Otvaranjem ovog topika ne mislim na Andrićeve Znakove.
Ovdje ćemo pisati citate iz raznih knjiga koje same po sebi nose svojevrsnu mudrost.

...Ljudi vole da kažu postradalima kako vreme sve leči. Vreme leči sve, kažu, kao da je vreme lekar. Vreme je tip u zabavnom parku koji slika po majicama. Raspršuje boju u finu izmaglicu dok od nje ne ostanu samo usamljene čestice koje čekaju da se zalepe na odgovarajuće mesto. A ono što nastane i nije neki prizor. Vreme je ono što nas raspršuje...

...Dve stvari o kojima je najteže razmišljati u životu jesu neuspeh i starost, a one su jedno isto. Savršenstvo je prirodna posledica večnosti; ako čekaš dovoljno dugo sve će ostvariti svoje mogućnosti. Ugalj će postati dijamant, od peska će nastati biseri, majmuni će prerasti u ljude.
Nama prosto nije dato da za svoga života vidimo ove preobražaje, zato nas svaki neuspeh podseća na smrt...


Pravilo četvorke - Ijan Koldvel & Dastin Tomason

"... ali rakija mora da progovori bilo gde i bilo kad, i kao nevaljala žena sveti se onome koji hoće da u njoj uživa tajno, a trajno i dugo..."

Ivo Andrić (pripovetke "Deca")

...Retko se bogate oni kojima je zanat da proriču budućnost.
Ljudi suviše brzo uoče njihove prevare. Omrzne ih svet zbog njihovog varanja. Ali, trebalo bi da ih mrze još više kada bi nam zaista predskazali budućnost.
Jer bi čoveku bio nesnošljiv život kada bi znao šta ga očekuje. Otkrio bi buduće jade, zbog kojih bi patio unapred i ne bi više uživao u dobrima sadašnjosti, jer bi im sagledao kraj. Neznanje je bitan uslov za ljudsku sreću i valja priznati da ljudi taj uslov skoro uvek ispunjavaju. Mi o sebi ne znamo skoro ništa, a o drugima baš ništa. Neznanje nam uliva spokojstvo, a laž pruža sreću...

Anatol Frans

Čovjek najčešće govori radi sebe, ali mora da osjeti odjek svojih riječi.
Nikad ne znamo šta izazivamo u drugom čovjeku riječju koja za nas ima sasvim određeno značenje i zadovoljava samo našu potrebu.

Meša Selimović, Derviš i Smrt

Neka na pricljivome tom mramoru tvoje oko otpocine.
Prizorom zazvan uzdah poucni usne nek mine.
I diljem Arkadijskih blazenih polja Jelisejskih,
Sred nasmijanih ninfi i momaka razigranih,
Gle kako praznicna radost tihne i car mre,
A zal poluozarenim licem gre:
Gde je sad igra, lutanje, svadbeni pir,
Strast - ljubavnickih grudiju nemir,
Znamen zivota tu je - Prolecni cvet i mladost
Al u grob upire razuma prst

Strah pred intelektualnom ravnopravnoscu sa
plepsom toliko je intezivna da je odabranicima
viseg duhovnog kruga i najnevinija pomisao
na ravnopravnost pameti - antipaticna.
Daleko je jos do istinoljubive demokratizacije
misli i nauke.
Tako je kao da smo na pocetku: Za aristokrate
duha -Filozofska Bastilja jos nije pala.

Krleza
Dnevnik 1917

...dje me nadje...

Ljubav, siromastvo i kasalj se ne mogu sakriti....

Dostojevski

Kada bi ljudi znali kakav je za mene napor bio zivjeti
oprostili bi mi svo zlo koje sam im ucinio i svo dobro koje sam im propustio uciniti...

I.Andric: Znakovi pored puta

Mnogo manje bi bilo nesporazuma među ljudima kada riječi uopšte ne bi bilo.

J.Dučić, Blago Cara Radovana (koliko se sjećam)

Ono što se ne može objasniti samome sebi, treba govoriti drugome. Sebe možes obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne, teško izrecivim osjećanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i bježi u omaglicu, u opijenost koja ne traži smisao. Drugome je neophodna tačna riječ, zato je i tražiš, osjećaš da je negde u tebi, i loviš je, nju ili njenu sjenku, prepoznaješ je na tuđem licu, u tuđem pogledu, kad počne da shvata.

-Mesa Selimovic-Tvrdjava...

Ima zena koje su neugledne i opore za oci, kao seoski hlebac,
ali kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti
spoljasnjoscu, nego gleda i oseca dublje i stvarnije.


strana 13

...Jedino kada u toku rasprave rekoh da je po mom mišljenju jedan od najlepših propisa Hrišćanstva ''voli bližnjeg svog kao sebe samog'', primetih kod njega oklevajući kez.
- Ta preporuka, na prvi pogled, izgleda besprekorna, još i pre nego što ju je Isus preuzeo, beše zapisana sličnim rečima u 19. glavi, 3 knjige Mojsijeve, 18 verset. Pa ipak, ona u meni izaziva negodovanje.
- Šta joj zameraš? - upitah.
- Videvši šta ljudi čine od svog života, šta čine od svoje pameti, nemam nikakve volje da me vole kao sami sebe... Ako tražiš najlepšu izreku koja je ikada izašla iz usta, to nije ta. To je jedna druga izreka, ali ju je takođe izrekao Isus. Nije je preuzeo iz Svetog Pisma, samo je poslušao svoje srce. - čekao sam da nastavi. On na trenutak zaustavi svoju mazgu da bi navodu dao svečan ton
- Neka onaj ko nikada nije zgrešio baci na nju prvi kamen.

''Baldazarovo putešestvije'' - Amin Maluf

...Оно што је најлепше на искреној и дубокој љубави, на којој је све лепо, то је да у односу према ономе кога волимо ни једна наша мана не долази до израза. Много што је зло у нама ишчезава а оно што је добро устостручи се.

* * *

"Sam čovjek najbolje živi svojim punim vremenom i svojom voljom;
ne kradu mu sate praznim pričama, ne kvare odluke pogađanjima, ne mora da sluša i suprodstavlja se bilo kome, niko njegove mane ne vidi, niti on čije. Može mirno da se ispruži po zemlji, gleda nebo i zna istinu; on je samo sjenka između dvije privremenosti kojima pripada jednoj manje, drugoj više"

Pala je pred Ramina stopala i neutjesno plakala. Rama je upitao :”Tara, zasto toliko places? Ti si hrabra zena, ne ponasaj se tako, jer to tvojoj ulozi ne sluzi na cast. Budi mirna, svladaj se. Tijelo je prolazna faza, ono nije trajno. I sam ga je Vali smatrao podloznim propadanju. Njegov pad, njegov zavrsetak, dogodice se jednoga dana, to je neminovno. Ali isto tako, ono je instrument kojim se postize vrhovni cilj i ako se to nema na umu, ako se tako ne postupa, tada je tijelo tek komad ugljena cija je sudbina da izgori. Plakati za Valijem kao za tijelom je ludost, je to tijelo je ovdje. Places li mozda za atmanom koji je bio u tijelu? Taj je atman vjecan. On ne moze umrijeti i propasti, smanjiti se ni raspasti. Samo oni koji nisu ostvarili princip atmana pate zbog obmane da su tijelo. Dok to ne prevladaju, cak i oni najuceni ostaju zavedeni. Biti zaljubljen u tijelo kao da si to ti, jeste neznanje. Biti svjestan atmana, sto doista jesi, to je mudrost. Steci saznanje o atmanu je isto je tako velika sreca kao naci dijamant u prasini. Atman je dragi kamen stavljen u ovu gomilu mesa. Tijelo nosi urin i fekalije, lose mirise i mrznju. Salijetaju ga nevolje i problemi. Njegovo je propadanje neizbjezno, ono mora umrijeti jednoga dana. Ali ono sto covjek moze njime postici opravdava njegovo postojanje i svrha je ljudskog zivota.

iz Ramayane

kliko druze odlican odlomak!!!

evo nikako mi ne da "sistem" da te nagradim zelenom za ovo, ali cim prije mognem ...

... Jednom, dok je sedeo sa penzionisanim sudijom Enver - efendijom, na obali u Herceg - Novom, u lep, sunchan zimski dan, kao bez dushe protrcha pokraj njihovog stola neki shezdesetogodishnjak u trenerci i patikama, sav oznojen i zadihan...
"Vidi, budale! - reche Zuko. - Alah nam je dao da u zivotu napravimo odredjen broj koraka, a ovaj pozhurio da ih potroshi prije vakta!" 'Zelena choja Montenegra' Momo Kapor

‘…Vjerujte, ja se nalazim u zhivotnom razdoblju kada vishe ne cijenim pisce po tome kako pishu, vec koliko ih krupnim slovima shtampaju! Imam, znate, kataraktu (Ivo Andric) ...takodje ‘ Zelena choja Montenegra ’

@rossonera
Najbolje bi bilo citavu knjigu iskopirati, da se pokaze koliko je genijalna... Mislim, Momo Kapor i Zuko Dzumhur... 5+ tandem...

' Lako je naci prijatelja sa kojim se pricha. Teshko je naci nekoga s' kim chovjek mozhe da shuti'... ;) (pretpostavljate vec odakle je citat )

''..izuzetne fizicke ljepote, jednako kao i izuzetna umjetnicka djela, pobudjuju u nama postovanje. Neko postovanje koje je svo sutnja i kontempltacija. Jer fizicka ljepota nije puki fizicki fakat:kad je to doista ljepota viseg reda, ona je jedan talenat. Talenat kao i svaki drugi. I zato nosilac takve izuzetne fizicke nadarenosti zraci ljepotom neke instinktivne samosvijesti. Stoga stvor obdaren neobicnom fizickom ljepotom redovno ima i to svojstvo da umije nositi svoju ljepotu.Cak i krasotica iz kakvog divljackog plemena, koja nije nikada sagledala svoga lica u ogledalu jezera, ima to drzanje, tu nesvjesnu samosvijest, taj instinktivni ponos na svoje bice, to nejasno osjecanje vrijednosti koje izbija iznutra. U tome i jest, ako se smije tako reci, ljepota, ljepote.To je odraz nefizickog u sferu fizickog, u prostore duha. I to je jedna od onih stvaro pomocu kojih se covjek izvlaci iz gvozdenog oburca egzistencije.Jer svaka se istinski velika fizicka ljepota transponira u nematerijalno, tezi da izadje iz uskih granica pojedinacnog i vremenskog, i prebacuje se u bezgranicno i sveopste- u iluziju vjecnoga, nepropadljivoga, apsolutnoga.To jest, ona upravo kao veliko umjetnicko djelo postaje sama za se jedan kosmos, cjelokupan i zavrsen...''

Proljeca Ivana Galeba- Vladan Desnica

Kad tebe ne bi bilo...


