patroklo, Idomen, ali je favorit bio Menelaj, koji nije došao osobno - predstavljao ga je njegov brat Agamemnon. Helenin otac Tindarej nije znao kako će otpraviti preostale prosce, a da ne započne svađu. Odisej je obećao da će on to riješiti ako ga zauzvrat podrži u njegovu udvaranju Penelopi. Tindarej se složio, a Odisej je rekao da svi prosci moraju položiti zakletvu da će prihvatiti i poslije braniti izabranog muža. Na posljetku se Helena udala za Menelaja. Nakon Tindarejeve smrti, Menelaj je postao kralj Sparte, jer Tindarejevi sinovi Kastor i Polideuk bili su već mrtvi i uzneseni na Olimp.
Kad je Menelaj doznao da mu žena nedostaje, pozvao je bivše Helenine prosce da ispune danu zakletvu. Tako je započeo Trojanski rat u kojem su sudjelovali svi Grci, bilo na Menelajevoj, bilo na strani Trojanaca.
Paris u ratu
Paris je u Homerovoj Ilijadi portretiran uglavnom kao kukavica. U dvoboju između njega i Menelaja, spasila ga je Afrodita. Jedino ubojstvo koje je počinio bilo je Ahilejevo - ubio ga je otrovnom strijelom koju je vodio bog Apolon. Druga inačica mita govori da je Paris bio vrstan strijelac te da ga je sam pogodio zahvaljujući vještini i iskustvu. Isticanje Parisa kao strijelca služilo je da ga se i prikaže kao Azijca, a ne Grka, jer su Grci rijetko, za razliku od Azijaca, koristili lukove i strijele u bitkama.Parisa je ubio Filoktet. Nakon što je Paris umro, njegov je brat Difob oženio Helenu. Na posljetku ga je ubio Menelaj i odveo Helenu natrag u Spartu.
Paris i Enona
Enona je bila Parisova prva ljubavnica koju je upoznao još na gori Idi. Bila je nimfa koja je imala dar liječenja.
Kad je Paris bio smrtno ranjen, odnesen je na Idu gdje je molio Enonu da ga izliječi. Ona je bila ljuta jer ju je ostavio zbog Helene. Odbivši ga, Paris je vraćen u Troju gdje je i umro. Pokajavši se, Enona se sjurila niz planinu, ali bilo je prekasno. Potom se bacila u vatru, na lomaču gdje je umrla. Druga inačica mita govori da ju je njezin otac spriječio da mu pomogne, a treća da je iskoristila sina Korita da unese razdor između Parisa i Helene, a Paris je, ne prepoznavši svoga sina, ubio Korita.

Odisej

Odisej (grč. Ὀδυσσεύς, Odusseús) glavni je lik u Homerovoj Odiseji koja opisuje Odisejeve pustolovine. Odisejeve su karakteristike mudrost, lukavost i oštroumnost.
Etimologija
Odisejevo grčko ime ima nekoliko inačica: Ὀλυσσεύς, Olysseus, Οὐλιξεύς, Oulixeus, Οὐλίξης, Oulixes. U rimskoj mitologiji bio je znan kao lat. Ulixes ili Ulyssess (otud drugi naziv - Uliks).
Prema Homeru njegovo ime znači "sin boli". Moguće je da dolazi od grčke riječi οδηγός, odēgós = vodič. Može značiti i "bol" u smislu da pati, jer na posljetku, Odisej u cijeloj priči boluje, ili psihički ili fizički.
Čest mu je epitet Λαερτιάδης, Laertiades = Laertov sin. Njegov lik i priče posudili su i Etrušćani nazvavši ga Uthuze.
Mitologija
Pre Trojanskog rata
Odisej je bio jedan od Heleninih prosaca. Tezej i Pirit zavjetovali su se da će oženiti Zeusove kćeri, a Tezej je izabrao Helenu. On i Pirit oteli su je i zadržali sve dok nije bila dovoljno zrela za udaju. Pirit je izabrao Perzefonu, Hadovu ženu. S Tezejevom majkom, Etrom, otišli su u Had oteti Perzefonu. Had se pravio gostoljubiv, ali čim su sjeli za gozbeni stol, zmije su ih prikovale za mjesta. Helenu su spasila njezina braća Kastor i Polideuk i vratila je u Spartu.
Kad je došlo vrijeme za Heleninu udaju, mnogi su prosci došli po njezinu ruku iz cijeloga svijeta. Među proscima bili su Odisej, Menest, Ajant, Patroklo, Idomen, ali je favorit bio Menelaj, koji nije došao osobno - predstavljao ga je njegov brat Agamemnon. Helenin otac Tindarej nije znao kako će otpraviti preostale prosce, a da ne započne svađu. Odisej je obećao da će on to riješiti ako ga zauzvrat podrži u njegovu udvaranju Penelopi. Tindarej se složio, a Odisej je rekao da svi prosci moraju položiti zakletvu da će prihvatiti i poslije braniti izabranog muža. Na posljetku se Helena udala za Menelaja. Nakon Tindarejeve smrti, Menelaj je postao kralj Sparte, jer Tindarejevi sinovi Kastor i Polideuk bili su već mrtvi i uzneseni na Olimp.
Kad je Helenu oteo Paris, Menelaj je, pozvavši se na zakletvu, pozvao prosce da mu pomognu da je vrati. Budući da je proročica prorekla da se neće dugo, dugo vratiti, Odisej nije želio ići u rat, nego se pravio da je lud tako što je orao i sijao sol, a ne sjemenke. Agamemnon, Menelajev brat poslao je Palameda da uvjeri Odiseja da se priključi proscima. Palamed je bio inteligentan te je stavio Telemaha, Odisejeva novorođena sina ispred pluga. Odisej ga nije mogao ubiti te je otkrio da je mentalno zdrav pa je krenuo u Trojanski rat.
Agamemnon je, sad kad je imao Odiseja, u svojoj vojsci htio i Ahileja, jer proročanstvo govori da Troja bez njega ne može biti osvojena. Odisej je bio jedan od poslanika koji su otišli uvjeriti ga da se pridruži vojsci.
Naime, proročica je predskazala da će ili živjeti dug ali dosadan život ili kratak ali uzbudljiv; tako da se Ahilej bojao ratnih posljedica. Vrač Kalhant prorekao je da mu je suđeno da umre u Troji. Tetida ga je stoga odvela na Skiru, kralju Likomedu i prerušila ga u djevojku. Na tom je dvoru s Didamijom imao sina Neoptolema. Odisej je pitao može li prinijeti darove ženama te je izložio dragulje, a također i oružje - mač, koplje i štit. Sve su se djevojke divile nakitu, a samo se Ahilej divio oružju te ga je Odisej tako prepoznao. Odisej mu je dopustio da zadrži oružje, a potom su krenuli u rat. Druga inačica mita govori da se začula ratna trublja te da je Ahilej instinktivno zgrabio oružje.
Prije rata, Odisej se pridružio Menelaju i Palamedu u pokušaju da mirno vrate Helenu, ali nisu uspjeli. Nakon diskusije na Prijamovu dvoru, Trojanci su vrijeđali Menelaja i Odiseja, osim Antenora koji je bio gostoljubiv. Zbog toga su ga poštedjeli u razrušenju Troje.
Za vrijeme Trojanskog rata
Odisej je bio jedan od glavnih junaka u Trojanskom ratu koji Homer vjerno opisuje u svojoj Ilijadi.
Kad su ahejski brodovi pristali na trojanskim obalama, nitko nije prvi izašao, jer je prorečeno da će prvi Ahejac koji stane na trojansko tlo umrijeti. Odisej je bacio svoj štit na obalu i skočio na štit. Slijedio ga je Protesilaj koji je skočio na tlo i poslije prvi umro.
Odisej nikad nije oprostio Palamedu raskrinkavanje njegova "ludila" te mu je podmetnuo izdajništvo. Naime, uvjerio je trojanskog zarobljenika da napiše pismo koje je izgledalo kao da ga je Palamed poslao, a u pismu je bio zahtjev da mu se pošalje zlato kao nagrada za izdaju. Odisej je ubio zarobljenika i skrio zlato u Palamedov šator. Namjestio je da pismo bude pronađeno te je Agamemnonu dao upute kako da dođe do zlata. Grci su potom kamenovali Palameda. Druga inačica mita govori da su Diomed i Odisej potaknuli Palameda da se spusti sa zida, tvrdeći da je blago na dnu. Kad se Palamed spustio, kamenovali su ga.
Odisej je bio jedan od najutjecajnijih grčkih prvaka u ratu, savjetnik i borac. Kad je Agamemnon, da bi provjerio ahejski moral, predložio povlačenje, Odisej je vratio red u taborima. Poslije, mnogi su junaci ležali ozlijeđeni, uključujući i samog Odiseja i Agamemnona, ali je Odisej uvjerio Agamemnona da se ne povuku. Također je bio u poslaništvu koje je pokušalo uvjeriti Ahileja da sudjeluje u ratu, usprskos svojoj srdžbi koja je i glavna okosnica Homerove Ilijade.
Kad je Hektor predložio dvoboj koji bi sve riješio, Odisej se dobrovoljno javio (premda se na posljetku borio Ajant). Odisej je pomogao Diomedu da ubije Reza, jer bilo je proreknuto da ako njegovi konji piju vodu iz rijeke Skamandar, Troja neće moći biti osvojena.
Nakon što je Patroklo ubijen, Odisej je uvjerio Ahileja da pusti Ahejce da jedu i da se odmore, a Ahilej je odmah htio sve Trojance ubiti.