Ponekad se probudim umoran. I tužan. I ružan. Ni do čeg mi nije. Mrzi me oči da otvorim, mrzi me kroz prozor da pogledam. Onda stavim ruku na srce, oslušnem kako kuca i pomislim: kako je divno biti živ! I odjednom, sve mi nekako dođe lepše: svet oko mene se prepuni bojama,vazduh zamiriše na narandžu ili na neka daleka mora i ja osetim kako mi kosom struji neka neobjašnjiva čarolija zvana život.
Jedan moj veliki drugar, koga nikada nisam video(pričaću ti o njemu neki drugi put), jednom mi je rekao: ˝Zamisli samo koliko je onih koji se nikada nisu rodili!˝
I stvarno, kakav bi to svet, bez tebe, bio? Ja mislim, čak sam siguran, da bez mene svet ne bi ni postojao. Ni bez tebe, takođe. Ni bez bilo koga ko je ikada rođen.
Da nije tvojih očiju, sve bi bilo jedan beskrajni mrak. Sunce uopšte ne bi imalo potrebu da izlazi i zalazi, zvezdama bi dosadilo da sijaju. Da nije tvojih ušiju, sve bi se pretvorilo u gluvu, dosadnu, jezivu tišinu. Ne bi bilo ni muzike, ni automobilskih sirena, ni ljudskih glasova ni školskog zvona. Da nije tebe, neko drugi se, možda, nikada ne bi zaljubio, ni pobegao s poslednjeg časa. Ptice ne bi imale kome da pevaju, trava ne bi imala za koga da miriše. Da nema tebe, sneg ne bi škripao pod nogama, niti bi kiša udarala o oluke. Mačke se ne bi verale po krovovima, jesen ne bi bila onako budalasta. Odžačari ne bi donosili sreću, strine i tetke ne bi imale kome da dosađuju i vreme bi, bez tebe, zauvek stalo, a to je, valjda, nešto najgluplje što se može dogoditi. Kome bi neki tamo učitelj mogao da kaže da mu glava služi jedino za šišanje, da nema tebe? Ko bi imao temperaturu, ko bi se pravio da je bolestan, ko bi prljao pantalone, ko bi bio najbolji u razredu, ko bi bio najgori u razredu, ko bi izgubio svesku, ko bi zaštitio svog najboljeg druga, ko bi sanjao da leti, ko bi pravio praćke, ko bi dobijao packe, ko bi se pravio važan, ko bi imao bubuljicu navrh nosa, da tebe nema? Ne bi bilo ni suza, ni poderanih laktova, ni kašnjenja u školu, ni uporednika, ni meridijana, ni lektire, ni Pitagorine teoreme, ni podzemnih železnica, ni svemirskih brodova, ni prekookeanskih putovanja, ni slovenske antiteze, ni biologije, ni geografije, ni ringišpila, ni omiljene igračke, ni priča sa srećnim krajem, ni tablice množenja, ni pismenih zadataka, ni kaveza za ptice, ni novogodišnje jelke, ni tvog rođendana, ni bilo čijeg rođendana, i ničeg pod šarenom kapom nebeskom ne bi, bez tebe, bilo...
Zato, ako ti se nekada dogodi, a to se obično dogodi svakome od nas, da se, onako kao ja, probudiš s nekom umornom tugom na jastuku, dovoljno je da samo staviš ruku na srce, oslušneš kako kuca, i već ćeš i sam znati kako je život velika i neobjašnjiva stvar. Biti živ – to je, valjda, nešto najlepše što se čoveku može desiti. Ko to ne zna, taj još ništa nije naučio!

Duško Domanović

" Lijepo je to, biti zadovoljan, ne osjećati bol, lijepi su
ovi snošljivi, pritvorni dani u koje se ne usuđuju da
kriknu ni bol ni naslada, u koje sve samo šapuće i
sve se na prstima šunja. Ali sa mnom, na žalost, nije
tako, ja teško podnosim osjećanje zadovoljstva, ono
mi ubrzo postaje mrsko i odvratno, tako da, sav
očajan, moram da bježim u druge temperature, po
mogućstvu pomoću naslade, a po potrebi i pomoću
bola. Ako sam neko vreme proveo bez naslade i
bola, udišuci mlaku, bljutavu smješu takozvanih do
brih dana, tada u svojoj djetinjastoj duši osjećam raz
metljiv i kukavan jad, tako da liru zahvalnosti ba
cam sanjivom bogu zadovoljstva u sanjivo lice, i
više volim da u meni gori pravi satanski bol nego
ova povoljna sobna temperatura. Tada u meni gori
divlja žudnja za snažnim osjećanjima, za doživljaji
ma, gori srdžba prema ovom uftiljenom, plitkom,
normiranom i sterilizovanom životu i bjesomučni
prohtjev da nešto razbijem u paramparčad, kao na
primjer neku veliku trgovacku kuću, ili katedralu, ili
samoga sebe; da počinim neku smjelu glupost, da
nekim poštovanim idolima zderem vlasulje, da
neke buntovnicke đake snabdijem priželjkivanom
voznom kartom za Hamburg, da zavedem neku dje
vojčicu ili da nekolicini predstavnika građanskog
poretka, u svetu, zavrnem šiju. Jer od svega sam
ipak najviše mrzeo, najviše se gnušao i proklinjao to
stanje zadovoljstva, zdravlje, udobnost, taj negova
ni optimizam građanina, to obilno i uspješno odga
jivanje osrednjeg, normalnog, prosječnog..."

(Herman Hese - Stepski vuk)

LilShizle kaže:
"Zelim da rastes i da se razvijas radi sebe samog, i na svoj nacin, a ne da bi meni sluzio. Jer volim te i osecam da sam jedno s tobom, ali s tobom takvim kakav jesi, a ne kakav bi meni odgovarao kao objekat koji bi ja koristila..."

Erich Fromm-Umece Ljubavi

Čovek ima više hrabrostri prema drugom, nego prema sebi. Da nije toga, ne bi bilo zla na svetu. Savršenstvo čoveka sastojalo bi se u tome da bude većma strog prema sebi, negoli čak i pravedan prema drugom. Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugom, ali nisu bili strogi prema sebi, i zato su bili uvek labavi u stvarima dobra. Oni su bili više diletanti, nego artisti dobra. Njihova pravednost je uvek propadala, ako nije bila u pitanju tuđa ličnost nego njegova sopstvena, jer pravednost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi, kao što pravednost prema drugom zavisi samo od naše dobrote. Pravednost je jedno kraljevsko osećanje, i čovek pokazuje pravednost često više laskajući sebi, nego voleći drugog. Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što nikad ne bi oprostili samom sebi.

Blago Cara Radovana

"Čula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajući uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice za koju sam mislio da umire kad te obuzme i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš.
Da, želeo sam je, jako sam je želeo...
Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u čudni raspored sićušnih mladeža na tilu vitkih ledja...I trgao se.Uplašen...Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih želeo da poljubim? Ali ne sad. Jednom. Možda...
Ja sam momak staromodan. Prevazidjen. Po mojoj religiji, moja želja je samo pola želje...
Lepo sanjaj, mali mišu nabareni. Ko zna da li ćeš mi ikad više biti tako blizu? Možda ću se kajati, možda ću morati da se napijem svaki put kad se setim ove noći...Neka...
Ako ikad budemo spavali zajedno, to će biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko neće spavati za vreme tog spavanja...
Laku noć, njene pospane oči..."

Djordje Balašević-Tri posleratna druga

"Sa suzama u očima uzeo sam naizgled beživotno biće u krilo. Molio sam se preklinjući Boga da mu poštedi život. Nekoliko sati kasnije malo stvorenje otvorilo je oči, stalo na noge i nesigurno prohodalo. Cijela škola klicala je od radosti.
Ali te noći u snu, naučio sam lekciju koju nikad neću zaboraviti. Bio sam s lanetom do dva sata ujutro kad sam zaspao. Lane mi se pojavilo u snu i progovorilo:
“Zadržavaš me. Molim te, pusti me, pusti me!”
“Dobro”, odgovorio sam u snu.
Odmah sam se produbio i viknuo: “Dečki, lane umire!”
Otrčao sam u ugao sobe gdje sam ga bio ostavio. Ono je posljednjim naporom pokušalo ustati, posrnulo i palo mi do nogu, mrtvo.

U skladu sa grupnom karmom koja vodi i upravlja sudbinom životinja, život laneta je prošao i ono je bilo spremno napredovati prema višem obliku. Ali svojom dubokom vezanošću koja je, kako sam kasnije shvatio, bila sebična, i svojim gorljivim molitvama mogao sam ga držati u granicama životinjske forme iz koje se njegova duša nastojala osloboditi. Stoga mi se duša laneta obratila u snu, jer bez moje suglasnosti ili nije htjela ili nije mogla otići. Čim sam se složio, otišla je."


Autobiography of a Yogi
Paramahansa Yogananda

"Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštaj jedne staze. Nijedan čovek nikada nije on sam, ali svaki teži da to postane, poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi do konca ostatke svog rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane čovek nikada, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svako je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nam je zajedinčko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela, ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog''.


"ne smem sebe nazvati čovekom koji je došao do saznanja. Bio sam tragalac, i još sam to, ali ne tragam više po zvezdama i po knjigama, počinjem da osluškujem ona učenja kojima šumori krv u meni. moja povest nije prijatna, nije slatka i skladna kao izmišljene priče, ima ukus besmisla i pometnje, ludila i sna kao i život svih onih ljudi koji više ne žele da se obmanjuju."

Herman Hesse Demijan

Ernest Hemingvej - Starac i more

Sumrak rano pade, jer se, uopšte, po zalasku sunca, rano smrkava u septembru. On se nasloni na drvo i predade se odmoru koliko mu je to bilo mogućno. Pojaviše se prve zvijezde. Nije im znao imena ali ih je vidio i bio uvjeren da će se na kraju pojaviti sve i da će nad njim bdjeti svi njegovi daleki prijatelji.
"Riba je takodje moj prijatelj", reče glasno. "Takvu ribu nisam nikada vidio niti čuo o njoj. Ali moram je ubiti. Drago mi je što nas niko ne prisiljava da ubijemo zvijezde."
Zamisli, kad bismo svakoga dana morali ubijati mjesec. Mjesec bježi. A zamisli šta bi bilo kad bismo svakodnevno morali ubijati sunce? Ipak smo rodjeni pod srećnom zvijezdom, pomisli on.
Tada mu bi žao velike ribe koja nema šta da jede, no odlučnost da je ubije, ni za časak ne popusti uprkos toga što ju je žalio. Koliko će ona ljudi nahraniti. Pa, ipak jesu li svi oni dostojni da je pojedu. Ne, svakako da nisu. Nema nijednog dostojnog da je pojede, kada čovjek pomisli na njen podvig i na njeno dostojanstvo.

Antoine de Saint-Exupéry: Mali princ


Ti si za mene samo mali dečak sličan stotinama hiljada drugih dečaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slična stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomiš bićemo potrebni jedno drugom. Ti ćeš za mene biti jedini na svetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu...
- Počinjem da shvatam, reče mali princ. - Postoji jedna ruža... mislim da me je pripitomila...
- Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi, reče lisica. Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćeš prijatelja, pripitomi me!

- Evo moje tajne. reče lisica. - Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati. Ljudi su zaboravili tu istinu, ali ti ne treba da zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio.

Glupo brbljanje ne govori o tome šta se stvarno zbilo, nego samo o tome šta je propušteno da se učini i šta nije uspjelo. Glupa istorija (koja nije ništa drugo do manje-više skraćeni oblik ovog jadnog uvjerenja u pisanoj formi) malo toga zna što bi vrijedilo znati. Upad Atile, krstaški ratovi, sicilijansko večernje, tridesetogodišnji rat - sve sam grijeh i bijeda. Ne rad, nego ometanje rada. Dok se vodio rat, trava bi ozelenjela svakog proljeća i žito bi svakog ljeta sazrelo. Ruka radnika i um mislioca nijesu se odmarali. I nasuprot svakom grijehu i bijedi zemlja još uvijek cvjeta. Jadna, jadna istorija! Čudeći se pita: otkud ovo mnoštvo cvijeća? Ništa ne zna o tome što je ruža, rad, proljeće, misao; ali zato mnogo više o onome što sve to želi da uništi. Zato je toliko veliki značaj specifične misli: Srećan je narod koji nema istoriju!

Karlajl

Sada je drugačije posmatrao ljude, manje mudro, sa
manje gordosti, ali zato sa više topline, radoznalije, unoseći
se više u njihov život. Kada bi prevezao uobičajenu vrstu
putnika, proste ljude, trgovce, ratnike, ženskadiju - više
mu oni nisu bili tuđi kao nekad: imao je razumevanja za
njih, hvatao ih je i učestvovao u njihovom životu kojim nisu
rukovodile misli i saznanja, već jedino nagoni, želje. Osećao
se kao jedan od njih. Mada je došao gotovo do savršenstva,
hvatajući se ukoštac sa poslednjom ranom, ipak mu se činilo
da su mu ovi ljudi braća, a njihove sujete, požude i smešne
osobine prestale su da mu budu smešne, postale su shvatlji-
ve, dostojne ljubavi, štaviše, i poštovanja. Slepa ljubav
majke prema svom detetu, glupi, slepi ponos oca, uobraže-
nog oca, na sina jedinca, zaslepljeno neobuzdano stremlje-
nje za adiđarima i zadivljenim pogledima muškaraca kod
neke mlade, sujetne žene, svi ovi nagoni, sve ove detinjarije,
svi ovi priprosti, budalasti, ali neobično snažni, toliko
životni i silno prodorni porivi i požude za Sidarthu više
nisu bili detinjarija, video je da ljudi radi njih žive, radi
njih stvaraju neizmerna čuda, putuju, vode ratove, neizmerno
pate, neizmerno trpe, pa je zbog toga mogao samo
ih voli. Video je život, životvornost, ono nerazrušivo u svim
novim strastima, u svim njihovim delima. Ljudi su bili
dostojni ljubavi i divljenja u svojoj slepoj odanosti, snazi i
žilavosti. Ništa im nije nedostajalo, posvećeni i mislioci su
ili samo malko ispred njih, imali su samo jedno jedino
siććušno preimućstvo: svest, svesnu misao o jedinstvu svega
živog. U izvesnim časovima Sidarta bi, štaviše, posu-
mnjao, treba li to saznanje, tu misao oceniti tako visoko,
nije li možda i to samo detinjarija misaonih ljudi, misaono
detinjih ljudi. U svemu drugom su ljudi iz sveta bili ravni
mudracu, često i daleko nadmoćniji, kao što i životinje, u
svom upornom, nepokolebljivom izvršavanju onoga što je
potrebno, u izvesnim trenucima na izgled imaju nadmoć
nad ljudima.

(Herman Hese - Sidarta)

"Često mi se čini da nije sve izgubljeno na vjetrovima i bespućima.
Često me obraduje misao da je očaj, haos i bludnja samo nužan prelazni oblik.
Često mi se čini da osjećam kako izlazim, još nesiguran i slomljen, iz svega što je bilo, i
da stajem na čvrsto mijesto, van sebe, odakle počinje pucati vidik, širina i sloboda.
Često mi se pričinjava da sam jak i stalan, da sam već dovoljan sam sebi, da sam se
izvio nad ropstvom tijela i vlasti sudbine i da samo treba da sijednem i položim ruku na
djela i da radim, vedra duha i smirena srca, dugo, ustrajno i oduševljeno kao stari
zlatari. Često mi se pričinjava.
Ali me dan još česće povuče sa sobom, pa se lomim i previjam od nemila do netraga,
od čovjeka do čovjeka, od laži do laži i od bola do bola ..."

Ex Ponto-Nemiri Andrić

To je bio neobičan čovjek. A neobično je na njemu bilo samo ovo. Taj u svemu i po svemu mali čovjek, oprezan, plašljiv, sitničav i račundžija, nosio je u krvi iskru dragocjene, rijetke i moćne materije koja teži i neodoljivo goni visinama i smjelostima svake vrste, podvizima duha i tijela.

Između čovjeka i te iskre u njemu dolazilo je neprestano do nevjerovatnih nesporazuma i sukoba, tragičnih i komičnih. U tom stalnom rvanju čas je pobjeđivao sitni, obazrivi čovjek, čas iskra u njegovoj krvi, čas je on obuzdavao i skrivao nju, čas ona odvodila njega na neslućene i neželjene puteve na kojima, umirući od straha i kajanja, sam sebe nije mogao da pozna ni smio da prizna. A kad bi se desilo, što je ponajčešće i bivao slučaj, da nijedna od te dvije suprotne snage ne preovlada – on je ostajao u mjestu, ukočen, zbunjen, dvoličan, smiješan i jadan, čudak i šeprtlja, težak sebi i neprijatan drugima. I do smrti je ostao takav, čudan čovjek, pun neuhvatljivih protivrječnosti, sposoban za neočekivane postupke.

A jednog dana mali je čovjek umro, otpao kao sitna ljuska koja trune i nestaje, a ona neuništiva moćna iskra iz njega krenula je živa dalje, novim putevima u nepoznatom pravcu.

Ivo Andrić – Znakovi pored puta

Ima ljudi koji su hrabriji pred smrću, nego pred životom i ljubavi...
Čovjek koji nije hrabar ne može biti ni pošten, jer za poštenje su potrebne žrtve kakve kukavica ne umije da podnese, a potrebna je i velikodušnost koju on ne može razumijeti.
Ako ljubav zavisi od naše slobodne volje, zašto ne prestanu da vole oni koji bi htjeli da prestanu?

Naprotiv, plaču od bola i robuju ljubavi, čak i oni ponosni ljudi koji inače smatraju ropstvo za najveće zlo...
rado se lišavaju zbog ljubavi nečeg čega se inače nikad nisu htjeli odreći i nose svoju ljubav kao bolest ili okov; i žive u strahu da ne izgube samo onog koga vole.

Takva patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bježiš od nje.
Ne moraš bježati, ne moraš je se bojati. Moraš voljeti...
Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bježati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo.
Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time...

Hesse

Jedan stari hodočasnik prelazio je usred zime preko mosta u podnožju Himalaja, kada je počela kiša. Čuvar prelaza mu je rekao: "Kako ćeš, dobri čovječe, stići gore po ovakvom vremenu?"
Starac mu je veselo odgovorio: "Moje srce je već tamo, ostatku mene lako je da ga prati".

Zar smo mi gospodari svojih djela? sve dobro i zlo što nam se dogodi na zemlji, pisano je tamo gore. Znate li neki način da se izbriše ono što je zapisano? Recite gospodine : mogu li ja ne biti?
Mogu li ja biti neko drugi ?
A kad sam već ja ja, mogu li činiti nešto drugo nego što činim?
jer ništa na ovom svijetu nije stalno i stvari mijenjaju svoje značenje kako vjetar puhne.
A vjetar stalno puše, a da toga niste ni svjesni.
A vjetar puše i sreća se pretvara u nesreću, osveta u nagradu, laka djevojka u odanu ženu, kakvoj nema ravne…
Gospodine, nismo mi jedini koje su preradili.
Sve što se ikad na svijetu dogodilo, bilo je već sto puta prerađeno i nikome ne pada na pamet pogledati kako je to stavrno bilo. Ljudi su već toliko puta bili prerađeni, da ni ne znaju što su....
Ponekad sanjam letimo
letimo sami ko ukleti a vjetar nas svojom snagom gura...


Jacques i njegov gospodar Milan Kundera

Onda sam počeo da je iznevjeravam.
To ne znači da sam odavao naše tajne ili nju dovodio u nepriliku. Nijesam otkrivao ono što je trebalo da prećutim. Ali sam prećutkivao ono što je trebalo da otkrijem. Nijesam se opredijelio za nju. Znam da je prećutkivanje neupadljiva varijanta izdaje. Spolja ne može da se zaključi da li neko nešto prećutkuje ili je samo diskretan, pun obzira, izbjegava mučne i nezgodne situacije. Ali onaj, onaj ko se ne opredjeljuje, zna to dobro. Prećutkivanje podjednako izmiče tle pod nogama nekoj vezi kao i neke od spektakularnijih varijanti izdaje.

Šlink - Čitač

Lj. Habjanović – Đurović


Postoji u meni mnogo čežnji i mnogo težnji i još više želja, neostvarenih maštanja i sveta iz oblaka. Da li ću se ikada prizemljiti ni sam ne znam. A i ne želim. Želim uvek biti dete, jer jedino tako mogu da opravdam ponekad suze u svojim očima.
Moja sloboda i moja sigurnost samo su prividni. Uporno pokušavam da se oslobodim svoje smotanosti, svoje stidljivosti i nesigurnosti, ali još uvek nisam uspeo da otkrijem onaj prauzrok koji me je, eto, doveo da se u odnosu sa ljudima ponašam tako. Otkrijem li njega, rešiću sve.
Jedino kada pišem ja sam lav! Inače, običan sam miš koji pokušava da strugne u prvu mišju rupu. Papir je jedino bojno polje gde mi niko ništa ne može. Ali, kada bi život bio papir, kada bi svi problemi bili od papira – kako bi se lako dali zgužvati!

"A onda mi je došlo do svijesti da je opasno i ovo radosno posmatranje, nisam se više osjećao nadmoćan, ni skriven, oživjelo je nešto neželjeno u meni. Nije to bila strast, već možda gore od toga: uspomena. Na jednu jedinu ženu u mome životu. Ne znam kako je isplivala ispod naslage godina, nije lijepa kao ova, nije joj ni slična, zašto je jedna dozvala drugu, više me se tiče ona daleka koja ne postoji, dvadeset godina je zaboravljam, i pamtim, dolazi u sjećanje kad neću i kad mi ne treba, gorka kao pelin. Dugo je nije bilo u meni, odakle sad da se javi. Da li zbog ove žene s licem iz griješnih snova, da li zbog brata, da ga zaboravim, da li zbog svega što se desilo, da se prekorim? Da se prekorim što sam ispustio sve mogućnosti, i više ne mogu da ih vratim.
Oborio sam pogled, nikad čovjek ne smije misliti da je siguran, ni da je umrlo što je prošlo. Ali zašto se budi kad mi je najmanje potrebno? Nije ona važna, ta daleka, sjećanje na nju zamjenjuje skrivenu misao da je sve moglo biti drukčije, pa i ovo što me boli. Odlazi, sjenko, ništa nije moglo biti drukčije, i našlo bi se nešto drugo da boli. Ne može biti drukčije pa da bude bolje u ljudskom životu.
Ova što me pokrenula, vratila me sebi. "

Meša Selimović-Derviš i smrt

Odlično Seko! Predivne odlomke si izabrala.