Poslije, kad su držane pogrebne igre u Patroklovu čast, Odisej se hrvao s Ajantom, a također i sudjelovao u utrci. Atena mu je pomogla te je pobijedio u utrci i izvukao neriješeno u hrvanju, bez obzira na Apolona koji je pomagao ostalima.
Kad je Ahilej ubijen u bitki, Odisej i Ajant vratili su njegovo tijelo te oružje. Za vrijeme pogrebnih igara u Ahilejevu čast, Odisej se opet borio s Ajantom. Tetida je rekla da će njegovo oružje ići najhrabrijem Grku. Obojica su se borila da bi dobila taj naslov i Ahilejevo oružje, ali Grci nijednog nisu htjeli proglasiti pobjednikom, da onog drugog ne bi uvrijedili. Nestor je predložio da trojanski zarobljenici odluče o pobjedniku. Moguće je da je tajni glas Grka odlučio o pobjedniku. U svakom je slučaju Ajant izgubio, podivljao i na posljetku se ubio mačem koji mu je darovao Hektor, a do toga ga je dovela Atena da bi zaštitila Odiseja od osvete.


Poslije se ispostavilo da se rat ne može dobiti bez Heraklova luka koji je bio kod napuštenog Filokteta. Naime, ranjenog su Filokteta ostavili na otoku. Odisej i Diomed pošli su vratiti luk, a prema drugim izvorima, bili su to Odisej i Neoptolem. Filoktet je, premda je patio, bio gnjevan i željan osvete. Bez obzira na to, Odisej i njegov pratitelj smirili su Filokteta uz pomoć bogova, a na posljetku su se vratili s Filoktetom te lukom i strijelama. Još je jedno proročanstvo govorilo da se rat ne može dobiti bez Ahilejeva sina Neoptolema te je Odisej otišao po njega, a poslije mu je podao oružje njegova oca.
Poslije je, u ratu, Odisej zarobio Prijamova sina, proroka Helena koji im je rekao da Troja ne može biti osvojena, ako ne otmu Palladium koji je štitio grad. Odisej i Diomed krenuli su po nj. Prema nekim inačicama mita, Diomed je na Odisejevim ramenima ušao u grad i nije pustio Odiseja. Poslije je Odisej, kad se Diomed vratio s plijenom, bio bijesan. Htio ga je ubiti i sebi pripisati zaslugu, potegao je mač, ali je Diomed vidio odraz u mjesečini te se okrenuo i razoružao ga. Potom su se vratili u tabor. Druga inačica mita govori da su zajedno ušli u grad i obavili zadatak. Prema nekim inačicama mita, Odisej je sam potajno ušao u grad prerušen u prosjaka odjevena u krvave krpe. Nitko ga nije prepoznao osim Helene i Hekabe, tako da se s plijenom vratio neozlijeđen u grčke tabore.
Odisej je također smislio poznatog Trojanskog konja. Ogromnog, drvenog konja sagradio je Epej, a unutar njega sakrili su se veliki grčki ratnici predvođeni Odisejem. Menelaj se složio s time da se konj dovede pred trojanska vrata, kao "dar", a ostatak grčke vojske skrio se iza Tenedosa. U međuvremenu je grčki špijun Sinon uvjerio Trojance da je to dar, bez obzira na Laokontova i Kasandrina upozorenja. Budući da su Trojanci, misleći da su se Grci povukli, slavili kraj opsade, napili su se i slavili te su na posljetku uveli drvenog konja u grad. Grčki su ratnici iskočili iz konja i otvorili vrata tako da i ostali Grci mogu ući.
Razrušili su grad, ubili muškarce, a žene i djecu prodali kao roblje. Prvo su izišli Odisej i Menelaj koji su se otišli boriti s princom Difobom, Prijamovim sinom i Heleninim trećim mužem. Menelaj je također htio ubiti Helenu jer ga je ostavila, ali ga je Odisej spriječio i natjerao ga da se zakune da je neće ubiti. Druga inačica mita govori da je Menelaj potegao mač na nju, ali ga je zaslijepila njezina još uvijek očaravajuća ljepota te je odustao od ubojstva.
Zbog svojih zločina, uključujući ubojstvo tebanskih ratnika dok su spavali, bogovi su osudili Odiseja da izdrži deset godina nevolja prije nego što se vrati kući. No, ostali su Grci počinili teške zločine, primjerice ubojstvo kralja Prijama ili Ajantovo silovanje Kasandre, što je razbjesnilo Atenu jer Kasandra bješe njezina svećenica. Odisej je potom savjetovao Grke da kamenuju Ajanta zbog njegova zločina, ali su Grci odbili, a gnjevna je Atena poslala oluju koja je uništila većinu grčke flote.