Jedan stari hodočasnik prelazio je usred zime preko mosta u podnožju Himalaja, kada je počela kiša. Čuvar prelaza mu je rekao: "Kako ćeš, dobri čovječe, stići gore po ovakvom vremenu?"
Starac mu je veselo odgovorio: "Moje srce je već tamo, ostatku mene lako je da ga prati".
Je li ovo iz knjige "Čarobnjakov šegrt" ili "Alhemičar"? Čini mi se da sam ovo pročitala u nekoj knjizi.

Je li ovo iz knjige "Čarobnjakov šegrt" ili "Alhemičar"? Čini mi se da sam ovo pročitala u nekoj knjizi.

Iz knjige "Damari", Antoni de Mela. A može da se naće na mnogim mjestima, često se upotrebljava.

''Istinska priroda prostora i vremena

Razmislite sada o ovome: kad ne bi postojalo ništa osim tišine, za vas ne bi postojala tišina, vi ne biste znali što je to. Tek kad postoje zvuci tišina može postati stvarno. Nalik tome, kad bi postojao samo prostor, bez ikakvih predmeta, za vas prostor ne bi postojao. Zamislite sebe kao tačku svijesti što pluta u beskraju prostora - nema zvijezda ni galaksija, samo praznina. Iznenada, prostor više ne bi bio prostran; uopšte ga ne bi bilo. Ne bi bilo praznine, ni kretanja od jedne tačke do druge. Potrebne su barem dvije uporišne tačke kako bi mogli postojati udaljenost i prostor. Prostor se pojavljuje onoga trenutka kad se Jedno razdijeli na dvoje, a 'dvoje' postane 'deset hiljada stvari', kako Lao Tse tumači jasan svijet, te prostor postaje sve prostraniji. Tako se svijet i prostor istovremeno pojavljuju.

Ništa ne može postojati bez prostora, pa ipak, prostor ne postoji. Prije nego što je nastao svemir, prije 'Velikog Praska', ako hoćete, nije postojao golem prazan prostor koji bi čekao da ga nešto ispuni. Nije bilo nikakvog prostora i ničega drugoga. Postojalo je samo Jedno. Kad je Jedno postalo 'deset hiljada stvari', činilo se kako prostor postoji i kako mnogima omogućuje postojanje. Otkuda se stvorio? Je li ga stvorio Bog kako bi negdje smjestio svemir? Naravno da nije. Prostor ne postoji, stoga nikada nije ni bio stvoren.

Za vedre noći izađite napolje i pogledajte nebo. Hiljade zvijezda koje vidite golim okom ne predstavljaju ništa više nego samo beskonačno mali djelić onih zvijezda koje postoje. Više od stotinu milijardi galaksija može se sada otkriti najsnažnijim teleskopima, a svaka galaksija 'svemirsko ostrvo' sa milijardama zvijezda. Ono, pak, što izaziva još veće strahopoštovanje jeste beskonačnost samoga prostora, dubinama i tišina koje omogućuju postojanje toj veličanstvenosti. Ništa ne može izazvati više strahopoštovanja i ništa ne može biti veličanstvenije od nezamislive prostranosti i tišine prostora. A ipak, što je to prostor? Praznina, golema praznina.

Ono što se nama pojavljuje kao prostor u svemiru, sagledan umom i osjećanjima samo je Nejasno u svijetu. To je 'tijelo' Božje. A najveće čudo je ovo: ta tišina i prostranost koje omogućuju postojanje
svemira, nisu samo negdje ondje, u prostoru - nego takođe i u vama. Kad ste do kraja i apsolutno prisutni, s tom se tišinom i prostranošću susrećete sao s mirnim unutrašnjim prostorom u kojemu nema uma. U vama se taj prostor proteže u dubinu, a ne u širinu. Protezanje prostora u širinu u krajnjem je slučaju pogrešno opažanje beskonačne dubine - transcendentalne stvarnosti.''

- Sta si vidio u ljetni dan, sine moj?
Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i
kratkovjek.
- Sta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?
Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.
- Sta si vidio, sine moj, u ljetni dan?
Vidio sam da je ovaj život stvar mučna koja se sastoji u nepravilnoj
izmjeni grijeha i nesreće, da živjeti znaci slagati varku na varku.
- Hoćeš da usneš, sine moj?
Ne, oče, idem da živim.

''Već je bila skoro zima kad sam stigao na bojište. U početku, uprkos uzbuđenjima izazvanim paljbom, u sve sam bio razočaran. Ranije sam mnogo razmišljao o tome zašto tako neobično retko može čovek da živi za neki ideal. Sad sam video da mnogi, štaviše, da su svi ljudi sposobni da za ideal umru. Samo to nije smeo biti neki lični, slobodni, izabrani ideal, nego je to morao biti opšti i primljeni u amanet.

...........

Jer sam imao prilike da vidim mnoge - a više njih umrlo je uz mene - koji su kroz osećanje postali svesni da mržnja i bes, ubijanje i uništavanje nisu bili vezani za predmete. Ne, predmeti, isto kao ciljevi, bili su sasvim slučajni. Iskonska osećanja, pa čak i najdivljačnija, nisu bila upravljena na neprijatelja; njihovo krvavo delo bilo je samo zračenje iznutra, iz razderane duše, koja je htela da besni i ubija, da uništava i umre, da bi mogla biti nanovo rođena. Jedna gorostasna ptica probijala se iz jajeta, a jaje je bio svet, a svet je morao da ode u paramparčad.''

Herman Hesse - Demijan

U 8. razredu čitaš Hese-a!!?:eek::nono2:

Ne čitam nego listam :)

Rekoše neki ljudi da je danas lep dan. Sunce sija, nebo plavo kao snovi. Jedna ptica u kavezu gleda nebo i sunce i sanja san. A onda neka ruka otvori vrata kaveza. Srce je kucalo kao ludo. Sad će san biti java, sve želje ce biti ispunjene. Lagano, bojeći se da je to fatamoragana, ptica raširi krila i polete. Radost, ushićenje, Sreća sa velikim "S" i sloboda. Krila , odvikla od letenja, zadrhtaše. U panici, na izmaku snage, ptica se vrati u svoj kavez. Znala je da nije rođena da živi nege drugo, da leti u nepoznato. Kavez, koji je do tada sputavao, sad joj je bio tako mio. I dalje ce sanjati gledajući nebo i sunce i oblake.
Pitam se, šta bi bilo sa pticom da je ta ruka zatvorila prozor ili kavez?

Rekoh čudnu riječ: pobuna. I zaustavih pero nad ravnim retkom u kom je ostala utisnuta jedna nedoumica, prelako izrečena. Prvi put sam tako nazvao svoju muku, a nikad ranije nisam o njoj mislio, nisam je zvao tim imenom. Odakle je došla opasna riječ? I je li samo riječ?. Upitao sam se, ne bi li bilo bolje prekinuti ovo pisanje, da sve ne bude teže nego što jest. Jer ako ono neobjašnjivim putevima izvlači iz mene čak i što nisam htio da kažem, što nije bila moja misao, ili je moja nepoznata misao što se skrivala u mraku mene, ulovljena uzbudjenjem, osjećanjem koje me više ne sluša, ako je sve to tako, onda je pisanje nemilosrdno isljedjenje, šejtanski posao, i možda bi najbolje bilo slomiti trščano pero pažljivo zarezano na vrhu, prosuti divit na kamenu ploču pred tekijom, neka me crnom mrljom podsjeća da se nikad više ne prihvatim magije što budi zle duhove. Pobuna! Je li to samo riječ, ili je misao? Ako je misao, onda je moja misao, ili moja zabluda. Ako je zabluda, teško meni; ako je istina, teško meni još više.

Meša Selimović
DERVIŠ I SMRT

Vrlo rano sam saznao da svaki minut života može biti težak koliko i život ceo.

Ivo Andrić

Čovek mašta od detinjstva o velikim gradovima i slavnim poprištima,ali stvarne i odlučne bitke za održavanje svoje ličnosti i ostvarenje svega što ona u sebi nagonski krije,mora da bije tamo gde ga sudbina baci ,bog zna na kakvom uskom,bezimenom prostoru,bez sjaja i lepote,bez svedoka i sudije.

Ivo Andrić

Postoje tri velike strasti.Alkohol, kocka i vlast.Od prve dvije ljudi se mogu izlečiti, od treće nikako. Vlast je najteži porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je. Kao čarobni kamen, jer pribavlja moć. Ona je duh iz Aladinove lampe, koji služi svakoj budali, koja ga drži. Odvojeni ne predstavljaju ništa, zajedno kao kob su ovog svijeta. Poštene i mudre vlasti nema, jer je želja za moći bezgranična. Čovjeka na vlasti podstiču kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži, i njegova predstava o sebi uvek je lepša nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo mišljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna. I ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni brzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju vječne zakone, vječna načela, vječno ustrojstvo i vežući vlast uz Boga, učvršćuju svoju moć. I niko ih ne bi oborio. ako ne postanu smetnja i pretnja drugim moćnicima. Ruše ih uvjek na isti način, objašnjavajući to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, izdajom prema vladaru, a nikom to ni na um nepada. I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast kao noćni leptir na plamen svijeće.
Bez hljeba narod može ostati, bez vlasti neće.

Meša Selimović

Život je jedna neizmerna logika i harmonija, a pošto su priroda i život jedno isto, ne postoje ni u životu apsurdumi i anomalije. Sve je na svetu vezano jedno za drugo, pa su vezane i sreća i nesreća u ljudskoj sudbini. Kad iz korpe rumenih trešanja što se ne da izvući samo jedna trešnja, a da se prstom ne zakači i izvuče odjednom više njih, tako idu i sreće i nesreće uvek u serijama – trešnje zdrave i trešnje otrovane stavljene zajedno u jednoj kobnoj korpi. Svaki je čovek po nekoliko puta u životu dobijao osećanje konačne propasti, kao da ga je izneverilo tlo pod nogama, krma na brodu, uzde na besnim konjima. Ali se svaki uverio u to da je posle serije sreća dolazila serija nesreća, i obrnuto. U samim momentima očajanja, čovek ne misli da pored njegove nesreće skoro, ukorak ide i sreća. Sreće i nesreće, to su beli i crni konji koji trče u istom pravcu, blisko i naporedo, tako da čas promaknu beli pored crnih, a čas crni pored belih. Tako ide celog života, koji je sav sazdan od takve utakmice belog i crnog. Zato čovek istovremeno preživljuje sreću i nesreću, i onda kad za to i ne zna. Nema apsolutne nesreće i apsolutne sreće, i zato ih obe istovremeno proživljujemo.


Jovan Dučić - Blago Cara Radovana

Sokrat je rekao: "Nesvestan život nije vredan da bude proživljen." To je istina kojoj nisu potrebna dalja objašnjenja. Većina ljudi ne živi svesnim životom. Živi mehaničkim životom, s mehaničkim mislima - koje obično potiču od nekog drugog - mehaničkih osećanja, mehaničkih akcija i reakcija.
Hoćete li da vidite koliko ste sami takvi? "Baš ti je lepa ta košulja." Prija vam da čujete tako nešto. Sve zbog jedne košulje. Kada čujete tako nešto, ponosni ste na sami sebe. Ljudi dolaze da posete moj centar u Indiji i govore: "Kakvo prekrasno mesto, kakvo divno drveće, kakva prijatna klima", i ja se već lepo osećam, sve dok ne iznenadim samog sebe u tome i kažem: "Kakve su to gluposti? Kakve ja veze imam sa tim drvećem? Nisam ja taj koji je izabrao ovo mesto. Nisam ja taj koji je naručio klimu - tog dana je slučajno bilo lepo vreme." Ali, lažno "ja" je ušlo u igru i zato se dobro osećam. Dobro se osećam sa "mojom" kulturom i "mojom" nacijom. Ali dokle se tako može stići sa sopstvenom glupošću? Ne šalim se. Govore mi da je moja velika indijska kultura stvorila veliki broj mistika, ali nisam ih ja stvorio, nisam ja odgovoran za to. Ili mi kažu: "Ta tvoja zemlja sa tolikim siromaštvom baš odvratno." Ja se stidim, ali nisam ja to stvorio. Dali ste ikad razmislili o takvim stvarima?
Ljudi vam kažu: "Jako lepo izgledate", i već ste na sedmom nebu. Zato se kaže: "Ja sam o.k., ti si o.k."
Jednog dana napisaću knjigu koja će se zvati Ja sam magarac, ti si magarac. Priznati da
si magarac najviše oslobaða i nešto je najdivnije na svetu. Kada mi ljudi kažu: "Grešiš", ja im odgovaram: "Šta si očekivao od jednog magarca?"
Razoružani - svi moramo biti razoružani. U konačnom osloboðenju, ja sam magarac, ti si magarac. Za sada-kako obično biva - ja pritisnem dugme i ti ideš gore,pritisnem drugo dugme i ti ideš dole. I to ti prija. Koliko ljudi poznajete koji ostaju ravnodušni na pohvale ili kritike? To je ljudski, govorimo. Ljudski - to znači kako treba da budemo pomalo majmuni, tako da svi mogu da nas vuku za rep, i da radimo sve ono što smatraju da bi trebalo da radimo. Da li je to ljudski?
Ako nalazite da lepo izgledam, to znači da ste u tom trenutku dobro raspoloženi i ništa više od toga. To takoðe znači da odgovoram vašem spisku za nabavku. Svi mi nosimo neki spisak za nabavku i, na neki način, ljudi treba da odgovaraju tom spisku - visok... tamna kosa... lep... zavisno od našeg ukusa. "Sviða mi se vaš glas", kaže ona, "zaljubljena sam." Nije zaljubljena, pre bih rekao da je glupa. Kad god je neko zaljubljen - oklevam da kažem - utoliko je pre magarac.
Sedite i posmatrajte šta vam se dogaða. Vi samo bežite od samih sebe, hoćete da pobegnete. Neko je jednom rekao: "Zahvalimo Bogu za stvarnost, kao i za mogućnost da pobegnemo od nje." To je znači ono što se dogaða. Mi smo mehanizovani, kontrolisani. Pišemo knjige o tome kako biti kontrolisan i kako je čudesno biti kontrolisan i kako je neophodno da vam drugi ljudi govore da ste o.k. Samo tada se dobro osećate. Kako je divno sedeti u zatvoru, ili, kako mi je neko juče rekao, biti u sopstvenom kavezu. Dopada vam se u zatvoru? Volite da budete kontrolisani? Reći ću vam jednu stvar: ako priznate sami sebi da se dobro osećate kad vam kažu da ste o.k., pripremate se da se loše osećate kad vam drugi budu rekli da niste. Sve dok se živi da bi se zadovoljila očekivanja drugih, potrebno je paziti kako se oblačiš, kako se češljaš, da cipele uvek budu uglancane - sve u svemu, da se uvek zadovolje njihova prokleta očekivanja. Zar to nazivate ljudskim?
To je ono što ćete otkriti kada posmatrate sebe. Bićete užasnuti! Činjenica je da niste ni o.k., ni obrnuto. Možda odgovarate tuðem raspoloženju, ili aktuelnoj modi. Zar to znači da ste postali o.k.? Zar to, da li ćete biti o.k., zavisi od toga? Zar zavisi od onoga što ljudi misle o vama?


Antoni De Melo: BUÐENJE

"...Ime mi je Ahmed Nurudin, dali su mi ga i uzeo sam ponuđeno, s ponosom, a sad mislim o njemu, poslije dugog niza godina što su prirasle uza me kao koža, s čuđenjem i ponekad s podsmijehom, jer svjetlo vjere to je oholost koju nisam ni osjećao a sad je se pomalo i stidim. Kakvo sam ja svjetlo? Čime sam prosvijetljen? Znanjem?. Višom poukom? Čistim srcem? Pravim putem? Nesumnjanjem? Sve je došlo u pitanje, i sada sam samo Ahmed, ni šejh ni Nurudin. Sve spada s mene, kao haljina, kao oklop, i ostaje ono što je bilo prije svega, gola koža i go čovjek.

Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da bi imao želja a već star da ih ostvaruje. Tada se u svakome gase nemiri, da bi postao jak navikom i stečenom sigurnošću u nemoći što dolazi. A ja tek činim što je trebalo učiniti davno, u bujnom cvjetanju tijela, kad su svi bezbrojni putevi dobri, a sve zablude korisne koliko i istine. Šteta sto nemam deset godina više pa bi me starost čuvala od pobuna, ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno. Jer trideset godina je mladost, to sad mislim, kad sam se nepovratno udaljio od nje, mladost koja se ničega ne boji, pa ni sebe..."

(Derviš i smrt)

Onda je Sanja zauvek nekuda iščezla. Niko ne zna kuda? I tek onda, kada je više nije bilo, ona poče strašno da nedostaje Vanji. Svaka stvar ga je podsećala na nju... njene lutke, krevetac, male merdevine, globus po kome je putovala, lavovi u žarkoj Africi, džez iz Njujorka, ruske pesme, prsten, male rošule, sve...
Jednostavno, Vanja nije znao kako da nastavi život bez nje. Sve one lepotice za kojima se nekada okretao na ulici, za kojima je čeznuo i koje je sanjao, izgledale su mu nekako trapavo, suviše velike i ružne. Uz to, smetalo mu je što viču kad govore. Sada je čeznuo za Sanjom. Osećao je da se nalazi negde blizu njega, samo nije mogao da je vidi. Uzalud je kupio veliko povećalo, pa čak i mikroskop – Sanja kao da je propala u zemlju!
Dok ga je još služio vid penjao se na krov kuće i trazio je na nebu. I zamislite sve zvezde iz Sanjinog jata ponovo su bile na broju! Možda je ona njena tamna zvezda na kolenu, koja se godinama pretvarala da je samo obican mladež, odvela Sanju natrag, na nebo?
Ko zna? Vanja onda počne da je traži u bajkama i svi su se čudili sta jedan star čovek traži u knjižarama po odeljenjima za decu? Tražio je po ilustracijama, prevrtao i okretao listove, ali nikako nije mogao da je pronadje. I znate šta? On je još uvek traži... lako ćete ga poznati po tome što uvek ide pognute glave, polako, korak po korak gleda pred noge da slučajno ne zgazi Sanju.
Svi oni, koji traže nešto važno, nešto dragoceno, nešto što su davno izgubili, koračaju na isti način. Poznaćete iz po tome što ih na ulici ništa drugo ne zanima: samo gledaju ispred sebe, samo gledaju i traže, traže...
A možda je Sanja još uvek sa Vanjom? Možda je toliko sitna, kao najsićušnije zrnce zvezdane prašine zalutalo na planetu Zemlju?
Možda mu je u kosi, u uhu, možda mu je u zenici oka, pa mu zato svetle oči; možda je zaista tamo, samo što on to ne može da zna?

Momo Kapor

...I oni došavši k Valamu rekoše mu: Ovako veli Valak, sin Seforov: Nemoj se zatezati, molim te, nego dođi k meni.

Jer ću te dobro darivati, i šta mi god kažeš činiću; zato dođi, molim te, prokuni mi ovaj narod.

A Valam odgovori i reče slugama Valakovim: Da mi da Valak kuću svoju punu srebra i zlata, ne bih mogao prestupiti reči Gospoda Boga svog da učinim šta malo ili veliko.

Ali opet ostanite ovdje i vi ovu noć da vidim šta će mi sada kazati Gospod.

I dođe Bog noću k Valamu i reče mu: Kad su došli ti ljudi da te zovu, ustani, idi s njima, ali šta ti kažem ono da činiš.

A ujutru ustavši Valam osamari magaricu svoju, i pođe s knezovima moavskim.

Ali se razgnjevi Bog što on pođe; i stade anđeo Gospodnji na put da mu ne da; a on sjeđaše na magarici svojoj i imaše sa sobom dva momka svoja.

A kad magarica vidje anđela Gospodnjeg gdje stoji na putu s golim mačem u ruci, svrnu magarica s puta i pođe preko polja. A Valam je stade biti da je vrati na put.

A anđeo Gospodnji stade na stazu među vinogradima, a beše zid i odovud i odonud.

I magarica videći anđela Gospodnjeg pribi se uz drugi zid, i pritište nogu Valamovu o zid; a on je stade opet biti.

Potom anđeo Gospodnji otide dalje, i stade u tjesnacu, gdje ne bješe mjesta da se svrne ni nadesno ni nalijevo.

I magarica videći anđela Gospodnjeg pade pod Valamom, a Valam se vrlo razljuti, i stade biti magaricu svojim štapom.

Tada Gospod otvori usta magarici, te ona reče Valamu: Šta sam ti učinila, te me biješ već treći put?

A Valam reče magarici: Što mi prkosiš? Da imam mač u ruci, sad bih te ubio.

A magarica reče Valamu: Nisam li tvoja magarica? Jašeš me od kako sam postala tvoja do danas; jesam li ti kad tako učinila? A on reče: Nisi.

Tada Gospod otvori oči Valamu, koji ugleda anđela Gospodnjeg gde stoji na putu s golim mačem u ruci. I on savi glavu i pokloni se licem svojim.

I reče mu anđeo Gospodnji: Zašto si bio magaricu svoju već tri puta? Evo ja iziđoh da ti ne dam, jer tvoj put nije meni po volji.

Kad me ugleda magarica, ona se ukloni ispred mene već tri puta; a da se nije uklonila ispred mene, tebe bih već ubio, a nju bih ostavio u životu.

A Valam reče anđelu Gospodnjem: Zgriješio sam, jer nijesam znao da ti stojiš preda mnom na putu; ako tebi nije po volji, ja ću se vratiti.

A anđeo Gospodnji reče Valamu: Idi s tim ljudima, ali samo ono govori što ti ja kažem. Tada Valam otide s knezovima Valakovim...

(4. Mojsijeva, 22, 20)

Ne bih mijenjao tuge srca moga za radosti koje osjećaju mnogi. Niti bih suze, koje pecal u svakom dijelu moga bića izaziva, pretvorio u smijeh. Želim da moj život ostane jedna suza i jedan osmijeh.
Suza da pročisti moje srce i pruži mi razumijevanje životnih tajni i skritih stvari. Osmijeh da me učini bližim mojoj braći i da simboliše moje veličanje bogova.
Suza da me sjedini sa ljudima slomljenih srca, osmijeh da bude znak moje radosti što postojim.
Radije bih da skončam žudeći i čeznući nego da živim u očajanju i beznadju.
Želim da glad za ljubavlju i lijepotom bude u temeljima duše moje jer vidjeo sam da su ti najnesrećniji od svih ljudi. Čuo sam uzdahe onih koji čeznu i žude i to je najprijatnija od svih melodija.
Kako se primiče veče, cvijet zatvara svoje latice i tone u san, grleći svoje čežnje. Kako se bliži jutro cvijet otvara usne da susretne sunčev poljubac.
Život cvijeta je satkan od žudnje i zadovoljstva....
Jedne suze i jednog osmijeha.....

Halil Dzubran

Predate li se onome što jeste, postanete li na taj način potpuno prisutni, prošlost više nema nikakvu moć nad vama.
Pokazuje se carstvo Bića koje je bilo prikriveno umom.
Iznenada se u vama budi duboko spokojstvo, nashvatljiv osjećaj mira.
A u tom se miru krije velika radost.
U toj se radosti krije ljubav.
A u najtajnijoj jezgri prebiva sveto, neizmjerno, Ono čemu ne možemo dati ime.

Eckhart Tolle

"NIsmo uvek u stanju da do dna zagledamo u sebe,sopstveni okviri su tesni,a i perspektiva je nedovoljna.Ali je zato uvek moguce projektovati sebe negde i z v a n,i odande se zabaviti sobom kao bicem koje,ipak,od svih najbolje poznajemo.Tada ,gledajuci u svoje realne oci onim imaginarnim,zapitajmo se,sa odsustvom rezervi i zaustavljeni u jednom casu,u ovom : sta je u nama stvarno,a sta izmisljeno?Koliko istina i koliko iluzija cini nas svet,od koliko smo lazi i istina sastavljeni?"


Nada Marinkovic - "Igra Ogledala"

Nisam ni pokušao da tražim. Sa najbeznadežnijm gubicima čovjek
se najlakše pomiri. Zagledao sam se u tamno zelenu vodu. I u
slici izgubljenog prstena na pješčanom dnu bi mi jasan život
čovjekov i mladost i ljubav kako se kida i gubi i prolazi, bez
nade i povratka.
Osjetio sam da sam se prerano odcijepio od ljudi, da sam
osamljen i nesrećan.

Ivo Andrić

"Vreme je da se penje, da se napreduje za stepenicu više, iako ni prethodna stepenica nije još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba. Govoriti malo, ne govoriti zlo, glupo, površno ni uzaludno, ili čak ne govoriti uopšte. Sve su to stepenice na putu ličnog napretka i usavršavanja koje u toku života, kao teren u ratu, osvajamo, gubimo i ponovo osvajamo. S godinama, tačnije rečeno sa starošću, koja nastupa polako i tiho kao sumrak na zemlju, krv hladni, nagoni odumiru, savlađujemo se i obuzdavamo lakše, tako da i bez svoje velike zasluge govorimo manje, možda razumnije i čovečnije. Ali to nije dovoljno. Vreme je da se pređe na postizavanje višeg stepena, a to je: unutarnje ćutanje. Šta vredi što mudro držimo jezik za zubima, ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana, ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Često mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute, ali im se u pogledu i podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga".

Ivo Andrić

Lisica se ponovo vrati na svoju misao:

-Moj život je jednolik. Ja lovim kokoši, ljudi love mene. Sve kokoši su slične, i svi ljudi su slični. Meni je, dakle, pomalo dosadno. Ali, ako me ti pripitomiš, moj život će biti kao obasjan suncem. Upoznaću bat koraka koji će biti drukčiji od svih ostalih. Drugi koraci me tjeraju pod zemlju. Tvoj će me kao muzika pozivati da izađem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidiš li tamo dole, polja puna žita? Ja ne jedem hleb. Za mene žito ne predstavlja ništa. Žitna polja ne podsjećaju me ni na šta. A to je žalosno! Ali ti imaš kosu boje zlata. Biće divno kada me pripitomiš! Žito, koje je pozlaćeno, podsjećaće me na tebe. I ja ću voljeti šum vjetra u žitu...

Lisica ućuta i dugo gledaše malog princa:
-Molim te... pripitomi me, rece ona.
-Vrle rado, rece mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronađem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.
-Čovjek poznaje samo one stvari koje pripitomi, reče lisica. Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćeš prijatelja, pripitomi me!
-Šta treba da radim? upita mali princ.
-Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najprije ćes sjesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledaću te krajičkom oka, a ti nećes ništa govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sješćes malo bliže....

Sjutradan mali princ ponovo dođe.
-Bilo bi bolje da si došao u isto vrijeme, reče lisica. Ako dolaziš, na primjer, u četiri sata popodne, ja ću biti srećna već od tri sata. Ukoliko vrijeme bude odmicalo, biću sve srećnija. U četiri sata biću uzbuđena i uznemirena; upoznaću cijenu sreće! Ali ako budeš dolazio kad ti padne na pamet, nikada neću znati za koji čas da spemim svoje srce... Potrebni su čitavi obredi za to.
-Sta je to obred? upita mali princ.
-I to je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To je ono sto čini da se jedan dan razlikuje od drugog, jedan čas od drugih časova. Kod mojih lovaca, na primjer postoji jedan obred. Oni četvrtkom igraju sa seoskim djevojkama. Četvrtak je, dakle, divan dan! Idem u šetnju čak do vinograda. Kad bi lovci igrali kad im padne na pamet, svi bi dani ličili jedan na drugi, i ja ne bih uopšte imala odmora.

Tako mali princ pripitomi lisicu. A kad se dan rastanka približi:
-Ah! rece lisica... Plakaću.
-Sama si kriva, rece mali princ, nisam ti želio nikakva zla, ali ti si htjela da te pripitomim.
-Naravno, reče lisica.
-Ali ti ćeš plakati, reče mali princ.
-Naravno, reče lisica.
-Znači, time ništa ne dobijaš!
-Dobijam, reče lisica, zbog boje žita

„Dvije stvari uvijek iznova divljenjem ispunjavaju moju dušu, sve što više i sve što dalje o njima razmišljam: zvjezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni. Ni jednu ne treba da tražim obavijenu maglom: jasno se nalaze preda mnom, i povezane su ujedno sa samosviješću moga postojanja. Jedna započinje na onom mjestu koje zauzimam u čulnom svijetu i proširuje onu mrežu veza u kojoj se nalazim, u nedoglednoj mjeri svjetova i svjetova, sistema i sistema planeta, a iznad svega toga bezgranična vremena perioda njihovoh kretanja, nastajanja i trajanja. Druga započinje mojim nevidljivim ja, mojom ličnošću, i stupa u jedan svijet kojem se, naime, prava beskrajnost može zapaziti, ali samo umom, i s kojim (a time ujedno i s onim vidljivim svjetovima) otkrivam svoju povezanost ne samo kao slučajnu, nego kao opštu i neminovnu. Prvi prizor bezbrojnih svjetova poništava gotovo cjelokupni moj značaj kao neko životinjsko biće koje materiju od koje je nastalo treba da vrati opet planeti, jednoj malenoj tački svemira, pošto ova materija, ne znajući zašto, jedno vrijeme raspolaže životnom snagom. Drugi, međutim, podiže moju vrijednost kao beskrajnu inteligenciju moje ličnosti, u kojoj moralni zakon ispoljava život nezavisan od životinjskog i cjelokupnog čulnog svijeta, bar kao što se može zaključiti zakonitim određenjem moga bića po zakonu koji se ne ograničava na uslove i granice ovoga života nego se rasprostire u beskraj“.

Kant

Na svašta se moglo pomisliti prije nego li na tako čudesnu građevinu u rastrganu i pustu kraju. Izgledalo je kao da su obje obale izbacile jedna prema drugoj po zapjenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostali tako za jedan trenutak lebdeći nad ponorom. Ispod luka se vidjelo u dnu vidika, parče modre Drine, a duboko pod njim je grgoljila zapjenjena i ukroćena Žepa. Dugo oči nisu mogle da se priviknu na taj luk smišljenih i tankih linija, koji izgleda kao da je u letu samo zapeo za taj oštri mrki krš, pun kukurovine i pavite, i da će prvom prilikom nastaviti let i iščeznuti.

Ivo Andrić – Most na Žepi

" Ne vjeruj zato što je to mudrac rekao,
Ne vjeruj zato što je to uobičajeno mišljenje,
Ne vjeruj zato što je to zapisano,
Ne vjeruj zato što je to prorečeno,
Ne vjeruj zato što neko drugi to vjeruje,
Ali vjeruj onom što si sam prosudio da je istina."

Siddhartha Gautama Buddha

U ovom drustvu podjednako patimo svi, i zene i muskarci, samo
su uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog zena
to je gotovo redovno zbog toga sto zene nisu onakve kakve bismo
zeleli da budu. Kad zene pate zbog nas, to je uvek stoga sto smo
mi ovakvi kakvi jesmo. Ali, sto je glavno, patimo svi i mucimo
se cesto, dugo, svirepo i besmisleno.

Andrić

“ -Ah _ reče miš. - Svijet mi svaki dan postaje sve tješniji. Isprva je bio toliko prostran da sam se plašio, pa sam trčao dalje i bio sretan što napokon u daljini slijeva i zdesna vidim zidove, ali ti dugi zidovi toliko se brzo približavaju jedan drugome da sam već u posljednjoj prostoriji, a ondje u kutu stoji zamka u koju ću uletjeti.

-Treba samo da promijeniš smjer u kojem trčiš - reče mačka i … poždere ga. “
(Franz Kafka)

"tko vrijedi - leti!"
max & bunker

Vlast saudijskog mushkarca neogranichena je : njegova zhena i djeca prezhivjece samo ako on tako zheli. U nashem domu, mushkarac je jedini zakon. Ova slozhena situacija pochinje josh od samog vaspitavanja i odgoja malih djechaka u mojoj zemlji. Josh od najranijeg doba, mushko dijete uche da zhene ne vrede mnogo : one postoje samo zato da bi mushkarcima zhivot bio prijatniji.
Dijete je svjedok stalnog prezira koji otac pokazuje prema majci i sestrama ; takvo otvoreno neposhtovanje vodi ka tome da i on sam jednog dana prezire sve zhene, i chini nemogucim za njega da bude prijatelj sa ma kojom osobom suprotnog pola.Nauchen samo na uloge gospodara i roba, nije za chudjenje shto djechak, chim dodje vreme kada je dovoljno sazreo za to, bira za sebe suprugu koju ce smatrati svojom imovinom, a ne svojim partnerom.
Mjerilo po kome se ocenjuje vrijednost djeteta rodjenog u Kraljevstvu Saudijska Arabija je josh uvijek mushki polni organ. - Dzin Sason 'Princeza Sultana'

Vlast saudijskog mushkarca neogranichena je : njegova zhena i djeca prezhivjece samo ako on tako zheli. U nashem domu, mushkarac je jedini zakon. Ova slozhena situacija pochinje josh od samog vaspitavanja i odgoja malih dechaka u mojoj zemlji. Josh od najranijeg doba, mushko dete uche da zhene ne vrede mnogo : one postoje samo zato da bi mushkarcima zhivot bio prijatniji.
Dete je svedok stalnog prezira koji otac pokazuje prema majci i sestrama ; takvo otvoreno neposhtovanje vodi ka tome da i on sam jednog dana prezire sve zhene, i chini nemogucim za njega da bude prijatelj sa ma kojom osobom suprotnog pola.Nauchen samo na uloge gospodara i roba, nije za chudjenje shto dechak, chim dodje vreme kada je dovoljno sazreo za to bira za sebe suorugu koju ce smatrati dvojom imovinom, a ne svojim partnerom.
Merilo po kome se ocenjuje vrednost deteta rodjenog u Kraljevstvu Saudijska Arabija je josh uvek mushki polni organ. - Dzin Sason 'Princeza Sultana'


sto mi ovo nesto poznato, s nekih nasih prostora... :D

Dragi Maxe,

moja posljednja želja: sve što ostavljam za sobom (dakle, u ormaru za knjige, u komodi, u pisaćem stolu, kod kuće i u uredu, ili je bilo kamo odneseno pa ti nađeš ), dnevnike, rukopise, pisma, tuđa i moja, bilješke i tako dalje, neka se sve odreda spali nepročitano, a isto tako i svi moji spisi ili zapisi koji se nađu kod tebe ili kod drugih, od koji ih zatraži u moje ime. Pisma koja ti ne budu htjeli dati neka ih bar pošteno spale.

Tvoj Franz Kafka

Tako je oduvek bilo sa svim onim za čim sam žudeo: tek kada bih osetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: čovek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio, želeo sam da budem sam, kao što sam želeo slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žedj, drugačija, uvek drugačija. Kad se samo setim kako sam kao mlad poštovao brak i decu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu i decu, moju dragu decu koju sam nežno voleo – a šta mi je od svega ostalo! I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vreme sam želeo da imam samo jednostavan i bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kuću i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svet i vratio se, i taj plod sam okusio i više nije imao onu draž!

To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nežne grudi, i s čudjenjem držim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta da mu zamerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga ubrzo odbaciti. Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom. Taj impuls i ta žedj pomažu mi da prodjem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.


~ Čarls Bukovski "Zabeleške jednog pokvarenjaka"

"Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom. Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mješanja. Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš."

Meša Selimović

“Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na Zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koju su negovali do samog kraja, i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje. Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onom ko ume da je voli i da joj se divi.



Ima različitih osećanja, ali to je samo privid, u suštini, ona su sva - jedno. I volja je, na primer, jedno od njih. Ali za mene je i to ljubav. Sreća je ljubav, samo ljubav. Srećan je ko ume da voli. Ljubav pokreće našu dušu, u njoj pronalazi svoje biće i svoj život. Srećan je, dakle, samo onaj ko ume da voli...“



Herman Hese – Male radosti ( Srećan je ko ume da voli )

"Dva puta godišnje, na prolećnu i jesenju ravnodnevnicu (21.03. i 21.09.) sa početkom zalaska Sunca na severnim stepenicama se stvara senka koja u kombinaciji sa sedam svetolosnih trouglova nalikuje telu zmije. Na dnu stepenica je isklesana glava zmije, tako da je iluzija kompletna. U proleće se zmija spušta prema zemlji; u jesen se penje ka nebu. Zmija je simbol znanja i superiornog bića.
Prema legendi, Quetzalcoatl (odnosno Kukulkan) je napustio svoj glavni grad Tulu i odleteo na “zmiji” ka istoku, Yukatanu.

U dizajnu stepenica se uočava nešto neobično. Stepenice su dosta uske što su arheolozi objašnjavali telom Maja koje je proporcionalno manje od našeg. Međutim, svaka stepenica je istovremeno znatno viša nego što bi se to očekivalo za niske rastom Maje. Odgovor na ovu nelogičnost daje akustična arheologija. Širina i visina stepenica je pažljivo birana da bi proizvela željeni ton. "Stojim u podnožju velikih stepenica. Kamene glave zmije završavaju preda mnom. Imitirajući vodiče i posetioce i ja zapljeskah. Ovaj put mi se ne uzvraća eho pljeska. Ono što čujem je nalik cvrkutu ptice!" Time se potvrđuje legenda da je u piramidi ostao zapisani zvuk svete ptice Maja – quetzala.

Na Yukatanu se upotrebljava termin “pevajuće kamenje” da opiše kamen koji pojačava zvuk. Maje su znale koji kamen ima ova svojstva. Piramida Kukulkan je sjajan primjer matematičkih simulacija koje su utkane u graditeljsku umiješnost Maja.
Akustični eksperimenti u gradu Palenque (Palenke) su posebno interesantni. Dosada iskopani i rekonstruisani delovi grada pokazuju neobične zvučne mogućnosti. Ako proizvedemo lagani zvižduk on se prenosi između piramida i hramova, pojačava se i kao zmija provlači sa jednog kraja na drugi kraj Grada.
Time dolazimo do nove teze: da li je čitav grad služio kao zvučni odašiljač?
Gde su bile granice prijema tih zvučnih poruka? Da li je Planeta bila limit? Ili Sunčev sistem?

Ili je taj tanani zvučni signal, specifične frekvencije, neumorno prodirao još dublje, prema srcu Galaksije?"

S. Osmanagić "Civilizacija Maja"


http://i245.photobucket.com/albums/gg53/seka-photo/imgsizeraspx.jpg
Piramida Kukulkan, Chichen Itza, Yucatan, Meksiko

Smrt je jekin,sigurno saznanje,jedino sto znamo da ce nas stici. Izuzetka nema,ni iznenadjenja, svi putevi vode do nje,sve sto cinimo to je priprema za nju priprema cim zakmecimo udarivsi celom o pod,uvijek joj blize,nikada dalje. Pa ako je jekin, zasto se cudimo kada dodje. Ako je ovaj zivot kratak prolazak sto traje samo cas,ili dan,zasto se borimo da ga produzimo jos dan ili cas. Zemaljski je zivot varljiv,vjecnost je bolja.


Mesa Selimovic-Dervis i smrt

Ja kažem sebi: Još večeras budi hrabar, ne drhti i ne boj se više nego što treba, a već sutra možda neće nam trebati ni Hrabrosti ni Utehe.
Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Pre neki dan razmišljao sam o svetu bez mene. Svet tera dalje i radi ono što radi. A mene nema. Jako čudno. Zamisli kamion za đubre koji dolazi i kupi đubre a mene nema. Ili novine bačene pred ulaz a mene nema da ih pokupim. Nemoguće. I još gore, kad prođe neko vreme posle moje smrti, tada će me istinski otkriti. Svi oni koji su me se bojali ili su me mrzeli dok sam bio živ, najednom će me prigrliti. Na sve strane biće moje reči. Stvoriće se klubovi i udruženja. Biće odvratno. O mom životu snimiće film. Predstaviće me daleko hrabrijim i talentovanijim nego što jesam. Daleko. Biće dovoljno toga da bogovi pobljuju. Ljudski rod preuveličava sve živo: svoje junake, svoje neprijatelje, svoj značaj.
Skotovi. Eto, sad mi je bolje. Prokleti ljudski rod. Eto, bolje mi je.

Bukowski - "Dnevnik 1991 - 1993"

Ljudi koji ne paze šta govore i ne vode računa kad šta govore ni pred kim govore, a mnogo više misle o tome kako izgledaju i kakav utisak ostavljaju dok govore, nisu ni prijatni ni korisni, i sa priličnom vjerovatnošću može se kazati da će cijeloga života biti i sebi i drugima nezgodni i teški.Ali, sa druge strane, ljudi koji samo na to paze i samo o tome vode računa, a ni po čemu drugom nisu ništa bolji. Naprotiv. U ovom slučaju pravi put je zaista u sredini."

Ivo Andrić

"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..." Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime.Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."

D.Maksimovic

Smatrao sam da sam najsavršeniji monah na Balkanu, u Evropi, možda i u svetu!
Sa takvim mislima išao sam manastirskim bostaništem i tražio najveću i najbolju lubenicu.
Sećam se, kao da je danas to bilo.Osetio sam, dok sam prolazio bostaništem, laki vetrić.Ali ubrzo je postao jači; obuhvatio me vihor hladne struje. Kroz mene je prostrujala ledena jeza; počeo sam da drhtim. Od nekog straha naježila mi se kosa na glavi. Osećao sam veliku muku. Naglo sam upao u beznadje. Od patnji, htio sam da urliknem.
Krajnjim naporom podigao sam ruke prema nebu i glasno zavapio:
"Gospode! Spasi me,Gospode! Nemoćan sam!"
Odgovora nije bilo; osećao sam svoje srce u grudima kao smrznut kamen.
Odjednom, do mene je dopro nepodnošljiv smrad. Kao da se nešto u mojoj blizini raspadalo. /I danas, kad pomislim na to, poželim da otkinem svoj nos!/.
Uplašen i očajan pao sam na zemlju. Znao sam zašto stradam. Samom sebi sam rekao.
"Kaliste, bio si neposlušan i gord si, Kaliste. Zato te je Bog napustio!"
Tri meseca sam se oporavljao u manastiru Lakočerka kraj Ohridskog jezera. Velike sam muke pretrpeo i mnogo sam se namučio moleći Boga da mi oprosti gordost, samovoljnost i neposlušnost. Kako mi je stvarno bilo, bolje o tome da ćutim. Kajao sam se; prolio sam potoke suza. Tek poske tri meseca uspeo samnekako da se smirim. Nikad neću moći da zaboravim onu hladnoću u srcu, smrad, beznadje i očaj; te časove kad me je Gospod napustio, pamtiću dok sam živ.


Milivoje M. Jovanović
MONAH KALIST

- Gospodine proto, da li se vi mene sećate?
- Ne, sinko.
- Ja sam sin pokojnog Janka Lazića.
- A jes', bome, sećam se. Pa i ličiš na njega. Kako da se ne sećam,
pokojnik je bio dobar čovek...
- On je bio, ali ja nisam.
- E?
- Da, oče! Ne mogu se sa sobom pohvaliti. Škole nisam doučio,
nasledstvo očevo sam upropastio i uopšte sam pošao stranputicom.
Uvidjam svoje pogreške i rešio sam se odlučno da se popravim.
- E, to je lepo sinko!
- Izabrao sam devojku koju ću uzeti za ženu. Ja se nadam da će me
ženidba vratiti na pravi put, jer volim tu devojku. Ona ima i nešto
para, oko dvadeset hiljada dinara, a s tim novcem se već može zasnovati
kuća.
- Tako je, tako je, sinko!
- Zato sam baš i došao da vas pitam, kao prijatelja moga oca i kao
čoveka koga poštujem. Ja vas molim da mi date savet: treba li tako da
učinim, treba li da se ženim, te da i ja jednom podjem pametnim putem
u život?
- Sasvim, sinko, to ti potpuno odobravam. Tako i treba da učiniš.
Mladi gospodin blagodarno poljubi proti ruku i ode.
Posle nedelju dana on opet dodje.
- Došao sam opet, gospodine proto, da vas zamolim za jedan savet.
- Vrlo rado, vrlo rado!
- Kazao sam vam prošli put da sam izabrao devojku, pa sam došao da
vas pitam za savet: treba li da dobijem pristanak devojčin, treba li da
je pitam za njenu volju?
- Svakako sinko! Brak se osniva na obostranoj volji; drugače ne bi
ni crkva blagoslovila brak.
- Hvala vam, oče proto!
I mladić blagodarno poljubi proti ruku.
Posle nedelju dana on opet dodje.
- Ja sam sledio, oče proto, vašem savetu i rešio sam potpuno da se
ženim.
- E, to je lepo, to je lepo!
- Po vašem savetu upitao sam devojku i ona mi je izjavila da drage
volje pristaje.
- E, to je vrlo lepo! Tako, sinko, tako!
- Sad, jos molim za vaš blagoslov.
- Vrlo rado, razume se, vrlo rado!
- Dakle, molim vas za vaš blagoslov da mogu uzeti vašu ćerku.
- Napolje, bitango jedna!- dreknu prota kao pomaman i mal' ne poteže
trebnik, koji mu je bio u ruci, da ga gadja.
- Ali vaši saveti!... - brani se grešni mladić.
- Napolje kad ti kažem! Ne savetujem ja tebe zato da moju kuću
ocrniš! Napolje! Napolje!



Branislav Nušić - Protini saveti

U toj muci sto se zove žena i želja za ženom ima stvari
koje su predmet šala i razgovora, ovako javno, pred svima; zatim
ima drugih o kojima može samo da se šapuće sa dobrim drugovima,
u četiri oka; ali ima i takvih o kojima se nikad ne govori ni
sa najbližima, koje se ne mogu nazvati imenom, nego se o njima
ponekad samo masta, kao o nečem dalekom i bolno nedostižnom.

Ivo Andrić

'Pogledi zhivotinja koje su stajale napolju klizio je od svinje do chovjeka, od chovjeka do svinje, i ponovo od svinje do chovjeka; ali, vec je bilo nemoguce raspoznati ko je svinja, a ko chovjek.'

i ona chuvena : ' Sve zhivotinje su jednake, samo su svinje jednakije od drugih...'


George Orwell - Zhivotinjska farma

Pet boja
čini ljudske oči slijepima.

Pet zvukova
čini ljudske uši gluvima.

Pet začina
čini čovječje nepce neosjetljivim za ukus.

Trčanje i zgrtanje
dovode čovjeka do ludila.

Zbog toga čist umiva svoje srce,
ne svoje oči,

nemira nema u njegovoj duši
i sabran je.

Hubertus Halbfast

Posrnućete, ali nećete pasti; a ako se i desi - izuzetan
slučaj! - baš i da padnete, nećete se povrediti nego ćete, čim
se pridignete, produžiti mirno i bodro svoj put. Različiti ste
od svega oko sebe, sve vam preti i sve vas ugrožava, ali vam se
ne može ništa zlo i nepopravljivo desiti, jer u vama od začetka
vašeg zivi skrivena i neuništiva iskra životne radosti koja je
moćnija od svega što vas okružuje. Samo ćete celog veka, sve
do poslednjeg daha, patiti zbog svog neprirodnog položaja u
svetu u koji ste bačeni. Tako se može reći da vam je, kroz sve
mene i obrte dugog života, dvoje zajemčeno i osigurano:
duga patnja i sigurna pobeda.


Ivo Andrić

Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu... Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani – iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane. Jel tako?

Dushko Radovic (genije)

Istina je univerzalna. Krist je rekao: “Neka bude volja Tvoja.” I u indijskim duhovnim i vjerskim spisima vidimo to isto predanje Božjoj Volji. To je ista istina, tek je iznijeta na različitim jezicima. Vi kažete “voda”, a ja na bengalskom kažem “jal”, dok će netko na španjolskom reći “agua”, no voda će ostati ista i nepromijenjena. Istina je uvijek ista. I vi i ja vidimo sunce. Ja ću ga nazvati jednim imenom, a vi nekim drugim. No sunce će samo po sebi ostati ono isto. Vi ćete se koristiti riječju koju ja ne poznajem, a ja ću uzeti riječ koju vi ne znate, no iza riječi leži temeljni pojam, stvarnost, a ta je stvarnost sunce. Ko može poreći postojanje sunca? Vi to ne možete, ne mogu niti ja.

Šri Činmoj - “Na krilima radosti“

Ljiljan u dolu od Onore de Balzak:

"Naročito nemojte biti suviše povjerljivi,ni banalni,niti pretjerano uslužni.Pretjerana povjerljivost,smanjihe poštovanje,banalnost vam donosi prezir,pretjerana usluznost vas čini zgodnim za iskorišćavanje."

"Budite ćutljivi o sebi,budite oprezni,kao da ćete jednog dana,imati prijatelje za takmace,pa protivnike ili za neprijatelje."

"Jedno od najvažnijih pravila nauke o ponašanjujeste:gotovo ništa ne govorite o sebi"

"Ljubavi je dovoljna jedna riječ,jedan pogled,jedan preliv u glasu ili neka na izgled neznatna pažnja,njeno je najljepše preimućstvo,da sebe sobom dokazuje"

Niko od nas nikad ne može znati kako izgleda u očima drugog
čoveka. Jer ako je i najbolji psiholog, on to sam ne može proniknuti,
a onaj drugi neće mu to nikad u celosti, iskreno kazati. Neće hteti
ili neće umeti.


Ivo Andrić

„Strasnim verovanjem u nešto što ne postoji, mi to stvaramo. Ne postoji samo ono što se nedovoljno želi." (Franc Kafka)

„Nesreća Don Kihota nije njegova mašta, već Sančo Pasa." (Franc Kafka)

„Nije neophodno da izađeš iz kuće. Ostani za svojim stolom i slušaj. Ne moraš čak ni da slušaš, samo čekaj. Ne moraš čak ni da čekaš, samo sedi sam. Pred tobom će se pojaviti svet bez maski, kao nikome drugom, i u ekstazi se grčiti pred tvojim nogama." (Franc Kafka)

„Počni sa onim što je istinito a ne što je prihvatljivo." (Franc Kafka)

http://www.madeinmontenegro.com/vbforum/showthread.php?t=1189

Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi.
Izbrisati je, da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se mjerio onim što više ne postoji. Ovako se mješaju utvare i život, pa nema ni čistog sjećanja ni čistog života.


Derviš i smrt

"...budi blagoslovena za onaj jedan trenutak blazenstva i srece koji si dala drugom srcu, usamljenom i zahvalnom! Boze moj! Citav minut blazenstva! Pa zar je to malo, makar i za ceo zivot coveciji?..."

Dostojevski - "Bele noci"

Koliko ostaviste znakova pored puta da covjek prosto zaboravi da je sustina da treba da ide putem a ne da se osvrce stalno pored i provjerava je li na pravom putu. Do cilja je dug put i treba pozuriti :)

„Ma koliko čovjeka privlači zemlja hiljadama svojih pojava, on svoj istraživački i žudni pogled diže na nebo koje se u beskrajnom prostoru nadvija nad njim, naime, osjeća duboko i čisto u sebi da je građanin onoga duhovnog carstva u kojem vjeru nijesmo u stanju ni odbiti, niti napuštiti. U toj slutnji krije se tajna što vječito stremimo nepoznatom cilju; istovremeno to je podsticaj našeg istraživanja i mišljenja, i tanana veza između poezije i stvarnosti. Moral je vječiti eksperiment sklapanja mira između naših ličnih zahtjeva i zakona ovog nevidljivog svijeta“.

Gete

Disciplina je osnovno orudje za rešavanje životnih problema. Bez discipline ne možemo ništa rešiti. Samo uz odredjenu dozu discipline možemo rešiti odredjene probleme. Sa totalnom disciplinom možemo rešiti sve probleme.
Ono što čini život teškim je to što je proces suočavanja sa problemima i njihovo rešavanje veoma bolan. Problemi u zavisnosti od prirode, izazivaju žalost, tugu, očajanje. Ovo su neprijatna osećanja, često veoma neprijatna, ponekad podjednako jaka kao i najintenzivniji fizički bol. Upravo zbog bola koji sukobi i dogadjaji izazivaju u nama, mi ih zovemo problemi. Pošto život postavlja pred nas beskrajan niz problema, on je uvek težak, pun je bola ali i radosti.
Ipak, život poprima smisao u čitavom procesu suočavanja i rešavanja problema. Problemi su oštra granica izmedju uspeha i neuspeha. Problemi podstiču u nama hrabrost i mudrost. Zbog problema mi nentalno i duhovno sazrevamo.


M.Scott Peck - Put kojim se redje ide

Četiri vere žive na ovom uskom, brdovitom i oskudnom komadiću zemlje. Svaka od njih je isključiva i strogo odvojena od ostalih. Svi žive pod jednim nebom i od iste zemlje, ali svaka od te četiri grupe ima sedište svoga duhovnog života daleko, u tuđem svetu, u Rimu, u Moskvi, u Carigradu, Meki, Jerusalimu ili sam bog zna gde, samo ne onde gde se rađa i umire. I svaka od njih smatra da su njeno dobro i njena korist uslovljeni štetom i nazatkom svake od tri ostale vere, a da njihov napredak može biti samo na njenu štetu. I svaka od njih je od netrpeljivosti načinila najveću vrlinu i svaka očekuje spasenje odnekud spolja, i svaka iz protivnog pravca.

Ivo Andrić – Travnička hronika